Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, vas da pitamo za savetnike Vuka Jeremića, reći ćete: ja s tim nemam ništa. Ali, pošto ste prihvatili da budete ovlašćeni predstavnik Vlade po ovoj tački dnevnog reda i po sledećoj, imaćemo dosta nezgodnih pitanja i očekujemo odgovore na sve to.
Kao što je rekao gospodin Mirović, koji dugo prati svetsku diplomatiju, naročito odnos velikih sila prema Srbiji i srpskom pitanju od početka '90-ih godina, za mene je interesantno – pored ove formulacije koja je bolja, koju je on predložio svojim amandmanom u ime poslaničke grupe SRS – kako se i na koji način štite prava naših državljana u inostranstvu.
Konkretno ću da govorim o Srbima koji se nalaze u haškom kazamatu, za sve ovo vreme od kada je on osnovan i od kada isključivo radi da bi se sudilo srpskom narodu i da bi se Srbi osudili. Poznat vam je, kao i najširoj javnosti, slučaj mnogih koji su tamo otišli, a da su kidnapovani od strane dosovske vlasti i pravo je pitanje šta je to Ministarstvo spoljnih poslova, i MUP, i Ministarstvo pravde, državni vrh, obećao tim ljudima kada su, sa ili bez vreće na glavi, otišli tamo.
Da ne govorim o generalu Tolimiru, jer to je priča koju smo više puta ponavljali a nema validnog odgovora od organa državne vlasti, ali, evo, započeću priču jer me je na to podstakao gospodin general Božidar Delić, koji se vratio posle mesec i više dana iz haškog kazamata, i postaviću konkretno pitanje vama, a vi ga nemate, kako je moguće da pored svih ovih izdajnika koji se nalaze u savetodavnom telu, pominjani Goran Svilanović i ostali, Vojin Dimitrijević – kako je moguće da vlast Srbije i dalje za ambasadora u Holandiji ima Radoslava Stojanovića?
Gospodin general Delić je mesec dana proveo tamo, i kasnije će verovatno da priča o tome kada bude govorio o nekim amandmanima, svedočeći u procesu koji antisrpski Haški tribunal vodi protiv slavnog generala Lazarevića. General Lazarević je, zajedno sa vojnim vrhom, junački i herojski branio Srbiju, najpre od šiptarskih terorista koji su ubijali sve što je srpsko, i srpsku vojsku i policiju, a zatim se herojski branio u 78-dnevnoj agresiji koju je NATO vodio nad našim narodom i našom zemljom.
Vidite kako se vi igrate s onim što se zove spoljna politika i diplomatija kada su u pitanju vitalni državni i nacionalni interesi. Nemam drugu reč nego čudovište od Radoslava Stojanovića, nije se nikada pojavio da kaže ili da pita da li je potrebna pomoć bilo kome ko se nalazi, na pravdi boga, tamo. Evo, naš predsednik već pet godina, i sutra je nastavak njegovog suđenja, i u paramparčad će da razbije Haški tribunal.
Predsednik naše stranke, profesor doktor Vojislav Šešelj, kao vrhunski pravnik i političar, i kao čovek koji iza sebe ima takav tim svojih saradnika koji mu pomaže i priprema odbranu, s tim što gospodin Krasić, Vučić i gospodin Jerković i dalje nemaju mogućnosti i neće sutra sedeti u sudnici, jer je takva odluka zlikovačkog Haškog tribunala.
Ali, evo slučaj generala Lazarevića. Čovek koji se junački borio, čovek koji je žrtvovao sebe i svoju vojničku čast je založio za odbranu države i naroda. Ko njemu može da pomogne? Ko su ti ljudi koji dostavljaju iz državnog vrha sve što su mogli da daju i što ima oznaku državne tajne – dakle, u posed toga niko od branilaca generala Lazarevića nije mogao da dođe – zlikovcima u Haškom tribunalu.
I ne samo do početka njegovog suđenja. Imate slučaj, i o tome je govorio dosta gospodin Krasić, a to su svi oni neobelodanjeni dokumenti koje Haško tužilaštvo već pet godina dobija, a nema ga predsednik naše stranke prof. dr Vojislav Šešelj, niti gospodin Krasić, ni drugi njegovi pravni savetnici, iako je suđenje već uveliko u toku.
Šta onda radi Ministarstvo? Kakvom se analizom bavi? Zašto takve izdajnike drži na teritoriji države u kojoj je smešten taj sud koji je osnovan da bi se sudilo Srbima? Zašto se ne bavite tim analizama? Ako se već bavi Ministarstvo analizama učinjenih diplomatskih poteza unazad koliko godina, gde je to bio Goran Svilanović i šta je radio, u procesu sukcesije naše zemlje koliku je štetu naneo SRJ, odnosno Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, odnosno Srbiji i kakvu štetu mi sada trpimo?
Hajde o tome da razgovaramo, gospodine ministre. Ovako je udžbenički i knjiški lako, napišete, svako to zna, ili prepišete iz ovih međunarodnih konvencija, bečke, jedne, druge, šta radi Ministarstvo spoljnih poslova.
Ali, ajde da mi kao ozbiljni ljudi, a očigledno je da ovo nije ozbiljna država, jer se tako ophodi prema svojim herojima i svojim junacima, i prema ljudima koji brane interes i čast ove zemlje, gde su ti nesrećnici koje država plaća?
Znate šta je ta nakaza od čoveka izjavio pre par meseci, ne znam da li čitate te sve novine, jedne ili druge, nedeljne, u ovoj zemlji, gospodine Markoviću? On čak kaže da mu se gadi da odlazi na mesta gde se okupljaju Srbi koji žive u Holandiji. To kakvim pogrdnim imenima je nazvao ne samo predsednika naše stranke, nego ostale Srbe koji se nalaze u Haškom tribunalu, to ne mogu ni da izgovorim. To je nešto najgadnije što iz usta jednog čoveka može da izađe.
Ali, da li znate šta je rekao? Njemu se gadi da ide na ona mesta gde se okupljaju srpski iseljenici, zbog toga što se tamo jede i pije, i zato što mu je muka, jer oni imaju one karte koje prodaju da bi organizovali te zabave. Ti ljudi to svuda u dijaspori rade da bi imali neku humanitarnu akciju, ili da bi obnovili ili sagradili srpsku pravoslavnu crkvu.
Posao Ministarstva inostranih poslova je veoma ozbiljna stvar za svaku državu. Ako na takav način nastavite i preko takvih "diplomata", koji su spremni da za sitne pare izdaju svoju zemlju i svoj narod, nama se ne piše dobro.
Džaba je onda nama da li će zakon da izgleda ovako ili onako, ali primer koji je svež i danas se general Delić vratio u skupštinske klupe, da doživi da mesec dana boravi tamo i da se sprema za odbranu generala Lazarevića, a da se podmeće slavnom srpskom generalu koji je sve dao da odbrani otadžbinu i narod, dovoljno govori o vama ko ste i šta ste, i koliko vam je Srbija na srcu, i koliko vas briga i za srpsku vojsku i za narod uopšte, i za ono šta će nama da se desi u budućnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, imam poslaničko pitanje po članu 198. i molim da kao takvo uđe u stenografske beleške ovog zasedanja s obzirom na to da mi nije kompetentna osoba gospodin Marković.
On možda nešto zna o tome, ali tražim odgovor na pitanje koje ću da postavim od ministra inostranih poslova Vuka Jeremića.
Naime, ovaj član u zakonu koji se donosi, o spoljnim poslovima, ne piše pod kojim uslovima odlučuje o davanju saglasnosti. U članu se uopšte ne precizira koji su to uslovi koje treba neka međunarodna organizacija neke države da ispuni da bi imalo ovde, u mestu svog sedišta, ili kako se kaže, čak izdvojenu kancelariju van mesta sedišta.
Moje poslaničko pitanje se odnosi na provladine agencije američke vlade koja želi da nam otme Kosovo i Metohiju. Dakle, postavljam pitanje Ministarstvu inostranih poslova: da li agencije koje imaju javne oglase po našim dnevnim i nedeljnim novinama, jedna takva postoji u Kragujevcu u kome živim, a koje se bave posredovanjem u prodaji i razmeni imovine Srba sa Kosova i Metohije, imaju saglasnost, ko im je dao odobrenje i pod kojim uslovima one mogu da rade?
U pitanju je velika prevara srpskog naroda sa Kosova i Metohije. Oni, uz proviziju, naravno, i uz "posredovanje", svim Srbima koji su prognani sa svojih ognjišta otprilike plasiraju istu priču. Da zaborave na povratak na Kosovo i Metohiju, da je nezavisnost Kosova i Metohije gotova stvar, naravno, jer je to i zvanični stav Amerike i njihovog državnog sekretara. Pune su vam novine izjava i danas. Pa, vidite da je i sam ministar Vuk Jeremić rekao kako on čeka da ga zove Kondoliza Rajs da pokuša da je ubedi da Kosovo i Metohija ne treba da budu nezavisni.
Zanima me, dakle, koje je ministarstvo, da li je to radio Goran Svilanović, Vuk Drašković - ne bi me iznenadilo, mogli su da štancuju ko zna koliko takvih ovlašćenja i odobrenja. Ne radi se samo o tome da oni na izvestan način čine nešto što je protivno Ustavu naše zemlje, a to je da se bave prodajom srpske zemlje, naravno, uz veliku prisilu i uz razne vrste ucena prema Srbima koje je aktuelna vlast ostavila, a koje su u svojstvu prognanih lica i koje nemaju hleba da jedu ili se nalaze u kolektivnim centrima ili ko zna gde tumaraju, kod prijatelja, rođaka i to stanje traje osam godina.
U pitanju je vrlo ozbiljna stvar. Oni imaju javne oglase po našim dnevnim i nedeljnim novinama. Plaćaju i zakupljuju celu stranu i kažu, i još se pozivaju na to, da su provladina američka agencija. Nisam primetila da su u to uključene neke druge zemlje.
Evo, gospodine Albijaniću, ako vam je toliko stalo da pritiskate to zvonce, a nije vam stalo da ja definišem do kraja poslaničko pitanje, nema problema, kasnije ću da se javim.
Dakle, namera je jasna, a o tome su govorili, pre svega, gospodin Todorović, ali i ostale kolege srpski radikali.
Ako već postoji Konvencija o diplomatskim odnosima, a ovaj zakon reguliše spoljne odnose, svaka međunarodna organizacija, dame i gospodo, gospodine Albijaniću, morala bi da prihvati i da ima prava i obaveze kao vid diplomatskog predstavništva. Ne može jedno diplomatsko predstavništvo, koje dobije agreman od jedne zemlje da je predstavlja na toj teritoriji, da ima stroge propise koji se tiču ove konvencije, a međunarodne organizacije da vršljaju i da rade šta hoće.

Molim da se prosledi ovo u formi poslaničkog pitanja. Baš me interesuje na koji će period da se osvrne aktuelni ministar, a ja tražim, evo, od 8. oktobra, od kada je bez odluke Narodne skupštine ovaj koji je vodio antisrpsku politiku, i vodi je i dalje, a savetnik je ministra Jeremića, Goran Svilanović, zaposeo uz Koštuničinu saglasnost, naravno, mesto ministra inostranih poslova, pa do današnjeg dana. Kako su registrovane i ko im je dao odobrenje i šta su oni priložili kao svoj program rada na teritoriji Republike Srbije? Naročito, ove koje se bave prodajom srpske imovine na Kosovu i Metohiji.

Na vaše oduševljenje, gospodine Albijaniću, ja ću veoma kratko. Želim samo da obavestim narodne poslanike i celokupnu javnost da je ovaj amandman proistekao zbog jednog konsenzusa, očigledno, koji se stvorio na sednici Odbora za inostrane poslove, ali na inicijativu poslanika SRS, u prvi mah zato što je sam zakon bio nedorečen.
