Dame i gospodo narodni poslanici, nadležni skupštinski odbori nisu mogli da prihvate, kada su razmatrali vladin predlog za izmenu i dopunu ovog člana zakona, ovu izmenu, zato što je ovaj član, gospodine ministre, direktno suprotstavljen članu 60. Ustava Republike Srbije koji govori o tome da svako ima pravo na rad.
Član 60. Ustava kaže, a molila bih vas, gospodine Mrkonjiću, da mi oduzmete to vreme da bih pročitala: "Jamči se pravo na rad, u skladu sa zakonom. Svako ima pravo na slobodan izbor rada. Svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta.
Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor" itd.
Sada vi meni recite, da li Zakon o radu, pošto stav 1. člana 60. Ustava Republike Srbije jemči, u skladu sa zakonom, predviđa da u oblasti osiguranja, da u oblasti kolporterstva, u oblasti računovodstva, da ne ređam dalje, vi možete da ograničite građanina Srbije da on radi taj posao samo ako je stalno zaposlen? Ne možete.
Ko zna koliko je vas koji ste na stalnom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a imate znanje za određeni profil zanimanja i imate honorarni ugovor o radu sa nekom firmom za ono za šta ste specijalizovani.
Koliko je honoraraca u preduzećima i koliko je onih koji imaju takve ugovore. Pa evo, i u kabinetu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije se nalazi jedan javnosti poznat novinar, koji je sada neki savetnik ili nešto u kabinetu predsednika.
Kako vi to mislite, gospodine ministre, da samo za osiguravajuća društva ograničite pravo na rad građanima, a čuli ste od kolege Ilića, ko zna koliko je desetina hiljada takvih ljudi. Pre podne je taj neko inženjer u nekom preduzeću koje ste vi uništili i koje je propalo, ima platu od 150 ili 200 evra, i šta će on da radi popodne - da posreduje u osiguranju. Možda je uspešniji u tome od onog ko je stalno zaposlen. Vi merite sposobnost i ograničavate ljudima pravo na rad da zarade dodatni prihod. Ili, imate nekog računovođu ili pravnika koji radi u javnom komunalnom preduzeću, bilo gde, službenika u banci, završi se njegovo radno vreme i on popodne kreće, ide od vrata do vrata i od jednog do drugog i traži klijenta za polisu koju mu nudi.
Taj neko ko se bavi posredovanjem u oblasti osiguranja, kome vi više ne date da taj posao radi, ne samo da ima dodatni prihod, nego je čak, ponavljam, veoma često uspešniji od onoga ko je stalno zaposlen i ko radi za fiksnu nadoknadu. To je neverovatno.
Ovaj član zakona i ova izmena, gospodine Cvetkoviću, kada bude i ako se bude konstituisao Ustavni sud, ne može da opstane, jer vi oduzimate pravo na rad. Vi sutra možete da kažete - svako ko ima licencu za računovođu, a zaposlen je u nekom preduzeću i radi na nekom mestu, popodne tu delatnost ne može da obavlja. Tako da krenete od jedne do druge oblasti poslovanja i dokle će to da nas odvede? Vi ćete onda potpuno da ukinete ugovor poslodavca za honorarni rad ili za posredovanje za bilo koji posao.
Recite ovim ljudima što prodaju novine na ulici, a nisu stalno zaposleni u firmi Caneta Žapca ili nekoj drugoj - e ne možete vi to da radite, da stojite na semaforima i da prodajete novine, zato što morate da bude stalno zaposleni. Dokle će to da nas odvede?
Ne može, gospodine ministre, ovako da se menja zakon. Vi eksplicitno kažete - za državljane Republike Srbije, a pazite šta ste rekli u poslednjem stavu: "Strano fizičko lice koje, po pravu države čiji je državljanin, ispunjava uslove za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju, može obavljati te poslove", sada ste precrtali a stajalo je "pod uslovima uzajamnosti".
Znači, strani državljanin ne mora da bude stalno zaposlen i on može, u skladu sa ovim poslednjim stavom, to da radi, a srpski državljanin, onaj kome Ustav garantuje pravo na rad, po vama to ne može da radi.
Opet ponavljam, ne mogu u ovom trenutku da procenim, možda je baš danas neko odlučio pre podne, dobio je ponudu od nekog osiguravajućeg društva, nije mu dosta plata za koju radi, shvatite, nemaju ljudi hleba da jedu, a misli da će da bude uspešan u tom poslu da nudi polisu osiguranja i da od toga dobija procenat. Sad sve zavisi za koju osiguravajuću kuću radi. Vi takvim ljudima kažete - ne možete dodatno da zaradite, nego trpite, budite gladni, neka vam deca budu i gola i bosa zato što smo mi na vlasti i može nam se. To jednostavno ne može da opstane.
Gospodine Cvetkoviću, kažem vam opet, kada bude konstituisan Ustavni sud, ovakav član zakona, ili bilo gde da vam padne na pamet, ne može da ostane u pravnom prometu. Hvala vam.

Javljam se po članu 95. Poslovnika, gospodine Duliću, zato što su se svi poslanici u jednom trenutku javili za povredu Poslovnika i to je njihovo legitimno pravo.
Ali, moram da se vratim na događaje od prošle nedelje kada sam predsedavala, u trenutku kada je gospodin Mrkonjić u toj situaciji napustio mesto predsedavajućeg, a vi niste bili tu. Predložila sam čak i pravičniji način nego vi sada, analogno članu 95, mada se ne bunim ni što sada ovo radite na ovaj način, već sam vam rekla za stolom predsedavajućeg.
Tada su svu demokratiju na delu pokazali i gospođa Kolundžija, i gospodin Aligrudić, i ostali poslanici iz DSS, DS, Nove Srbije i G17 kada su napustili salu, jer im nije odgovaralo što predsedava srpski radikal. Aršin je bio isti i mnogo demokratskiji način i pristup problemu koji je u tom trenutku nastao. To ste vi i tako vas građani cene i poštuju.
Hoću sada da upozorim da je situacija u državi alarmantna u svim segmentima. Za razliku od vas, gospođo Kolundžija, koja ste malopre pričali totalne besmislice, a znate, stvarno mi se želudac prevrne kada neki izdajnik, kao vi, i cela izdajnička klika priča o stradanju srpskog naroda.

Vi možete meni da izreknete opomenu, gospodine Duliću. Ali, dok su se ovi vaši ovde dezerteri krili ispod ženskih sukanja, srpski radikali i milioni Srba su branili srpske zemlje.
