U ovom procesu preregistracije, pre nego što policija krene meritorno da određuje i da sagledava ko ispunjava uslove i šta treba da uradi, dolazi do toga da se u startu krše ustavna prava svakog onog, pre svega, onih ljudi koji su već posedovali oružne listove i oružje dugi niz godina, da ne kažem decenijama.

Najpre, taj lekarski pregleda. Lekarski pregled mora da obavlja svaka ustanova primarne zdravstvene zaštite, a ne samo određene ustanove. To ne može nikakvim pravilnicima da se traži, da se naplaćuje, jer to mora da pokrije osnovno zdravstveno osiguranje koje svaki korisnik plaća. To je jedna stvar.

Drugo je to što ovaj zakon u mnogim svojim odredbama zadire u osnovna prava svakog čoveka i građanina ove zemlje kada je u pitanju poštovanje njegove privatnosti. Pre nego što policija uopšte uzme u obzir da vam izrađuje novi oružni list, na osnovu ovog zakona, jedan policajac će doći kod vaše komšinice da pokuca na vrata u komšiluku, ako stanujete u stanu to mu je lakše, na prva vrata do vas ili iznad, ako je kuća - do kuće pored i možete doći u situaciju da ta komšinica vas krene da kleveta, da nema o vama lepo mišljenje. To je prvi znak da nešto sa vama pod znacima navoda nije u redu.

Druga stvar što će policija protivno Ustavu opet, gospodine Arsiću, da zadire u privatnost čoveka koji poseduje pušku tako što će da ulazi u stan i da traži za to određeni posebni ormar u kome neko treba da drži pušku, a ako je u pitanju pištolj, jer vi ste imali takođe iskustva sa oružjem, odnosno da pištoljima 2000. godine ja se sećam, doduše to je bilo gluvo doba noći, ali svakako znate o čemu pričam, tako da je to zaista neverovatno da se na takav način povređuju prava građana.

Posebno su pogođene kategorije penzionisanih oficira i pripadnika MUP-a. To oružje je bilo njihovo osnovno sredstvo za rad. Kada generali koji su penzionisani treba da dođu u situaciju da idu na taj lekarski pregled, kao što se desilo jednom penzionisanom generalu, inače čoveku kome još kada je stupio u vojne škole potvrđena natprosečna inteligencija, njega neka mlada žena, psiholog pita – ajde, hoćete vi da mi popunite ovaj test inteligencije i da mi kažete kako vi doživljavate oružje i takve gluposti.

Da li je normalno da mi ponižavamo takve ljude? Dakle, ovo što ste vi došli u situaciju da u poslednjem trenutku, danas 4. marta mora da se produži rok na dve godine je jedan aspekt, a sve ovo drugo što se tiče prava ljudi i, pre svega, da oslobodite ovakvo maltretiranje pripadnika policije i vojske, e o tome ćemo razgovarati neki drugi put, tako da je to ono o čemu treba da razmišljate.

Nastavlja se najbrutalniji teror od strane antisrpskog kriminalnog režima Mila Đukanovića nad Srbima u Crnoj Gori. I svedoci smo toga da osim toga što nasrću na naše svetinje, na našu Srpsku pravoslavnu crkvu, na sve crkvene objekte i terorišu srpski narod, vlast u Crnoj Gori vrši već decenijama diskriminaciju srpskog naroda tako što ne dozvoljava Srbima da se zapošljavaju u državnim institucijama, pa je tako od ukupnog broja sudija u Crnoj Gori samo jedan Srbin. Da ne govorimo o tome da na mestu nijedne ustanove zdravstvenog centra, bolnice nema nijednog Srbina, počev od drugih institucija u vrhu državne vlasti.

Bilo je neophodno da prihvatite ovaj naš predlog i da se ubrza dobijanje državljanstva za sve Srbe iz Crne Gore i Republike Srpske koji to po zakonu imaju pravo da zatraže od Republike Srbije.

Godine 2006. kada je donet Ustav Republike Srbije, a odmah zatim i ovaj Zakon o državljanstvu, osnovna intencija je bila, a pre svega je to inicirala SRS, da svako onaj, svaki Srbin ma gde god da živi, koji smatra državu Srbiju svojom maticom može da podnese zahtev i uz Izvod iz državljanstva te zemlje gde je rođen, kao i Izvoda iz matične knjige rođenih i uz potpis da preda taj zahtev.

Zašto Srbi moraju da čekaju, to je pitanje za sve vas koji ste poslanici vlasti, a pre svega za ministra Stefanovića, godinama da dobiju državljanstvo? Mnogi od njih moraju sa svojom porodicom da se isele zbog terora Mila Đukanovića iz Crne Gore. Mnogima ste, Srbima iz Republike Srpske, uskratili pravo na zapošljavanje, na druge oblike koje oni imaju prava da koriste u Republici Srbiji, a pre svega zbog specijalnih veza i svih drugih protokola koje Srbija ima sa Republikom Srpskom.

Zar je potrebno nekom službeniku u MUP-u, posle onih svih provera koje mogu da se završe za sedam dana, recimo, da drži nečiji zahtev za dobijanje državljanstva Republike Srbije godinama i da Srbi zbog toga ne mogu da ostvare svoja prava? Mnogi nemaju mogućnost uopšte da se zaposle u Republici Srbiji.

