Svi amandmani se odnose na produženje mogućnosti da studiraju ljudi i do 2018. godine.

Ja ne znam šta se vama ne sviđa u onome što sam spomenuo, šta je problem?

Šta je problem? Recite mi šta je problem?

Hoćete da mi dozvolite da pričam o amandmanu na član 1?

Jel vi vidite neku razliku između tog amandmana i amandmana Marka Milenkovića?

Znači ne dozvoljavate mi da hvalim amandmane?

Jel vi shvatate da ja promovišem da ide do 2018. godine a ne do 2027. godine?

Jel ste vi čuli da ja pričam 2027. godina?

Jel ste vi čuli da ja pričam o tome?

Ja kritikujem.

Vi ne razlikujete kritiku od … (Isključen mikrofon.)

Ja ću o amandmanu gospođe Gordane Čomić, pošto smo u raspravi došli dotle. Ona je amandmanom obuhvatila član 1. Predloga zakona, a to se odnosi na član 123. st. 3. i 4. koji se tiču magistarskih i doktorskih studija. Radi javnosti samo da kažem da zakon o čijim izmenama i dopunama danas vodimo raspravu je donet 2005. godine, ali taj zakon je menjan i 2012. i 2013. i 2014. i 2015. godine, pa je čak dato i jedno autentično tumačenje tog zakona. Prema ovim godinama promena možete da zaključite šta su raniji predlagači morali da imaju u vidu. Moram da kažem da se ne slažem sa amandmanom gospođe Gordane Čomić, sada ću da vam kažem i zašto. Ne zbog toga što je on obuhvaćen činjenicom da je usvojen jedan od amandmana na član 1, nego zato što i ovaj njen amandman i mnogi drugi amandmani nemaju u centar pažnje neke principe.
Prvi i osnovni je princip bi morao da bude da studijski programi budu poprilično stabilni i sveobuhvatni. Mora da postoji razlika između onih programa koji su bili pre Bolonje i programa koji su po Bolonji, jer ovi po Bolonji su katastrofa, dobijaju se bodovi, savladava se neko gradivo, ali suštinskog znanja nema i zato su izmislili one master studije itd. Mi u suštini pričamo o tom problemu.
Ako postoji stabilan program onda je trivijalno kada će da se polaže i do kada može da se studira, jer valjda obrazovanje postoji radi znanja, ne postoji visoko obrazovanje da bi ljudi što duže bili u obrazovnom procesu, da ne napadaju tržište rada, da bi onda statistika pokazala kao veliki broj nezaposlenih. To je u Titovo vreme bilo. Pa, je Tito rekao – makar će dugogodišnjim studiranjem i bitisanjem na fakultetu da nauče da se ne pljuje po ulicama, a neće biti ni nezaposlenih, nego će da se vode kao učenici, studenti itd.
Znači, težište treba da bude program. Princip drugi koji treba da važi jeste ono što si položio ne polažeš. Treći princip koji treba da bude prisutan jeste nešto će ići iz budžeta, ali mi danas dobar deo studija imamo koja je izvan budžeta, privatne univerzitete, privatne fakultete, itd. Opet se vraćam na onu tržišnu ekonomiju. Znate, neko je upisao privatni fakultet. On je dao pare profesoru. Jedan deo tih para podrazumeva da on ne sme da ga obori, jer to nije u skladu sa tržišnim principima.
Tržišni je princip plati, pa klati, ja tebi pare ti meni navodno znanje ili diplomu. Daleko smo mi od toga da se naši fakulteti promovišu na način da diploma jednog fakulteta ima svoju težinu i da se svi sutra grabe za tog ko je završio taj fakultet. Mi očigledno nećemo doći u tu poziciju. Zašto? Zato što se dodvoravamo trenutnim interesima sa svih strana i to je taj naš problem i samo da vas obavestim. Zahvaljujući tome što je došla ova izmena ovog zakona i što su podneti dobri amandmani profesori će da imaju plate za dve godine, niko im nije ukinuo, nego će dobiti plate i po osnovu ovog pred bolonjskog studiranja. Samo da se zna.

Tačka dnevnog reda jeste autentično tumačenje, ali korektnosti treba da se kaže – autentično tumačenje treba da da onaj ko je doneo neki propis. Ja nisam učestvovao u donošenju ovog propisa, niti je SRS učestvovala, pa onda autentično tumačenje treba tumačiti kao naš doprinos zakonodavnog organu, odnosno Narodnoj skupštini da protumači ono što je Skupština izglasala i napisala u svom zakonu. To je prva konstatacija za koju smatram da je važna.
