Gospođo potpredsedniče, s obzirom da imamo Predlog odluke koja je trebala da bude doneta još pre pet godina, jer predlagač u svom predlogu navodi da je bila zakonodavna obaveza Narodne skupštine da obrazuje ovu komisiju još 1. januara 2006. godine, s obzirom na stanje u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija i na podatke koji se često iznose i u javnosti, a i mišljenje samog Zaštitnika građana, očigledno da je stanje u kazneno popravnim domovima tj. zavodima nezadovoljavajuće.

Za poslednjih 13 godina, od 1998. godine, doneta su dva zakona o izvršenju krivičnih sankcija i to 1997. i 2005. godine, a doneto je više izmena i dopuna ovog zakona. Te izmene su vršene 2001. godine, zatim izmene i dopune Zakona o izvršenju krivičnih sankcija kazne zatvora za organizovani kriminal 2009. godine, izmene i dopune Zakona o izvršenju krivičnih sankcija 2011. godine. Ovakvim čestim izmenama i dopunama zakona materija izvršenja krivičnih sankcija je dovedena do haosa.

Zatvorski službenici i osuđenici više ne znaju koji zakon i koju odredbu kog člana zakona treba da primene i koji je na snazi. Neposredni izvršni niti imaju vremena da uče i pamte koji propis se sada primenjuje i rade po svome, rutinski.

Predlagači zakona nemaju jasnu koncepciju kako oblast izvršenja krivičnih sankcija da bude uređena. Brzo menjanje zakona zahteva promenu i podzakonskih akata. Izvršenje krivičnih sankcija treba urediti i uskladiti sa 30 podzakonskih akata u ovom trenutku. Od 2005. godine još nije doneto 10 podzakonskih akata, iako se izmene i dopune donose. Ako se ovome doda da je za više od duplo uvećan broj osuđenika od 2000. godine do danas, uz normativnu neuređenost, stanje u zatvorima nije nikakvo iznenađenje.

Sada u pravno uređenim država traži da se kazna zatvora izriče samo ako se na drugi način ne može delovati preventivno. U sprečavanju kriminala kod nas je to najbitnija sankcija.

Prema odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kada se govori o ovoj odluci i zbog čega se ona predlaže i šta treba da radi i koji je zadatak te komisije koja će biti formirana vidi se da se uvodi zatvorsko odeljenje sa pojačanim nadzorom, zavodi otvorenog tipa, poluotvorenog tipa, zatvorenog tipa, zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem. U ovim zavodima pokrivaju se sve kategorije zatvorenika i nema potrebe za zatvorenim odeljenjem sa pojačanim nadzorom. Kako će da izgleda koja vrsta osuđenika i sl, zatvorena odeljenja sa pojačanim nadzorom u zatvorenom zavodu sa posebnim obezbeđenjem. Pored ovih odeljenja postoji i posebno odeljenje za izvršenje kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala.

Ono što je novina to jeste da se uvodi psi za drogu i eksplozivna sredstva. Postavlja se pitanje obučavanja pasa, održavanje i obnavljanje i slično, ne nošenje službenog pištolja itd. To su akti koji su morali biti doneti, ali istovremeno morali su biti i primenjeni.

Karakteristike dosadašnjih normativnih propisa o izvršenju krivičnih sankcija i izmena i dopuna poslednjih deset godina u Srbiji se uvode represivne mere, od zakona do zakona. Takva represija u zatvorima vodi do destabilizacije duševnih oboljenja pojedinih zatvorenika. Velika se greška pravi što se zatvorenici ne odvoje po kategorijama. Uslov svih uslova je da se mora vršiti obavezna klasifikacija i kategorizacija osuđenika po ličnim svojstvima i vrstama izvršenih krivičnih dela. Zato se ukazala potreba da se ova odluka predloži i da se donese.

U Srbiji su sada svi zatvori opšteg tipa i u njima su smešteni osuđenici od najlakših izvršnih krivičnih dela, pa do najtežih. Svi su pomešani. U takvom organizovanju i uslovima zatvori su postali škola kriminaliteta, a blizu 50% zatvorenika je ili zavisno ili je u vezi sa upotrebom droge.

U našim zatvorima ne postoje programi za lečenje zavisnika od droge. Pomešani su dileri i zavisnici i u takvim uslovima dileri u zatvorima uslovno prodaju drogu uz pomoć službenika u zatvorima.

Uvođenjem ćelijskog sistema osuđenici se zatvaraju sve vreme u ćelije kao u kaveze sa blindiranim vratima sa pravom od pola sata šetnje u toku 24 časa. Ovo je model američki i on nije human i na ovaj način zatvorenici sa kojima se ne radi po utvrđenom programu i sadržaju, koji treba da obezbedi pre svega socijalizaciju zatvorenika, sa osuđenicima se ne radi po programu, a veliki broj takih zatvorenika postaju povratnici i povrat je efekat koji se vidi, da se sa osuđenicima u zatvorima ne postupa kako bi trebalo.

Mere usamljenja i izolacije su mere iz 19. veka, kao ćelijski sistem.

U zatvorima se stvara atmosfera straha i nemira i iznuđene reakcije, jer su uplašeni, budući da je poznato da ljudi u strahu preduzimaju tzv. preventivne napade radi svoje zaštite. Otuda i izjava jednog osuđenika na kratku kaznu, da ga plaši to što je smešten u sobi sa osuđenikom koji je osuđen na kaznu zatvora od 40 godina, jer ovaj može da ga ubije i na spavanju, i po važećem zakonu ne može više da dobije od dve dosuđene kazne. Zato osuđenici koji su osuđeni na teže kazne ne bi smeli da budu smešteni u iste prostorije sa zatvorenicima koji su osuđeni za sitna krivična dela.

Prema godišnjem izveštaju Ministarstva pravde iz 2007. godine, broj osuđenika na 40 godina zatvora je bio 19. Broj osuđenih na period od 15-20 godina je bio 33 osuđenika i od 10-15 godina – 144 zatvorenika. Prema statističkim podacima, broj osuđenika u zavodima za izdržavanje kazne zatvora u Srbiji, kreće se oko 12 i po hiljada osuđenika.

Sedamdesetih godina prošlog veka u kazneno-popravnom domu Niš je bilo smešteno i uposleno oko tri i po hiljade osuđenika, a u KP domu Požarevac uvek iznad tog broja. Pored toga, postoji i 25 okružnih zatvora.

Prema mojim saznanjima valja proveriti – okružni zatvor u Beogradu nije u punoj zatvorskoj funkciji, već je prosto bio izdavan preduzeću "Minel Šreder". Sada jer navodno poluprazan. Ako je to tako, što nadležni ne vode računa da se taj objekat namenski koristi?

Kada su u pitanju zatvori, sredstva javnog informisanja su nedavno objavila da su zatvori u Vojvodini pretrpani. Tako u okružnom zatvoru u Novom Sadu, Subotici, Pančevu, kao i u kaznenim zavodima u Somboru, Sremskoj Mitrovici. Zatvorenici su nezadovoljni zdravstvenom zaštitom i osnovim uslovima života koji podrazumevaju sopstveni krevet i postelju svakom osuđeniku. Ovo je sve to pokazalo najnovije istraživanje iz februara meseca ove godine.

U Sremskoj Mitrovici trenutno boravi 1900 osuđenika, a kapacitet je 1200 osuđenika. Zatvorenici imaju poseban problem sa grejanjem u toku zime i kupanjem. Najizraženiji problemi su u Pančevu, Sremskoj Mitrovici, gde nemaju toplu vodu, ona je samo od šest do sedam časova. Od 80 osoba, 76 nema struju tamo gde borave. Većina osuđenika je izjavila da u Subotici jako malo vremena provode na čistom vazduhu.

Takođe, istraživanje je ukazalo i na problem narkomanije u vojvođanskim zatvorima i uživanje narkotika, a to potvrđuju u svim zatvorima. Najizraženije je u Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Subotici. Naveli su da drogu kupuju u zatvorima jedni od drugih.

Prema istraživanju pokrajinskog ombudsmana, ispitanici u vojvođanskim zatvorima nisu krili neformalni odnos sa stražarima, ali i prekomernu upotrebu sile. Najveći problem predstavlja prenaseljenost i prenatrpanost u našim zatvorima.

Ministarstvo pravde je do sada više puta najavljivalo početak izgradnje novog zatvora u Pančevu, prema odavno utvrđenom projektu je odavno planirano da se zida na sadašnjoj zatvorskoj ekonomiji, ali od toga još uvek nema ništa. To je ministar pravde nagovestio i obećao.

U svakom slučaju odluka će imati određenih efekata, ali samo onda, gospođo Čomić, ukoliko u komisiju budu ušli predstavnici opozicije. To je jedan od uslova. To je u zapadnim zemljama i praksa. Sigurno je da bi opozicija na objektivan način bila uključena, ali na objektivan način obaveštavala javnost i ovaj parlament.

Gospođo Čomić, oslanjamo se, i ovo sve vodi, i kada je donošen zakon i sada ove novele, kada je u pitanju način izvršenja krivičnih sankcija za lakša krivična dela, prema sporazumu između tužioca i osuđenog, to vrlo lako preuzimamo od Amerike. Ove zemlje Evrope i EU to ne preuzimaju od Amerike, ove standarde.

Samo nekoliko reči. Da li je u Americi u pitanju zločin, odmazda – električna stolica je napravljena od fine hrastovine, a smrtonosna injekcija je u stvari jedna mašina. Na početku druge decenije prošlog veka u Americi postoji muzej zločina i kazni koji je u Vašingtonu. To je soba za pogubljenje. U toj sobi se nalaze i drugi instrumenti smrti koji su danas na raspolaganju izvršiocima pravde u Americi. Verujem da ovo nećemo mi usvajati.

