Mi amandmanom predlažemo da se član 4. promeni, da nema ovoliko stavova nego da samo glasi - zaštitnika građana bira Narodna skupština Republike Srbije.
Zašto smo to napisali? Kada se kaže Narodna skupština Republike Srbije onda se podrazumeva da se to radi na način koji je propisan Poslovnikom. Čuli smo dva koncepta. Jedan je da ide preko ustavnog odbora predlog i kako da odbor dolazi do svoje odluke kojom predlaže, pa je rečeno dvotrećinska većina. Imamo drugi predlog koji se tiče poslaničkih grupa.
Moram da kažem da je različita praksa i videli ste da postoji u 130 država, gde je ombudsman predviđen kao ustavna kategorija, državni organ i onda je predviđen i postupak izbora, ko predlaže i ko ga bira. Verovatno parlament, kao najviši zakonodavni organ itd.
Međutim, dok nekim čudnim slučajem u ovoj skupštini 2003. godine nije došao na dnevni red Predlog zakona o Narodnoj banci Srbije, nikada se nije desilo da radno telo bude predlagač neke odluke o izboru. Prvo je bilo kod predloga za izbor guvernera NBS, pa je u zakon ušla odredba koja je omogućila da Odbor za finansije ima status predlagača, kasnije se to prenelo na Radiodifuzni savet i to je sada već postalo kao ptičiji grip. Sad to ide, sad to više niko ne može da zaustavi. Kada se napravi jedanput presedan, onda to ide kao neko pravilo.
Svi naši odbori su, ne računajući Odbor za administrativna pitanja, koji ima neke druge nadležnosti, gde je i ovlašćen da postupa povodom nekih pojedinačnih prava zaposlenih i poslanika, ali svi drugi odbori su radna tela, ne mogu da imaju status predlagača.
Ko ima status predlagača? Po Ustavu status predlagača je regulisan, Vlada, narodni poslanik i u nekim drugim slučajevima, što se tiče Ustava, neko drugi.
Mislim, a to vidite i sami, da odsustvo ustavne norme koja bi ovo propisala proteže se i na sve druge odredbe ovog zakona. Mi smo jači za neko iskustvo, kada je u pitanju Nacionalni prosvetni savet, a zašto ne reći i Komisija za sprečavanje sukoba interesa. To je bila smehotresna olimpijada kada se ovde biralo.
Predložili smo da samo Narodna skupština Republike Srbije bira, svakako na način propisan Poslovnikom Narodne skupštine, uz zadržavanje onih naših osnovnih primedbi da ovakav jedan predlog zakona ne bi mogao da se usvoji u Narodnoj skupštini.
Ako to ode na Odbor za ustavna pitanja, zakonom proširujemo nadležnosti Ustavnog odbora, nezavisno od Poslovnika Narodne skupštine. Poslovnik Narodne skupštine je bukvalno jedini akt koji uređuje organizaciju, način rada i odlučivanja, naravno u skladu sa Ustavom, u Narodnoj skupštini, kao i statusna prava poslanika.
Status predlagača je sporan. U nekom novom ustavnom rešenju je moguće da predsednik Republike bude predlagač, ali da se to propiše Ustavom. Moguće je da se Ustavom propiše i kako on dolazi do predloga, kontaktira sa tim i tim, pa pošto čuje mišljenje, radi to i to itd. To su sve neka moguća rešenja. Moram da kažem da svega toga u našem Ustavu nema.
Drugo što je karakteristično je da organ koji izvršava zakone po Ustavu je Vlada Republike Srbije. Izbor ovog zaštitnika, predlog itd. to je izvršavanje zakona.
Znači, u jednoj od tih mogućih varijanti moguće je da čak i Vlada Narodnoj skupštini predloži kandidata za ovog zaštitnika građana. Ali, da sve ovo potekne iz Narodne skupštine, mislim da osnov za to ne postoji.
Pre dve godine je prvi put taj princip prekršen. Da su odbori, radna tela, pomoćni organi Narodne skupštine, da sve mora da prođe kroz te organe da bi došlo na odlučivanje na Narodnu skupštinu.
Šta odbor može? Odbor može da predloži neki amandman. Odbor više ne predlaže ni izbor sudija, to znate i sami. Ranije je to Odbor za pravosuđe mogao da radi, ali ne na bazi Poslovnika nego na bazi Zakona o izboru sudija. To je izbrisano. Odbor sada samo daje neki stav, kao to je prošlo kroz odbor, pa su ispunjeni uslovi da o tome može da raspravlja Narodna skupština.
Ovom diskusijom želimo da vam skrenemo pažnju da se prekine sa urušavanjem principa na kojima se zasniva ovaj ustav i ustavni sistem u Republici Srbiji.
Moguća su neka rešenja, ali ta rešenja prvo moraju da se predvide novim Ustavom Republike Srbije.

Dobro je što na član 5. postoje dva, a možda i više amandmana, ne znam tačno, ali povodom ova dva amandmana pozivam poslanike da ta dva amandmana ne prihvate, ni ovaj amandman Milana Markovića niti amandman gospođe Leile Ruždić, a sada ću navesti razloge zašto smatram da ti amandmani ne treba da se prihvate.
Gospodin Marković traži da se izvrši promena u tački 1), da se posle reči "diplomirani pravnik" dodaju reči, možda baš ne interpretiram kako je to u amandmanu, ali svrha je da se radi o licu sa položenim pravosudnim ispitom. Mislim da je to nepotrebno. Zašto? Iz prostog razloga što taj, kako ga vi zovete, zaštitnik građana, on samo u nazivu ima zaštitu, ali nije to ona pravna zaštita ili pružanje pravne pomoći pred nekim nadležnim organom, sudom itd. Nije.
On treba poprilično da razume to na šta građanin ukazuje da mu je povređeno neko pravo pred nekim od onih organa koji su navedeni u članu 1. i nema tog diplomiranog pravnika koji ne bi znao elementarne stvari o opštem upravnom postupku ili nekom sudskom postupku. Toga nema. Obično se uslov - položen pravosudni ispit traži kada je u pitanju neko zastupanje, a posle novog Zakona o parničnom postupku, gde je Narodna skupština prekoračila ovlašćenje pod uticajem advokatskog lobija, gde je rečeno da reviziju može samo advokat da izjavi u ime neke od parničnih stranaka, tu ste zapržili čorbu do kraja. Ne konkretno vi iz ministarstva, nego Ministarstvo pravde koje je branilo taj zakon.
To je dibidus prekoračenje svih mogućih ovlašćenja, jer je praktično onemogućeno nekome da ima položaj stranke. Tada sam postavljao pitanje, a šta da rade one firme koje imaju zaposlene na neodređeno vreme, 50 ili 100 diplomiranih pravnika, a od toga 20-30 sa položenim pravosudnim ispitom. Oni ne mogu da budu autori revizije u ime svoje firme, koja je parnična stranka, nego mora velika firma sa nekoliko desetina hiljada zaposlenih da ide kod nekog advokata i da on formalno-pravno to uradi i stavi pečat.
Slično kao sa licencama u građevini. Vi u Beogradu imate verovatno nekoliko desetina licenciranih građevinskih inženjera i oni su na svim gradilištima, iako su tamo pogonski inženjeri faktički poslovođe, ne, zato što ovaj ima licencu i on lupa pečat itd. Sada, da se vratim na konkretno ovaj amandman.
Znači, mislim da nije neophodan uslov da se radi o licu koje mora da ima položen pravosudni ispit, jer ako se pogledaju ove sledeće tačke koje idu posle tačke 1), a naročito tačka da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana ili da ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima koji su od značaja za obavljanje poslova u zaštiti građana itd. ovde nije isključeno da se radi i o redovnim profesorima pravnog fakulteta koji, po definiciji, imaju sva moguća i najveća obrazovanja za ove stvari, tako da ova prva tačka ne isključuje ovo drugo, ali se postavlja se kao neki minimalni uslov.
Što se tiče ovog diplomiranog politikologa, moram da kažem da formalno-pravno to ne predstavlja neku veliku smetnju. Zašto? Ne predstavlja smetnju zato što taj zaštitnik ne istupa kao zastupnik nekoga pred nekim državnim organom. On nije ni punomoćnik, on nije ni zakonski zastupnik, on je jednostavno neka vrsta lica koja prima informacije, proverava da li su te informacije tačne, da li je došlo do nekog grubog kršenja zakona na uštrb osnovnog prava nekog pojedinca i odgovarajućim aktom, a on je na nivou pisma koje više ima neku moralnu nego pravnu težinu, utiče na nadležne da promene svoje ponašanje, da drugačije eventualno pogledaju na primenu tog zakona itd.
Znači, tu bi to donekle bilo prihvatljivo i bilo moguće. Međutim, pošto je u suprotnosti sa onim što je osnovno iz tačke 1), pa zato i taj amandman ne treba prihvatiti. Nešto drugo, mi sada imamo situaciju da se ljudskim pravima bave i mašinski inženjeri. Tako se neko predstavlja da je direktor neke tamo kancelarije, a on mašinski inžinjer, pa ne radi posao mašinskog inženjera, nego se bavi ekonomskom propagandom, kupovinom i preprodajom minuta na RTS, bilbordima, osmišljavanjem itd.
Kada se neko svojski ovde bori za neku struku itd, onda to treba biti dosledan, treba gurati taj princip na svim mestima gde je to jednostavno podobno da se princip primeni. Nije lepo sa govornice pričati jedno, a u praksi raditi drugo. To je ta osnovna primedba.
Kod ovog člana, a hajde da kažem da reguliše te minimalne uslove koje mora da ispuni to lice da bi se predložilo i izabralo za zaštitnika građana, postoji tačka 3) i kaže da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete. Sada mislim da ako ostane ovaj predlog kako je većina zamislila, nisam siguran da Ustavni odbor može da procenjuje moralne i stručne kvalitete nekog kandidata. Teško je da to može. To je sve u domenu, a na kraju se svodi u domenu ukusa i nekog interesa.
Dalje, zapažene rezultate i iskustva u zaštiti prava građana. Sada neću da pominjem ta imena da ne bi vrištali po novinama ponovo i pisali neke peticije. Mi smo za ovih 10-15 godina imali toliko promovisanih ljudi kao da su za njih prava građana svetinja. Čitave porodice su se posvećivale tome itd. Sve je to išlo dok ne dođe u pitanje njegov lični interes. Kada se pojavi u pitanju njegov lični interes, onda nema ni zakona, ni Ustava, niti bilo čega.
Sećate se u "Otporu" neki profesor, pa on je sve, on na nož da zakolje, a kasnije pronašli i za njega nešto. Sećate se one čuvene porodice, pa kada je tata izabran za člana Radiodifuznog saveta, videli su sukob interesa. Nemojte to da stavljate u odredbe zakona, jer verovatno se to pretpostavlja.
Sada, oko ovog radnog iskustva, mislim da je većina poslanika, nisam baš siguran da li postoji neki amandman koji traži da se ovo smanji sa 10 na 6 godina, da li ima, ima, mislim da to radno iskustvo postoje svaki sudija koji ima 10 godina radnog staža. Šta je on radio? On je primenjivao propise koji se tiču ljudskih prava. Onaj ko je radio u upravi bio je ovlašćeno službeno lice da potpisuje rešenja, vodi skraćeni postupak itd. On ima to iskustvo.
Kako mi možemo da procenimo da li je to njegovo iskustvo vremensko, tog kvaliteta koje je potrebno. Može da se procenjuje na bazi toga što kod sudija postoje jasna merila, koliko je prvostepenih presuda uradio, koliko je drugostepenih poništio, ukinuo itd. Iz toga se zaključuje ne samo vremenski period, ali i kvaliteta rada.
Pošto primećujem odavno da kod ovog predloga zakona otprilike se tu figuriše sa 3-4 ličnosti koje bi navodno to ispunile, jer su oni otišli daleko ispred svega itd, moram da vam kažem, kod nas se mnogo više ljudi predstavljalo da su neki stručnjaci za ljudska prava nego što to oni jesu. Mogu da vam kažem da se čak i maliciozno ponašaju.
Ako uzmete neke koji su na čelu nekih nevladinih organizacija, koje žele da se predstave javnosti kako oni patološki vole ljudska prava, patološki štite ljudska prava, pa čak i u jednom trenutku kako reče ona, a to je seksualno zlostavljanje, pa kada je sve to palo, onda kaže, to nije prošlo zato što u našem zakonu ne postoji član.
Ako tako ljude stavljate u ovaj miks, da li bi mogli da budu kandidati, onda ste totalno promašili stvar. Tvrdim vam da u javnosti možda i anonimna ličnost, koja vrlo dobro radi svoj posao u sudu i direktno primenjuju propise, kontrolišu primenu propisa, a oni se tiču uvek ljudskih prava, kada je u pitanju sud, može da zadovolji ovu funkciju, ukoliko se ovakav zakon izglasa, da bude oslobođena bilo kakvih pritisaka, nekih prljavština iz prošlosti i neke veze ili nekog duga prema nekome u politici, da bi on taj posao mogao vrlo kvalitetno da radi.
Nama ne trebaju tako zvučna imena. Nas treba, pre svega, da rukovodi elementarna struka tog lica i želja da se uključi u nekom domenu da preporukama, intervencijama, obraćanjem javnosti i na drugi način utiče.
Međutim, moram da vam kažem da je njegov domet ograničen. Kako on može da utiče povodom nečega za šta je on zaključio da se narušilo pravo nekom građaninu, kada je, recimo, ta presuda ili rešenje doneto na bazi obavezujućeg stava Vrhovnog suda? Mi ćemo sutra na sednici imati na dnevnom redu tačku da se promeni Zakonik o krivičnom postupku, samo zbog toga što je Vrhovni sud pogrešno protumačio odredbu Zakonika o krivičnom postupku, jer on smatra da MUP nije i BIA, nego mora i BIA. Sada mi menjamo ceo zakon da bi ubacili BIA, koja bi po nalogu istražnog sudije mogla da obavi neke radnje kojima bi se prikupili dokazi, a tiču se terorizma, organizovanog kriminala itd, uz uvažavanje činjenice da je Zakonik o krivičnom postupku donet mnogo ranije nego što je BIA posebnim zakonom izvučena iz MUP-a.
Eto, menjamo zakon zbog toga što je neko pogrešno protumačio, tendenciozno pogrešno protumačio, a da pri tom nije postavio pitanje šta je sa odgovornošću istražnog sudije koji je dao nalog da to može da se radi. Vidite šta se sve zaprložilo u tom Vrhovnom sudu, kako oni to tumače i kako kreiraju našu stvarnost. Sada se oni oglašavaju, ali to ćemo drugom prilikom povodom tih njihovih saopštenja.
Znači, izrazio sam stav SRS povodom ovih amandmana. Potrudio sam se da navedem razloge zbog kojih ne treba da se prihvate ovi amandmani, ali sam ujedno i ukazao na neke nelogičnosti ili na nešto što ostaje u ovom članu, što može loše da se protumači ili, ovako kako je napisano, da u praksi ništa ne znači.