Druga važna konstatacija jeste što autentično tumačenje treba da izrazi volju zakonodavca, i to ne onu personalnu, nego onu materijalnu volju. Da bi se došlo do te materijalne volje, treba da se uzme predlog zakona kada je bio u proceduri, obrazloženje koje je tada bilo i da se pokupe sve diskusije povodom tog predloga zakona i naročito diskusija povodom člana 6. u to vreme predloga zakona. Onda kada se to sve stavi na sto i uporedi, može da se zaključi šta je bila prava volja zakonodavca ili većine koja je izglasala taj zakon.
Na žalost, taj put ne može u Narodnoj skupštini da se poštuje, taj put se čak ne poštuje i kada je u pitanju ocena ustavnosti nekog zakona jer i Ustavni sud je suočen sa velikim problemom kada ceni ustavnost nekog zakona. Zašto? Zato što u izvornim materijalima Narodne skupštine, znači u transkriptima, stenografskim beleškama, amandmanima, obrazloženjima itd. teško da može da se dođe do toga šta je motivisalo neke da glasaju za neko rešenje i kako se došlo do konačne verzije nekog člana zakona.
Kada se traži autentično tumačenje nekog propisa, tome se uvek pristupa restriktivno. Zašto restriktivno? Pa zbog toga što postoji mogućnost zloupotrebe autentičnog tumačenja. Moram da kažem da u praksi Narodne skupštine, ako pogledate za poslednjih 60 godina, retko kad je dato autentično tumačenje, doduše, nekada je to radio i Zakonodavni odbor na neki malo drugačiji način, ali retko se tome pristupalo. Zašto se retko pristupalo? Pa iz jednog prostog razloga, što se propisu da vremenski prostor da on zaživi i eventualno praksa u primeni tog zakona iznedri neka rešenja, a kasnije i neka sudska praksa.
Kod ovog zakona to očigledno nije moguće zato što je po samoj definiciji ovo poseban zakon ili, da budem precizniji, zakon za poseban slučaj. Da ne bih zbunio javnost povodom ovoga, izražavam stav SRS da ovu tačku dnevnog reda treba povući, odnosno preskočiti. Ovaj predlog treba povući jer ništa se ne dobija sa ovim autentičnim tumačenjem, ne daje se nikakav doprinos ni pravnoj nauci, niti nekom razjašnjenju jer opšta pravna načela koja važe, pre svega imovinskog prava, definišu i ovu situaciju koja je obuhvaćena članom 6. stav 1. ovog zakona. Ali, ako se i ovo tumačenje koje je predloženo prihvati kao autentično, smatram da ćemo imati veću štetu. Zašto? Zato što naša sudska praksa može da uzme ovo tumačenje pa da ga ne protumači da je za ovaj leks specijalis, nego za sve situacije kada dođe do nejasnoće uzrokovane time šta je stvarna službenost, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost, šta je zakonska službenost, a pogotovo šta su stvarni tereti.
Bukvalno rečeno, član 6. otvara kompletno problem ovih pravnih principa, a do toga se došlo pre svega zato što kada se pravi poseban zakon, onda se ide sa restriktivnim pristupom, da samo ono što je izuzetak ulazi u zakon, da se ne remete ona opšta pravna načela. Ovde je očigledno neki amater pisao, pa je hteo da da doprinos razvoju pravne nauke, stvarnog prava, pa je izbrkao šta je to stvarna, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost i šta su to tzv. stvarni tereti. Stvarno, u članu 6. stavu 1. imate sve ove institute i ništa nije jasno.
Međutim, prvo moram da kažem da meni uopšte nije jasno, još nisam čuo ko je otvorio pitanje nedoumice primene ovog zakona. Ja to još nisam čuo. Nedoumicu je otvorilo, ne znam, Ministarstvo finansija, neki budući kupac, katastar, grad Smederevo, sindikat. Ja još nisam čuo ko je otvorio ovu temu i da kaže – postoji nedoumicu. Tu treba biti oprezan. Evo, ne odskačem mnogo od teme. Meni je lično poznato da postoji takođe nešto „nedoumica“, ali ona nije pravne prirode. Ona je nedoumica zato što jedna žena u katastru u Čačku sprovodi neku svoju samovolju i ona kaže – ja ne prihvatam ni odluku Vrhovnog kasacionog suda, ni jednog suda. I to se stalno vrti od katastra do ministarstva. Sada, posle šest puta vraćanja, sada je došlo do Upravnog suda. A žalbe i tužbe, krijući tom svom prijatelju, pisala je skoro sve sudije i svi tužioci u Čačku, jer jedna žena u katastru je postala veća sila. Sada bi neko rekao da treba da se protumači neki zakon. Ne treba da se tumači zakon.
