Vraćamo se na temu. Pričamo o uzrocima prvo za predlaganje jednog ovakvog zakona, a onda o posledicama predlaganja jednog ovakvog zakona. Mislim da je u najmanju ruku jako nepristojno posipati se pepelom sad, 2015. godine. Gde ste bili 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godine?

Dame i gospodo narodni poslanici, ove diskusije su jako zanimljive. Znači, ako bismo prihvatili ovaj amandman ja postavljam jedno pitanje – da li bi onda referentna kamatna stopa nastala na osnovu ugovora koji su zaključeni pre stupanja ovog zakona na snagu, recimo, od pre četiri ili pet godina bila 18,5%? Kad pričamo o zelenaškim kamatama treba da znamo da režim Borisa Tadića je odredio referentnu kamatnu stopu Republike Srbije na 18%, i to je dao bankama.
Nisam znao da postoji eurolibor. Postoji li euribor i libor i referentna kamata stopa, i sa tom jako visokom referentnom kamatnom stopom režim Borisa Tadića je dao za pravo bankama da pljačkaju građane. Sada je referentna kamatna stopa 6,25%. Nikad nije bila niža. U novijoj istoriji Srbije referentna kamatna stopa nikad nije bila niža.
Da bude stvar još zanimljivija po toj referentnoj kamatnoj stopi koja bi bila vraćena kada bismo prihvatili ovaj amandman i država bi se zaduživala sa 18 plus marža banaka umesto sa sadašnjih 6,25% plus marža banaka. Opet bismo trpali bankama novac u džepove. Opet bi bila zelenaške kamate.
Kad neko priča o stotinama hiljada evra zaduživanja u sekundi, evo ja za to ne znam, a predsednik sam Odbora za finansije. Samo što je jako čudno što i kolega koji to priča dobro zna da nije tako, i nema potrebe da se unosi panika.
Kad pričamo, pre četiri godine tačno kada se na ovaj period vraća amandman, na vlasti je bio režim Borisa Tadića, a razlika kursa evra i franka je bila 1,11. Tada je franak bio najjači u svojoj istoriji u odnosu na evro i nisam primetio ni jednog poslanika, ni podnosioca ovog amandmana da brani efektivu i građane koje je zadesila jedna takva muka. Tačno pre četiri godine. Tačno pre tri godine, tačnije 5. avgusta 2012. godine kurs evra je bio 119,80, a kurs evra 1. avgusta 2008. godine 77 dinara. Na toj razlici su ljudi ostajali bez posla. Na toj razlici su i firme propadale, na toj razlici sad imamo kredite i hipoteke koje moraju da se aktiviraju.
Još nešto dame i gospodo narodni poslanici, svi mi znamo jedna kuća koja prosečno u Srbiji ima stotinak kvadrata. Da je srušite treba vam dinamitom nekoliko minuta. Da je napravite poštenim radom potrebne su generacije, kod onih koji imaju bolja primanja i jedan ceo radni vek. Ono što nas je zadesilo 2008. do 2012. godine je bio dinamit, za celu Srbiju to je naša kuća i biće potrebne generacije da onu štetu koju ste napravili bude ispravljena.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru, barem ne u ovom delu sednice, da se javljam za reč po Predlogu ovog zakona. Međutim, kolega iz DS-a je meni deo određenu inspiraciju da popričamo o ovom zakonu.
Prvo, uopšte kada pričamo kako se zakoni donose, postavlja se jedno logično pitanje – zašto se zakoni donosi? Da se jedna oblast uredi, da se ljudi ne svađaju, da se zna po zakonu šta kome pripada. Zato se zakoni donosi. Ovaj zakon nisu pisale banke. Možda su samo rekle svoje probleme, ali ovaj zakon nisu pisale banke. Znam za druge zakone koje su pisali tajkuni i koji jeste posledica tog zakonodavstva iz 2010, 2011. godine sa ovim zakonom.