Ovde je ovaj uslov postavljen kao minimalni, ali obavezni, deset godina na pravnim poslovima, nije to svakih deset godina. Verovatno deset godina na pravnim poslovima koji su od značaja za obavljanje poslova zaštitnika građana, a to se podrazumeva u upravi, pravosuđu itd. To jeste uslov koji treba da se ispuni, a on je postavljen da bi se pojačala garancija da taj čovek ima specifičnu težinu kao stručnjak i da može da radi ovaj posao.
Da ne bi bilo pogrešnih tumačenja, moram da kažem da pred Evropskim sudom za ljudska prava pojedinca može da zastupa lice koje nije ni advokat, pa čak nije ni pravnik. Čovek je u postupku izgubio, smatra da su mu narušena ljudska prava, može da podnese predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, na obrascu na osam strana, priloži sve dokaze kojima će da dokaže da je iscrpljeno sve u zemlji, dobije broj u Strazburu, ide onaj pisani deo postupka i, po potrebi, eventualno kasnije ide onaj usmeni deo, ukoliko se radi o novom i značajnom pitanju koje se tiče ljudskih prava u Evropi.
Može kod nas da se desi da, ako neko pravi paralelu između zaštitnika građana i ombudsmana, i onoga što se dešava u Evropskom sudu za ljudska prava, da napravi grešku, i to veliku grešku može da napravi, jer ovaj zaštitnik građana, s obzirom da je druga tačka njegove nadležnosti kontrola rada organa uprave, u smislu ne samo ažurnosti, da bi stranka bila tretirana kako treba, da nije diskriminisana na početku postupka, može da širi ta prava, ali je moguće da taj zaštitnik građana zauzme neki stav, a da ne zna da je Evropski sud za ljudska prava, povodom tog pravnog pitanja, zauzeo potpuno drugačiji pravni stav.
Zato sam malopre rekao, to iskustvo i to znanje, mnogo više znanje nego iskustvo, pošto je činjenica da tu vrstu iskustva mi nemamo, jer smo tek dve godine u mogućnosti da se obratimo Evropskom sudu za ljudska prava, jer je 2003. godine država primljena u Savet Evrope, što je bio uslov za uspostavljanje ove nadležnosti.
Znači, moguće je da naš zaštitnik građana ovde u javnosti preporukama zastupa neke stavove, a kada se građanin poljuljan tim poverenjem koje mu je pružio zaštitnik građana da je on u pravu, da mu je povređeno pravo, kada se obrati Evropskom sudu za ljudska prava bude grdno iznenađen kada Evropski sud za ljudska prava kaže - mi nismo nadležni ili smatramo da u ponašanju i aktima nije došlo do povrede ljudskih prava.
Mi već imamo nekoliko takvih predmeta, oni su bolni za one porodice gde se Evropski sud za ljudska prava oglasio nenadležnim. To je već jedna specifična situacija u pogledu vremena i drugih stvari. Nije baš dobro za upoređivanje.
Kada pričamo o tom stručnjaku, krug tih lica može da se svede na nekoliko profesora na pravnim fakultetima koji imaju nekog iskustva sa radom Evropskog suda za ljudska prava, jer nema logike da naš zaštitnik građana zastupa stavove koji su u suprotnosti sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava.
Samo da vas podsetim, mi smo ovih godina svedoci da Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u svojim presudama iznosi pravne stavove kojima negira stavove Evropskog suda za ljudska prava povodom određenih pravnih pitanja. Gotovo svaka treća presuda, kojom se izriče kazna nekom od Srba, sadrži obrazloženje zašto Haški tribunal nije prihvatio stav Evropskog suda za ljudska prava.
To je već druga dimenzija, ne tiče se konkretno ovoga, ali se tiče tog budućeg stručnjaka koji treba da radi ovaj posao, ukoliko zakon prođe. U tim vodama treba tražiti tog našeg stručnjaka. Mogu da vam kažem pet-šest imena u ovoj zemlji i tu je kraj priče, koji imaju neposrednog iskustva, koji kontaktiraju sa Komitetom protiv mučenja, Evropskim sudom za ljudska prava, vode studente tamo, objašnjavaju studentima ili vode u Međunarodni sud pravde u Hagu. Oni profesionalno prate međunarodno humanitarno pravo i znaju šta su ljudska prava.
Mislim da oko ovog radnog iskustva podržavam stav da se traži duži radni staž na pravnim poslovima. Mogućnost upoznavanja sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava postoji i u Ministarstvu pravde i verovatno u drugim našim ministarstvima, gde se koriste neki pravni stavovi koji su značajni za zakonodavnu aktivnost Vlade, kada predlaže, da ne predloži nešto o čemu se već izjasnio Evropski sud za ljudska prava i ocenio da takva odredba predstavlja kršenje ljudskih prava.
Oni kontrolišu sve i svašta, ali ima i kontradiktornih odluka i u Evropskom sudu za ljudska prava, i to treba da se kaže. Taj sud nije lišen političkog uticaja.
Dva konkretna primera postoje koja se tiču naše teritorije i naših građana koji su se obratili, gde postoje kontradiktorne odluke.
Kada se o svemu ovome priča, ne treba davati neku nepotrebno veliku nadu građanima da je sve sada med i mleko, sad kad napravimo zaštitnika, pa neće smeti na šalteru mrko da te pogleda jer mu u mislima stoji slika zaštitnika građana kao nekog sa mačem koji zavodi neki red. Nema od toga ništa.
Što se tiče nekog iskustva, mi smo i do sada imali ljude koji su se bavili na neki način zaštitom prava građana. Verovatno je većina advokata taj posao radila tako i verovatno je većina sudija taj posao radila tako. Moram da vam kažem da je jedno vreme i Ustavni sud Republike Srbije i te kako svojim odlukama o oceni ustavnosti i zakonitosti nekih opštih akata vodio računa o zaštiti prava građana, gde je neposredno utvrđivao nesaglasnost ili suprotnost sa Ustavom.
Znači, takvi ljudi kod nas postoje, treba verovatno između pet-šest kandidata da se izabere čovek koji ispunjava ove uslove u pogledu radnog staža i rada na ovim poslovima, i može nešto da se napravi, ali nemojte da idemo sa nekim lažnim nadama, jer ako napravite ovo pa krene 12 ili 15 hiljada ljudi.
Ili kada se formirao nadzorni odbor pri Vrhovnom sudu, mi smo tada upozoravali da to ne radite jer će onda svi koji su nezadovoljni presudom opteretiti Vrhovni sud nekim predstavkama. Jedno vreme su upućivali Odboru za pravosuđe, ne znam koliko je stotina predstavki bilo u roku od mesec ili dva dana.
Sada sud ne zna šta da kontroliše i kako da kontroliše. Nadzorni odbor Vrhovnog suda ne može da ulazi u predmete i rešava spor između stranaka. Ima neko ograničeno dejstvo. Možda nije pravi primer za ovo, ali nemojte da ljudima dajemo prevelika očekivanja. To ne ide tako ni fizički, ni pravno, ni na drugi način.

