Dame i gospodo narodni izabranici, pišući ova dva amandmana hteo sam da ispravim jednu nepravdu.
Ta nepravda se ne može ispraviti, ali može se ublažiti. Reč je opet o onom zemljotresu koji se dogodio 30. septembra 1998. godine i koji je epicentar imao na planini Maljen. Sa druge, južne strane Maljena i Suvobora prostire se dobar deo teritorije opštine Gornji Milanovac i moja namera je bila da pokušam da pomognem žiteljima tih podsuvoborskih sela, u onome što tadašnji predsednik opštine, narodni poslanik, nije uspeo u tom sazivu.
Naime, u to vreme su izdvojena skromna sredstva iz budžeta opštine, a najviše su od svojih sredstava seljani renovirali svoje kuće, ali su se vremenom pojavila velika klizišta. Ta klizišta ugrožavaju komunikaciju između sela Brajića preko Ravne Gore ka Struganiku, zatim od Takova prema Rajcu i dalje prema Ljigu; Takovo, Gornji Banjani i kilometri lokalnih i nekategorisanih puteva su klizištima oštećeni.
Predolžio bih, pošto Odbor za finansije nije prihvatio ovaj amandman, da se sastanu zajednički Odbor za urbanizam i Odbor za finansije, ne samo da razmotre ovaj problem Gornjeg Milanovca, već i Rasinskog okruga, o kome je ovde već bilo reči. To je jedna molba, nadam se da će se usvojiti. Inače, povlačim ovaj amandman na zahtev Odbora za finansije. Hvala.

Gospodo narodni izabranici, pozvao bih drage kolege iz Raške oblasti da se uključe u Stalnu konferenciju gradova i opština, u Odboru koji vodi gospodin Rakovac. Tamo mogu izneti svoje probleme koji će biti adekvatno tretirani.
Gospodinu Bogdanoviću bih rekao da o tome koliko se brine o lokalnoj samoupravi govori podatak da je predsednik predsedništva Stalne konferencije gradova Srbije zakazao za sutra u 14,00 sati odbor na kojem će se raspravljati o današnjem budžetu i Zakonu o lokalnoj samoupravi.

Dame i gospodo narodini izabranici, u zemlji čiju je prosvetu osnovao Sveti Sava i koja je imala velikane kakvi su Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Jovan Sterija Popović, Jovan Skerlić, braća Bogdan i Pavle Popović,Slobodan Jovanović i drugi, reformisanje školskog sistema je ozbiljan i zahtevan posao koji traži mnogo odgovornosti i pažnje, a pre svega ljubavi prema deci.
Škola nije svojina ove ili one stranke ma kako se ona zvala, škola je budućnost svih koji žive u Srbiji i zaloga njihove sreće i napretka. Ovaj model koji, moram po malo reći, liči na preuzimanje nekih odavno nefunkcionalnih organa, kao u slučaju dr Frankeštajna, pa malo sklapanih odavde i odande, koji očekuju da kroz njih bude propuštena struja, da bi oživeli, jednostavno nije dorađen do kraja.
Dok mi raspravljamo o zakonu osnovnog obrazovanja i vaspitanja, u Japanu se u ovom trenutku vrši tek treća reforma školstva u poslednjih 100 godina. Kada su Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, skupa sa Paktom za stabilnost Jugoslavije radile svoj tematski prikaz nacionalnih obrazovnih politika, one su Ministarstvu prosvete Srbije poručile sledeće: uspostavljanje partnerstva između škole, saveta škole i društvene zajednice na lokalnom nivou, koje funkcionišu puštajući koncept demokratski uobličenih institucija koje neguju demokratsko obrazovanje i atmosferu, zahteva psebnu pažnju u planiranju reformi.
Ukoliko reforme na ovom nivou nisu svesrdno i sa puno entuzijazma prihvaćene među direktorima, nastavnicima i roditeljima, i ukoliko reformski proces ne omogući nastavnicima da budu aktivni kreatori reforme, međunarodno iskustvo pokazuje da će proces reforme imati slab efekat na rad škola i rezultate obrazovanja. Svakog dana učitelji, koji se obućavaju na psiho kursevima, žale nam se za novu školu, kako se sa njima postupa kao sa ljudima iz ustanova za osobe narušenog društvenog zdravlja. Svakog dana roditelji, uprkos pričama gospodina ministra prosvete, da će prvi dan osnovne škole biti igra, šala, pesma i da će deca učiti samo u školi i da roditelji neće plačati privatne časove, pitaju nas - šta hoće da urade sa školom.
Njima ne treba škola igrica nego pravo mesto za sticanje znanja, oslobođeni suvišnih sadržaja, ali koji još uvek predstavlja znanje. OEBS i OECD su preporučili da se u dobrovoljno prijavljenim školama primeni trogodišnji probni model reforme na osnovu strategijski i operativno razgrađenog plana.
Međutim, gospodin ministar je u Prosvetnom pregledu od 20. marta rekao da je prospekta eksperiment uživo i da se dešava u realnom vremenu. Nije teško promeniti direktora nekog javnog preduzeća ili poslovnu politiku, međutim, promeniti glave ljudi, to je nešto drugo. Umesto objasniti kako će u škol-igricama deca postati mnogo obrazovanija nego što su sada.
