Ovaj amandman se odnosi na jedan od članova koji se tiče osnovnih načela, ovde se navodi "delovanja", vezanih za rad organa državne uprave. Međutim, u ovom trenutku, kada smo na početku ovog zakona, pokušao bih da razjasnimo osnovni nedostatak ovog predloga zakona. On je sadržan i u članu 4. pa se prenosi i u članu 5. pa se kasnije provlači kroz sve članove ovog predloga zakona.
Da bi me predstavnici Vlade i poslanici koji pripadaju ovoj struci malo bolje razumeli i da bi shvatili suštinu svih amandmana SRS, moram da navedem da u Ustavu Republike Srbije u članu 90. tačka 5. gde su propisane nadležnosti Vlade, Vlada utvrđuje načela za unutrašnju organizaciju ministarstava, drugih organa uprave i posebnih organizacija. U sklopu toga postavlja i razrešava funkcionere itd. pa se navode samo ministarstva i posebne organizacije.
Pozvao bih se na član 94. Ustava Republike Srbije, gde se kaže da poslove državne uprave obavljaju ministarstva. Ministarstva primenjuju zakone i opšte akte. Ministarstva su samostalna u vršenju Ustavom i zakonom određenih nadležnosti. Promoviše se princip podele vlasti i samostalnosti i nezavisnosti državnih organa. Za obavljanje određenih poslova državne uprave obrazuju se organi uprave u sastavu ministarstava, a za vršenje stručnih poslova obrazuju se posebne organizacije.
Ova priča je interesantna zato što imamo praktično tri vrste, na tri načina se definišu organi državne uprave. Definišu se jasno da su to: ministarstva, onda to mogu biti posebni organi, kako je ovde to navedeno, i mogu biti uprave unutar ministarstva. Ovo – uprave unutar ministarstva treba uslovno prihvatiti, jer postoje neka glomazna ministarstva gde je nemoguće da se izvrši takva centralizacija da samo postoji ministarstvo, već postoji potreba da se neke stvari razgraniče.
Kada se to uzme i tome doda da postoji mogućnost da država, u liku Narodne skupštine, propisom poveri vršenje javnih ovlašćenja nekom javnom preduzeću, uzeću jedan od tih primera, to je "Elektroprivreda", to je "Pošta", to su državni poslovi, ali se poveravaju zato što su u pitanju neke usluge koje predstavljaju privrednu delatnost pa se poveravaju nekom javnom preduzeću. Postupak u kojem rade jeste, da rešavaju o pravima i obavezama nekog čoveka, upravni i vrše tada javna ovlašćenja koja je njima država prenela.
Kod nas se desilo da ta definicija za neka javna preduzeća ne može da važi, a vi ste sve to naveli u članu 4. i generički ste nazvali – imaoci javnih ovlašćenja. Sve ste to zamiksali, klasične organe državne uprave, upravne organizacije, posebne organizacije, upravu unutar ministarstva, javna preduzeća i druge organizacije kojima su preneta javna ovlašćenja u imaoce javnih ovlašćenja. Tako vam stoji, grad Beograd ima ustanove, javne agencije i druge organizacije, kojima se mogu preneti pojedini poslovi. Definišete ih kao organe uprave, organe državne uprave i imaoce javnih ovlašćenja, kao neke kojima su povereni neki poslovi koji su izvorno državni. Šta se u međuvremenu desilo?
Do pre nekoliko godina ako želite da zasnujete pretplatnički odnos za telefon, recimo, telefon se kod nas vodi kao statusno pitanje koje se vezuje za pojedinca, a u međuvremenu su se mnoge stvari promenile i to je postalo jedno čisto imovinsko pravo, koje više nije upravna stvar. Slično vam je i sa "Elektrodistribucijom", izgubio se osnov da to bude statusna stvar porodice. Sada imate situaciju da čovek može da seli telefon iako je prodao stan. Zašto? Zato što je statusno pitanje vezano za pojedinca i bilo je upravna stvar u nekom periodu socijalističkog samoupravnog društva, kada je telefon bio luksuz pa su samo načelnici komiteta, sekretari mogli da imaju, pa onda može da se širi i da se širi.
Sada je došlo do promene, to više nije upravna stvar. Nekada je bila, a sada je čisto imovinska stvar. Vi niste primetili tu promenu. Isto vam je kod zasnivanja pretplatničkog odnosa za električnu energiju, da ne pominjem druga javna preduzeća, gde se poverava vršenje javnih ovlašćenja nekom javnom preduzeću. Vi ste to načelno stavili u isti koš, a to ne može biti u istom košu.
Zbog toga vam se javlja nešto što je, stav 2. u članu 5. – imaoci javnih ovlašćenja sami odgovaraju za štetu itd. Molim vas, oni vrše povereni posao, formalno-pravno nemaju samostalna svoja sredstva.
Nekada je država uvodila telefone. Država je nekada gradila puteve, nije imala direkciju za puteve, nego je ministarstvo direktno sprovodilo investicije itd.
Promenilo se, a vi tu promenu niste primetili i tu je problem. Naravno, ova načela ste pokušali, jedno od tih načela, jeste, zakonitost se pominje u članu 7, ali ovo na šta se konkretno amandman odnosi, stručnost, nepristrasnost i politička neutralnost, ne znam šta vam to znači politička neutralnost – gde god se donosi neki zakon, u bilo kojoj oblasti, političari, članovi političkih stranaka isteruju se, proteruju se, jer po zakonu se sumnja da su nemoralni. Ako tako postupate, onda najnemoralnije osobe vode državu.
Znači, na izborima građanima se nude najnemoralnije osobe. Ko to priznaje? Zakonodavni organi, Narodna skupština priznaje da su nemoralni ljudi u ovoj sali. Zašto bi neko, ako je član stranke bio nemoralan? Zašto bi nekoga obavezivala stranka, a ne zakon ili neki propis? Meni je drago kada čujem ovo da javni tužilac po službenoj dužnosti pokreće neke postupke na bazi onoga što pročita u novinama. Kamo sreće da su se ranije uključili.
Organ državne uprave je vezan zakonom. Ustavna norma – svako je dužan da se pridržava zakona. Ne može da se pretpostavi. Ako već pravite neko razgraničenje onda je trebalo ovo da ubacite, da pojačate u krajnjem slučaju. Svi su građani jednaki pred zakonom. Ako sve to nabrajate što je ustavna norma, zašto onda ne nabrojite ovo što se amandmanom traži. To je potpuno u saglasnosti sa svim ovim tačkama, koje ste naveli kasnije i svim pojmovima. Ovde se ide po nekom sistemu.
Mislim da je osnovni problem ovog zakona što ne pravi razliku. Organi državne uprave su ministarstva. Uprava unutar ministarstva je nešto što organizaciono pripada, ali nije samostalan organ državne uprave.
Posebna organizacija ne može da se stavi u isti koš kao i ministarstvo, a oni kojima se poveravaju poslovi, grad Beograd, lokalna samouprava itd. to je treći nivo, treći poseban status. I četvrti status, jesu javna preduzeća i druge institucije kojima se poverava vršenje određenih javnih ovlašćenja.
To je vezano za neku privrednu delatnost ili neku uslugu, kod posebnih organizacija, izuzetno stručni poslovi i to je ono što su neki pokušavali da krste agencijama, jer se rade prvenstveno stručni poslovi, gde formalno-pravno nema pojedinačnog upravnog akta sa nekom obavezujućom snagom, nego stručne poslove za ministarstva.
Plašim se da se ovde nije do kraja shvatilo šta je to državna uprava, šta su to organi državne uprave, nego se sve to zamiksalo i sve je došlo u neki identičan položaj. Moram da vam kažem da nikakva smetnja nije da jedna upravna organizacija bude prvostepeni organ, a da drugostepeni organ bude ministarstvo. To Ustav ne zabranjuje. Zbog ovoga ćete imati situaciju da se na različite načine tumači upravni postupak od organa do organa.
Sada u organizaciji ministarstava imate uprave koje su u sastavu ministarstva i imate neke organe koji nisu u sastavu ministarstva, a nije kao kriterijum uzeto stručni poslovi za potrebe ministarstva i za potrebe države. Hoću da kažem da u ovom zakonu postoji problem principa, načela koje treba da se razvuče do svih tačaka. Ne ulazim u ono drugo, to će biti kasnije kada se o upravnim okruzima bude pričalo.

Da je došlo do drugačijeg pravno-tehničkog uređenja i grupisanja poslova državne uprave, verovatno mi ne bismo podneli ovaj amandman. Poenta ovog amandmana jeste da se u članu 14. u okviru izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata, a navedeno je da organi državne uprave izvršavaju zakone, druge propise i opšte akte Narodne skupštine i Vlade tako što donose propise, rešavaju o upravnim stvarima, vode evidenciju, izdaju javne isprave i preduzimaju upravne radnje (tzv. izvršni poslovi), to je u zagradi zajednički naziv za sve poslove – tražili smo da se u stavu 1. izvrši dopuna i da se iza reči "stvarima" dodaju reči "vrši inspekcijski nadzor", jer smo pošli od toga da se tu nabrajaju svi poslovi gde organi državne uprave postupaju u skladu sa zakonom ili na osnovu zakona, gde izvršavaju zakone. Verovatno u tu grupu poslova spada i inspekcijski nadzor na osnovu zakona, ako mogu tako da pojednostavim.
Ovaj amandman se ne prihvata zato što Vlada smatra da je posebno poglavlje – "Inspekcijski nadzor", izdvojeno. Ono ne podrazumeva izvršavanje zakona, već je to neki sui generis posao koji, takođe, na osnovu posebnog propisa o inspekcijskom nadzoru se sprovodi. Mislim da su se pozvali na član 18. Predloga zakona kada su odbijali ovaj amandman, pa su naveli razne razloge.
Međutim, skrenuo bih pažnju na član 30. gde ste definisali vrstu organa u sastavu organa državne uprave, pre svega se misli na ministarstvo, da su to uprave, inspektorati i direkcije. Rekli ste da je za uprave karakteristično da se obrazuju za izvršne i njima povezane inspekcijske i stručne poslove; za inspektorate – za inspekcijske i sa njima povezane stručne poslove; direkcija za stručne i njima povezane izvršne poslove. Vidi se da dolazi do svojevrsnog preklapanja inspekcijskih i izvršnih poslova, kako ste to definisali.
Smatram da se ništa ne gubi usvajanjem ovog amandmana. Mogu, donekle, da shvatim razloge koje ste naveli u mišljenju, ali to vaše mišljenje bi bilo osnovano kada biste u početnom članu, recimo, pre člana 12. jednim opštim članom definisali grupe poslova, pa onda da ih razrađujete u pojedinim tačkama i pojedinim poglavljima. To nije tako urađeno, već se odmah krenulo u učestvovanju i oblikovanju politike Vlade; pod 2) praćenje stanja; 3) izvršavanje zakona. To ste razgraničili.
Možda da je primenjena drugačija sistematika, verovatno biste videli da je inspekcijski posao u stvari izvršavanje zakona. Sve se zasniva na izvršavanju zakona. Organi državne uprave su, pre svega, vezani zakonom, ako mogu da kažem – najvezaniji organ za zakon su organi državne uprave. Iz tog principa izviru svi drugi; svi drugi su praktično razrada tog osnovnog principa; legalizam je osnovni princip rada svih državnih organa. Iz njega posle proističe jednakost, ravnopravnost i sve drugo.