Prema tome, neću da podnesem i neću da dozvolim, u situaciji kada je petu godinu predsednik naše stranke, profesor doktor Vojislav Šešelj, koji se politički časno borio zajedno sa najvećom strankom u Srbiji, to je ono što vas boli, nikada nećete biti kao srpski radikali, što se borio za očuvanje srpskih teritorija...
Zamolila bih vas da ovog retardiranog ili vežete ili nešto uradite, zamoliću vas stvarno.

Nisu to nikakve uvrede, to su istorijske, iz nove istorije dokazane činjenice, da smo mi branili srpske teritorije, da pola miliona prognanih Srba, zajedno sa gospodinom Buhom, koji je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu, ne može tamo da se vrati. I činjenica je, gospodine Duliću, da ste vi vodili antisrpsku, antidržavnu politiku, i da ste se prodavali za šaku dolara Amerikancima i zapadnim silama da razbijaju srpske zemlje i ubijaju srpski narod.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, kako ih je čuveni Balinovac u svom zakonskom projektu nazvao 2006. godine, ukazom Borisa Tadića je stupio na snagu 19. jula 2006. godine.
Mi srpski radikali bili smo protiv tog zakona zato što smo u procesu donošenja ovde imali žučnu raspravu. To zna i kolega Marković. Kažem kolega, jer je u to vreme bio narodni poslanik i potpredsednik.
Smatrali smo da se na ovakav način, donošenjem ovog zakona stvara mogućnost da se u budućim procesima sistematizacije, konkretno govorim o Narodnoj skupštini Republike Srbije, dese, i desile su se, mnogobrojne nepravde. Sada je prilika da amandmanom Vjerice Radete na član 53. Zakona uskladimo ovu izmenu i dopunu sa osnovnim tekstom zakona.
Za razliku od nekih drugih koji se predstavljaju kao vajni legalisti, mi srpski radikali zakon poštujemo koji je na snazi i želimo da se onda svako prema njemu vlada i ponaša. To što smo mi imali jake i čvrste argumente (neke od njih ću izneti danas) da glasamo protiv tih zakona ne obavezuje niti nas, niti nas amnestira od odgovornosti sutradan dok ne promenimo taj zakon, dođemo na vlast; to nije hipoteza nego realnost, ali dok ne dođe na dnevni red, mesec ili dva dana dok ne budemo u situaciji da potpuno promenimo ovaj zakon, moramo, dakle, da primenjujemo sve postojeće zakone.
Bićemo efikasni u stavljanju van snage mnogobrojnih zakona, i budite sigurni da građani Srbije to jedva čekaju, naročito iz oblasti ekonomije i socijalne politike, ovih štetočinskih zakona koji su ostavili preko milion ljudi bez posla, zakona koji su učinili da danas građani žive na ivici bede i siromaštva.
Nemojte da pravimo, uslovno rečeno, bogalje od ljudi, visokokvalifikovanih i stručnih, koji su radili u službama kako Vlade tako i Narodne skupštine, primenom, i to selektivno, jer očigledno je tako, ovog zakona koji je projektovao Balinovac i koji je Narodna skupština izglasala tog jula 2006. godine.
Koleginica Vjerica Radeta je kao narodni poslanik i pravnik pre svega pošla od činjenice da izmena i dopuna zakona mora da se uskladi sa osnovnim tekstom zakona, a ja moram da vam pročitam. U tom Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika iz 2006. godine važno je da se podsetimo na član 21, pošto je vezan za ovaj član 53. i zahtev koleginice Radete da se on primenjuje od 1. januara 2007. godine.
Dakle, ako je zakon izglasan u julu 2006, a mi danas vršimo izmenu i dopunu i menjamo ovaj član 53, zašto onda da se ne primenjuje od 1. januara, kada se i primenjuje osnovni tekst zakona.
Taj član 21. kaže: "Državnom službeniku koji je sa položaja premešten na izvršilačko radno mesto zbog toga što je proteklo vreme na koje je postavljen ili zbog toga što je podneo ostavku ili zbog toga što je položaj ukinut", što su mnogobrojni slučajevi, "određuje se koeficijent najvišeg platnog razreda platne grupe u kojoj se nalazi radno mesto na koje je premešten."
Onda, član 53. osnovnog zakona kaže: "Od 1. januara 2007. godine koeficijenti se određuju na sledeći način", i onda se govori o ovim licima: "1) postavljenim i imenovanim licima čija radna mesta postaju položaji - prema platnoj grupi u kojoj se nalazi njihovo radno mesto; 2) državnim službenicima na izvršilačkim radnim mestima - prema prvom platnom razredu platne grupe u kojoj se nalazi njihovo radno mesto; 3) rukovodiocima unutrašnjih jedinica - prema trećem platnom razredu platne grupe u kojoj se nalazi njihovo radno mesto; 4) nameštenicima - prema platnoj grupi u kojoj se nalazi njihovo radno mesto."
Ovde se u izmeni i dopuni Zakona kaže da se posle ovog člana koji sam vam pročitala dodaje član 53a: "Državnim službenicima na izvršilačkom radnom mestu koji su imali status postavljenih lica", recimo, ranije zamenik sekretara Skupštine, "koja ne rukovode unutrašnjom jedinicom određuje se koeficijent prema osmom platnom razredu platne grupe u kojoj se nalazi njihovo radno mesto."
Šta je sada problem? Potrebno je da se dodavanje ovog člana 53a uskladi sa 1. januarom, od kada se i član 53. i Zakon primenjuje. Kako sada da vršite izmenu i dopunu Zakona ovako selektivno, da ga dopunjujete, što je i bilo potrebno zbog ovih ljudi koji su ostali tako skrajnuti, da tako kažem, a da se ne rukovodite činjenicom od kada se primenjuje zakon? To je zaista neverovatno i nelogično.
Šta smo mi dobili kao obrazloženje Vlade? Verujem, gospodine ministre, da vi to niste pisali, jer ako jeste, to je jedna rečenica koja ne znači ništa. Obrazloženje Vlade kaže – ne obuhvata sve slučajeve koji su se pojavili u praksi. Koje slučajeve? Hajde da pođemo od toga i da ih taksativno nabrajamo. Nije zakon, odnosno član 53, odnosno ovaj dodatni 53a obuhvatio sve. Zaista je velika pometnja napravljena posle usvajanja ovog zakona. Sistematizacija je urađena tako kako je i napravljena. Ljudi čekaju da se na neki način ova nepravda ispravi i da se primenom ovog zakona...