Gospodine ministre, vi ste u Nedeljnom telegrafu objavili drugo vanredno stanje u kome će biti sve škole, nastavnici, roditelji, tvrdeći da dosadašnje škole su krive za stnje u društvu, izgovarajući rečenicu - "Pogledajte danas pune zatvore, to su bivši đaci". To ste rekli za Nedeljni telegraf od 14. maja 2003. godine. Nisu ti prosvetni radnici, koji su učili te ljude koji su u zatvorima, nisu ih učili da kradu, da ubijaju, da diluju drogu i da se sastaju sa mafijaškim bosovima u ulici koja nosi ime po velikom nemačkom pesniku i Geteovom prijatelju, a nalazi se u Zemunu.
Protiv uvođenja zakona bez prethodne javne rasprave su svi, pre svega, stručna udruženja, ali i sindikati i Srpska pravoslavna crkva. Čak je i Žička eparhija, u kojoj moj grad pripada, je izdala 2002. godine blagovesnik, koji je posvećen reformama u školstvu.
Na poslednjem arhijerejskom saboru je traženo da se o reformi državnog školstva povede široka javna rasprava. Posle Drugog svetskog rata naše školstvo je pretrpelo niz značajnih reformi. Od 1945. do 1958. godine vršeno je idejno preusmeravanje, a od 1970. godine, posle Rezolucije Savezne skupštine o razvoju vaspitanja na socijalističkoj samoupravnoj osnovi, krenulo se u tzv. usmereno obrazovanje, koje je konačno uvedeno 1974. godine.
Ciljevi reformi su uvek bili državni, proglašavani za društvene, odnosili su se na ideološke, a ne istinske potrebe i interese. Njihovi nosioci su bili politički i partijski organi, a ne stručnjaci. Reformom su rukovodili ideolozi Saveza komunista Jugoslavije, a setimo se samo Stipe Šuvara.
Ovo je četvrta reforma našeg školstva u poslednjih 20 godina i ponovo se dešava isto, da jedna grupa ideološki srodnih duša je rešila da potuno izmeni školstvo, bez ikakvih uvida u činjenicu da se to ne sme raditi preko noći i da niko nema prava da se igra sa budućnošću naroda i dece, a pogotovo ako nema opšteg društvenog konseznusa.
Pre nego što se krene u reformu škole treba imati jasnu viziju o tome kakvo društvo želimo da izgradimo i kakva nam je privreda potrebna. Naravno da nam je dosta činovnika i neproizvodnih zanimanja. Naravno da nam nedostaju zanatlije i školovani poljoprivrednici, ali hoćemo li mi zanatlijsko poljoprivredno društvo ili ćemo da budemo nosioci, vodeća sila kompjuteristike na Balkanu. Šta ćemo, između ostalog, sa činjenicom da smo posle Japanaca najstarija nacija na svetu i da uskoro neće ni biti dece koja će ići u školu, ako se ovako nastavi. Srba, po najnovijem popisu, uprkos ogromnom prilivu izbeglica ima čak 173.500 manje nego u popisu iz 1991. godine.
U vidu treba imati i činjenicu da je ovako naša škola ipak bila relativno očuvana institucija u apokaliptičnom košmaru Srbije 90-tih godina. Rušila se ekonomija, kultura, pravni poredak, ali je škola kako tako opstajala i uprkos svemu njen učiteljko-profesorski kadar je još uvek sposoban da iznese ozbiljnije reformske zahvate, bez oktroisanih reformi. Iako zagovornici nove škole tvrde da je dosadašnja škola bila samo pamtionica podataka, ceo zapad je uzeo pola miliona naših mladih stručnjaka i u do sada neviđenom odlivu mozgova ne bi oni valjali zapadu da su samo bili tupavi pamtioci, već su bili dobro školovani i veoma obdareni. Većina njih su sada vodeći stručnjaci u svojim oblastima i upravo u zemljama razvijenog zapada i upravo sa onim znanjem koje su poneli iz škole i sa fakulteta u Srbiji.
Još bih rekao samo da je u ovoj raspravi, koja nije sprovedena, mnogi su se ponudili da učestvuju u njoj i da pomognu u izradi jednog ovakvog zakona. Vi ste gospodine ministre dobili na uvid sadržaj saopštenja katedre za srpski jezik i književnost svih univerziteta u Srbiji. Oni su na svom sastanku održanom 10. marta 2003. godine obavestili javnost da katedre za srpski jezik i književnost univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici i Kragujevcu, nisu uključene u rad na promenama nastavnih planova i programa za predmet srpski jezik, književnost i komunikacija, već da tu delatnost obavljaju arbitrarno izabrani profesori i psiholozi. Ukazano je da planovi, koje ekipe ministarstva spremaju, sadrže puno propusta, pri čemu se prenaglašavaju komunikacijski aspekti jezika uz nedopustivo potiskivanje književnosti.
Srbisti jesu za reforme, ali ne za onakve kakve im se nameću, već se ignorišu najstručnije institucije za proučavanje srpskog jezika i književnosti u ovoj zemlji. Matematičari su se oglasili u Nišu 14. februarar 2002. godine na okruglom stolu, da li je 9+3 jednako 8+4, gde predlažu da se uvede možda čak i devetorazredna škola, što uopšte nije sporno, ali da bar srednja škola traje četiri godine, pa da bude 9+4.
Još bih dodao samo da učitelji se obučavaju za nastavu u školama u radionicama i igraonicama i da im se daju knjige iz kojih treba da uče. Jedna od takvih knjiga "Igrom do spoznaje", objavljena 1995. godine, koju je napisala prisutna pomoćnica ministra. Kaže se da ta knjiga služi za oslobađanje dece od straha koji mogu imati pred profesorima, roditeljima i životinjama. Radionica se zove "Nastavnik sa mašnom u kosi koji svira gitaru".