Prvo sredstvo, omča za vešanje, na kojoj se danas može videti da je prilično odradila, gasna komora, ali ne prava, već autentična kopija je napravljena specijalno za ovaj muzej u Vašingtonu. Ovde nedostaju samo puške i streljački stroj. Tu je i smrtonosna injekcija za koju se sa iznenađenjem otkriva da je mašina smrti sa dosta prekidača. U tom muzeju na tabli države Tenesi piše da je "Nju selo" 1916. godine 125 osuđenika osuđeno.

Električna stolica u Americi je uvedena pred kraj 19. veka i prvi put je primenjena 1890. godine. Uprkos velikom broju zločina i ubistava, 14 hiljada ubistava u Americi je 2009. godine bilo. Godišnje se izrekne po nekoliko stotina najtežih kazni. Prošle godine su pogubljena 52 lica. U 2010. godini 45 lica. U ćelijama smrti, gde je danas oko 3200 osuđenika, osuđenici u proseku provode do 12 godina, a neki i po više, i do 30 godina, da bi čekali da se nad njima izvrši smrtna kazna.

Vidite, u Americi je uvezena i giljotina iz Francuske. Prema tome, bilo je primedbi i od strane osuđenika. Žalili su se na pravično suđenje u poslednje vreme i nezavisnost suda. Dugo i neosnovano se drže u pritvorima bez izricanja odgovarajuće presude. Problemi se javljaju i kod postavljanja advokata po službenoj dužnosti, iako i sam okrivljeni ima pravo da bira advokata.

Prema tome, potrebno je da se preduzmu hitne mere, da se iz Odbora za pravosuđe, formira komisija koja će obići sve zatvore i zavode i utvrditi činjenično stanje. Po mom mišljenju, prave podatke možete dobiti jedino ukoliko u tu komisiju uđu članovi opozicije. Inače, od tog posla neće biti ništa.

Šta reći za 2003. godinu. U 2003. godini, po uredbi Vlade, protivno Ustavu, protivno zakonu, Krivičnom zakonu, protiv Zakonika o krivičnom postupku je lišeno 12 i po hiljada građana.

Postavlja se pitanje koliko je od tih građana optuženo i osuđeno? Za koja krivična dela? I drugo pitanje, koliko je Srbija morala da plati štete nevino i nezakonito određivanje i držanje u pritvoru građana Srbije njih ukupno 12.500. Bilo ne ponovilo se.

Mi smatramo, da i budući Zakonik o krivičnom postupku treba da bude jedan dobar zakon ali zakon koji će regulisati ovu materiju da se ne menja svake godine. Reforma u zatvorima mora biti sprovedena. Ovo je dobro što je zamišljeno, samo kako će to u praksi da izgleda videćemo. U svakom slučaju za državu, za prava osuđenih je od velikog značaja. Ali vidite gospođo potpredsedniče, kada je u pitanju određivanje pritvora, dozvolićete mi samo da spomenem da u našem nacionalnom zakonodavstvu, ni u zakonodavstvu ni jedne države u Evropi nema slučaja da je neko u zatvoru skoro devet godina, kao što je dr Vojislav Šešelj, da mu nije doneto rešenje o određivanju pritvora, da to rešenje nadležno veće nije produživalo pritvor, da nije sagledavalo razloge zbog pritvora? Da li postoje razlozi ili ne? Jedinstven u svetu jeste držanje u zatvoru jednog političara, predsednika SRS u Hagu skoro devet godina bez odgovarajućeg rešenja i bez ikakvog zakonskog osnova. To naše nacionalno pravo i zakonodavstvo, na šta se i EU poziva, a i nacionalna zakonodavstva Evrope, to upravo i ne podržavaju već osuđuju.

Jedan Holanđanin je bio optužen dva puta za govor mržnje i dva puta taj sud u Holandiji oslobađa ga od te optužbe. Ali vidite dr Vojislavu Šešelju su iz Beograda i još neki sa strane iz nevladinih organizacija natovarili govor mržnje koji blage veze nema sa njegovim postupanjem. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, nama je kroz istoriju dobro poznato, bar za poslednjih 20 godina, a naročito za poslednjih deset godina, da smo mi bili kao Srbija država koja je donosila za najkraće vreme najviše zakona na svetu. Kad analizirate kakvi su to zakoni, ocenićete i utvrdićete da su to loši zakoni i zakoni koji nisu za primenu. Stotine zakona koje je Skupština Srbije donela od 2000. godine do danas doživeli su izmene i dopune i pre nego što su trebali da budu primenjeni.
Ne bih ponavljao one činjenice koje su izneli poslanici SRS, gospodin Krasić i drugi, da ovde ne bi širili priču. Ovde se postavlja pitanje – zašto aktuelna Vlada nije primenjivala i zakone koji su na snazi? Poslanici SRS su vam pružili neoboriv dokaz da Vlada Srbije lokalnim samoupravama nije transfere dala iako je imala obavezu po zakonu.
To govori u prilog da i ovaj zakon neće doživeti primenu i neće se ostvariti, pre svega, opšti interes, a taj opšti interes jeste opšti interes građana koji žive na teritorijama lokalnih samouprava.
Postavlja se pitanje – ko upravlja tim finansijskim i fiskalnim sredstvima na lokalu? To su ljudi koji su igrom slučaja na revolucionaran način došli 2000. godine na vlast, a da neki nisu imali ni dana radnog staža. Dobijali su funkciju, ili predsednika opštine, ili gradonačelnika, ili ministra, ili direktora javnog preduzeća, i da ne nabrajam. Da li ih je neko kontrolisao? Nije ih kontrolisao niko.
Mislim da je poznato i gospodinu Dinkiću, da nismo imali u Vladi pre nekoliko godina 12 budžetskih inspektora, a da imamo 7,500 hiljada poreskih činovnika koji naplaćuju porez, da završni račun budžeta Republike Srbije, a to se spušta i na nivo od grada do opštine, godinama i godinama nije podnošen, niti je državni revizor, kao državna revizorska institucija kontrolisala potrošnju i namenu tih sredstava.
Jedva smo našli gospodina Sretenovića ovde na spratu u jednoj prostoriji sa četiri činovnika 2007. godine i izborili smo se, jer je SRS tražila da se postavi pitanje šta je sa državnim revizorom. Ko će da kontroliše fiskalne obaveze? Budžetskih korisnika je 8.500, ne kontroliše ih niko. Kontrolišu sami sebe. U toj kontroli, kako kontrolišu sami sebe, podsetiću vas da je jedan direktor, šofer po zanimanju, za šest meseci potrošio kao direktor javnog preduzeća u jednoj opštini, 4,5 miliona na ćevape, u kafanama. Ko to kontroliše? Kod čoveka koji je, takođe, iz jedne stranke, nema tih prisutnih ljudi, nađeno nedavno 228.000 evra u sefu.
Dakle, bez radikalnih promena u sistemu džabe je donositi zakone. Kako je rekao Ante Fijamengo – ovako donošenje zakona vam je diskutabilno pitanje. Prethodno pitanje jeste – jesu kadrovi, jesu ljudi koji će da raspolažu sa novčanim sredstvima države i novčanim sredstvima poreskih obveznika.
Vidite samo situaciju u Pančevu. Mnogi kažu u ovoj Srbiji kako će da dođu sada iz EU poslovni partneri, kako će Srbija da cveta, jedva čekaju da dođu. Moram da vas obavestim i neka građani Srbije znaju da u Pančevo nije došao niko osim što je došao ruski partner i kupio rafineriju koju sada i te kako uspešno radi i manje zagađenje grada doživesmo.
Dakle, možete imati zakon, ali ako se on ne poštuje, a zakoni se ne poštuju, čuli ste poslanike SRS, gospodine Dinkiću, da se transferi ne usmeravaju iz republičkog budžeta prema lokalnim samoupravama. Ko može da garantuje da će oni u narednom periodu da budu izvršavani ako Vlada donese neku uredbu?
Kao što vidite, u Srbiji džaba zakoni. Vlada Republike Srbije vlada uredbama, a u javnim preduzećima zakone donose, ne primenjuju zakone republičke, donose pravilnike i podzakonske akte direktori javnih, komunalnih preduzeća, žare i pale i dižu cenu komunalnih usluga kako hoće. Feudalizacija. U jednoj opštini imate tri, četiri partije na vlasti. Svaka dobija po svoj feud. Ona će da uzme Direkciju za izgradnju i za uređenje, uzeće Zelenilo, uzeće higijenu, uzeće drugu granu i drugo javno preduzeće i svi su se namirili.
Što kaže gospodin Krasić, to su složna braća. Gospodine Dinkiću, kako će ovaj vaš predlog proći, videćemo, ali građani Srbije moraju da znaju da oni više nemaju poverenja, što te zakone oni koji sutra treba da ih sprovode, ne sprovode ih. Rekli ste u toku prethodnog izlaganja, a 10 godina ste u Vladi – podzakonske akte donosi kako ko hoće, koji ministar kako hoće on donosi podzakonske akte.
Sad je čudo zašto ova vlada ne ukine one podzakonske akte da lokalna samouprava ne mora da se muči godinama da bi dobila saglasnost od republičke institucije, na primer, Republičke direkcije za imovinu ili ministarstva u kome ste bili vi ili nekog drugog ministarstva. Godinama čekaju tu saglasnost. To treba ukidati. Dakle, te zakone treba menjati, ukinuti, ali država mora da ima ingerencije.
Gospodine Dinkiću, ovo je malo sumnjiva stvar. Malo je pod sumnjom u kojim okolnostima i kada se sve ovo čini. Džaba sada da obećamo građanima da će biti transfera. Nema transfera. U Pančevu nema kanalizacije. Cene komunalnih usluga su do nebesa dignute. Nema kišne kanalizacije. Jedino u tom gradu što radi Rafinerija i Petrohemija, kao najveći izvoznici u Srbiji. Ali, Vlada uzima pare iz Petrohemije. Prošle godine je bio izvoz 280 miliona evra a Pančevu nije ostalo ništa. Eto kako Vlada Mirka Cvetkovića i gospodin Tadić vode politiku kada je u pitanju lokalna samouprava, gradovi, opštine i kakva je situacija u zdravstvu. Da ne govorim da odete u pančevačku bolnicu i da vidite da je to štala. Slobodno kažem – štala. Tamo ne može da se uđe.
Dakle, ti projekti su problem. Projekti moraju da budu napravljeni, ali se moraju preduzimati mere što pre, da se izvrši realizacija. Šta će biti – videćemo. Ali, ja mnogo poverenja nemam. Hvala.

Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, ispred SRS sam uložio amandman na član 4, s tim što sam predložio da se doda stav 2, posle toga stav 3: izborne radnje ne mogu se preduzimati pre objavljivanja odluke u "Službenom glasniku" RS.
U praksi smo imali gorka iskustva sa raznim manipulacijama, jer aktuelna vlast je u prošlosti uvek gledala da ima brže prste od svih ostalih koji učestvuju na izborima.
Pored toga što je imala brze prste, u prošlosti je bilo slučajeva dosta u celoj i onoj i ovoj državi da se opštinskim odborima partija koje su na vlasti dostavlja izborni materijal pre no što je dostavljen opozicionim strankama, dakle, drugim strankama koje učestvuju u izbornom procesu, a istovremeno ne vodeći računa o tome da sve izborne radnje treba da budu objavljene u glasilima države, dakle, u Glasniku ili službenom listu, da bi birači i građani mogli biti informisani, ujedno da bi bili ravnopravni u odnosu na političke stranke.
Tu je dosta zloupotreba i kod medija, zloupotreba i partije na vlasti, koja šleperima razvozi pakete i pomoć građanima deli i pre i u toku izbornog procesa.
I zato SRS predlaže da se pre objavljivanja u "Službenom glasniku" izborne radnje ne mogu se preduzimati. Evo vam jedan konkretan primer u prošlosti kako je izgledalo. Svi predsednici opštinskih sudova bili su pozvani na sastanak i naloženo im je da u određeno vreme, određenog dana, budu spremni overači potpisa i obrazaca u strankama koje su na vlasti, u sedištima njihovim, a da sudovi ostanu bez overivača određenih isprava u sudovima.
Što se tiče biračkih spiskova, vidite, trebalo je malo pročitati i kroz istoriju videti i uporedno pravo drugih država, a sada bih vas podsetio na Zakon o izboru narodnih poslanika iz 1922. godine.
Pazite šta kaže, kad su u pitanju birački spiskovi, u članu 2. uredi opštinskih sudova poglavarstva imaju po službenoj dužnosti svake godine od 1. januara do 31. decembra u toku godine da izvrše ispravke tih spiskova, uvodeći u njih svojim rešenjem sva lica koja imaju izborno pravo, a nisu dotle uvedena.
Vidite šta kaže o izboru narodnih poslanika član 3. tog zakona iz 1922. godine, a odnosi se na izborne radnje. Za vreme počev od 15 dana pre izbora, pa do trećeg dana posle izbora ne može nikakva vlast pozivati birače pojedinih opština ili na kakve skupove, kao na zajednički rad ili kuluk ili na vojničke smotre i vežbanja, osim u slučaju preke opasnosti. Tako isto ne može pozivati ni pojedince birače, osim u slučajevima neodložne potrebe ili u slučajevima isleđivanja zločina i prestupa ma koje vrste, kao i istupa, prekršaja, krađe i prevara.
Kad pogledate naš izborni sistem i kad pogledate naše izborno zakonodavstvo, mnogo se razlikuje od demokratskih država na koje se mi pozivamo, bitno se razlikuje. Vidite kakva se kampanja i kakva se mašinerija sve uključuje u izborni proces kada dođe vreme da se sprovode izbori. Vidite, u Srbiji imate priliku da se uverite i sada, građani i kolege, da je mašinerija spremna. Mašinerija je sada spremna i sprema se sa svim mogućim sredstvima.
Što se sprečava privatizacija nekih lokalnih medija? Zašto? Zašto se na berzi ne prodaju lokalni mediji? Ne, trebaju vlasti, trebaju partiji i partijama da mogu na lokalnim medijima da vode kampanju, a da ne omoguće drugim učesnicima u izbornom procesu da se uključe i da učestvuju ravnopravno.
Videćete vi evo već u lokalnim listovima sada, na lokalnim medijima, pivsku flašu da otvorite videćete gradonačelnika, predsednika opštine, zamenika člana veća ili direktora javnog komunalnog preduzeća. To vam je izborni proces. To vam je demokratija i ravnopravnost učesnika u izbornom procesu.
Zato SRS ukazuje i skreće pažnju da ovo nisu dobra rešenja, jer ostavljaju teške posledice i svi građani nisu ravnopravni u učestvovanju na izborima, a pogotovo političke stranke koje učestvuju sa svojim listama u izbornom procesu.
Uglavnom videćete vi, u lokalnim listovima pogotovo, videćete pola stranice jedne na margini, tamo 10-15 stranica, samo se govori o opozicionim strankama, a od prve do 10 vrvi li, vrvi sve, sve što je moguće izneti u javnost, pokušati da se obmanu birači, kako se otvaraju putevi od 200 metara, kako se puštaju fabrike, kako se obećava da će biti izgrađeni objekti, kako se sve i svašta obećava, a ta obećanja su prevare i lažna obećanja. Protiv takvih postupaka i procesa je protivna SRS.