Slična je situacija i kod člana 6. Smatram da autentično tumačenje uopšte nije potrebno. Zašto nije potrebno? Krenuću redom. Prvo, zakon kaže se, ima naslov – Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektivna i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara“ Smederevo d.o.o. Beograd.
U prvom članu se neko setio da postoji Ustav Republike Srbije, pa je predmet zakona definisao na drugačiji način. Slušajte sad tu igru reči, to je taj doprinos razvoju prava, kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojima privredno društvo, pa sada „Železara“ stiče pravo svojine na objektima, pazite, na objektima definisanim u smislu zakona kojim se uređuje planiranje i izgradnja zemljišta, znači samo objekat u smislu Zakona o planiranju i to je ta nepokretnost objekat, i zemljištu na kojem su ti objekti izgrađeni kao i na neizgrađenom zemljištu. Iz ove formulacije vi stičete utisak da nepokretnost su objekti.
Stav 2. kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojim „Železara“ stiče pravo svojine na vodovima, to su već instalacije. Pravo svojine na vodovima su veće instalacije. I, kad taman zamislite da je to sve završeno, onda u sledećim članovima ovog predloga zakona, pominju se katastarske parcele, ali se ne pominje zemljište, nego se da zaključiti čime katastarska parcela da se odnosi na zemljište, pa ovde su otvorili pitanje prava svojine na zemljištu. To pitanje se reguliše sa još nekoliko članova. Pa, se propisuje čak i naknada koja treba da se plati, pa se čak i daje obaveza gradu Smederevu u smislu pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Sve se to trpa na neko, neka velika brzina, itd, i onda dolazimo do člana 6. koji u suštini treba da odrazi pravo službenosti.
Pravo službenosti po definiciji podrazumeva, da postoji povlasno dobro i poslužno dobro, nema veze ko je tu vlasnik kog dobra. Poslužno dobro trpi nešto i daje pravo povlasnom dobru, i uopšte nije bitno ko je vlasnik, kada je u pitanju stvarna službenost. A ovde se ulazi u priču, pa u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao d.o.o. pravno lice, u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao objekat privredni, kao građevinski objekat i sa ovim tumačenjem ide se još dalje i neko ko se i malo razume u ove stvari on postavlja pitanje – a šta će nam tumačenje? Kada sama logika poslužnog i povlasnog dobra sve ovo reguliše.
Onda se ide korak dalje, pa se kaže – zakonom konstituisana službenost ima neku prednost itd, itd. Pa sve službenosti se upisuju, samo što je kod jedne osnov za upis ugovor kod ugovorne, a kod zakonske zakon. Zakon zamenjuje ugovor, i u katastru mora da se upiše svaka službena, zato što je to javni registar, da bi treća lica znala šta je šta.
Znači, ovde se radi o tome da je neko napravio nepotrebno zbrku u svojoj glavi, ne u zakon. Zakon ima nekih svojih nedostataka, ali opšti pravni principi definišu ovu situaciju i nalaze prava rešenja za ovo. Zamislite šta su otvorili kao problem? Pa, „Telekom“, pa gradske toplane, pa vodovod i kanalizacija, pa hiljade kilometara vodova postoji pod zemljom i to je tzv. stvarni teret. Prolazi kroz tuđe zemljište, u postupku eksproprijacije je rešena je naknada kada se to gradilo, postavljalo, kad se to lepo završilo vlasnik zemljišta i dalje trpi teret. U kom smislu? Ne sme da buši dublje od 60 santimetara, da ne bi poništio te vodove, itd. Dužan je da omogući intervenciju kada nešto pukne tu, da onaj koji dođe, taj koji vrši intervenciju mora da plati naknadnu štetu, to su sveopšti pravni principi koji postoje. Nema potrebe za tumačenjem. Bilo ko će da vam kaže, to postoji, a ovde se insistira posebno na tumačenju.
Stičem utisak da je neko namerno ovu temu postavio u vreme kada se tema „Trepče“ na jedan drugi način, ali donekle približno je sličan način otvara tamo. Neko je napravio autogol, autogol ne ovima koji su na vlasti, oni su skloni autogolovima, nego ovo je autogol za Srbiju ljudi. Donosili ste poseban zakon da navučete tog investitora, doneli ste taj zakon, a onda kažete - e, moramo da se sretnemo ali nećemo da menjamo zakon, nego da damo autentično tumačenje.