U drugoj radionici deca glumeći organe za varenje mogu da dobiju i ulogu anusa, pa čak nus produkta varenja, koji se zove "prtko". Ne mislim da će deci biti lakše u ovim radionicama i igraonicama. Kaže se da ih neće ocenjivati, ali ocena i ocenjivanje je vrlo bitno, pogotovo kada se zna da od ljudi koji su predložili sve ovo i koji rade, timovi sastavljeni uglavnom od psihologa i pedagoga i da je ova reforma već dobila naziv "Pepsi reforma".
Ja vas molim sve kao poslanik ne jedne partije, nego kao čovek, kao građanin, kao roditelj, koji poput vas želi dobro ne samo svom detetu, nego i celoj deci Srbije, da povučete ovaj zakon, da se setite svoje dece i svojih bližnjih, ali da se setite i svojih učitelja koji su vam ostali u lepoj uspomeni zbog svega onoga čemu su vas naučili od prvog osnovnog do univerziteta i da ne eksperimentišete, i u njihovo ime, na desetinama hiljada naših đaka i nad našom budućnošću.

Dame i gospodo narodni izabranici, poštovana gospodo ministri, kao jedan od prioriteta nove - stare Vlade gospodin Živković je naveo nastavak privatizacije.
Međutim, DSS je upozoravala da je prilikom donošenja novih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji Vlada odustala od nekih proklamovanih ciljeva, a u prvom redu je odustala od principa solidarnosti i transparentnosti. Naime, socijalni programi su najavljeni kao jedan od strateških prioriteta Vlade, a usvajanjem ovih izmena i dopuna Zakona preduzeća ne učestvuju u potpisivanju prodajnih ugovora, tako da ne mogu uticati na njihov sadržaj ni u ovom domenu. Ovakvo rešenje je u najmanju ruku cinično, jer Demokratska stranka je aplicirala za Socijalističku internacionalu.
Zatim, sprovodi se hipercentralizacija i eliminiše se i deklarativna transparentnost pretvaranjem privatizacionog subjekta u objekat privatizacije; Agencija za privatizaciju je prethodno promovisala, inicirala, sprovodila i kontrolisala postupak privatizacije, a sada prodaje kapital, odnosno imovinu.
Najposle je produžen i rok za privatizaciju. Ovako rešenje ne daje odgovor na pitanje šta sa preduzećima koja se ne privatizuju. Vi ste napomenuli da će ih nova - stara Vlada ubrzo doneti: zakon o stečaju, zakon o registraciji, zakon o preduzećima, zakon o fondu, ali samim tim, nedonošenjem seta zakona iz ove oblasti, zakona o investicionim fondovima, preduzećima, stečaju, likvidaciji, lizingu, osiguranju, zalogu itd, Vlada Srbije je destimulisala strane i domaće investitore, otvorila mogući malverzacioni i korupcionaški pristup i, pre svega, učinila sam proces privatizacije neefikasnim. Na ovo je DSS upozoravala još pre više od godinu i po dana, a OECD je konstatovao u svom ekonomskom izveštaju krajem 2002. godine.
Samim tim ova vlada je pogazila onaj prvi Zakon o privatizaciji, moram reći da smo mi iz DSS-a za njega glasali, jer je faktički odstupila od svoja dva, ponavljam, fundamentalna principa: socijalne brige i transparentnosti.
Na kraju, danas smo hteli da u dnevni red uvrstimo jedan suštinski i jedan sistemski zakon. Predlog zakona o decentralizaciji nije prošao. To je jedan od razloga zbog kojih ne možemo glasati za staru, odnosno novu Vladu.

Gospođe i gospodo narodni izabranici, gospodo ministri, kao predlagač Predloga zakona o koncesijama, u ime DSS, bio sam iskreno zadovoljan kada je Vlada povukla tri zakona među kojima i Predlog zakona o koncesijama, jer sam smatrao da ćete neke sugestije iz našeg Predloga zakona usvojiti. Međutim, video sam da ništa od toga nije usvojeno.
Tačno je da je važeći Zakon o koncesijama postao preuzak da izrazi nove ekonomske i političke odnose u društvu Srbije, iz više razloga. Prvo i načelno, odvijaju se izrazite ekonomske promene, koje moraju da se izraze i da se odraze i na koncesijama. Valja stvoriti nove pretpostavke za dugotrajno ulaganje stranog i domaćeg kapitala u oblasti delatnosti koje ulaze u isključivu nadležnost države i ne samo države, već i AP ili jedinice lokalne samouprave. Ulagačima se mora pružiti nova mogućnost za profitabilno ulaganje, ali uz obavezan uslov - da to trajno poboljša civilizacijsko, ekonomsko i privredno stanje u Srbiji.
Druga stvar je da je važeći zakon bio pomak u domenu koncesija u Srbiji, tj. u uređenju koncesija u Srbiji, ali da ima određene pravne praznine i pored očigledne uzročnosti zakona.
Treće, važeći zakon ne predviđa mogućnost da koncesiju daje autonomna pokrajina, što nažalost ne vidimo ni u ovom predlogu zakona, a takođe nedovoljno jasno uređuje davanje koncesija kada je koncedent jedinica lokalne samouprave.