Gospodine predsedavajući, gospodo iz Ministarstva unutrašnjih poslova, u ime SRS, podneo sam amandman na član 1, s tim što sam predložio da se stav 2. menja i on bi trebalo da glasi – Državljaninu Republike Srbije starijem od 60 godina lična karta se izdaje sa trajnim važenjem na obrascu bez čipa.
Nije jasno šta se to promenilo u zakonodavstvu naše države, a i u zakonodavstvima uporednog prava i zašto se ova granica povećava kada je 1994. godine u Zakonu o ličnoj karti predviđeno da licu do 50 godina života lična karta se izdaje sa rokom važenja od 10 godina, preko 50 godina s trajnim važenjem.
Mi smatramo da je pomeranje ove granice neopravdano i da građanima treba omogućiti da nakon navršene 60-e godine života više ne moraju biti izloženi maltretiranju, šikaniranju ili dodatnim troškovima da idu da vade novu ličnu kartu, kao da će tom prilikom dobiti novo zaposlenje ili da će otići u diplomatiju.
Mi smatramo da ovo treba brisati, treba menjati i zato tu granicu treba uskladiti. Govorim 1994. godine bilo je 50 godina ako pređe lice starosti da mu se lična karta izdaje sa trajnom važnošću.
Vidite, MUP Republike Srbije i ministar Dačić uvažavaju Skupštinu i uvažavaju narodne poslanike, što treba posebno ceniti, jer za razliku od nekih drugih iz nekih drugih partija, ministri se ne odazivaju i na taj način omalovažavaju ovaj najviši zakonodavni dom. Iz prošlosti ranije, uvek su predstavnici Ministarstva bili prisutni da prate rad Skupštine i da odgovaraju na poslanička pitanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Evropski savet je 1990. godine usvojio Konvenciju o zaštiti lica s obzirom na automatsku obradu ličnih podataka. Ključne elemente Konvencije koji predstavljaju minimum standarda, a koji bi morali biti inkorporirani i u nacionalna zakonodavstava, to znači da bi morali biti ugrađeni i u zakonodavstvo Republike Srbije, čine stavovi koji se odnose na sledeće.
Kvalitet podataka koji podrazumeva da podaci o ličnosti koji se automatski obrađuju moraju biti prikupljeni i obrađivani na zakonit način. Dalje, memorisani, specificirani i naznačeni u koje svrhe se ne smeju koristiti. Adekvatni, relevantni i ne preobimni u odnosu na svrhu rada koji su memorisani, tačni, ukoliko je moguće ažurni, a moguće je ukoliko se o tome vodi računa u nadležnom resoru.
Održavani u obliku koji dozvoljava identifikaciju subjekata, podataka u onoj meri u kojoj je to potrebno za svrhe radi kojih se podaci memorišu. Posebne kategorije podataka, podaci o ličnosti koji identifikuju poreklo, političke stavove, religiozna ili druga uverenja, kao i podaci o ličnosti koji se odnose na zdravstveno stanje, seksualni život, kriminalne aktivnosti, ne smeju se automatski obrađivati.
Zaštita podataka; ono što je jako važno, moraju se preduzeti odgovarajuće mere zaštite prema ličnim podacima smeštenim u automatizovane datoteke radi zaštite od neovlašćene destrukcije ili gubitka, kao i od neovlašćenog pristupa, izmene podataka ili disiminacije.
Dodatna zaštita podataka za subjekte. Svakoj se osobi mora omogućiti da zna da su lični podaci o njoj memorisani i za koju svrhu, u razumnim intervalima i bez prevelike zakašnjenosti ili proteka vremena uvidom u te podatke u odnosu na tu ličnost.
Šta traže međunarodni standardi?
Traži se ispravka pogrešnih podataka ili brisanje ako njihovo memorisanje nije zasnovano na odgovarajućem zakonu. Ima mogućnost preduzimanja odgovarajućih akcija pravnog leka, što znači da građanin, ukoliko je protiv njega, protiv njegove volje i bez njegovog znanja, ali bez zakonskog osnova, izvršeno memorisanje ili uzimanje ličnih podataka i da se ti podaci mogu zloupotrebiti, Evropski savet je 80. godine u ovoj Konvenciji o zaštiti podataka o ličnosti, predvideo i mogućnost da građanin koji sazna da je zloupotrebljen podatak, bilo koji o ličnosti, ima pravo da uloži žalbu, ima pravo da interveniše kod nadležnog organa, ili MUP, ili kod suda, ili kod drugog državnog organa.
Izuzeci ograničenja bi bili i oni su mogući ako je u pitanju bezbednost i odbrana zemlje. Tu je sigurno i nužno da se pribave podaci o određenim licima. Ako je u pitanju bezbednost zemlje, javni red, monetarni interes države, suzbijanje kriminalnih delatnosti i zaštita subjekata ili prava, sloboda ostalih subjekata.
Ova konvencija iz 1980. godine, čije je donošenje iniciralo brojne akcije na međunarodnom planu u pravcu razrešavanja zaštite privatnosti pojedinaca, imala je izuzetan značaj ne samo za zemlje članice EZ, već i za druge zemlje među kojima je i naša, koja je 1992. godine donela zakon o potvrđivanju ove konvencije.
Evropski parlament i Savet su 1995. godine usvojili Direktivu o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom podataka o ličnosti i slobodnom kretanju takvih podataka. Osnovni cilj Direktive je da s jedne strane zemlje članice zaštite fundamentalna prava i slobode pojedinaca, posebno njihovo pravo na privatnost u odnosu na obradu ličnih podataka, a s druge strane da ne ograničavaju niti zabranjuju slobodan protok ovih podataka između zemalja članica, iz razloga povezanih sa zahtevom i sa određenom zaštitom.
U tom smislu, Direktiva pruža jasan i stabilan okvir za jednostavno regulisanje visokog nivoa zaštite informativne prirode i informacija o privatnosti. Koji su to međunarodni akti sledeći: UN su, takođe, bile vrlo aktivne na planu zaštite privatnosti. Između ostalog, one su donele Smernice u vezi kompjuterizovanih baza podataka, koje su 14. decembra 1990. godine prihvaćene od Generalne skupštine na njenoj 68. plenarnoj sednici, a u kojima se utvrđuje 10 osnovnih principa koje svaka zemlja treba da obezbedi u nacionalnom zakonodavstvu.
Gospodine ministre, sad smo na terenu kome je ovaj zakon posvetio pažnju. Prvo, zakonitost i nepristrasnost, drugo tačnost, treće postojanje tačno utvrđene svrhe, u koju se svrhu koji podatak unosi u ličnu kartu, odnosno u bazu podataka, ograničavanje dostupnosti ovih podataka, neizdavanje i nediskriminacija, posebno odobrenje za uzimanje tih podataka, zaštita podataka, nadzor i sankcije, uređivanje prekograničnog protoka i oblast primene tih podataka.
S aspekta zaštite privatnosti, aktivnost OECD, UN, EZ i Saveta Evrope su od izuzetnog značaja, jer su usmerene ka istom cilju, celovitoj i kvalitetnoj zaštiti privatnosti pojedinaca. Ove aktivnosti treba da iniciraju razrešavanje zaštite privatnosti na nacionalnom nivou, doprinesu i prevazilaženju postojećih problema, da ukažu na načine i sredstva razrešavanja problema, olakšavaju usklađivanje usvojenih rešenja u oblasti od zajedničkog interesa i da podstiču saradnju kako bi se otklonile ili umanjile opasnosti da razlike u nacionalnim zakonodavstvima budu prepreka slobodnom prekograničnom prolazu i njenim tokovima.
Kakvo je stanje kod nas? S obzirom na činjenicu da je zaštita podataka o ličnosti jedno od osnovnih ličnih prava građana, u Ustavu RS, u članu 42. je normirano, zajamčena je zaštita podataka o ličnosti, prikupljanje, držanje, korišćenje i obrada podataka o ličnosti uređuje se zakonom, dakle ovim zakonom, ali bez čipa.
SRS smatra da podaci koji se prikupljaju i koriste u okviru čipa, oni mogu biti zloupotrebljeni od neodgovornih lica u svakom momentu. Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni u skladu sa zakonom, ali bez čipa, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti RS, kako to treba i da bude predviđeno našim zakonom.
Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima, o svojoj ličnosti u skladu sa zakonom i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe. Polazeći od ovih ustavnih opredeljenja, kao i od činjenice da je Srbija, još prethodno Jugoslavija 1992. godine prihvatila Konvenciju o zaštiti osoba s obzirom na automatsku obradu ličnih podataka Saveta Evrope, u našoj zemlji se intenzivno radilo i radi na zaštiti podataka o ličnosti.
Međutim, donošenje ovog zakona o ličnoj karti i zakona o izmenama i dopunama o ličnoj karti sve je nesigurno ukoliko se udaljite od Ustava. Iako naš zakon sadrži osnovne odredbe, prava i obaveze ljudi koji rukovode zbirkom podataka, mada ne znamo koji rang su funkcioneri na tim funkcijama i imaju ovlašćenja da vrše nadzor u pogledu korišćenja baze podataka.
Dakle, kvalitet posebne kategorije podataka, nadzor. Ovo nadziranje, gospodine ministre, nije nikome jasno u policijskim upravama, koji rang određenog funkcionera ili službenog lica može da se bavi. Vi ste prošli put odgovorili na to pitanje jednim delom da su određena lica, ali se po upravama još uvek ne zna koji je rang lica koji koriste te podatke.
Uzmite samo ovaj podatak, 1878. godine kada je Kanada uvela DRI, u DRI nije mogao niko da uđe bez posebnog ovlašćenja, pa ni šef revizorske institucije nije mogao da uđe u kancelariju drugog revizora ukoliko nije sačinio belešku da je dana tog i tog kontaktirao i ulazio u kancelariju državnog revizora, što znači da oni ljudi i službena lica koja imaju kontrolu nad korišćenjem ovih podataka moraju pre svega biti obezbeđeni da niko ne može da traži podatke bez da je konstatovano ko je koristio podatke o ličnosti i u koje svrhe.
S obzirom da je u prošlosti bilo brojnih zloupotreba, da su se lični podaci prikupljali i od političkih protivnika, da je bilo zloupotrebe u odnosu i na vođenje operativnih obrada, da je bilo koordinacije i raznih agenata koji su naše podatke koristili, posebno iz zemalja Zapada, bilo bi opasno ukoliko bi se ovi podaci prepustili svakom da ih čuva. To bi vam značilo kao kad bi lisicu pustili u kokošinjac. Onda znate šta nastaje – leti perje.
Gospodine ministre, SRS smatra da su ustavna prava građana pre svega na prvom mestu i da ona moraju da se poštuju, jer su ovo ustavna načela i ta zaštita je ustavna kategorija. Zbog toga svaki zakon koji se odnosi na ličnost i na njegove podatke mora u svakom slučaju biti precizan, jasan, mora da onemogući bilo kakve zloupotrebe.
Zato smatramo da je neprihvatljivo da se u elektronskoj obradi podataka prikupljaju podaci koji sutra mogu doći u tuđe ruke, u nepozvane ruke i da na taj način bude ugroženo osnovno ljudsko pravo, a ujedno i opšti interes. Toliko o ovom amandmanu i u vremenu koje sam iskoristio.