Pa, što se tiče procedure u Narodnoj skupštini ona je gotovo identična kada je u pitanju izmena zakona i kada je donošenje autentičnog tumačenja. Ne znam kome je trebala ova medijska galama povodom ovoga. Član 6. je u potpunosti jasan, ne treba nikakvo autentično tumačenje, tim pre što mi sada stvaramo tumačenje. Po definiciji autentično tumačenje znači da mi kažemo ono što je postojalo prilikom donošenja zakona, tada to ništa nije postojalo. Mi sada nadograđujemo to i kažemo treba da se tumači tako, kako da se tumači uz skladu sa opštim pravnim principom imovinskog prava i stvarnog prava koji godinama važe u Srbiji.
Kaže, kod nekog je stvorena nedoumica. Kod koga je mogla da se stvori nedoumica? Kod koga? Koliko vidim ovde je najveća nedoumica kod autora zakona. Samo kod autora zakona postoji nedoumica, tekstopisca. E, sad pošto ste otvorili tu temu, šta da vam radim, tako je, ovaj zakon to moram da vam kažem, niti propisuje uslove, niti propisuje način kako je navedeno u tekstu i u naslovu ovog zakona. Ovde sadrži odredbe koje govore o tome, ovim zakonom se prenosi, ovim zakonom se daje i tako dalje. Ne ulazim u to, to je većina tada odlučila, zadržavam se samo na autentičnom tumačenju.
Znači, logika stvarnog prava, logika prava službenosti i logika prava stvarnih tereta podrazumeva povlasno i poslužno dobro. Poslužno dobro mora da trpi određene terete radi koristi i korišćenja na povlasnom dobru. To je u domenu stvarnih službenosti. Nema nikakav uticaj ime i prezime, ne vezuje se, vezuje se za vlasništvo, odgovarajuće nepokretnosti. To može biti i objekat. Otvorili ste temu zemljište i objekat. Otvorili ste temu nepromenljivosti Zakona o javnoj svojini. Otvorili ste temu, onih odredbi koje govore o privatizaciji građevinskog zemljišta. Otvorili ste mnoge teme potpuno nepotrebno u ovom trenutku, potpuno nepotrebno.
Ako je ovo bio interes druge ugovorne strane koja je htela da kupi imovinu, onda pored ovog zakona mnogo važniji su neki drugi propisi koje ste morali da imate u vidu. I, neću da ulazim u to, samo ću da se skoncentrišem na ovo što ste stavili kao tačku dnevnog reda.
Predlog ovog autentičnog tumačenja, predlažem vam da povučete iz procedure, da zaboravimo šta smo pričali o ovome. Nepotrebno je ovo tumačenje. To je važeće tumačenje po opštim propisima koji postoje. To bi moglo da bude, što se ono kaže, tačka.
Pošto su sada otvorene neke teme vezano za „Železaru“, a krenula je priča Tito se šetao pa je rekao ovde može da uspeva grožđe, a oni protumačili gvožđe, pa napravili železaru, malo šale da unesem i tako dalje. Železara je nešto što postoji i postojala je još u vreme sankcija, pa je bila čuvena, kako se zvaše onda, način proizvodnje Matkovićev gvozden, kad se struja topila sa strujom i tako dalje. Svašta se ispričalo o toj „Železari“. Međutim, ono što ste uzeli u Zakon o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, to je član 3. Zakona o budžetu. Samo da vas podsetim, član 3. tog zakona, taj član 3. ima 34 strane teksta. To je najduži član u istoriji koja je ikada napisana.
Vidite, za Železaru Smederevo, vi ste napisali da, samo trenutak, teško čovek može da se snađe, indirektne obaveze, to je, vodite ga kao unutrašnji dug, pa postoji Komercijalna banka, Garancijski fond 12,5 miliona evra, koji mora da se isplati do 9. oktobra ove godine. Pa, onda imate Banka Inteza, isto za „Železaru Smederevo“ pet miliona evra, imate rok 19. decembar 2016. godine, pa isto Komercijalnoj banci do 11. januara 2017. godine morate da isplatite još tri miliona evra. I, ima tamo poseban idiotski način obračuna kamate tromesečni euroribor plus 6,75%.
Onda imate kod Poštanske štedionice obavezu do 12. januara 2017. godine pet miliona evra, pa imate kod Poštanske štedionice po osnovu garancija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije takođe još pet miliona, to je do 2. februara 2017. godine. To je ono što je vlast verifikovala i priznala. Kakve ovo veze ima sa koprodukcijom vezanom za „Železaru Smederevo“, možemo samo da nagađamo, da sumnjamo, to vi dobro znate. Ali, kada se prodaje imovina nekog pravnog lica, ja bih vam skrenuo pažnju da je zemljište u posebnom pravnom režimu. Objekti su takođe u jednom drugom pravnom režimu.
Zato mislim da ovu tačku dnevnog reda trebate da skinete i da se odustane od ovog autentičnog tumačenja.