U članu 8. nema nikakve skraćenice. Sve je jasno da ne bude jasno. Kaže se: "Smatra se da je zaštitnik građana odnosno zamenik zaštitnika građana stupio na dužnost momentom polaganja zakletve".
Znači, stupio je na dužnost pošto je Narodna skupština donela odluku o izboru, pa je on položio zakletvu; položio zakletvu i stupi na dužnost.
Dalje kaže: ako zaštitnik građana, odnosno njegov zamenik, bez opravdanog razloga, ne stupi na dužnost, znači, ne položi zakletvu u roku od 30 dana od dana polaganja zakletve, to nikako ne ide. Onda je dodatak: smatra se da nije izabran. Da li je izabran ili ne, odlučuje Skupština kada glasa.
Ovde se radi o svojevrsnoj zbrci. Malo se pomešalo sa nekim principima koji važe u radnom pravu da, ukoliko je neko po konkursu izabran, pa nije stupio na dužnost u nekom roku, a nema opravdanog razloga, onda se smatra da nije zasnovao radni odnos itd. Ali, taj institut ne može ovde da se primeni. Jer, ako se taj institut primeni, ako se protumače ove reči šta je napisano, vidi se da je to besmisleno.
Verovatno je tu tražena neka analogija sa sličnim odredbama u drugim zakonima, verovatno Zakon o sudijama, Zakon o javnom tužilaštvu itd. Međutim, to je apsolutno neprimenjivo kada je u pitanju ovaj institut, ukoliko prihvatite ovaj predlog zakona. Zato smo predložili brisanje ovog člana.
Ako se nezavisno posmatra član 8. i izbaci, recimo, iz Predloga zakona, on uopšte ne dovodi vaš koncept zakona u pitanje. Ničim ne dovodi u pitanje koncept zakona, apsolutno ne. Mi imamo to stupanje na dužnost, zauzimanje pozicija neke funkcije kao trajno trpno stanje kada je u pitanju ovaj poverenik za informacije.
Sećate se, te jedno pismo obezbedite mi kancelariju, te gde treba da se obezbedi kancelarija, te ko će da mu odredi platu, tu je prošlo poprilično meseci. Izgleda mi da je to sudbina svih besmislenih zakona. Zato je s pravom primećena ova apsolutna nelogičnost koja ne može da stoji u jednom predlogu zakona. Zato je predložen ovaj amandman.
Mislim da Vlada može da prihvati ovaj amandman, jer ne dovodi u pitanje ostale odredbe ovog predloga zakona, a razrešava ovu logičku dilemu.

Član 12. i ovi amandmani koji su podneti na ovaj član su dobar povod da se ispriča i o drugom zaštitniku građana.         Verovatno pod drugim nazivom postoje još zaštitnici građana, a zovu se republički javni tužilac, tužilaštva, pa zašto ne reći i sudije. Valjda štiti građane najbolje onaj koji kontroliše poštovanje zakona od svih, kako pojedinaca tako i grupa.

Taj svojevrsni zaštitnik građana, javni tužilac, bira se i razrešava u jednoj proceduri koja je propisana Zakonom o javnom tužilaštvu. Ako je u pitanju sudija, onda Zakonom o izboru sudija. Bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta pravosuđa, razrešava Narodna skupština, na predlog Velikog personalnog veća. Kada je u pitanju tužilaštvo, slična je situacija.

Sudija ili tužilac koji se razrešava nema mogućnost da se obrati narodnim poslanicima. Ovde je data mogućnost da se obrati narodnim poslanicima i potpuno nepotrebno ova odredba nalazi mesto u ovom zakonu. Zašto? Zato što ta pitanja, kako će da se organizuje i kako će da radi Narodna skupština, jesu tema Poslovnika Narodne skupštine, a ne tema nekog zakona o zaštitniku građana.

U tom smislu, podržavam onaj deo amandmana koji se odnosi na ovaj poslednji stav, gde je data mogućnost obraćanja. Moram da kažem da se tu malo preteruje u praksi Narodne skupštine. U Narodnoj skupštini mogu da budu prisutna samo ovlašćena lica, 250 narodnih poslanika, predstavnici vlade i, izuzetno povodom nekih tačaka, uz predstavnika vlade, može da bude poverenik, ali takođe ovlašćen, koji nema pravo da izlazi i obrazlaže, tu je predstavnik vlade.

Moguće su neke varijante sa predsednikom Vrhovnog suda, republičkim javnim tužiocem kada polažu zakletvu, ili sa predsednikom Republike kada polaže zakletvu ili kada je posebna potreba da se obrati. Nema više mogućnosti. To što u Poslovniku piše - na poziv predsednika mogu da prisustvuju, to je samo vezano za prisustvo i to se ne odnosi na ovaj deo, nego na onaj gornji deo. Na balkonu mogu da prisustvuju i to je pravo koje ste obezbedili vašim izmenama Poslovnika.

Kada se razrešava neko od ovih pravih zaštitnika građana, ovih koji kontrolišu primenu zakona, iz suda i iz tužilaštva, za njihovo razrešenje predlog mora da dođe od nekog drugog. Ovde se ide na jednu trećinu od ukupnog broja poslanika. Naravno, u verziji SRS izbacuje se ovaj odbor. Postavlja se pitanje, zašto jedna trećina. Zato što najmanje trećina od ukupnog broja poslanika jeste na neki način ustavna kategorija.

To je upravo onaj broj poslanika koji može da traži vanredno zasedanje, ali sve ovo što sam ispričao pada u vodu. Moguće je da jedna trećina narodnih poslanika predloži razrešenje zaštitnika građana i da skupštinska većina utvrdi da to uopšte ne uvrsti u dnevni red.

Mi tu situaciju imamo kada je u pitanju, recimo, predlog Ustavom propisanog broja poslanika, mislim da beše 20, da se izglasa nepoverenje vladi i jasna odredba kaže u kom roku to treba da se stavi na dnevni red.

Šta to vredi, kada Narodna skupština glasa o dnevnom redu i kaže da to neće da stavi na dnevni red, što se i desilo pre nekoliko meseci, i puj-pike ne važi se. Znači, džabe napisana odredba.

Ovaj predlog zakona stvarno ima taj problem. On treba na nešto da liči, treba da ima neku težinu, treba da ima odgovarajući broj članova, ali šta staviti u te članove. I onda zbog toga ide ovo, stupio, nije stupio na dužnost, položio zakletvu, nije položio zakletvu, pa između ostalog i ova, na neki način, malo komplikovana procedura izbora i razrešenja zaštitnika građana i njegovih zamenika.

Zato predlažem da usvojite ovaj amandman na član 12. jer, ukoliko izgurate ovaj zakon, mada sumnjam da će na kraju dobiti većinu u Narodnoj skupštini, jer on je prepun ovih problema, pre svega ustavne prirode, ali ako već gurate to, onda izgurajte neki tekst koji ima neko značenje. Ako gurate ovakve tekstove, sa ovako besmislenim stavovima, verujte da to ne vodi ničemu.