Usvajanjem ovog amandmana ništa se ne gubi, samo se pojačava ta izvršna funkcija, izvršni poslovi. Ali, verujte, inspekcijski nadzor jeste posao izvršavanja zakona, jer ne možemo da delimo izvršavanje zakona na izvršavanje materijalnih propisa, izvršavanje procesnih, pa inspekcijskih. Zakon je zakon. Tu ste potpuno u pravu. Vi ste definisali neke stvari koje se tiču lokalnog samoupravljanja, bez obzira što oni tamo rade neke svoje izvorne poslove iz svoje nadležnosti, oni primenjuju opšti upravni postupak i na njih se odnosi ovaj zakon. To je potpuno normalno. Oni koji vas napadaju zbog toga – greše.
Taj deo postupka u lokalnom samoupravljanju gde se rešava o pravima i obavezama građana na bazi opštinskih propisa, koji su izvorno opštinski, u okviru izvorne nadležnosti, opet je upravni postupak. On može biti skraćen, ovakav ili onakav, ali je u osnovi upravni postupak. Drugačiji postupak ne postoji i ne može da postoji u lokalnom samoupravljanju, a pogotovu kada lokalno samoupravljanje radi poverene poslove koje je Republika zakonom prenela na njih.
Smatram da su poslovi inspekcijskog nadzora, takođe, poslovi izvršavanja zakona, jer izvršavanje zakona ne treba vezati na podelu među zakonima. Zakon je zakon. Vidite i sami, i Ustav Republike Srbije ne deli zakone, oni su svi u istom rangu. Mi u žargonu znamo da je to bazični, osnovni, zato što se na njega naslanjaju neki drugi zakoni. Dok je bilo Ustava SRJ onda smo imali zakone o osnovama nekog sistema iz kojih je proizilazila obaveza Republike da bliže uredi neke stvari, ali taj sistem je napušten, taj sistem više ne postoji – sada postoji puna nadležnost Narodne skupštine, gde nije dobro deliti zakone.
Ako se prihvati vaše mišljenje onda se inspekcijski nadzor vrši na osnovu zakona i nije izvršna funkcija. To jeste izvršni posao. Sve što radi Vlada je izvršni posao. Sve što rade ministarstva je izvršni posao, posao izvršavanja zakona, pa čak i kada pravi neku analizu, to crpi na bazi nekog zakonskog ovlašćenja, a to je sve izvršavanje zakona.
Usvajanjem amandmana ništa se ne gubi u konceptu ovog zakona, već se samo preciziraju neke stvari.

 Nadam se da se nećete naljuti što ću ovu temu malo da proširim i da obuhvatim nekoliko prethodnih članova, jer se praktično radi o principu.
Moram da vas obavestim da, recimo, je pre 15-tak godina situacija sa postavljenim licima bila drugačija. Ali, na bazi ovog Ustava Republike Srbije i na bazi Zakona o državnoj upravi, koji je regulisao status državnih službenika, i mislim da ste napravili grešku što ste ovo podelili, jer ovaj zakon dopunjuje materiju nadležnosti. Sa tim ćete da se složite, i onu personalnu, stvarnu itd. Nije dobro što ste ovo razdvojili.
Sad se pozivate na neki drugi zakon. Onda s pravom neko kaže, a šta ako se taj drugi zakon ne donese, onda je nemoguće da se ovo završi, ili šta ako se u tom drugom zakonu to reguliše, pa zbog amandmana dođe do kolizijskih odredbi?
Da se vratim na kratki istorijat, kako je to nekada bilo.
Koristeći ovlašćenje koje postoji u Ustavu Republike Srbije član 90. tačka 5. druga rečenica, odnosno treća kaže: "Vlada postavlja i razrešava funkcionere u ministarstvima i posebnim organizacijama".
Naravno, postoji odgovarajuća odredba u Ustavu koja govori o tome, da se status reguliše republičkim zakonom, pa naravno, ovu odredbu treba tumačiti u skladu sa tim zakonom.
Izborno i autoritativno pravo vlade je da postavlja i razrešava. Ako ste nekog funkcionera, ne računajući ministra, nego ono što je ispod u hijerarhiji, postavili i odredili da mu mandat traje toliko i toliko, u slučaju promene sastava vlade, vlada je ovlašćena da razreši tog funkcionera, bez obzira kako je on izabran. Uvek će naći razloga da ga razreši. Zašto vas na ovo podsećam?
Mi smo ranije, a verovatno i sada imamo u postojećem Zakonu, koji je na snazi, odredbu koja, kad bi se to prevelo na običan jezik, glasi – kada se formira vlada, ona postavlja pomoćnike ministra, zamenike, pomoćnike, sekretare (ukoliko ministarstvo ima sekretara), mandat je četiri godine. Kada istekne mandatni period ili dođe do promene vlade, ta lica se razrešavaju. Nekada se razrešavaju po sili zakona, istekom mandata, i kakav je njihov status, to je ono što je interesantno.
Ukoliko je lice došlo na mesto pomoćnika ministra iz sastava ministarstva, njemu prestaje radni odnos u ministarstvu. Ide šest meseci na raspolaganje, dok ne nađe neki posao. Ukoliko je došao sa strane, znači, nije bio zaposlen u ministarstvu, nije izvorno bio radnik organa državne uprave, on se vraća na svoj posao. Ukoliko je neko postavljen za pomoćnika ministra iz sastava ministarstva, iz reda zaposlenih u ministarstvu, samom činjenicom da je u jednom periodu bio pomoćnik ministra, kada mu istekne mandat, njemu prestaje radni odnos u ministarstvu.
(Sa mesta, Velimir Simonović: Nije tačno!)
Znate šta profesore, meni je drago kada mi neko dobacuje, ali moram stvarno da vam kažem da sam se i pre šest godina čudio tom propisu, jer je nekim ljudima u mom Ministarstvu, dok sam bio ministar, prestao radni odnos zbog te odredbe Zakona. I sada vi meni kažete da to nije tačno. Sada nisam u mogućnosti da vam donesem član Zakona, a bilo bi nepristojno da vam iznosim imena i prezimena tih lica, kojima je prestao radni odnos na taj način. Vi sada meni osporavate i kažete: "nije tačno".
(Sa mesta Velimir Simonović: Ne mora!)
Mora! Ja upravo kritikujem odredbu Zakona koja kaže "mora".

Upravo pričam ono što sam ja doživeo. Dva moja pomoćnika su izgubila radni odnos, upravo zbog toga.  Oni su bili zaposleni u ministarstvu. Neko ih je nekada postavio na mesto pomoćnika. Došlo je do promene Vlade, njima je istekao mandat, poklopilo se da im je istekao mandat, šest meseci su bili na raspolaganju, jer im je prestao radni odnos u Ministarstvu. Ne radni odnos kao pomoćnika, nego radni odnos kao zaposlenog. Ja to kritikujem. O tome vam pričam.
Šta želim da vam kažem? Ne može da se izbegne taj politički utisak, niti produžavanje mandata, zato sam se malo našalio, pa sam rekao osam godina. Nemoguće je. Vlada je ta koja je vlasna. Ona postavlja, ona razrešava.
Moram da vam ukažem na još jednu odredbu. Ne znam kako vam je promakla.
Recimo, imate član 23. stav 3: "Ministar je odgovoran Vladi i Narodnoj skupštini za rad ministarstva i stanje u svim oblastima iz delokruga ministarstva". Znači, on može da se ubije od rada, da bude najbolji, da ga mažete, ali stanje u toj oblasti je loše, a on odgovara za stanje. Može stanje da bude izuzetno dobro, a da ministar ništa ne radi, da ministarstvo ništa ne radi. Vi ste sada u odgovornost ubacili nešto što je čista politika. Ja se slažem. Za rad ministarstva, kao širi pojam tumačiti rad ministarstva, treba da ostane, ali ovo za stanje, to zbunjuje.
Slično vam je i sa državnim sekretarom, pomoćnikom ministra, sekretarom ministarstva.
Ništa vi niste obezbedili, da je konkurs u pitanju, da se javljaju najstručniji, da produžite taj mandat itd. Ako pravite neku paralelu između Narodne skupštine i predsednika Republike, četiri godine mandat i pet godina, samo ste zaboravili jednu stvar – da je ovog birao narod na izborima. Neka se promeni vlast, neka druga vlada bude i zašto bi ona trpela pomoćnike ministra, zašto bi trpela, recimo, Orlićevu ženu. Vi verovatno znate pošto ste član Vlade i znate kakva je sistematizacija, imaju 10, 12 pomoćnika. Ne ide.
Slažem se sa nekom intencijom koja provejava, promena vlade, pet ljudi izađe iz ministarstva, a ostatak ostaje, ljudi profesionalci koji rade taj posao stručno, ali to se rešava na drugi način, ne na ovaj način. Na ovaj način vi upravo skrećete pažnju. Kada vlada nekoga postavlja i razrešava kako možete vladu da ograničite. Uvek će da razreši vlada pomoćnika ministra, sekretara. Slična je situacija i sa sekretarom ministarstva, tim pre što u nekim ministarstvima postoji sekretar, a u nekima ne postoji.
Sada uvodite ovog državnog sekretara, a u naše vreme bili su neki specijalni savetnici, nikome nije bilo jasno, ali ne smete da ga pomerite. Ne možete da ga pomerite jer on ima status zaposlenog. Specijalni savetnik, možda pre 20 godina bio pomoćnik ministra, zatekao se tu, ostao i zaštićen kao medved, a pomoćniku prestaje radni odnos. Neću navoditi konkretna imena ljudi koji su jednostavno tako prošli.
Slična je situacija i sa sekretarijatima, da opet ne navodim ime, pa su neki ljudi jedva ostali da budu zaposleni u državnoj upravi na bazi nekog drugog konkursa, na, po hijerarhiji, nižim poslovima.
Znači, ako govorite o ovom državnom sekretaru, mada mislim da on uopšte nije potreba, o pomoćniku ministra, sekretaru ministarstva, njihova u ovom sistemu politička veza je nemoguće da se izbegne. Ja se u potpunosti slažem, načelnici odeljenja, gde su stručni ljudi, ali oni se takođe postavljaju, ministar ih postavi, rasporedi na to mesto zato što su izuzetno stručni itd.
Mi ćemo imati taj problem što je naša Vlada nekako međukancelarijska, ne može da se kaže da je čist kancelarijski princip, ali nešto kvazi-kancelarijsko. Ako se bira ministar na bazi rezultata izbora, ekipa koju on dovodi preko vlade postavljenjem je, njegova ekipa koja treba da sprovede njegovu politiku ili politiku vladajuće koaliciji. U toj ekipi su sigurno pomoćnici ministra. Kada kažem da treba da sprovede politiku, uopšte ne pričam o tome da mora da se krši zakon, mora da se zapostavi struka. U tome se ogleda ta razlika između nas. Ova će stranka bolje da organizuje rad ovog ministarstva, ova će slabije ovo ministarstvo, bolje će možda neko drugo ministarstvo. Zašto nalazimo odmah crne rupe u celom konceptu?