Pet godina vam je trebalo da shvatite nešto što je tako očigledno, ali vi niste uspeli da shvatite, možda neki od vas. Vidim danas po govorima, mislim na poslanike vladajuće koalicije, pre svega iz SNS, i tek sada kad je što bi naš narod rekao - dogorelo do nokata, kada mora da se, jer danas je 2. mart, produži rok za preko 400 hiljada ljudi koji nisu izvršili preregistraciju svog oružja, vi ulazite u ovu skupštinsku proceduru.

Neverovatno je da je gospođa koja je načelnik odeljenja MUP-a, e valjda je gledao to kolega Šormaz, gostujući pre 10 dana u jutarnjem programu na jednoj televiziji, preko puta nje je bio, čini mi se predsednik Udruženja lovaca Srbije, rekla – nema potrebe uopšte da se rok produžava, kako ovde predlagač kaže – produžuje. Jeste li videli ovo, Martinoviću? Produžuje se rok. Mislim, prvo ovo je nepismeno. Hajde, dobro, to na stranu. I sada ste došli u ovu situaciju.

Šta je trebalo da se uradi? Mi smo na to skretali pažnju još kada je bila izmena i dopuna ovog zakona. Doneli ste ga 2015. godine i tada nismo mogli amandmanima da reagujemo, ali smo vam rekli kada su bile te izmene i dopune zakona da zakon nije dobar i da su mnoge njegove odredbe na osnovni Zakon o oružju i municiji u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.

Vi ste doveli ogroman broj građana Srbije u situaciju, a napraviću paralelu, kao malopre prof. Atlagić, koji je pominjao slavne srpske vojvode i generale – Radomira Putnika, Stepu Stepanovića, vojvodu Bojovića. Znate, kolega Atlagiću, da su oni danas živi, ti generali, po ovom zakonu, bi morali, ako poseduju oružje, da idu na preregistraciju. Da li je tako? Tako je.

Tako se desilo jednom generalu koji je tragom svih ovih obrazaca i svega što ste propisali, a što je protivustavno, jer jednom stečeno pravo nekome, po članu Ustava Republike Srbije, ne možete da uskraćujete, ne možete sada da kažete – sad ima pravo, sad ga nema ili mu je ono umanjeno. Ako je neko u jednom trenutku prošao sve obuke, ako validnu dozvolu ima, ako se godinama, recimo, bavi lovom, ako je penzionisani pripadnik Vojske, Ministarstva unutrašnjih poslova, pa ne možete da ponižavate dodatno te ljude. Čak je taj general i rekao da je on, odlazeći na taj pregled kod psihologa, preko puta sebe imao neku mladu ženu, lekara koja mu je postavljala neka nebulozna pitanja, a čovek je učestvovao u odbrani vitalnih državnih i nacionalnih interesa.

Sa druge strane, ovaj zakon je u koliziji sa članom 197.Ustava, jer on predviđa određenu retroaktivnost. Ako je neko imao sva ta prava, ne možete sada retroaktivno da kažete da važe neka druga pravila, jer je to po slovu zakona. Ustav je iznad svakog zakona u ovoj zemlji.

Sada dovodite ljude u situaciju, recimo, ljude koji su čuvari svojih stada. Oni samo od toga žive, a ima onih koji sezonski rade taj posao, pa odlaze u pojedine krajeve Srbije, kao što su planine – Stara planina, Suva planina, mesta – Suvi Do, Dojkinci, čitavi krajevi tamo oko Crne Trave, Murtenica, a odakle je kolega Jojić, Tornička Bobija, razni krajevi Srbije koji moraju i koji su čitave ove zime, dok vi sedite ovde, toplo vam je i lepo, da brane svoja stada od vukova, jer oni pokolju sve ovce koje imaju ili većinu toga.

Vi ste sad obavezali te ljude, otkud su oni znali da ćete vi sada navrat nanos da produžavate ovaj rok, da oni moraju da idu u obližnje mesto gde je ta nadležna, odnosno, po ovoj vašoj klasifikaciji, ustanova zdravstvena da izvrše pregled i da plate sve ove takse. Jednom su to plaćali i sada moraju ponovo.

Imali ste iskustva mnogih drugih zemalja, pa da se ugledate na to. Sada kada je već ovakva situacija daj brže bolje da se produži ovaj rok na dve godine, odnosno ova gospođa koja je načelnik u MUP-u, a koja je tvrdila da je sve u redu i da će službenici to da postignu, da su redovi ogromni, da tamo zaposleni padaju u nesvest. U gradu Kragujevcu, gde je sa starim dozvolama registrovano preko 50 hiljada ljudi, do pre nekoliko dana izvršena je preregistracija tek za nešto više od pet hiljada onih koji poseduju oružje, a vi ste pribegli donošenju samo ove odredbe gde se to produžava.