Nije bilo ovde presretača, niti prisluškivanja.
Kada sam jednom prilikom, u onoj skupštini, pre sedam-osam godina, postavio načelniku tadašnje BIA pitanje da li se prisluškuju narodni poslanici u poslaničkim klubovima i kancelarijama ili ne, on je odgovorio – više se ne prisluškuju.
Gospodine ministre, mi smatramo, s obzirom da član 2. predviđa prikupljanje ovih podataka o kojima sam govorio i njihovu obradu, ona je za nas neprihvatljivo kako se predviđa u članu 2. Neprihvatljivo je iz napred datog obrazloženja i na član 1. predloženog zakona.
Postavlja se pitanje – čemu i kome može da koristi uvođenje ovih podataka i njihova elektronska obrada? Da li će se smanjiti korupcija i kriminal? Neće. To se uopšte ni u jednoj državi nije pokazalo kao delotvorno.
Drugo, kad su u pitanju ljudska prava, Fransoa Miteran je 81. godine predložio da se iz zakona izbace odredbe koje su se odnosile na elektronsku obradu podataka. Jer je ta "motorola" čudo od tehnike, koja može da nanese velike i štetne posledice po građane i našu državu.
Vidite zašto ovi sa Zapada nisu toliko spremni da prihvate ličnu kartu sa čipom. Što je nemaju Amerikanci? Što je nemaju u dovoljnoj meri i u tom obimu Englezi? Zato što znaju da se ti podaci mogu lako zloupotrebljavati.
Policiji ne treba ograničavati ovlašćenja kada je u pitanju kriminal i bezbednost države. U tom slučaju se zna koje instrumente ima svaka policija na svetu, a koje treba da ima i naša policija. Međutim, ponovo kažem – SRS je protiv čipa i sabiranja ovih podataka, koji omogućavaju zainteresovanom i nepozvanom licu koje do ovih podataka može doći, jer će to biti radar za kretanje lica, kontrola iz jednoga centra.
Država hoće da kontroliše sve građane i u svakom trenutku država može, ukoliko dođe do primene ovih odredaba, iz samo njoj znanih razloga i njenih interesa ili interesa neke političke stranke ili nekog političkog lidera, da dolazi kad god hoće i kad god poželi do podataka o političkom protivniku, o njegovoj prošlosti, o njegovoj privatnosti, o njegovoj imovini, o njegovom opredeljenju po bilo kom osnovu. Zato smatramo da je ovo suvišno i da ne treba.
Srbija kao moderna država 200 godina, od Karađorđa do današnjeg dana, služila se određenim podacima koji su potrebni za izdavanje ličnih dokumenata, a osnovni dokazi i dokumenti bi bili: izvod iz matične knjige, uverenje o državljanstvu, fotografija i daktiloskopiranje, uzimanje otiska desnog kažiprsta, a ukoliko nema desni kažiprst, uzima se levog kažiprsta.
"Daktiloskopska zbirka" poznatoga kriminologa Srbina Vučetića danas je nezamenjiva i ona je u primeni u celom svetu. Dovoljan je otisak prsta, ali ne na ovakav način da se uzima otisak prsta, da ga policija može uzimati i na ulici. Da li vi znate kakvo je to poniženje da se uzimaju podaci, pogotovo kad nekoga legitimiše neko od policajaca, on to doživljava sa jednom neprijatnošću, a uz to kad policajac izvadi onu kutiju sa sunđerom i mastilom i kaže: daj mi i otisak kažiprsta? To ne bi bilo dobro.
U Zakoniku o krivičnom postupku iz 2000. godine mi smo predvideli da se fotografisanje lica i uzimanje otisaka ne može uzimati bez saglasnosti nadležnoga tužioca odnosno istražnog sudije. Zašto? U većini slučajeva bilo je brojnih zloupotreba – lica se pozivaju u SUP, neko sumnja da je onaj ukrao bicikl ili pet kokošaka i pozovu ga u kriminalistički kabinet, fotografišu ga, uzimaju otiske, a čovek ni kriv ni dužan, nema nikakve veze, jer niko nije pružio valjan dokaz. Ali, zato njegovi podaci ostaju u kriminalističkoj evidenciji.
Vidim da policija sada to ne radi kao što je nekada radila, pogotovo kako je došao gospodin Dačić na funkciju ministra.
Ono što mi srpski radikali smatramo, ovde je trebalo svesti izdavanje ličnih karata na minimum dokaza. Ne samo da će građaninu biti potrebno da ima fotografiju, da ima uverenje o državljanstvu ili izvod iz matične knjige rođenih, nego se daje mogućnost da ovlašćeno lice traži i druge podatke, jer to se predviđa u zakonu. Kaže "i druge podatke koji budu potrebni". Koji su to drugi podaci? Što oni nisu, pre svega, precizirani, što nisu specificirani, da se zna u koje svrhe i koji još dodatni podaci trebaju prilikom izdavanja lične karte?
Gospodine ministre, molio bih vas da sa svoje strane date doprinos, a možete, da se ubrza izdavanje ličnih karata i pasoša, zato što se građani maltretiraju, šikaniraju, dugo čekaju za te dokumente. Sada se čeka za promenu i vozačkih, a ujedno i saobraćajnih dozvola. Danas registrujete vozilo, izvršite tehnički pregled, dobijete samo potvrdu, a za mesec dana se dobija saobraćajna dozvola.
Ako treba, popuniti određeni broj ljudi koji će da rade na ovim poslovima. S druge strane, ako treba ubrzati, a ima potrebe, uvesti smenski rad u SUP i to nagraditi, da rade u dve smene. Vidite šta rade Nemci, Nemcima je bio problem ažurnost sudova, a Nemci sada imaju neku agenciju, ali prioritet imaju zaposleni, pre podne rade svoje radno vreme, a popodne vrše dostavu poziva, spisa itd. strankama. Za to su nagrađeni sa tri evra po jednoj dostavi.
Zato mislim da ima mogućnosti da se uvede smenski rad, jer ovo je sada jedna kampanja u kojoj vi imate puno posla. Možete da angažujete i po ugovoru one koji su radili u policiji, provereni ljudi, na ispomoć, uvedite smenski rad i, s druge strane, naložite podzakonskim aktima.
Šta se događa kod nas? Ovo je neshvatljivo. Ova vlada predlaže brojne zakone, parlament usvaja, skoro sve po hitnom postupku. Šta je to po hitnom postupku, doneti 2000 zakona od 2000. godine? To je besmisleno. Ni u jednoj državi na svetu toga nema. S druge strane, zašto baš po hitnom postupku? Da se spreči javna rasprava?
Zašto zakon ne dolazi na javnu raspravu? Vidite, uskoro ćemo imati, prema najavama iz medija, mada poslanici nisu o tome obavešteni, niti su članovi Zakonodavnog odbora, ni Odbora za pravosuđe, dobili bar primerak Nacrta ZKP. Za mesec dana će doći po hitnom postupku. Nema javne rasprave, nema primedbi.
Šta se događa dalje? Ovde se donese zakon, ali se odloži njegova primena za godinu dana, a pred Skupštinu je izašao taj predlog po hitnom postupku. Šta to znači? To je maltretiranje i obmanjivanje javnosti. Taj zakon nije u primeni.
Šta je još zanimljivije? Za sprovođenje pojedinih zakona treba da se donese po desetak podzakonskih propisa, ali je najveće zlo što pojedinci podzakonskim aktima narušavaju norme osnovnog zakona. Da ne kažem da imate slučajeva da je kriminal u pitanju.
Zamislite, donet je Zakon o stečaju. Vlada i jedan ministar su 2005. godine doneli pravilnik o nagradi stečajnih upravnika. Nagradu stečajni upravnik u "Agroživu" u Pančevu treba da dobije 580.000 evra. Kada bi sada, gospodo poslanici i gospodine ministre, uputio sam jednu predstavku, ali nisam dobio odgovor na nju, mada bi po Poslovniku i Ustavu trebalo da mi odgovorite.
Kada bi sada izvršili analizu od 2005. godine do današnjeg dana, po tom pravilniku, koji je menjan, videli biste da je pola privatizovane imovine otišlo u ruke privatnika i stečajnih upravnika. Da li stečajni upravnici dele sa nekima iz vlasti, verujem da bi to samo mogla da utvrdi vaša policija. Toliko o ovom amandmanu.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, nastavio bih u odnosu na ovaj amandman koji je podnela gospođa Radeta i ostajem kod tog amandmana.
Pre svega smatram da je Ustav predvideo da podaci o prezimenu i imenu podnosioca zahteva za ličnu kartu, po našem mišljenju, u obrascu lične karte treba da se upišu ćiriličnim pismom. Smatramo da je ovo prihvatljivije rešenje i, drugo, ono što predviđa naš Ustav treba poštovati.
Što se tiče lične karte i uporednog prava, istraživanja javnog mnjenja u SAD pokazuju da čak 80% američkih građana pravo na privatnost stavlja po važnosti odmah iza prava na život i slobodu. Je l' vidite koliko se posvećuje pažnje privatnosti i slobodama čoveka?
Privatnost stoji visoko na lestvici društvenih vrednosti. Svakodnevno milioni ljudi razne podatke o sebi daju kupujući posredstvom telemarketa i imejla ili pošte. Isto to rade učestvujući u nagradnim igrama. Uzimajući kredite, zasnivajući pretplatničke odnose najčešće daju više podataka nego što je potrebno. Eksperti kažu da je ukrštanjem ovakvih različitih baza podataka moguće saznati praktično sve o psihološkom profilu onoga na koga se podaci odnose.
Ovo su istraživanja na međunarodnom planu i zato bilo koji identifikator visoke integrisanosti predstavlja pretnju građanskim slobodama, jer je on osnova za primenu neposrednog identifikovanja, što obezbeđuje ogromnu vlast nad stanovništvom.
Zato SRS smatra da ima mesta da se prihvati predlog iz ovog amandmana, a ukazujem i vraćam se ponovo na osnovna ljudska prava i prikupljanje tih podataka. Problem je u tome.
Gospodine ministre, razumem da prikupljanje podataka vrše nadležni državni organi tačno u određenim slučajevima i za određenu svrhu, ali vidite, ovo što sam sada istakao, kako se ti podaci danas mogu naći i ko do tih podataka sve može doći. Zamislite kako je zakon dozvolio i bankama i drugim trgovinskim organizacijama i kladionicama, i da ne nabrajam, omogućio je štampanje, izdavanje obrazaca i da građani o sebi daju više podataka nego što je to potrebno. Te podatke koje prikupe mimo policije, mimo BIA, mimo suda, mimo Tužilaštva, mogu da koriste za ucene, za iznude, za prinude i da ne nabrajam još u kojim sve slučajevima.

Zoran Krasić je u ime SRS podneo amandman na član 5. i predlaže - pre izdavanja lične karte službeno lice utvrđuje identitet lica koje zahteva izdavanje lične karte i istinitost drugih činjenica navedenih u zahtevu za izdavanje lične karte. Lice koje podnosi zahtev za izdavanje lične karte svoj identitet i druge činjenice dokazuje izvodom iz matične knjige rođenih, uverenjem o državljanstvu i ranijom ličnom kartom ukoliko je poseduje.
Prema tome, mi smatramo da je u članu 5. delotvornije, po Ustavu garantuje građanima jednostavnost prilikom izdavanja ličnih karata i da su potrebni samo ovi dokumenti, a sve ostalo koje bi se nametalo građanima ne bi bilo opravdano. Zato predlažem da se usvoji ovaj amandman.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, narodni poslanik Aleksandar Martinović je podneo amandman na član 7. kojim je u članu 19a stav 2. posle reči "zahtev" predložio da treba dodati reči "na koje imalac ima pravo žalbe u roku od 15 dana".
Gospodine ministre, odredbom člana 36. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo na žalbu i drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Uveren sam da se vi zalažete za zakonitost, uveren sam da se zalažete za poštovanje ljudskih prava i prava naših građana, ali kako je predloženo rešenje u stavu 2, koji kaže – ako su ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana, nadležni organ donosi rešenje o zabrani korišćenja lične karte kao putne isprave, koje važi šest meseci i koje dostavlja imaocu i organu koji je podneo zahtev.
Ustavna kategorija jeste pravo da svaki građanin ima pravo da izjavi pravni lek, da izjavi žalbu protiv svake odluke kojom se od strane državnog organa odlučuje o njegovim pravima i obavezama. Da li je ovo nesporno, gospodine ministre, što se tiče Ustava? Tvrdim da je nesporno.
SRS smatra ako svi zakoni, pre svega Ustav, i ako brojni sistemski zakoni dozvoljavaju mogućnost građanima da imaju pravo izjaviti žalbu, onda bi ovde neophodno bilo omogućiti da građani ulože žalbu, ovo tim pre što je ova zabrana neprimerena, ona može da traje čak i šest meseci.
Može i organ koji je doneo rešenje da pogreši, pa ta lična karta koja, recimo, služi građanima Srbije ili Crne Gore, a našem građaninu, koji ima ličnu kartu i putuje u Crnu Goru, oduzme mu se lična karta i on šest meseci ne može da poseti svoju rodbinu ili ne može da poseti bilo koga u Crnoj Gori, ili da obavi bilo koji posao. Molim vas, šest meseci, a da nema pravo žalbe, a ustavna kategorija je žalba ili prigovor, molim vas razmislite, ovo je ozbiljna stvar.
Ovo je isuviše ozbiljno pitanje, pogotovo ako je lična karta potrebna, pogotovo u okruženju i sa onim državama s kojima se graničimo i gde nije potreban pasoš, dovoljna je lična karta.
Moram na kraju reći i zamoliti vas, ukidajte što pre redove na šalterima, rešite taj problem, možete ga rešiti, budite tu energični i imate podršku SRS u svakom potezu u kome se poštuju osnovna ljudska prava naših građana.
Zahvaljujem se predsedniku Skupštine, gospodinu Nikoli, koji Skupštinu vodi izvanredno, u jednoj atmosferi koja je prihvatljiva i nema tenzija, nema sporenja i nema iživljavanja nad narodnim poslanicima. Hvala ministru što je saslušao i došao, neću ovo vreme koristiti koje bih mogao još da koristim.