Opet ponavljam, bili smo izričito protiv njega, jer smatramo da su raniji zakonski propisi bili sasvim dovoljni da se ova oblast uskladi, ali, eto, njima je, tom pomenutom Balinovcu i prethodnoj Koštuničinoj vladi, palo na pamet da se donese jedan ovakav zakon. U najvećem broju slučajeva su se poigrali sudbinama mnogih ljudi, koji su degradirani, što službenici, što nameštenici.
Da ih pitate kolike su im plate i kako teško ti ljudi žive i u kom su rangu pojedini od njih, naročito oni koji imaju status nameštenika...
Prema tome, nema nikakvog razloga da se ovaj član koji dodajete, 53a, gde se pojašnjava ovaj položaj ljudi, ne uskladi sa primenom Zakona od 1. januara 2007. godine.
Inače, onda uopšte niste morali da dolazite sa izmenom ovog jednog jedinog člana. Šta to sada znači, menjamo ga, ali sada nema veze kad je onaj zakon usvojen; ili je to naknadna Balinčeva pamet pa se setio, pošto su se u praksi pokazali svi ti slučajevi? A u obrazloženju Vlada kaže – nisu obuhvaćeni svi. Opet vas pitam, koji to slučajevi nisu obuhvaćeni?
Mislim da bi bio red da prihvatite ovaj amandman koleginice Radete, da se tek tako prešlo preko njega. Na kraju krajeva, vi kao pravnik i kao ministar za državnu upravu morate da znate, pošto se ovde ne govori o lokalnoj samoupravi, protiv koje ste inače, gospodine Markoviću, da je jedini način da jedan zakon u funkcionalnom smislu, u pravnom smislu, u pravom smislu ima svoju primenu ako se navede od kada se i ovaj član primenjuje. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne samo da je to već po ko zna koji put uvaženi kolega Martinović rekao, nego je opšti problem u državi što mi u ovom trenutku nemamo Ustavni sud i nismo ga imali ni dugo vremena pre donošenja Ustava prošle godine.
Zapravo, od dolaska DOS-a na vlast u višegodišnjem periodu nije postojao Ustavni sud, a onaj koji je postojao je bio političkog karaktera, na čelu sa tadašnjim predsednikom Ustavnog suda.
Kako reče kolega Martinović, pošto je ovo potpuno nova oblast koja se uređuje zakonom, sasvim je u redu da razmišljamo racionalno i da razmišljamo na osnovu dosadašnje prakse.
Svi građani Srbije znaju da kad dobiju odluku u nekom redovnom sudskom postupku pred opštinskim, okružnim, trgovinskim ili drugim nadležnim sudom (ovo govorim da bismo im pojasnili o čemu mi ovde razgovaramo i zbog čega insistiramo i da odluke Ustavnog suda budu overene državnim pečatom Republike Srbije) dobijaju tu odluku sa pečatom.
Sad, može da se postavi pitanje otkud ideja kolegi Martinoviću, pošto je sledeća tačka dnevnog reda o pečatu državnih i drugih organa, da se u ovaj zakon o državnom pečatu Republike Srbije uvrsti Ustavni sud Republike Srbije.
Tačno je da u članu 166. Ustav Republike Srbije kaže da je Ustavni sud samostalni i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
Dakle, mi ga nemamo, ali evo da sačekamo i da vidimo kada će da se konstituiše.
Ali, zar nije logičnije, pošto je to najviša sudska instanca i Ustavni sud treba u svakom smislu reči da se poistoveti, kao jedna od tri grane vlasti, sa državom i sa Vladom Republike Srbije, sa Narodnom skupštinom, da u tom rangu i u ovom zakonu treba da bude mesto za pečat Ustavnog suda, a ne u sledećem, gde to čak nije ni predviđeno na precizan način?
Nemate uopšte razloga da bežite od ovog amandmana ili da dajete ovakvo obrazloženje (odnosno Vlada, sada tu nije predlagač ministar Marković), koje nema nikakve veze ni sa malopre izrečenim argumentima kolege Martinovića ili sa ovim što ja pričam. Ako pogledate Ustav Republike Srbije, videćete da je jedino pravo mesto za pečat Ustavnog suda upravo u ovom zakonu.
Razmislite malo o tome, ne morate apriori sve da odbijate zato što dolazi od poslanika Srpske radikalne stranke. Iako ste razmišljali da to bude u zakonu o pečatu državnih i drugih organa, to nije mesto za Ustavni sud, kao najviše sudske instance, koja treba da štiti sve ovo što je i navedeno u Ustavu.
Žao mi je što u ovom trenutku, ali verovatno će da se vrati, ministar Marković nije ovde da čuje.
Evo, prozivam i vas, kolege iz stranaka koji podržavate ovu vladu i činite je, u toj ste koaliciji, da kažete šta vam smeta i kakvo je vaše mišljenje o amandmanu kolege Martinovića.
Ako već po prvi put na ovaj način određujemo kako treba da izgleda i kako treba da se koristi pečat Republike Srbije, zašto je onda sporno da se prihvati amandman kolege Martinovića. Jedino mu je mesto u ovom zakonu. Ili ste vi to propustili, pa sada nećete da priznate, kao što vidimo da su u prethodnom zakonu bili mnogobrojni Balinčevi propusti, kada je pisan onaj zakon o državnim službenicima i nameštenicima. Evo, sada se prvi put izrađuje zakon i nije nikakav problem da priznate da je to bila greška, da to niste uradili, ali tu je jedan vrsni pravnik, kolega koji vas je ispravio.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, SRS je predložila, odnosno naš kolega Milorad Buha, amandman na član 6, jer nemoguće je da je predlagač zamislio ovakav član 6. Predloga zakona o državnom pečatu Republike Srbije, zato što institucije u našem društvu treba da budu stabilne, zakoni treba da se izrađuju, po mišljenju nas srpskih radikala, ako je dobar zakon, što ovaj nije, za naredne generacije, za ljude koji će da ga koriste onako kako je to napisano i kako je usklađeno sa Ustavom Republike Srbije.
Mi nikada nismo želeli da vezujemo za pojedinca bilo koji posao koji smo obavljali u organima državne vlasti, kada smo bili na vlasti u organima lokalne samouprave, jer to ne činimo ni u političkom ni u stranačkom životu, našim organima stranke.
Znam ime i prezime čoveka koji će sam, kao neki inokosni organ, da radi šta god hoće i da se ponaša kako hoće. To nije dobra praksa i verujem da to nigde, ni u jednoj zemlji na kugli zemaljskoj ne postoji, a ako postoji, to onda nisu dobro uređene zemlje i sistemi. Zbog toga je gospodin Buha predložio da se ovaj član promeni, u smislu da ovlašćeni državni organi budu ti koji će da se staraju o izradi, čuvanju i upotrebi i evidenciji državnog pečata, a ne da to budu nosioci funkcija u tim organima državne vlasti.