Ako pogledate stenografske beleške sa načelne rasprave, kada smo otpočeli raspravu po ovom zakonu, videćete da je to jedna od naših ključnih primedbi na Predlog zakona – zašto nema tog odnosa između MIP i Narodne skupštine Republike Srbije. Ovim će da se stvori jedna dobra praksa, u slučaju da ministar bude ažuran, i njegovo ministarstvo, i da na ovakav način sarađuju, kao što je to član propisao, sa Narodnom skupštinom, jer je, to sam rekla kada je bila načelna rasprava, po meni, bilo neverovatno da nema najmanje dva puta godišnjeg izveštaja i pregleda aktivnosti, naročito zbog toga što se naša zemlja nalazi u veoma osetljivom političkom trenutku kada je u pitanju naš odnos prema onima koji hoće da nam otimaju našu teritoriju.
Oni neće da se zaustave samo na Kosovu i Metohiji. Mi ćemo, kao država i kao narod, nažalost, morati da vodimo diplomatsku bitku na duge staze. Verujem da će i sama promena političkih snaga u zemlji, već posle sledećih predsedničkih izbora, da stvori jednu drugačiju sliku o nama i o našim mogućnostima.
Mislim da bi bio red, zato i pozivam gospodina Mićunovića, kao predsednika Odbora, da se ovim pitanjem dosadašnjih aktivnosti naših ambasadora koji su postavljani u vreme kada i on sam nije glasao za njihovo postavljenje, odnosno kad i sama Skupština nije imala o tome nikakve informacije, iako nisam član Odbora za inostrane poslove, ali rado ću, kada ta tačka bude na dnevnom redu, ako bude, a predlažem da to bude čim se usvoji ovaj zakon, da zatražite informaciju o delovanju i o postavljenju svih dosadašnjih naših ambasadora, jer mi imamo, i kao članovi parlamentarnih delegacija, ne svi, naravno, pre svega sam govorila o ovom Stojanoviću koji je ambasador naše zemlje u Holandiji, zbog činjenice da se tamo nalazi Haški tribunal, izuzetno negativno iskustvo.
I samim tim, ovaj član 28, da ambasadori Republike Srbije obavljaju razgovor u nadležnom odboru Narodne skupštine pre odlaska na diplomatsku dužnost, u slučaju da, uslovno rečeno, taj neko ne položi ispit, ne znam kako bi onda on bio postavljen na tu funkciju ako pred poslanike Narodne skupštine dođe nespreman ili očigledno nesposoban da obavlja tu funkciju.
Veoma je važno i pitanje koje danas moram da potenciram ovde, sa time će se složiti i moje kolege Momir Marković i Amdžad Migati, svakako je u sklopu rada ovog odbora i da bi ta diplomatska aktivnost bila na izvestan način sinhronizovana, od Skupštine prema MIP, veoma je važno da otpočnu sa intenzivnim radom, to je svojevrsni vrh zakonodavne diplomatske aktivnosti, odbori, odnosno grupe prijateljstva.
Oni za sada postoje samo na papiru. Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije je odredio da Narodna skupština može da formira grupe prijateljstva i Narodna skupština se opredelila za jedan veliki broj zemalja sa kojima želimo da sarađujemo kao parlamentarne delegacije i da imamo te odbore. To je veoma važno. Reći ću vam da je oklevanje u tom smislu i nemogućnost da te grupe prijateljstva intenzivno rade svoj posao, dakle, da zakonodavna vlast uzme aktivno učešće u odbrani Kosova i Metohije, u privrednoj saradnji sa državama koje hoće sa nama da sarađuju, u svakom drugom pogledu, kulturnom, naučnom, veoma veliki problem.
Moram da vas podsetim, uz ponovne čestitke Jedinstvenoj Rusiji na njihovoj ogromnoj pobedi prošle nedelje na izborima, da je predsednik Ruske državne dume gospodin Grizlov, na razgovorima sa nama, koje je vodio u Domu Narodne skupštine, tada ste i vi, kolega Albijaniću, bili prisutni, dao neku vrstu zamerke Narodnoj skupštini Republike Srbije što njeni odbori ne sarađuju sa Ruskom državnom dumom.
Posebno smo se osvrnuli na taj aspekt privredne saradnje, koja nije dobra i koja nije dovoljna, i na aspekt političke razmene iskustava između poslanika Ruske državne dume i Narodne skupštine Republike Srbije, naročito u oblasti nauke i obrazovanja. On je čak rekao da, koliko on zna, to možete da pronađete u beleškama sa tog razgovora, od 2001. ili 2002. godine gotovo da nije bilo nikakve saradnje na obrazovnom, kulturnom ili naučnom nivou. Mislio je institucionalno, između dva zakonodavna tela.
Takođe, mi imamo iskustva u parlamentarnim delegacijama u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope da se susrećemo s kolegama, mi tamo radimo po komitetima, po odborima, koji su iz parlamenata drugih zemalja, ali i te kako je važno, taj rad je sveden samo na to, na formalne ili neformalne kontakte, ali grupe prijateljstva, koje imaju ispred Narodne skupštine Republike Srbije svoje predstavnike, predsednike pre svega, pa onda i članove, koji žele aktivno da se uključe u tu saradnju i u razmenu iskustava, ne samo u oblasti zakonodavne aktivnosti, nego vi znate da, kada jedna parlamentarna delegacija iz bilo koje zemlje, pre svega prijateljske zemlje, dođe kod nas u posetu ili mi odemo tamo preko grupa prijateljstva, i te kako može da bude veliki doprinos i za razvoj kako sveukupnih odnosa između dve države, privredne saradnje, pa do nivoa lokalne samouprave.
Nije nimalo slučajno što se dešavalo i dešava se da naši narodni poslanici čije stranke učestvuju, pre svega to maksimalno koriste srpski radikali, gospodin Igor Bečić i ostali srpski radikali koji imaju vlast u opštinama odakle su i narodni poslanici, da u tim svim međunarodnim kontaktima kod kolega iz zemalja koje su nama i te kako naklonjene, ostvare i tu saradnju koja je za dobrobit svih građana i za lokalnu samoupravu.
To govorim i zbog činjenice da je za Kragujevac najavljena jedna velika od i te kako, pre svega privredne važnosti, manifestacija koja je odložena za sledeću godinu, za februar mesec, a koja se zove ''Dani Indije u srcu Srbije''. Zaista je neophodno da, i zbog toga i zbog saradnje sa svim drugim zemljama koje imaju takve namere da prezentuju svoju sveukupnu ponudu, što za naše privrednike, što za celokupno tržište u oblasti bilo koje druge saradnje i bilo kakve razmene, da shvatite na najozbiljniji način da je rad svake grupe prijateljstva, mi srpski radikali smo se isključivo opredelili za saradnju sa zemljama koje ne otimaju KiM, koje nas nisu bombardovale, zemlje koje imaju prema nama otvorene prijateljske odnose na ravnopravnim osnovama, da otpočnu sa radom.
Tako bismo i mi onda, u razmeni informacija preko ovih članova koji će biti usvojeni i preko Odbora za inostrane poslove, i mogli i našli iskustva u kontaktu prilikom podnošenja izveštaja ministra inostranih poslova da prenesemo.
To je ono za šta ćemo mi biti ovlašćeni. Naravno, članovi Odbora za inostrane poslove ili samostalno, na poziv drugih zemalja ili parlamenata, ili u saradnji sa nekim drugim skupštinskim odborom, obrazuju parlamentarne delegacije, ali rad grupa prijateljstva je i te kako važan.
Zbog toga smatram da, koliko već narednih dana, ali bi bilo zaista skandalozno da se to ne reši do kraja godine, to mora da bude jasno definisano, kako bi narodni poslanici odgovorno i ozbiljno na sebe preuzeli i tu diplomatsku ulogu koju imamo kao narodni predstavnici i kao ljudi koji hoće da sarađuju sa zemljama za koje smo se opredelili po našem izboru. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je pre tri godine bila čuvena protivustavna akcija "Sablja", Rade Bulatović, današnji direktor BIA, nije znao da li će da preživi, šta će s njim da se desi, pošto su ga Mamula i Dragan Jočić dva dana tražili.
Naime, on je s Acom Tomićem strpan negde u neku zatvorsku ispostavu na teritoriji Beograda, kolega Jojić je čak imao neke ideje gde bi to moglo da bude, kao bivši policajac, gde su mogli ovi iz DS, Đinđićevog režima, da krenu da se obračunavaju sa Koštuničinim ljudima, a vidite, on je kao član DSS danas, već četiri godine direktor BIA. Ako usvojite ovaj zakon, a očigledno hoćete, koliko vidim žuri vam se, večeras imate dan za glasanje, onda da mu poručimo sa skupštinske govornice da mora da podnese ostavku sa mesta direktora BIA.
Kako će član DSS da bude direktor BIA? Otkud znam ko sve od njegovih saradnika ima člansku kartu ove ili one političke stranke, jer od petooktobarskog puča naovamo, kako se Služba bezbednosti menjala, što se tiče najpre Mijatovića i Petrovića, pa onda ovog Živulovića, kako se zvao ovaj drugi, gospodine Šormaz, njegov pretpostavljani, pa do Radeta Bulatovića, svi su bili tesno povezani sa nekom od stranaka na vlasti i svi su članovi političke stranke.
Ono što je zabrinjavajuće je da vi jedan ovakav imperativ stavljate u član zakona, a imate informaciju, neću reći do kog je to broja, jer to je ipak domen državne tajne, ali ono što mogu da vam kažem i što je sam direktor BIA rekao na sednici Odbora, sama služba, ako govorimo samo o BIA nije dovoljno popunjena. Nije zato što nema, to je osetljiv posao.
Da radite takav posao, pre svega morate da budete, jedino ako niste, što bi naš narod rekao - žbir neke političke stranke, ako ste ozbiljna ličnost u državi u kojoj brinete za bezbednost države, morate da budete obučeni i školovani za taj posao, i da imate čelične nerve, i da vodite računa da nikada ne napravite nijedan propust koji će sutra da košta državu ili nekog pojedinca, pogrešnom procenom, pa i ako radite na nekim perifernim operativnim poslovima. Sve to kad se sliva i dolazi preko jednog kanala do onog koji odlučuje o sudbinama ljudi ili preduzima neke korake vezane za bezbednost države, to su osetljive stvari.
Postavili smo pitanje - zašto je to tako? Nema u državi dovoljno obučenog i kvalitetnog kadra još uvek, a kad treba da se dođe do nivoa kada će, pre svega mlađi ljudi, valjda je takva intencija, da se uključe u taj posao, jer treba da ga rade, takav specifičan kakav jeste, kvalitetno nekoliko decenija, da kažemo 20 godina, valjda ti ljudi polaze od toga kada uđu u taj posao, da će najmanje toliko da ga rade. Sada ćete vi da razmišljate - ko je od tih ljudi koji se prijavljuju na konkurs član političke stranke ili nije.
Imala sam skoro slučaj jednog mladog gospodina iz Leskovca. On je završio skoro najviše škole iz oblasti bezbednosti i želja mu je bila da radi u službi, s obzirom da mu je to i porodično nasleđe, jer je i njegov otac proveo radni vek u službi. Međutim, on nije podoban, jer oni spekulišu iz koje je političke stranke. On je rekao, kao što ste i vi rekli, po zakonu, da nije ni iz jedne. Oni kažu - a što nisi, što nisi iz DSS-a ili što nisi iz DS-a?
Kad je neko zainteresovan, a mlad je čovek, koji je završio školu za tu oblast da radi u Službi bezbednosti, konkretno u BIA, on ne dobija iz sredine u kojoj živi, jer, znate kako ide, u svakom centru administrativnog okruga postoji odeljenje službe bezbednosti, ne dobija pozitivne preporuke za ove u Beogradu koji o tome odlučuju, zato što nije član nijedne političke stranke, a nije mu ni otac bio član nijedne političke stranke.
Onda morate da odlučite šta ćete. Da li ćete tako da zovete ljude i da ih motivišete, pošto Služba nije popunjena i taj procenat treba da bude u neku ruku zabrinjavajući, ili ćete da kažete - evo, pro forme ćemo da radimo da pišemo zakon, a u stvari ćemo da smenjujemo garnituru u Službi bezbednosti kako koja vlast dolazi?