Koristiću ono vreme, onih 15 minuta. Potrudiću se da to iskoristim iz dva dela, pošto postoje amandmani na dva člana.
Ovo je formalnopravno povodom amandmana Gorana Ćirića, ali pošto su skoro svi amandmani isti, mislim da i komentar SRS povodom tih amandmana može da obuhvati sve to. Ima nekoliko stvari koje su dobre u ovom predlogu zakona.
Prva stvar koja je dobra jeste što, otvarajući ovu temu pričom o nacrtu i pričom o predlogu, je izvršen odgovarajući uticaj na jedinice lokalne samouprave da malo drugačije pripremaju svoje budžete za 2017. godinu i to je dobro što se unapred njima kaže koja će pravila da važe za 2017. godinu, da mogu na vreme da se preorijentišu i da procene kako će to izgledati sa prihodima jedinica lokalne samouprave.
Što se tiče predloženog rešenja i predloženih amandmana, oni se svi kreću unutar postojećeg sistema finansiranja lokalne samouprave, a taj sistem mora da se kaže da nije izdržao test vremena. Zašto nije izdržao test vremena? Vidite i sami po ovim amandmanima i po ovim diskusijama, gotovo da su poništene razlike između političkih stranaka, svi su na neki način nezadovoljni, pa čak i oni što glume da su zadovoljni. Zašto? Zato što kod nas postoji jedna praksa, ako ove godine budžet bude niži to je loša osnovica za sledeću godinu i zato budžeti moraju da se naduvavaju, naduvavaju, da bi startne pozicije iz godine u godinu bile bolje. To je prirodna posledica i nečega, što se kaže zamena teza.
U vreme Mlađana Dinkića bila je priča da je prosperitet Srbije u velikoj potrošnji, pa smo onda trošili ono što nemamo, a da bi to koliko toliko bila potrošnja, onda smo morali da se zadužujemo. Sada imamo drugu varijantu, sada imamo varijantu štednje i sada štedimo, ali opet štedimo ono što nemamo. Kada pitate ove ljude iz Vlade – šta ste to uštedeli, oni kažu – toliko i toliko. Pa, pokažite nam te pare gde su. Pa kaže – nema tih para, ali za toliko smo se manje zadužili. Znači to je nešto virtuelno i to će da se nastavi dalje.
Za stanje u lokalnoj samoupravi, pored krivice koju nose oni koji su bili na vlasti u lokalnoj samoupravi, možda i veći krivac su svi oni koji su bili na republičkom nivou na vlasti, a evo i zašto. Praktično, od kada je donet Zakon o lokalnoj samoupravi i svi oni prateći zakoni koji se tiču lokalne samouprave, neke oblasti su ostale totalno neregulisane, ili pogrešno regulisane ili loše regulisane. Pravilo je kada se jedinicama lokalne samouprave poveravaju neki poslovi iz nadležnosti državne uprave da to ima svoju cenu i da se to plaća, ali kada se ide sa principom podeljene nadležnosti između lokalne samouprave i Republike, odnosno centralne vlasti, onda je tu poprilično šareno. Zašto kažem da je šareno? Zato što o kredama i o grejanju treba da vodi računa lokalna samouprava, a o platama Republika. Onda Republika bude darežljiva, pa kaže – vi možete malo i kadrovski da se uključite kada je u pitanju obrazovanje na lokalnom nivou, i razvije se jedan poseban sistem, a onda mi u stvari vidimo koliko oni koji vode državu ne znaju Ustav Republike Srbije.
Republika Srbija je u obavezi da obezbedi isti nivo zdravstvene zaštite na svakom kvadratnom santimetru Republike Srbije. Kako možete da delite nadležnost sa lokalnim samoupravama? Identična situacija je i kod obrazovanja, država garantuje obrazovanje, zdravstvo i da ne ređam još neke oblasti, a onda država, odnosno vlast elegantno kaže – decentralizacija. Vi pravite decentralizaciju tamo gde vam je zabranjeno. Nema decentralizacije u obrazovanju, nema decentralizacije u zdravstvu, nema decentralizacije u putnoj privredi, infrastrukturi, nema.
Da vam ne pričam kako je u onom Zakonu o železnicama, i pruge ste podelili. Lokalna samouprava može samo da se slika sa nekim prugama, još treba da organizuje i saobraćaj na nekoj teritorijalnoj pruzi. To je klasična podvala. Zašto je to prolazilo? Zato što su bili naši, pa naši na centralnom nivou stiskaju njihove na lokalnom nivou, ovi zbog fotelja prave to i to. Mi danas imamo situaciju da su se neki gradonačelnici promenili samo ako im se desi saobraćajna nesreća ili ih neko strelja. U svim režimima su dobri.