Kako možete u organima državne uprave da isključite politički uticaj? On može biti podnošljiv i nepodnošljiv, može biti u funkciji sprovođenja zakona, u funkciji ustavnosti i zakonitosti i može biti u funkciji zloupotrebe, ali to su sada stvari kvaliteta. Zbog toga padaju vlade, zbog toga se drugi ljudi biraju na odgovarajuće državne funkcije. Zaposlene treba zaštititi od takvih uticaja, tu se u potpunosti slažem, ali ovaj način na koji vi mislite da štitite zaposlene je apsolutno pogrešan.

Problem je što na početku ovog predloga zakona, u stvari, mi nemamo jedan član gde se navodi šta je predmet ovog zakona, nego se odmah kreće sa definicijom šta je državna uprava i tera dalje. Kada bismo imali jasnu predstavu šta je predmet zakona, onda bismo mogli da tumačimo šta je predlagač hteo sa pojedinom odredbom i pojedinim poglavljem.
Verovatno ćemo svi da se složimo da zakon o državnoj upravi treba da reguliše organizaciju državne uprave, da definiše organe državne uprave, poslove koje rade na načelan način, ali mi sada imamo i koncepciju da se, paralelno sa ovim zakonom, predlaže i zakon o državnim službenicima, gde se regulišu statusna pitanja zaposlenih i funkcionera u organima državne uprave.
Verovatno se zbog toga javlja da članovima 26. i 27. pogotovo članom 27. mi ne dobijamo uvid u to koji je to organizacioni deo organa državne uprave koji se bavi upravnim poslovima. Reči "upravni poslovi" sam upotrebio u najširem smislu reči.
Ovde imate posebnog savetnika ministra, koji nije ovlašćeno službeno lice, koji ne može da vodi upravni postupak, ali je savetodavac, priprema predloge, sačinjava mišljenja i vrši druge poslove za ministra, sa očiglednom namerom da se to poveže sa članom 12, eventualno članom 13. Predloga zakona, gde su nabrojani poslovi državne uprave: učestvovanje u obliku politike Vlade, praćenje stanja itd. Znači, to je neka veza, ali to nisu upravni poslovi i to mora da se kaže.
Ide se na varijantu posebnog savetnika ministra koji nije u radnom odnosu, ali je na neki način radno angažovan u ministarstvu. On je u nekom posebnom građansko-pravnom odnosu više sa ministrom, nego sa državom. To je potpuno nepotreban, navodno, stručnjak u jednom ministarstvu. To je u suprotnosti sa onim čime ste branili prethodne članove, pa ste rekli da pomoćnik ministra treba da bude nezavisan, stručna ličnost, kada dođe ministar, da mu on kaže šta se radi u ministarstvu, koji su stručni poslovi. Šta će onda poseban savetnik?
Mi uopšte nemamo sreće sa tim savetnicima. Mi danas imamo neke ministre koji imaju neke svoje savetnike koji su zaduženi da, kao njihovi predstavnici za medije, napadnu nekoga, opsuju nekoga, brutalno krenu. Kome taj odgovara? Kome odgovara specijalni savetnik? Ministru? Zašto bi ministar njega menjao, kad mu on upravo završava taj prljavi posao. Da li je u ovom ministarstvu ili u onom, nije bitno.
Napravite vezu sa Zakonom o Vladi, sa odredbama o kabinetima i o savetnicima, o pravu potpredsednika Vlade da može da primi toliko i toliko, da zaključi neke specijalne ugovore sa njima, da oni budu u nekom građansko-pravnom odnosu, da on nudi svoje velike stručne usluge itd.
Prethodni amandmani, koji se tiču pomoćnika ministra i sekretara ministarstva, SRS se osporavaju, upravo iz razloga što se kaže – na ovaj način se garantuje da su to stručni ljudi koji sačekuju ministra, pa ministri mogu da se menjaju, ali oni su tu, oni čekaju. Tu je problem, gospodine Balinovac. Imate iskustva, sve ove vlasti, i one pre 1990. i one pre 2000. godine, i ove posle 2000. godine. Problem je opstrukcije.
Vi taj problem niste rešili ovim zakonom. Provozaće i ministra, i novog pomoćnika, i sekretara, i specijalnog savetnika, svi oni što tamo rade po dvadesetak godina. Promeniće oni boje kako hoćete. Njima je najmanji problem da promene boje, a mi se ovde zaklinjemo kako štitimo njihovu struku. Gde je ta njihova struka?
Molim vas, kako možete da predložite ovakav predlog zakona? Otvorite se i kažite na koji način ste sprečili Lalovića da učlanjuje u SDP sve one koji žele da ostanu u njegovom ministarstvu da rade.
Tvrdim, neko može da kaže da lažem, to je njegov politički stav, ali tvrdim da je, posle ove nove organizacije, ministar Lalović svakoga uslovljavao – ako hoćeš da ostaneš u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, moraš da se učlaniš u SDP?! Kako ste vi to sprečili, i jedno i ovo drugo što se sada desilo? Nema te šanse da sprečite.
Do pre mesec dana Ljiljana Nedeljković je pričala o depolitizaciji državne uprave. Kakva depolitizacija državne uprave sa govornice, a u praksi Lalović učlanjuje, Čović učlanjuje. Pogledajte sada, SDP je faktor u Preševu. Zašto? Pa, Čović je bio koordinator, sve je učlanio u njegovu stranku i ona je, navodno, neki faktor i oko privatizacije "Hebe", oko ovoga i oko onoga.
Vi nama nudite nešto ovde i tražite da mi vama verujemo. Kako možemo da verujemo Vladi kada se ovog trenutka dešavaju stvari suprotne ovome što vi predlažete, potpuno suprotne stvari.
Malopre sam rekao, ne želite da shvatite, politički uticaj ne može da se izbegne, ali dajte da ga lokalizujemo na pet-šest ljudi, na sekretara ministarstva, pomoćnike ministra, koji su po tome prepoznatljivi. Može on da ne bude član neke stranke, ali je on pomoćnik ministra u ministarstvu gde je ministar Janko Janković iz te i te stranke. Nije nikakva smetnja da on u sledećem sazivu može da ostane, iako nije član nijedne stranke. Ali, zašto od toga da pravimo bauka. Normalno je da se promeni pet-šest ljudi, a vi sada insistirate – petogodišnji mandat, u prethodnim članovima, a sada specijalni savetnici itd.
Ko su specijalni savetnici? Evo ga Vladeta Janković, pre neki dan je bio na televiziji, zašto ne izađe predsednik Vlade i ne objasni? Zašto izlaze neki specijalni savetnici, pomoćnici, pričaju, objašnjavaju. Ili, narodna kancelarija, pre neki dan, kada je bila diskusija o zaštitniku građana, naravno da je narodna kancelarija neka vrsta zaštitnika građana, pa, da li treba da bude diplomirani pravnik, da ima 10 godina radnog iskustva na zaštiti prava, itd. Šta ovaj Đilas ima? On je, koliko znam, mašinski inženjer, pa se ne bavi mašinstvom, nego rekla-kazala u medijima. To je naša stvarnost. Zašto bežimo od toga? Nemojmo oko toga da se zaklinjemo. Pravimo mnogo grešaka kada se zaklinjemo.
Ja sam rekao, politički uticaj ne može da se izbegne, on može da bude pozitivan, progresivan, u skladu sa zakonom, da politički utiče da se sprovodi zakon, itd. Može biti – zloupotreba. Da li smo zaštitili zloupotrebe? Nismo. Da li će petogodišnji mandat da zaštiti zloupotrebe? Neće. Zašto? Čim vi odete sa vlasti, druga vlast odmah menja pomoćnike, sekretare i sve druge.
Kako to možete da zaustavite? Ne možete nikako da zaustavite. To ne može da se zaustavi ni u lokalnim samoupravama. Ne može. Tu je sada promovisan princip da se bez konkursa postavljaju ljudi na odgovorne funkcije. Kako se promeni vlast, tako se menja upravni odbor, direktor lokalne televizije se menja, postavljaju ga bez konkursa. Kakav konkurs, isparcelisali smo, ova stranka toliko posto, ova toliko.
(Predsednik: Vreme.)
Sada nam ovde držite, izvinjavam se što moram da kažem tu reč, neka predavanja – depolitizacija, stručnost, itd. Dok vi izgovarate te reči u 10-15 ministarstava se dešava potpuno suprotan proces. Uzeo sam Lalovića zato što je on poznat, njemu nije problem da izađe za govornicu i da kaže sve i svašta. Uopšte nemojte da mu verujete u ono što on kaže kada izađe za govornicu. To vam je situacija i u drugim ministarstvima.
Da idemo dalje, Anđelko Trpković. Postavio je sve svoje skutonoše koji će da služe njemu ili Dani. Kakva je to crna stranka? Sve zavisi od njihovog ličnog ćefa i ličnog interesa.

Ovim članom se formira praktično nešto novo što do sada nije postojalo, a moram da kažem da je u nekim ministarstvima postojalo, ali pod drugačijim nazivom. Moram da kažem da to nije kolegijum. Kolegijum sačinjavaju ljudi iz ministarstva, nekada su bili pomoćnici i sekretar. To je jedno, da kažem, operativno radno telo koje služi za komunikaciju i koordinaciju poslova u ministarstvu.
Savet ministra je savetodavni organ, tako je to, barem, predviđeno članom 28. Može predstavnik Vlade da kaže – tu stoji, može da se osnuje, nije obavezno, verovatno za neka ministarstva gde su u pitanju izuzetno stručni poslovi, pa je potrebno neko savetodavno telo, da jednostavno ministar ne može sve da zna. Bilo bi dobro da se posavetuje, razmeni mišljenje sa naukom, praksom i da takvo telo treba da postoji. Ta ideja, u krajnjem slučaju, nije tako loša, dobra je. Ali, ako se to diže na nivo jedne zakonske norme, onda tu postoji opasnost da to zloupotrebe i neki ministri, gde njihovim ministarstvima to i nije tako nužno.
Mi u okviru ove sednice Narodne skupštine imamo na dnevnom redu, čini mi se, jednu tačku – zakon o zaštiti potrošača, gde je, takođe, predviđen savet potrošača pri Ministarstvu trgovine i ništa više nije rečeno, nego samo da ministar određuje. Verovatno to mogu, ako ostane ovaj član 28. ova ovlašćenja, da zloupotrebe neka ministarstva gde realno ne postoji potreba za nečim takvim.
Zbog toga predlažemo da se ovo ne stavlja u zakon, ali zamena za to postoji. Ministar je ovlašćen da formira radnu grupu koja bi razmotrila neku oblast, neka pitanja i dala određeni savet i predlog. Radna grupa ne bi bila zakonska kategorija. Zašto bi morala zakonskom odredbom da se reguliše? Izvire iz samog položaja ministra da može te stvari da radi. Dobro, verovatno vi to nećete da prihvatite, već hoćete da sve nekako bude u institucijama, u nekom obliku organizacije.
Međutim, postoji opasnost, bez obzira što ste u stavu 2. rekli da Vlada propisuje neke kriterijume, odnosno – položaj članova saveta uređuje se aktom Vlade, opasnost zloupotrebe ove odredbe je mnogo veća od one koristi koja bi se postigla na ovaj način. Moram da vam kažem, pošto ste gospodine Balinovac sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, proteklih godinu i po dana mi smo imali toliko predloga zakona u kojima je ministar predstavljen kao organ, ministarstvo nadležno za poslove, pa se stvorila svojevrsna simbioza između ministra i ministarstva. Ministar i ministarstvo postali su sinonimi.