Prema tome, novi zakon valja doneti da bi se i u oblasti koncesija izrazila decentralizacija Srbije. Na kraju, Savezna skupština je donela i Zakon o stranim ulaganjima kojim se menja i liberalizuje režim stranih ulaganja, što je od značaja za materiju koncesija. Zakon o stranim ulaganjima izričito prepušta republikama - članicama da urede koncesije, gde se u članu 5. Zakona o stranim ulaganjima kaže da stranom ulagaču može biti ustupljena dozvola za korišćenje prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili za obavljanje delatnosti od opšteg interesa, u skladu sa zakonom, i da se stranom ulagaču može odobriti da izgradi, iskoristi i transferiše određeni objekat, postrojenje, tehnologiju ili pogon, kao i objekte infrastrukture i komunikacije.
Međutim, u zakonu, koji je predložila Vlada, nažalost nema mnogo decentralizacije, jer upravo AP je izbačena da može da bude koncedent. Zatim, kada krenemo da listamo zakon odmah nailazimo na član 4. gde je Vlada samo u jednoj rečenici dala uslove za davanje koncesija. Koncesije na prirodno bogatstvo i dobra u opštoj upotrebi daju se ako se može racionalnim učiniti njihovo korišćenje.
Ako se daje koncesija na delatnost od opšteg interesa onda se mora poboljšati tehnološko-tehnička karakteristika procesa odvijanja delatnosti i omogućiti tehničko-tehnološko jedinstvo i efikasniji rad, kao i racionalnije upravljanje sistemima infrastrukture. I, ako se pak na kraju koncesija daje za izgradnju i korišćenje objekata, uređaji i postrojenja koja koriste javna preduzeća, može se dati samo onome ko je u mogućnosti da poboljša racionalnost rada tog javnog preduzeća koje daje koncesiju.
Znači da jednim ovakvim uslovima možemo da odredimo zbog čega dajemo koncesiju. Ono što je izbegnuto u ovom predlogu zakona a što mislim da je veoma važno to je da koncesije, jednostavno, u svim okolnim zemljama koje imaju moderne zakone o koncesijama, ne može koncesiju na šumska dobra steći niti domaće niti strano lice. Znači, to je ograničenje koje se svakako mora uvesti u Predlog zakona.
Zatim, ne znam zbog čega je, ako ovaj zakon posmatramo kao faktičke izmene i dopune zakona iz 1997. godine, ukinuta agencija. Neko od mojih prethodnika je ovde juče lepo obrazložio da jedinice lokalne samouprave apsolutno nisu spremne, to garantujem, da samostalno uđu u priču o koncesijama bez stručnih konsultacija.
I, moram da pohvalim ministra i ministarstvo što su ozbiljno, kako ministar reče, konsultovali sve eminentne stručnjake, jer, vidi se da je ovaj predlog tj. Predlog zakona o koncesijama lišen originalnosti. Nema tog dobrog zakona o koncesijama koji može da zameni lošu politiku Vlade svuda u svetu, pa i ovde. Znači, ovaj zakon ne može da nam nadomesti nešto što mora politika Vlade da uradi a to je da se stvori odgovarajući ambijent.
Šta znači ugovor o koncesiji u državi u kojoj ugovor nije ugovor, a sud nije sud? Moram, gospodine ministre, da vas podsetim da je Ustavni sud Srbije oglasio neustavnim Zakon o sudijama, jer su zavisni od Vlade. Znači, ako Ustavni sud jedne države kaže da sudije zavise od Vlade, kakav je onda to magnet i ambijent za strane ulagače. To jednim ovakvim zakonom, ma koliko on bio dobar i ma koliko mogao kao zakon da privuče, neće stvoriti pravi ambijent.
Pre nego što prepustim svojim kolegama iz DSS-a da u nekim segmentima predstave naš predlog zakona, moram da vas podsetim - vi kažete da ste koristili strana iskustva i da je ovaj zakon prošao verifikaciju u raznim međunarodnim institucijama.
Takođe moram da vas podsetim da Heritage fondacija i Njorldstreet jyrneal priređuju svake godine rang listu ekonomskih sloboda određenih država i vi dobro znate da od 1994. do 2001. godine Jugoslavija nije bila uvrštena na tu istu. Tek 2002. godine, po prvi put, SRJ je rangirana na toj listi, od 155 država zauzela je 144. mesto, sa indeksom 4,05 i svrstana je u poslednju grupu ekonomski neslobodnih zemalja.
To je još jedan argument da, ako gledamo šta strani ekonomisti kažu, strunjčaci, jednostavno, ovde ambijent nije dobar i, ma koliko zakon bio dobar, teško da ćemo moći privući investitore koji bi se upustili da, u državu u kojoj nije izvršena do kraja vertikalna podela vlasti, ulažu svoj novac i da unapređuju tu državu svojim kapitalom.
Još moram da kažem i to da smo po sigurnosti ulaganja, u toj istoj analizi, na 66. mestu u svetu. Znači, privlačenje stranog kapitala nije stvar zakona, već ambijenta koji Vlada mora da stvori. Hvala.

Samo želim da odgovorim gospodinu ministru da DSS nikada nije bila zlurada i da su sve ove kritike koje smo uputili bile  najdobronamernije. Moram da kažem jednu stvar: da onog trenutka kad je Vlada Republike Srbije predložila ovoj skupštini, a Skupština usvojila Omnibus zakon o statusu i prinadležnostima AP Vojvodine, tada apsolutno nastaje potreba da i Autonomna Pokrajina može dati koncesije na one delove koji su u njenoj nadležnosti.
Videli ste tamo da smo tačno definisali, recimo, ako autonomna pokrajina daje koncesiju, onda dobija i autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave.

Dame i gospodo, narodni izabranici, žao mi je što ovde nema gospodina ministra, ali nadam se da će mu neko preneti ovo što sada treba da kažem.
