Ja bih da povežem ovo. Mi smo amandmanom tražili da se i u članu 3. Predloga zakona izbrišu stavovi 6. i 7. i dali smo vrlo precizno objašnjenje zašto tražimo da se ova dva stava izbrišu, jer ovo što je u stavu 7, to ovlašćenje već postoji u zakonu. Znači, u onom prvom tekstu zakona član 7. stav 6. isti tekst ima kao u ovom što ste predložili. Mislimo da to nije potrebno, tim pre što kod ovog člana vi praktično prvi put menjate Predlog zakona. Kod mnogih drugih članova ove su druge ili treće izmene.
Tako da, radi konkretnosti, da se zna da se ovo odnosi na ovlašćenja koja se daju ministru da on nešto propisuje. Mi smatramo da, što se tiče ovog ovlašćenja u stavu 7. to već postoji u zakonu, nema potrebe da se sad to na drugom mestu ugrađuje, a što se tiče ovog ovlašćenja pod stavom 6, to po svojoj sadržini više odgovara ovlašćenju i dužnosti da Vlada nekim svojim podzakonskim aktom uredi. Odnosi se na kriterijume za korišćenje sredstava.
E, sad, ja bih samo da napravim vezu između ovog člana i prethodnog amandmana. Možda i nema neke direktne veze, ali u prethodnom amandmanu, prethodnom članu, koji je bio predmet razmatranja, razvila se jedna diskusija, ja moram da kažem potpuno nepotrebna. Zašto nepotrebna? Pa, i postojeći propisi nisu zabranjivali Direkciji za vode da pojedine poslove održavanja vodnih puteva ustupa privrednim društvima da to rade. Ta mogućnost je postojala još od 2000. godine, kada je donet Zakon o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa. Naravno, takva neka mogućnost postoji i nekim skorijim zakonima koji su doneti, ali nisu oni predmet ovog interesovanja.
O čemu se zapravo radi? Vrlo retko državni organi ili paradržavni organi mogu da se bave privrednom delatnošću, a tehnički posmatrano ti poslovi održavanja vodnih puteva, kao što reče jedan od poslanika iz DS, čišćenje, pravljenje odgovarajuće dubine vode radi nesmetanog obavljanja vodnog saobraćaja u tehničkom smislu jesu poslovi iz oblasti građevinarstva ili neke slične, ali takođe privredne delatnosti, i po pravilu nešto što je direkcija, upravna organizacija, ne bi ni smela po zakonu da se bavi privrednom delatnošću. I dobro je da se uvodi i konkurencija i dobro je da se uvodi i mogućnost da se ti poslovi poveravaju u zakonu propisanom postupku nekome ko u svojoj registraciji ima i to poslovno ovlašćenje.
Međutim, ono što je nama smetalo u tom prethodnom članu jeste što smatramo da je potpuno neprihvatljivo da poslove nadzora, kako su ti poslovi urađeni, da se i ti poslovi ustupaju nekom drugom privrednom društvu. Mi smatramo da poslove nadzora treba zadržati u Direkciji za vodne puteve, jer u krajnjem slučaju direkcija i garantuje za kvalitet svega toga što bi moralo da se uradi. Znači, klasični poslovi nadzora moraju da ostanu u direkciji, jer ona treba da bude garant kvaliteta poslova koji su obavljeni.
Predstavnik Vlade je s pravom malopre rekao da treba praviti razliku između vodoprivredne delatnosti i ovoga što reguliše ovaj zakon, a to je pre svega bezbednost plovidbe na rekama i tim vodnim putevima. I puno puta treba da se interveniše da se očisti vodni put, kako bi se nesmetano obavljao saobraćaj. I do sada je Direkcija za vodne puteve to radila, ako mogu tako da kažem, selektivno, neki put ako su oni u mogućnosti, neki put ako nisu u mogućnosti, oni povere nekome za odgovarajuću cenu da taj posao urade.
Zato mislim da ona velika rasprava koja je vođena o tome šta, kako, da li tu postoji neka mogućnost zloupotrebe je nepraktična. Mogućnost zloupotrebe uvek postoji, to moram da vam kažem, neka vrsta monopola da država to radi treba da postoji, ali znate kako je sa monopolima, ili se podstiče konkurencija ili se monopol oktroiše. Jedan oktroisani monopol može da garantuje da će održavanje vodnih puteva da bude kvalitetno. Da bi ono bilo kvalitetno, neophodno je da nadzor bude u direkciji.
Što se tiče ovog konkretnog amandmana na član 3, ja predlažem da se usvoji ovaj naš amandman. Ništa ne gubi na tekstu predloženi član, ništa ne gubi, tim pre što ovo što tražimo da se briše u stavu 7. već postoji u zakonu.
Što se tiče ovog što je propisano u stavu 6, to bi po nekoj definiciji trebalo da pripadne pre svega Vladi Republike Srbije, ali nije nikakav problem da se to uredi i programom o kome se govori mnogo više u prethodnim stavovima ovog člana.