Sada da vas pitam. Ako su to bili ljudi koji su bili odgovorni - znači tako se uređuje posao i tako se radi posao u Službi bezbednosti, konkretno u Biji, četiri garniture, ovo je četvrta garnitura od 5. oktobra do današnjeg dana? U kojoj to državi ima? Znači, svaka politička, znači sami sebi uskačete u usta, svaka politička garnitura ili svaka nova koalicija je dovela do toga da se na čelu BIA menjaju ljudi - o čemu mi onda ovde pričamo?
Potpuno je besmisleno da imate takav član zakona. Valjda je osnovna stvar da tako neko zna da radi taj posao, da radi posao u skladu sa zakonom, a ne kako mu kaže ovaj ili onaj - idi radi za ovoga, špijuniraj ovoga ili šta ja znam, da ne banalizujem stvari, počev od toga da se obezbeđuju ekskluzivni materijali za naslovnice pojedinih novina, nedeljnika koji od toga zgrću pare ili imaju dogovor preko kanala ili službi. Znači, besmisleno je da pišete ovakve zakone.
Drugo, evo završavam gospodine Mrkonjiću, neprihvatljivo je i da se ovako terminološki definiše naslov zakona koji ne znači ništa. O tome je pričao gospodin Krasić. Koje službe bezbednosti?
Sada ćete videti, u sledećem amandmanu, u članu 3. se kaže - deo su jedinstvenog bezbednosnog sistema. Kako je on jedinstven kada mi nemamo za svaku od ovih službi pojedinačno zakon koji reguliše šta oni rade? Mi ne znamo ni kako oni koordiniraju između sebe. Mi, kao skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost samo kontrolišemo rad BIA, a šta druge službe?
Vi odmahujete glavom, ali gde su ovi drugi, sada po ovome? Ko je to kontrolisao do sada? Pitajte ljude u bivšoj Saveznoj skupštini da li su oni imali mogućnost da im dođe direktor Vojno-bezbednosne agencije da im podnosi referat - nije. Znači, imamo vakuum sedam godina unazad. Radio je ko je šta hteo.
Te informacije i državne bezbednosti su odlazile u neke kanale ili kod nekih pojedinaca koji su od toga imali veliku materijalnu korist, curile su na takav način, jer je služba izbušena sa svih strana. Prema tome, moramo da imamo prvo ozbiljne zakone i da definišemo za svaku od bezbednosnih službi šta radi, da bismo pričali uopšte o ozbiljnosti u ovom smislu.
Kažete, a za mene je ozbiljnije pitanje koje sam postavila na sednici Odbora. Prošlo je uhahaj, da je osam dana, već je mesec dana i niko mi nije odgovorio, vezano za špijunske aktivnosti, odnosno prislušne uređaje kojima raspolaže ili ne raspolaže, ja imam informacije da njima raspolaže brat od strica predsednika Republike Borisa Tadića, izvesni Ranko Tadić.
Ako meni služba do dan danas nije odgovorila, a direktor BIA je rekao da će da me obavesti da li njegov brat od strica ima uređaje kojima prisluškuje političke neistomišljenike što iz zgrade predsednika, što sa drugog svog privatnog mesta, odnosno lokala koji ima kod sportskog centra "25. maj" - onda ne znam o čemu da razgovaram sa ljudima sledeći put kad dođu iz BIA.
Znači, moje je da neka saznanja iznesem, ako to hoću, a meni moja savest i moral nalažu da to proveravam kod ljudi koji treba taj posao da rade na odgovarajući način. Prošlo je mesec dana, a oni misle da sam se šalila. Ne, nisam se šalila, nego sam pitala za konkretnu osobu i povezala ga sa predsednikom Republike. I do dana današnjeg nisam dobila odgovor.
Znate, visokosofisticirana oprema za prisluškivanje, uostalom vi iz DS imate to iskustvo sa Janjuševićem, dostupna je svakom ko ima para da to kupi. Ne sumnjam da taj Tadićev klan ima novca i za to, ali konačno bi bio red, pre nego što podnese ostavku, da mi Rade Bulatović da odgovor na to pitanje.
Moraće da podnese jer će zakon evo od večeras da ga obaveže - on je član političke stranke i više ne može da bude direktor BIA.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, javljam se po članu 62. Poslovnika. Naime, gospodine Duliću, trenutno se dešava jedan skandal u Narodnoj skupštini, na prvom spratu.
Zoran Šami, predsednik Odbora za prosvetu, predsedava Odborom koji nema kvorum. Sednici Odbora treba da prisustvuje najmanje osam članova Odbora da bi sednica počela. Prva tačka dnevnog reda je razmatranje Predloga budžeta za 2008. godinu i stavke koje se odnose na prosvetu Srbije, a druga tačka je izveštaj i informacija o aktuelnim štrajkovima u srpskim školama, zbog toga što Vlada nema sluha da posluša ono što prosvetni radnici traže od nje i ne nalaze dogovor, pa se zbog toga i deca nalaze u takvoj situaciji, a i zaposleni u prosveti.
Molim vas da odmah reagujete, gospodine Duliću, zato što se nikada nije desilo da odbor zaseda, a da se ćaska s ministrom. Tu je prisutan ministar Lončar, koji je došao pre pola sata u zgradu Skupštine.
Poslanici SRS-a koji, kao što znate, ne učestvuju u radu dok se ne obezbedi kvorum, nalaze se ispred sale i upravo mi je prof. Mileta Poskurica javio da se taj skandal dešava, da je ministar unutra, zajedno sa Zoranom Šamijem i sa još šest članova, da razgovaraju o tačkama dnevnog reda a da nemaju nikakav legitimitet za rad, s obzirom na to da nemaju kvorum. Intervenišite, jer ulazimo u situaciju da se sprovodi bezvlašće ovde i da radi kako ko hoće i šta hoće. Jutros ste videli, dva puta ste odložili sednicu, da nema vaših koalicionih partnera iz G17, a ni ovi iz DSS-a se nisu pretrgli da dođu na sednicu. Evo, još jedan poslanik koji je bio u sali, i ona odlazi.
Gospodine Duliću, ova skupština više ne liči ni na šta. Da li ćemo mi kao ozbiljni ljudi da radimo posao, ili ćete vi da upozorite tog Zorana Šamija da ne može da radi kako je navikao tamo u Saveznoj skupštini i da se ponaša bahato?
Zaista je neverovatno da se na takav način ponižavaju vaše kolege, bez obzira na to iz koje su poslaničke grupe. Mi srpski radikali to ne možemo da dopustimo. Imamo predlog i za dopunu dnevnog reda. U pitanju je nešto što se desilo još pre dva meseca u Kragujevcu, u kragujevačkoj gimnaziji. Razmatranje budžeta, razmatranje Izveštaja o stanju i aktuelnoj situaciji, o štrajku u prosveti, bez kvoruma, mislim da je to više nego skandal.
Dakle, naši narodni poslanici su ispred sale, oni strpljivo čekaju, spremili su se da učestvuju u diskusiji i zato učinite sve, i vi i gospođa Kolundžija, koja je ovde kao predsednik najveće stranke u vladajućoj koaliciji, upozorite Zorana Šamija da se ne igra s našim strpljenjem, jer to je u nedogled tako. On je to pokušao i ranije, još pre nekoliko nedelja, pa je video da ne može. Međutim, sad kaže – kako da vratimo ministra?
Gospodine Šami, obezbedite kvorum za rad, pa pozovite Zorana Lončara. Ovako ne možemo da prihvatimo da ta sednica uopšte sada postoji i da radi, jer tamo nema kvoruma.

To što ste sada rekli, gospodine Šami, skandalozno je. Vi ste upravo priznali da ste održali sednicu bez kvoruma. Druga tačka dnevnog reda je bila – Informacija ministra prosvete o štrajku zaposlenih u prosveti. Vi ste rekli da je ministar dao kratku informaciju - ta kratkoća je bila 45 minuta.
Pitajte kolegu iz neke druge stranke, ako mislite da srpski radikali preteruju, a evo, u međuvremenu je došao prof. Poskurica, tu je i mr Živanović, kako su se oni osećali u hodniku, u holu, kada znaju da je unutra ministar koji sa vama razgovara o tački dnevnog reda, a vi non-stop prozivate, što prof. Poskuricu, što Petronijevića, ovog ili onog: ''Ajde, uđi unutra, još jedan nam nedostaje.''
Na šta to liči?
Podnesite ostavku, gospodine Šami. Već je urušen vaš kredibilitet na mestu predsednika Odbora za prosvetu. Ovo se dešava ne znam koji put. Tri meseca ne može da dođe tačka za koju imate predlog, odnosno zahtev za saziv povodom incidenta, blago je reći, sa zloupotrebom ''đačkog parlamenta'' u kragujevačkoj Prvoj gimnaziji.
Prema tome, nemojte da nam govorite da je došao, odnosno da dođe Lončar tek onako, bez veze, pošto je on ministar za sve, ajde, svratio je, pa neka malo priča da upozna vas. To što je on upoznao vas i dao vam informaciju, ne znači ništa ni Mileti Poskurici, ni Srbi Živanoviću, ni ostalima koji nisu bili tamo.
Šta to znači - obavestio vas? Ajde sada vi, gospodine Šami, izađite, pa 45 minuta pričajte o čemu vas je on obaveštavao, kako bi ovi ljudi znali. Stajali su ispred, bili su u holu, vratili se u salu, sednica nije održana. Druga tačka dnevnog reda je bila upravo to.
Znači, vi ste održali sednicu bez kvoruma. Vi niste glasali o tome, ali upravo to – da ministar daje informaciju o stanju u prosveti, o štrajku zaposlenih, bez kvoruma, u najmanju ruku je bezobrazluk i zloupotreba funkcije predsednika Odbora, što ste vi uradili.

Dame i gospodo narodni poslanici,  ovaj član je jedan od, rekla bih, najvažnijih u zakonu, zato što definiše posao Ministarstva odbrane. Da je zakon neprecizno i, pravno-formalno, u nekim delovima, i protivustavno urađen, govori ovaj član, zato što se SRS ne slaže da Ministarstvo odbrane ima ova ovlašćenja, a pisan je kao da gospodin Šutanovac misli da će do kraja života da bude ministar odbrane i Boris Tadić predsednik Republike.
Dakle, gospodine Šutanovac, pojedine tačke iz ovlašćenja i nadležnosti koje ima Ministarstvo odbrane, a njih je 43, morate da nam objasnite, jer je očigledno da niste želeli da usvojite amandman mladog kolege Milana Avramovića. Mi smo, zapravo, u četvrtom stavu, striktno naveli da sve ovo što je Ministarstvo odbrane preuzelo na sebe treba da odobri predsednik Republike, a vi kažete da je to bespotrebna formulacija, da se to podrazumeva po članu 112. Ustava, da to ne treba da stoji, a mogućnost zloupotrebe je velika.
Ja ću to sada da vam navedem na nekim konkretnim primerima. Vi ste danas prvi put došli od kada ste, pre nekoliko dana, ministar odbrane, u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Niste se pojavljivali ni na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, gospodine Šutanovac, a desilo se nešto što mi ne znamo.
Dakle, ja sam pre nekoliko dana, u načelnoj raspravi, pomenula za širu javnost malo znani dokument, takozvani prezentacioni dokument o saradnji Srbije u sklopu ''Partnerstva za mir'', koji je usvojen 27. jula na sednici Vlade Republike Srbije. To je ozbiljna stvar.
Najpre moram da vam kažem da je potpuno besmisleno što ste došli s ovim zakonom a da nemate ove strateške vojne, doktrinirane dokumente, pa sada za vas imam pitanja. Vi ste, inače, poznati kao pričljiv čovek, ne znam šta je s vama problem od jutros, samo ćutite, vidim da ne beležite pitanja, a ako je vaš kapacitet, možda sam se prevarila ranije, da možete ovo da zapamtite, ja ću da krenem redom da vas pitam, a vi kasnije budite ljubazni, pa odgovorite.