Odbor je, teško je to reći u procentima, ali poprilično usvojio ovaj amandman, pa je svojim amandmanom, ovo što se predlaže stavom 1, predložio, ali nije prihvatio promenu stava 2. poslanika Momira Markovića. Mislim da smo možda svi tu napravili jednu grešku, kako Vlada, tako i mi koji smo amandman pisali i odbor.
Podsetio bih vas kako glasi stav 1: "Zaštitnik građana je ovlašćen da, na zahtev građanina, kontroliše". Mislim da on nije ovlašćen da kontroliše, već je on ovlašćen ovim zakonom da pokrene neki svoj postupak u kome će da utvrdi da li se poštuju prava građana. Mislim da je ne samo gruba i neprecizna reč "kontrola". To je moje mišljenje.
Naravno, sve ovo drugo se uklapa, nije problematično.
Reč "kontroliše" odudara od samog duha i teksta ovog zakona. Onaj ko je pisao verovatno je imao problema koju reč da upotrebi da bi objasnio ovo.
U suštini, ovde se ipak vodi neki interni postupak na relaciji zaštitnik građana, njegova stručna služba, korišćenje tih ovlašćenja da kontaktira sa nekim organima, sa građanima itd. To nije neki sudski postupak, to nije ni neki upravni postupak.
To je obična korespondencija koja je neophodna da taj zaštitnik građana samo dođe do zaključka da li je povređeno neko pravo građana, da li organi uprave prekoračuju neka ovlašćenja.
Zbog toga, a shvatam prema gestikulacijama koje činite, da prihvatate to da ako Vlada interveniše nekim amandmanom moglo bi da se i sredi. Ostaje i ovo u odnosu na stav 2.
Vlada insistira na ovoj reči "pravilnost rada". Kada se kontroliše zakonitost rada nekog organa tu se kontroliše sve. Nema tu ni celishodnosti, ni opravdanosti, ni bilo čega drugog, ima samo zakonitosti, počevši od načela na kojima se zasniva neki postupak, pa sve do onih radnji.
Kod nas se sada u terminologiji upotrebljavaju neke reči koje do sada nikada nisu bile u upotrebi, sem u poslednje dve-tri godine: valjanost, pravilnost; pa ubacuju neka nova načela, poput onih dobra uprava itd. To malo zbunjuje.
Imamo prilično razrađene pravne stavove, već 30 - 40 godina, koji se tiču uprave, nisu se menjali i ne postoji neka velika potreba da se ti stavovi menjaju. Mislim da se tu unosi neka vrsta zabune.
Pod pojmom pravilnost sve i svašta može da se protumači, ako ne zaštitnik, a ono običan građanin kada pročita tekst zakona može da pomisli da treba da osporava pravilnost nekog akta, pa dokle se izgura.
Mislim da su ti stereotipni termini prihvatljivi, a tim pre što praksa postoji i svi mi znamo šta to znači: efikasno, brzo, hitno, sa manje troškova, uz poštovanje dostojanstva ličnosti itd.
Nekako ovim definišemo zaštitnika građana, jer polazimo od prezumpcije da država narušava, ugrožava ljudska prava. Ko to čini? Pre svega izvršna vlast.
Sada vidite kako se kod nas sve ovo dešava, s pravom treba da razmislimo o tome da donesemo zakon o zaštitniku države, jer mi ovde imamo ugroženu državu. Ona nema ljudska prava, ali i ova naša država ima neko dostojanstvo. Stičem utisak da nam u pravnom sistemu nedostaje jedan takav zakon, jer mi imamo i tužioca i ove druge organe, ali oni slabo štite državu.
Nama je država na ledini. Svako može da je oduva. Svako može da je napadne, pa da li se posvađali u okviru iste stranke zbog neke funkcije ili zbog zloupotrebe funkcije, da li se međusobno napadaju, da li Crna Gora - Srbija, da li vojska - policija, policija - BIA, više nisu bitne relacije, nevladine organizacije - država. Danas svako o državi može da kaže šta god želi, da trusne najveću bljuvotinu, najveću laž.
Skoro smo imali priliku da gledamo, zemlja se tresla posle onog filma Nataše Kandić - Trnovo itd. Pogledajte na internetu, vidi se da je fotomontaža u pitanju. Navodno su streljani, a oni ustaju. Ko to objavljuje?
Niko nema nameru da to objavi. Može Nataša Kandić da izađe i da kaže da je Tomislav Nikolić tamo ubijao, da je okrvavio ruke itd, sve se trese pet dana, dok ne prođe Srebrenica i obeležavanje nekog datuma, a posle toga je ona situacija: "Ne, nisam to mislila", te ovo, te ono.
Može ona da kaže da predsednik Narodne skupštine izgledom podseća na one koji su tamo činili ratne zločine. Predsednik Skupštine mora da ćuti jer će nevladine organizacije da ga ..., kao da država nema svoje dostojanstvo. Ova država mora da ima svoje dostojanstvo. Ova država mora, na neki način, da iskoreni laž. Mora da iskoreni zloupotrebu prava. Mora da iskoreni gaženje ljudskih prava. Sve to mora da iskoreni. To je nemoguće da se sredi ukoliko imamo rovitu državu. Ukoliko svako može da krene protiv države, da govori sve i svašta.
Pogledajte kako se to perfidno radi. Pao tamo neki zid na nekom gradilištu, pa kažu da je pao zid Vlade Republike Srbije, zgrade Vlade Republike Srbije. Sada smo počeli i zidove da delimo da li su Skupštine grada, Vlade, Vojske ili ne znam koga. To su te perfidne stvari koje se proguraju, a ovo naše javno mnjenje samo da poludi od svega toga. Poput ovoga, Karićeva žena trudna ili nije trudna. To je glavna vest u politici.
Moramo da imamo zaštitnika države. Zašto? Taj zaštitnik države štiti prava većeg broja pojedinaca nego što bi se u konkretnom pismu obratio neki građanin zaštitniku građana.
Kod nas je država stvarno ugrožena. Haraju ovi Soroševi, haraju ovi što idu po džeparac u inostranstvo, za običnu dnevnicu svašta bi uradili. Oni haraju. Skrećem vam pažnju na to.
Stavite se vi u poziciju da član 17. ovakav ostane i da bude ova formulacija "kontroliše". Ne daj bože, padne neka većina ovde ili još neki možda dodatno polude pa se izabere Nataša Kandić za to, ili Vojin Dimitrijević ili Biserko, ili ona Milić i da ne ređam sve, to je galerija likova. To je paradigma beogradskog kruga dvojke. Kada oni počnu na kvadrat da tumače svako slovo, svaku reč - šta onda?
Sećate se kako je Biljana Kovačević-Vučo tumačila. Ona i Batić su svakome zastupnici. Ko hoće da pljune na državu neka se obrati kod njih i dobija odmah drvene advokate, iz momenta.
Tu je i ona priča o dva meseca. Sudija kaže da to što smo mi uradili ne može da se primeni, odbija se tužba, ona kaže da je sve u redu, samo je nedostatak našeg zakona jer nemamo taj član. Šta je onda protivzakonito? Kako je mogla dva meseca da nam drži predavanje o tome kako nešto nije u redu?
Tu je i ova čuvena lustracija. Da li neko može da shvati šta su napravili majstori za lustraciju? Vi ne želite da iskorenite iz pravnog prometa naše zemlje zakon koji je neustavan.
Član Komisije za lustraciju je i Sima Radulović. U Nišu je, ne znam ni šta radi, ni kako radi.
Provocirali su neke sudije Vrhovnog suda, u prvoj varijanti su hteli i sudije Ustavnog suda, i taj zakon je falsifikovan. Biserka Živković ga je promenila. Prevarila je onu ženu što je bila sekretar Skupštine, da sa Ustavnog suda to prebaci na Vrhovni sud, kao što je učinjeno i kod Zakona o finansiranju političkih stranaka. To svi znaju: služba, Skupština, sve političke stranke. Znate da je čist falsifikat. To je gore i od "Bodruma" i od "Soluna".
Sada, meni da drži predavanje o lustraciji neko kome pripada Biserka Živković ili Zoran Živković. Objasnite mi, molim vas, jedino da se čovek izvrne naopako, da svuče kožu, da se izvrne naopako, da se ispsuje, da se vrati ponovo i da se zatvori. To sve kod nas prolazi.
Dragi gospodine Lončar, razmislite o ovoj ideji, da napravimo zakon o zaštitniku države, koji bi nas štitio od takvih manipulanata koji su u stanju sve da okrenu. U stanju su čak i ovo da protumače. Znam da vam nije loša namera sa ovakvim predlogom zakona. Znam i da znate da, u krajnjem slučaju, imamo neke ustavne i još neke razloge koje ističemo prilikom protivljenja za donošenje jednog ovog zakona. Videli ste po našim amandmanima, svesni smo da imate većinu, verovatno imate neki pritisak iz inostranstva pa da izgurate ovo do kraja.
Pokušali smo amandmanima da učinimo da to bude koliko-toliko podnošljivo, prihvatljivo pravno-tehnički, pravno-logički. Svi naši amandmani su u tom smislu da se koliko-toliko taj zakon uredi, da kažem - na neki način, iako mi stalno potenciramo da ne postoji ustavni osnov za ovako nešto. To ćemo uvek da potenciramo - da ne postoji ustavni osnov da se donese ovakav zakon.
Razmislite malo, ova reč "kontrola", reč "pravilnost", u režiji velikih eksperata za ljudska prava. Uzmite knjigu od Teodora Merona, napisao je neku knjižicu o ljudskim pravima. On tumači probleme humanitarnog prava u delima "Hamlet" itd.
(Predsedavajući: Vreme.)
Ali, nema nijedne rečenice o ljudskim pravima Palestinaca na teritoriji Izraela, a 52 rezolucije osuđuju Izrael za kršenje ljudskih prava, obavezujuće rezolucije. Veliki ekspert ni jednu rečenicu nije posvetio onome što se dešava na njegovom kućnom pragu. Ali, zato je našao Hamleta, sva dela Šekspira, razmatrao itd. Veliki ekspert! Samo da vas podsetim, taj veliki ekspert 1998. godine zastupao Ameriku kada se donosio Rimski statut. On je bio protiv Rimskog statuta.

Član 23. Predloga zakona glasi - predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima državne uprave dužni su da prime zaštitnika građana na njegov zahtev najkasnije u roku od 15 dana.  To je ceo tekst člana 23.
Nikakva sankcija u zakonu ne postoji. Ako se nekom normom propisuje neka obaveza ili obavezno ponašanje, a nema sankcije, onda takva norma ne treba da postoji.
Ne znam da li mi možemo zakonom da propišemo nešto mimo odredaba Ustava Republike Srbije. Zašto bi predsednik Republike bio dužan da u roku od 15 dana morao da primi zaštitnika građana? Kako mi možemo predsedniku Republike da namećemo neku obavezu mimo onoga što je napisano u Ustavu Republike Srbije.
Kako mi možemo da namećemo obavezu Vladi mimo onoga što je pripisano Ustavom, Zakonom o Vladi i drugim propisima. Tim pre što je ovaj zaštitnik građana postavljen kao Vladin i nevladin predstavnik.
On jeste neki, navodno, nezavisni državni organ, ali sve što napiše on, to je jedno pismo sa taksenom markom. Nema sankcije, nema naloga, nema mogućnosti da poništi nešto, nema mogućnosti da donosi konstitutivne pravne akte, deklarativne pravne akte, da menja. Nema nikakvo ovlašćenje.
Može da preporuči, može da se naljuti. Može da vrisne, može da da konferenciju za štampu i da saopšti nešto što misli i tu je njegov kraj.
Zamislite opterećenje predsednika Republike koji ima Narodnu kancelariju, gde pokušavaju da glume nekog ombudsmana, i kada prođe ovaj zakon, pa sada mora da primi tog zaštitnika građana u roku od 15 dana. Zašto je to zakonska norma.
Verovatno taj zaštitnik građana u vašoj režiji mora da održava neke kontakte upravo sa ovim licima koje ste ovde naveli, ali kontakte tematske prirode povodom neke inicijative, nekog predloga, mišljenja o nekom opštem pravnom aktu, mišljenja o stanju i zaštiti ljudskih prava u zemlji, gde ovim licima, i ovim organima i ovim funkcionerima verovatno ne samo da odgovara, nego je i potrebno da saznaju i neko drugo mišljenje, pa u krajnjem slučaju da javnost sazna kako je neko od tih primio zaštitnika građana. To ne može da bude norma.
Ne možemo mi lepo ponašanje i kulturu da stavljamo u normu. Normalno je, kada čovek čoveka sretne, da mu kaže dobar dan ili dobro jutro, ali to ne piše ni u jednom zakonu. Otprilike, to je nivo ovoga što se traži ovim članom zakona.
Sada se vidi besmislenost ove trostepene zaštite trostepenog zaštitnika. Ovaj što sada postoji u Vojvodini prema nekom propisu, ne verujem da on kontroliše samo poštovanje ljudskih prava u pogledu pokrajinskih propisa, nego širi on malo ta svoja ovlašćenja, jer ima svojevrsnog preplitanja.
I onaj koji je dat kao neka mogućnost Zakonom o lokalnoj samoupravi verovatno ne gleda ljudska prava samo sa gledišta statuta opštine i odluke koje donosi skupština opštine, jer je teoretski moguće da se desi neko kršenje ljudskih prava, ali ono izvorno potiče sa nekog višeg nivoa vlasti od republičkog značaja.
Ako ste hteli da organizaciono postoji neka veza između ovog zaštitnika i nečega na terenu, pa to na terenu da se zove, recimo, za taj okrug ili za tu opštinu, to ima, ali ovo je stvarno besmisleno.
Imate ovoga koga predlažete Predlogom zakona, koji maltene kontroliše poštovanje ljudskih prava, vi ste rekli republičkih propisa, opštih akata i drugih akata, ali se misli na republičke propise. Ne možemo mi sada da delimo, ako se krši ljudsko pravo na republičkom, na pokrajinskom, na lokalnom nivou. Ljudska prava su u našem Ustavu, pa i onoj vašoj Povelji o ljudskim i manjinskim pravima, data kao jedna deklaracija na generalnom nivou. To su univerzalna prava. Ovo je stvarno besmisleno što kod nas postoji.
Svaki nivo vlasti zbog nekog stepena autonomije, i to kako se sada pogrešno kaže - decentralizacija, a ovo sa centralizacijom i decentralizacijom nema nikakve veze, jer i nije državna vlast, ali ljudi ne znaju, oni pričaju svašta. Kao što vidite, nemoguće je da postoje na tri različita nivoa tri funkcionera koji bi u ovim stvarima mogli da budu kompetentni da bilo šta rade.
Član 23, apsolutno sam siguran da mi zakonima ne možemo da prekoračimo ono što je Ustavom propisano, bez obzira na ovo "dužan da primi", da porazgovara itd. Ne može to da ide u zakonsku normu.
Siguran sam da, kada donesete ovaj zakon nekom vašom većinom, svi ovi koji su navedeni u članu 23. će želeti da imaju kontakt sa tim čovekom, jer nije popularno ukoliko odbiju kontakt.
To je neka prirodna stvar, ali je vrlo opasno kada se stavlja kao zakonska odredba, jer ona, u suštini, predstavlja prekoračenje onog ovlašćenja koje Narodna skupština ima, jer mi na ovaj način dovodimo u pitanje one odredbe Ustava Republike Srbije koje se tiču predsednika Republike, koje se tiču Skupštine, koje se tiču Vlade, pa zašto ne reći i ministarstava.
Dalje, Ustavni sud. Ustavni sud, njegov pravni položaj, ovlašćenja, nadležnost, uređeni su Ustavom Republike Srbije i posebnim zakonom. Imaju svoj poslovnik, imaju druge akte. Oni imaju neke propise i neke odredbe o nekoj saradnji, ali ovako nešto ne može da stoji. Vidite, u postupku koji se vodi pred Ustavnim sudom, ako se ide na javnu raspravu, pa se pozove stranka i ona ne dođe, nema nikakvih štetnih posledica. Ne postoji obaveza da mora da dođe.
Ili, kaže: "Predsednik i članovi Vlade dužni su da prime zaštitnika građana na njegov zahtev najkasnije u roku od 15 dana". Zašto slična odredba nije stavljena, recimo, kod poverenika za informacije, zašto nije stavljena kod nekih drugih institucija? Nije stavljena iz prostog razloga što ne može. Zašto nije stavljena kod Radiodifuznog saveta? "Predsednik Vlade dužan je da primi predsednika Radiodifuznog saveta u roku od 15 dana od kada on zatraži".
Vi imate totalno nelegalno onaj savet za borbu protiv korupcije, ovo što vodi ova žena, Verica Barać. Vi imate u vašim institucijama nešto što je savetodavno itd, leglo koje je protiv Vlade i vi to trpite. Doduše, ne samo vi, i ovi prethodni su trpeli to i kasnije se dokazalo da nema veze ono što oni napišu u saopštenju.
Ne znam što vrištite, vrlo objektivno pričam. Pričam da gajite guju u nedrima. To nema nikakvu snagu. Ima neku savetodavnu, ali kada počnu oni da kmeče po televizijama, kada stvore neku sliku, kada se raščeprka, vidi se da nema ništa od te priče. Što tu niste napisali "dužni su u roku od 15 dana"? Ne postoji, nije ni zakonska ni ustavna kategorija, neka odluka Vlade - hajde da skupimo te da nam pomognu kada kontrolišemo itd.
Ove primere sam koristio ne zbog toga da ukažem na to, to javnost i te kako dobro zna, nego da ukažem na besmislenost člana 23. On u ovoj formulaciji znači da Narodna skupština prekoračuje ono ovlašćenje koje ima.