Pošto ste objedinili ovu raspravu, ja bih se u prvom delu osvrnuo na ove finansijske ugovore. Glavni problem ovih ugovora jeste što su to ugovori gde se mi zadužujemo i to su ugovori koji su svi u skladu sa politikom od 5. oktobra 2000. godine – ako hoćeš da ideš u EU, ti moraš da se zadužuješ. Kako se vrši zaduživanje? Zaduživanje se vrši potpuno nekritički i Srbija danas duguje tri hiljade milijardi dinara, što međunarodnim bankama, što komercijalnim bankama, i to je taj rezultat politike - ide se u EU po svaku cenu. I ovih pet zakona se ne razlikuju od zakona koji su bili na dnevnom redu i pre deset godina i pre pet godina, to je to isto.
Interesantna je stvar da za ove zakone, odnosno za ove međunarodne sporazume, jedini koji je ovlašćen da ih potpiše je ministar finansija, prema Zakonu o javnom dugu. Međutim, ovaj sporazum koji se tiče Fonda za razvoj Abu Dabija potpisao je ministar inostranih poslova. Eto, to bi mogao da bude jedan blagi nedostatak. Ali, mnogo veći nedostatak jeste što sve ove ugovore finansijske, koje mi danas imamo na dnevnom redu i koje prate zakoni, predlozi zakona o potvrđivanju, o ratifikaciji, u stvari ne mogu da se definišu.
Evo, da skrenem pažnju na Zakon o javnom dugu. Zakon o javnom dugu poznaje zaduživanje radi održavanja tekuće likvidnosti, pa onda poznaje zakone za finansiranje budžetskog deficita, pa onda poznaje zaduživanje radi refinansiranja, doduše, poznaje i zaduživanje radi investicionih projekata. Ako primenimo ovu nomenklaturu iz zakona, koja je obavezujuća, onda što se tiče ovog za Abu Dabi, vi ste rekli za stabilnost sistema finansija za budžetsku podršku, a mi svakog dana slušamo kako nam bezobrazno dobro ide, preliva, nigde ne fali, nego preliva. Pa, onda kod ovog drugog, to jeste projekat i neki programski zajam da bi se napravili stanovi u Pic mali u Kraljevu, i to je neki projekt, neki investicioni.
Onda, ovaj treći je modernizacija javne uprave. Da li je to investicija, šta je to? To je opet 69 miliona evra. Pa, sledeći je ovaj koji se tiče zatvora u Kragujevcu. Verovatno je i on programsko-investicioni zajam za razvoj. Onda imamo ovaj poslednji, gde je praktično Vlada Republike Srbije propusno mesto da komercijalne banke dobiju kredite kako bi ih plasirali u razvoj malih i srednjih preduzeća. Ovo je četvrti ili peti zajam. Približavamo se ukupnoj vrednosti od milijardu evra. Nešto bi moralo da se vidi od toga da se desilo dobro. Nažalost, ne vidi se.
Što se tiče Zakona o budžetu, sve ste to obuhvatili, kao rezervisanje da se ove godine zadužimo. I to je ono što Srbija radi i tim putem Srbija ide, nekontrolisanog zaduživanja, a mi još nismo dobili nijedan izveštaj i po zakonu koji se tiče zaključivanja međunarodnih ugovora, gde nas Vlada izveštava šta se dešava sa tim sredstvima i kako su ta sredstva potrošena.
Sada, da idemo na ovaj mnogo važniji predlog zakona, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o osnivanju fonda za zapadni Balkan, sa statutom fonda za zapadni Balkan. Znači, Višegradska grupa, to su Češka, Slovačka, Mađarska i Poljska i prema ovim poslednjim informacijama oni izražavaju neku zebnju ili neku sumnju da li EU više postoji, da li je ona više dobro mesto, pa smo imali u Mađarskoj čak i onaj referendum. Svi su nezadovoljni, ne samo zbog ove migrantske krize, nego uopšte zbog ogromne krize u EU. Ali, to je njihov problem.
Sada smo došli u situaciju da ovi koji ne veruju mnogo u EU vrše pritisak na Srbiju da ona potpiše sporazum o osnovanju fonda za zapadni Balkan. Tako se došlo do toga. Samo da kažem da je taj sporazum potpisan 13. novembra 2015. godine u Pragu. U ime Albanije sporazum je potpisao ministar Ditmir Bušati, u ime BiH ministar Igor Crnadak, u ime Kosova ministar Hašim Tači, u ime Makedonije ministar Nikola Popeski, u ime Crne Gore ministar Igor Lukšić, u ime Srbije ministar Ivica Dačić, šest ugovornih strana u smislu međunarodno priznatog subjektiviteta. Ko je potpisao u ime ugovornih strana? Ovlašćeni ministri, državni funkcioneri, najviši državni funkcioneri.
Ministri spoljnih poslova, po definiciji su, ako mogu tako da kažem, u pitanju je drugi čovek izvršne vlasti, drugi čovek Vlade koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku, Vlade koja odgovara Narodnoj skupštini i građanima kao nosiocima suvereniteta za vođenje unutrašnje i spoljne politike. Znači, mi se danas nalazimo na terenu spoljne politike: međunarodni odnosi, šest ugovornih strana, šest međunarodnih subjekata.