Dakle, izrada predloga doktrina Vojske Srbije. Počela je da se izrađuje malo pre nego što ste vi došli na mesto ministra odbrane i ta
nova doktrina je, po NATO uzansama, predvidela reorganizaciju, profesionalizaciju Vojske, za šta se vi zalažete.
Sada vam postavljam pitanje, šta to znači, da li to znači kompletnu reorganizaciju Vojske, da li to znači samo profesionalizaciju u smislu stvaranja profesionalnog dela Vojske Srbije i koliko će to Srbiju da košta? Da li to znači kompletnu modernizaciju, jer stalno ste kontradiktorni u tim izjavama, jer sve to su različiti pojmovi? Treba da nam objasnite odakle pare za sve to.
Lepo je kada se pojavite, logorujete, jedete zmije, žabe i dođu vam ovi iz Ohaja. Juče sam slušala šta ste izjavljivali, na putu ste bili, odnosno preneli su vaši mediji izjavu iz Pariza, ali to su sve šuplje i prazne priče, gospodine Šutanovac.
Naša vojna oprema, ono što ima kopnena Vojska, ono što ima vazduhoplovstvo i PVO, staro je gotovo 20 godina, s nekim izuzecima. Drugo, onaj MIG koji vas je juče čekao ovde, dok ste bili na putu, doduše od hartije, jedan od MIG-ova 29, to je samo jedan od, da se našalim malo kao gospodin Todorović, od ukupno pet koje mi imamo.
Do kraja godine treba da dobijemo dva remontovana, i to iz Rusije, pa me zanima da li ste gospodinu Putinu u tom smislu, kao ministar odbrane, važna vam je funkcija, čestitali pobedu na izborima u nedelju? Jer, tamo se remontuje naša vojna oprema, naša dva MIG-a?
Zanima me, gospodine Šutanovac, kada ćete da se pojavite pred Narodnom skupštinom s ovim dokumentom?
Zaista, nemam vremena, jedino da se javim kasnije, povodom nekog drugog amandmana, da pročitam narodnim poslanicima koje su sve naše obaveze i šta je to usvojila Vlada Republike Srbije na vaš predlog, što je ministar Vuk Jeremić predstavio u Briselu 5. septembra ove godine. Zaista nam dugujete odgovore na ta pitanja, gospodine Šutanovac, ko će to da finansira i zašto ste vi preuzeli, ne pitavši građane Srbije, preko Narodne skupštine Republike Srbije, sve te obaveze koje sada nama proističu?
Završavam, gospodine Albijaniću. Niste dobro obeležili vreme, videla sam tamo da ste ukrali dva minuta Poslaničkoj grupi SRS-a.
Ako se upustite s nama u ozbiljnu raspravu, valjda ste za to spremni, imate i te savetnike tu, onda morate da nam date odgovore na sva ta pitanja, gospodine Šutanovac, jer ljude koji su profesionalci, vojnici, završili su najviše oficirske škole, odnosno akademije, generalske škole, sada su još uvek u činu pukovnika, koji su radili u Kragujevačkom garnizonu, koji je ukinut vašim dolaskom na mesto ministra odbrane, a još ranije je počela da se urušava Vojska, zanimaju odgovori na ova konkretna pitanja.
To nije neka politička priča, pa da kažete – pričaju radikali. Naša priča je politički mnogo kvalitetnija, i naša ideologija i program, od onoga što nudi DS. Lepo, izađite i kažite ovde, pred čitavom javnošću, pred vojnim obveznicima, pred budućim regrutima, pred oficirima, gde se nalazi danas i kakvo je stanje u Vojsci što se tiče naše mobilnosti, fleksibilnosti.
Za neke koji ne poznaju Ustav Srbije i koji ne znaju šta je Vojska, mogu da objašnjavam do sutra koja je uloga Vojske, a oni to ne znaju i onda vam postavljaju neka nebulozna pitanja, kada je u pitanju teritorijalni integritet i suverenitet zemlje. Kao odgovoran čovek, ako to jeste, izađite i recite tim ljudima na šta mogu da računaju i kuda ide Vojska Srbije s vama na čelu.
Po svemu ovome, ako bismo s današnjim danom podvukli crtu, ide u potpunu propast, a to mogu argumentovano da vam pričam i povodom narednih amandmana, od jednog do drugog segmenta. Pokrenuli smo neka pitanja, vojne beskućnike, problem penzija, problem koji imaju rezervisti, koji potražuju od države, i hajde da krenemo u neku ozbiljnu raspravu, nemojte samo da ćutite i da bežite na sredinu klupe. Ujesti vas niko neće.
Ako imate nešto da kažete, izvolite, počnite da odgovarate na ova pitanja.

Stigli smo, gospodine Šutanovac, do kopnene vojske, jel tako?
Dakle, niste izlazili ništa da kažete, ali da vidimo.
Pošto je situacija takva i pošto ste vi u svom ministarskom zanosu dali sve te izjave – da nam je potrebna profesionalizacija, modernizacija, reorganizacija - onda treba da se suočimo pred građanima Srbije sa čime mi to kao država raspolažemo i kakve smo preuzeli obaveze od strane NATO-a, odnosno ''Partnerstva za mir'', da nam kažete, kada ćete da dođete s tim dokumentom pred Narodnu skupštinu da o njemu raspravljamo, da ne moram o tome da čitam iz ovih NATO novina "Odbrana". Natoizovane su, ajde, nije baš NATO, jer ima i onaj drugi koji je potpuno NATO novina. Ovaj je natoizovan zato što druga strana ne može da se čuje.
Redovno pratim ove novine i nikada niste obavili nijedan intervju sa pomenutim Udruženjem vojnih beskućnika. U Kragujevcu, gde više nema garnizona, gde nema vojske, ima 800 članova Udruženja vojnih beskućnika. Četiri ili pet puta sam s njima razgovarala. Imam za vas obimnu dokumentaciju vezanu za njihov status i za rešavanje pitanja njihovog položaja u društvu, zbog činjenice da su to ljudi koji su i penzionisani, a koji nemaju stanove i nemaju gde da žive. Vojska ne brine o njima. Ali, da krenemo o ovom.
Dakle, strašno su nas zabrinula pitanja koja smo dobili prošle nedelje od vaših saveznika, zbog činjenice da je Vlada Republike Srbije, kako ste to rekli u saopštenju, konsenzusom, prihvatila sve obnove koje proističu iz ''Partnerstva za mir''.
Svaki program saradnje, moram to da kažem narodnim poslanicima i javnosti, individualan je za svaku zemlju. Međutim, postoje neki dokumenti koji moraju da budu potpisani i koji proističu iz ovog prezentacionog dokumenta za koji su nas pitali. To pitanje je pogrešno upućeno na moju adresu, adresu gospodina Vukovića, Dačića i Cvetanovića – šta je sa bezbednosnim sporazumom?
Mi smo, dakle, dobili informacije šta taj sporazum treba da sadrži. Mi se s tim ne slažemo - da Srbija ulazi u takve vrste rizičnih aranžmana, naročito zbog činjenice da smo zemlja koja se nalazi u okruženju zemalja koje su primljene u NATO, ili onih koje tek čekaju na prijem, a kao država znamo da ogroman broj naših građana ne želi da ide u NATO savez.
Ovaj vaš pomoćnik ministra odbrane je rekao, Spasojević se zove – pa, glupo je da se mi sada iscrpljujemo time da li Srbija treba ili ne treba da ide u NATO, u ovako teškom i opterećujućem trenutku. Upravo vi to govorite, gospodine ministre. Vi onda recite vašem pomoćniku da treba da sluša vas, pa ako ste vi, Demokratska stranka i Boris Tadić, za bespogovorni ulaz u NATO, a jeste, onda ajde da govorimo o ovome šta su sadašnje naše obaveze - ko će to da finansira, koliko će to nas da košta i koliki je to rizik po bezbednost naše zemlje?
Pominjao je gospodin Dragan Todorović, zamenik šefa naše poslaničke grupe, pre sedam dana, SOFA sporazum. To je samo jedan SOFA sporazum, koji je potpisan sa Nacionalnom gardom Ohaja, koji je Tadić potpisao prošle godine, uz prisustvo Kondolize Rajs, ali to nije ono što NATO od nas očekuje.
Dakle, oni su nas pitali i očekuju da Srbija, koliko do kraja godine, to su njihove reči, gospodine Šutanovac, pošalje oficira za vezu.
Poveli nas tamo, u Šejpu, na drugi sprat i kažu, lepo će da vam bude ovde, tu su Rusi, preko puta, a kakve mi uslove postavljamo i da li, kao država koja je tako dezintegrisana u svakom pogledu, i u privrednom, i u ekonomskom, i u nacionalnom, s vama na vlasti, sa takvim predsednikom, možemo isto da se ponašamo i da imamo isti ugovor o individualnom partnerstvu sa NATO paktom kao Rusija?
Naravno da ne možemo. Moći ćemo kada pobedi Tomislav Nikolić i kada zameni Borisa, kao što su to Rusi uradili. Recite mi, šta ćemo mi do tada?
Ako vi znate, gospodine Šutanovac, ako idete stopama generala Perišića, kakav je bezbednosni sporazum obavezujući za nas, pitaćete mene, pitaćete svakog srpskog radikala, pitaćete socijaliste, a pretpostavljam i ove koalicione vaše partnere koji se nećkaju, čas ovako, čas onako, iz DSS-a. Hajde da otvorimo raspravu u Skupštini o tome.
Da li ste spremni, a to je moje četvrto pitanje danas za vas, bez ikakve ljutnje, da ne pravite takve grimase ili da nešto se čudite, samo odgovorite konkretno na pitanje, da li ćete vi, kao Dragan Šutanovac, zajedno sa Ponošem, da li tamo u Briselu ili ovde, da pozovete njih i da potpišete sigurnosni, odnosno bezbednosni sporazum? Da li ćete da potpišete sporazum o statusu snaga ''Partnerstva za mir'' - NATO, koji podrazumeva naše aktivno učešće u ''Partnerstvu za mir''? Koji je interes Srbije to da radi?
Ako sve članice NATO-a i ''Partnerstva za mir'', a vi najbolje znate, gospodine Šutanovac, koje su, pretenduju da koriste naše područje i koje su te NATO snage koje, posle ugovora koji je potpisao Vuk Drašković 2005. godine, imaju raspoređenu svoju vojsku koja ne štiti Srbe tamo, recite mi, molim vas, pošto oni kažu da je to uzajamni dogovor, ''ono što mi radimo kod vas, moći ćete i vi kod nas'', da li mislite da je nama to potrebno i da ćemo da šaljemo našu vojsku na vojne vežbe u Ohajo ili u neku drugu zemlju, kako to treba da stoji u ovom sporazumu?
Oni kažu - da, NATO snage za sprovođenje zajedničkih vojnih vežbi. Koje ćemo mi to vojne vežbe da izvodimo i gde sa njima, i sa kojom vojskom, kada vi ukidate garnizone i kada je kopnena vojska takva kakva jeste, kada je PVO u tako teškoj situaciji?
Kaže se da se na taj način regulišu i privilegije i imunitet snaga i njihovo učešće na vojnim vežbama, ili boravak na teritoriji članica ''Partnerstva za mir'', odnosno NATO-a, jer sporazum još nije u zvaničnoj proceduri, ali će Ministarstvo odbrane u narednom periodu pokrenuti inicijativu za njegovo zaključivanje.
Samo mi objasnite, gospodine Šutanovac, koji je interes Srbije da ovo uradi? Njihov interes je sasvim jasan i očigledan, okupirali su nam južnu srpsku pokrajinu i ovde se podrazumeva, mogu da izvode vežbe, mogu da se zadržavaju, imaju sva prava i obaveze, s potpunim imunitetom.
Dakle, to nije samo njihov prolaz, nego sa konkretnim zadacima, ali, zaista, sada mogu da nagađam.