Ovim amandmanom smo hteli da preciziramo ovo što piše u stavu 2: "Pritužba se može podneti najkasnije u jedne godine od izvršene povrede prava građana".
Odakle on zna da je izvršena povreda prava građana? Odakle to zna i zaštitnik, ali odakle to zna i građanin, koji je podneo neku pritužbu? On to ne zna. On sumnja da mu je izvršena neka povreda.
Zbog toga smo tražili da se ovo "od izvršene povrede građana" izbaci i da se rok od jedne godine računa od poslednjeg postupanja, odnosno nepostupanja organa uprave u vezi sa učinjenom povredom prava građana.
Čudi me da to Vlada nije prihvatila, jer ovo što smo mi predložili odiše pravno-tehničkim smislom i pravno-logički može da se brani. Ovo što je ovde napisano je neprecizno.
Skrenuo bih pažnju, s obzirom da je ovde bio amandman kojim je predloženo da se jedna godina promeni tako što će stajati "dve godine".
Pošto se radi o pravu građanina da se obrati zaštitniku, ukoliko smatra da je nekim pojedinačnim pravnim aktom, pre svega nekog od organa uprave – mada ovde moram da vam kažem da ste ovde obuhvatili i zavode za izvršavanje krivičnih sankcija, jer u odredbi 22. piše "Zavod za izvršenje krivičnih sankcija", ali to u suštini pripada ovome, to je jedna vrsta specifične uprave u okviru Ministarstva pravde.
Znači, 99% toga se odnosi na upravu – znači, građanin je nezadovoljan nekim pojedinačnim pravnim aktom, po pravilu to su konačni upravni akti, ili nekom radnjom od strane nadležnog državnog organa, a koja je preduzeta, bez obzira da li je ona praćena odgovarajućim aktom ili nije.
Građanin u startu ne može da bude siguran da je taj pojedinačni pravni akt manifestacija povrede nekog od prava koja su mu Ustavom garantovana. On u to sumnja. On vodi neki odgovarajući postupak.
Prema ovome kako ste vi to ovde napisali, proizilazi da onaj građanin koji je u postupku nema ni potrebe da se obraća zaštitniku građana, jer mu se kaže da je podneo zahtev, da je zahtev odbijen ili da je po službenoj dužnosti doneto rešenje. Građanin smatra da je tim rešenjem ugroženo neko pravo, pa mu se kaže da ima pravo žalbe, a možda ima pravo i da vodi upravni spor.
Tu nema mogućnosti da se zaštitnik građanina uključi. Šta on može da kontroliše? Da li je došlo do ćutanja administracije, da li kada je došao građanin na šalter onaj ga je tamo mrko pogledao, da li kada je tražio da izvrši dopunu predmeta ili da se tamo o nečemu raspita ovaj je rekao da to ne dolazi u obzir, da se nekulturno ponašao prema njemu. To jeste neka vrsta narušavanja prava građana, ali to nije ono na šta ste vi mislili kada ste predlagali ovakav zakon.
Dolazimo u situaciju da, s jedne strane, imamo zahtev pravne struke, a zašto ne reći i Ustava i svih naših propisa, da se svi postupci brzo, efikasno okončaju, da građani efikasno ostvare prava koja im pripadaju, da se brzo dođe do konačnog i pravosnažnog stanja. To nalaže princip pravne sigurnosti.
Rok od godinu, dve, tri ili pet besmislen je. Taj rok je besmislen zbog toga što zaštitnik građana nije obavezna stranka koja bi mogla nešto da uradi u tom postupku, eventualno ako nisu propušteni neki rokovi za vanredna pravna sredstva, može da upozori, da obavesti, da nagovesti, da zamoli tužioca ili eventualno da skrene pažnju da postoji neki osnov za ponavljanje postupka, ali opet da da savet stranci kojoj je neko pravo narušeno.
Ovaj rok je stvarno besmislen sa gledišta radnji i akata koje može da preduzme zaštitnik građana. Tu se vidi da ne možete da prejudicirate kada određujete rok tako što ćete reći "u roku od jedne godine od izvršene povrede prava". Niko ne zna da li je izvršena povreda prava. Kada podnesem zahtev i neko mi ga odbije, apsolutno sam siguran da mi je povređeno pravo. Pišem žalbu, a oni mi odbiju žalbu. Kažem da me mrze. Moguće je da baš tada bude sve u skladu sa zakonom.
Znači, od kada je izvršena povreda prava, ukoliko zaključi ovaj vaš zaštitnik da je došlo do tako nečega.
Ovolika priča povodom zakona gde se pravi jedan objekat koji nema specifičnu težinu, koji ničim nikoga ne može da obaveže, budimo realni, može da deluje politički, ali njemu nije politička funkcija. On može da deluje medijski, a ja sam tu već povodom tog dejstva rezervisan. Čak mislim da može medijski da deluje u obrnutom smeru, jer na bazi onoga što on saopšti za neki konkretni slučaj, 90% drugih, kada budu čuli o čemu se radi, tumačiće to na svoj način, pa će da krenu da se obraćaju.
Danas smo vodili ovu raspravu. Kada bi se svi građani Vojvodine obratili ombudsmanu, kada bi se svi građani Srbije obratili Narodnoj kancelariji, kažite mi kako bi neko primenio ove odredbe o rokovima, i ne samo ovog zakona nego bilo kog zakona koji postoji u našem pravnom sistemu.
Zbog toga sam već jednom sa ove govornice rekao da ne treba da širimo neka uveravanja da će zbog toga nešto da se desi. Ništa epohalno neće da se desi. Čuli ste, 2004. godine ombudsman u Vojvodini imao je dve - tri hiljade predmeta, pa je to bilo puno. Znači, Pajtić je kršio, a sada je to 200 i nešto slučajeva, što znači da Pajtić i dalje krši. Vidite, i oni koji se zalažu za ovo dolaze u situaciju da se protiv njih vode neki predmeti, a možda i nije tako. Dvesta ljudi smatra da je prekršeno neko njihovo pravo, a možda to i nije tako.
Pošto je ovo poslednji amandman Srpske radikalne stranke, pozivam poslanike da, u danu za glasanje, kada bude glasanje u načelu, budete protiv ovakvog predloga zakona.
Ukoliko u načelu izglasate ovakav predlog zakona, prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke, kako bi ovaj zakon na nešto ličio. Ukoliko ne prihvatite ovakve amandmane, verujte mi da se džabe trošila snaga, jer smo doneli nešto što je bezvredni papir.

Kao što vidite, nije bio poslednji. Mislim da je najbolje da Vlada izbriše ovaj član 42. Naravno, ukoliko prethodno ne obriše ceo zakon.
Zašto? Sada vi meni objasnite iz Vlade šta je bio cilj ovog zakona? Da se formira neko ko se zove zaštitnik građana. Ako je on sam sebi svrha, onda nam zakon nije potreban.
Sudeći po članu 42, da neće postupati po slučajevima nastalim pre stupanja na snagu ovog zakona, onda vama je važan kvaziorgan, a ne prava građana.
Danas se krše prava, i juče su se kršila prava, i pre godinu i pre dve godine su se kršila prava. Već dve-tri godine neko je u postupku da ostvari svoje pravo.
Evo, SRS ima tri presude Vrhovnog suda Srbije, gde se sve poništava, nalaže MUP-u, ne baš toliko direktno, ali po pravnim stavovima se nalaže da nam se vrati onaj džip što su ga ukrali ovi, Mihajlović i onaj Stojadin Jovanović. Ni tri presude Vrhovnog suda ne mogu da nateraju MUP da nešto uradi po zakonu.
Sada vi meni kažite kome da se obratimo mi, pošto su nam povređena prava. Konstatovano je da su povređena prava. Tri presude kao vrata.
Znači, ako bacate težište i dajete značaj Peri Periću koji treba da bude zaštitnik građana, onda 42 može da ostane. Ako dajete univerzalnu zaštitu ljudskim pravima, onda član 42. vam nije potreban, jer se podrazumeva da danom stupanja na snagu ovog zakona, danom izbora zaštitnika građana, on ima nadležnost da postupa.
Kada je ta povreda izvršena apsolutno nije bitno, jer ako bi tumačili ovo ovako, onda bi trebali da čekamo pola godine da on dobije prvi predmet. Pola godine treba da se čeka da bi on dobio prvi predmet.
Znači, vama je na prvom mestu Pera Perić, koji treba da bude zaštitnik građana, a ne univerzalno pravo, univerzalna zaštita građana i zabrana narušavanja i ugrožavanja sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina. To je cela poenta.
Ovaj amandman tumačim pre svega kao pokušaj da se nešto razreši što je nelogično u zakonu. Ako neko misli da ima neka retroaktivnost, nema nikakve retroaktivnosti, uopšte nije problem pitanje retroaktivnosti.
Pitanje je da neko sumnja da mu je juče narušeno neko pravo. Čime? Verovatno nekim konačnim upravnim aktom. Kroz dva meseca se bira taj zaštitnik. Naravno, njemu se obraća čovek i ukazuje na slučaj koji se desio pre stupanja na snagu ovog zakona.
Šta mu je osnov za to? Pa, Ustav mu je osnov. U Ustavu stoji zabrana diskriminacije i obaveza svih da poštuju Ustav i Zakon. Tako da vam član 42. uopšte nije potreban.