Naime, član 6. predloženog zakona predviđa da sekretar Narodne skupštine, u ovom slučaju i danas je to gospođa Tamara Stojčević, generalni sekretar predsednika Republike, a to je ovaj Branko Radujko, generalni sekretar Vlade Dejan Mihajlov podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata.
U stavu 2. se kaže: "Lica iz stava 1. ovog člana", a to su sada ovi pojedinci koje sam nabrojala, koji vrše ove funkcije, ali to je promenljivo, "čuvaju državni pečat, odgovorni su za njegovu upotrebu i dužna su da obezbede vođenje evidencije o upotrebi državnog pečata koja sadrži podatke o datumu upotrebe državnog pečata, kao i o nazivu i broju akta na koji je stavljen državni pečat."
Ovo je zaista neprihvatljivo. To ne mogu da budu ovi ljudi, odnosno funkcioneri u ovim državnim organima, jer to jednostavno mora da bude taj državni organ.
Zamislite sada situaciju da je iz bilo kog razloga, zbog službenog puta, odsustva povodom godišnjeg odmora i drugih razloga, gospođa Stojčević odsutna iz Narodne skupštine.
Gospodin Marko, koji je ranije bio sekretar, njen je zamenik. Ko će da se stara o upotrebi, čuvanju i vođenju evidencije? Hoćete da kažete ovim zakonom da dok se ona ne vrati niko ne sme da stavi pečat Narodne skupštine Republike Srbije? Ostao je kod Tamare, zaključan u fioci. Dulić treba da stavi pečat na svoju odluku, očigledno da raspiše predsedničke izbore, jer su to privatni izbori Borisa Tadića i njegovi, i kaže - dajte mi pečat, ja to moram da overim, a gde je Tamara, nema je, otišla žena na službeni put, otputovala negde u inostranstvo ili bilo gde.
Dejan Mihajlov treba da da pečat Vlade Republike Srbije Koštunici da potpiše predlog ovog zakona, ili potpredsedniku Božidaru Đeliću. Nema Dejana Mihajlova, otišao nekim poslom, ima ročište sa Bebom Popovićem, ko zna gde je, otputovao je, pečat zaključan i ne može niko da stavi pečat. Da li je to vama normalno? Naravno da nije.
Boris Tadić, kao predsednik Republike, ukazom treba da, što je njegova ustavna obaveza, proglasi zakon ili unapređenje nekog nesposobnjakovića kao što je taj Ponoš, bruka za oficire i za vojsku, u neki viši čin, traži pečat, otišao negde Branko Radujko. Šta će da radi? Ništa. Čekaju da se vrati.
Sada valjda vidite na ovim primerima, a vi ćete valjda imati neku drugu argumentaciju, da je to potpuno besmisleno. Za nas je ovo jedino normalno rešenje, jer to su ljudi koji su imenovani na te funkcije, ali koji imaju svoje zamenike. Kada vi obavežete instituciju, odnosno državni organ, on mora da se stara o tome. Nema ovde, bilo šta da se desi sa ovim, nikakvu ličnu odgovornost; naravno, postoji u zakonskom smislu, ali je valjda državna ustanova, odnosno institucija ta koja mora o tome da vodi računa.
To je ona vaša loša praksa koju ste preneli iz zakona, pa kažete - ministar će podzakonskim aktom da uradi ovo, ministar će da uradi ono. Ne, mi vas stalno ispravljamo i zbog toga je ta naša intencija i ovde prisutna: ministarstvo nadležno za, pa sada dalje koji je resor u pitanju. To je jedino normalno uređena država, gde ništa ne zavisi od jednog čoveka. Ja sam nabrojala neke primere i hipotetički može bilo šta da se desi, ne daj bože nešto loše, takvi neki opravdani razlozi, a vi sada ne možete da dovedete jedan državni organ u situaciju da neko ne raspolaže time.
Vi možete da kažete da je posebnom odlukom tog državnog organa ili uređenjem odnosa u tom državnom organu određeno šta radi zamenik, šta radi neko drugi ko zamenjuje sekretara Skupštine Srbije, generalnog sekretara predsednika i generalnog sekretara Vlade.
Kada već sve to znate, da postoji mogućnost da se ovo desi i ako stoji u odluci šta radi sekretar, a šta njegov zamenik, koja ovlašćenja ima, koja prenese sekretar na njega, zašto onda da se igramo toga. Onda lepo kažemo da ti organi, to su onda Narodna skupština, predsednik, Vlada Republike Srbije i Ustavni sud, podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata.
Vidite da mi i u ovom amandmanu posebno stavljamo akcenat na Ustavni sud. Mislimo da Ustavnom sudu, kao najvišoj sudskoj instanci, nije mesto u ovom sledećem zakonu koji dolazi na dnevni red - državni i drugi organi, već ovde, gde se radi o upotrebi državnog pečata Republike Srbije. Mislim da nisu bile u pravu (ali, u 14 sati je bilo isteklo vreme za raspravu) kolege i koleginice kada su se branile argumentacijom da Ustavni sud donosi, kako su rekle, nebitne odluke, pa što tu Ustavni sud da stavlja državni pečat. Ne, član 166. i 167. Ustava Republike Srbije su jasno nabrojali koje su to odluke koje donosi, u kojim sporovima rešava Ustavni sud, a to nije nešto tek onako.
Izvinite, molim vas, u sporu koji vodi neki organ ili organizacija ili kad se radi o poništavanju odluka organa lokalne samouprave, autonomne pokrajine, nekog drugog državnog organa, ili kod kršenja ljudskih manjinskih prava i sloboda, nije beznačajna odluka Ustavnog suda pa da vi kažete da su to neke odluke bez veze i ne treba da tu stoji pečat Ustavnog suda.
Tu je posebno interesantno, vidite, kako vi imate dvostruke aršine u ovom zakonu. Trebalo je da kažete ili da se dogovore ovi vlastodršci, da se dogovore ministri u Vladi Republike Srbije, oni koji im izrađuju zakone, da se svi ponašaju kao pod matricom. Nemojte da budete različiti. Ako je ministar iz DSS-a, on ima neku svoju vizuru, ako je ministar iz DS-a, on će kako on hoće. To ima i te kako veze zbog činjenice da ste ovde jasno naveli... Što niste onda bili dosledni do kraja, pa da kao u prethodnim zakonima kažete - izgled pečata, odnosno ono što će da stoji na državnom pečatu će da propiše ministar, kao što ste radili u ranijim zakonima, posebni aktom.