Kako to sad stoji sa tim subjektima? Nesporno je za ovih pet. Sporan je ovaj šesti. Nije on sporan zbog fusnote, nije on sporan zbog zvezdice. On je apsolutno sporan i sa gledišta Rezolucije 1244, ali najviše treba da bude sporan sa gledišta Srbije, jer Srbija ne priznaje nezavisno terorističko Kosovo koje prave NATO pakt i Evropska unija, a mi idemo ka Evropskoj uniji. Pre sedam godina sam objašnjavao ovde da je tada Srbija bila u procesu SSP-a, ali u istom procesu je bilo i Kosovo bez zvezdice, bez fusnote, bez svega i svačega.
Do sada se dešavalo da se prave neki sporazumi, te se potpisuju, te se ne potpisuju na nivou predstavnika izvršne vlasti. Ovo je prvi dokument koji je podnet u skladu sa Zakonom o zaključivanju međunarodnih ugovora, u skladu sa našim Zakonom o zaključivanju međunarodnih ugovora. Mi smo ovom Sporazumu dali tretman međunarodnog ugovora. Mi smo priznali da je ovo međunarodni ugovor.
Ovaj Sporazum je zaključen u jednom primerku na zajedničkom jeziku za sve ugovorne strane, a to je engleski jezik. Depozitar ovog međunarodnog sporazuma - Albanija je svima dostavila fotokopiju toga što su potpisali u jednom primerku, a mi smo dobili englesku i srpsku verziju, u skladu sa našim zakonom, da bi se sproveo proces ratifikacije u Narodnoj skupštini.
Ratifikacija znači prihvatamo, ozvaničavamo. Ratifikacija znači obavezujemo se. Kada budete glasali za ovo, vi ste se obavezali, vi ste Srbiju obavezali. Na šta ste obavezali? Na sve ono što piše u ugovoru, sa dodatkom ovog statuta.
Ideja predlagača je da je Sporazum moguć zato što pored naziva Kosovo postoji zvezdica. Gde to još postoji? Nigde. Dalje, ugovorne strane valjda imaju međunarodno-pravni subjektivitet i legitimitet, jer drugačije ne može da se priča o međunarodnom ugovoru. Zaključuju ga stranci. Ovaj sporazum ne zaključujemo sa nekim domaćim, onda ne bi došlo na ratifikaciju, nego sa inostranstvom zaključujemo. Kako je to moguće kada po Rezoluciji 1244 za teritoriju Kosova i Metohije to rade samo Ujedinjene nacije? Samo rade Ujedinjene nacije.
To što Velika Britanija prihvata terorističko Kosovo kao ravnopravnog partnera, to je njihov problem, njihovo pravo. Mi nemamo pravo da ih tako prihvatimo. Mi nemamo pravo da im damo međunarodno-pravni subjektivitet. Ako mi njima damo međunarodno-pravni subjektivitet, kako će u Savetu bezbednosti oni da se bore za naša prava? Ima da nam kažu – pa zašto vi od nas tražite da budemo veći Srbi od vas? Zašto bi Ruska Federacija bila jači zaštitnik Srba i ideje Kosovo i Metohija u sastavu Srbije od Narodne skupštine koja prihvata sa zvezdicom, bez zvezdice? To je potpuno besmisleno. U međunarodnom pravu ništa ne znači, doći ću i do tog dela da vam objasnim, pošto je takvih primera u praksi bilo. Godine 2005. je nešto slično bilo na relaciji Turska-Evropska unija, pa je Evropska unija otkačila Tursku.
Ratifikacija ovog Sporazuma, pored uticaja koji ima na ovih šest ugovornih strana koje njih obavezuje, obavezuje i treće strane, prema svima deluje. Takav je u istoriji bio slučaj i sa Grenlandom, pa je neki sud odlučio zato što je neki ministar u svojoj izjavi rekao da veća prava ima Danska.
Dalje, ratifikacijom ovog Sporazuma Republika Srbija, Narodna skupština, Vlada Republike Srbije i svi državljani Republike Srbije pristaju da budu vezani ovim Sporazumom i ovim Statutom, bez obzira što se onih pet, šest tačaka saradnje ne tiču državotvornosti. Tu se slažem, u oblasti kulture, itd, ali imamo iskustva na relaciji NATO pakt-Evropska unija prema Srbiji. Uvek nam se to nekako zamagljeno provuče. Znate, možemo mi da dobijemo šamar, pa da se pravimo kao da ga nismo dobili, ali smo ga dobili. Nećemo mi da popravimo tu situaciju mnogo bolje. Mi moramo da se odupremo ovome.
Dalje, znači pored toga što ima uticaj i na sve druge međunarodno-pravne subjekte koji nisu ugovorne strane, stvarno se postavlja pitanje – kako da brane naš stav o ne priznavanju Kosova, ako sa tim nepriznatim Kosovom se zaključuje ovakav Sporazum, pa još i ratifikuje? Ratifikacija je čin koji se primenjuje samo na odnose sa inostranstvom. Mi ništa ovde ne ratifikujemo što se tiče unutrašnjih odnosa i unutrašnjeg prava i ako su strane ugovornice domaća pravna lica.
