Razumem kolegu koji je podnosilac ovog amandmana i u vezi njegove zabrinutosti za budžet. Mogu samo da mu poručim da nema potrebe da se brine za budžet. Nikada nije bio u boljoj situaciji budžet Republike Srbije, od modernije istorije Republike Srbije. Nikada nije bio u boljoj situaciji. Sada, da li on to želi da prihvati ili ne, to je njegov problem, zato što naš narod kaže – džabe je gluvom šaputati i slepom namigivati. Ali, činjenice su činjenice, one su nepobitne.
Zašto je taj sporazum sa MMF-om nama bitan? Pa da baš ovakvih sumnji ne bude bilo, da pokažemo svima koji žele da investiraju u Srbiji da su naše javne finansije održive i da zato imamo potvrdu međunarodne organizacije koja se time bavi. A ne konsultantske kuće koje prema interesima pojedinaca često menjaju svoje prognoze.
Sada, kada je u pitanju ova imovina, zašto Republika Srbija to već jednom treba da reši? Evo, niko neće da kaže, ovde je o tome jednom prilikom govorio i ministar Gašić, koliko je bilo vlasnika stanova datih od Republike Srbije koji se nisu knjižili i zbog toga što se nisu knjižili dobijali su druge stanove, pa su jedne izdavali, a u drugima živeli. Vreme je da se s tim prekine. Vreme je da se više tome stane na put. Zato Republika treba da reši to pitanje. Jedan od načina rešavanja je i ovaj.
Druga stvar, mnogi od vlasnika ovih objekata nisu stavljeni u ravnopravan položaj sa onima čiji su stanovi bili u društvenoj svojini 90-ih godina. Doduše, tada su stanovi zbog hiperinflacije bili bukvalno rasprodavani za sto, a često i manje maraka. Sada bar država može da dobije novac od prodaje tih stanova za njihovu realnu vrednost. To takođe treba uzeti u obzir.
Treća stvar, takođe jako važna, to je da su ti ljudi potpuno ravnopravni sa onim prethodnicima iz 90-ih godina, osim po pitanju cene stana. Sada svi ovi koji se sekiraju da će mnogo novca da dobije Republika Srbija zbog ovoga, u šta ja sumnjam, ali treba ljudima dati zakonski osnov da to urade, pa neka na njima bude izbor. Republika je tu da zakonom reguliše i državni organi da ono što mi kao zakon donesemo sprovedu verodostojno, što nažalost u periodu do 2012. godine nije bilo. Pa smo imali velikih problema, upravo sam rekao samo jedan. Znači, imali su više stanova koje su stekli po jednom osnovu, u kome su samo jednom živeli, a u drugom, pa često i trećem, bilo je i takvih slučajeva, te stanove izdavali, dok je država bila u problemima kako da obezbedi svoje javne finansije.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je predsedavajući morao da ukaže na kolegu koji je govorio pre mene na neke odredbe Poslovnika, u onom delu gde predsedavajući mora da vodi računa o pridržavanju tog Poslovnika, a to se odnosi na član 157. stav 6. Poslovnika o radu.
Očigledno da se kolega razume koji govori ovakve stvari i Poslovnik i u zakone isto. To znači da nema pojma, 157. stav 6. kaže – od završenog načelnog pretresa do otvaranja pretresa predloga zakona u pojedinostima mora da prođe najmanje 24 časa, to je stav 5. – u vremenu između završenog načelnog pretresa i otvaranja pretresa predloga zakona u pojedinostima nadležni odbor može da podnese amandman.
Ili je neko zaboravio na ovaj član, na ovaj stav ili je zaboravio da je jutros započeta rasprava u pojedinostima. Odbor za finansije više ne može da podnese nijedan amandman. Mi možemo da se dogovaramo koliko god hoćemo ne može da se podnese ovaj amandman.
1 (Gordana Čomić, s mesta: Može, ako se usvoji...)
Ne možemo da prekidamo sednicu. Jedino može da bude…
(Aleksandar Senić, s mesta: Član 165.)

Ja znam dobro šta je rečeno ovde, a to je rečeno da se sada prekine, a 165. može samo kada bude dan za glasanje i u glasanju. Pa, nisam vam ja pisao ovaj Poslovnik. Pa, možda niste vršili vlast, ali ste pisali poslovnike, bili ovde poslanik. Pa, naučite bar jednom taj Poslovnik za sve ove godine.