Zašto onda nismo uredili izgled pasoša i niste prihvatili amandman kolege Nemanje Šarovića na Predlog zakona o putnim ispravama, koliko pre 15 ili 20 dana? On je jasno precizirao kako izgleda pasoš, koje je veličine, tamnoplave boje sa grbom Republike Srbije, da piše na srpskom, na francuskom i na engleskom jeziku Srbija, kako treba da izgleda druga strana pasoša.
Predložili smo da bude mapa Kosova i Metohije. Sada do najsitnijih detalja uređujete kako treba da izgleda državni pečat. To je u redu. Ali, onda nije bilo u redu što ste se tako nemarno odnosili prema onom delu posla koji je trebalo da uradi ministar, kad je u pitanju Zakon o putnim ispravama.
Budite jednom dosledni i pravite zakone tako da ne moraju sledeći ministri... Mi ćemo zaista, ponavljam, jutros sam govorila o tome, morati veoma brzo da reagujemo po preuzimanju vlasti u Srbiji i mnoge zakone da stavimo van snage, ali u tom nekom vakuumu, pravo da vam kažem, mi ne želimo, zbog toga sada i reagujemo, da se sutra ministri iz redova SRS i naš premijer nađu u situaciji da zbog činjenice što će nam trebati određeno vreme moramo da radimo po ovim zakonima. Ali, moraćemo, jer očigledno je da do tog vremena, dok ih ne promenimo, vi nećete da nas slušate.
Prema tome, uopšte nisu važni pojedinci. Oni su neko ko je izabran u organu državne vlasti i taj organ treba da vodi računa o čuvanju pečata, o upotrebi i o vođenju evidencije. Prihvatite ovaj amandman kolege Milorada Buhe. Reći ću vam i koji je njegov dodatni motiv bio da ovo napiše. Vi znate da je on predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, koju je ustaška vlast okupirala, u izbeglištvu. Zamislite sada da se ne ponaša ovako i da on nije u situaciji da okuplja... Vi ste to zaboravili, mi smo, moram da vas podsetim na to, u Strazburu, prilikom zasedanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, izašli sa deklaracijom koju smo ponudili svim kolegama iz naše parlamentarne delegacije da osudimo zločine nad srpskim narodom i da zaštitimo pravo na to da u budućnosti branimo svim diplomatskim sredstvima Republiku Srpsku Krajinu.
Vi hoćete da negirate činjenicu da je gospodin Buha bio legitimno i legalno izabrani predsednik Vlade u zapadnoj srpskoj republici koja je imala svog predsednika, svoju vladu i svoj parlament, je l' tako, sve izvršne organe vlasti.
Sada zamislite da se desilo da on ne može, jer, nažalost, mnoge od svojih kolega iz Vlade ne može da okupi, a da se kod nekoga nalazi pečat ili ono što je evidencija ili što je živi dokaz o postojanju te srpske republike koja je sada pod okupacijom; ne, to je nešto što moraju da čuvaju i on i njegove kolege koji su, nažalost, proterani, kao i pola miliona naših sunarodnika, sa svojih vekovnih ognjišta, ali imaju tapiju na to, kao i svaki Srbin i svaki pojedinac, ali ne smeju tamo da se vrate na noge ustašama da ne bi preživeli strahote. Jer, svako ko to uradi, nažalost, doživi ponovo istu sudbinu kao Srbi 1941. godine ili Srbi od 1991. do 1995. godine.
Razmišljajte malo o tome da se zakoni ne prave danas jednokratno, samo za ovo vreme, za jednu vlast, nego da u svakom trenutku državni organi vlasti mogu, i za 10, 20, 50 godina, kao što se i ovde prilikom izrade ovog zakona pozivate na raniju tradiciju Srbije, da se pozovu na taj zakon i da ga koriste, jer je pravljen dugoročno i za jedno vreme koje treba da svedoči o ljudima koji su bili na vlasti i o načinu na koji su tu vlast vršili. Hvala.

Repliciram koleginici Radović, zato što ja nisam ona, onaj ili ono, nego imam svoje ime, prezime i niste slepi, koleginice, niti gledate negde levo ili desno, gledali ste u mene. Dakle, nemojte da se pravite nevešti i da glumite Koštunicu kad to niste, on je uvek takav da je neobavešten.
Bila sam za govornicom i rekla sam – kolega Buha, predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu, podnosilac ovog amandmana (vrlo sam jasnu argumentaciju dala za 14 minuta govora), nije tu, pa sam ja izašla. Kao što ste vi izašli i vaše je pravo, i možda će neko od vaših kolega... Ne znam zašto je to sporno i što vam je trebala ta besmislena uvertira, ali mislim da niste u pravu, odnosno sigurna sam u to, jer politički legitimitet u jednoj državi nema uopšte pojedinac koji se imenuje na neku funkciju. Možemo da govorimo o političkom legitimitetu izabranog lica na neposrednim izborima ili ako ih biraju narodni poslanici, kao što biraju doduše sekretara, ali on ne može u svakom trenutku da odgovara, niti je to mogao sadašnji zamenik, a raniji sekretar, niti sada gospođa Tamara, za situaciju kada je potrebna upotreba pečata ili kad ona fizički nije u stanju da podnese zahtev.
Što se tiče odluka Ustavnog suda i stavljanja pečata na odluke Ustavnog suda, mislim da smo to u prepodnevnom delu rasprave, ali ako hoćete možemo da nastavimo, toliko apsolvirali da je besmisleno da više o tome pričamo. Možemo samo da otvorimo sada diskusiju o tome zašto do današnjeg dana, 26. oktobra, a prošle godine je na Mitrovdan proglašen Ustav Republike Srbije, mi nemamo Ustavni sud. Nemamo zbog toga što je vlast neodgovorna, zbog toga što imate druga, preča posla, nego da birate one institucije i da radite posao iz Ustavnog zakona, ali to je već problem zbog kojeg će građani da vas kazne već na sledećim izborima.

Najpre, kolega Nedimoviću, državni pečat se ne udara, nego se stavlja. Udaranja nema, stavi se pečat na sve ovo što je propisano.
Što se tiče Ustavnog suda, nemojte da dovodite građane i ostale poslanike u zabludu. Jutros nam je kolega Martinović objašnjavao, a sada ću vam ja reći.
Član 167. i 168. Ustava, nadležnost Ustavnog suda, kada i u kojim slučajevima odlučuje Ustavni sud: "Ustavni sud odlučuje o: 1) saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima." Molim vas da mi se ne računa ovo vreme, pošto citiram članove Ustava. "2) saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom, 3) saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom, 4) saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave sa Ustavom i zakonom."