Prema do sada objavljenim informacijama, ovaj Sporazum je ratifikovalo Kosovo 22. marta 2016. godine i po proceduri koja je važi u BiH njihovo predsedništvo 12. jula 2016. godine. Izvinjavam se, nemam drugih podataka da li je neko još to ratifikovao, bez obzira da li jeste ili nije, a zašto mi žurimo. Zašto niste rekli da budemo šesti koji će da sprovedu ratifikaciju? Zašto da smo treći ili četvrti? Zašto se nama žuri? Ne znam odakle ta potreba da se žuri. Verovatno neki datumi na ovom procesu puta ka EU, razvoj dobrosusedskih odnosa sa Kosovom i Metohijom, sa terorističkim Kosovom, verovatno je neki politički razlog, neki veliki pritisak. Trpite taj pritisak ako možete da ga trpite, ako ne možete da trpite taj pritisak podnesite ostavke. Pritisak ne može da bude izgovor za narušavanje pitanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, pogotovo na način gde Srbija pristaje i Srbija se obavezuje.
U članu 3. Predloga zakona o ratifikaciji nalazi se Deklaracija koja nije ni rezerva niti interpretativna izjava, a pogotovo nije takozvana uslovna interpretativna izjava. Sada da vam objasnim kako to u praksi izgleda. Mi smo imali nešto slično 2008. godine, kada je bila ratifikacija SSP-a, pa smo tada podnosili jednu takvu izjavu da se to odnosi na celu teritoriju Kosova i Metohije, kao u sastavu Republike Srbije. Hvala Bogu, desilo se tada da smo se podelili na one koji vole Evropsku uniju i one koji ne vole Evropsku uniju. Sada guraju ovakav sporazum oni koji vole Evropsku uniju.
Članom 12. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora propisano je da zakon o ratifikaciji sadrži rezerve deklaracije i ove interpretativne izjave u odnosu na međunarodni ugovor, koje se stavljaju u skladu sa odredbama samog ugovora. U međunarodnom sporazumu koji ste potpisali i u ovom statutu ne postoji mogućnost da se stavi bilo kakva rezerva, ne postoji. Najvažnije je da Ustav Republike Srbije zabranjuje da se ovo radi.
Samo ću da se pozovem na jednu odredbu, a to je 167. stav 1. tačka 2) Ustava Republike Srbije da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom. Ovaj Predlog zakona o ratifikaciji ovog sporazuma nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije zato što Ustav Republike Srbije ne dozvoljava da terorističko Kosovo bude ugovorna strana.
O pravnom značaju deklaracije, i ove, navodne rezerve koju ste vi stavili, najbolje može da posluži primer kada je 29. jula 2005. godine Turska u jednom od sporazuma sa EU podnela deklaraciju da se potpisivanje ne tumači kao da Turska priznaje Kipar. Tada je EU izdala saopštenje da ta deklaracija, izjava ne čine deo protokola. To u prevodu znači – baš nas briga, potpisali ste, obavezali ste se, priznali ste to, moraćete to da poštujete.
Smatram da je u ovom trenutku najbolje da se ova tačka dnevnog reda povuče. Dobro je da obavimo ovu raspravu, da pošaljemo poruku celom svetu da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, bez obzira na sve pritiske, da vi možda i podležete pritiscima, ali poslanici ne podležu pritiscima, dižu svoj glas. Građani su deo suvereniteta preneli ovoj grupi od 250 ljudi, ovih 250 ljudi tumači Ustav Republike Srbije na sličan način kao što sam ja izneo, da idemo sa jakom i jasnom porukom i bićemo jači, i da blokiramo prijem u međunarodne organizacije imaćemo i jaču zaštitu i bolje partnere u Savetu bezbednosti koji će da nas brane i da nas čuvaju.
Da se ne desi situacija koja je bila decembra 2008. godine. Sećate se, Tadić je pristao i sa jednim predsedničkim pismom je došao Euleks na teritoriju Kosova i Metohije. Kako to u međunarodnim odnosima funkcioniše? Pa, vidite i sami. Predsednik Dodik vodi borbu da vrati one nadležnosti po Dejtonu Republici Srpskoj. Šta kaže visoki predstavnik? Ne može. Pristali ste kada ste davali, i nema povratka nazad.

Razmatramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Osnovni tekst ili, da budem precizniji, taj zakon je donet još 2010. godine „Službeni glasnik“ broj 73/10. Prva izmena i dopuna je urađena 2012. godine i to je objavljeno u „Službenom glasniku“ broj 121/12. Druga izmena i dopuna je učinjena 2015. godine, to je objavljeno u „Službenom glasniku“ broj 18/15, to je bilo u februaru 2015. godine.
Mora da se kaže da je i u „Službenom glasniku“ broj 96/15 objavljen Zakon o trgovačkom brodarstvu kojim su stavljeni van snage čl. 41, 43. i 44. Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama.
Današnji predlog zakona ima ukupno 55 članova, od toga 49 članova se odnosi na izmene i dopune postojećeg teksta zakona, a šest članova su tzv. prelazni ili završni, objašnjavajući. U okviru ovih 49 članova ima 17 koji se prvi put menjaju, 27 koji su već jednom promenjeni i šest koji su već dva puta menjani. Interesantno je da se u 49 članova nalazi čak 29 članova koji su menjani februara 2015. godine.
Ovi podaci dokazuju da ne postoji program u ovoj oblasti, već da se promene i dopune dešavaju gotovo mahinalno ili prema trenutnim interesima.