Dame i gospodo, gospođo predsedniče, tražim obaveštenje zašto nije formirana parlamentarna grupa prijateljstva Srbije sa Iranom. Zašto nije izabran predsednik grupe prijateljstva? Zašto nije odgovoreno na iranski zahtev da njihovi parlamentarci posete Beograd, odnosno Narodnu skupštinu Republike Srbije? Zašto nije odgovoreno na poziv iranske parlamentarne strane da naši parlamentarci posete Teheran? Ovo tim pre ako se ima u vidu da je u Iranu već formirana parlamentarna grupa prijateljstva sa Srbijom.
Kako postoje zajednički interesi za saradnju sa Iranom, a i projekti za saradnju na ekonomskom planu sa Iranom, Srbija ima samo koristi, a nikako štete.
Posebno ističem da treba imati u vidu da je to prijateljska zemlja, zemlja koja nije priznala Kosovo, koju treba uvažavati i ceniti i sa kojom treba razvijati prijateljske odnose, a ne da se okrećemo Evropskoj uniji, koja dresira naše političare, koja dolazi u Srbiju, daje zadatke. Naši političari kleče, po pet dana tresu im se gaće, kada će doći Bramerc, kada će doći drugi predstavnik iz Evrope. Na taj način Srbija se ponižava i dozvoljava sebi da se okreće onim državama od kojih samo ima štete, a koristi nema.
Gospođo predsedniče, postavljam pitanje i tražim odgovor od vas zašto niste ispunili obećanje dato kada ste boravili, zajedno smo bili u toj delegaciji, u Iranu, gde su nas vlasti i predstavnici parlamenta i Vlade srdačno i prijateljski prihvatili. Obećali ste da će se formirati ta grupa parlamentaraca i da mi sa Iranom konačno treba da otpočnemo da sarađujemo i da u svakom slučaju poštujemo one zemlje koje poštuju Srbiju.
Gospođo predsedniče, postavljam vam pitanje i molim vas... Vi ste malopre pomenuli da ima problema sa odgovorima na poslanička pitanja.
Postavio sam nekoliko poslaničkih pitanja, ali odgovora nema. Evo jednog poslaničkog pitanja, koje sam postavio 23. marta ove godine, uputio sam ga vama a naslovio da bude prosleđeno predsedniku Vlade Republike Srbije – koliko ima direktora, zamenika direktora, pomoćnika direktora, savetnika direktora i drugih rukovodećih lica u svim javnim komunalnim preduzećima grada Pančeva, poimenično za svako lice u svakom javnom komunalnom preduzeću? Prosečna plata zaposlenih u svakom javnom komunalnom preduzeću čiji je osnivač grad Pančevo? Kolike su mesečne plate direktora, zamenika direktora, pomoćnika direktora, savetnika direktora i drugih rukovodilaca u svim javnim komunalnim preduzećima grada Pančeva, poimenično za svako lice u svakom javnom komunalnom preduzeću? Broj zaposlenih u svakom javnom komunalnom preduzeću, posebno za period 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010. i 2011. godine? Koliki je dug svakog javnog komunalnog preduzeća na dan 22. mart 2011. godine i kome sve poimenično koje preduzeće duguje?
Koliko ima upravnih odbora u javnim komunalnim preduzećima grada Pančeva? Koliko ima poimenično lica, kolika su im mesečna primanja? Koliko ima nadzornih odbora i u kojim javnim komunalnim preduzećima? Koliki je broj članova nadzornih odbora i kolika su im mesečna primanja?
Koliko Skupština grada Pančeva ima radnih tela, komisija, saveta i drugih tela čiji je osnivač Skupština grada Pančeva? Spisak članova radnih tela Skupštine grada koji se finansiraju iz budžeta grada poimenično i iznos koji mesečno primaju po osnovu članstva u radnim telima? Na kojoj su funkciji sada, a sa koje funkcije su birani u radna tela? Da li ima slučajeva da je jedan funkcioner istovremeno i član u više radnih tela? Da li su primanja svih gorenavedenih članova radnih tela postavljena na sajtu Skupštine grada, transparentno objavljena ili nisu? Koliko je odbornika Skupštine grada Pančevo dobilo zaposlenje u javnim komunalnim preduzećima, koji su prebegli iz drugih stranaka, čiji je osnivač grad Pančevo? Koliko izvršilaca ima u čuvarskoj službi koju organizuju Skupština grada i njeni organi, poimenično za svako zaposleno lice? Kako su zaposleni i kolika su im mesečna primanja? Poljočuvari se primaju u zimsko doba da čuvaju njive. Koliko, s obzirom…

Mogu li dovršiti?