Nažalost, skrenuo sam vam samo pažnju gde je rečeno "ministar donosi", pa je on određen kao pojedinac, a sećate se da je uvek bilo ministarstvo nadležno za poslove te i te.
Kod Zakona o visokom obrazovanju imamo u dva različita člana u jednom ministar, a u drugom ministarstvo nadležno za poslove te i te.
Predlažemo da ovo ne stavljate kao zakonsku normu, s tim što ne sporimo pravo ministru da organizuje stručnu radnu grupu koja bi mu pomogla oko nekog vrlo stručnog pitanja. Ta komunikacija postoji.
Ako mislite da ćete odredbama o savetu ministra da to promovišete prvi put, nije tačno, to postoji sada. Svako ko želi da radi izuzetno dobro svoj posao uvek će da pita struku i nauku. U kojoj formi će da se obavi taj kontakt to je drugo pitanje. Da li preko neke druge institucije, da li u nevezanom razgovoru, da li prisustvom na nekom simpozijumu, da li sponzorisanjem nekog simpozijuma koje se bavi određenim pitanjem. To su modaliteti.
Ja namerno kažem da ovo nije kolegijum ministarstva, ovo je nešto drugo, ovde se podrazumeva da u savet uđu verovatno i ljudi iz ministarstva, ali i mnogo više ljudi sa strane koji su stručnjaci za određenu oblast. Znači, ideja nije loša, ali nemojte do toga da pravite
instituciju, a pravite instituciju, i to kao fakultativnu, samom činjenicom da posvećujete jedan član tom pojmu.

U početnim članovima ovog predloga zakona stičem utisak posle ovog obrazloženja gospodina Milajića da je svima u sali koji prate ovu sednicu postalo napokon jasno da ovaj zakon ne pravi jasnu razliku između nekih kategorija, a te kategorije su Ustavom propisane.
Ministarstvo je organ državne uprave. U sastavu ministarstva mogu da postoje uprave. One nisu poseban organ, nego su u sastavu.
Ta vrsta postoji pod nazivima uprava, kao primer: carinska, poreska; može da postoji kao inspektorat: postoji inspekcija rada, tržišna; i, mogu da postoje kao direkcije: direkcija za robne rezerve ili da uzmem ovu možda najznačajniju u ovom trenutku Republičku direkciju za imovinu Republike Srbije. Znači, one su uprave u sastavu organa državne uprave. U suštini nisu tako samostalan organ.
Ovaj amandman koji je podnet, a koji se tiče pomoćnika direktora, znači funkcioner koji rukovodi, uslovno rečeno, oblikom uprave u organu državne uprave, to je direktor uprave i sada bi trebalo da bude direktor inspektorata. Međutim, sada je praksa da se taj funkcioner naziva glavnim inspektorom i kao treći vid jeste direktor neke od direkcija. Gospodin Milajić vam je ukazao na nelogičnost gde se dokazuje da je depolitizacija državne uprave, praktično, nemoguća.
Nekada je Republička uprava javnih prihoda bila samostalna, nije bila u sastavu Ministarstva finansija. Nekada je Republička direkcija za robne rezerve, na bazi ovog istog Ustava, bila samostalna i nije imala status uprave unutar organa državne uprave, nego je imala status posebne upravne organizacije.
Onda ministar nadležan za određenu oblast nikakav uticaj nije imao na upravu, niti na direkciju. To je promenjeno 2001. godine i to je dobro urađeno. Verovatno ministarstvo treba da bude drugostepeni organ povodom svih onih upravnih stvari, gde poreska uprava rešava kao prvostepeni organ. Ministarstvo treba da bude drugostepeni organ kada je u pitanju neki carinski postupak, gde carinski organ rešava kao prvostepeni.
Sada širim ovo, pa idem na sledeće poglavlje, da vam samo kažem da u ovom predlogu zakona nije napravljeno jasno razgraničenje. Sada imamo posebne organizacije. Vrste posebnih organizacija su sekretarijati i zavodi. Zavod za prostorni plan, Zavod za razvoj, Republički zavod za statistiku i imamo ove sekretarijate, primer je, recimo, Republički sekretarijat za zakonodavstvo.
Zašto je nešto posebna organizacija pa je samostalna, a uprava je deo organa uprave. To fino, tanano razgraničenje je neophodno sutra zbog materijalnih zakona i činjenica da treba da se primeni zakon o opštem upravnom postupku, pa ako tome dodamo i četvrtu kategoriju poverenih poslova autonomnoj pokrajini, opštini, gradu ili javnim preduzećima, onda dolazimo do zaključka da ste pobrkali institute.
Te institute ste pobrkali i dokaz za to jeste osnovni princip koji ste promovisali, pet godina da bi se otkačio od politike, da bi bio samostalan itd. On pada kako ide koji član. Ne pričam sada o praksi. On normativno pada.
Vi u svakoj sledećoj odredbi imate kolizijsku odredbu u odnosu sa principom koji je zastupljen u nekoj prethodnoj odredbi, te u tom smislu treba shvatiti ovo što je gospodin Milajić pričao, jer nešto po statusu mora da bude ako ne identično, onda približno slično. Kod vas je od člana do člana veća razlika.
Jedan princip je bio, kao što se vidi, za
organe državne uprave, ministarstva, drugi princip za uprave unutar organa državne uprave i sada ćete videti treći princip kod posebnih organizacija i onda ide dalje. To će biti smetnja za jedinstvenu primenu Zakona o opštem upravnom postupku.
Nije dobro što ste državne službenike izvukli u poseban zakon. To je trebalo da bude jedno poglavlje, jedna glava, nekoliko glava ovog zakona o državnoj upravi gde se reguliše, praktično, na najširi oblik pitanje nadležnosti državnog organa, kako stvarne, kako mesne, tako i ove personalne, da se zna ko je ovlašćen da odlučuje, a ko nije.
Namerno izbegavam da se izrazim kritički povodom ovoga što ste naveli da je posao inspektorata uprave, direkcije, pa kasnije sekretarijata i zavoda i tu postoji razlika u pogledu primene Zakona o opštem upravnom postupku, ko obavlja koje stručne poslove, ko obavlja deo poslova iz oblasti privrede i kakav je uzajamni odnos. To je sve pobrkano u ovom zakonu, barem u odredbama koje smo do sada prošli. Znači, ono početno negodovanje da nije ovako nego onako, pa principi, videćete kako idu amandmani, kako se to razrađuje, doživljava svoj fijasko.

Ja ću na primeru iz prakse ukazati da ovo što je ovde napisano ne može da prođe. Član 36. Predloga zakona ima naslov – Direktor posebne organizacije. Kao posebna organizacija navode se zavodi i sekretarijati. Sada imamo ne direktora, nego republičkog sekretara. Posebnom organizacijom rukovodi direktor, koji za svoj rad odgovara Vladi. Direktora postavlja Vlada na pet godina, na predlog predsednika Vlade, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika.
Naš amandman se u suštini svodi na to – da se rok od pet godina smanjuje na četiri godine, i da, ovo iza reči Vlada, u skladu sa zakonom koji reguliše položaj državnih službenika, tražimo da se to briše. Stavite se sada u situaciju da se promeni Vlada, redovno, istekao je mandat od četiri godine, bili su izbori.
Vlada je u drugoj godini svog mandata izabrala direktora Republičkog zavoda za statistiku. Ako mu je mandat pet godina, on je još tri godine. Znači, formira se neka nova vlada, a taj čovek treba da radi još tri godine.
Kako se to desilo u ovoj vašoj Vladi? Kad ste vi formirali Vladu, vi ste izabrali novog direktora Republičkog zavoda za statistiku, Zorana Jončića ste promenili, čovek matematičar, bavi se statistikom, korektan je i nema bogzna šta o tom čoveku da se priča. Vi ste ga promenili posle tri, četiri, pet meseci. Mislim da je DSS tamo izabrao svog čoveka.
Sada vi meni objasnite zašto to pravo koje ste vi iskoristili, nije ni bitno kako ste došli do tog prava i kako ste ga konstituisali, zašto to pravo ne dozvoljavate nekome ko dođe posle vas? U tom zakonu, koji je bio na snazi kada ste vi došli na vlast, stajalo je –četiri godine, pa ste ga promenili. Zašto to pravo ne bi sada imao neko drugi posle vas?
Da uzmemo Republički sekretarijat za zakonodavstvo. Što ste promenili Biserku Živković? Ona je ekspert, veliki stručnjak. Smejali smo se na RIK, pojma nema žena, greškom je otišla tamo da nešto radi. Što ste nju promenili, pa ste ubacili Zorana Balinovca. Sramota je upoređivati Zorana Balinovca i Biserku Živković. Balinovac zna taj posao, druga je stvar da li je to uvek kvalitetno, zbog nekog sporednog uticaja itd. Mi puno puta njega prozivamo zbog nekih pravno-tehničkih nedostataka u zakonu, a znamo da on nije kriv, nego je neka sila rekla –potpiši da je to sve u redu, neka ide.
Zašto ste promenili Biserku Živković? Kako sada vama da verujem da ste iskreno predložili ovo? Biserka Živković je mogla još dve godine da bude sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, pa ste je promenili, iskoristili ste svoje pravo da postavljate i da razrešavate. Zašto ovim predlogom zakona sputavate budućeg i kažete –biće, radi depolitizacije. Pa, Zoran Balinovac je baš depolitizovan doktor prava! Kako može da bude depolitizovan, bio je savetnik kod Koštunice dok je bio predsednik SRJ. Ne pominjem to u negativnom kontekstu, samo navodim kao činjenicu.
Zašto to pravo, koje vi koristite, ne dozvoljavate drugi da koriste? Kad ga vi koristite, to je normalno. Kad ga radikali koriste, to će da bude "seča knezova", kako reče malopre i pobeže. To je nešto što izvire iz pravnog i ustavnog položaja Vlade.
Zašto to što izvire iz ustavnog položaja Vlade vi želite da promenite, da oktroišete na neki način. "Mi smo depolitizovali". Kažite mi koji će sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo da se bira na konkursu. Nema. Vlada koristi svoje pravo.
Kad ste raspisali konkurs za direktora Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije? Ne pada vam na pamet, postavili ste čoveka za koga smatrate da zna te propise i da može da radi, sa određenim mandatom. Naravno, kad se promeni sastav vlade, ti ljudi, koji su na tim mestima, računaju da odmah idu.
Vi sada na silu gurate pet godina mandat, kao, oni nisu političari. Sve što se izabere, a nije putem konkursa, ne može da se kaže da je tu bila dominantna struka. I ako uvedete institut konkursa, tu su zloupotrebe možda još veće. Evo vam javne nabavke – da bi se sprečila korupcija, odlivanje para, trošenje budžetskih sredstava, idemo sa javnim nabavkama. Šta su napravili Đelić i kompanija?
Nameste se javne nabavke. Kako je pravljena Beogradska hala? Jedan ugovor na pet, pa posle aneks još 10, pa drugi aneks još 12, pa još 13, pa još 15. Sada imamo Zakon o javnim nabavkama koji je legalizovao ono zbog čega se donosio zakon i, navodno, neko borio da to ne bude. Znači, opet vraćam na ono da gledamo kako može da se zaustavi ta zloupotreba.