Naime, ovaj zakon o učešću gradova i opština u porezu na zarade i porezu na prometu 2003. godini je nešto o čemu se najviše raspravljalo van ovog skupštinskog zdanja, i kao što je moj prethodnik rekao, gradonačelnik Niša, da se i u Stalnoj konferenciji gradova o tome dosta raspravljalo, u prisustvu ministra i njegovih saradnika iz Ministarstva finansija.
Tačno je da je učinjen ustupak od strane gradova, da se određena sredstva u iznosu od 180 miliona dinara prebace opštinama i da se pokuša da se izvrši jedna ravnomernija i u prvom redu solidarnija raspodela sa nerazvijenim opštinama, i to je dobro.
Međutim, čitajući ovo poglavlje 4. - Efekti primene zakona, kaže se da su osnovni parametri, koji su korišćeni prilikom utvrđivanja visine sredstava za pripremu budžeta opština i gradova za 2003. godinu, realni rast društvenog proizvoda od 5%, zatim rast cena u kome je sadržan i preneti rast cena, iznosi 14,1%, i ova treća stavka, koja se odnosi na nominalni rast društvenog proizvoda u visini od 19,8%.
Međutim, u Memorandumu Vlade se kaže da je ovaj nominalni rast društvenog proizvoda negde u visini 21,77%, i tu se javlja neka razlika od 2%. Ako uzmemo da je društveni proizvod 18 milijardi dinara, onda ta razlika od 2% iskazana je u visini od 360 miliona dolara, odnosno, 21 milijardu i 600 hiljada dinara, i ona ovde verovatno, ne verovatno nego sigurno, nije iskazana.
Što se tiče ovog dela - finansiranje ustanova kulture, tu je moja velika primedba, da se ne finansiraju kulturne ustanove i spomen - kompleksi, tipa spomen - kompleksa u Takovu, na kome se nalazi crkva, brvnara, pred kojom je veliki knjaz Miloš Obrenović, na Cveti 1815. podigao Drugi srpski ustanak, zatim, nije uvrštena ni rodna kuća Miloša Obrenovića u Crnući, zatim nije uvršćen ni manastir Vraćešnica, koji je 18. marta 1949. godine proglašen za objekat od velikog značaja za Republiku Srbiju i stavljen pod zaštitu države.
Zatim, nema ni u ovom predlogu crkve na Savincu, koja je isto tako stavljena pod zaštitu, zatim, što je predsednik opštine iz Aranđelovca rekao, nema ni spomen - kompleksa Prvom srpskom ustanku, a apsolutno ću podržati amandman koji su dali poslanici Zlatiborskog okruga, u kome traže izdvajanje povećanog procenta za Arhiv u Užicu.
Kad se radi o povećavanju ovih procenata, hteo bih da kažem da npr. ako je izdvajanje povećano za 10 miliona dinara, to Vladu košta samo pet miliona dinara, jer preko onog obima se deli 50 prema 50%, tako da su to veoma mala sredstva. Podneo sam sa grupom poslanika iz svih poslaničkih grupa jedan amandman, koji se odnosi na finansiranje Muzeja rudniičko - takovskog kraja, i svih ovih kompleksa koje sam pomenuo, međutim, on je odbijen kao neblagovremen, i insistiraću na Odboru za finansije da uvrste i ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni izabranici, u zemljama razvijene demokratije usvajanje budžeta za narednu godinu je svakako jedan od najznačajnijih događaja u radu parlamenta, a bogami i Vlade.
Glavni razlog za to je jedna od definicija budžeta, da on predstavlja program akcija Vlade, ne samo kao finansijsko-administrativni i politički instrument, već i kao važno aktivno sredstvo ekonomske i socijalne politike države. I u ovom budžetu moraju biti osnovne tri stavke, a to su da znamo koji je cilj ove vlade, koja sredstva Vlada koristi za ostvarivanje tog cilja i očekivani efekat koji će se dobiti nakon ulaganja tih sredstava. Na kraju, u završnom računu videćemo efekte koje je izazvao jedan ovakav budžet.
Stoga realno predviđanje bruto društvenog proizvoda, konsolidovanog bilansa javne potrošnje i budžeta na svim nivoima predstavlja profesionalnu i moralnu obavezu Vlade i Ministarstva za finansije i ekonomiju.
Uprkos tome Vlada Srbije i Ministarstvo finansija bruto društveni proizvod u 2003. godini različito su procenjivali u tri maha, to moram ponoviti, i to u memorandumu iz maja 2002. godine u veličini od 13,9 milijardi dolara, zatim u ekspozeu predsednika Vlade o budžetu iz oktobra 2002. godine gde se pominjala cifra od 15,1 milijarde dolara i momorandumu iz novembra ove godine, gde se pominjala cifra od 18,4 milijarde dolara.
Slična priča je bila i za prethodnu godinu, s tim što su se iznosi kretali od 12,3 milijarde dolara do 15,5 milijardi dolara. Procena bruto društvenog proizvoda predstavlja složenu i delikatnu aktivnost ali nedopustivo je da se u roku od nekoliko meseci izlazi pred narod sa podacima koji se razlikuju 20 do 35 procenata.
Ovakav nivo greške može proizvesti štetne posledice na planiranje ostalih makroagregata, kao što su prvenstveno proizvodnja roba i usluga, formiranje i upotreba dohotka, lična javna potrošnja, ekonomski odnosi sa inostranstvom i slično. Iz svega navedenog vidi se da Vlada vrši tzv. naknadno podešavanje, štimovanje ovog bazičnog agregata za svoje potrebe koje su motivisane političko-taktičkim razlozima, jer se jasno vidi tendencija popunjavanja ogromnog jaza između prevelikog obima javne potrošnje s jedne strane i niskog rasta bruto društvenog proizvoda sa druge strane.