Uzmite Vidoja Petrovića iz Loznice, do pre nekoliko godina je bio URS, URS, URS, URS, a se nešto promeni, sad je nešto drugo, a on isti čovek. Njega interesuje njegov džep i baš ga briga ko će biti na vlasti. Da li će to centralna vlast da reši? Ma, to njih baš briga. Oni kažu – to je volja naroda, narod je to izabrao. Onda on kaže – dok je bio Mlađa, ja sam gurao investicije, sad je neko drugi, sad ja guram investicije, sad ja asfaltiram, hoću da budem grad, bićemo grad. Mene prosto čudi da neka sela niste proglasili za gradove. Zašto? Tražio Vršac. Zašto? Tražio Pirot, a ako hoćemo da budemo na vlasti, Piroćanci vole da budu grad, hajde mi njima da damo grad, pa ćemo da budemo na vlasti. Sve to može da prođe, ja ne sporim to. Ne sporim ni ovo što se neki, kako kažu, bivša vlast, koliko ja vidim ovde je sve bivša vlast, zalažu za neke procente, a svesni su toga da će to da rešavaju neki drugi. Ima ono podmuklo, tiho, svi su nezadovoljni, apsolutno su svi nezadovoljni.
Da li ćete ovim izmenama zakona da rešite problem? Nećete. Zašto? Problem je nerešiv. Opterećeni smo dugovima u lokalnoj samoupravi. Zaduživanje lokalne samouprave bio je odraz politike centralne države pre deset godina. Ne možemo, zadužujte se, pa je to otišlo toliko daleko da danas, molim vas, pa mi smo pre nekoliko godina preklinjali i molili da se poreska administracija ne vraća lokalnoj samoupravi u onom delu za lokalne prihode, da se ne vraća. Ne, sada imate i lokalne poreske organe i sada se kuka ovde kako nije popisana imovina, kako ide slabo naplata tih taksi itd.
Samo da vas podsetim šta smo imali u vezi ove komunalne policije. Molili, preklinjali, nemojte to da radite, nemojte to da radite. Da li neko u ovoj zemlji zna šta rade stambena preduzeća koja navodno održavaju zgrade? Kada su oni zadnji promenili nešto na ravnom krovu koji prokišnjava? Odete, a oni kažu – na podračunu za vašu zgradu nema dovoljno sredstava, a svakog meseca zaposleni u tom preduzeću primaju plate. Ili ovi moji u Rakovici, oni obožavaju karnevale, a nemaju nadležnog nikako ili u ovim drugim opštinama što organizuju pevaljke za njihove velike proslave – dan, Nova godina itd, a nema kuče za šta da ih ujede.
Pogledajte ovo selektivno što je radila DRI, šta je našla u tim lokalnim samoupravama, šta se sve dešava. Mi u klasičnom smislu reči nemamo uređenu lokalnu samoupravu, pa mi nemamo čak ni ministarstvo. Mi imamo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje samo sa upravnih stvari posmatra lokalnu samoupravu – da li je dovoljno dobro smenjen predsednik opštine, da li je dobro bilo preletanje odbornika iz jedne u drugu odborničku grupu. Prvi put je odbornik postao vlasnik mandata, pa posle godinu dana poslanik. Svesno i namerno urušavanje sistema, a nema ga ministar finansija.
Zašto ga nema? Pa, šta je kriterijum za moć? Pare. Pare koje imaš u portfelju, sa kojima raspolažeš. Sa tim parama radiš sve. Pa, naše lokalne samouprave nemaju stavku za investiciono održavanje. Kad kažem lokalne samouprave, pričam u jednom širem smislu reči. Pre svega mislim na komunalna preduzeća i ono što održava dobro od opšteg interesa. I to je sistem drži vodu.
Slušao sam sada o mestima koje imaju vodu, koje nemaju vodu itd. Pa, ti problemi u tim mestima postoje 30 godina. Zašto? Zato što ne postoji investicioni dinar. Sve se to pojelo. Kao što u državi jedemo unapred, unapred smo pojeli 25 milijardi evra i ostavili dug pokolenjima, tako i u lokalnim samoupravama unapred su potrošene neke pare. Da li su one racionalne potrošene? Ja to ne znam, ali prema onome što govore državni organi koji vrše kontrolu, pogotovo kada padne neko sa vlasti, vidi se da od početka to nije bilo racionalno niti efikasno korišćeno.