Udruženje vojnih penzionera, kao i pripadnika policije s pravom traži da se ovaj zakon promeni i to baš u ovoj članu koji vi sada menjate, a odnosi se u stavu 2. samo na rok. Oni jednostavno traže da oni budu izuzeti iz ovog zakona i da oni ne moraju da idu na takve vrste preregistracije, da plaćaju obuku da znaju da koriste i nose oružje, jer to je zaista besmisleno. To nije mali broj njih, znate, mnogi od njih su služili i te kako časno, odnosno gotovo svi otadžbini, srpsku i sada ih ponižavate na ovakav način.

Drugo, mnoga udruženja lovaca u Srbiji, evo, pomenuću Udruženje Šumadija iz Kragujevca, pa iz Stragara jedno od najvećih udruženja i te ljude lično poznajem godinama, davnih dana, još kada sam počela da se bavim politikom, poklonili su mi monografiju, tada je bilo 50 godina postojanja njihovog udruženja, sve su vam lepo objašnjavali, mislim na Vladu, mislim na ministra unutrašnjih poslova, ali vi kao da ste ostali gluvi i to niste hteli da čujete.

To je kategoriji ljudi koji s pravom traže, a to su bivši zaposleni u vojsci u policiji, je to bilo osnovno sredstvo za rad. Imate sad s druge strane jednu drugačiju suludu situaciju, u nacionalnim parkovima: Kopaonik, Fruška Gora, Tara, park u prirode Vlasina, predela izuzetnih odlika, postoje ljudi koji marljivo rade svoj posao i koji su neka vrsta, da kažem, gorske straše, negde se ovako, negde onako nazivaju i oni ljudi imaju zadatak da štite i turiste i sve one, osim toga da se bave i time da skreću pažnju i da hvataju one koji se bave krivolovom, da nose pušku, odnosno i da se brane i da štite područje gde su zaposleni.

Taj Pera Petrović, evo ja znam te neke ljude koji rade u Nacionalnom parku Kopaonik baš taj posao, oni kada odu svojoj kući u nekom selu tamo Podkopaoničkom selu oni takođe moraju da se brane od vukova i jednostavno da koriste oružje. Oni su već prošli svu obuku kada su se zapošljavali u tim nacionalnim parkovima i oni imaju validnu dokumentaciju zdravstvenu. Vi njih sada šaljete u ove, što je rekla koleginica, odabrane zdravstvene ustanove, a izvinite - kako ste vi došli na ideju da ovoliko naplaćujete sve ove lekarske preglede kada to ulazi u osnovnu zdravstvenu zaštitu koju plaća svaki građanin ove zemlje?

Vi retroaktivno hoćete da naplatite poljoprivrednicima, evo na kraju ovog vašeg mandata, to pitanje nije rešeno iako je lično obećao jedan i drugi ministar da će biti poljoprivrednicima koji nisu mogli da plaćaju poreze i doprinose, nisu koristili osnovna zdravstveno osiguranje na stotine hiljada dinara im potražujete, a sada im još dodatno, jer neki od njih, odnosno mnogi poseduju da bi branili svoja ognjišta i svoje stado oružje da ovo dodatno platite. Dokle više hoćete da derete kožu sa grbače ovog jadnog i napaćenog naroda.

Gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smatramo da ovaj zakon je Narodna skupština Republike Srbije i da je tužilaštvo, pre svega, Republičko javno tužilaštvo, a zatim i viša tužilaštva po Srbiji, su trebali da započnu posao oko utvrđivanja otetih beba, možda je to čak i preciznije nego nestale, od njihovih roditelja, jer je Anketni odbor Narodne skupštine Republike Srbije, koji je formiran 2005. godine i SRS je imala svog predstavnika u tom odboru, dakle, Anketni odbor je u januaru 2006. godine Skupštini podneo izveštaj.

U radu Anketnog odbora je nedvosmisleno utvrđeno da je tužilaštvo, u saradnji sa policijskim upravama širom Srbije zataškavalo otmicu beba od njihovih roditelja i u pitanju je očigledno, a prošlo je, evo, skoro dve decenije od kako je Skupština trebala i dala tu inicijativu prema tadašnjoj Vladi, međunarodna trgovina novorođenom decom.

Ono što sada karakteriše ovu situaciju je da ste vi reagovali zbog toga što to od vas traže vaši mentori iz EU, samo zbog toga što je 2013. godine doneta presuda, gde jedna majka, Zorica Jovanović, sama je izborila to da se na Evropskom sudu za ljudska prava utvrdi da je njeno dete oteto, odnosno da je nestalo.

U ovom trenutku, gospodine ministre, kako kažu članovi Vladine komisije, sasvim otvoreno, poput gospodina Radiše Pavlovića, najveću opstrukciju, da bi se krenulo, što se kaže, sa mrtve tačke, vrši niko drugi nego zamenik Republičkog javnog tužioca Jasmina Kiurski, ako je to pravilno kako se ona preziva, Kiurski.

Zagorke Dolovac nema. Ona se ne oglašava nikada. Ove dosmanlije upadaju sa motornom testerom u RTS, motkama u Narodnu skupštinu, kada se druge stvari dešavaju, koje su važne za državu i za narod, kada su građani sa pravom usplahireni i uznemireni, a zamislite kako je roditeljima ovih otetih, nestalih beba, kada znaju da u Republičkom javnom tužilaštvu zamenik tužioca radi šta hoće, krši njihova prava, iako je formirana ta komisija, mimo poslovnika radi, stavlja pečat tužilaštva na zapisnik o radu komisije.