Mi sada imamo situaciju da neke zloupotrebe, za koje mi sumnjamo, kao poslanička grupa SRS, pa želimo tu sumnju da opredmetimo i da dokažemo u nekoj raspravi ovde, vi prilikom utvrđivanja dnevnog reda kažete – ne, to ne može, ne dozvoljavamo. Prođe dva meseca, a onda vi pričate ono što smo vas mi prethodna dva meseca molili da se uvrsti u dnevni red. Ovo je možda malo šire, ali u okviru teme.
Ovako se ne depolitizuje državna uprava. Potpuno je normalno da posle izbora određeni broj funkcionera ministarstva, uprave u okviru ministarstva, posebne organizacije, napuste svoja mesta, kao što se u nekim državama desi, gde postoji razvijena demokratija, zna.
Kako se završe izbori, saopšte se rezultati, to kod njih ide vrlo brzo, za dva-tri dana, kroz pet dana se polažu zakletve, bira se vlada i oni državni službenici koji su svoje mesto i funkciju vezali za političku garnituru koja je na vlasti, pakuju zarezače, hemijske olovke, pripremaju zapisnike o primopredaji dužnosti i mirno odlaze, bez bilo kakvih problema, jer bi sve drugo bilo nelogično.
Videli ste i sami da je bilo nelogično da Nebojša Čović ostane šef Koordinacionog centra, jer nije prošao na izborima, pa je onda ono troje pobeglo od G17 plus, pa su onda oni napravili fuziju, pa, sada su to rezultati izbora, on ima neko opravdanje. Videli ste i sami prošlo je godinu i po dana i izašla je "maca" na videlo. Morali ste da ga pomerate. Svi su se čudili što ga prvog dana niste pomerili. Slično vam je to.
Treba zaustaviti zloupotrebu političke funkcije, ali bežati od političke funkcije i političkog uticaja po svaku cenu, to je suludo, to je nemoguće, jer u krajnjem slučaju otvara pitanje zašto idemo na izbore, zašto se politički razlikujemo. Nema logike. Nemojte sami sebe da demantujete. "Mi smo napravili revoluciju i rekli smo da je pet godina mandat". Ništa niste napravili! Ko može da veruje u to?!
Evo, da vam dam jedan primer iz opštine Zemun, dobro je što nije taj poslanik tu. On je bio optužen u trećoj godini posle prestanka mandata da je primio 70 i nešto radnika više, mimo zakona, mimo svega, itd. Lako mu je bilo da se odbrani. Zašto? Ovaj ko je došao posle njega je isterao 150, pa primio još 200. Da bude stvar najveća, dok je ovaj bio u pritvoru, ovaj dobije od svojih krivičnu prijavu za zloupotrebe, ovaj što je na njegovo mesto došao. Kada su videli organi da je to sve besmisleno, da su džabe ljude maltretirali subotom i nedeljom, da se raspituju ko je i kada zaposlen, digli su ruke od svega i videli da ne ide. Ispostavilo se da je onaj prvi prijem bio najzakonitiji.
Znači, ako hoće neko da spreči zloupotrebu političke funkcije, zloupotrebu političke dominacije, onda se to nalazi, kao sredstvo zabrane i sprečavanja zloupotrebe, u opštim krivičnim propisima. To treba tužilac da primeni. U suštini, nalazi se u nekom odnosu ljudi koji se bave politikom.
Povodom neke rasprave malopre, kaže – u lokalu svako sa svakim. Takav je Zakon o lokalnim izborima, mali je cenzus i svi, ako bi hteli da naprave neku vlast, mora svako sa svakim da bude u nekoj vrsti koalicije. Sada se to napada. Ne treba to da se napada. Lokalno samoupravljanje nije vlast. Kad izađu i kažu – mi demokrate nećemo sa ovima. Oni samo pokazuju da nisu podobni za višestranački sistem. Nema te isključivosti u višestranačkom sistemu. Negde ćete sa DSS da nađete interes u nekoj opštini, negde sa SPS, negde sa demokratama, ali to nije vlast, to je onaj servis najbliži građanima. Zar ćemo da se delimo oko toga da li će da se asfaltira leva ili desna ulica? Možemo oko prioriteta.

 I ovaj član se odnosi na poglavlje koje se sada zove  – Upravni okrug.
Ovo na početku više pričam, eventualno, zbog novog ustava koji se bude donosio. Nešto slično treba da se predvidi kao ustavna kategorija, zato što okruzi u postojećem Ustavu Republike Srbije nisu predviđeni. Onda se pribegava ovom i sličnim rešenjima. Negde se to zove "okrug", negde "upravni okruzi". Ne ulazim u te detalje. Kao što vidite, mi se tu principijelno ne suprotstavljamo ovoj ideji, jer postoje tzv. detaširani državni poslovi, koji se mogu obaviti samo na određenom području ili na određenim područjima, pošto je nemoguće da se to radi u sedištu ministarstva. Tu postoji neko opravdanje.
Međutim, ovaj član se odnosi na načelnika upravnog okruga. Odmah da kažem u čemu se ogleda naša intervencija koju tražimo amandmanom. To je, da se u stavu 3, takođe, ovaj mandat od pet godina zameni mandatom od četiri godine i standardno, da se briše ovaj tekst posle reči "uprava", "zapeta" se zamenjuje "tačkom". Znači, preostali deo teksta se briše, u skladu sa našim dosadašnjim amandmanima.
Zbog čega je ovo potrebno? Mi imamo praksu da se od 1992. i 1993. godine otkad je krenula ta ideja sa okruzima, načelnici okruga postavljaju odlukom Vlade, da Vlada uredbom utvrđuje organizaciju itd. ali Vlada postavlja na mestu načelnika okruga, ako mogu tako da kažem, svoje ljude. Ko su ti ljudi?
To su nekada bili predsednici okružnog odbora SPS, pa kasnije neki viđeniji ljudi vladajuće stranke. U vreme kada su radikali bili na vlasti nijedan načelnik okruga nije bio radikal, ali to nije važno za ovu priču.
Kasnije, posle 5. oktobra, takođe, neka matematika je bila unutar DOS. Verovatno i danas neka slična matematika postoji, ali ono što je nesporno kod načelnika okruga, to je, pre svega, politička ličnost. Stranke na taj način zadovoljavaju neke svoje kadrovske potrebe i postavljaju načelnike okruga.
Okrug je zamišljen kao mesto gde ministarstva dislociraju svoje posebne organizacione jedinice i službe. Vi ovde kažete da u budućnosti treba da se zove "okružne" itd. to su obično odeljenja nekog ministarstva. Koja su ministarstva koristila ovo pravo? Pre svega, ona ministarstva koja su u svom sastavu imala inspekcijske službe. Nešto malo prošireno je bilo kada je u pitanju, u ono vreme se zvalo, Ministarstvo za urbanizam i građevinske odnose, da i drugostepeni postupak bude na nivou okruga, da ne ide prema ministarstvu.
Onda moram da postavim pitanje. Tu je napravljena svojevrsna razlika između ministarstava, tako da organizacione jedinice Ministarstva finansija, prvenstveno se radi o poreskoj upravi, kao da su nekako bila izvan okruga, kao samostalna. Po logici stvari, sekretarijati unutrašnjih poslova su, takođe, organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, koje su bile na teritoriji okruga, ali su bile udaljene od načelnika okruga.
Praksa je pokazala da svaki načelnik okruga ima tendenciju da pravi svoju carevinu. To ne možete da zaustavite ovakvim rešenjem. Još ako napišete da ta, sasvim sigurno, politička ličnost, ima mandat pet godina i da na taj način mislite da on ne deli sudbinu Vlade, političku sudbinu Vlade, odmah ste u startu napravili strahovitu grešku. Jer svaka nova vlada, novi sastav vlade, pa verovatno treća mera koja se bude donosila na Vladi, znači, prva mera ono što se dešava u ministarstvu, druga mera republičke važne institucije, treća mera je da se promene načelnici okruga – to je sigurno ta mera.
Uprava okruga, ovo što je regulisano ovim zakonom, to su neki administrativno-tehnički poslovi koji bi, možda, mogli da budu zajednički za organizacione jedince ministarstava koje su detaširale svoje radnike za određeni deo poslova, njih reguliše ministarstvo svojim aktima o organizaciji i sistematizaciji. Ministarstvo postavlja načelnike odeljenja, inspekcije i drugih organa. Načelnik okruga se javlja kao nešto što treba da objedini rad.
Sad se postavlja pitanje, šta to može da objedini, kada je rad područnih jedinica različitih ministarstava različit? Šta bi to on objedinio? Koja je svrha njegovog postojanja? Upravna ne postoji.
Vi njegovu upravnu funkciju ne možete da uredite uredbom. Njegova upravna funkcija može da se uredi zakonom, a da bi je uredili zakonom vi morate da imate neko ustavno ovlašćenje, a ustavno ovlašćenje ne postoji.
Znači, u postojećem sistemu sa ovakvim Ustavom, njegova funkcija je, pre svega, politička, ma koliko mi ovde vrdali sa nekim odredbama i ubacivali neke stvari koje imaju dodirnih tačaka sa državnom upravom. Ne može da se izbegne njegova, pre svega, politička funkcija. Kako pojedini načelnici okruga to doživljavaju? Ovde ima poslanika koji su nekada bili načelnici okruga, pa me prozivaju što, dok sam bio ministar, nisam dozvoljavao da se mešaju u posao. Jer, ako se načelnik okruga meša u inspekcijske poslove jednog ministarstva, onda nema ništa od inspekcije, onda nema jedinstvene primene propisa na celoj teritoriji Republike Srbije.
Znači, naš amandman se odnosi na nešto konkretno, koje se tiče mandata. Mi smo pitanje mandata sa brojnim amandmanima uspeli na neki način da rešimo i da ubedimo poslanike, Vladu i javnost da ovo na čemu insistirate, na petogodišnjem trajanju mandata, ne predstavlja akt depolitizacije, jer je ovo nemoguće depolitizovati, ovakvog načelnika okruga u postojećem sistemu.
Verujem da trebate još jedanput da razmislite da li da generalno usvojite sve naše amandmane, jer oni čine jednu celinu. Ovde nedostaju mehanizmi koji će da spreče načelnika okruga da ne zloupotrebi detaširane organe državne uprave na određenoj teritoriji. Ja bih više insistirao na tome, da ste ubacili neke odredbe koje to zabranjuju.
Vi imate ovde odredbe koje to zabranjuju. Vi imate odredbe koje govore o samostalnosti ministarstva, da organizaciona jedinica u sastavu ministarstva, da podleže ministarstvu, ali praksa je drugačija. Ukoliko se ministarstva izbore za tu samostalnost, onda dolazi reakcija od načelnika okruga, koji kaže: pa šta sam ja ovde u okrugu? Sa ovih 15 zaposlenih Ministarstvo rada, sa ovih 15 Ministarstvo trgovine, sa ovih 200 Ministarstvo finansija, sa ovih 300-400 Ministarstvo policije. Gde sam? Kome sam šef ovde?