Taj problem, to je suštinski problem naše lokalne samouprave, ne rešava ni izmenama ovog zakona, ni ovi amandmani koji su podneti. Zato to poprilično obesmišljava ovu diskusiju, ali je dobro da svaka debata traje i da se vodi, jer onda izlaze na videlo problemi. Vi koji ste formirali vlast, vi ste dobili ekskluzivno pravo i obavezu od građana da rešavate probleme. Vlast je dobila obavezu da rešava probleme voljom građana, a opozicija nije dobila to pravo i tu obavezu. Mi sada vidimo da kako vi želite da rešite taj problem. Vi taj problem ne želite da rešite. Vi želite samo matematički da usaglasite nešto, ali to što usaglašavate ne rešava naše probleme.
Dalje, imamo potpuno obesmišljen koncept okruga. Da li je nekome jasno u ovoj zemlji čemu služe ti okruzi? Da li su oni kohezioni faktor povezivanja? Mi nemamo trostepeni taj sistem lokalne samouprave. Nemamo i ne treba da imamo. Mi smo mala država. Mala država, mali narod teži ka centralizaciji. Za mali narod i malu državu decentralizacija je opasnost, velika opasnost. Mi nemamo jasne granice u finansiranju lokalne samouprave, da se vaša samouprava ostvari od toga što je minimum, do toga što je maksimum.
Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju, gradonačelnici i predsednici opština trkaju se da, kako se to kaže, apliciraju nešto, da konkurišu za neka sredstva, pa ako imam dobre projekte ja ću da dobijem pare. Ma ljudi, bežite od toga! Apliciram za vodu? Ma nemam šta da apliciram za vodu, voda je obaveza, to mora da se obezbedi. Šta ako neko nije aplicirao, neće da ima vodu u tom mestu i država će mirno da gleda? Pa, to je nemoguće, ljudi. Kakve bre vaše aplikacije, kakve te konkurencije između opština? Kakva bre konkurencija između opština? Opština ima toliko i toliko stanovnika i svi naši stanovnici u svakoj opštini treba da imaju približno isti standard. To je obaveza.
Pričate o nekom regionalnom razvoju. Kakav bre crni regionalni razvoj? Delite tamo gde treba kapom i šakom. Onaj se pa hvali i kaže – nemam više zaposlenih, dobre su mi finansije, a i dalje sam nerazvijena opština. Pa to je sramota! Najbolji si i dalje si nerazvijen? Ne, drži status nerazvijenog da izvuče iz Republike neke pare i da bude dobar predsednik opštine, da mu aplaudiraju onih pet seljaka u svakom od njegovih sela. Da na 15 sela ostvari vlast i on opet sedi miran, sve je fino, puj pik ne važi se, sve idemo dalje.
Tako mislite sa tom logikom da rešimo naše probleme i našu situaciju? Pa to je nemoguće. Nama je potreban sistemski propis, sistemski zakon. Dotle sve ovo izgleda kao drži vodu dok majstori odu, pa kad dođu novi majstori oni kritikuju one prethodne.

Divna rasprava. Divna debata. Iznose se i činjenice i insinuacije i dobra je prilika da javnost sazna da i leva i desna strana je raspalila po EU i MMF jer sistem lokalne samouprave je nametnut od EU, MMF, sistem finansiranja lokalne samouprave je nametnut. Vi lepo to kritikujete i jedni i drugi, ali nikako da građanima kažete zašto se morali da sve prihvatate kao evropski standard.
Sada svi se ljutite protiv Mlađana Dinkića i u tom napadu treba da znate da oni bivši vaši koalicioni partneri sada su opet njihovi koalicioni partneri. Ne znam zašto se prozivate. Godine 2012. gde je Boris Tadić stao Tomislav Nikolić je nastavio i dobio još veće pohvale.
Sada da pogledamo kako stvari stoje. Trenutno garantovani, ne garantovani dug jedinica lokalne samouprave na datum neki tamo kraj juna 2016. godine je 78,9 milijardi dinara. To da znate. Srbija će u toku oktobra meseca da se zaduži 45 milijardi dinara i 75 miliona evra. Sve čitam zvanične podatke da se ne mučite.
Vrlo je interesantan podatak, kaže ovako – jedinice lokalne samouprave sa najvećim stanjem duga – Beograd 45,8 milijardi dinara, Vojvodina osam milijardi dinara, Novi Sad 4,5 milijardi dinara, Niš dve milijarde, Kragujevac milijarda, Smederevo milijarda, Subotica 909, Zrenjanin 835 miliona, Čajetina 687, Leskovac 670. Ovo što sam pobrojao to je 85,2% ukupnog javnog duga jedinica lokalne samouprave. To ima tendenciju neprekidnog rasta.