Ako vi znate, onda recite, a ako ne znate, onda je besmislen svaki dalji razgovor sa vama, jer ovi u NATO-u i u Šejpu misle da vi sve to znate. Oni misle da se vi s tim slažete. Nekoliko puta su nam rekli - da, imamo problem sa Koštunicom, jer on ima drugačiji stav, ali Boris Tadić, Ponoš, ne umeju, naravno, da izgovore njegovo ime, jer i nije za ponos nigde, ministar Šutanovac, apsolutno sve prihvataju. Prema tome, mi bismo voleli da do kraja ove rasprave date odgovore na ta pitanja.
Opet moram da se vratim na član 14. Lepo se kaže da izrađujete nacrt zakona, vaše ministarstvo, dakle, izradili ste, verovatno, i to treba da bude u formi zakona, o potvrđivanju međunarodnih ugovora u oblasti odbrane i vojne saradnje. Kada završite izradu nacrta tih zakona, jer svi ovi dokumenti moraju da budu u formi zakona, onda morate da se pojavite pred Narodnom skupštinom. U protivnom, ako nastavite da se, vi i Boris Tadić, s takvom samovoljom ponašate do izbora gospodina Nikolića za predsednika Srbije, onda ćemo, kao država, ući u veliki problem.
Naravno, vi ste čuli, sada neću pominjati tu jednu zemlju koja je dugo godina bila, pa istupila iz ''Partnerstva za mir''. Mi, kao Srbija, moramo da imamo apsolutno isti stav prema NATO-u kao Rusija, naročito zbog opreme i zbog remonta naše vojne opreme, a, pre svega, zbog tog političkog aspekta. Mi sa Ruskom Federacijom imamo politički dijalog i oni neće da nam otimaju teritoriju zemlje, to nije uslov da bismo ušli u te integracije za koje se vi zalažete. Valjda je to trebalo prvo da stavite u ovaj dokument.
Zašto se nije Jeremić u Briselu pojavio sa tim pred Jap de Hop Sheferom i, pošto postoji taj prvi politički aspekt, a ovo drugo, hajde, to su konkretna dokumenta za vojnu saradnju, on je, lepo, trebalo tamo da napiše. A ne, vi ovde, u ovom časopisu, to stavljate u antrfile i kažete – potrebna je bezbednost na Balkanu, da se štiti Rezolucija 1244, a to nigde niste stavili u ovaj dokument.
Lepo da im kažete, ili da zauzmete takav politički stav, eksplicitan, jer oni imaju političke organe delovanja, NATO, jer to nije, striktno, samo vojna organizacija, oni i politički deluju i izjašnjavaju se o situaciji, o problemima, o kriznim žarištima. Najveće takvo u Evropi i na Balkanu je u Srbiji.
Lepo im postavite pitanje, jasno i glasno, kao što smo mi to uradili, da imate problem s tim da je u Ustavu Republike Srbije Kosovo i Metohija neotuđivi deo naše zemlje i da niko, ni po koju cenu, ne sme da se šali s tim, ili, jednostavno, demonstrirate da poštujete Ustav države.
Kada vam oni kažu, bolje vam je u NATO savezu, čak i u programu ''Partnerstva za mir'', oni misle, gospodine Šutanovac, bez Kosova i Metohije. Vi se, lepo, kao heroj nacije, pojavite na TV-u i kažete, mi nećemo više da sarađujemo s vama, odbijamo svaku saradnju, sve dok se ne izjasnite da nemate više pretenzija na srpsku teritoriju i na srpsku zemlju. Vi to nećete, gospodine Šutanovac, jer vama je, baš kao i Borisu Tadiću, apsolutno svejedno da li će Srbija, a to je vaša vizija i baš vas briga, jer dalje iz tog atara ne idete, da ostane, ne daj bože, na teritoriji beogradskog pašaluka. Hvala.

Gospodine Mrkonjiću, javljam se po članu 198. Poslovnika - a imam poslaničko pitanje za gospodina ministra. Molim gospođu koja vodi beleške da prati, precizno zapiše, a gospodina Šutanovca – da mi odmah odgovori, ako ne, po Poslovniku ima mogućnost od osam dana.
Moje pitanje je vezano za Vojnomedicinsku akademiju. VMA, zdravstvena ustanova, jedna od najprestižnijih, ne samo kod nas, nego i u Evropi i u svetu, nalazi se u izuzetno teškoj situaciji.
Ne mogu sebi da dam za pravo da govorim u ime nekoliko hiljada zaposlenih na VMA, ali, s obzirom na to da dugi niz godina pratim probleme sa kojima se VMA susreće, za vas je konkretno pitanje gospodine Šutanovac – šta ste vi, dolaskom na čelo Ministarstva, uradili, u dogovoru s ministrom zdravlja Tomicom Milosavljevićem, i da li ste, uopšte, pokretali u Vladi Republike Srbije pitanje u vezi s aktuelnom situacijom i inkorporisanjem VMA, moram tako da kažem, jer je to jedini način i mogućnost da se pomogne VMA, u zdravstveni sistem naše zemlje?
Po Zakonu o zdravstvu koji je usvojila Narodna skupština Republike Srbije kada ste vi bili poslanik, pre tri godine, VMA je izopštena.
Naučnoistraživačka delatnost, poduhvati njihovog tima, naročito onog koji vrši transplantaciju organa, spasavanje života ugroženih ljudi, saradnja s ustanovama, institucijama u oblasti medicinske nauke najvišeg ranga, na tako je zavidnom nivou da s pravom možemo da kažemo da, iako živimo u Srbiji, u kojoj je sve izuzetno teško, u kojoj je sve gore i gore od dolaska DOS-a na vlast, ti ljudi, pre svega svojim znanjem i posvećenošću poslu, čine sve da VMA, za koju Vlada Republike Srbije i Ministarstvo zdravlja ne haju uopšte, zato što to nije zdravstvena ustanova koja dobija bilo kakve donacije iz budžeta, na ovome ostane, kao kvalitetna, i da ljudi tamo imaju najkvalitetniju moguću negu.
Što se tiče smeštajnih kapaciteta, što se tiče kapaciteta, kao što sam malopre rekla, za najteže moguće poduhvate, kao i za one, uslovno rečeno, lakše hirurške zahvate koji su neophodni našim građanima, za zbrinjavanje kako mlađih, tako i starijih ljudi, VMA prednjači nad svim kliničkim centrima u našoj zemlji.
Konkretno pitanje – kada ćete, gospodine Šutanovac, da pokrenete pitanje statusa, pre svega, VMA, ako imate neki autoritet, i da li ćete, uopšte, da uložite napor kao ministar odbrane u Vladi Republike Srbije da Republički zavod za zdravstvo potpiše kvalitetan ugovor sa VMA?
Sada to izgleda ovako. VMA, zbog toga što je izopštena iz našeg zdravstvenog sistema, ima ugovor sa Republičkim zavodom za zdravstvo koji svaka podružnica zdravstvene organizacije, odnosno osiguravajućeg zdravstvenog zavoda, može drugačije da tumači. Recimo, ako se vi obratite u Kragujevcu, u kojem živim, i nadležna zdravstvena ustanova vam da uput da izvršite neku intervenciju na VMA, to automatski ne znači da će Zavod za zdravstveno osiguranje to da vam refundira, zbog toga što niko do sada, i do kraja, nije uspeo da rastumači - šta je to što država, odnosno Vlada Republike Srbije priznaje kao uslugu koju može da pruži VMA, a šta je to za šta građani moraju da se snađu na nekom drugom mestu. Pitanje je izuzetno ozbiljno.
Ti ljudi očekuju da se država, naročito posle raspada državne zajednice, pobrine za njih, za njihov status. Bila bi zaista velika šteta, a, pre svega, bruka i nešto što bi išlo vama na dušu i aktuelnom premijeru i ministru zdravstva – da ovakvo neodrživo stanje i dalje opstane. Jer je to, kao što sam rekla na početku, i time ću završiti, zdravstvena ustanova ne samo najvišeg ranga ovde, nego bi mogli na tome da nam pozavide i Amerikanci i svi oni koji imaju i pružaju takve usluge, za najteže moguće operacije, ali su višestruko skuplji nego VMA. Hvala.

Po Poslovniku, gospodine ministre, imam pravo da komentarišem odgovor na poslaničko pitanje.
Dakle, kolega Korać je u pravu, jer je još samo proširio temu, zato što je član Odbora za zdravlje i zbog činjenice da je poenta u tome - ne da li će nabavkom nove opreme, ne da li će omogućavanjem smeštajnih kapaciteta, svaki civil moći da se leči i da dobije uslugu na VMA, nego da li će Republički zavod za zdravstvo, a to je politička odluka, odluka ministra, da ministar to preporuči, dogovorite se u Vladi Republike Srbije, da prizna ovu mogućnost i ovakav slučaj.
O tome je govorio kolega Korać, da bilo koji građanin Srbije, a to je njegovo ustavno pravo, jer ima pravo na zdravstvenu zaštitu, izabere da li će da se leči na nekom od kliničkih centara, gde mu je to pripadajuće pravo po mestu boravka, ili može da odluči, u tome je poenta, da ode na VMA, bez obzira na to da li je u pitanju operacija katarakte, kateterizacija, ugradnja veštačkog kuka i da ne idem dalje.
Da li taj građanin može da dođe i da kaže, po svom slobodnom izboru, želim da mi se to izvrši na VMA? Cenovnik VMA za mnogobrojne intervencije je, čak, daleko niži nego u mnogim privatnim klinikama, a vi, upravo, pozivate građane i kažete, dođite na VMA. To je sve stvar tržišta.
Želim da posluju i privatne medicinske klinike i poliklinike u našoj zemlji, kao i vi, jel tako, da imamo takvo otvoreno društvo gde će ljudi da se nadmeću i gde će da postoji konkurencija.
Mora država da stane u zaštitu onoga što smo decenijama stvarali, i mi, kao pravni naslednici one bivše države gde je stvarana VMA, treba da damo takvu mogućnost i takvo pravo.
U ovom trenutku, vi ste sami rekli, ima 35%, a možda čak i više, možda je to podatak koji su vam dali ljudi sa VMA, smeštajnih kapaciteta za civile. Kako civil tamo da dođe? Ima mnogobrojnih slučajeva u sredini u kojoj živim da ljudi to traže, a ne mogu da odu, jer im Republički zavod za zdravstvo neće da refundira te troškove.
Kažem vam, gospodine ministre, u onim situacijama gde je navedeno šta je to što je podložno refundaciji, svaki zavod to tumači na svoj način i tako se ljudi dezavuišu u pravom smislu reči i nemaju mogućnost da ostvare svoje pravo. To je, dakle, poenta svega.
Treba da Svetlana Vukajlović, ona uvek ide uz ovog Tomicu Milosavljevića, lepo, dođe i pozove načelnika VMA i ljude koji rade taj posao na VMA i da kaže – mi smo otvoreni, kompletno, za saradnju sa vama, vi imate apsolutno isti tretman u državi kao Klinički centar Beograd, Kragujevac, Novi Sad itd. Tako ćemo taj problem da rešimo, a ono što su vojni obveznici, odnosno oni koji imaju pravo da se leče i koje, inače, njihov status u društvu upućuje na VMA, to je nešto drugo. Ovde sam govorila konkretno o saradnji sa civilnim sektorom, odnosno sa civilnim organima zdravstva.

Gospodine Mrkonjiću, gospodin Sreto Perić je znao da ćete vi da predsedavate i rekao mi je da vam prenesem da ima to zadovoljstvo da večeras boravi u Loznici, u centru Lozničkog okruga, čiji je predsednik, i da u ime SRS-a, zajedno s ostalim učesnicima, govori u prepunoj dvorani u Loznici, na promociji knjige prof. dr Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić".
Ja im želim puno uspeha na promociji. Znam da će biti uspešna, kao i ona u Kragujevcu, koja je bila u subotu, u prepunoj dvorani Doma sindikata.
Svakoga dana u Srbiji održavamo promociju ove knjige, kapitalnog dela dr Šešelja, koja na pravi način odslikava pravu prirodu Haškog kazamata, lažne svedoke, lažnu optužnicu. Pozivam sve građane da sutra dođu u salu SO u Čačku, u 18 časova, na promociju knjige, gde ću i sama, zajedno s kolegama, učestvovati.