Samo da podsetim, pravilo je da se izmenama i dopunama zakona pristupa ako se u međuvremenu desila neka izmena u pravnom sistemu, ili izmena u politici, ili je nužno da se pristupi prilagođavanju stvarnim potrebama. Pošto je predlagač i ovog zakona isti onaj iz 2012. godine, znači razlog nije promena politike u ovoj oblasti.
U Predlogu zakona se navodi kao razlog potreba usaglašavanja i stvarne potrebe, ali ja moram da kažem da to u stvari nije stvarni razlog zašto se pristupilo podnošenju ovog predloga zakona. U obrazloženju se navodi potreba usaglašavanja sa Zakonom o istraživanju nesreća u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju.
Samo da podsetim taj zakon je donet 23. jula 2015. godine i objavljen je u „Službenom glasniku“ broj 66/15 i u pogledu, vrlo precizno navodim, pomoći žrtvama nesreće i njihovoj porodici članom 14. tog zakona je propisan plan hitnih mera pomoći, koje uključuju prevoz, smeštaj, medicinsku pomoć žrtvama i njihovim porodicama u slučaju nesreće, donosi Vlada.
Istim zakonom u članu 54. stav 2. je propisano da Vlada u roku od šest meseci donosi podzakonski akt, a taj rok je istekao januara 2016. godine. Vlada je 15. jula ove godine donela Uredbu o planu hitnih mera pomoći žrtvama i njihovim porodicama u slučaju nesreća u saobraćaju i to je objavljeno u „Službenom glasniku“ broj 63/16. Odredbom člana 5. stav 3. Uredbe o planu hitnih mera pomoći u slučaju nesreće u saobraćaju Vlada je praktično tu odredbu ubacila u član 13. Predloga zakona koji je danas na dnevnom redu.
Moram da vas podsetim da je potpuno nedopustivo da se norma podzakonskog akta diže na nivo zakonske norme u nekom drugom zakonu. Obično je pravilo drugačije, da zakonska norma bude osnov za podzakonsku normu i prepisivanje tih normi nije ni potrebno. U krajnjem slučaju, ta uredba je na snazi i ta uredba obavezuje, bez obzira da li se nalazi u posebnom zakonu ili ne.
Slična je situacija i sa članom 19. Predloga zakona kojim se vrši izmena zbog, navodno, obaveze usaglašavanja sa Zakonom o istraživanju, a vrši se nepotrebno upućivanje na taj zakon. Znači, cela odredba člana 19. Predloga zakona jeste upućivanje na poseban Zakon o istraživanju nesreća. Tu se stvarno otvara pitanje, kao da inspektori bezbednosti plovidbe nikada do sada nisu ispitivali plovidbene nezgode. Primarni zadatak im je, u krajnjem slučaju, i bio dok nije donet ovaj Zakon o istraživanju.
U obrazloženju Predloga zakona se kao razlog za izmene i dopune, a ja to govorim intervenciju, u članovima 21, 22, 23, 24. Predloga zakona navodi potreba usaglašavanja sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Opet da se malo podsetimo, taj zakon je donet i objavljen u „Službenom glasniku“ broj 104 još 2013. godine i zakonom je u članu 5. propisano da Vlada propisuje bliže kriterijume za određivanje objekata koji su obavezno obezbeđeni i način vršenja poslova zaštite obavezno obezbeđenih objekata.
Dakle, ako je postojala ova obaveza, ona je morala da se obavi prilikom izmena i dopuna Zakona o plovidbi i lukama još u februaru 2015. godine. Međutim, to očigledno da se nije uradilo, ali ima još jedna stvar. Vlada nije donela uredbu još uvek u skladu sa članom 5. navedenog zakona.
Mora da se ima i u vidu da se izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, koji je objavljen 2015. godine, ništa nije promenilo u pogledu obezbeđenja objekata, već samo u pogledu licenci, nadležnosti i osposobljenosti lica koja pružaju zaštitu. Tako da, stvarno nije jasno šta se menja i zašto se ovim zakonom insistira na ovim promenama.
Kao treći razlog za izmene i dopune navodi se iznajmljivanje stranih jahti, a ta promena se vrši u članu koji ima samo jedan stav i koji reguliše obavezu stranog broda da se na njemu viju dve zastave. Pravno-tehnički potpuno neprihvatljivo da se u jednom članu mešaju dve ili čak tri oblasti koje nemaju nikakvu dodirnu tačku. Da je oba intervencija na ovom članu učinjena kao poseban, novi član, to bi donekle imalo nekog smisla. Ovako nema apsolutno nikakvog smisla i prosto se čudim da je to moglo da prođe pravno-tehničku redakturu pri Vladi.
Moram da skrenem pažnju predlagaču da po meni deluje neverovatno, ako je svrha ove promene da se uvede red na plovilima EU, onda je to moralo da uradi počevši od člana 4. Zakona, pa redom, da preskočim članove 41. i 43, ali i svakako 87, 92, 104, 133, 184, 281, pa čak i onim članovima nekoliko zakona koji kažu da se to primenjuje od kada Srbija uđe u EU. Mi imamo i takve članove u našim predlozima zakona koji se tiču plovidbe i ove materije koja je predmet ovog zakona.