E pa ja bih voleo, koji zastupaju tu tezu, da raspišemo licitaciju na neku imovinu gde će moći da uđe u posed tek za 10 godina. Ajde, nađite mi nekog takvog, evo u ovoj sali. Ili ćemo tog ko je zakupac na period od 10 godina, od 31.12.2014. zakupac je na 10 godina.
Hoće li neko da kupi taj stan osim njega? Pa neće niko. A ako ga nateramo, izbacimo iz stana, država mora da ga obešteti za sve kirije u buduće. Mora da mu plati kiriju za isti takav stan. Hoćete da kupujete takve stanove?
Pa vama je sve to smešno, zato što teret koji je tadašnja država napravila prema sebi i prema zakupcu stana, prenosi se i na novog vlasnika. Možemo zakonom da kažemo – ne važi više, ali pašće nam na Ustavnom sudu.
Pa vi možete da odmahujete glavom koliko god da hoćete. Kupite neku nekretninu koja je pod teretom stanovanja 10 godina. Pa nećete. Pa nemojte više da nam solite pamet, ko Boga vas molim.

Mene čude ovakve srdžbe i optuživanje da nema vladavine prava. Čude me, takođe, i neke procene koliko će koja nekretnina da košta, gde se nalaze ti stanovi, i to od čoveka koji je morao da zna gde se nalaze stanovi, a možda je bio čak i konzument.
Sada kada spominjemo Dedinje, pa spominjemo Vračar, nisu ni svi stanovi iste vrednosti ni na Vračaru. Ne može običan stan koji ima samo lift, obično stepenište sa običnim pločicama isto da košta kao i stan koji ima mermerne ploče, koji ima privatno obezbeđenje, koji ima garažu sa liftom i nisu to svi stanovi od 150, 160, 170 kvadrata, recimo, pored Karađorđevog parka i ovi koji mogu da budu prodati od države. Čini mi se da je vrednost tih državnih stanova i ovih drugih velika, u velikoj razlici, i to na štetu državnih stanova. Sada, ako se neko poistovećuje da takav privatan stan košta koliko i državni, mislim da je u velikoj zabludi.

Sada smo došli do nekih stvari, jako zanimljivih.
Prva stvar, utvrdili smo da neko želi da sudski veštaci određuju vrednost nekretnine. Druga stvar, utvrdili smo da je najveći broj korisnika tih stanova, ne lokala, velika je razlika, predstavnici bivšeg režima. Sada treba da utvrdimo i treću stvar, a to je da su poreski procenitelji lica koja rade za državu i štite državu. Sudski procenitelji iznose svoj stav na sudu i on nije obavezujući za sud. To je stvar njihove procene.
Sada, hoćemo li na osnovu lica kome je dato neko javno pravo za vreme bivšeg režima da procenjuje nekretnine koje koriste pripadnici bivšeg režima ili da to javno pravo damo državnim službenicima koji imaju posao i primanju platu da štite taj državni interes?
Sada je meni ovde jako sumnjivo zašto će sudski veštak koji je dobio licencu dok je neki Pera Perić bio ministar, od tog ministra isto da mu procenjuje tu nekretninu ili prijateljima ministra ili visokim istaknutim članovima stranaka iz bivšeg režima. Što ne pođemo tom obrnutom logikom? Ja mislim da je ona ukoliko bude prihvaćen ovaj amandman sasvim moguća.
Nemojte više da mašete papirima i da mešate babe i žabe, zato što kada procenjujete vrednost lokala, vi procenjujete njegovu materijalnu vrednost, ali lokal se procenjuje i na osnovu njegove komercijalne vrednosti iz koje neko treba da ostvari neku dobit. Stanovi ne ostvaruju dobit, u njima se živi i procena vrednosti se vrši na osnovu starosti objekta, lokacije i opreme koju ima. Da ne pričam, parket, brodski pod, cigla, itd, itd. Ali, kada prodajete lokal koji ide na tržište da bi se iz njega zarađivalo, kao maloprodajni prostor, kao kancelarijski prostor, ceni se i njegova tržišna vrednost, odnosno ceni se njegovo tržište koje taj lokal može da ostvari i prihoduje novom vlasniku.
Znači, mislim da su ovde neke stvari jako, jako pomešane, ili su stvar neznanja, ili su stvar namernog izvrtanja istine da bi stekli politički poeni. I jedno i drugo je potpuno legitimno pravo. Samo da jednom raščistimo, posao narodnog poslanika jeste isto da štiti državu, a ne pojedinca. Pa nastupajte bar tako. Ako je neznanje, u redu. Ali, ako znate i namerno izvrćete, to je onda ozbiljan problem.