Samo na ovaj način može se objasniti činjenica da se učešće budžeta Srbije u bruto društvenom proizvodu za 2003. godinu smanjuje, kada se zna da je predloženi budžet za 2003. godinu u odnosu na budžet iz 2000. godine povećan za osam puta, a u odnosu na 2001.godinu za dva puta.
Vratimo se nečemu što se golim okom vidi,a to je da je očekivani prihod od 214,6 milijardi dinara ubira na sledeći način: tako da se 89 milijardi ubira od poreza na promet; 50 milijardi od poreza na dohodak građana, 48 milijardi se ubira od akciza, a samo 3,8 milijardi od poreza na dobit preduzeća. Šta nam sve ovo ukazuje? Ovo nam ukazuje u kakvom je trenutnom stanju sada naša privreda. Manjak koji se javlja u budžetu potrebno je pokriti sa 47 milijardi. On se pokriva od privatizacije, od donacija, od stranih i domaćih kredita.
Postavlja se pitanje, da li su možda sredstva od privatizacije u iznosu od 15,3 milijarde dinara mogla da uđu u privredu radi otvaranja novih radnih mesta, podsticaja izvoza, podizanja tehnološkog nivoa imodernizacije proizvodnje.
Moram da podsetim Vladu koja je ovde prisutna, da je 14. januara ove godine izdata jedna uredba koja govori o restrukturiranju. Malopre je jedan od ministara ovde govoreći rekao da je restrukturiranje u jednoj dobroj fazi. Moram vam reći da dolazim iz jedne sredine gde se nalazi firma sa 4.500 radnika, a ato je konfekcija "Rudnik". Ono što je Vlada uradila za restrukturiranje, a to je da je postavila prinudnog upravnika, odnosno prinudnu upravu i izabrala je upravni odbor i slovima ništa više od toga. Doduše, gospodin predsednik Vlade je jednom rekao da za to Vlada nema para, ali mi ne vidimo da će u ovom budžetu biti para da se tako nešto uradi. Još jednom moram napomenuti, to je fabrika koja u pet opština ima sedam svojih pogona.
Zašto nemamo spisak odgovarajućih preduzeća koja su planirana da se privatizuju i da vidimo od kojih će se preduzeća dobiti ova cifra od 15,3 milijarde dinara. Da li bi se ova sredstva iz donacija u visini od 9,5 milijardi mogla opredeliti za finansiranje nekih privrednih infrastruktura. Sve ove pare, sa kojima se pokriva ovaj budžetski deficit, zovu se zdrave pare. Žalosno je što te tzv. zdrave pare idu u pokrivanje, odnosno krpljenje budžetskih rupa.
Kada je o rupama reč, vratimo se ponovo na pitanje, odnosno pitanja koja su postavljena juče sa ove govornice prilikom rasprave o završnom računu budžeta za 2001. godinu, a koja se mogu ponoviti, jer se i u ovom budžetu ne vide kriterijumi kako će biti potrošeno 8 plus 12 milijardi dinara za programe Vlade i u saobraćaju. Kada ćemo znati plan i program radova održavanja zaštite i izgradnje putne infrastrukture za 2003. godinu?
Zašto ovo ponovo ponavljam? Ponovo zbog toga što u malim opštinama putevi koji su u nadležnosti Republike su saobraćajnice koje predstavljjau ulice u tim opštinama. Mi ne možemo to sanirati bez odobrenja Republike, a Republika je veoma malo izdvajala malim opštinama. Svakako je bitno zakrpiti i eliminisati rupe na putevima. Naša infrastruktura jeste u katastrofalnom stanju, ali rupe u džepovima naroda su daleko veće i ovakvim budžetom se zakrpiti neće. Hvala.

 Dame i gospodo narodni izabranici, gospodo ministri, završni račun bi trebao da omogući realno, tačno i jasno sagledavanje i praćenje finansijskih tokova države, a samim tim i da ukaže na trendove u poreskom i budžetskom sistemu. Svi podaci koji se prezentuju u završnom računu, koriste se kao najtvrđa osnova pri izradi budžeta za neke buduće budžetske cikluse. Ono kao što se prvo može uočiti je činjenica da ovaj završni račun je dostavljen pred ovaj parlament istovremeno sa predlogom budžeta za 2003. godinu i time je Vlada pokazala, da se odnosi prema završnom računu budžeta za 2001. godinu, kao prema nekom drugorazrednom aktu.
Druga činjenica je da je ovaj završni račun budžeta, da nije urađen sa potrebnom ozbiljnošću, jer i mala preduzeća ozbiljnije prikažu rashodnu stranu, nego što je to ovde prikazano. Upravo zbog ovakvog pristupa, DSS je zatražila od Vlade Republike Srbije da popravi kvalitet sadržaja završnog računa, informacijama koje su neophodne prema Zakonu o javnim prihodima i rashodima i Zakona o budžetskom sistemu, a prvenstveno insistirajući na izveštaju o sopstvenim prihodima koje su ostvarile javne službe i korisnici budžetskih sredstava. Zatim, o izveštaju o odobrenim kreditima, odnosno pozajmicama iz budžeta i stanju sredstava od otplate kredita, zatim izveštaj o sredstvima izdvojenim za stalnu budžetsku rezervu i njihovom korišćenju itd. Ministarstvo finansija i ekonomije u ime Vlade Republike Srbije je dopunilo izveštaj i to dva puta o završnom računu budžeta.