Tako da, gospodine ministre, ovo će ostati ovako sve dok su tužioci takvi.

Kasnije ću po amandmanima, konkretno po gradovima, da vam kažem za frapantne slučajeve gde policija i tužilaštvo nisu reagovali pored očiglednih dokaza da su deca oteta, odnosno nestala od roditelja.

Evo i ovaj amandman govori o tome da je ovaj zakon katastrofalan i da se ovde zapravo kao genijalnom rešenju ove vlasti za bebe koje su otete od njihovih roditelja, zapravo sve svodi na jednu puku birokratizaciju sa neizvesnim ishodom.

Malopre, kada je govorio kolega Martinović, i kada je pokušao to da karikira na jedan neumesan način, koji svakako pogađa i gospođu Anu Pejić iz Sremske Mitrovice, koja je 1988. godine živo i zdravo dete rodila, posle dva dana su joj samo saopštili da bebe jednostavno nema i svaku drugu majku koja traži istinu o svojoj deci, pokušao je da kaže da mi nešto toliko hiperbolišemo ovde u podacima, izmišljamo neke stvari, pa kao pravimo neku neverovatnu stvar.

Onda je posle toga izgovorio nešto što je zaista strašno. Verovatno se u najvećem broju slučajeva desilo to da su bebe odmah posle porođaja preminule. Pa, znate, ako tako sad to gledamo i uzmemo sve podatke demografske i zdravstvene zajednice one bivše Jugoslavije i gde god se dešavalo tako da nestaju bebe, onda po gospodinu Martinoviću procenat i visina smrtnosti u Srbiji, gospodine Đorđeviću, u tom periodu je bila kao u Subsaharskoj Africi.

Da li je to normalno da neko tako nešto pomisli? I onda kada se ceo postupak sveo na to da se dobija 10.000 evra za oteto dete iz naručja majke, vi sada kažete - to je ono što smo mi mogli, sve drugo je neizvesno, prošlo je toliko vremena. A oni ljudi koji nisu bili lenji, opet da pomenem gospodina Pavlovića iz ove komisije, kao i drugi roditelji, našli su. Gospodine Đorđeviću, vi kao odgovoran čovek i kao ministar, ja to znam, van ovog vašeg boravka u Skupštini, posećujete i domove za stare i druge ustanove koje su pod vašim ministarstvom.

Zamislite, ovi ljudi su išli, gospodine Marinkoviću, i našli su u Nišu, u Požarevcu, u Leskovcu duple protokole. U jednom protokolu piše da je dete od te i te majke rođeno tog dana u toliko i toliko sati, a u drugom piše da je dete preminule. Tragom toga jedna porodica je iz Kruševca, ja sada moram da kažem da je Dušica Lazić svedok otmice, jedne takve otmice, najmonstruoznije, deteta u 02.00 časova po ponoći iz kruševačke bolnice. Ona je videla i registarski broj tablica tog smeđeg mercedesa. Ona je naknadno saznala, odnosno inspektor kome je to prijavila, da je porodica iz Rabrova kod Požarevca i da je taj mladić odveden, dakle, otet od majke i oca i završio je u nekom malom gradu u Nemačkoj.

Dakle, sve ste ovo vi znali, da su ovi ljudi, nisu sedeli skrštenih ruku, pa čekali sad da vi navrat-nanos donosite zakon.

Kad je već reč o tome da oni dobijaju tu satisfakciju isplatom tog novca, pozovite vi, gospodine Marinkoviću, Zoricu Jovanović, evo, vi ste narodni poslanik, potpredsednik Skupštine, pa je pitajte kako se osećala, žena samo što se nije srušila kad su je pozvali telefonom da je pitaju na koji račun da joj uplate taj novac. Njen bol, njena tuga i to što je neko sistematski, a država je to radila, zataškavao otmicu deteta, ne može ničime da se plati.

Vi ste sve banalizovali. Pokušavate da karikirate i ono što boli svakog od tih roditelja koji prate ovo zasedanje. A, gospodin Ćosić, i time završavam, kao pravnik i kao čovek koji je bio odgovoran i onda i sada, vrlo dobro zna da i ako sud po ovom članu o kome se sada ovde radi, utvrdi, kao u slučaju Zorice Jovanović, da je to dete nestalo, neće moći da reaguje zato što Krivični zakonik tačno predviđa u kojim slučajevima je koje delo zastarelo.

Vi ovde imate i pravnike u SNS, odnosno u vašoj koaliciji, ljude koji to dobro znaju, da je to već svršena stvar, delo koje je izvršeno.

Kvalifikacija, pa pitate nas šta nudimo? Da se promeni Krivični zakonik i da se ovo tretira kao međunarodna otmica, odnosno trgovina ljudima, e to je već način da se utvrdi, pošto su i te kako živi ti koji su bili u organizovanoj grupi i mreži za otmicu ove dece. To je apsolutno sigurno i vreme će to da pokaže.