Stvarno je moj prethodnik u pravu. Član 87. i član 2. stav 1. tačka 1) su donekle u jednoj koliziji. Skrenuo bih vam pažnju da ste se sasvim nepotrebno latili posla da ovim zakonom uređujete nešto, pa još i na pogrešan način. Jeste da ovde govorite samo o oglašavanju, ali moram da vas podsetim da neke političke stranke ili vlasnici političkih stranaka i nekih drugih firmi imaju svoje medije, pa se oglašavaju 24 časa dnevno.
Šta je sve oglašavanje napisali ste u članu 2. Maltene svaka poruka, svako slovo, svaka slika i preneta konkurentna radnja kojom se utiče na primaoca informacije da je to što radi neko dobar, fin, lep, da ga mažete na hleb. Onda imamo neravnopravan položaj, ali udarili ste u jednu temu koju sam siguran da vlast izbegava.
Vidite, i Zakon o radio-difuziji i Zakon o javnom informisanju i ovo što vi pokušavate ovim zakonom je samo u funkciji da se ne sprovede odredba Zakona o izboru narodnih poslanika, o izboru Nadzornog odbora. Jeste da Nadzorni odbor kontroliše medije i kako se predstavljaju podnosioci izbornih lista, kandidati i kako predstavljaju svoje programe od momenta raspisivanja izbora do završetka izbora.
Za protekle tri godine imali smo nekoliko vrsta predsedničkih izbora, pa i za poslanike, gde ova skupština nije htela da formira nadzorni odbor, a ova zgrada nije htela da omogući onom ranije formiranom nadzornom odboru 2000. godine koji je još bio u mandatu, da radi. Onda smo imali neregularnu predizbornu kampanju sa te medijske strane, da se i na dan izbora neki reklamiraju preko medija, pa kada ste doneli Zakon o radiodifuznom savetu, onda su oni počeli da se oglašavaju, nešto kao – eto to je neka povreda itd, a koja je pravna posledica tog oglašavanja Saveta radiodifuzne agencije, nema je.
Zato pozivam vas na vlasti da pročitate naš predlog zakona o izboru narodnih poslanika, koji smo vam dostavili, i posebno odredbe o Nadzornom odboru. Slažem se da se to možda više tiče ovog sledećeg člana, ne ovog 87, nego 88. Kako možete da zabranite političkoj stranci da se oglašava?
Vi ste zabranili da stranka ne može da napravi ni svoju novinu, da je uruči građaninu, ni letak, ne može da se njena reklama stavi na bilbord, ne može svoj reklamni film da emituje preko neke televizije, ne može ništa. Kada nije predizborna kampanja, ako stranka želi da se oglasi spotom od 30 sekundi ili svojim filmom, reportažom od sat vremena, zašto bi to brinulo državu? Šta bi tu bilo neregularno? Tim pre, što sve to mora da plati stranka koja se reklamira – ona stranka koja u ovo vreme, kada još nisu ni raspisani izbori, želi da emituje svoje spotove. Šta je tu problem?
To je mnogo korektnije nego ovo što radi BK ili B92. Hoćete da mi kažete da prilog iz Narodne kancelarije na B92 nije u funkciji promocije jedne stranke. Jeste u funkciji promocije jedne stranke. Reportaža, sinoć neki Karić bio tamo u Surčinu, zar to nije promocija stranke? To je u funkciji informisanja javnosti, o tome kakve su aktivnosti, i to od izuzetnog značaja za državu, onaj što miluje prase.
Pa nemojte, molim vas, hajde sad vi meni kažite, po ovom vašem konceptu, kako će neka vanparlamentarna stranka da dođe do javnosti? Povedite računa, uskoro ćete da budete vanparlamentarni. Ne branim nikoga, ali za sve moraju biti regularni uslovi.
Zar to nije reklama kada neko otvara vodovod. Da vas samo podsetim, nekada ste svi vi koji ste na vlasti rekli – ako je predsednik stranke izabran za predsednika Republike, ne može da bude predsednik stranke. E, sad razmislite kako primenjujete vaše demokratske standarde.

Javio sam se po Poslovniku, jer predsedavajući mene diskriminiše kao poslanika, obzirom da sam se javio još pre pola sata za reč, za repliku i da reklamiram povredu Poslovnika, a kada budete čuli u čemu se to ogleda, onda ćete da shvatite da štitim nacionalne interese od Vlade Republike Srbije.
Nisam zadovoljan vašim odgovorom koji pripremate i tražim da se u danu za glasanje izjasni Skupština zbog povrede koju čini predsedavajući Vojislav Mihailović, koji mi namerno ne daje reč, jer pretpostavlja da ću da kažem nešto što se njemu ne sviđa. Zbog toga sam u Skupštini, da pričam upravo ono što se njemu ne sviđa, a da bude što više istinito.
U čemu se ogleda povreda Poslovnika? Ovde nas neko ubeđuje, neistinito, ministar i još neki, kažu, što se tiče člana 87. da to jeste zabrana. Ali, neću da vam kažem da tu postoji još jedna podvala, a ona je sadržana u kaznenim odredbama, gde ne postoji nikakva sankcija za zabranu. Kakva je ta zabrana bez sankcija?
Dalje, ovim članom i ovom inicijativom vi gazite Zakon o političkim strankama, koji nije dobar, Zakon o radio-difuziji, koji nije dobar, Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o javnom informisanju, da ne pričam o Ustavu. I dalje nam ministar izlazi ovde i kaže – znate šta, mi vodimo akciju "kupujte naše", ali to ne možemo da stavimo u zakon, jer bi svi vrištali.
Onda kažete ovima iz inostranstva – znate šta, mi pišemo jedno u zakonima, a Vlada radi drugo. Evo ga drugi dokaz, to je član 87. Znači, Vlada u zakon ubacuje i zabranu. Po ovome, kako ste napisali, niko ne sme da izađe na ulicu da podeli specijalac, novinu, letak, značku, bedž. Zašto? Nije predizborna kampanja. Što niste predvideli odmah da hapsi policija?
Vi nas maltretirate ovde sa nekim predlozima, ali ne mogu da opstanu nikako. Kako nas maltretirate ovde sa nečim što je u suprotnosti sa Ustavom, zakonom, zdravom logikom? To ne mogu da shvatim. Predsedavajući se menjaju, oni nisu čitali Predlog zakona, njih baš briga, oni misle da su ovde saobraćajci – sada ćeš ti dva minuta, sada ćeš ti tri minuta. Ne može tako da se radi u Narodnoj skupštini.
Sa ovog mesta čujemo jasnu poruku – Vlada vodi akciju "kupujmo naše", reklamira se na sve moguće načine, a onda kaže: ne možemo to da stavimo u zakon. Sada podsećam ministra, zašto ste menjali Zakon o javnim nabavkama, kad ste rekli da naša preduzeća imaju prednost, čak ste naveli i neke procente, ne znam da li 20-25% mogu da budu skuplji od konkurencije iz inostranstva. Da li je došao neko iz inostranstva da vas strelja? Nije došao. Sad taj princip kod Zakona o javnim nabavkama ne može u drugim zakonima. Sada se ministar ljuti na poslanika koji je podneo takav amandman, a on je rekao – dobro, ako ministar gura ovo ovako, to smo svi izglasali ovde, zašto ne ide i u drugim oblastima?
(Predsedavajući: Vreme.)
Znači, nisam zadovoljan vašim odgovorom, nego tražim da se glasa.

Član 94. je iz ovog dela Predloga zakona koji se odnosi na sponzorstvo i oglašavanje. U uvodnom članu poglavlja, to je član 89. stav 2. predložili ste da se odredbe ovog zakona o oglašavanju shodno primenjuju na sponzorstvo, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.
Ako pročitate stav 1. onda ćete videti da sponzor može biti fizičko i pravno lice. I primalac sredstava i onaj ko treba neposredno da vrši oglašavanje, takođe može da bude fizičko i pravno lice. Fizičko lice može da stavi neku tablu na leđa, da se šeta kroz Beograd i da nosi neku oglasnu poruku zato što sponzoriše ili neko fizičko lice ili neka firma. Kako na to da se primene odredbe o oglašavanju? Mislim da je nemoguće.
Sponzorstvo je i ono što imamo na televiziji. Teoretski je moguće da svaka emisija u donjem desnom uglu ima neki znak, poruku koja ukazuje na sponzora, pa tako imamo sponzora tačnog vremena, sponzora metereološkog izveštaja, sponzora za dnevnik, a kod BK televizije imamo sponzora za reklame, za špicu za reklame. Za sve možemo da imamo sponzora i kako sada odredbe o oglašavanju da se primene na sponzorisanje koje može da traje 24 časa.
Sinoć ste gledali televiziju, gledali ste fudbalsku utakmicu i sa desne strane tokom trajanja utakmice bio je znak. Posle toga ide tačno vreme i opet znak. Kako na to da se primeni bilo šta iz oglašavanja? Obično se kao vid oglašavanja sponzora ili obeležavanje sponzora uzima njegov poslovni znak.
Zašto sam napravio ovaj uvod? Zato što član 94. uređuje višestruko sponzorstvo. Treći stav kaže: "Sponzorisano lice ne može da zaključuje nove ugovore o sponzorstvu bez saglasnosti sponzora sa kojima je već u ugovornom odnosu". Tražimo da se ova saglasnost promeni, da bude obaveštavanje. Zašto? Ono što ste naveli u prva dva stava može da se tumači i usko i široko.
Moguće je da jedna TV emisija ima dva ili tri sponzora. Na početku emitovanja je bio jedan, pa posle dva meseca se pojavila potreba da još neko bude sponzor, ako je u pitanju neka igrana serija gde su potrebna sredstva itd, pa onda i treći sponzor itd.
Širim tumačenjem ovde se može protumačiti da se radi o generalnom sponzorstvu. Zato je najbolje da se to prepusti tim licima koja pregovaraju. Znači, onome koji emituje program i onome koji želi da se njegova reklama, njegov znak nađe jasno prepoznatljiv da je ta firma sponzor te emisije.
Ako ugovorom regulišu to da samo on bude sponzor te emisije, onda će tako da bude. Ukoliko daju prostora da dva, tri sponzora budu, postoji mogućnost.
Ali, zašto sada to da uslovljavamo saglasnošću. Ne možemo da uđemo toliko daleko u taj njihov ugovorni odnos. Ovaj ugovor je teretni ugovor. On možda nije jasno definisan i jasno imenovan u Zakonu o obligacionim odnosima, ali po nekoj analogiji može da se utvrdi pravna priroda tog ugovora i nema potrebe da sada ubacujemo neke nove odredbe i da sputavamo taj njihov međusobni poslovni odnos.
Drugo, znate i sami da se emiteri programa vrlo dobro snalaze, pa kažu – sponzor, pa onda pokrovitelj, pa onda medijski promoter, ubace sve i svašta, a već nekoliko godina imamo situaciju da se na reklamnim spotovima reklamira i agencija koja je proizvela taj spot, pa da li je "zli", "divlji" ili neki drugi nije bitno, ali i on stavi svoj logo da se zna ko je autor takvog nekog reklamnog materijala.
Zato smatramo da, ukoliko bi se insistiralo na saglasnosti, kao uslov da se još neko pojavi kao sponzor, na taj način ograničavamo njihovo autonomno pravo koje im garantuje Zakon o obligacionim odnosima, uz sve ove rezerve, jer se tumačenjem dolazi do pravne prirode tog ugovora o sponzorstvu.
Mislimo da se na ovaj način ne remeti ono što ste hteli da uradite, da na neki način omogućite da i veći broj lica budu sponzori neke emisije ili programa, da ovim stavom, kako ste ga formulisali, prevazilazimo, idemo izvan okvira nekog ovlašćenja koje možemo da koristimo ovde, a ne vidimo koji bi bio to opravdani razlog da ne bude obaveštavanje, nego saglasnost.
Ne vidimo koji bi to bio opravdani razlog. To je njihov čist ugovorni odnos. Zašto se država meša u ugovorni odnos? Preduzeće koje daje sredstva da bi se reklamiralo u okviru neke emisije, pa neka to bude i vremenska prognoza, traje jedan minut i videli ste u ćošku uvek, pa čak i glasom – najavi se sponzor meteo-prognoze, ta i ta firma, pa u prognozi između Evrope i Srbije oni ubace i njegovu reklamu.
Sad, ako televizija želi da ima još nekog sponzora za taj meteorološki izveštaj, neka rešava sa prvim sponzorom i sa nekim budućim koji bi želeo da se uključi. Zašto bi sada insistirali na tome da treba saglasnost? Šta ako ste napisali da treba saglasnost, pa ovaj ne da saglasnost? Oni će sami da raskinu ugovor. Šta mi pomažemo na ovaj način? Mislite da uvodimo neki red? Tamo je totalni nered. Posle ovog zakona biće još veći nered, u to budite sigurni.
Sve dok državna televizija može svoje minute da proda po diskontu nekom odabranom, pa onda on nudi na tržištu te minute, ali ih uslovljava da njegova agencija pravi propagandni materijal. Sve se zna. Mala je Srbija. Sve se kod nas zna i zbog koga se donosi ovaj zakon i zašto se navodno ovo uređuje. Nema tu nekih velikih, ne znam zapad itd, pritisaka.
Monetarni fond, baš njega briga kako će neko da se oglašava u Srbiji. Njih to ne interesuje uopšte. Jeste li pitali ove sa zapada i tražili od njih mišljenje, oni bi vam sigurno rekli 87. i 88. Nemojte što dalje od SRS, a vi svi možete, može i Batić, može i Nataša Kandić, svi mogu, samo nemojte radikale, jer oni su opasni. Pokušavamo da vam ukažemo da neka rešenja nisu u skladu sa našim osnovnim zakonima koje moramo da poštujemo, da neka rešenja nisu ni opravdana, nisu ni celishodna, a za neka rešenja ne možete ni da nam date odgovor. Ne možete da ponudite pravi odgovor zašto baš to mora tako da bude. Zašto?
Sloboda ugovaranja postoji. Nalaze svoj interes. U slučaju spora, zna se nadležni sud, a zašto bi mi to na nivo saglasnosti digli. Imamo mnogo krupnije stvari za koje je potrebna saglasnost, pa je neko to uradio bez pitanja. Evo kako je prodao Karić na Kosovu i Metohiji korišćenje Mobtela itd. Da li je pitao državu, da li je pitao Telekom, da li je pitao Poštu, je li pitao nekoga? Nikoga nije pitao. Šta ste vi uradili? Ništa. Zašto? Pola Vlade podržava Karića, a pola ga ne podržava. Čim neko pomene Karića – Velja odmah skače i kraj priče. Ako tako primenjujete zakone, vodite računa šta pišete u zakonu.