Ako mi dozvolite…

Gospođo predsednice, samo jednu…

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, što se tiče predloga ovoga zakona o izmenama i dopunama Zakona ovo bi moglo da se prihvati kao jedinstven primer da se interveniše u jednome zakonu kada ga menjamo i dopunjavamo u jednom manjem segmentu i obimu.
Zaista u ovom predlogu je malo izmena i dopuna, ali ima izmena koje nisu prihvatljive i kao takve ne bi trebalo da uđu u zakon i da budu primenjene. SRS je uložila nekoliko amandmana, pre svega na član 5, gde smo predložili da u stavu dva državljaninu starijem od 60 godina života na njegov zahtev može se izdati lična karta bez ograničenja roka važenja na obrascu, a ne sadrži mikročip.
Što se tiče člana 8. on je sporan i mi ga predlažemo da on bude brisan. Ovo što sam rekao da je dovoljno da se sa trajnim važenjem može građaninu izdati lična karta kada navrši 60 godina života.
Što se tiče člana 5. i ovde ima problema, oni se sastoje u tome što se sada građani izlažu velikim maltretiranjima i šikaniranju koje sve dokumente treba da pribave i da prikažu službenom licu prilikom predaje zahteva za izdavanje lične karte.
Mislimo da je predloženo rešenje neprihvatljivo i da je bilo bolje rešenje u prethodnoj odredbi osnovnoga zakona, a ne samo to, nego čak je bolje bilo regulisano i Zakonom o ličnoj karti iz 1995. godine. Vidite lične karte su menjane od oslobođenja, od Drugog svetskog rata do danas, skoro 10 puta.
Što se tiče člana 19a u stavu 2. predložili smo da građanin ima pravo na rešenje da uloži žalbu jer to njemu garantuje Ustav. Zbog toga sam i predložio u ime SRS da se doda i mogućnost i ugradi u zakon i norma koja daje za pravo građaninu da može da uloži žalbu na rešenje.
Što se tiče čipa, mi znamo da je lična karta dokument kao sredstvo za utvrđivanje identiteta. U praksi sam 25 godina imao priliku da koristim utvrđivanje identiteta na osnovu raznih isprava građana, a pre svega lične karte i pasoša. Ređe na osnovu vozačke dozvole ili zdravstvene knjižice.
Što se tiče ovoga čipa, to je jedno sredstvo koje u našim prilikama i po mišljenju SRS ne može biti prihvaćeno i mi smo protiv takvog rešenja. Zašto? Time se uništava privatnost, omogućava se skupljanje ogromnog broja podataka u policijskim kompjuterima o našem životu i radu.
Dalje, razaraju državni suverenitet, jer odluka o uvođenju iste nije doneta slobodnom raspravom u demokratskoj Srbiji, nego u nekom od međunarodnih centara moći koji ima predrasude i negativne stereotipe o našim građanima. Lične karte na ovaj način postaju unutrašnji pasoš bez koje se nigde ne smemo kretati. Gubitak ili krađa legitimacije vode čoveka u ozbiljne probleme, a državne baze podataka su nesigurne. Da su nesigurne i neobezbeđene najbolje potvrđuju događaji, a pre svega ovi događaji u poslednje vreme, onaj najdrastičniji što se dogodio u Nišu.
Nesavesni nadzornici baze podataka mogu ih prodavati onima koji su za to zainteresovani u komercijalne i druge svrhe. Stvara se preduslov za totalitarnu državu koja će pratiti svaki korak svojih građana. Predviđanje mogućnosti, čak uzimanje otisaka prstiju nasred ulice ili na javnom mestu neodoljivo podseća na proveru stočnog žiga, kao osnovne građanske vrline opisane u Domanovićevoj satiri "Danga".
Dvesta godina posle Karađorđa neko od nas, ovim mislim sa Zapada, Amerika i EU ponovo hoće od nas u Srbiji da naprave raju. Zato mi smatramo da treba odbiti ličnu kartu sa ugrađivanjem u elektronski sistem obrade podataka. Ne mislimo mi, gospodine ministre, da ćete vi sada tako postupiti o čemu mi ističemo ozbiljne prigovore, ali se može u praksi desiti da će doći do zloupotrebe tih podataka koji se obrađuju i prikupljaju.
Mnoge države u svetu još uvek nisu uvele elektronsku obradu podataka u ovom obimu. Elektronska obrada podataka, što se tiče ličnih podataka naših građana, treba da sadrži: ime i prezime, ime oca, mesto rođenja, mesto stanovanja i da dokaže, uz pomoć uverenja o državljanstvu i izvoda iz matične knjige rođenih. To bi bila garancija da nikada neće doći do zloupotrebe elektronske obrade podataka.
Tako nešto garantuje i Ustav, pa decenijama i decenijama u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji ovi podaci su bili odlučujući i osnovni na osnovu kojih su izdavane lične isprave, a pre svega lična karta, pasoš, vozačka dozvola, a nekada ako je trebalo prikazati ličnu kartu i zdravstvene knjižica.
Ovi podaci koji se skupljaju sada, skupljaju se sa onim instrumentima koje je ova država, prema našim podacima, skupo platila. Postavlja se pitanje opravdanosti ulaganja, ako je tačno, a ja bih vas molio gospodine ministre da mi date odgovor, da je skoro 200 miliona maraka dato za nabavku opreme, motorole za prikupljanje ovih podataka i za njihovu obradu. Možda grešim, možda nemam tačnu informaciju, ali je bilo govora da su ta sredstva i ta tehnika nabavljeni, da su dugo stajali u magacinima i da su mnogo, mnogo koštali.
Što se tiče zaštite podataka o ličnosti, ona mora da obuhvati sve subjekte koji prikupljaju, obrađuju, koriste i čuvaju takve podatke. Sva pravna i fizička lica moraju biti upoznata sa svojim pravima i obavezama u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti. Ono što je bitno, da svako lice čiji podaci se prikupljaju mora biti informisano na koji način i u koje svrhe se dalje raspolaže njegovim prikupljenim ili ustupljenim podacima.
Pozivanje na činjenicu da će policija biti efikasnija nije prihvatljivo obrazloženje. Nije prihvatljivo i ako uporedite i sa drugim institucijama. Nekad su administracije brojnih institucija, kao što je bila policija, odnosno onda SUP, zatim sud, zdravstvo, školstvo, završavali ručno brže, jednostavnije, uspešnije i delotvornije obradu podatka, no sada sa tim ćereslima koje mi kupujemo, koje nam nameće EU, čak i ako su koštala 200 miliona maraka. Postavlja se pitanje odgovornosti onoga ko je nabavio, ako su ta sredstava toliko plaćena.
Šta je vrlo karakteristično i što bi vi, kao ministar, trebalo da preduzmete? Ne znam sad, možete nam reći, koliko u Srbiji ima službenih lica koja su ovlašćena da nadziru i kontrolišu u policijskim upravama lične podatke naših građana, koji su prikupljeni na oba ova načina. Drugo, što u zakonu nema krivične odgovornosti.
Znate, danas u svetu mnoge države odbijaju da uvedu identifikacione kartice. Engleska je imala jedno vreme te kartice, ali ih je Gornji dom lordova Engleske ukinuo, kao i predsednik Francuske, jer su utvrdili da se radi o brojim zloupotrebama, što direktno i duboko zadire u privatnost građana, njihovo poniženje i zloupotrebe, a pogotovo u platnom prometu, gde hakeri upadaju u sistem podataka, mada ćete vi možda reći da neće moći da uđe niko u sistem policijske obrade podataka.
Znate šta, u to ne verujem. Kad su hakeri i kad je Vikiliks uspeo u Pentagon da uđe i da pokupi brojne podatke, onda postoji zebnja i strahovanje da će podaci naših građana moći lako biti zloupotrebljeni.
Zamislite sada, dajete ovlašćenje policajcu da on na ulici uzima otiske prstiju. To je zaista neprihvatljivo. Drugo, mnogi te podatke mogu zloupotrebiti tako što će biti nagrađeni, jer će mnogi biti, pogotovo tajkuni, ili obaveštajne službe, zainteresovani za lične podatke ministara, predsednika Vlade, predsednika Republike, narodnih poslanika i drugih građana, biće zainteresovani za njihovu bazu podataka.
Znate šta je to? To vam je skener. To je mikrohirurgija u ovoj oblasti. Na taj način se omogućava korisnicima i zainteresovanim licima tačno da znaju, gospodine Dačiću, boju vašeg glasa, broj crvenih krvnih zrnaca, broj belih, kolike su vam ruke, koliki prsti, razmak očiju, veličina nosa, širina čela itd. To su biometrijski podaci koji se sada kombinuju zajedno u elektroniku.
Čini mi se da ovo nije vreme i čini mi se da nije trebalo prilaziti ovakvoj operaciji. Znate, mnogi međunarodni propisi i konvencije garantuju građanima pravo na privatnost. Ovim načinom ukida se privatnost.
Možemo mi sada da glumimo i da pričamo do mile volje da prihvatamo Evropu, da ulazimo u Evropu, zato što Evropa od nas traži i sve što ona traži mi to moramo klečeći da prihvatimo. Nama iz EU dođu neki šibicari, dođu neki referenti i saslušavaju nam čak i predsednika Republike, predsednika Vlade i ministre.
Možete misliti, kaže – došao je Bramerc, trese se Srbija. Došao je File u Skupštinu da nam održi predavanje. Pa, molim vas, da li je Srbija došla u takvu situaciju da mora da sluša svačije naređenje? Ne, Srbija nije dužna da sluša takva naređenja.
U ovoj oblasti ima mnogo stvari koje treba da budu uređene ili na drugi način postavljene, kako bi građani Srbije imali zaštitu i imali poverenja u nadležne organe. Građani treba da imaju pravo na obaveštenost, pravo na odgovarajuće korišćenje podataka, pravo pristupa i uvid, pravo ispravke ukoliko je neko pogrešne podatke uneo u elektronskoj obradi podataka i pravo na pravno sredstvo.
Kad kažem pravo na pravno sredstvo, gospodine ministre, znači – ako je neko doneo neku odluku da se podaci nekog građanina ili nekog funkcionera mogu dostaviti nekom tajkunu, a tajkun ih traži, traži ih i kaže – mene interesuju podaci Petra Petrovića, koliko ima gotovog novca, koliko ima kuća, koliko ima firmi, kompanija, koliko ljudi u njoj radi, kakav je njihov profit, koliko je godišnje platio porez, koliko nije platio porez, koliko ima zemljišta i koliko ima članova porodice, i na taj način podatak ode.
Građanin čiji se podaci sada prosleđuju nekome neovlašćeno ima pravo da uloži žalbu, i to žalbu nadležnom organu, a nadležni organ da što pre ispravi tu grešku, ukine odluku i rešenje, i na taj način zaštiti opšta prava naših građana.
Ovakav kapacitet i izložena prava pretočena u principe treba da posluže kao formalni okvir i celovita osnova za definisanje i izgradnju sistema zaštite privatnosti i informacija. Zatim, princip limitarnog prikupljanja podataka. Princip kvaliteta podataka. Podaci o ličnosti moraju biti relevantni za potrebe za koje se prikupljaju, i u obimu neophodnom za te potrebe, i moraju biti tačni, kompletni i ažurni.
Princip specificiranja potreba - potrebe zbog kojih se podaci o ličnosti prikupljaju moraju biti specificirane pre prikupljanja samih podataka, a njihovo kasnije korišćenje ograničeno samo na zadovoljavanje specificiranih potreba ili potreba koje nisu inkompatibilne sa specificiranim potrebama.
Princip ograničenog korišćenja – podaci o ličnosti ne bi smeli biti obelodanjeni, raspoloživi ili korišćeni za druge potrebe koje nisu specificirane u skladu sa prethodnim principima i uzansama, izuzev uz saglasnost subjekta ili na osnovu zakonskih ovlašćenja.
Princip zaštite – podaci o ličnosti moraju biti zaštićeni razumnim merama od rizika gubitka, neovlašćenog pristupa, destrukcije, modifikacije ili obelodanjivanja. Princip otvorenosti, princip individualne participacije…
(Predsedavajući: Hvala lepo, ali prošlo je vaše vreme uveliko.)
Tek sam počeo, došao sam negde do polovine, ali hvala.