Voleo bih da neke kolege, kada se jave ovde, barem pročitaju stenogramske beleške, a kada smo radili izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci. Da se ne bi više posipali pepelom, jer tada je baš lepo objašnjeno kako smo mi zapali u finansijsku krizu, krizu investiciju i krizu javnog duga.
Kada sam spomenuo zakon koji su pisali tajkuni, tu pre sve svega mislim na Miškovićevu oligarhiju, a tu mislim na Zakon o deviznom poslovanju. Tada su oni koji kritikuju ovaj zakon podigli obe ruke da legalizuju iznošenje novca iz zemlje.
Da podsetim, odredbe zakona su predviđale da nešto možete da izvezete iz Srbije i nikada da ne naplatite u Srbiji to potraživanje. Završavalo je na Devičanskim i Sejšelskim ostrvima da se ovde ne bi plaćao porez. I to je nemoguće da neko ospori, ljudi, objavljeno je u „Službenom glasniku“. Mogli ste isto tako preko ćerke firme, ne ćerkine firme, nego ćerke firme, znači, isti osnivač ili povezano lice, da date profakturu preduzeću u Srbiji da avansira za robu i usluge, da po tom Zakonu o deviznom poslovanju izađe taj novac iz Srbije i da nikad roba, usluga ili novac ne budu vraćeni u Srbiju.
I onda pričamo o kreditima koji su nenaplativi. Evo, zašto su nenaplativi? Zbog takvih mangupskih odnosa prema državi Narodna banka Srbije u periodu od 2008. do 2012. godine prodala je 4,5 milijarde evra deviznih rezervi i kurs evra je skočio sa 80 na 120 dinara. Koliki je danas, toliki je bio i 8. avgusta 2012. godine kada je novi guverner ušao u Narodnu banku, a za vaše četiri godine skočio je 50%. Zato krediti ne mogu da se vraćaju, zato što su uglavnom indeksirani u stranoj valuti. Jel su za to krive banke? Verujem da jesu. Ali su najviše krivi oni koji su dali zakonsku regulativu da to banke mogu da rade i ti zakoni su pisani za te banke, a ne ovaj. Ovaj je posledica ponašanja tih zakona.
Znate, neko sa platom od, primera radi, 50.000 dinara uzme kredit i otplaćuje ga sa kamatom i glavnicom 20.000 dinara, kad, 2008. godine. Godine 2012. vraća ga sa kamatom i glavnicom 30.000 dinara. Zato su nam krediti sve teže i teže naplativi.
Pitanje kako regulisati ovu oblast i kako isisavan kapital od građana privrede i na kraju države od strane tih banaka do 2012. godine, možemo da vidimo po tome kolike su bile referentne kamatne stope, recimo, 2010. godine, građani ne znaju šta je referentna kamatna stopa. Moje kolege iz DS znaju, ali objasniću građanima. Referentna kamatna stopa označava kolika je vrednost kapitala u Srbiji u dinarima i na tu referentnu kamatnu stopu dodaje se marža banke. Referentna kamatna stopa 2010. godine bila je 16%, na to su banke dodavale svoju mažu 6,7,8,10%,15% i naplaćivale kamatu po 30%, čak od države 24% gde su državne hartije od vrednosti, hartije od vrednosti prve kategorije.
Hoće li neko da mi kaže šta to znači da neko ko je upisao hipoteku, jedna se banka naplati i briše se hipoteka drugih banaka, a ko je mogao, mislite običan građanin je mogao na jednu nepokretnost da upiše dve-tri hipoteke, mali privrednik, vlasnik malog preduzeća, zanatlije, to je bilo nemoguće. Dve i više hipoteka su upisivali oni koji su varali „Agrobanku“ i „Razvojnu banku Vojvodine“, a to nisu mogli obični građani. Pa jer DS kada kaže tako nešto štiti te koji su koštale građane Srbije milijardu evra? Može li to da se desi kod privatne banke? Pa, ne može. Čije sada interese branimo? Onih koji su podizali kredite od „Razvojne banke Vojvodine“ od „Agrobanke“, sada ih sprečavamo, državu i sud da naplate te kredite prodajom njihovih nepokretnosti.