Zato sam na početku rekao, ako se nešto osmišljava sa okruzima u budućnosti, onda vodite računa o tome kada se radi ustav Republike Srbije, da li je to varijanta da se svi prvostepeni postupci daju na nivo okruga, prvostepeni postupci iz domena, da upotrebim novi termin, gde je u pitanju državna vlast, pa da drugostepeni postupak ide prema ministarstvu, ali onda to ima neko mesto i može to da radi i ima neko opravdanje. Da bi se to sprovelo, mora da se promeni Ustav, tu smo svi saglasni. Znači, vi ovako idete sa načelnikom okruga, mi vam samo osporavamo ovo oko mandata. Mi skrećemo pažnju da je to ipak politička funkcija.
Ništa ne gubite usvajanjem ovog amandmana, ali naše amandmane gledajte kao jednu celinu. Verovatno u nekoj kompoziciji sa jasnim ustavnim normama, koje definišu šta su političke ličnosti, ko se menja, kako se menja itd.– možda ima načina i opravdanja da se sprovede koncept depolitizacije državne uprave.
Naravno, svi smo mi za depolitizaciju državne uprave, ali neki ljudi koji rade u državnoj upravi, nemoguće je da budu depolitizovani, poput pomoćnika, sekretara, sad ovog novog državnog sekretara ili načelnika okruga. Ne može, načelnik okruga je politička ličnost. On ne potpisuje nijedno upravno rešenje. On ne vodi nijedan postupak. Organ koji on zastupa nije organ. On ne vodi upravni postupak, tako da je on nešto što je praksa naložila da nužno treba da postoji, jer je veza između inspekcijskih organa na terenu i ministarstava, ali uz opasnost da politička funkcija načelnika okruga može da zloupotrebi sve državne institucije. U tom smislu predlažem ovaj amandman. Hvala.

Član 44. ima naslov – Unutrašnje uređenje organa državne uprave, pa podnaslov – Akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta.
Mi amandmanom tražimo da se u stavu 2. posle reči "uređenju" dodaju reči "akt o" unutrašnjem uređenju i onda bi treba da bude i akt o sistematizaciji. To su dva različita akta. Mi insistiramo na tome da to budu dva različita akta, kako će biti organizovano ministarstvo i šta će biti sistematizovano u ministarstvu kao radno mesto.
Kod svih ovih akata i uopšte kod svih ovih odredbi gde se na neki način govori o nekim personalnim rešenjima postoji jedan krupan problem, da li se nešto pravi zbog posla ili zbog lica.
Ako se nešto pravi zbog posla onda se navodi koji je to posao, koji je obim posla, pa se na bazi toga zaključuje koliko je potrebno lica nešto da radi. Kod nas je postala gotovo praksa da se prema licima pravi organizacija.
Znači, akt o sistematizaciji. U stavu 3. takođe ista izmena i posle stava 3. dodaje se stav 4. koji glasi: "Akt o unutrašnjem uređenju iz stava 2. i 3. ovog člana objavljuje se u Službenom glasniku Republike Srbije".
Bilo bi dobro da građani Srbije tačno znaju koliko je dimenzionirano određeno ministarstvo, koliko ima zaposlenih, da bi shvatili koliko šta košta, jer moram da vam kažem, ovde ste na početku rekli, u organima državne uprave i sada se opet vraćam na to, da su organi državne uprave: ministarstva, pa onda uprave u okviru ministarstva, direkcija, inspektorat, uprava, pa ste onda naveli da pod ovim pojmom, navodim vas na član 4. i član 1. organi državne uprave i ministarstvo, organi uprave u sastavu ministarstava i posebne organizacije, znači, odnosi se samo na ovu kategoriju iz člana 1. stav 2. da vidimo koji je taj broj.
Nedavno ste imali na bazi neke uredbe organizaciono i sistematsko preuređenje ministarstava. Vlada je donela zaključak da za 10% treba da se smanji. Nije bitan procenat, možda je bilo manje ili više, ali Vlada je rekla da treba da se umanji. Zašto? Opterećeni smo sa tim. Oni koji imaju nekoliko godina pred penziju, plaćamo, samo brišite.
Šta ćemo da uradimo? Primićemo neke druge. Ne toliko, nego nešto malo manje, pa su preraspoređeni radnici sa jednih poslova na druge poslove i na drugi način, a u nekim ministarstvima je bilo otvorenog lobiranja, učlani se i ostaješ. Ako se ne učlaniš sprovodimo transformaciju, dajemo nešto na ime socijalnog programa, ali samo da se otkačimo od ljudi.
Ovako, kada objavite organizaciju i kada se tačno vidi koliko i kako je organizovano ministarstvo, objavljivanje organizacije jednog ministarstva uprave ili posebne organizacije je potrebno zbog građana da znaju kome treba da se obrate. Mi insistiramo na tome da postoje dva akta. Iz jednog da se vidi organizaciona struktura ministarstva.
Samo vas podsećam, poslanike većine, da, kada se donosio Zakon o ministarstvima, odnosno kada se menjao nekoliko puta, veliki je nedostatak tog zakona što mi nemamo organizacionu šemu ministarstva, ne samo u pogledu uprava, nego koji su to sektori, odeljenja, kako su grupisani poslovi prema određenim sektorima unutar ministarstva.
Pričate da to treba da bude transparentno, javno, dostupno javnosti. Onda ne vidim zašto ovakav amandman ne bi prihvatili, tim pre što taj amandman sledi ovaj put koji promovišete ovim članom 44. Mislim da predstavnici Vlade ovo mogu da usvoje bez ikakvih problema.

Moji prethodnici su termin "koordinaciono telo" vezali za Nebojšu Čovića i ono što je on rukovodio.
Međutim, ovaj termin znači i šire, znači i mogućnost da vlada formira unutar vlade koordinaciono telo, što je praksa odavno, različitog sastava, nekoliko ministara ili iz nekoliko ministarstava, pomoćnici, sekretari i drugi ovlašćeni predstavnici ministarstva, gde oni koordiniraju i na tom koordinacionom odboru se dogovaraju kako će neke stvari da se urade iz nadležnosti vlade i ministarstava.
Odmah moram da vam kažem da smo mi protiv takvog oblika saradnje i zajedničkog vršenja poslova od strane više ministarstava, jer onda se, po pravilu, ili ministar ili neko od potpredsednika, ako ima više potpredsednika, pošto sada ima samo jedan, verovatno neko od ministara zaduži, pa onda on, praktično, utiče na obavljanje poslova nekoliko ministarstava.
To su ti koordinacioni odbori, koordinaciona tela, mogu da imaju različite nazive. Ne mora to da bude odbor, telo, komisija ili koordinacija.
Nekada je to bilo – jedan potpredsednik je zadužen, pa on četiri ili pet ministara ili sve službenike skupi, pa je vlada zaključila da treba to i to, i onda to što taj potpredsednik saopšti ima veći značaj od Ustava, zakona i bilo čega. Ako vlada ima potrebe da uredi način operativne saradnje između više ministarstava, onda je svojim poslovnikom regulisala, verovatno i sada postoje ona tri odbora: Odbor za privredu i finansije, Odbor za državnu upravu i mislim da je Odbor za društvene delatnosti. Možda je sada drugačija organizacija.
Da onda ti odbori, ne samo da imaju funkciju propusne moći za nacrte akata dok dođu do vlade, nego da se uključuje nešto što se zove operativna saradnja, pa je onda, maltene, većina ministarstava zastupljena u jednom ili u više odbora, gde su ti odbori već institucije unutar vlade, gde vlada ostvaruje politiku da koordinira rad, itd.
Ali da se formiraju posebna koordinaciona tela, SRS je protiv, naročito smo protiv da to stavite u ovaj zakon, jer koordinaciono telo, kao organ ili kao institucija ili kao neka mogućnost, nije predviđena nijednim materijalnim propisom. U nekim materijalnim propisima iz upravne oblasti može da stoji – uz saglasnost ministarstva ili zajednički dva ministarstva. Za te stvari nije potrebno koordinaciono telo.
Znači, moji prethodnici su pričali o čistom koordinacionom telu koje se vezuje za Čovića – kada je teško, itd. Ja vam pričam o operativnim koordinacionim telima koja se svakodnevno formiraju pri vladi; dva-tri ministarstva, pošto je slično, itd. – kao što je moguće da se napravi koordinaciono telo za Među, Jaša Tomić itd. To vlada može da reguliše unutar svoje postojeće organizacije, s tim što je ona samostalna, da odredi svoju organizaciju i svoje stručne službe i način saradnje, preko svojih odbora koji postoje u samoj vladi.
Ovako nešto znači da vi potencirate, u varijanti kada postoji više potpredsednika, jednog potpredsednika od njih, ili svakoga od njih za neke druge oblasti. Neminovno se pravi pritisak na nadležna ministarstva i dovodi u pitanje njihova samostalnog i zakonitost. Često se tu čuju neki stavovi, od nekih, i to takve prirode da utiču na zaposlene u određenom ministarstvu kako oni da primenjuju svoj propis. To je opasno.
Ako želite da uredite državnu upravu, ako želite da uredite odnos između vlade i ministarstava, ako želite da uredite saradnju između više ministarstava, onda nemojte da pravite koordinaciona tela nedefinisana. Ona su, po prirodi, nedefinisana, to mora da znate. Njih nikako ne možete da definišete.
Uvek se javlja neka dominacija i uvek se pojavljuje neki viši interes koji nalaže kako će neko ministarstvo da primenjuje svoj propis, a oni su po Ustavu i zakonu dužni da samostalno, nezavisno i nepristrasno primenjuju taj propis. Tu postoji bojazan od koordinacionih tela.
Što se tiče ove stvari, o kojoj su pričali moji prethodnici, o Kosovu i Metohiji, tu su postojale različite ideje kako to može da se reši – da li posebnim ministarstvom, posebnim odborom unutar Vlade, gde bi se vršila neka koordinacija, dogovor, itd. Ali, ono što je važno, taj deo organizacije mora da bude na jedinstven način, kao za celu teritoriju Republike Srbije. Vi ste nesvesno, kada ste napravili Koordinacioni centar, prikazali da to već nije teritorija. Zašto bi se tamo nešto posebno organizovalo?
Vi ste mogli u okviru Vlade da napravite odbor za Kosovo i Metohiju, gde se usaglašava rad ministarstava, šta može da bude zajedničko na terenu, gde je moguće, itd. Ali, kod nas u Srbiji svi vole funkciju, pa se tako i prave koordinaciona tela da bi neko koordinirao. Šta da koordinira? Onda nam se dešava da koordinira svako gde stigne. Znate kakav je Dinkić, samo mu kaži, ode on, šest ministarstava obrisa, a sada hoće i vojsku da obriše.
Vodite računa, nemojte ovakvu odredbu da ubacujete, jer neko će da se poziva na ovu odredbu koja u suštini ništa ne znači, a on će se tako autoritativno pozvati da mu ona daje za pravo da on govori ministarstvima i ljudima koji rade 20 godina kako da primene koji član zakona.
Danas smo pokušali da vam kažemo da mnogo više odredbi postoji i zato smo podnosili ove amandmane da vam skrenemo pažnju. Znači, da postoji mnogo veća opasnost od zloupotrebe, nego od nečeg pozitivnog što bi moglo da se desi ukoliko bi se ove odredbe ugradile ovako kako ste vi predložili. U tom smislu treba tumačiti ove naše amandmane.