Kao četvrti razlog za izmene i dopune navodi se potreba preciziranja značenja pojma „statusnih promena kod lučkih operatera“ i moram da konstatujem da se to vrši na način da se praktično proširuju situacije u odnosu na Zakon o privrednim društvima. Moram da skrenem pažnju da jednim zakonom ne može da se menja suština i sadržina nekog drugog zakona. Vi jednim zakonom sa nekoliko odredbi možete da intervenišete na neki drugi propis ili drugi zakon, ali u smislu stavljanja van snage odgovarajuće odredbe, ali da menjate suštinu i značaj Zakona o privrednim društvima kroz izmene Zakona o plovidbi i lukama, to je krajnje neprihvatljivo. Ovde se uvode potpuno novi kriterijumi koji se tiču statusa pravnih lica privrednih društava, to je potpuno neprihvatljivo i prosto je nemoguće ovim zakonom da se to uradi.
Povodom statusa lučkih operatera mora da se prihvate odredbe Zakona o privrednim društvima, a sva preciziranja Zakona o plovidbi i lukama ne mogu da znače izmenu propisa o privrednim društvima, pogotovo je zabranjeno da se proširenje vrši unošenjem odredbi o promeni vlasništva, promenama kapitala, stečaju i slično. Za te oblasti postoje potpuno drugi propisi. Lučki operateri nisu u rangu banaka, osiguravajućih društava, pa da agencija ili ministarstvo mora da ima uvid ili da daje saglasnost ili da razmišlja o vlasnicima kapitala. To je u nadležnosti, pre svega, privrednih društava i to se registruje u Agenciji za privredna društva.
Peti razlog za izmene i dopune su pokušaji proširenja stečajnih prava, tako su napisali u svom obrazloženju. Stečajna prava, u osnovi je da se zaključenja ugovora o privatizaciji posle 4. juna 2003. godine zameni započinjanjem postupka privatizacije.
Molim vas, započinjanje postupka privatizacije je nešto objektivno koje se dešava na relaciji onoga koji vrši postupak privatizacije, a ne počinje na zahtev stranke. Stečena prava postoje kod zahteva stranke. Ovde nema toga i potpuno je neshvatljivo zašto se ide u ove oblasti, očigledno 2015. godine da posao nije završen na valjan način. Valjda se stečena prava koriste, a ovde se stečena prava kao izgovor koriste da bi se dobitno proširio broj izuzetaka i stečena prava i sasvim nepotrebno u isti koš sa privatizacijom ubacuje i pravo svojine po osnovu ulaganja koje nikada nije bilo sporno.
Molim vas, najzaštićenije je pravo svojine, najzaštićenije je pravo ulaganja. Ko je uložio sredstva u nešto može da računa da ima pravo svojine nad tim stvarima. Ta sudbina je i lučke infrastrukture. Ako postoje dokazi da je neko izgradio lučku infrastrukturu, pa naravno da po osnovu ulaganja ima pravo svojine.
Mislim da je nepotrebno ovim zakonom da se ulazi u nešto što reguliše Zakon o planiranju i izgradnji, da je nepotrebno da se ulazi u nešto što reguliše Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i u druge propise. Očigledno postoji neki razlog zašto se ova intervencija vrši, a ja stičem utisak da 2015. godine nije na kvalitetan način završen neki zadatak koji je morao da se završi.
Za ovaj predlog, on navodno sadrži i odredbe o izmenama i dopunama koji suštinski u stvari nisu potrebne. Nama je u stvari potreban jedan potpuno novi zakon, jer ako se pogleda ovaj zakon u svom celokupnom paketu, mi onda imamo i pet predloga, odnosno pet članova u predlogu zakona gde se ispravljaju tehničke greške, a na nekim mestima se tehničke greške ispravljaju suprotno osnovnom principu, ko može više može i manje. To je prosto neshvatljivo šta se dešava.
Interesantno je da se po pitanju naknada koje brodari plaćaju u igru uvlači i potpuno jasan Zakon o kontroli državne pomoći koji se primenjuje od 2010. godine, a u međuvremenu nije nastala potreba da se bilo šta menja, a pogotovo kada su u pitanju luke i pristaništa. Nameće se obaveza Agenciji da sva umanjenja, naknade tretira kao državnu pomoć male vrednosti. To je iluzorno. Umanjenjem naknade kao javnog prihoda brodari i ne stiču povoljniji položaj na tržištu niti se na taj način narušava konkurencija na tržištu, naknada koja se plaća je javni prihod, u odgovarajućim slučajevima imaju pravo na odgovarajuću naknadu. Do sada se to nije prijavljivalo, u smislu Zakona o kontroli državne pomoći, nije imalo tretman male pomoći, a ovde se uvodi čak i obaveza vođenja toga, potpuno nepotrebno, sve je proisteklo iz potpuno lošeg tumačenja zakona i uredbe koja ovu materiju reguliše, Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći. Potpuno je neshvatljivo umanjenje od 50% naknade koja se priznaje za istovar rude i čelika, ona sada više ne važi. Pa, kako to sad baš u trenutku kada su Kinezi kupili ovu našu Železaru više ne važi onaj popust koji je do sada postojao.