Onda izađemo i kažemo – to je u korist banaka. Nije, ovo je u korist banaka u stečaju koje ste gurnuli u stečaj. Ili da vam još jedan podatak dam, pošto je bankarski sistem u nadležnosti Odbora za finansije, meni je žao što je kolega Stefanović napustio Odbor za finansije, 12 građana, pazite 12 građana kod „Agrobanke“ i „Razvojne banke Vojvodine“ imaju kredite u vrednosti od 12 miliona evra. Fizičko lice, ne koja obavlja delatnost, ne preduzeće, fizičko lice. Koja on to primanja ima da može da podigne kredit od miliona evra? Koju to imovinu ima kojom može da obezbedi kredit od milion evra? To su te šupe o kojima je govorio kolega Babić, koje ste prikazivali prilikom procene vrednosti, kao vile i dvorce.
Kaže – ne brani se korisnik kredita. Ko kaže? Kako je to bilo ranije? Proceni se na jednu vrednost, onda procenitelj te iste banke proceni na nižu vrednost, ako se uđe u docnju da bi se što pre naplatio kredit od 30.000, a nekretnina vredi 250.000 evra, smakne se i na 30.000 evra samo da bi se to prodalo. Sada to ne može bez suda. Jel to štiti banku ili dužnika? Mislim da štiti dužnika.
Ovo što sam rekao je praksa koja je bila do sada. Onda ste vi zakasnili, kada ostane bez imovine mogli da pokrenete sudski spor protiv banke, zašto vam je to jeftinije prodao, sada ne može bez suda. Ovaj zakon ipak uređuje jednu oblast, a to kako smo došli i tu priču šta smo uradili za tri godine, samo bih podsetio oko čuvenog gašenja četiri najveće srpske banke, preuzimanja duga Londonskog i Pariskog kluba, velike hvale kako je javni dug tada bio smanjen itd.
Neću previše u to da ulazim, ali to je bilo, početak onoga što se nama danas dešava. Pojavom tih novih banaka čije navodne interese branimo, sada ću vam objasniti kako to izgleda, pojavom tih banaka narod koji je bio izmučen sankcijama, ratovima, krenuo je pod jako povoljnim uslovima u tom trenutku da uzima kredite. Uslovi su vredeli samo do prve rate koju je trebao da plati, onda su ekspresno menjani.
Sa tim i takvim načinom vođenja banaka bez ikakve kontrole od države, bez ikakvog nadzora od centralne banke, dolazili smo u situaciju da su građani počeli da rade i da žive samo da bi vraćali visoke kamate. Kada se to desilo, prvo je osetila privreda, pad potrošnje, počela je i onda te iste kredite da uzima, da bi održala svoju likvidnost. Umesto da ono što zaradi usmerava na razvoj preduzeća, na otvaranje novih radnih mesta, usmeravala je svu svoju zaradu u plaćanje takođe visokih kamata. Svi ti podaci postoje.
Treći koji je bio na udaru je bila država, došlo je do pada potrošnje, pada poreza, pa je i država počela da se zadužuje. To se nije desilo za vreme vlasti SNS. Onda nasleđujemo državu sa dugovima koji su na poznati, a onda nasledimo i državu sa dugovima za koje tek saznamo, kada počne da funkcioniše Vlada u Nemanjinoj, onda saznamo da su falsifikovani izveštaji o izvršenoj reviziji Centralne banke za „Agrobanku“, pa se onda emituju državne hartije od vrednosti da se pokrije gubitak „Agrobanke“, da bi na kraju bio proglašen stečaj.
Sad, ja bih voleo da vidim tog mađioničara, tog Hudinija kako da rešimo te probleme od duga koji smo nasledili i koji je bio 68% za dve ili tri godine. Neka nam kaže, neka nas nauči, ali ne onaj ko je napravio dug, neko drugi će morati. Onaj koji pravio dug nam je pokazao.