Teško da bismo se rešili da ovaj iznos sa tri miliona podignemo na pet da nije dao očekivane rezultate. Nema to nikakve veze sa korupcijom. Problem između zakona koji je bio kod vas za vreme vaše vlasti i ovog zakona je taj da ovde nema ničeg tajnog. Ceo postupak javne nabavke, bez obzira da li je ona male vrednosti ili velike, potpuno je dostupan svima. Kao rezultat toga imamo činjenicu da se povećao broj izvođača javnih radova i pružaoca usluga u oblasti baš malih nabavki.
Znate li zašto? Zato što po starom zakonu mnogi nisu ni znali da se sprovodi postupak javne nabavke. Javne nabavke male vrednosti su se zasnivale na tome da rukovodilac određenog organa sakupi tri ponude, sve tri su mu naručene, te da na osnovu te tri ponude izabere izvođača javnih radova. Sada se javne nabavke, čak i male vrednosti, objavljuju na portalu Uprave za javne nabavke. Apsolutno svako u svakom trenutku može da da svoju ponudu, nije ograničen kao što je to bilo za vreme vlasti DS. Baš zbog toga sada imamo situaciju da samo 5% javnih nabavki ide u pregovaračkom postupku, a pregovarački postupak i postupak javnih nabavki male vrednosti za vreme prethodnog zakona su baš bili izvor korupcije.
Ja bih baš voleo da poslanici koji pričaju o korupciji kažu makar i jedan podatak kojim brane stari zakon koji je promenjen još 2012. godine. Dajte makar jedan podatak. Mi vama iznosimo činjenice, a vi samo pričate u glas – korupcija, korupcija, korupcija. Možda se nekima to i ne sviđa što je postupak javnih nabavki male vrednosti dostupan svima, ali šta da radimo, svako ima pravo da učestvuje u javnom životu Republike Srbije, da učestvuje u postupku javne nabavke, da da svoju ponudu i, ukoliko je ponuda najpovoljnija, da izvrši javne radove. Nema više privatizacija opština, nema više privatizacija državnih organa, kada su samo bliski srodnici visokih funkcionera DS znali za javne nabavke male vrednosti i učestvovali u njima. Mogu i na ovim, ali će imati mnogo oštriju konkurenciju.

Pa, ja ne znam šta više da kažem, stvarno. Da li mogu da objasnim čoveku da kada je pisan zakon, da smo imali takvih procena. Baš ta odredba je dala jako dobre rezultate i mislimo da treba da se poveća. Razlika između Zakona o javnim nabavkama koji je bio 2012. godine na snazi jeste da su javne nabavke male vrednosti bile tajna i baš izvor korupcije. Sad se to objavljuje, ponovo ponavljam, ne znam šta više da kažem, na portalu bilo koje lice koje hoće i ispunjava uslove može da učestvuje u postupku javne nabavke male vrednosti. To je takav postupak. Dao je očekivane rezultate, i bolje nego što smo očekivali, i zato i povećavamo iznos, da se pojednostavi taj postupak i da bude dostupniji i još većem broju ponuđača, jer sa veliki brojem ponuđačima imate i kvalitetnije ponude, barem kada je cena u pitanju.
Kada su u pitanju usluge u oblasti kulture, pa ovde kada se donosio zakon, bukvalno smo bili napadani zašto se to uvodi. A znate u čemu je razlika? Nema nikakve bitne razlike između zakona koji je bio do 2012. godine na snazi i ovog zakona, čak i u ovako izmenjenom obliku kako je dao to predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije. Jedina novina je da niko neće moći da angažuje nikog, a da se ne zna za koji je iznos angažovan …

Nisam tražio repliku.

Pa, govorim o amandmanu.

Upravo o amandmanu govorim.
E sad, može svako ovde da izangažuje svakog, ali čini mi se da je najveći problem taj što su basnoslovne sume novca davane određenim umetnicima koje nisu bile srazmerne njihovoj umetničkoj veštini i to je htelo da se sakrije amandmanima koje je podnosila Demokratska stranka 2012. godine na Predlog zakona o javnim nabavkama. Nemojte da zamenjujete teze.
Mi smo više puta rekli - vaše zasluge mi vama priznajemo, vaše poteze koji su loši, koji su doveli državu do jednog ovakvog stanja u svakoj oblasti javnog života, pa i u javnim nabavkama, nemojte da pripisujete nama. Ne želimo mi vaše zasluge ni u tom pogledu. Imamo mi svojih dovoljno zasluga, o tome govore i rezultati na izborima, i nemamo mi problema da se bojimo i lokalnih izbora i pokrajinskih izbora i republičkih izbora.

Vraćam se na amandman.
Oni koji najviše pričaju o proveri poverenja kod građana, a iz opozicije su, mole Boga da izbori ne dođu.