Međutim, ima jedna stvar, koja se odmah uočava i koja nam upada u oči, a to znamo mi koji dolazimo iz lokalnih samouprava. Ako vidite da je predviđeno budžetom 100 dinara, a potrošeno je 120 dinara, bez ikakvog zakona i obaveštavanja parlamenta, onda je to ono što prvo upada u oči. U ovom predlogu zakona o završnom računu budžeta za 2001. godinu i u ovom prvom delu Izveštaja, koji ste nam dostavili i u drugom delu Izveštaja upravo ta stavka nam smeta i bode oči, a to je ovaj razdeo 11 i analitički konto 911-190 pozicija 63, koja se zove programi u saobraćaju, gde je predviđeno nešto više od sedam milijardi dinara, a potrošeno 9,7 milijardi dinara bez ikakvog rebalansa, znači nismo imali rebalans u 2001. godini i bez ikakvog upoznavanja srpskog parlamenta. Ko glda budžet odmah to vidi. Oba puta ste tu poziciju, na koju smo vam ukazivali, dali samo u jednoj rečenici.
Moram da kažem da se zahvaljujem Ministarstvu finansija koje se trudilo da u dva maha opravda ove nedostatke i saradnicima koji rade u Ministarstvu funancija, koji su ovo danonoćno radili, ali da li je to neimanje informacija samog Ministarstva finansija, da li je to nepripremljenost pravog resornog ministarstva, moramo da vidimo o čemu se tu radi i moramo neku informaciju imati.
Putevi jesu zetečeni u katastrofalnom stanju i tačno je da putna infrastruktura mora biti jedna od osnovnih prioriteta države, ali je neodgovorno da Vlada parlament izvesti samo u jednoj rečenici "sredstva za programe u saobraćaju izvršena su u iznosu 9.689.050.000 dinara". Po kojim to programima su izdvojena tolika sredstva i kako je moglo da se izdvoji dodatnih 2.673.000.000 dinara bez upoznavanja ovog parlamenta, odnosno rebalansa budžeta za 2001. godinu u tom razdelu. Vlada od nas traži da za 2002. godinu izglasamo rebalans za mnogo sitnije stavke. Dobili smo pre neki dan od Vlade predlog rebalansa, apsolutno korektno, za mnogo sitnije stavke, rasparčano u sitna crveca i to je dobro, ali za jednu ovakvu sumu, koja nije opravdana, koja nije iznešena pred ove ljude mora stajati obrazloženje. Odgovorno tvrdim da Demokratska stranka Srbije, dok se ne obrazloži i ovaj konto, neće glasati za završni račun za 2001. godinu, a preporučio bih da nam odgovorite na pitanja ko je doneo plan i program investicija u putnoj infrastrukturi i po kom kriterijumu, po kom pravnom osnovu je odobrena ovako velika količina novca. Mi nismo videli i ne znamo kao parlament da je usvojen dugoročni, srednjoročni ili godišnji plan, odnosno program radova, održavanja, zaštite, izgradnje putne infrastrukture, a mene to posebno interesuje kao poslanika iz jedne opštine i predsednika te opštine, u kojoj ima oko 200 kilometara dužnih magistralnih i regionalnih puteva, u kojoj 2001. godine nije zakopan ni budačić. Mi jednostavno ne znamo da kažemo ljudima kako ćemo i po kom programu mi u našoj opštini dobiti sredstva da se ti regionalni i magistralni putevi oprave. Iz kog razloga? Mi znamo da je to dužnost države, ali male opštine imaju taj problem, da regionalni putevi prolaze kroz centre gradova i da su u stvari regionalni putevi i saobraćajnice. Ne možemo od svojih sredstava to raditi, jer nemamo dozvolu Republike zbog toga bih voleo da mi odgovorite na pitanje. Hvala gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni izabranici, žao mi je što ovde nema gospodina Čovića, potpredsednika Vlade, da čuje primedbe u načelu i da ih prenese gospodi koja su podnela ovaj predlog zakona.
Naime, u trećoj glavi - izbor predsednika opštine - u članu 59. Vlada se odlučila da sistem koji će biti primenjen za izbor predsednika opštine bude većinski, ali faktički jednokružni većinski sistem. To je ono za šta se nismo zalagali i može doći do toga da bude problematičan sa aspekta legitimiteta izbora predsednika opštine.
Naime, daću vam jedan primer. Ako na izborima za predsednika u jednoj opštini učestvuje pet kandidata, a na izbore izađe 60% birača upisanih u birački spisak i pri tome bude 10.000 važećih glasova, a prvi kandidat dobije, recimo, 2.050 glasova, drugi 2.020 glasova, treći 1.990 glasova, četvrti 1.980 glasova i peti 1.960 glasova, vidi se da je prvi kandidat dobio 20,5% od ukupnog broja važećih glasova. Ako se držimo pretpostavke da je na izbore izašlo 60% od upisanog broja birača, a da je jedan mali procenat glasova izašlih birača nevažeći, jasno je na ovom primeru da prvi kandidat nije dobio podršku zavidnog broja birača opštine, ali je uspeo da pobedi na ovakvim izborima.
Neću dužiti. Ovu manjkavost člana 59. uvideo je Odbor za pravosuđe i upravu i on je prihvatio amandman na član 59. koji je dala DSS. Apelujem da ovaj zakon izglasamo zajednički, s tim što će ova skupština prihvatiti ovakav izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Hvala.