Član 101. ovog predloga zakona reguliše sudsku zaštitu i pošto je to prvi član u toj oblasti, on uređuje tužbu. Član 101. stav 1. glasi: "Lice čije je pravo, odnosno interes, povređen ili ugrožen oglasnom porukom, ima pravo na zaštitu koju ostvaruje tužbom kod nadležnog suda.
Za štetu pričinjenu oglasnom porukom odgovaraju solidarno oglašivač i proizvođač oglasne poruke".
Sada ono što mi intervenišemo – tražimo da se promeni stav 3, a evo da čujete kako glasi stav 3: "Lice koje oglasnu poruku objavi odgovara solidarno za štetu pričinjenu oglasnom porukom, ako nije zahtevalo ili dobilo uredno popunjenu deklaraciju u skladu sa članom 11. ovog zakona, odnosno ako je bilo svesno...", potenciram ovo svesno, "... ili je prema okolnostima slučaja moralo biti svesno da se objavljivanjem takve oglasne poruke može prouzrokovati šteta".
Tražimo da se u stavu 3. reč "svesno" ili pojam svesti, koji ima jedno značenje u pravu, zameni "znanjem", odnosno "saznanjem". Znači – da se znalo.
E, sad moram da se vratim na jučerašnju raspravu povodom jednog člana. Odnosio se na oglasne poruke koje su neistinite sadržine i imaju za cilj da prevare korisnika.
Jednostavno, reklamiraju proizvod sa nekim svojstvima koja taj proizvod nema. Tada sam naveo da za to postoji predviđena kazna za prekršaj, ali da iz samog teksta nije jasno ko odgovara za prekršaj.
Ne govorim o materijalnoj odgovornosti. Materijalnu odgovornost reguliše član 101. Ostalo je nedorečeno da li je to proizvođač, onaj ko je proizveo reklamnu poruku, ili onaj koji ju je emitovao.
Kod ove materijalne odgovornosti je sasvim jasno da odgovaraju – onaj ko je oglašivač, pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice čije se poslovno ime, ličnost, aktivnost, proizvod ili usluga preporučuje.
Znači, onaj kome je stalno da se njegov naziv ili njegov proizvode pojave, pa to može biti i proizvođač i prometnik i neko ko zastupa neku firmu iz inostranstva i proizvođač oglasne poruke, ali ne odgovara TV stanica.
Treći stav kaže da može da odgovara i TV stanica koja je emitovala, ali ukoliko je bila svesna prema okolnostima slučaja, i vezali ste za član 11. koji reguliše deklaraciju. Znači, oglašivač je dužan da licu koje objavljuje, odnosno emituje oglasnu poruku, uz oglasnu poruku dostavi i popunjeni obrazac, koji naročito sadrži podatke o proizvođaču, oglašivaču itd.
Ali, vi ste njegovu odgovornost još više postavili. Vi njegovu odgovornost niste vezali samo za to da li je dobio deklaraciju, da li je tražio deklaraciju, nego idete i na njegovu svest - da li je on svestan da su ga ovi možda prevarili. Pa, to ne može da stoji u zakonu.
Zašto bi RTS ili bilo koja TV stanica odgovarala ukoliko emituje oglasnu poruku koju je, neka bude, Đilasova firma napravila. Reklamira se neka strana firma sa nekim svojstvima proizvoda koji ne postoje i nastupi šteta, ako su dobili deklaraciju u kojoj je sve saopšteno u skladu sa članom 11. i sve ispunjava sve propisane uslove da to nije opasno, da se zna ko je, šta je, kakva su svojstva itd.
Zašto bi oni odgovarali? Jer, pazite, u materijalnu odgovornost ste ovde uveli svest da je onaj ko emituje poruku svestan da je moglo, da bi moglo, da je moguće da se nešto desi. Kako on može da bude svestan da je moguće da se nešto desi kada je dobio deklaraciju u kojoj se ovaj zaklinje da to ne može da se desi.
Zato je potrebno da prihvatite ovaj amandman, jer je ovo konkretnije, preciznije i za sud; lakše će da utvrdi činjenice na osnovu kojih može da presudi u ovoj stvari. Jedno je kada neko ima znanje, a drugo je kada ima svest.
Da li je imao neko znanje ili ne, jeste činjenica koja može da se utvrđuje, a kod svesti je to već u domenu pretpostavki.
Da li je on na bazi nekih činjenica i okolnosti mogao da bude u situaciji da ima svest o tome šta se i kako dešava? Pa valjda nećete da tražite njegovu svest na bazi toga da li je koristio taj proizvod i proveravao svojstva. To bi već bilo preterano.
Ništa se ne gubi ako se usvoji ovaj amandman, ali se pomaže sudovima u slučaju eventualnih sporova povodom štete koja može da se pojavi, na taj način što je neko prevaren ili je nekome načinjena šteta, emitovanjem poruke koja ima sadržinu koja prikriva glavna svojstva proizvoda ili nedozvoljeno utiče na potrošače.

Evo malo da se vratimo napokon i na amandman, pošto je ovo rasprava u pojedinostima.
Srpska radikalna stranka je podnela stvarno mali broj amandmana na Predlog ovog zakona iz prostog razloga što postoji principijelna razlika u konceptu kako treba da izgleda antimonopol i kako država treba da se bori protiv monopolskih ponašanja na tržištu.
Vlada se ovim predlogom zakona opredelila za drugačiji koncept, ali nije do kraja išla i onda se pojavilo od svega pomalo, što čini ovaj zakon izuzetno lošim zakonom. Gotovo da se ovim zakonom ne dotiče monopol, prirodni monopol, ne dotiču se preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, a ako se pogleda struktura naše privrede, verovatno 60% svih privrednih aktivnosti upravo se obavlja preko takvih preduzeća - Elektroprivreda, Telekom, železnica i da ne ređam dalje, javna preduzeća od republičkog interesa i javna preduzeća od lokalnog značaja. Ona nisu ni dodirnuta ovim predlogom zakona.
Postoji nekoliko sistema kako se uređuje tržište, zaustavlja, sprečava, ograničava i isključuje monopolsko ponašanje učesnika na tržištu. Jedan od tih sistema jeste da svim zakonima kojima se uređuje način poslovanja vršenja delatnosti maksimalno liberalizuju uslovi, da bi što veći broj subjekata mogao da bude u prilici da se bavi nekom delatnošću.
To je taj normativni prestup koji je, moram da kažem, i prisutan u Narodnoj skupštini. Većina naših zakona koji su doneti ovde, u suštini su podsticaj razvoju konkurencije na našem tržištu. Ali, postoji drugi deo te borbe da se spreči, sankcioniše, kazni, onemogući monopolističko ponašanje.
Vidite, kada se pogleda u članu 2. šta sadrži ovaj zakon, šta želi da zaustavi, to je sporazumevanje, zloupotreba dominantnog položaja i koncentracija. Koncentracija kao treći vid postoji verovatno 20 godina kao vid, odnosno oblik zloupotrebe položaja na tržištu.
Sada se vraćam na ovaj član 1. i na ovaj amandman. Nije dobro da se u zakonu stavljaju neke parole koje su verovatno pojedinačne ekonomske kategorije koje opterećuju učesnika na tržištu, opterećuju možda i statistiku, opterećuju i političare, ali ništa drugo ne znače.
To je i obuhvaćeno ovim našim amandmanom gde smo tražili da se izbrišu ove reči "podsticanje ekonomske efikasnosti". Zašto bi to bio primarni cilj države? Ako je tržište slobodno, ako država obezbedi jednakost i ravnopravnost svih privrednih subjekata na tržištu, zašto onda ubacujemo ovo da podstičemo ekonomsku efikasnost?
Među nama rečeno, u nekim u oblastima čak i nije dobro da se podstiče ekonomska efikasnost jer se zapošljava veći broj ljudi i rešavaju se neka socijalna pitanja.
Pošto je ovo u domenu ekonomske i neke političke kategorije, to ne treba da opterećuje zakon. Mi smo samo skrenuli pažnju na to da to treba izbaciti iz teksta zakona, jer u suštini to ništa ne znači. Kako bi se neko pozvao na ovu kategoriju, neka mi neko objasni?
Efikasnost privređivanja u Srbiji je takva i takva, a mi ćemo ovim zakonom to da poboljšamo. Kako? Da sprečimo zloupotrebu dominantnog položaja? Zašto bi se povećala efikasnost? Ona zavisi od drugih faktora.
Vi možete da sprečite zloupotrebu dominantnog položaja, skoči gorivo na 200 dolara po barelu - kako ste povećali efikasnost? Znate, te parole treba izbaciti iz zakona, jer one u suštini ništa ne znače.
Ovaj zakon ima poprilično takvih parola. Pokušali smo amandmanima da te stvari malo uredimo.
Osnovni nedostatak ovog zakona jeste što se ne bori protiv onih koji imaju monopolski položaj, čak nije ni bitno kako su došli do monopolskog položaja. Elektroprivreda ima monopolski položaj, na nju se ovaj zakon uopšte ne odnosi. Telekom ima monopolski položaj. Zašto ima monopolski položaj - jer nema konkurencije.
Ko je konkurencija Elektroprivredi? Nađite mi je. Razlika između dominantnog položaja i monopolskog položaja je u tome da li nema konkurencije ili postoji neka neznatna konkurencija, pa ste tamo izrazili u onim procentima, što je u krajnjem slučaju i korektno.
Monopolski položaj neko može da ima, kako vi sada koristite te termine "relevantno tržište", "relevantni proizvod", što u suštini ništa ne znači. U nekom selu jedan trgovac ima monopolski položaj. Ako iz tog sela treba da idu do sledeće prodavnice pet kilometara, jasno je.
Ako jedna pekara isporučuje hleb jednoj prodavnici, a ta prodavnica je u nekom manjem mestu, naravno da je to monopolski položaj, jer prirodno da ne može da postoji druga konkurencija. Vi možete da otvorite koliko god hoćete tržište, ali nema interesa da neko ide tamo samo da konkuriše ovome, a ne može nikakav promet da pravi.
Kada sam uzeo reč povodom ovog prvog uvodnog člana, ukazao bih na još jedno koncepcijsko neslaganje. Pravilo je, pošto je borba protiv monopola i zabrana zloupotrebe monopolskog položaja ustavna kategorija, deo treće generacija prava koja su propisana međunarodnim dokumentima, pa i našim Ustavom, zašto da se i to ne potencira, onda mora i u ovoj oblasti da se primeni princip na kome se zasniva zakonodavna nadležnost Narodne skupštine da se način ostvarivanja nekih prava uređuje zakonom.
Ako se način ostvarivanja uređuje zakonom, onda mnoge stvari koje ste vi ovde propisali da su u nadležnosti Vlade, moraju biti u nadležnosti Narodne skupštine, odnosno moraju da se urede ovim zakonom. Tu imamo šupljinu i oko relevantnog tržišta, relevantnog proizvoda i drugih odredbi gde se javljaju merila, kriterijumi i nešto na osnovu čega se utvrđuje da li postoji dominantni položaj.
Što se tiče monopolističkog položaja, vi ste samo rešili pitanje monopolističkog sporazumevanja, ali monopolistički položaj kao status niste ni dotakli. To očigledno ne želite da dirate jer mislite da samo država ima taj monopol.
Na mnogim primerima ću da vam pokažem da "braća Karić" imaju monopol, pa i ovi drugi novokomponovani imaju monopol. Dakle, ako ljudi imaju lance svojih objekata, imaju zaokruženu proizvodno-prometnu celinu, šta su oni? Formalno-pravno vi možete da stavite trafiku pored nekog velikog diskonta, ali on je opet monopolista na tom vašem relevantnom tržištu.