Što se tiče ovog amandmana, dobro je da ste se vratili, gospodine Šutanovac, ovo je veoma ozbiljno pitanje. Ja bih i odustala od rasprave u nekom delu da se niste vratili, zato što za vas imam konkretna pitanja, kao i čitavog dana danas, odnosno jedan konkretan predlog na koji tražim da mi odmah odgovorite.
Ovaj član, na koji je amandman podneo kolega Sreto Perić, reguliše proglašenje ratnog ili vanrednog stanja u zemlji.
Vanredno stanje u Srbiji, na celoj njenoj teritoriji, protivustavno je uvedeno 12. marta 2003. godine. To je bila situacija neverovatnog bezvlašća, diktature, u državi u kojoj je svaki građanin Srbije strepeo za svoje pravo, svaki narodni poslanik, svaki čovek, kao i preko 11 hiljada ljudi koji su privedeni bez ikakve odluke suda, bez mogućnosti da imaju svog advokata, u čuvenoj akciji „Sablja“.
Kasnije je usledio onaj drugi deo, „Perorez“, ili već kako se zvao, i ispostavilo se, na osnovu rada, post festum, našeg odbora za odbranu i bezbednost i na osnovu izveštaja pododbora, u kome je učestvovao, kao predstavnik SRS-a, kolega Petar Jojić, da je skoro svako hapšenje bilo nezakonito, o čemu govori i sama činjenica da je skoro 12 hiljada ljudi privedeno, a da je samo nekolicina njih osuđena na neke simbolične kazne, osim pripadnika ovog vašeg zemunskog i surčinskog klana, vaših pajtaša iz 5. oktobarskog puča.
Tada je država Srbija, a taj slučaj je došao do Međunarodnog suda u Strazburu, ušla u jedan neverovatan eksperiment, koji nikada više ne sme da se desi u Srbiji. Zbog toga je pažnja koju je Ustav Republike Srbije posvetio Narodnoj skupštini Republike Srbije i te kako važna i upravo je u tome suština proglašenja ratnog ili vanrednog stanja.
Dakle, po Ustavu Republike Srbije, to je isključivo nadležnost Narodne skupštine. Ona odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje.
Pošto ste vi odredbe Ustava, redom, prepisivali, tako i kod ovog člana 88. u zakonu o odbrani, mi smo rekli da je on pravno nelogičan, neprecizan, da su neki članovi apsolutno suvišni, neki su u ovom zakonu, a treba da budu u onom o kojem ćemo raspravljati kasnije, u zakonu o Vojsci, želela bih da se pozabavim ovim drugim delom pitanja, da pokušamo da zaboravimo, mada ne možemo, jer je epilog svega da su ljudi podneli tužbu protiv države zbog nezakonitog hapšenja, zbog svega onoga što su pretrpeli, zbog neverovatnog terora koji je sprovela DOS-ovska vlast, na čelu s Demokratskom strankom.
Na području naše južne pokrajine, gospodine Šutanovac, nije mir, nije bezbedno. Tamo nije rat. On je, navodno, okončan Rezolucijom 1244 i Kumanovskim sporazumom, posle 78 dana besomučne agresije NATO pakta nad našom državom i našim narodom.
Kada je Vojno-tehnički sporazum potpisan, tog 9. juna 1999. godine, moram opet da vas podsetim da je u ovoj sali jedino SRS bila protiv Kumanovskog sporazuma, vojno-tehničkog, i protiv Rezolucije. Međutim, Rezolucija je sada jedini način, jedina slamka spasa da branimo naše pravo nad našom vekovnom zemljom.
Kada je potpisan taj sporazum, gospodine Šutanovac, vi još niste bili ni narodni poslanik, kasnije je usledio taj 5. oktobarski puč, pa ste bili jedan od zanesenjaka revolucije među 176 poslanika, trebalo je da počnu da se dešavaju neke stvari. Vreme je prošlo, vi niste ni sanjali, ali, eto, zadesilo vas je tako nešto, doduše na kratak rok, da postanete ministar odbrane, ali te 2001. godine je trebalo da se obrazuje komisija za saradnju Vojske Srbije i organa MUP-a i snaga KFOR-a i da se prati rad te komisije.
Pošto je kasnije definisana Kopnena zona bezbednosti, opet na štetu Srbije, pošto su definisana prava i obaveze duž tzv. administrativne linije, vi nam sada dugujete odgovor na pitanje šta se dešavalo za sve to vreme, jer vi ste naslednik i Borisa Tadića, i onog Radojevića, i Krapovića, i Davinića, u roku od ovih 7 godina?
Kakvo ste vi stanje zatekli kao ministar odbrane i šta je vas gospodin Popović, pukovnik, načelnik Komisije za sprovođenje Sporazuma, obavestio poslednjih dana?
Ako imate ta saznanja, vi morate hitno, gospodine Šutanovac, da dođete. Nemoguće je da to tražim za sutra, ali, evo, u ponedeljak, pošto je u ponedeljak taj dan „D“, ili bi mogao da bude, kada će neki da se usude ili ne usude da urade nešto protiv države Srbije i našeg teritorijalnog integriteta. Ja vam sada predlažem, ministre, da krenete odmah sutra da pravite taj izveštaj i da se dogovorite s gospodinom Ivicom Dačićem, koji je predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, i u ponedeljak dođete pred Narodnu skupštinu s tim izveštajem. Jedino tako možemo da znamo kakva prava ima sada Vojska Srbije.
Taj vojno-tehnički sporazum je za mene, kao narodnog poslanika, za svakog srpskog radikala ovde, za svakog građanina, mrtvo slovo na papiru. Jer, gospodin Dragan Todorović je bio 5 godina, ili 6, ispravite me ako grešim, gospodine Todoroviću, član Odbora za odbranu i bezbednost Savezne skupštine, pa onda Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora, a oni nikada pred sobom nisu imali sveobuhvatan izveštaj o tome šta naša vojska sme da radi.
Vi vrlo dobro znate, gospodine ministre, da u ovom trenutku duž administrativne linije mogu da lete samo helikopteri KFOR-a. Naša vojska ne sme ništa. Mi smo tu do linije tog tzv. razgraničenja. Šta ćemo dalje?
Da li ste vi, s obzirom na to da ste preuzeli ministarsku funkciju u trenutku kada je došao onaj katastrofalni plan Martija Ahtisarija da nam se otme Kosovo i Metohija, krenuli na posao, jer imate pravo da inicirate aneks tog vojno-tehničkog sporazuma o prisustvu do hiljadu vojnika i policajaca naše vojske, odnosno Ministarstva unutrašnjih poslova?
Sećate se, vi ste bili zamenik predsednika Odbora za odbranu i bezbednost, 17. marta, kada je u tzv. plavi salon došao Boris Tadić, kao tadašnji ministar odbrane. Pojavio se i rekao da nema te ingerencije i da ne može sam da zahteva od KFOR-a, a vidite da je došao ovaj novi zlikovac koji kaže da mi biološki, svi Srbi, treba da pomremo, da nestanemo, da nas nema, rekao je – ja u ovom trenutku, a došao je iz Slovačke gde je bio sa svojim kolegom, tadašnjim ministrom odbrane, ne mogu to od njih da tražim, jer nigde ne stoji u Vojno-tehničkom sporazumu da mi to možemo da tražimo, osim u određenim slučajevima.
DOS-ovska vlast za proteklih sedam godina, a vi ste, evo, ministar koliko meseci, nikada nije insistirala na sprovođenju do kraja tog sporazuma ili, ako ste to tražili, kakav je odgovor bio?
Mi smo i prošle nedelje postavili to pitanje. Da li je sve u redu – jeste. Vidim da me koleginica pažljivo sluša. Jel tako, koleginice Kolundžija? Da.
Mi smo prošle nedelje postavili to pitanje, ali dobili smo odgovor da nikada s naše strane nije usledio takav zahtev.
Morate nas da razumete. Vi ste civil na mestu ministra odbrane. Šta vam kažu operativci, gospodin pukovnik Popović, ljudi iz Generalštaba, i kada ćemo da dobijemo taj izveštaj? U slučaju da se, ne daj bože, desi ono što Amerika i pojedine zapadne sile planiraju, ne piše nam se dobro.
Neodgovorna vam je izjava, gospodine Šutanovac, kada ste bili, 20. novembra, sa svojim separatistima u Podgorici, sa Roćenom i ostalim društvom i sa Filipom Vujanovićem, – da ne verujete da će u slučaju pojedinačnog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije od strane neke zemlje Beograd preduzeti takve mere da prekine diplomatske odnose.
Ko vam je dao pravo? Rekli ste da to nije dobro ni za Srbe ni za Albance. Ko je vama dao pravo, gospodine Šutanovac, da to govorite? Da li je to stav Vlade Srbije, da li je to stav Pregovaračkog tima?
Juče je bio ministar Vuk Jeremić i rekao je da je to jedan od odgovora Vlade Republike Srbije i zvaničnika iz Beograda, a vi ste rekli nešto sasvim drugo.
Recite nam, da li ste spremni da u ponedeljak dođete? Vi ćete do ko zna kog doba biti na koncertu vašeg tasta, 10. uveče, gde se to već organizuje, da pevate i da se veselite na dan kada se odlučuje o sudbini Kosova i Metohije, pa pošto se rasanite i probudite iz tog mamurluka, dođite u Skupštinu i donesite nam izveštaj o saradnji Vojske i MUP-a sa snagama okupacionih KFOR-ovskih vlasti na Kosovu i Metohiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se vratim na amandman kolege Cvetanovića, jer je on reagovao na jednu sasvim posebnu situaciju, u kojoj predsednik Republike ima izričita ovlašćenja po članu 112. Ustava da izda nalog Vojsci, odnosno da ovlasti Vojsku da reaguje u tim specifičnim uslovima.
Ovaj drugi stav se odnosi na pomoć civilima, građanima Srbije u specifičnim situacijama.
Jedna od takvih specifičnih situacija se u više navrata, nažalost, dešava na području gde živi dr Goran Cvetanović, predsednik Okružnog odbora naše stranke u Jablaničkom okrugu, a naročito su takve situacije, u periodu od 15. marta pa do kraja aprila ove i ranijih godina, bile izražene na području AP Vojvodina, zbog velike količine leda posle zime i nabujalosti reka Dunav i Tisa.
Gospodin Šutanovac je pokušao da opravda zašto ne treba da se prihvati ovaj amandman dr Gorana Cvetanovića, pa je naveo primer da je Tomislav Nikolić, budući predsednik Srbije, u avionu za Tokio, recimo, u avionu za Peking, gospodine Šutanovac, ili za Moskvu, i vi ne možete s njim da stupite u kontakt, a ljudi iz Uprave za borbu protiv ovakvih vrsta elementarnih i drugih, ne daj bože, nepogoda, ne mogu njega da čekaju.
Prvo, niste u pravu i nemojte da obmanjujete javnost i narodne poslanike.
Dakle, ne ide to baš tako. Mogli ste u prethodnom zakonu, gde ta materija nije trebalo da bude regulisana, ali ste to stavili u zakon, da prihvatite amandman kolege Miletića Mihajlovića iz SPS-a, kojim je on želeo da se striktno reguliše, na obostranu korist, odnos jedinica lokalne samouprave, autonomnih pokrajina, javnih preduzeća sa Vojskom, najpre zbog toga da bi Vojska imala od toga koristi, jer prava i obaveze bi bili regulisani posebnim ugovorima.
Vi, gospodine ministre, vrlo dobro znate da ste u okviru Ministarstva odbrane dali poseban zadatak vašim saradnicima, ne znam, konkretno, njihova imena i prezimena, da se angažuju na izradi zakonskih akata koja će da definišu ovu materiju, tako da, u pravom smislu reči, ovde nije trebalo da stoji da predsednik prenosi na vas ta ovlašćenja, zato što je striktno regulisano kako predsednik komanduje Vojskom, po Zakonu o predsedniku i po članu 112. Ustava, a ovde se polazi od druge situacije.