Kako to izgleda po glavi stanovnika? Svako ko živi u Čajetini duguje 46.688 dinara. Svako ko stanuje u Beogradu duguje 29.109 dinara i da ne ređam dalje, u Svilajncu to je 10.615 dinara. Svaki građanin tog mesta duguje zbog svoje lokalne vlasti i onih ljudi koje ste birali. Tako su vas vodili. To su zvanični podaci države, ove vlasti.
Ima još jedan vrlo interesantan podatak. Opet MMF. On je dao i kriterijume kako da se izvrši analiza kreditnog potencijala jedinica lokalne samouprave, pa najmanji kreditni potencijal je kod Niške Banje, to je samo 23,9 miliona, pa nadalje ide Brus koji ima 101 milion, pa onda najveći kreditni potencijal Novi Sad dve milijarde 900 miliona dinara, Pančevo milijarda i 400, Požarevac milijarda i 400. To je ono dokle još oni mogu da se zadužuju.
Zašto čitam ove podatke? Vrlo prosto i jednostavno, zato što kada prihvatite pravila i igru MMF snosite i posledice. Posledice su agencije, posledice su privatizacije, a kada je u pitanju lokalna samouprava samo da vam skrenem pažnju, od pre nekoliko godina zvanična politika kaže da javna komunalna preduzeća treba da naprave dobit na kraju godine. Molim vas, po definiciji javna preduzeća nisu društva kapitala koja donose dobit, nego baš naprotiv, treba da organizuju izvršavanje onih funkcija koje predstavljaju život na određenoj teritoriji i da to bude najjeftinije za građane.
Zašto ste ubacili profit? Zato što ćete naterati jedinice lokalne samouprave da u sledećoj fazi ne budu sposobne da obezbede vodovod i kanalizaciju, gradski prevoz i da to mora da ide u javno privatno partnerstvo i tako ćemo dobiti eksperte iz inostranstva koji znaju da čitaju vodomere, ali građani neće moći da plate. Vi nešto slično već imate sa komunalnim uslugama poput regionalnih deponija.
Sećate se pre nekoliko godina kada je krenuo taj privatni strani kapital, mi ne znamo da iznosimo smeće, u Kovačici je za jedan dan iznošenja smeća skočilo sedam puta. Pogledajte ove regionalne deponije koliko koštaju.
Znači, tu će neko da zarađuje profit. Ko će da zarađuje profit? Onaj ko dobije koncesiju ili dobije pravo da napravi. Ovi ovde preko puta mene, oni glume to, oni prikazuju matematičku ekonomiju, procente itd, da nas uspavaju, da se vi međusobno svađate koja će opština šta više da dobije, a glavna svrha jeste da veterinari uštroje lokalnu samoupravu, da mora da dođe strani kapital, da mora da dođe privatni kapital, jer javne finansije pucaju po svim šavovima. Vidite i sami šta se dešava.
Lokalne samouprave danas su finansijski nesposobne. Pošto su finansijski nesposobne, one su nemoćne. Isto je urađeno i u republičkoj Skupštini 2004. godine. Šta se uradilo? Nagradi poslanike da izglasaju sve i svašta, da Mlađa progura one svoje propise. Pa kada Mlađa ode, puca sve. I danas poprilično te stvari i pucaju. Videli ste i sami, fond zarada nije mogao da se smanji, otpuštanje nije moglo da da nekih rezultata. Ova igra sa 4,8 milijardi, pa to je ista ona Mlađina priča o suficitu i deficitu. Što reče jedan od poslanika vladajuće koalicije – pa ovo je neutralno, ovo što budemo uzeli lokalnim samoupravama, to će one da dobiju na drugi način, neće ništa značajnije da se desi. Desiće se, javiće se trajni deficit.
Na kraju, sa jednom vrlo lepom rečenicom mojih ljudi iz Fiskalnog saveta, da vam kažem kakva će biti sudbina. Kaže ovako – ukoliko se ne uspostavi kredibilan i održivi budžetski proces, a neće kod nas to da se desi ako se sluša MMF, ako se sluša EU, ako se sluša NATO pakt, ako za sve mora da se pita MMF, kako rekoše – sve isplate idu preko njega, njegovo odobravanje, lokalne finansije će nastaviti da generišu docnje koje urušavaju likvidnost privrednog sektora koji posluje sa lokalnim samoupravama i koji će pre ili kasnije postati fiskalni rizik i obaveza za republički budžet, a to znači novo zaduživanje.
Juna 2012. godine Srbija je imala javni dug 14,5 milijardi evra, prema podacima Uprave za javni dug. Na današnji dan ta javni dug je 3.000 milijardi dinara, zapamtite 3.000 milijardi dinara i više Srbija nema gde da se zaduži, nego mora kratkoročno i dugoročno da emituje hartije od vrednosti koje su najnepovoljnije i najskuplje.