Naravno, mi smo podneli tridesetak amandmana na ovaj predlog zakona. Trudićemo se u raspravi da obrazložimo svaki od ovih amandmana. Smatramo da je potpuno nepotrebno ovo što je urađeno, ali smo uspeli da lociramo gde su problemi i zašto imamo problema u brodarstvu, odnosno u primeni ovog Zakona o plovidbi i lukama. Moram da kažem da sve ukazuje da se problem nalazi u Ministarstvu saobraćaja. Nalazi se pre svega u područnim i upravnim organizacijama koje tamo postoje i moram radi korektnosti prema nekim koji su pre mene pričali, Direkcija za vodne puteve je upravna organizacija nije privredno društvo. Tako da mogućnost da se ti poslovi tehničkog održavanja ustupe u zakonom propisanom postupku drugim pravnim licima koja su osposobljena i licencirana i imaju mogućnosti da to rade nije neka novost, to se i do sada radilo. Međutim, za nas je potpuno neshvatljivo da se poslovi nadzora izbacuju iz Direkcije za vodne puteve. To je što se tiče nas potpuno neprihvatljivo.
Moram da vam skrenem pažnju da veliki broj lica koja rade u ministarstvu na poslovima plovidbe i slično, jer ovaj sistem u okviru ministarstva pored Lučke kapetanije tu je i Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu, Direkcija za vodne puteve, Agencija za upravljanje lukama, pa još i to ovlašćena pravna lica za održavanje državnih vodnih puteva itd.
Moram da vam skrenem pažnju, da tu postoji negativna kadrovska selekcija što se tiče SRS, počev od Zorana Gvozdenovića, pa tog Kovačevića, pa čak tamo postoje i džipovi sa duplim rezervoarima, tu je čitav spisak imena ljudi koji su maksimalno privatizovali. Ne sporim da svaki ministar ima pravo da formira kabinet, da formira ekipu koja će da zadovolji po procenama ministra te potrebe, da se najbolje organizuje posao, međutim, ovde imamo i od Leposave Sojić, pa od Lucije Dević, da vam ne pričam ove lične biografije, šta sve ko radi tamo, kako radi, koliko radi. O tome su pisale i novine, gde se falsifikuju upisnici, gde se dodeljuju i neke potvrde, diplome za čamce itd. To je predmet istraživanja policija odavno i to je postala javna stvar odavno, o tome se piše i budite sigurni i dalje će da se piše šta se dešava u pojedinim sektorima u okviru ovog ministarstva.
Mislim da je glavni problem lošeg predloga zakona i lošeg stanja, kadrovska neosposobljenost ministarstva sa svim područnim i upravnim organizacijama da se izađe u susret i da se na što bolji način i pripremi zakon i da se na što bolji način poštuju odredbe zakona i sredi ova oblast.
Moram da skrenem pažnju da u postojećim propisima koji regulišu ovu materiju imamo svojevrsnu diskriminaciju. Ovde se protežiraju, hajde da kažem, sve ono što ima zastavu EU, a drugi koji učestvuju u ovom poslu ili koji plove Dunavom i Savom se na neki način diskriminišu. Postoji nekoliko takvih članova. Postoji još puno članova koji nisu obuhvaćeni predlogom za izmene i dopune, pa nismo mogli da amandmanski intervenišemo, ali su svakako i oni predmet našeg interesovanja i oni su takođe morali da dođu pod udar ovih promena i izmena.
Kažem, mi smo podneli tridesetak amandmana. Svi amandmani su podneti sa osnovnim ciljem da se poboljša ovaj tekst. Tekst predloga zakona je po našim kriterijumima vrlo loš. Stvarne potrebe nisu dotaknute ovim predlogom izmena i dopuna. Imamo i činjenicu da pojedini područni organi i pojedine organizacije suštinske nisu ni zaživele na način kako je to propisano zakonom, a to pre svega mislim na ovu agenciju koja vodi računa o lukama.
Prosto se plašim ove svojevrsne zbrke koja je nastala i u ovom zakonu, ne samo ovim izmenama i dopunama, nego praktično od 2015. godine gde može doći do svojinskih problema i kod vlasništva luka. To može da proizvede probleme i sa lučkom delatnošću, to može da proizvede i neke druge probleme, a javnost je već upoznata kakvi sve apetiti postoje kada su u pitanju luke. Luke nisu privatna stvar, da se razumemo i luke jesu dobro od javnog značaja i s pravom država tu treba maksimalno da se unese i da to maksimalno reguliše, jer tamo se sve i svašta može desiti, uostalom, pomorstvo i brodarstvo oduvek prate neke loše pojave i stvarno stalna borba između države i lučkih operatera i brodara. Hvala.

Pa, ja sam vrlo precizno na početku rekao da ovaj zakon ima 55 članova, a da smo mi podneli samo 30 amandmana, tako da nismo od prvog do poslednjeg, ovo što ste vi rekli.
Drugo, za svaki amandman postoji obrazloženje šta smo predložili, ali kada budete videli amandmane, videćete da ima amandmana kojim ispravljamo neke druge stvari koje niste vi, kao predlagač, ne vi, nego ko je predlagač, nije obuhvatio Predlogom zakona o izmenama i dopunama. Tako da, znači, nije od 55 amandmana, nisu svi amandmani „briše se“, već je samo 30 amandmana i u okviru tih 30 amandmana ima i onih koji nisu „briše se“, nego se menja nešto u vašem predlogu. Tako da, kada budete videli, onda ćete videti koliko ste pogrešili u ovoj konstataciji koju ste izneli.