Doneli ste zakon da se ljudima vade organi i lepo je rekao kolega Aleksandar Šešelj, a koji je zaista najveća moguća pretnja tome, a dešavalo se i to u prošlosti da se tim organima trguje.

Ovde ne dajete mogućnosti i onda se pitate što SRS traži da se briše ovaj član 14, a vi ste doneli novo rešenje da najbliži srodnici ne mogu da podnesu taj zahtev. Moram opet, gospodine Orliću, da vam kažem da postoje majke koje do pre nekoliko godina nisu imale snage, u sebi su držale taj bol i sve to što su preživele gubitkom i nestankom deteta, zapravo, jer one su, kao takve otpuštene iz bolnice, a videle su živo i zdravo svoje dete. Čak je jedna, moram zaista da neka od tih potresnih svedočenja, jer sam lično razgovarala sa njima, iznesem, pitala i lekara i babicu, koji su joj donosili dete na dojenje dok je bila u bolnici, kako je moguće da petog dana takvo dete, koje je dobilo najviše ocene u porodilištu, odjednom premine i ona ne može ni da vidi to svoje dete.

Smatramo da je ovaj zakon loš. Zašto smo tražili brisanje ovog člana? To što ste vi sada, opet igrajući se osećanjima tih ljudi, dajući im nadu kako će ovaj zakon sistemski da reši ta pitanja i da se dođe do istine, jer oni zapravo traže istinu, na kraju, šta se desilo sa svakim otetom detetom, onim za koje sumnjaju da je oteto, jel tako, vi kažete – vi ste mogli takođe ili ćete da podržite, na Vladi smo usvojili. Koga ste vi pitali za to?

(Vladimir Orlić: Vas.)

Nas ste pitali? Vi nas da ste pitali… Prvo, gospodine Orliću, vi o ovome znate tek sada. Kada se SRS bavila ovim pitanjem, vi ste bili možda negde nečiji potrčko, jer ste tek kasnije kliknuli da se učlanite u SRS, pokazivali smo vam vašu pristupnicu, pa kada ste videli šta se tu dešava, onda ćurak naopako i otišao na drugu stranu.

(Predsedavajući: Hvala.)

Znači, 2005, 2006. i 2010. godine mi smo se kao ozbiljni ljudi bavili ovim pitanjem. Ne možete vi nama da držite predavanje kako je ovo trebalo da se reši kada smo mi unazad 20 godina predlagali kako to da se reši.

(Predsedavajući: Hvala.)

Nemojte da obmanjujete ljude da će u sudskom postupku moći krivično da odgovara onaj ko je živ, ko je to uradio, a videćete da, a već imate odluku, odnosno kvalifikovano delo kod tri viša tužilaštva u Srbiji, u Novom Sadu, u Prokuplju i u Velikoj Plani, je reč o trgovini ljudima.

Javljaju mi da ste sakupili ovaj kvorum za glasanje, iako vam nema ovih koalicionih partnera, pa neću dugo.

Kraj je ovog saziva skupštine i opet, vi ste mlađi, kolega Marinkoviću, ali svaki skupštinski saziv je imao svog primerka. Nekada je to, zna gospodin Martinović, bio Srđan Milivojević, a sada je to Vladimir Orlić. Hvala.

Gospodine ministre, da ste kao mladić, kao što je to bio slučaj sa mnom i sa mojim bratom, čitali knjige uvaženog prof. Veselina Đuretića, koji nas je, nažalost, napustio i preminuo pre nekoliko dana, kao što je njegova zabranjena knjiga iz 1985. godine „Saveznici i jugoslovenska ratna drama“, možda biste bolje razumeli čitavu priču oko amandmana ovog i malopređašnjeg i sve ono što vam je govorio slavni general Delić, jer prof. Đuretić je kao čovek, a lepo je rekao jedan akademik – moderna srpska istoriografija se deli na period pre Đuretića i posle njega, rasvetlio ulogu četnika i njihovu antifašističku borbu i, umesto da sada prihvatite u ovom redosledu našeg insistiranja da dođe do tog nacionalnog pomirenja koje vi navodno priželjkujete, a ovo je amandman SRS, vi ste ga odbili, jer borci iz srpskog otadžbinskog rata, kako se on zove, za odbranu zapadnih srpskih zemalja, za odbranu južne srpske Pokrajine Kosovo i Metohija, su jedinstveno, bez obzira da li su deca četnika ili partizana, a svi su se nazivali četnici i tako nas zovu naši neprijatelji i to je nama drago, borili za odbranu svakog pedalja srpske zemlje. Zato je bilo potrebno da pokažete spremnost da iskoračite napred i da budućim generacijama jasno stavite do znanja da je srpski otadžbinski rat imao borce otadžbinskog rata od 1990. do 1999. godine i da, u skladu sa tim, spomenica, kako mi predlažemo, nosi takav naziv.

U ovom zakonu, koji kolega Đukanović tako hvali i kaže da je najbolji i da je Vlada uradila odličan posao, ne piše jedna rečenica, a to je – kocka može da ubije.