Najpre, to ne bi bilo dobro za Srbiju, ni za Vojsku, pored toliko ljudstva koje postoji, od vodoprivrede, komunalnih preduzeća itd. Mi ovde imamo poslanike koji su na čelu uspešnih preduzeća, kao naš mladi kolega Saša Valjarević, pa je jedno od najuspešnijih komunalnih preduzeća u Srbiji, Komunalno preduzeće u Požarevcu, dobilo nagradu, i kada se desi nešto u Požarevcu, ili u obližnjem Gradištu, neće on da sedi skrštenih ruku, nego će da angažuje taj svoj sektor.
Drugo, šta je sa civilnom zaštitom?
Dakle, i sama intencija, vi to vrlo dobro znate, gospodine Šutanovac, na izradi ovog zakonskog predloga je da sve učine organi jedinica lokalne samouprave, civilna zaštita, pa tek onda Vojska, koja treba da se uključi na kraju.
Zaista želim da odam puno priznanje, a bilo je 9.645 pripadnika Vojske Srbije koji su dali nesebičan doprinos u odbrani građana i države od poplava u periodu koji sam pominjala, s opremom kojom su raspolagali, a to je 290 terenskih i 149 lovnih vozila.
Za svaku zemlju, i za Ministarstvo odbrane i za Vojsku, ovo je veoma važan segment.
Sada za vas imam neko pitanje. Ceo dan postavljam pitanja, na neka mi odgovorite, a na neka ne, možda ćete na kraju rasprave, videćemo, ali zaista sam se trudila da se, u saradnji s pripadnicima Vojske, svojim poznanicima, prijateljima, koje boli neregulisanje na celovit način ove materije, pripremim za ovu raspravu, a i zbog činjenice da dugo godina radim u sektoru odbrane i bezbednosti, kao član Odbora, da bismo razjasnili sve što možemo i da nam kažete dokle ste stigli u tom poslu.
Dakle, što se tiče ove rečne flote Vojske Jugoslavije, mi moramo da se suočimo sa činjenicom, evo, danas, 6. decembra, da je ona u katastrofalnom stanju.
Sada ćete vi lepo da mi kažete, gospodine Šutanovac, kada je izvršena prodaja tri broda Republici Srpskoj, za vreme ministrovanja da li Borisa Tadića, ili Davinića, ili onih prethodnika, i kako je to otišlo u Distrikt Brčko?
Čak je naš vojni analitičar, gospodin Miroslav Lazanski, celu jednu mini studiju o tome napravio, da Vojska Srbije u tom smislu ne tretira Dunav kao glavni plovni put. Jer, ako nemamo te brodove, ako smo iz otuđili, odnosno prodali u Republiku Srpsku, i ostali s nečim čime, u pravom smislu reči, ne možemo da se ponosimo, da kažemo da je za ponos Vojske Srbije, kako će onda, ako se, ne daj bože, desi da se neki eksploziv nađe u rečnom koritu Dunava, bilo ko da reaguje iz Vojske? To je pitanje ugroženosti i bezbednosti civila i ljudi koji okolo žive.
Dakle, mnogo je pitanja o kojima ozbiljno treba da počnete da razmišljate.
U ovom zakonu, ova odredba nije trebalo ni da stoji, kada je već napisan ovaj drugi stav u članu 2. Dr Cvetanović je reagovao i rekao da to može da uradi samo predsednik Republike, a vaša ovlašćenja su već regulisana onim prethodnim zakonom, Ministarstva obrane, i ovim zakonom za koji očekujem da ćete s njim uskoro da se pojavite.
Jer, ako je očigledno, a jeste, da je i globalna klimatska atmosfera takva i da ćemo, po proceni stručnjaka, morati, kao i stanovnici cele planete, da se borimo protiv ovakvih nepogoda, hajde da krenemo ozbiljno da radimo, ako ste to u stanju, a ja mislim da niste, da brzo delujemo i usvajamo te zakone, koji će svakog u državi da obavežu, a ne da razmišljamo da li ćete da nađete Tomislava Nikolića u avionu tu i tu, ako se desi poplava u Jablaničkom okrugu.
Uverena sam da će gospodin Nikolić svoja ovlašćenja iz Ustava da koristi na najbolji mogući način, da će u svakom trenutku da pruži građanima Srbije neophodnu pomoć, u saradnji sa Vojskom, ako to bude bilo potrebno, ali, ne daj bože da imamo situacije kakve smo imali. Međutim, s obzirom na to u kakvom svetu živimo i šta se dešava, kakve su sve nedaće zadesile čitavo čovečanstvo, pa i nas ovde, zbog tih atmosferskih promena i globalnog zagrevanja, očigledno je da ćemo imati tu vrstu problema.

Nije sada prajm-tajm, gospodine ministre. Uvek je, i u deset, kada vi ne gledate Skupštinu, nego švrćkate negde, i u dva sata, kada je uoči pauze, i u pet, i u dvanaest, i do pet ujutru, kada hoćete da radimo. Ovde se radi o činjenici da ste vi pogrešno protumačili Ustav, da kolegu Šormaza Koštunica to nije naučio. Sigurna sam da je Koštunica bar savladao, ako ga ne poštuje, ovaj tekst Ustava. Jel on beše ekspert za ustavno pravo?
Vi ste jasno rekli u ovom stavu 3. i nemojte opet da nas zamajavate. Dođite sledeći put spremni, gospodine ministre, na sednicu. Lepo ste napisali i tu se radi o opštem zakonu – upotreba Vojske Srbije van granica Republike Srbije uređuje se zakonom.
Ovde su vas ubeđivali poslanici SRS-a i kolega Petronijević da to nije baš tako i da će Narodna skupština Republike Srbije imati zadatak da niz takvih sporazuma ratifikuje, to je njena uloga. Dakle, ne radi se o jednom opštem zakonu, kako stoji ovde. Ja ne znam šta ste vi mislili? Vi ste napisali – uređuje se zakonom i to je tako.
Gospodine Šutanovac, jutros sam vas već pitala, i ne znam već kada, da ćete vi morati pred Narodnu skupštinu. Ako ne dođete s tim, kršićete Ustav, imaćete novog predsednika Republike, a dotle i ne možete da uradite sve to. Vi morate da dođete sa sledećim zakonima, ili sporazumima, kako će već da se zovu, koji proističu iz onog prezentacionog dokumenta, ali mi moramo da ih razmatramo kao Narodna skupština.
Dakle, to su sporazumi o procesu planiranja i revizije. Šta predstavlja taj proces planiranja i revizije? Neću da vam čitam ovde, jer izbegavam tu englesku verziju, kako to izgleda. Podrazumeva upotrebu Vojske. Ne govori se o upotrebi Vojske, gospodine Šutanovac, samo da mi idemo i nećemo da ratujemo ni za koga, niti da idemo u te i takve mirovne misije, dok nama otimaju Kosovo i Metohiju, ali je očigledno da ste vi na sebe preuzeli obavezu, vi i Boris Tadić i Vlada Republike Srbije, da donesete ova dokumenta. Kako će da se zove taj dokument nego zakon ili sporazum o procesu planiranja i revizije, je li tako?
Vi znate kako izgleda taj dokument, zato što su vam ga dostavili iz NATO pakta, vi ga sada razrađujete, a on kaže da utvrđuje osnovu za normativno uređenje. Dakle, to je jedan zakon, a ko zna koliko će ih takvih da bude u nizu? Znači, nije u pitanju samo jedan, ovaj, kako ste vi napisali.
''Formiranje i procena snaga i osposobljenost za multinacionalnu obuku''. Prvo to da vidimo, da dođe pred Skupštinu, da li mi to kao država hoćemo, iako smo pristali, odnosno vi ste pristali na priključenje ''Partnerstvu za mir''. Ali, kada se otvore sve karte, da vidimo o čemu se tu radi. Onda, obaveze i zadatke koji proizlaze iz ovog mehanizma ''Partnerstva za mir'' Republika Srbija će dosledno ispunjavati i u tome sagledava doprinos reformi sopstvenog sistema odbrane.
Ako je to reforma sistema odbrane i ako je to poseban sporazum, on mora ovde da bude u vidu zakona. Oni su nama to jasno rekli. Njih uopšte ne zanima da li to ide na ratifikaciju u Narodnu skupštinu. Oni očekuju da Skupština Srbije, da Vlada Republike Srbije, odnosno nadležna ministarstva, sve to urade u saradnji s njima.
Tačno je da zbog toga i borave ovi predstavnici NATO-a u našoj zemlji, ali to mora da dođe pred Narodnu skupštinu, kao što je došao onaj sporazum, potpisao ga je Vuk Drašković, beše u julu 2005. godine. Onda je to bilo nekako zabašureno, a tek se kasnije podigla prašina. Ali, posle dva ili tri meseca, taj jedan, pojedinačni zakon o prolasku NATO trupa, tako se zove, došao je pred Veće građana Savezne skupštine, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, i on je ratifikovan. Dakle, to je samo jedan.
Šta ćemo sa Akcionim planom partnerstva za izgradnju institucija odbrane? To je, takođe, upotreba Vojske. Da li je to tim ljudi koji će da rade? Jeste li me čuli, gospodine Šutanovac? Ili vi objasnite, ako ja nisam u pravu. Onda ćete vi da kršite Ustav, ako sve ovo moramo da donesemo, sve ove sporazume, ovaj prethodni akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija odbrane i ovaj koji se tiče Poverilačkog fonda ''Partnerstva za mir''.
Izvinite, da li vi hoćete da krijete koliko para dobijamo iz NATO pakta?
Nama nisu dali tu informaciju. Rekli su – da ste ovde još jedan dan više, mi bismo vam rekli koliko je NATO opredelio ove godine za Srbiju. Došao je tamo neki Slovenac, neki Janšin propali teritorijalac, hvali se kolika je slovenačka vojska i taksativno nam je nabrojao za mnoge zemlje ''Partnerstva za mir''. Ali, kaže – pošto ste vi uključeni u Poverilački fond NATO-a tek ove godine, ne mogu sada da vam dam informacije.
Pokušaću do kraja radnog vremena, je li tako, kolega Cvetanoviću, i nije ni došao s tom informacijom.
Dakle, svi ovi sporazumi koji proističu iz ovog dokumenta moraju da dođu na ratifikaciju u Narodnu skupštinu. Samo jedan, da je potreban oficir za vezu, trojica ljudi koji rade, to je upotreba Vojske, to nije civil, da li se slažete s tim, kao i sve kolege narodni poslanici?
Mi ćemo morati, dakle, niz takvih zakona da ratifikujemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tadić je potpisao SOFA sporazum samo s Amerikancima, ali mora da se potpiše onaj generalni SOFA sporazum koji od nas očekuju, pa bezbednosni – u sve to je uključena Vojska, ne upotreba Vojske van granice, u smislu da idu naoružani vojnici i da se priključuju tamo snagama koje vode, odnosno šaljemo vojnike u Darfur.
Kažemo, sada smo ih poslali da se reši situacija, a pitanje je da li će da se reši. Čuli smo da i NATO-ovci beže otuda krajem marta sledeće godine. NATO ide i ostaće ovi tzv. plavi šlemovi, a znate, gde oni čuvaju bezbednost, kako tamo ljudi prolaze. Dolazi do građanskih ratova, do pokolja i do genocida, kao što se tamo to već i dešava.
Kada su bili u Republici Srpskoj Krajini, onog trenutka kada su se povukli, ustaše se krenule akcijom "Bljesak" i "Oluja" na nezaštićeni srpski narod.
Dakle, radi se o više zakona o upotrebi Vojske, a samo sam neke od njih navela. Budite sigurni da ću da insistiram na tome.
Ućutite, gospodine Šormaz, dok pričam, nemojte da me zbunjujete. Vas sam pažljivo slušala, pa posle izađite i komentarišite.