Očigledno da se mi ne razumemo, izgleda mi kao da ne pričamo istim jezikom. Ali, evo ovako, po starom zakonu koji je donela DS nije bilo nikakvih ograničenja. Nije, bilo nikakvih ograničenja i nije se uopšte znalo kome taj novac ide. To su čak i amandmanima tražili kada je bilo ovde rasprava zakona u pojedinostima, da se ponovo te odredbe vrate. E, sad, ima još jedna stvar u Zakonu o javnim nabavkama koja stoji, a to je da se aneksom ugovora može povećati vrednost radova zbog poremećaja do 5%.
Za vreme starog zakona koji mnogi ovde brane od pripadnika bivšeg režima može da se povećava aneksom ugovora do 25%, ali nigde ne postoji ograničenje da može više puta da se aneksira po 25%. Zar to nije bio izvor korupcije? Što to niste tražili da se iz zakona izbriše? Zar tih 25% nije bila neposredna pogodba naručioca javnih radova i izvođača javnih radova? Zar to nije baš bilo leglo korupcije u javnim nabavkama? Da se odbaci ponuda koja je skuplja samo za 1%, prihvati se neka koja je jeftinija za 1% , a onda se nazida aneksima do 50%?
To ne možete da branite i zašto to krijete. Takav vam je bio zakon, napravljen da se u kancelariji, da niko ne zna dogovaraju koliko će to da košta mimo Zakona o javnim nabavkama. El treba da kažem, da eto tih prvih 25%, da je bar 1% išao direktoru preduzeća koje je naručilaca javnih radova. Što je sad tolika tišina? Jeste, bio, jedan deo je išao njemu. E, to je bilo leglo korupcije, a ne ovo kada se sve vidi.

Samo jedno pitanje  da li je ovde reč o amandmanu na član 4. koji su podneli narodni poslanici Marković Jovan, Balša Božović? Tako je.

Sada bih samo zamolio kolege iz Demokratske stranke, prozvaću imenom i prezimenom, kolegu Borka Stefanovića, da mi pročitaju u Predlogu zakona, vezano za ovaj amandman, gde se nalaze povećanja u odnosu na postojeći zakon.

Član 4. izmena i dopuna, koje se odnose na član 7. osnovnog zakona, reguliše izuzeća od primene Zakona o javnim nabavkama. Ja se slažem da su predlagači amandmana tražili niže vrednosti, nego što su predviđene Predlogom izmena i dopuna zakona, ali se u odnosu na postojeći zakon ništa ne povećava.

Pročitajte mi to u zakonu. Možda ne čitamo isti zakon.

(Borislav Stefanović, s mesta: Čitamo.)

Čitamo isti zakon. Odlično. Razlika između izmena, dopuna i osnovnog zakona je da se izmenama i dopunama zakona postavljaju ograničenja u vezi izuzeća primene Zakona o javnim nabavkama. Do sada ta ograničenja nisu postojala.

Mi smatramo da je za neke vrednosti potrebno 12 miliona, vi kažete pet. Za diplomatsko-konzularna predstavništva 30, vi kažete pet. U dosadašnjem zakonu bili su potpuno izuzeti primene Zakona o javnim nabavkama. Nemojte da govorite ono što ne piše nigde.

Ovde je situacija čista, nema ovde zloupotreba. Ja bih voleo da kolege, poštujem potpuno što je gospodin Živković pitao ministra, ali drugi podnosilac amandman je maltene okarakterisao da će ovde neko da dobija posao mimo javnih nabavki kako hoće. Pa nije baš tako. Ovde je reč o poverenim poslovima.

Osnivač jednog javnog preduzeća, recimo, može da bude lokalna samouprava. Izvorna nadležnost lokalne samouprave jeste održavanje higijene na nivou teritorije lokalne samouprave. Jednim delom se to finansira od naknada koje građani plaćaju za odnošenje smeća, jedan deo ne može. To je uklanjanje divljih deponija, pranje ulica, itd.

Sad, da li treba sprovoditi javnu nabavku da neko čisti i pere ulice, ako imamo preduzeće kome je lokalna samouprava poverila taj posao? To se do sada dešavalo po Zakonu o javnim nabavkama. Ali sada se nedvosmisleno dozvoljava zakonom. To su povereni poslovi jedne lokalne samouprave ka preduzećima gde je ta lokalna samouprava osnivač ili neko drugo državno preduzeće. Neki drugi osnivač u sklopu države ili neki drugi državni organ.

Znači, samo jedno nepotrebno i često na pogrešan način tumačene odredbe Zakona o javnim nabavkama jer ste imali situacije da baš zbog toga se raspisuju javne nabavke i ugrožava direktno javno preduzeće gde je osnivač lokalna samouprava da bi neko drugi dobio posao.

Ovde se potpuno štiti i isključivo se štiti državni interes, bez obzira da li je u pitanju RS, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.