Evo nastavak onoga što sam malopre pričao. Član 2. ima naslov - Povreda konkurencije. Navodi se u uvodnoj rečenici da su to akti i radnje, a kao povrede se navode sporazumi, zatim zloupotreba dominantnog položaja i kao treće oblik koncentracije.
Onda se u sledećem stavu 2. propisuje da, sad već neko merilo kako se izračunava, kako se utvrđuje, bitno sprečavanje i ograničavanje ili narušavanje konkurencije iz stava 1. tačka 1) i 2), ne uzima se zloupotreba dominantnog položaja, procenjuje se zavisno od konkretnog slučaja prema, pa su sada navedeni neki kriterijumi. I ono što sledi u stavu 3, što mi tražimo da se izbriše, Vlada Republike Srbije bliže propisuje kriterijume iz stava 2. ovog člana.
Zašto smatramo da to ne treba da radi Vlada? Iz jednog prostog razloga što je to način ostvarivanja nečega što je Ustavom propisano. Ako je to način ostvarivanja nečega što je Ustavom propisano, onda to mora da se propiše zakonom.
Mi smo ovim amandmanom hteli da vam skrenemo pažnju da ovo što ste naveli u stavu 3. nije ustavno. Ne možete da podzakonskim aktom uredite to. Moram da vam kažem da postoji i drugi sistem kako se to uređuje, ali taj drugi sistem zavisi od pravnog položaja antimonopolske komisije, bez obzira kako je vi zovete.
U uporednom pravu je poznat slučaj da antimonopolska komisija, na bazi zakonskog ovlašćenja, propisuje sama neke kriterijume koje će da primeni. Zbog čega? Zato što se ona izmešta. Nije blizu Skupštine, nije blizu Vlade, pravi nezavisan kvaziupravni organ, koja svojim merilima i kriterijumima može da prati ono što se dešava na tržištu. To je situacija kada izričito ovlašćenje izvire iz zakona, što ima poprilično rezona.
Ovako je moguće da se obesmisli rad komisije, jer Vlada će da joj propiše nešto, a to što propiše znači sad je možda zaštićen Janko Janković, a sutra u nekoj novoj konstelaciji Bogoljub Karić, pa on promeni kriterijume, pa više on nije u toj poziciji, pa sad sva njegova moć da kontroliše "Astra Simit", astra ovo, astra ono, "Mobtel" "Mobi klik" itd. i ovaj sistem firmi u kojima ima i kapital i uticaj.
Zato se to propisuje zakonom ili se zakonom ovlašćuje antimonopolska komisija da propiše te kriterijume i ta merila. Mnogo je bolje kada se to objektivno uradi zakonom, što se tiče našeg pravno-političkog sistema. Nije loše ako se zakonom da ovlašćenje da uradi i antimonopolska komisija, s tim što tu postoji samo jedan mali problem, što ona donosi propise i primenjuje propise, i onda je obavezna sudska zaštita, naravno u upravnom sporu, gde se kontroliše zakonitost onoga što je komisija uradila svojim pojedinačnim pravnim aktom, ne kriterijumima i merilima.
Kriterijumi i merila koje ona donosi mogu biti predmet ocene Ustavnog suda, a vi ste ovo dali Vladi, koja će to da uredi i onda znamo kako će da uredi. Kada je u dobrim odnosima sa Drakulićem, onda će to puna jedra, kada je u lošim odnosima - hajde da promenimo ovaj kriterijum. Kako? Na zahtev komisije, ona je zaključila da nešto nije u redu na tržištu, dajte da promenimo ove kriterijume, pa ćemo da idemo dalje.
Radi se čisto o principijelnim primedbama, uz onu osnovnu primedbu da monopoliste niste ni dodirnuli. Verujte, u 90% slučajeva šta se dešava na našem tržištu i ne pojavljuje se ovaj sporazum iz stava 1. tačka 1) ovog člana, ne pojavljuje se sporazum, niti horizontalni, niti vertikalni, niti kako god hoćete, niti granski, niti na nivou nekog udruženja. Nema potrebe da se pojavljuje. Što bi Karić pravio sporazum sam sa sobom. Objasnite mi, molim vas.
Zato kažem, ceo koncept zakona je po meni pogrešan i neprimenjiv. Evo, sada da ne ispadne da radikali samo kritikuju. I 1996. godine kada je donet, kada je u Saveznoj skupštini donet antimonopolski zakon, tada sam bio poslanik, mi smo radikali glasali protiv tog zakona. Zašto? Zato što nije bio dorečen. Da li je taj zakon primenjivan? Jedanput u pokušaju da se renovira antimonopolska komisija i da nešto pokuša da uradi. Verovatno je doneto 50 do 100 rešenja.
Od 2000. na ovamo, taman posla, niko nije ni smeo da razmišlja o antimonopolskoj komisiji, jer se postavilo pitanje, možda je u ovom trenutku kada izlazimo iz neke krize možda je potrebno da se pogleda da se naprave tako neke malo jače firme koje će da budu generatori, pokretači itd. To je bilo prisutno. Da se završi započeti proces akumulacije prvobitnog kapitala.
Sada kada akumulirani kapital ugrožava vlast, hajde sada da se setimo antimonopolske komisije i da krenemo. Koncepcijski zakon, antimonopolski zakon je bolji od ovoga. Mnogo je bolje da ste taj koncept prihvatili i da ste ga dogradili, razradili, i u pogledu rada antimonopolske komisije, sastava antimonopolske komisije i drugih stvari, i da ugradite i ove odredbe o koncentraciji.
Mi nismo podnosili amandmane oko koncentracije, ali ona je pogrešno postavljena. Ovde se koncentracija javlja kao prethodno pitanje. Da li kao privredni subjekat mogu da se razvijam, i ako su mi svi propisi dozvolili da se razvijam, mogu da trgujem, mogu da kupujem akcije, a sada moram da pitam antimonopolsku komisiju da li mogu da kupim.
Znate, antimonopolska komisija verovatno preventivno deluje svojim saopštenjima i svojim rešenjima na sve, ali ako za statusnu promenu mi treba da pitamo antimonopolsku komisiju, onda izvinite, molim vas, vi ste u obrnutom smeru u odnosu na ono što radi Vlada. Vlada ide ka decentralizaciji, deetatizaciji, a sada i za privredne aktivnosti mora da se pita komisija. Mi nismo tu podnosili amandmane, iz prostog razloga što znamo da ovaj zakon ne može da se primeni. Vrlo prosto.
Žarko politički želimo da ponete sa primenom ovoga, jer ćete ranije da odete sa vlasti. Čim krenete sa primenom ovog zakona vi brkate u oči svima. Prvo vašim interesnim grupama, koje su vas i koncipirale tako. Zna se, G17 zastupa ova firma, SPO ova, DSS ove, tu konstelaciju, posvađale su se gazde.
Ako krenete sa ovom komisijom gotovo je, bićete obrisani, nećete više dobijati njihovu podršku. Zato nismo hteli da vas sprečavamo, a pogotovo što sada neki više nisu ni u mentalnom stanju da shvate naše amandmane. Ako se amandmanom briše ta reč, donosi druga reč, oni kažu - sve se briše, kao što je sinoć jedan pametni ovde izašao i rekao, a čovek ni ne zna koja je tačka dnevnog reda.
Znači, mi imamo politički interes da vam omogućimo da što pre odete sa vlasti. Krenite sa primenom, budite sigurni da idete sa vlasti odmah, jer udarate u vaše sponzore i one koji su vas postavili. Gledajte sami, biće tu i koncesije, drugih stvari, zna se ko koga protežira, ko štiti "Mobtel". Pola Vlade napada, pola Vlade štiti.
Ima tu mnogo lepih stvari koje će da se dešavaju. Namerno vam nismo podnosili amandmane na odredbe o koncentraciji, a one su pogrešno postavljene.
Vi možete da proveravate nečiju koncentraciju, ali ne možete da tražite od nekoga saglasnost, tim pre što su sve privredne aktivnosti slobodne.
Kako vi možete ovim zakonom da menjate druge zakone? Sada hoće firma da kupi akcije neke firme, ona mora da podnese zahtev komisiji. Da li je to koncentracija koja može da dovede do poremećaja na tržištu, odnosno stvaranja nekog novog položaja? Malo ste pobrkali tu lončiće i budite sigurni da će ovo da mnogo boli.