Dobra je prilika da u ime SRS iznesem stav povodom svih amandmana na član 1. Predloga zakona.
Mi ćemo stvarno da se nađemo u jednoj čudnoj situaciji, s obzirom da je predlagač zakona, usvojio jedan amandman na član 1. i taj amandman je praktično postao sastavni deo Predloga zakona i o njemu se ne glasa u danu za glasanje, ali onda nastaje jedan logički problem, jer ima, sigurno, još 12 amandmana, ako ne i više, sličnog ili identičnog teksta o kojima će da se glasa i onda će da se javi dilema kod onih koji će da glasaju protiv amandmana, jer onda su praktično glasali protiv nečega što je Vlada usvojila i postalo sastavni deo Predloga zakona.
Nije to prvi put da se dešava u ovoj zgradi, da znate. To je stara praksa, to je, ako mogu da kažem, stara poslovnička finta koja se stvarno i primenjuje. Ja se nisam javio zbog toga, nego sam se javio da ukažem na prednosti amandmana koji je Marko Milenković podneo u ime SRS.
Očigledno je da se javio jedan problem koji treba da se reši i u traganju kako treba da se reši taj problem pošlo se od principa da svi budu zadovoljni. Ako posmatrate ove diskusije, videćete da su svi zadovoljni, studenti zadovoljni, roditelji onako zadovoljni, ako su shvatili ovu operaciju, a najzadovoljniji profesori na državnim fakultetima, jer ovo im omogućava da još godinu dana, po ovom osnovu, malo uzmu i parice, a oni vole pare. To znate i sami. Da ne vole pare, ne bi radili na tri – četiri fakulteta. I sada, lepo su se studenti i roditelji izborili za profesore.
Ako se slažete ja bih pročitao nešto što ste vi napisali, ne vi, nego predlagač, u svom Predlogu zakona. Vidite, finansijska sredstva, koja treba da se obezbede sledeće godine i one tamo druge godine, glase ovako. Podrška radu Univerzitetu u Beogradu za profesore i njihove plate 6,7 milijardi dinara. Znači, mogu da obaraju još, imaju pare. Socijalni doprinosi milijardu i 200. Onda ovi u Novom Sadu četiri milijarde i 600 dobijaju iz budžeta Republike Srbije po osnovu ove izmene zakona, pa ovi u Kragujevcu na milijardu i 500 miliona, a tamo još nije završena afera „Indeks“, a pravi se uskoro i novi zatvor sa kapacitetom od 400 korisnika. Kragujevčani će da dobiju još po osnovu doprinosa 267 miliona. Univerzitet u Nišu dve milijarde za plate, doprinosi 340 miliona dinara. Univerzitet u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici za plate milijarda i 500, doprinosi 270 miliona. Državni univerzitet u Novom Sadu za plate 274 miliona, a doprinosi još oko 49 miliona. Univerzitet umetnosti za plate 794 miliona, doprinosi 142. Visoke škole za plate milijarda i 720 miliona, a za doprinose još 308 miliona. Transferi ostalim vlastima još 486 miliona. Znači, ova naša saglasnost ovde i ne potrebna svađa oko tih amandmana košta. Znači, to košta.
Da li smo ovim Predlogom zakona, koji će da se usvoji, ili ovim amandmanom rešili ono što je stvarno problem našem visokog obrazovanja? Nismo rešili. I dalje će da se štancuju diplome. Kad kažem štancuju diplome, ja moram da kažem da je sistem napravio štancanje. Zašto? Mi smo prešli na tržišnu ekonomiju. Mi smo omogućili da svakoga koga sertifikuje ministarstvo ili paradržavni organ ministarstva može da naplaćuje svoje predavanje, svoje znanje, dobija pravo da ima pečat i da štampa one diplome. Da li ste gledali Zoranu kada je pokazala Tominu diplomu? Pečati ovakvi, po 40 centimetara veliki. Čovek diplomirao. Znači, na svakom ćošku danas možete da obezbedite diplomu.
Ja sam pre tri godine bio na opštini Voždovac i snimali smo neki prilog ispred neke škole. Komšije su videle da se nešto dešava, izašle napolje, pita – šta je ovo ovde, kažem – neka škola. Da li ulazi neko ovde, kaže – pet godina niko nije ušao. Čekajte – prijemni ispiti, ono na internetu. Pustite to, nema veze.

Ja samo pričam o amandmanu.

Ja pričam o amandmanu, da će da se štancuju diplome i 2018. godine, a amandman se odnosi na školsku 2017/18. godinu.
Bolje da pratite šta ja pričam.

Nisam došao do 2019. godine. Samo na 2017/18. školsku godinu. Kada su u pitanju studenti, kada su u pitanju ovi koji treba magistriraju.

Molim?

Ne, niste dobro razumeli. Ja pričam o amandmanu Marka Milenkovića.

Taj amandman je na dnevnom redu.

Marko Milenković je pričao.

Identičan je amandman, gospođo, potpuno identičan. Niste primetili to?

Obuhvaćeni su svi amandmani na član 1. Ja sam vam to rekao na početku, ali niste slušali.

Ja sam pričao…