Nisam imao nameru da se javljam, ali očigledno je da je neke kolege koje su izlagale, pregazilo vreme; postoje moderni softveri, moderne tehnologije izrade svih ovih mapa i podataka, tako da se apsolutno ovo može uraditi za brže od tri godine. Ko u to ne veruje i to ne zna, može da ode na sajam tehnike da vidi dole šta se sve nalazi.

Amandman je prihvaćen na Odboru upravo zbog toga što je samo dopunio jednom rečenicom koja glasi: "ili geodetska organizacija posle sprovedenog postupka javnog nadmetanja". Član 2. i 3. su u suštini ostali isti sa ovim dodatkom. Zbog toga što je ovakav član celishodan i totalno upotpunjen ispunjava se jedan od bitnijih razloga, a to je da se geodetske organizacije mogu između sebe i sa Republičkim geodetskim zavodom takmičiti na tenderima koje bude Vlada raspisivala. Hvala još jednom za podršku za ovaj amandman.

Rekao bih samo da je, budući da je prihvaćen amandman na član 1, ovo jedan logičan nastavak toga, jer više ne postoje razlozi zbog kojih bih direktor Republičkog geodetskog zavoda određivao ko će vršiti stručni nadzor nad izvršenjem radova. Naime, u uslovima tržišne jednakosti jedan subjekt koji konkuriše za dobijanje posla ne može nadzirati izvršenje istog posla.
Na kraju bih samo rekao, što se tiče ovoga premera Srbije - Nikola Kalabić, geometar iz Valjeva, 30-tih godina je premerio onu Srbiju, kakva je bila, a ovu Srbijicu, koju su oni koji su protiv ovog zakona napravili ovakvom kakva je, valjda ćemo moći mi da premerimo sa laserskim uređajima i bez letvi za tri godine.

U glavi VII - Ovlašćenje za donošenje podzakonskih akata - u članu 40. član 122. menja se i glasi "Direktor Republičkog geodetskog zavoda propisuje", pa se navodi niz podzakonskih akata - šta bi trebalo da direktor Republičkog geodetskog zavoda propiše. Ono što je prihvatanjem amandmana na član 2. urađeno je da su Republički geodetski zavod i geodetske organizacije izjednačeni, pa su tako i direktor Geodetskog zavoda i direktor neke radne geodetske organizacije izjednačeni.
Demokratska stranka Srbije predlaže da se u članu 40. Predloga zakona uvodna rečenica u članu 122. stav 1. menja i glasi: "Vlada Republike Srbije, na predlog Republičkog geodetskog zavoda propisuje ..." itd.
Znači, samo je stvar da se ispoštuje ovaj sled događaja do kraja i mislim da ovakva jedna rečenica ne smeta ovom zakonu. Hvala vam.

Oko ovog amandmana bilo je polemike na odboru. Mi stoji kao DSS i dalje iza ovoga da se jednostavno mora obaviti javni uvid. Čitava konstrukcija novododatih članova sadržanih u članu 48. Predloga zakona zasniva se na ovom novom članu 136a. Iz te odredbe člana 136a proizilazi da se neće vršiti izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i pravima na njima, već da će katastar nepokretnosti obrazovati na osnovu podataka sadržanih u katastru zemljišta. Rešenje je neprihvatljivo zato što se korisniku ili vlasniku neke nepokretnosti uskraćuje pravo da se izlaganjem podataka katastra na javni uvid obavesti o tome kako i na koji način je njegova nepokretnost upisana u katastar nepokretnosti i kakva prava i tereti postoje nad postojećim nepokretnostima.
Izlaganjem na javni uvid uskladilo bi se stanje u katastru sa realnim stanjem jer se uvidom vlasnika, odnosno korisnika, njihovim prigovorima i dokumentacijom koju poseduju brzo otkrivaju i uklanjaju razlike između faktičkog i upisanog stanja.
Još smatramo i to da je bolje u startu blagovremeno znači, kada se već ovo radi ići odmah sa javnim uvidom, da se jave vlasnici nepokretnosti i to otklone u startu, nego da se ovo uradi po jednom automatizmu, a onda godinama vrše prepravke, tužbe i ostale stvari.
Znači, jednostavno smo za to da se uradi jedno temeljno stanje izmena na kvalitetan način. Možda je ovo jedno blago ili malo poskupljenje svega toga, ali smatramo da je dosta kvalitetnije i u startu bi se sve nedoumice otklonile.
Nasuprot tome, u članu 136a predlaže se prosta konverzija podataka i to o nepokretnostima i pravima na njima, iz jednog načina evidentiranja u drugi način evidentiranja, čime se praktično zadržava neusklađenost između faktičkog i upisanog stanja.
Znači, sigurno je da dobrim delom postoji neusaglašenost između stanja koje se nalazi u našim katastrima i onoga kako je na terenu. Brisanje članova 136b do 136d predlaže se zato što je njihova sadržina izvedena iz ovog člana 136a.
Vlada se nije podržala ovaj amandman samo iz jednog razloga, jer je rekla da se amandman ne prihvata što se odredbama člana 48. Predloga zakona stvaraje mogućnosti da se katastar nepokretnosti u Republici Srbiji ustroji u što kraćem roku i da se smanje troškovi izrade katastra nepokretnosti.
Ipak mislim da je suština u kvalitetu podataka i da ta konverzija bude prava i adekvatna. Nadam se da ćete podržati ovaj amandman baš iz tih razloga. Hvala vam.