Svi misle da razne druge bolesti mogu tek tako da dođu glave čoveku, naravno narkomanija i sve drugo, pre svega mislim na mlade ljude, ali treba da se kaže da je to pošast i ovog doba, a i od kada je sveta i veka, kocka je, o tome su pisali i veliki svetski književnici mnoga dela, odnela ko zna koliko miliona ljudi u ambis da oduzmu sebi život, da upropaste život sebi i svojoj porodici.

Svetska zdravstvena organizacija je u saradnji sa našim Institutom za zaštitu i prevenciju bolesti zavisnosti prošle godine, zapravo u jesen 2018. godine, a taj rezultat je objavljen prošle godine, izvršila jednu analizu. U obzir su uzeti adolescenti, i to maloletna lica, mislim na njih, dakle, od 15, pa i oni koji su tek postali, dakle do 18 godina. To ispitivanje obuhvatilo je u raznim gradovima Srbije, pazite, na celoj teritoriji oko 480 tih mladih ljudi.

Frapantan je podatak, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da je 36,7% tih ispitanika reklo, a uglavnom su to dečaci koji su uzrasta prvi ili drugi razred srednje škole, da su ulazili u kladionice, da ih posećuju i da su se oprobali u kocki. Kod preko 4% ispitanika je utvrđeno da su postali zavisnici od kockanja u kladionicama, mislim na sportske kladionice, jer oni kažu – sve počinje tako što se organizujemo, dogovaramo se u školi da vikendom odemo u neku kladionicu da gledamo utakmice, a onda krenemo sa popunjavanjem tiketa. Da završim, dakle, to ispitivanje kako je sprovedeno, oko 12% njih su latentni zavisnici od kocki. Da li je to vama normalno? Nije, kao što nikom normalnom to i ne bi bilo normalno.

Kako to da se spreči? Zakon u svojim odredbama jasno propisuje kako treba da reaguju zaposleni, vlasnici kladionica i nadležni organi ako uoče da maloletno dete koristi takve vrste usluga? Pa, da li vi mislite da ti mladi ljudi koji su odlučili da krenu tim putem, odnosno stranputicom, nisu dovitljivi i da se ne snalaze? Ili zamole nekog odraslog, nekog kockara, koji je već navučen, eto, iako zna da kod kuće ima i ženu i decu, a možda je i neki koji je tek krenuo da se, pod znacima navoda, pronalazi u životu, pa otpočinje sa kockom, da mu popuni tiket, govorim o tim mladim ljudima, ili poznaje, što reče gospođa Radeta, vlasnika te kladionice.

To je suština, ne šta će da piše u ovom Predlogu zakona. Svaka vlast je rekla da je najbolji, a ovaj zakon se menja od 2000. ili 2001. godine ko zna koliko puta. Nego, šta će da urade nadležni državni organi da spreče da se to dešava?

Mi ne možemo kroz donošenje ovog zakona da vršimo populizaciju igara na sreću. One postoje svuda u svetu, ali cilj nas srpskih radikala je da svakome kažemo da apsolutno nikada ne uđe i ne krene da se kocka.

Vi sve izokrećete i postavljate naglavačke. Ne mislim na vas konkretno, kolega Đukanoviću, već na vladajuću koaliciju.

Mi kada kažemo Zorana Mihajlović je ukrala 300 miliona evra i ugovorila posao sa "Behtelom", a mogao je državu Srbiju da košta 300 miliona evra manje taj posao da su ga radili Kinezi ili neko drugi, a ne "Behtel" sa kojim je ona to dogovorila preko Skota, vi kažete - a, vi ste protiv gradnje auto-puta. To uopšte nije tačno.

Znači, nemojte da govorite nešto što niko od nas nije rekao. Pominjete neke zaista renomirane srpske kompanije koje se bave proizvodnjom određenih artikala, a ja neću biti kao vi, pa da pravim pandan tome, jer besmisleno je da to navodite kao primer.

U zakonu lepo piše da priređivači takvih igara, vlasnici kockarnica, treba da budu društveno odgovorni, a ta društvena odgovornost se ne pokazuje samo tako što će oni obezbediti tih milion evra da ne bi izgubili licencu. Znate, dešavalo se da po prethodnim zakonima renomirane turističke agencije obezbede novac i polisu za pokriće putničkog osiguranja u slučaju da otkažu putovanje ili da prevare te ljude, pa se ispostavi na kraju da ni to nije bilo dovoljno i da one, evo, ja za koje neke moje kolege sa kojima sam sarađivala pre i više od 20, 30 godina u turizmu, prevare na hiljade turista.

Nemojmo da vršimo zamenu teza. Naši su amandmani zaista dobronamerni, da bi se ova oblast uredila na najbolji mogući način i da bi država mogla da reaguje u svakom trenutku. Nikome ne verujemo, verujte, da položi i pet miliona. Društvenu odgovornost, iako propisuje da moraju da imaju oni, a pre svega odgovornost za svako maloletno dete u ovoj zemlji, pre svega, treba da imaju nadležni državni organi.