Donošenje ovakvih zakona i njihove izmene i dopune apsolutno ne poboljšavaju stanje u ovoj oblasti, a njihov krajnji rezultat jeste šteta koju država trpi. Ovim predlogom zakona Srbija ništa ne dobija, pare u budžet neće doći.
Ovim zakonom i drugim manipulacijama omogućava se tajkunima i velikim trgovcima da se bave uvozom sirovog duvana, čime sprečavaju i onemogućavaju proizvođačima u Srbiji da proizvode veće količine i da ostvare dobit. Vlada Republike Srbije radi obratno.
Izmene i dopune Zakona o duvanu, koje su izvršene 2007. godine, išle su na štetu domaćih proizvođača. Očigledno da Vlada pokušava da ubedi građane Srbije da će, kroz izmene i dopune zakona, građani bolje da žive. Međutim, to se u praksi apsolutno ne ostvaruje.
Srbija je bila jedna od zemalja koja je proizvodila velike količine sirovog duvana, država koja je imala svoje fabrike, država koja je imala kvalifikovane i vredne radnike koji su radili u tim fabrikama, koji su proizvodili velike količine cigareta i velike količine cigareta su izvezene i prodate na stranom tržištu i država je od svega toga imala korist.
Ove česte izmene i dopune zakona, ne samo Zakona o duvanu već i drugih zakona, potvrđuju da oni koji pišu zakone i pripremaju da ih prezentuju pred parlamentom nisu stručni, nisu sposobni i ne znaju da predlože jedan zakon koji će da traje u dužem vremenskom periodu. U praksi zakoni koje predlaže Vlada i koje ovaj parlament usvaja većinom glasova koalicije dešava se da nakon stupanja na snagu ne mogu da zažive i dolazi do izmena i dopuna zakona.
Kažemo da smo spremni da se ugledamo na EU. Hajde da vidimo od 2000. godine koliko je doneto zakona i koliko je zakona za mesec, dva ili tri moralo da bude izmenjeno i dopunjeno. To vam je ogledalo i to je potvrda da li ste vi spremni da se ugledate na prave države, na zakone koje te države donose ili ste samo spremni da nam pišete predloge zakona kao neke pravilnike nekada dok je bio Zakon o udruženom radu.
Mnogi vam zakoni i predlozi liče na pravilnike o lovu i ribolovu ili o vinu i rakiji. Sada ispada da je dobar ministar samo ako predloži veliki broj zakona. Kaže – mi smo doneli oko 2.000 zakona od 2000. godine do današnjeg dana.
Kakva je vrednost tih zakona? Nikakva. U primeni ne može da zaživi, koristi građani od toga nemaju, a građanima se daju lažna obećanja, varaju se, a pogotovo kada krene predizborna kampanja, vidite onda vrvi Vlada, vrve mediji o tome kako će u Srbiji da se bolje živi. Donosimo propise, tu nam je EU, a zapravo EU Srbiji zavrće uši i od te EU, kao što vidite i ovo što pišete u zakonima – usklađenost sa standardima EU, nema ni govora.
Veliki broj zakona vam pišu pripravnici, veliki broj zakona doživljava brze izmene i dopune. Nijedan vam zakon od 2000. godine do današnjeg dana nije ostao u primeni a da nije doživeo veći broj izmena i dopuna. Tako je i sa ovim predlogom zakona o duvanu koji nema delotvornosti i nema nikakve koristi za građane Srbije, koji pored ostalog gaje i duvan. Oni bi trebalo da imaju koristi.
Isto tako kada predlažete Zakon o duvanu, što ne predložite donošenje zakona o proizvodnji heljde, ječma, ovsa kao zdrave hrane, kao što je to područje Zlatara, Zlatibora, Javora, Prijepolja, Priboja, Ivanjice, Sjenice, Požege, Rudnika, Milanovca i da ne nabrajam. Donesite zakone i o tim proizvodima da bi Srbija imala još neki brend osim maline i još nekoliko proizvoda.
U tome će Vlada moći da pokaže svoje rezultate i da dokaže da su građani birali pravu Vladu i pravu vlast. Ovako proizilazi – hajde samo da vidimo, da napišemo ovih brošurica što više, da se zabavljamo u ovoj skupštini i da ispadne da je Vlada izradila, parlament usvojio 2.000 zakona.

Što se tiče tačaka dnevnog reda, one jesu brojne i spojene, ali se pojedinačno o njima ima dosta reći. Rekao bih nekoliko reči kada je u pitanju ovaj predlog zakona koji se odnosi na Evropsku konvenciju o predelu.
Srbija ima lepe predele i ono što Srbija danas ima najvrednije, to je da Srbija ima lepu zemlju i ima dobre ljude. Kada bi Srbija u ovom trenutku imala i dobru vlast, Srbija bi bila jedna od naprednijih i razvijenih zemalja u Evropi.
Kada je u pitanju predeo Srbije, on je regionalno prepoznatljiv. Imate predele Deliblatske peščare, koja je jedinstvena u Evropi, imate Frušku goru, imate Vršački breg, imate Staru planinu, imate Rudnik, Taru, Zlatar, Zlatibor, Javor itd. To su sve predeli koje Srbija treba da čuva, da nam ovi iz Evrope ne bi došli da nam takva zdrava područja ne zatruju.
Plašim se da će Srbija dugo i dugo, vekovima patiti i trpeti posledice zagađenja od NATO bombardovanja 99. godine.
Kada je u pitanju predeo i zaštita životne sredine, osvrnuo bih se na područje Pančeva, industrijsku zonu, zagađenost, zaštitu životne sredine i stanje zdravstva u vezi s tim. Pančevo je grad koji je najzagađeniji u celoj Srbiji. Imate najviše bolesnika od najtežih oboljenja, a da stvar bude još gora, Pančevo ima bolnicu, ne smem da kažem, žao mi je, ali bi je neki poredili, kao što su odeljenja interne, kardiologije, patologije i još neka odeljenja, sa štalama.
Interesantno je da su Vlada Vojvodine i Republika Srbija u odnosu na zaštitu životne sredine obećale mnogo Pančevcima, da će u tom pravcu mnogo uraditi i da će se zdravstveni centar u Pančevu osposobiti i omogućiti – prvo, zaposlenima da mogu da obavljaju svoje poslove i pružaju medicinske usluge, a s druge strane da bolesnici imaju adekvatne uslove da mogu da žive i da borave, da se leče i izleče.
Pančevo se ponovo susrelo sa problemom da nadležne komisije iz zdravstvenog centra Pančeva građanima Pančeva ne dozvoljavaju upute da se mogu lečiti u Beogradu. Bilo je obećanja iz Pokrajine, međutim, ovi iz Pančeva ne slušaju ni Pokrajinu, ni Republiku kada je u pitanju zaštita životne sredine i zaštita zdravlja građana Pančeva.
Zbog toga i ta sredina, pošto je u pitanju predeo, u ovoj konvenciji koja se želi ratifikovati sa zemljama Evrope, treba zaista učiniti mnogo toga više da se određeni predeli i određena područja štite i zaštite.
Kada je u pitanju vizni režim, izdavanje viza i zaključivanje sporazuma sa predloženim državama, podsetio bih samo da je Srbija potrošila grdno vreme, potrošila i velika sredstva u vezi sa viznim režimom i tom šengenskom belom vizom. Ona je bila novotarija u našem sistemu.
Mnogo se tu pričalo, mnogo se obećavalo, putovalo se i u zemlje Šengena. Dolazili su ovde mnogi iz EU, obećavali su kako će našim građanima, kada uvedemo te šengen vize, biti olakšano i biće im lakše da putuju, da dođu do posla i da na taj način Srbija bude jedna od zemalja koja će uživati status zemalja EU.
Međutim, to se u praksi nije dogodilo. Mnogi naši građani su bili u prilici da otputuju i sada se prema njima kao azilantima ponašaju iz Evrope i proteruju hiljade i hiljade naših građana. Da stvar bude još zanimljivija, naši građani nemaju pare da mogu da putuju. Ako treba da putuju u jednu zemlju EU, tim našim građanima potrebno je bar da ponesu 500 do 1000 evra, a to malo ko od naših građana u Srbiji ima.
Ima prostora i ima mesta da se više posveti pažnja realnim stvarima i da se građanima ne daju lažna obećanja. Olako se daju obećanja kako će nam biti bolje kada uđemo u EU.
Vidite šta u poslednje vreme kažu statistika, matematika i javno mnjenje. Skoro 80% građana Srbije ne želi da uđe u EU. Zašto? Zato što su prevareni. Ne mogu građani da ostvare svoja prava, a i lažna obećanja nisu realnost, i građani nemaju ni interesa, niti Srbija, niti oni da trče u tu EU, a EU u stvari vodi takvu politiku, a i naši neki političari trče za tom Evropom i Amerikom.
Međutim, Evropi treba Srbija. Njima treba Srbija, a nama manje treba Evropa. Nama više treba velika bratska Rusija i one zemlje koje nisu priznale KiM. U tom pravcu Srbija treba da vodi svoju politiku i da svojim građanima obezbedi mogućnosti za zapošljavanje, otvaranje fabrika, uređenje prostora, razvoj turizma u ovim predelima što se predviđa u ovoj konvenciji.
Turističkih predela ima jako mnogo. Uzmite samo Zlatar i Zlatibor, i opštine Priboj, Prijepolje, Novu Varoš, Ivanjicu, Sjenicu. To su prostori gde zaista Srbija ima dušu, ima pluća i na taj način Srbija treba da gradi svoju politiku u oblasti turizma i zaštite životne sredine.
Samo da dodam, pošto se ovde tretira u ovoj konvenciji i zaštita životne sredine, moram vam reći, gospođo potpredsednice, više puta sam ovde napomenuo da je deponija u Pančevu usred centra grada, a da se gradila 20 godina nova deponija, da je milijarda dinara potrošena, a nažalost, moram da vam kažem i to da u Pančevu postoji i stočno groblje u delu grada koji se zove Kudeljarac. Nije jasno zašto nadležni državni organi ne preduzmu neke mere da to Pančevo jednom obezbedi sredstva i da obezbedi mogućnost da građani žive.
Ono što je još zanimljivo, mediji nam u Pančevu nisu naklonjeni. RTS snima jednu poslastičarnicu u jednom parku deset puta, a pored te poslastičarnice na 20 metara nalazi se ova bolnica koja više liči na neki drugi objekat, ne smem da kažem da je to štala i da nema uslova da žive i da borave bolesnici, a ujedno ni ono osoblje koje tamo radi. Bolesnik koji na internom odeljenju u Pančevu proživi deset dana treba mu dati odlikovanje, orden za hrabrost što je izdržao u onim nehumanim, ponižavajućim uslovima. Hvala vam.