Imamo slučajeve da mnogi statuti lokalnih samouprava, kao recimo Statut grada Kragujevca, nisu u saglasnosti sa Ustavom. Nema Ustavnog suda da o tome odlučuje, pa šta ćemo. "5) saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom."
Kada rešava Ustavni sud, sve je nabrojano od tačke 1) do 6) i sada ste se vi pozvali i kažete - odakle radikalima ta ideja, kolegi Martinoviću i ostalima, da traže da Ustavni sud koristi državni pečat Republike Srbije, kada on, u drugom stavu, odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije ili udruženja građana? To je jedna od vaših koleginica koristila kao argument. Vrlo dobro se sećam šta je bilo i pre sat vremena, i pre sat i po i jutros pre podne.
Mi samo citiramo šta piše u Ustavu. Vi znate da mi nikada nismo bili stranka koja ... Za razliku od nekih od vas koji su se zalagali za to da se zabrani SRS, i to naročito za vreme akcije "Sablja" i posle toga. Neki ne prestaju sa tim nenormalnim zahtevima itd. Uvek smo štitili mogućnost da svako radi u državi u skladu sa Ustavom i sa zakonom.
Prema tome, što se tiče ovog drugog dela, to vam je pogrešna i loša argumentacija, nema kolektivne odgovornosti. Nema, zato sam vam lepo i rekla, ne stoji taj argument da zbog toga što ne možemo da uvedemo kolektivnu odgovornost... Prvo, mi nismo haški kazamat da mi izmišljamo nešto što ne postoji.
S druge strane, lepo piše, na primeru sekretara Narodne skupštine ću da vam objasnim, pošto nemam Poslovnik o radu Vlade i već kako je uređen rad preko puta predsednika Republike i po kom aktu radi Branko Radujko, kao generalni sekretar predsednika Borisa Tadića.
Kada je u pitanju Poslovnik Narodne skupštine, lepo stoji i precizirano je ko kakvu odgovornost ima. U Poslovniku je jasno naznačeno, a to je ono o čemu sam govorila kada sam obrazlagala amandman kolege Buhe, da sekretar ima svog zamenika.
Šta radi zamenik sekretara, odnosno gospodin Marko Danilović? On je, kao i sekretar, odgovoran Narodnoj skupštini. Dakle, on je Narodnoj skupštini odgovoran za to gde je pečat i na koji akt je stavljen, kada je upotrebljen i gde se on nalazi u prometu. Tu nema nikakve kolektivne odgovornosti.
Vidite lepo šta piše, poslovnikom tog državnog organa je uređeno šta ove osobe, koje ste vi nabrojali pogrešno u zakonu, umesto ovih državnih organa, treba da rade. Tako da će gospodin Danilović u slučaju odsustva gospođe Stojčević znati kako treba da upotrebi državni pečat. Neće on to da radi na svoju ruku, nego u skladu sa ovlašćenjima koja mu proističu iz Poslovnika. Odgovoran je Narodnoj skupštini, kao što su Dejan Mihajlov i Branko Radujko odgovorni za svoj deo posla koji rade; oni imaju svoje zamenike i ne mogu da zaključaju pečat pa da ga nema dok se oni ne vrate sa službenog puta ili sa odmora. Hvala.

Gospodine Markoviću, ne radi se ovde o prigovoru kolege Jojića da je to protivustavno, nego je on rekao da ovaj zakon koji vi predlažete nije usklađen sa novim Ustavom Republike Srbije.
Da li znate da mi tek treba da donesemo zakon o Vojsci Srbije? Član 141. stav 2. kaže: "O Vojsci Srbije donosi se zakon". Mi nemamo taj zakon. Rekao je Šutanovac da ga ima negde u nekoj pripremi, prošao je javnu raspravu, zakačio ga na sajt. Gde je u skupštinskoj proceduri, je l' bila veća obaveza Narodne skupštine da donese taj zakon? Ja nemam pojma kako izgleda taj zakon. Nije došao na nadležni Odbor za odbranu i bezbednost. Ili tek imate nameru da ga prosledite narednih dana, kako mi je rekao kolega Vuković, pošto je već mnogo vremena prošlo, istekli su svi rokovi.
Vi vidite koliko smo mi dosledni i koliko poštujemo Ustav. Moram da vas podsetim na činjenicu da smo ranije – evo, malopre smo razgovarali o tome, kada su bili i sekretar Vlade, sekretar Skupštine, sekretar predsednika Republike, i svi raniji zakoni – uvek pisali amandmane, mi srpski radikali, kada dajete ministrima ovlašćenje da podzakonskim aktom propisuju obrasce, ministru finansija, ministru unutrašnjih poslova kako će da izgleda pasoš, šta će u njemu da stoji, malopre ovim sekretarima za prethodni zakon.
Moram da vas podsetim na to da kada je u pitanju predsednik Republike, dakle, onaj koji se neposredno bira, da nije bilo gospodina Tomislava Nikolića, jer on je znao da će on da bude sledeći predsednik Republike, što znaju i svi građani Srbije, to je tako normalno, ostao bi ovaj član Ustava koji reguliše šta predsednik Republike radi. Kaže: "Predsednik Republike", i to je sada ono što je dodao gospodin Tomislav Nikolić svojom rukom, "u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom, i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije." Je li tako, gospodine Nikoliću? Jeste.
A vi sada dajete pravo jednom Draganu Šutanovcu, ili bilo kome, nekom NATO ministru koji je za evroatlantske integracije, da on uređuje kako će da izgleda pečat. I, nemojte da vršite zamenu teza, lepo je napisao kolega Jojić u amandmanu: "Sadržina, izgled i upotreba pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije uređuju se zakonom o Vojsci Srbije." Možda on hoće da stavi znak NATO pakta na pečat Vojske Srbije.
Je l' on hoće da se ukine Vojska i da mi idemo u NATO pakt pre nego što je čuo uopšte mišljenje građana Srbije? Može da stavi lulu mira. Evo, pre 15-20 dana, i to je jedina akcija koju je Šutanovac imao, bio je na Staroj planini u procesu preživljavanja u prirodi. Jeo je tamo puževe, žabe, ne znam šta je radio, stavi žabu, puža, sada stvarno moram da banalizujem...