Članom 2. Predloga zakona praktično se uvodi nešto novo u našoj terminologiji, pa se tu pravi podela među državnim službenicima. Državni službenici i nameštenici.
Nameštenik je lice čije se radno mesto sastoji od pratećih pomoćno-tehničkih poslova u državnom organu. Vodoinstalater, bravar, onaj koji radi na mašini za kopiranje itd. U okviru državnih službenika kasnije u odredbama videćete da se tu pravi podela prema položaju i izvršilačkom radnom mestu.
U okviru izvršilačkog radnog mesta postoji viši savetnik, samostalni savetnik, savetnik, mlađi savetnik, saradnik, mlađi saradnik, referent i doživotni mlađi referent. Nameštenici se izvlače na drugi način.
Mislim da se do sada u našim propisima delilo na pomoćne radnike i one radnike koji rade na upravnom postupku, pa oni koji rade u upravnom postupku bili su ovlašćena službena lica za vođenje postupka i mislim da je ta podela mnogo bolja nego ova, jer oni su svi državni službenici. Ovo što se tiče ovih izvršnih radnih mesta, zadržana je postojeća nomenklatura i podela na saradnik, savetnik, specijalni savetnik itd
Amandmanom na član 2. mi samo tražimo da se reč "ili" zameni sa rečju "i" svesni toga da i jedno i drugo, praktično, isto znači jer je takva koncepcija ove rečenice.
U stavu 1. pokušava se da se definiše šta je državni službenik, lice čije se radno mesto sastoji od poslova delokruga organa državne uprave, sudova, javnog tužilaštva, republičkog javnog pravobranilaštva, službi Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, službi organa čije članove bira Narodna skupština ili sa njima povezanih opštih pravnih, informatičkih i materijalno-finansijskih, računovodstvenih i administrativnih poslova.
Ovde ili je stavljeno kao alternativno i mi mislimo da treba da bude neko nabrajanje. Svesni smo toga da ovaj amandman ne utiče bitno jer u jednom tumačenju ovo ili može da se tumači kao i, kao nastavak daljeg nabrajanja, ali izražavamo nezadovoljstvo što se pravi ovakva podela državnog službenika.
Državni službenici treba da se podele pre svega prema tome da li sprovode određene radnje, da li vode upravni postupak, da li su ovlašćeni da primene zakon i kada je u pitanju poseban postupak, kada je u pitanju skraćeni postupak, da ocenjuju zahtev, jer ti službenici treba da ispunjavaju neke uslove u pogledu kvalifikacije, stručnog ispita, radnog iskustva, da bi mogli uspešno da primene zakon.
Ovde se sada ide na jednu drugačiju podelu. Ona je možda malo arhaična, može da stvori zabunu, jedno su državni službenici, drugo su nameštenici.
Možda i ova terminološka podela može da utiče nekako drugačije, neka podela mora da postoji, ali u suštini oni su svi državni službenici i državne službenike treba deliti na one koji primenjuju opšti upravni postupak, primenjuju zakone, rade na izvršavanju zakona i treba podeliti na one koji ne sprovode upravni postupak.
U okviru toga ko ne sprovodi upravni postupak moguće su neke podele, ali ne ovako oštra i gruba podela: državni službenik – nameštenik, tim pre što kod državnog službenika mi imamo i ove položaje. Kasnije ću vam ispričati o tome da ste napravili veliku grešku.
Kako je moguće postavljenje na osnovu konkursa? Na osnovu konkursa se neko bira ili imenuje, a uvek je postavljenje bez konkursa. Negodujte, ali to je tako. U našem rečniku reč "postavljenje" upravo ima takvo značenje. Pogledajte bilo koji naš propis, nigde se ne kaže da je raspisan konkurs da bi se postavio neko, nego u zakonu jasno stoji – raspisuje se konkurs za izbor ili za imenovanje, a ne konkurs za postavljenje. Kod postavljenja je sadržana autonomna volja onoga koji postavlja, da to može samostalno da radi prema svojim kriterijumima.
Vi imate sad situaciju da skupština opštine bira, razrešava i postavlja, pa i kod "bira" i kod "imenuje" i kod "postavlja" ne sprovodi se konkurs, nego međustranačka matematika. I vi ste u koncipiranju Vlade išli po tom sistemu – nemoj mene iz DSS da pitaš, to drži G17 plus.
Znači, amandman jeste značajan, ništa značajnije ne menja, može da se protumači i ovako i onako, ali smo ga namerno podneli da bismo potencirali ovu razliku za koju smatramo da treba da se zasniva na nečem drugom. Ko je ovlašćeno službeno lice organa uprave? Eto, tu se gleda. Ovlašćeno lice organa državne uprave je ovlašćeno da primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku i materijalni propis, pa bez obzira da li ga on propisuje ili on to sve obradi, nacrt rešenja, pa dostavi rukovodiocu organa, odnosno ministru ili nekom drugom ko je takođe ovlašćen. Ovakva podela za nas je neprihvatljiva.

To je član 6. koji reguliše odgovornost državnog službenika za rad. "Državni službenik odgovara za zakonitost, stručnost i delotvornost svog rada". Do sada u našoj praksi i teoriji reč "delotvornost" se ne upotrebljava, ali je sada neka novina otkao smo krenuli sa pojmovima poput dobre uprave, kao da postoji loša uprava. Mi promovišemo princip legaliteta, znači, pre svega insistiramo na zakonitosti. Sastavni deo te zakonitosti u daljem razgraničenju jeste i blagovremenost.
Postoje oni poslovi gde je zakonom propisan rok u kome prvostepeni organ mora nešto da uradi, da donese rešenje, zaključak, nešto mora da radi. To je nešto što je merljivo.
Kada se kaže – delotvornost, tu već postoji razmišljanje šta bi to moglo da bude. Verovatno se misli na efikasnost, verovatno se podrazumeva sa što manje sredstava i verovatno se potencira neki kvalitet. Ali, to je nemerljivo. To je individualna stvar, nemerljivo. Referent koji radi u prvostepenom organu može da bude izuzetno delotvoran, a da mu drugostepeni organ sve poništava. Ali, ako se kaže –blagovremenost, onda i drugostepeni organ može da ceni da li je bilo ćutanja administracije, da li je doneto i u kom roku, da li postoji apsolutna ili relativna bitna povreda postupka itd. Ovde se samo ubacuju neki pojmovi, termini koji u ovoj materiji ne znače ništa. U beletristici verovatno imaju neko svoje značenje.
Moram da se vratim na ono što je malopre rečeno povodom člana 2. Taj stav 1. počinje rečenicom: "Državni službenik je lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa". Znači, ovde je važno radno mesto i poslovi koje on obavlja. Razgraničenje se pravi u odnosu na drugo lice koje je u stavu 3. određeno kao nameštenik, koje ne radi poslove iz nadležnosti državnog organa, nego radi neke pomoćne poslove: kafe-kuvarica, bravar, vodoinstalater, portir, šofer, itd. Te onda ovo:..."ili s njima povezanih opštih", itd. – upravo mora da bude "i". Nema alternative.
Uzet je ovde pogrešan primer oko informatičara i pravnika. Potpuno pogrešno shvaćeno. Mi imamo u organima uprave poslove koji nisu čisto upravni poslovi. Lica koja ne rade u upravnom postupku, ne primenjuju propise. Ali, njihov rad je neophodan za ona lica koja primenjuju upravni postupak. Tu je poenta. Imamo lica koja prave neke analize za ministarstvo da bi ministarstvo izašlo sa nekim novim programom, planom. To su, po definiciji, istraživački, mogu da budu opšti, mogu da budu informatički i drugi poslovi.
Znači, nema "ili", nego "i". Oni se nabrajaju u kontinuitetu. Jer, ako bi se prihvatilo ovo što je rekao gospodin Balinovac, onda bi državni službenik bio samo onaj koji primenjuje propise i upravni postupak ili možda neko ko njemu pomaže. Ali, nije poenta u tome. Ovaj član ne glasi tako, nego on hoće da kaže da se tu pravi podela – na državne službenike koji rade neki posao koji je od važnosti za državni organ, i ne samo za upravni postupak, nego i za analizu propisa, praćenje stanja, zašto ne reći – pripremanje propisa itd.
Državni službenik je i onaj koji radi u pisarnici. On jeste državni službenik. Vi ste sve to istumbali, vidim da je u pitanju tvrdoglavost, biće kako mi kažemo. Neka bude kako vi kažete.
Oko ove delotvornosti, to je ono što DSS promoviše – delotvorno, valjano, vlasan. Dok novinari i publika to shvate, prođe voz. Dajte one termine i ona načela koja su poznata u upravnom pravu: zakonitost, efikasnost, zabrana diskriminacije, hitnost, blagovremenost, vezano za neke rokove.
Sada imamo situaciju, to nije od danas, to je odavno, administracija i birokratija teraju nekim svojim putem. Čovek kompletira zahtev, sve je priložio od dokumentacije, ako je u pitanju neki skraćeni postupak, verovatno je rutinska stvar da se donese rešenje. Sada on čeka da se to prokrčka, pa da dođe stranka, pa da ga pita, pa da ovo i ono, pa da on to razjasni, ne po pravilima struke i po nalogu koji izvire iz zakona šta treba da se obezbedi i čime se šta dokazuje. Ne, on udara neku svoju tarifu, da se mi vidimo, da ti možda mene nisi prevario, možda ovo, možda ono. Gde se tu javila blagovremenost?
Koliko ima predmeta gde se zahtevi krčkaju dva-tri meseca u nekoj fioci, gde neki referent ide malo na bolovanje, malo na odmor, malo ovamo, malo onamo i uvek, kao izgovor, koristi – stranka nije dostavila to i to. Da li si je pozvao, nisam, nego čekam da mi dođe
Čim vidi da nema rešenja toliko i toliko ona će da dođe, i po vašim kriterijuma taj čovek može da bude delotvoran, ali po mojim on nije blagovremeno završio svoj posao. On ima tačno propisano šta treba da uradi i u kom roku. Ukoliko nije kompletirano on treba valjda u roku od dva tri dana, dok je dobio zahtev, da donose zaključak da nalaže da se kompletira predmet, a ne u 65. danu kada su istekli svi mogući rokovi i kada je trebalo da donese rešenje, e, onda se on setio – ovo nije kompletno, dostavite neku dokumentaciju.
Vi to ne možete da pokrijete pojmom delotvornosti, jer ona za sada možda nešto znači, ali u upravi nije merljiva.

Član 14. Predloga zakona – Članstvo u sindikatu i udruženju, glasi: "Državni službenik ima pravo da bude član sindikata i profesionalnog udruženja i njihovih organa upravljanja". Mi predlažemo da taj član glasi: "Državni službenik može biti član sindikata ili njegovih organa upravljanja".
Razlika je kod ovih profesionalnih udruženja. Zašto? Pa, državni službenik ima obavezu da se stalno usavršava i napreduje. To je njegov radni zadatak, kao što je radni zadatak svih drugih koji rade, lekara, prosvetnih radnika, svi se obrazuju tokom rada.
E, sada, poučeni gorkim iskustvom sa Sorošem i nevladinim organizacijama i radnim udruženjima, a zašto ne reći i udruženjem sudija, tako valjda beše, a da znate, obavestite ministra Stojkovića, oni mu sada haraju u ovom Centru za medijaciju, muvaju tamo te sudije. Svašta, opet preko udruženja. U našoj praksi čim neko može da ostvari pravo na profesionalno udruživanje odmah krenu zloupotrebe.