Desilo se, to zna gospodin ministar, a verujem da se i vi sećate gospodine Đukanoviću, kada je u pitanju prevara od onih koji priređuju igre na sreću, sad ne mislim samo na kladionice, nego da se vratim unazad na period 2009, 2010. i 2011. godine na Državnu lutriju Srbije i na onu Tadićevu konkubinu, Tijana Anđelić, da li tako beše?

Dakle, DRI je ustanovila da oni nisu uplatili u budžet Republike Srbije preko 200 miliona dinara. Čini mi se 227 miliona. I vi ste malopre rekli gospođi Radeti da i mi treba kao narodni poslanici ako imamo saznanja o bilo čemu da reagujemo kao odgovorni ljudi i samim tim što smo narodni poslanici, da li ste vi ili bilo ko drugi, gospodin Martinović, gospodin Atlagić i on takođe ima o tome saznanja, podneli krivičnu prijavu protiv te osobe, ili u slučaju ako ste saznali u nekom gradu, Srbija je ogromna kockarnica, ima kladionice na svakom koraku, u Kuršumliji, u Vranju, u Bačkoj Topoli, da onaj koji je odgovoran u tim kladionicama dozvoljava maloletnim licima da koriste te usluge? Da li je bilo takvih krivičnih prijava? Koliko je takvih slučajeva?

Znate, ne bi se oglašavali tek tako ovi ljudi iz ove novosadske bolnice, pošto je privatna klinika za odvikavanje bolesti zavisnosti, neću da ih reklamiram, zapanjeni zbog činjenice, spominjala je danas i koleginica Ružica Nikolić, to da je najmanji pacijent imao koliko 12, 14 godina. Jedan takav slučaj da je u Srbiji, pa je to zaista strašno.

To što postoje takve vrste delatnosti, to niko ne spori. Oni moraju da se registruju, da polože kapital, da sve to organizuju, ali ima mnogo, mnogo zloupotreba, upravo mi o tome govorimo.

Kako mi da verujemo da će i ovakav za koji vi kažete da je zakon odličan, savršen, prvi put urađeno sve, sva preventiva da se sprovede do kraja, ako svi ovi slučajevi to demantuju u prethodnom periodu, svih godina, da ne kažem sad i decenija?

Puno je bilo reči u javnosti, gospodine ministre, da ste vi sad trenutno tu da nam razjasnite oko korišćenja sredstava koja se slivaju u budžet, a koja u državnu kasu od igara na sreću.

Rekao je kolega Đukanović odgovarajući gospođi Radeti da je ona kao pobrkala igre na sreću tzv. lake igre na sreću, jer vi ovde imate i neke koalicione partnere koji razdvajaju i lake od teških droga, da li je tako. Nisu trenutno prisutni, ali sede ovde sa naše desne strane, to su vaši veliki koalicioni partneri u Novom Sadu i tako dalje.

Treba da se zna i ljudi koji igraju, dakle, nisu retki slučajevi, i „Loto“ kao jednu popularnu igru, obole od bolesti zavisnosti. Verujte, doktore Laketiću da čovek koji ima porodicu, takav je jedan slučaj u tom centru za lečenje bolesti zavisnosti u Novom Sadu, je nedeljno uplaćivao sto hiljada dinara za „Loto“ kombinacije. Počeo je prvo sa tom nekom, koliko je potrebno, pa onda krene i kaže – pa, eto tako, mala je verovatnoća da će brojevi jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam da budu dobitna kombinacija, odnosno ti brojevi, ali kad je on krenuo da pozajmljuje, da se zadužuje kod zelenaša. Svi ti ljudi koji su to uradili, mnogi od njih su i dan danas u problemu, jure ih ovi zelenaše. Evo, desilo se nažalost u Kragujevcu pre nekoliko dana da je jedan mladi čovek sebi oduzeo život zato što je za nekog drugog pozajmio novac od tih zelenaša i nije mogao da vrati. Ko zna u ovom trenutku, dame i gospodo, dok mi razgovaramo ovde, ide vikend, petak popodne, je ušlo u neke takve aranžmane. Nije zaista retkost da to rade i maloletna lica i da to rade pozajmljujući novac od svojih vršnjaka iz škola koji imaju imućne roditelje, koji njih navlače na tako nešto.

Nas konkretno zanima, pošto je u ovom zakonu koji je pominjao i kolega Đukanović iz 2011. godine tačno precizirano koliko se od prihoda iz budžeta daje za Crveni Krst, za osobe sa invaliditetom i za sve druge kategorije, kakva će struktura iz prihoda koji idu u budžet Republike Srbije da se daje za određene kategorije, pošto to nije precizirano ovde za sve njih.

Mi insistiramo s obzirom na to da je to ogroman novac, jer svi uglavnom i mediji koji su izveštavali kada je ovaj zakon i primljen i kada je u Narodnoj skupštini, kada ga je Vlada usvojila, država će imati mnogo veći prihod od igara na sreću. Sad nas zanima, da li ćete procentualno tom povećanju prihoda, primera radi, evo, to je najvažnije, da dajete za decu koja su obolela od retkih bolesti.

Ne bih da se složim sa poslednjim delom izlaganja, kolege Đunakovića, jer to je nešto, obećava, majke mi, biće to tako.