Ali, gospodine Markoviću, zakon o Vojsci se prvi put... I da vidimo kako izgleda taj Šutanovčev zakon, taj njegov NATO predlog, mi ćemo da imamo brojne amandmane, u to budite sigurni, jer ništa dobro taj za vojsku nije uradio, čim je on dozvolio, kao i Boris Tadić, da Ponoš bude načelnik Generalštaba, da oni špijuni budu tamo i nalogodavci iz Pentagona; to mi pričaju ljudi, časni oficiri, koji su proterani iz Kragujevca. U Kragujevcu ste ukinuli vojsku. Ne postoji više garnizon. Ljudi koji su završili sve generalske škole, koji su na visokim položajima u Generalštabu još uvek, ono što je preostalo časnih oficira, zgražavaju se nad činjenicom da tamo vršljaju špijuni iz Pentagona. A znate šta bi se desilo kada bi neki naš pukovnik otišao u Pentagon - uperili bi mu deset pušaka iz momenta u glavu i taj ne bi mogao da mrdne, ne bi smeo da trepne.
Vi sada dajete takvom ministru, koji je prodao Vojsku, koji nas daje ovako na izvol'te neprijateljima, da on uređuje kako će da izgleda pečat. To je u najmanju ruku neukusno, gospodine Markoviću. Vi niste ni pisali ovaj zakon, nego ste to nasledili od ovih vaših prethodnika, samo ste malo doradili. Balinovac je idejni tvorac.

Toliko je smislen, kolega, da ću ja da nastavim da raspravljam. Dakle, kolega Koprivica je trenutno izašao, a smislenost amandmana se ogleda u činjenici da ste sedeli na ušima kada smo razgovarali ili kada je gospodin Nikolić malopre... To se tako kaže, što se vređate? Stvarno ne razumem. Nemojte da budete sujetni.
Vi ste prvo rekli da je besmislen amandman, besmisleno je to što pričamo, znači. To ne bih nikada rekla za ono što vi govorite. Ja mogu da kažem da sve što kaže DSS i Vojislav Koštunica nema veze sa realnošću, da nema veze sa Ustavom, da se zažmuri na jedno oko, pa jednog dana kaže - može ovako, a sutra - onako, treći put prećuti, ali da kažem besmisleno, to stvarno ne bih.

Vidite šta kažu i građani Srbije, toliko je počela na svašta da liči Narodna skupština da su ozbiljnija i deca u osnovnoj školi.

Nastojim da budem ozbiljna. Zato i delim lekcije kolegi.
Dakle, ovako, pošto već govorite o školi, ja kažem lekcija. Trebalo bi prihvatiti amandman kolege Koprivice da bismo se mi uklopili u ovu priču, razumem da to za vas nema smisla, ali za nas ima, da to ne rade ministarstva.
Evo, slučaj kolege Jojića malopre zaista nam je dovoljan i činjenica, kao što je rekao gospodin Nikolić, da je ostalo svega sedam jedinica Vojske Srbije. Besmisleno je da to radi ministar i da to može da se uredi drugim zakonima.
Ako ćemo da imamo zakon o inostranim poslovima, a ne znamo gde je, mada nam je i za to rekao Vuk Jeremić, koji očigledno ovim izjavama priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, pre nego što su to uradili Amerikanci ili neki drugi neprijatelji, onda hajde da sačekamo i da vidimo kako izgleda taj zakon i da li je on predvideo kako će da izgleda pečat tamo, kako će da rade konzularna predstavništva i kako će da ga upotrebljavaju. Nemojte da govorite za ono što je namera naše stranke da se uklapamo u Ustav i opet vam kažem, gospodine Markoviću, da niste dobro razumeli kolegu Jojića... Nije rekao da je protiv Ustava, nego je normalnije da u zakonu o Vojsci i u zakonu o inostranim poslovima imamo sve ovo regulisano.
Sve druge odredbe, uz ove naše popravke, mogu da ostanu. Dakle, zakon neće da izgubi nikakav smisao ako se sadržina pečata ne uredi ovim zakonom. Onda je besmisleno da nam i dalje tvrdite da je bio Jočić u pravu kada nije uredio izgled pasoša, što je trebalo da uredi. Je li tako? Nego, nekim podzakonskim aktom ministra.
Amandman je i te kako smislen. Za razliku od vas, pozivam ministra da razmisli o ovome i narodne poslanike da u danu za glasanje prihvate amandman kolege Božidara Koprivice. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, u predizbornoj kampanji političke stranke izlaze sa svojim programima i sa namerama šta hoće da poboljšaju i da bolje urade za građane. Verujte mi na reč, unazad 16 godina koliko pratim i učestvujem u političkom životu Srbije, nema gotovo nijedne političke stranke koja ne kaže - bićemo brži, bićemo efikasniji, mi ćemo sve da radimo u interesu građana, građani ne moraju ništa više da čekaju kad mi dođemo na vlast, rešavaćemo probleme brzo. Onda kada zasednete u ministarske fotelje, u organe opštinske vlasti, vi na sva ta obećanja zaboravite, to više ništa ne važi; opet su redovi, opet su barijere administrativne prirode i građani ne mogu da ostvare svoje pravo onako kao što im je neko u kampanji obećao i prevario ih je, da ne upotrebim neku drugu reč.
Kolega Aleksandar Martinović – koji mora da se, zajedno sa ostalim srpskim radikalima, i u ovom trenutku bori da očuva legitimnu vlast naše stranke u opštini Ruma, jednoj od najuspešnijih opština u Sremu i uopšte u Srbiji, gde srpski radikali imaju svog izabranog predstavnika, gde ste poslali dva policijska autobusa i gde pokušavate da vrbujete odbornike – predložio je da se, uz urednu dokumentaciju, o zahtevu za davanje saglasnosti na sadržinu i izgled pečata odluči u roku od 24 časa od dana podnošenja urednog zahteva.
Predlagač je stavio – u roku od tri dana, i napisao je odgovor, odnosno Vlada Republike Srbije – amandman se ne prihvata zato što smatramo da je rok od tri dana realan.
Mi smatramo da su 24 časa realan rok, jer ako mi hoćemo, a mi srpski radikali hoćemo, da u svakom pogledu unapredimo odnos vlasti prema građanima, mi sad obećavamo, i to je amandman kolege Martinovića, da ćemo biti u stanju, i ministarstvo u kome budu sedeli srpski radikali, da to uradimo za 24 sata.
Mi nikada ne guramo probleme pod tepih, ne zabadamo glavu kao noj u pesak, nego odmah rešavamo sve te probleme i, kao što vidite, odmah reagujemo kad nam stignu predstavke od građana; da vas ne podsećam i na otpuštanje radnika ZZO u Kragujevcu i na ovaj skandal oko Robnih kuća, već ističe za neki dan, koliko u ponedeljak, videćemo šta će biti sa prodajom nekada najboljeg trgovinskog preduzeća. Kao što reagujemo i kada su u pitanju drugi problemi, o kojima svakog dana govorimo i po ovim članovima 225, 226. i pri obrazlaganju amandmana i kritikom zakona.