Godine 2015. Srbija treba da vrati milijardu evra kamate na osnovu duga koji nije napravila ova Vlada, ni ona pre nje, nego ona do 2012. godine. Onda mi skaču ovde poslanici – raste javni dug, raste javni dug. Jeste, rastu kamate. Mi te kredite nismo podizali. Sada očekujte od države da reši sve te probleme preko noći. Neće moći. Ne može niko to da uradi. To što će da se naplate banke koje su u stečaju zbog kredita koje su tajkuni podizali tako što su lažno prijavljivali vrednost imovine, nije mi žao uopšte. U 99% slučajeva oni su jedini koji su mogli da upišu dve i više hipoteka na jednu istu nepokretnost. Takođe mi ih nije žao što su pisali hipoteku na šupu koja je iskazana kao vrednost maltene dvorca, što će im se kada se proda ta šupa pleniti njihov pravi dvorac. Ni zato mi nije žao. Kome je žao? Pa ne znam zašto. Da li možda prima platu od njih?

Kratko ću.
Neću da ulazim previše u te detalje koje je kolegakoji je govorio pre mene spominjao. Najveća zaštita dužnika od banke jeste da će njegova imovina, ukoliko je predmet hipoteke i mora da se proda biti prodata po onoj pravoj tržišnoj vrednosti.
Banka je dala novac i tražila obezbeđenje i tu po pravilu niko nema milosti, pa i vi da date svoj novac nekome i pozajmite i tražite kao uslov da upiše hipoteku u vašu korist, vi biste mu oprostili? Ne bi. Možda jedino ako imate baš toliko mnogo, ali ne biste. Ali ne biste ni mogli da prodate stan koji košta 100 hiljada evra za 10 hiljada evra, jer vam on toliko duguje. Nećete moći. To je poenta u ovom zakonu.
Kako se upisuje hipoteka? Zna se na osnovu založne izjave. Zna se kako se overava. Zna se ko upisuje, zna se cela procedura. To su dokumenta koja su izdata od nadležnih državnih organa. Nije predmet ugovora koji treba da se veštači. Zato je potpuno, maltene, regulisana ta materija. Sve što ide u korak više ka određenom administriranju stvara uslove da banke budu prevarene. Njih neće prevariti ovi građani koji su kupovali stanove da bi u njima živeli. Banke koje će da prevare oni koji se bave nekom delatnošću, hoće da dođu do ogromnog novca, da zatvore ta preduzeća, da otvore druga i da puj pike, dug ne važi. To reguliše taj zakon. Neće moći više tako. Ne znam u čemu je onda problem.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Devetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 97 narodni poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutan 99 narodni poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje, ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Nevena Stojanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč ili obaveštenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da)
Reč ima narodni poslanik dr Marko Atlagić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vanja Vukić, Stefana Miladinović, Branko Ružić, Miodrag Nikolić, Jelisaveta Veljković, Dubravka Filipovski, Gordana Čomić, Neđo Jovanović.
Nastavljamo rad i prelazimo na jedinstveni pretres o 8. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O POTVRĐIVANjU UGOVORA O IZMENAMA I DOPUNAMA FINANSIJSKOG UGOVORA IZMEĐU REPUBLIKE SRBIJE I EVROPSKE INVESTICIONE BANKE
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici prisustvuju dr Dušan Vujović, ministar finansija; dr Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja; Branko Drčelić, v. d. direktora Uprave za javni dug u Ministarstvu finansija i Ivana Magdić, v. d. pomoćnika direktora Uprave za javni dug u Ministarstvu finansija.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Pre otvaranja jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 170, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 170. Poslovnika Narodne skupštine otvaram jedinstveni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača ministar Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke, tehnološkog razvoja, želi reč? Izvolite.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Nije tu.
Narodni poslanik Nevena Stojanović, nije tu.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.

Reč ima ministar Verbić.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, nije tu.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Zahvaljujem kolega.
Reč ima narodni poslanik Irena Aleksić. Izvolite.