Ja ne mogu u to da verujem, kao nijedan građanin Srbije i roditelji kojima je potrebna pomoć za decu koju leče, invalidima i svima drugima, dok vi, jedino ako zna gospodin Martinović da ćemo sledeće nedelje da imamo na predlog ministra finansija i Vlade Republike Srbije izmene i dopunu Zakona o budžetskom sistemu.

Ako će to biti na dnevnom redu, sa ovom izmenom, da se tačno zna od aproprijacije koja se sliva u budžet Republike Srbije toliko ide za jednu, za drugu, za treću kategoriju, e onda ćemo mi, srpski radikali, da podnesemo amandmane pa ćemo više da tražimo za decu koja treba da se leče, pa ćemo više da tražimo za invalide otadžbinskog rata, pa ćemo više da tražimo za sve one ugrožene kategorije, jer stalno se hvalite gospodo a sad evo, dolazi vam i veći prihod od igara na sreću kako se sve više puni budžet.

Ima para, sve se može, e dajte nama mogućnost, lepo, sledeće nedelje da mi razgovaramo o tome i da vam mi dajemo predloge kojim kategorijama ovaj povećani prihod treba da ide od igara na sreću.

Gospodin Siniša Mali, ministar finansija, zaista moram sad da vas pohvalim, gospodine ministre, na intervencije SRS vi ste doneli završne račune budžeta Republike Srbije.

E, sad, stvarno, jedino mi nije jasno kako su ovi naprednjaci glasali za završni račun budžeta Vlade Mirka Cvetkovića, a pre toga Vojislava Koštunice i svih tih ministara koji su pljačkali i krali, da ne pominjem slučajeve davanja iz raznih ministarstava, pranje para, Pajtić krao, ta Tijana Anđelić, ovaj Duško Petrović, jel tako Blažo, 10 ili već 20%, vi glasali, Siniša je morao, izvinite gospodine ministre, znate koliko vas uvažavamo, i to je bilo, vi ste morali da to predložite Narodnoj Skupštini, šta ćete, vi ste videli koliko su oni pljačkali i krali.

Ali je Narodna Skupština ogromnom većinom glasova to izglasala, i vi ste se složili sa svim tim pljačkama, koje su oni uradili.

E sada, da to ne bi bilo tako, još da vam kažem gospodine Đukanoviću, da je za vreme Mlađana Dinkića, koga ste vi zaštitili i čije krivično delo upada u Saveznu upravu carinu, Narodnu banku i sve te institucije, posle 5. og oktobra, na žalost, uskoro zastareva, jer je prošlo skoro 20 godina, a vi ga niste krivično gonili, za to što je radio, on nije poštovao to iz 2011. godine, kada je određeno da se 40% daje tim kategorijama lica, već imate i pisma svih tih ljudi, udruženja i onih koji potražuju taj novac, da je novac uplaćivan u određenom iznosu a nije se poštovao striktno procenat koji je taj zakon utvrdio.

Zato je veoma bitno da znamo, to uostalom govori i predsednik Republike, gospodin Vučić, gde ide svaki dinar, da se on ne bi posle hvatao za glavu kao onomad na Konferenciji za novinare, kada je rekao nemam pojma gde ide 20% budžeta iz zdravstva. Kaže – sad da me ubijete, ja ne znam gde idu te pare. Tako je čovek rekao.

Priređivači igara na sreću su već znali da se ovaj zakon sprema. Ima već dve godine kako je neka verzija bila prvobitna i zaista je, po nama, srpskim radikalima, neprimereno da im se sada daje ovoliki rok da oni usklade sve svoje delatnosti sa važećim propisima.

Mi smo ovim amandmanom tražili da to bude maksimum godinu dana, dakle, 12 meseci, jer u poslednje vreme kod donošenja mnogih zakona vi dajete nekakve rokove koji su, po nama, neprimereno dugi da bi se uskladili određeni podzakonski akti ili da bi oni na koje se zakon odnosi prilagodili svoje poslovanje.

U Srbiji ima 1.800 kladionica, 2.300 slot klubova i dva kazina. Ja mislim da su otprilike ti podaci tačni. Oni svi treba najkasnije za godinu dana da ovaj zakon, odnosno svoje poslovanje prilagode ovom zakonu.

Međutim, ono što je veoma važno na kraju rasprave, pri kraju smo u pojedinostima Zakona o igrama na sreću, da nije suština da država opšti prihod u budžetu poveća, već da se ova oblast uredi tako da svako onaj ko je na udaru kršenja ovog zakona bude i procesuiran, jer ovih 1.800 kladionica i 2.300 slot klubova se nalaze na području čitave Srbije, negde gde se vi žalite da nemate dovoljno inspektora, gde nema dovoljno sredstava za rad, gde su uslovi ovakvi ili onakvi. Pa, znate, i na nekim mestima u pojedinim varošicama u Srbiji, gde je možda i konfiguracijski teže da im se priđe, nalaze se ovakve kladionice i kako mi da budemo sigurni da tamo neće da ulaze maloletna lica i da upravo ti koji su odgovorni u tim kladionicama neće da im daju takvu mogućnost?