U svim organima opštinske vlasti, u opštinskim upravama, najpre u Zemunu, od 1997. godine, kada je predsednik naše stranke dr Vojislav Šešelj bio predsednik opštine, sada gospođa Pop-Lazić, u Novom Sadu, u Rumi, u Staroj Pazovi, čak i u Boru, jednoj od najsiromašnijih opština, koja je opterećena sa toliko problema, izvod iz matične knjige rođenih ne samo da se ne čeka, nego to ljudi uopšte ne plaćaju i taj novac ne ulazi u opštinsku kasu.
Moram da vam kažem da smo svuda pokazali, gde god smo vršili vlast u organima lokalne samouprave, i u ono teško vreme dok smo bili učesnici u vlasti na republičkom nivou, da smo efikasno rešavali sve probleme.
U čemu je problem, gospodine ministre, da prihvatite amandman kolege Martinovića? Za 24 sata, uz urednu dokumentaciju, svaki ministar, odnosno ministarstvo može da da saglasnost. Pođite od činjenice da neće valjda danas da bude 5.000 zahteva za pečate. Da vidimo dokle smo stigli sa zahtevima za državljanstvo, vidite koliko ljudi čekaju; kada je nekome to toliko hitno, a ima mnogo slučajeva kada su u pitanju deca i neostvarivanje prava, naročito iz oblasti socijalnog osiguranja ili radi lečenja, ja sam više puta morala i kod ovog saradnika Jočića, Nemanje Bojičića, da reagujem da se u takvim situacijama ubrza izdavanje uverenja o državljanstvu.
Kad je već to tako, zašto mi da sprečavamo onda ministarstvo da radi svoj posao efikasnije? Može to da se završi u roku od 24 sata. I, mogli ste da napišete nešto drugo, a ne - nerealno je. Otkud tri dana? Što niste stavili pet dana? Mi mislimo da se taj rok koji se daje državnim organima da završe neki posao, kao što je izdavanje saglasnosti, ograničen na broj sati pokazao efikasnijim u praksi.
Uostalom i vi to, gospodine ministre, najbolje znate; najbolje reagujete i najviše ste ugroženi i najviše se uplašite za ministarsku fotelju kad vam otkucava sat, odnosno minut. Sećate se kako ste u 20 do 12, to je bilo 20 minuta do isteka roka, sami za sebe glasali iz poslaničke klupe, kao poslanik, da budete ministar. Ističe vreme, ističu minuti, nije više ni sat u pitanju, nego minut. Hajde vi onda sad pokažite, kada ste znali za sebe u poslednjem trenutku da glasate kao poslanik da budete ministar, rešite ovim ljudima da dobiju saglasnost za pečat u roku od 24 sata. Budite dosledni onome što vi sami radite. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo kolega Rajko Baralić treba prihvatiti zato što on na jedini mogući, Ustavom propisan način, u izmeni i dopuni Zakona o Vladi, uređuje odnos predsednika Republike i predsednika Vlade.
Naime, gospodin Baralić je tražio da se u postojećem predlogu člana 12. izbrišu reči – ''na saradnji''. Radi se o saradnji, odnosno intenciji Vlade da u odredbu Zakona uvrsti nešto što je zaista nepostojeća ustavna kategorija kada je odnos predsednika Republike i predsednika Vlade u pitanju, odnosno odnos predsednika Republike prema Vladi, jer Ustav Republike Srbije koji smo usvojili prošle godine jasno definiše koja su prava i obaveze predsednika Republike, ovog odlazećeg, Borisa Tadića, i budućeg, koji će biti gospodin Tomislav Nikolić, i predsednika Vlade, ma ko on da bude.
U ovom trenutku je to Vojislav Koštunica, ali to dugo potrajati neće.
Zašto vam ovo kažem? Ne znam koja vam je namera bila i ko vam je pisao ovaj član zakona, ali potpuno je besmisleno, jer ste, verovatno, pod uticajem svega onoga što vam se dešavalo unazad sedam godina.
Naime, pošto ste kao rogovi u vreći, uvek vas sastave u poslednjem trenutku, u danu "D", da ne bi radikali preuzeli vlast i odgovornost za bolje vođenje države, sada ste smislili da stavite u zakon nešto što će, navodno, da natera predsednika Republike i predsednika Vlade da sarađuju.
Samo ste još mogli da stavite - a sve to uz potpis i overu Džordža Buša, Havijera Solane i Olija Rena, jer bez njih ne možete ni da sastavite Vladu, bez njih nikako nisu mogli ni da, kako ste to voleli da kažete, kohabitiraju Tadić i, u prethodnoj vladi, Koštunica, odnosno da sada, u ovoj novoj konstelaciji snaga, sarađujete na bilo koji način.
Vi vršite vlast u državi, a naterani ste u dvadeset do dvanaest 15. maja da napravite Vladu, naravno, bez prisustva predsednika Republike. Predsednika Republike i predsednika Vlade viđamo zajedno na sednicama na kojima raspravljamo o Rezoluciji o Kosovu i Metohiji, o zauzimanju stava države prema najvitalnijem državnom i nacionalnom pitanju.
Vi ste članovi DS-a i DSS-a i imate, verovatno, neki od vas, kontakte, jedni sa predsednikom stranke Borisom Tadićem, znam sigurno da ih gospodin Milivojević ima, svakog dana je tu negde oko Predsedništva, viđa predsednika Tadića, razmenjuje s njim mišljenja i utvrđuje strateške poteze za vođenje državne politike, kao što i vi drugi, iz DSS-a, po svojoj prirodi, imate komunikaciju sa Vojislavom Koštunicom.
Recite mi, pošto znate kako su tanki ti odnosi i kako se oni intenzifikuju samo u određenim trenucima, i to baš pod moranje, jer i vi i čitava srpska javnost zna da postoji animozitet između Tadića i Koštunice, a i vi se između sebe ne podnosite baš najbolje, nego vam je slađa funkcija, fotelja, vršenje vlasti, kako mislite da će jedan član zakona da natera na saradnju dvojicu ljudi koji su potpuno suprotstavljeni?
Da stavite u član zakona da oni treba da sarađuju, a to je njihova ustavna obaveza, potpuno je besmisleno.
Zato je gospodin Baralić u pravu, to nije samo višak u rečenici, nego je nemoguće da se to na zakonski način uradi.