Znači, sindikalno organizovanje podrazumeva zaštitu materijalnih, ekonomskih i profesionalnih interesa neke grupe ljudi i oni u tom sindikatu mogu to da štite. Doduše, nisu baš svi državni službenici podobni za sindikalno udruživanje i to mora da se kaže, pa policija, pa vojska, pa druge institucije.
Ali, omogućiti državnom službeniku da bude član nekog profesionalnog udruženja i da mu Nataša Kandić vodi to profesionalno udruženje, pa vi nemate onda upravu ljudi.
Zašto sami sebe uništavate? Da državni službenik bude član nekog profesionalnog udruženja i da mu to udruženje vodi Sonja Biserko? Pa više nije Budimir Lončar ministar inostranih poslova pa da mu ona komanduje, kao što mu je komandovala godinama.
Nemojte zbog nekih ispraznih navodnih standarda, ko zna odakle, da uništavate državnu strukturu. Na to niste ovlašćeni. Ako vam je mnogo više stalo do profesionalnog udruženja, nekog, neka napuste državnu službu, pa neka ide i neka bude u udruženju. Tako je Sonja Biserko napustila Ministarstvo inostranih poslova, otišla u Helsinški odbor. Zašto? Više prima. Kandić, bila u sindikatu, napustila ga, otišla za veće pare.
Nemojte sada da ispadne da su one poštenije prema državi nego ovo što vi upisujete. Slažem se, sindikat je to što štiti njihove materijalne, ekonomske i profesionalne interese, a koje drugo profesionalno udruženje?
Evo vidite, nas su napadali kada smo 1999. ili 2000. godine, nije ni bitno, razrešili sa mesta sudija Leposavu Karamarković, Zorana Ivoševića, onog Vučetića itd. Zašto? Zato što su napravili neko udruženje koje kod nas nije moglo da bude, promovisali nešto svoje, izigravali itd. Svi su nas napadali. Ovde je u Narodnoj skupštini pregažena odluka. Ona je stavljena van snage. Vraćeni su, pa im je napravljen spoj u radnom stažu, pa su se vratili na ona radna mesta i kako koja je vlast došla tako ih je otkačila sa tih mesta.
Boško Ristić je, sa ovog mesta, rekao Leposavi Karamarković, ona je tamo negde gledala, u stvari nije ni gledala, jer je bilo vanredno stanje, da joj preporučuje da podnese ostavku i ona u 19,30, u Dnevniku, rekla – podnosim ostavku, pa je Nataša Mićić postavila onu Brkić, je l' tako beše.
Zorana Ivoševića ste morali da oterate. Videli ste, ne može da se radi sa njim. Od Vučetića, kažite kakve koristi imamo od Ustavnog suda? Kakve koristi imamo od Ustavnog suda na čelu sa Vučetićem? Nikakve. Leposava Karamarković i sada hara. I ona sad pokušava, sa leve, desne strane, preko članova Visokog saveta pravosuđa da kreira kadrovsku politiku i da utiče na izbor i razrešenje sudija, i dan-danas.
Imate ono udruženje, sada su se oni malo primirili, sada su krenuli u ovaj Centar za medijaciju. Tu dele pare, da vam odmah kažem. Kad potražite nekog od predsednika beogradskih sudova, gde je, u Centru za medijaciju. Osposobljavaju se – da sud rešava sporove između građana bez suđenja, uz posredovanja.
Sada tu ide obrazovanje, pa smo imali, konkurisao za sudiju, vi ste ga, doduše, izabrali. Kaže, odakle? Ona je u udruženju pravnika, radi na edukaciji sudija. Ona koja nije sudija, edukuje sudije. Nemojte više da vređate državu.
Neka nas neko optužuje da smo onakvi i onakvi, ali čuvajte to dostojanstvo. Kako državni službenik može da bude član nekog profesionalnog udruženja? Šta će on da primenjuje? Delotvorno će da primenjuje stavove profesionalnog udruženja, a ta delotvornost se ogleda u tome koliko je Soroš odvojio para.
Zar vi mislite da je Sorošu stalo do Srbije i Srbije i Crne Gore i do nas ovde, da se mi razvijamo, da budemo onakvi kakvi treba da budemo i kakvi treba da budemo u krajnjem slučaju?
Vi šaljete mečki na rupu naše ljude, sa posebnim odredbama zakona, a ovamo političar ne sme ni za živu glavu da se prihvati neke funkcije, katastrofa od njega. Ako hoće da bude zaštitnik građana mora da napusti članstvo, jer čim si u stranci, ti si gori.
Šta su profesionalna udruženja? Nevladine organizacije. Zar možete da zamislite neku organizaciju na čijem je čelu Vojin Dimitrijević, šta ta organizacija može da radi? Samo pakosti ovom narodu i ovoj struci. Ili Vodinelića. Vi sada terate državnog službenika da ide kod Vodinelića u njeno udruženje, ili onaj SOS telefon.
Tu su socijalisti napravili grešku. Oni kažu, veliki je pritisak, dajte da napravimo SOS telefon. To je lepo funkcionisalo donekle. Odnekle kada je bilo problema sa prama, oni fuć međunarodnoj nevladinoj organizaciji, je li vi dajete pare, e, teramo vašu politiku. Nemojte državne službenike da terate mečki na rupu. Zašto? Vratiće se državi, državnoj strukturi, vlasti, kao bumerang, od čega će da puca glava. Nećete znati odakle šta duva.
Neka tajnost mora da postoji u radu organa državne uprave. Nije valjda sve što ministarstvo priprema toliko javno, da pre nego što ministar pogleda papir koji su mu pripremili službenici, već CNN objavljuje.
A kako to ide? Pa tako ide. Ili u ministarstvu veliki stručnjaci, pa sada oni pišu knjige, oni prenose svoje iskustvo. To je u ministarstvu kod Lalovića ona Ljiljana, koja je falsifikovala izbore, glasanje iz Soluna, valjda tako beše, iz Bodruma. Ona piše knjige kako da se primeni propis. Radila zakon, pa sada piše knjige kako treba da se primeni propis. Nemojte to da radite.
Onaj ko želi da bude državni službenik, on mora da zna da je u pogledu nekih prava ograničen u odnosu na svog kolegu koji ne radi u državnoj službi. Ekonomista koji radi u privatnoj firmi ili u nekoj državnoj firmi, može biti član nekog profesionalnog udruženja itd. Ali, ekonomista koji radi u državnoj službi, ne može, pogotovo ako se to finansira iz inostranstva, gde nema ništa od države.
Ne teram vas da se vraćate na period 1953. godine kada je državni službenik, da bi sklopio brak, morao da piše zahtev, pa da mu država odobri da li da se oženi sa NN osobom. Ne tražim to od vas. Taman posla.
Oko profesionalnih udruženja vama je jasno ko to finansira i zašto finansira.
Zapamtite, ukoliko ne prihvatite ovo, imaćete stvarno veliku igranku u Vladi. Ima da se prozivate međusobno, kako je to moguće, zašto je to moguće.
Malopre je bio Dinkić, pa se hvali, kako su mu papire doneli neki iz jednog ministarstva i iz neke druge firme, i iz neke treće. Hvali se.
Pazite, kada država nema svoj mehanizam, onda se neki državni službenik hvali time kako je na neki način došao do nekog papira. Opasno je. Nemojte da omogućavate ta profesionalna udruženja, da terate ljude da idu u profesionalna udruženja.
Znam da je nekoliko godina prosto proces, jesi li član tog udruženja, jesi. Ti si ekspert, daj da te primimo da radiš u državnoj službi. To je prava manija. Onda čitate njihove biografije. Kaže, stručnjak za norveški jezik, švedski, pohađao dva kursa, jedan dve nedelje, drugi tri nedelje, pohađao u Segedinu, pohađao ovamo, pohađao onamo. Nemojte ljudi to da radite.
Državni službenici treba da se drže zakona, da primenjuju zakon, da postupaju u skladu sa zakonom, da se obrazuju na način kako se menjaju i naši propisi, da se edukuju. Manite ta profesionalna udruženja.
Pošaljite državnog službenika da savlada neki kurs. Država je u mogućnosti da plati, ali bežite od tih profesionalnih udruženja, tim pre, da bi se obezbedile finansije za one ljude koji su organizatori tog profesionalnog udruženja.
Ne pričam o svim ljudima u profesionalnom udruženju, nego o četvorici-petorici koji su na vrhu, koji učestvuju u pregovorima, koji navlače sredstva. On je mnogo sposoban, kaže, obezbedio je sredstva da naše udruženje posluje. Znate, sir je za džabe, samo u mišolovci.

Opet je problem ne samo u terminu, šta to znači "dužan je da se povinuje"? Dužan je da postupi, dužan je da izvrši, a "dužan je da se povinuje", to je, otprilike, kao da ste rekli "dužan je da savije glavu i da radi ono što ga je snašlo". U kom kontekstu je to rečeno "rad u radnoj grupi". – "Državni službenik je dužan da se povinuje pismenom nalogu kojim ga rukovodilac određuje za rad u radnoj grupi u svom ili drugom državnom organu".
Dužan je da prihvati, dužan je da postupi, to spada u njegove radne dužnosti. Ako je njegova radna dužnost, onda je on dužan. Ova reč "povinovati" je stvarno neprihvatljiva, jer verovatno vi imate neko drugo značenje za to.
Sasvim je dovoljno ono što ste naveli u članu 17. U članu 17. ste lepo napisali da je, dužan da postupi po nalogu. Ukoliko smatra da se od njega traži da uradi nešto suprotno propisu, dužan je da obavesti svog rukovodioca, a rukovodilac je dužan, ukoliko insistira na tome, da mu to pismeno naredi, on je dužan da postupi i na taj način isključuje svoju odgovornost. To je i do sada bilo.
Ovo "povinovanje" u radnoj grupi, stičem utisak, kao da radnu grupu tretirate kao nešto što je neredovno, nešto što je strano, pa onda treba da se povinuje. Na radnom mestu zaposleni ispunjava svoje radne obaveze i radne dužnosti. On ne treba ničemu da se povinuje, nego da ispunjava ono što je navedeno u aktu o sistematizaciji da je delokrug njegovog posla, a ako se radi o nekom pismenom nalogu ili pismenom naređenju, onda taj nalog sadrži šta treba da se uradi, tako da reč "povinovati" ništa ne znači.
Gospodine predsedavajući, ovo je uvredljivo, većina poslanika vlasti radi do 18,00 sati. Ljudi su lepo otišli kući. Mi koji smo podneli amandmane treba sami sa sobom da razgovaramo ovde. Svaka čast vama koji ste još u sali. U toku je prenos neke utakmice, verovatno to ljudi gledaju, formalno-pravno može da postoji prenos, ali nije to taj prenos. Mi možemo da izdržimo, nije problem, ali se postavlja pitanje koja je svrha radnog vremena, što reče jedan od poslanika, kada se donosio Poslovnik, verovatno je predsedniku Markoviću nešto uskraćeno. Iz G17 nema nikoga.
(Velimir Simonović, sa mesta: Gde su vaši? Koliko vas ima?)
Naši poslanici, koji su zaduženi, su tu. Ima nas dva puta više nego vas.