Dakle, svaki taj sporazum, odnosno zakon mora da se ratifikuje. Onda nam recite, hoćete li to da radite ili nećete, ili ćete jednim opštim zakonom, koji će, možda, da dođe pred Skupštinu, da regulišete upotrebu Vojske? Kakva, onda, ovlašćenja ima predsednik? Nikakva. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, žalosno je što je ministar Šutanovac došao s ovim zakonima pred Narodnu skupštinu a da Srbija nema nacionalnu strategiju bezbednosti, nacionalnu strategiju odbrane i Vojske. To je bio osnov, pa i za svakog polaznika Vojne akademije je to pitanje na koje lako može da da odgovor, da zakon proistekne iz takvih doktrinaranih dokumenata. Ali, njih nema, a nema ih zbog toga što se sistematski urušava naša vojska. To kažu ljudi koji se bave problematikom Vojske, evo, da kažem, posmatrači su sa strane, to nismo mi političari.
Mi, srpski radikali, smatramo da smo izuzetno odgovorni ljudi kada je Vojska Srbije u pitanju i to smo nebrojeno puta pokazali. Uostalom, jedan od najslavnijih srpskih generala je potpredsednik Narodne skupštine, član najužeg rukovodstva naše stranke, general Božidar Delić. Očekujem da se vrati već sutra, posle briljantnog svedočenja u korist odbrane generala Lazarevića u Haškom kazamatu, pa će sutra sam moći da se uključi, pred kraj ove rasprave.
Dakle, takvi ljudi, koji su čitav svoj život posvetili profesiji, zgranuti su nad činjenicom da nemamo vojnu doktrinu, da nemamo strategiju nacionalne bezbednosti, kada smo već dobili jedan zakon koji je, u terminološkom smislu, loše uređen. Može da priča kolega Vlatko Ratković šta god hoće, ali on može sam, kao pravnik, da vidi, kao predsednik Odbora, da je tu dosta stvari koje su nelogične, pravno neutemeljene, a takav je i ovaj član.
Koleginica Vjerica Radeta, kao jedan od veoma dobrih pravnika, žena koja godinama radi na zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine, čime je dala svoj pečat i u jednom i u drugom odboru, i kroz amandmane i kao poslanik, želela je da pomogne ministru i njegovim savetnicima za pravna pitanja da se ovo bolje uredi. Mi ovako dobijamo jedan potpuno konfuzan član.
Ovo pre toga, pravo da vam kažem, čitao je dr Cvetanović, ne znači ništa. To je odredba iz vojnih udžbenika, nešto što je poznato svakom od vas koji ste služili vojni rok. Postoji kopnena vojska, PVO, vazduhoplovstvo, jaka filozofija. Da pitamo to i devojčice u osnovnoj školi, i one to znaju, a ne dečaci.
Pošto je to izum ministra Šutanovca i pošto je to fantastičan član, s ovom konfuzijom na kraju koju je koleginica Radeta pokušala da ispravi, onda je ovo dobra prilika, opet nema ministra u sali, da vidimo od čega se sastoji danas Vojska Srbije.
Dakle, tačno je da imamo tu kopnenu formaciju Vojske, pa da vidimo šta je od toga ostalo. Dana 5. juna 2006. godine, Vojska je imala 45.180 pripadnika, 11.041 regruta, 11.994 civila, ostali su bili podoficiri, vojnici po ugovoru.
Neko je od uvaženih kolega pitao zašto nema ovih iz G17. Od kada Davinić, njihov lopov, nije na čelu Ministarstva odbrane, oni nemaju više nikakav interes za Vojsku. Pokušali su Dinkić i kompanija da zgrabe 300, 400 miliona evra, ili dolara, i pošto su, što bi naš narod rekao, provaljeni, tj. taj po državu i Vojsku štetan ugovor, oni ga se odrekli na brzinu, navrat-nanos, ovog kriminalca Davinića i sada ih ne zanima više Vojska.
A, tu ste, kolega Albijaniću, vi ste vrsni vojni strateg. Očekujem da ćete sada da se uključite u raspravu o ovom amandmanu koleginice Radete i da mi kažete svoja saznanja o kopnenoj vojsci, o vazduhoplovnom delu i protivvazdušnoj odbrani.
Dakle, gde sam stala? Donet je plan u Ministarstvu odbrane, sa kojim se nikako ne slaže SRS. Sećate se da je general Delić odmah alarmirao, u ovom novom sazivu Skupštine, čitavu javnost, da je to katastrofa, urušavanje Vojske, naše odbrambene moći, onoga što kao država kroz vekove negujemo kao tradiciju, da je Vojska pala na najniže moguće grane s takvim formacijskim snagama. Pre svega, dovedena je u pitanje naša nacionalna bezbednost, jer mi nikada nismo nikoga napadali, a ovde se stalno čuju kojekakve gluposti – mi smo ratovali, pa gubili ratove.
Gde smo mi to ratovali? Mi smo se branili i kroz čitavu istoriju je Srbija vodila samo odbrambene ratove, nikada osvajačke. Morali smo da branimo našu rodnu grudu. Zato i vidim da vam ovde savest i moral nalažu kakva će da bude strategija odbrane u onom prethodnom zakonu.
Zašto se ne držite slova Ustava? Zašto ste bežali od te formulacije? Što ih vi ne upozoriste, gospodine Ratkoviću, nego savest i moral? Da se sada pozivam na savest i moral Šutanovca, Tadića i Ponoša?! Oni, kada pođu od kuće, ne znaju neki put gde im je glava, da li su poneli to što se zove savest i moral, a da li ih imaju uopšte, to je veliko pitanje.
Što se tiče brojnog stanja danas, za godinu dana, pogledajte, ovo su egzaktni podaci, od 45.180 pripadnika, pa sam rekla koliko ih je bilo u civilu, koliko regruta, danas je ostalo 27.000 ljudi. Tu su ljudi iz Ministarstva odbrane.
I vi, gospodine, koji ste, uzgred budi rečeno, gradski odbornik. Da li ste gradski odbornik? Jeste. Da li poznajete Ustav Republike Srbije? Ne možete da budete u izvršnom organu vlasti, a da budete gradski odbornik. To je neverovatno, kako vas ne naučiše prvo to da je tamo trebalo da podnesete ostavku.
Osam hiljada vojnika, četiri hiljade u jedinicama, četiri hiljade u centrima za obuku, a ostali su profesionalni pripadnici Vojske.
Sa čime se mi suočavamo danas? Ne dobih odgovor od ministra Šutanovca. Ako je takva situacija uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, odnosno u Kopnenoj zoni bezbednosti, ako je očigledno da nam fali vojske, onda se postavlja pitanje, iako se u prošlom ili pretprošlom mesecu, hvala Bogu, pokazao pozitivan trend rasta onih koji hoće da idu na služenje vojnog roka, šta je to što danas treba da motiviše mladog regruta? Kako će to da ga pozove ministar odbrane, ili predsednik Republike, ili takav načelnik Generalštaba?
To treba da bude, valjda, čast i ponos za svakog Srbina i svakog drugog građanina, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji priznaje državu Srbiju i koji zna da bez toga nema šta da razmišlja normalno o životu i o budućnosti svoje i tuđe dece.
Što se tiče tog današnjeg brojnog stanja, nažalost, ide se sa mnogo restriktivnijim merama u Vojsci. Plan je da se 2010. godine Vojska svede na ispod 20.000 vojnika, što regruta, što onih koji su aktivno zaposleni, to je uslov ovih NATO zlikovaca i to su nam otvoreno, čak, rekli prošle nedelje.
Postavlja se pitanje, koji je naš cilj, kao države, da se okrećemo njima, odnosno vi to radite, pa i da prihvatamo ''Partnerstvo za mir'' kada su takvi striktni i rigorozni uslovi? Gde nam je savezništvo s onima koji mogu drugačije uslove da postavljaju NATO-u, kao što je bratska i prijateljska Rusija?
Malopre je neko pitao, čini mi se, kolega Zlatan Jovanović, gde je kancelarija ruskog ministarstva odbrane ili kakva je saradnja s njihovim atašeom za odbranu kada su u pitanju ovako rizične situacije za našu državu?
Dakle, mi se ne slažemo, a to hoće da projektuju ovi iz NATO pakta, da 2015. godine imamo od 0,2 do 0,4% pripadnika Vojske, u skladu s brojem stanovnika. Prvo, šta oni uzimaju kao ukupan broj stanovnika kada su nam već oteli Kosovo i Metohiju? U stvari, oni tako razmišljaju. Oni računaju, u NATO paktu, Srbija bez Kosova i Metohije.
Drugo, da li će s ovako urušenom privredom toliki broj vojnika da bude, mi se ne slažemo, mislimo da je to malo i da Srbiji treba više, da li je dovoljno da vojni budžet bude 2,4% od neto društvenog proizvoda Srbije, koliko bude u tom trenutku, 2015. godine?
To su sve neki snovi, neke fantazije, neke izmišljotine i o svemu ovome bismo mogli drugačije da razgovaramo, a sada moramo samo na osnovu sporadičnih izjava ljudi koji operativno rade na tim planskim dokumentima.
Ministar ćuti, ovi njegovi saradnici nemaju pravo reči, a nemamo ova dokumenta na koje se poziva koleginica Radeta.
Sada da vidimo sa čime smo mi to ostali 2007. godine. Brojno stanje ljudi – 27.000. Šta imamo od kopnene vojske?
Od tih formacijskih snaga, imamo četiri mehanizovane pešadijske brigade, jednu mešovitu artiljerijsku brigadu, specijalnu brigadu i gardijsku brigadu. To je ovaj kopneni deo. Od vazduhoplovstva i PVO-a, sastavljeni su od dve vazduhoplovne baze, 204. i 98. raketne brigade i PVO i Centra za vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje.
Gde su avioni, gde su ovi MIG-ovi? Neko ih je pominjao danas, mislim, u dva navrata. Ima ih Srbija ukupno pet, pet MIG-ova 29. Dva su na remontu u Rusiji.
Opet vidite, decenijski, sve što imamo u Vojsci je rusko ili je vezano za Rusiju. Fabrika namenskih proizvoda u Kragujevcu, koju je počeo Tadić da uništava, bila je opredeljena, pre svega, na stratešku saradnju s Ruskom federacijom i s nekim drugim zemljama sa kojima sada ne možemo ni da potpisujemo ugovore.
Dakle, čime mi to raspolažemo? Imamo pet MIG-ova 29, dva su na remontu. Rekli su u Rusiji, mi verujemo u njihovu ozbiljnost kada je Vojska u pitanju i sve, uopšte, da će biti vraćeni u Srbiju i remontovani do kraja godine. Druga dva treba da se remontuju do marta 2008. godine, a za ovaj peti nema para.
Šta ćemo s ovim što je ostalo u Crnoj Gori i kada će separatisti to da nam vrate? Koliko je aviona ''galeb 4'', to su oni avioni za obuku, nosivosti 1.800 kilograma, ostalo u Crnoj Gori, na aerodromu Golubovci ili gde?
Jeste, gospodine Vasiljeviću, da li vas čudi što, kao žena, sve ovo znam? Jednostavno, mene to zanima i želela sam da zaista ozbiljnu raspravu vodim s ministrom ovde. Međutim, njega nema, ili ga to ne zanima.
Jedan avion ovde, drugi onde, šta je po Crnoj Gori? Malopre vam kažem da su tri broda iz rečne flote prodata Republici Srpskoj, tamo nekom privatniku, i sada treba da se lomi led kroz korito Dunava, a mi nemamo čime, da ne govorim o razminiranju svih ovih područja.
Vi znate, kolega Vasiljeviću, svako u ovoj sali zna da ima ko zna koliko još lokacija minskih polja koje su zlikovci ostavili. Nama je Jan Petersen prošle nedelje rekao da je on, kao posrednik za vezu NATO-a i Vojske Jugoslavije, kada smo razgovarali u Briselu, učinio da se potpiše ugovor o saradnji i da se 256 lokacija, od toga je 155 na Kosovu i Metohiji, razminira.
Da vas sada pitam, i ministra, šta je na aerodromu ''Ponikve'', tu je blizu kolega Jovanović, neka nam kaže ministar šta se nalazi ispod betonirane staze na aerodromu ''Ponikve''?
Lako je Velji Iliću da lupeta svašta. On popije jednu-dve, izađe na televiziju ...