Nema ga opet Gaše. Evo, još jednog dokaza i mislim da će ministru biti interesantno, s obzirom da ovo o čemu ću da pričam nije njegova uža specijalnost. Vidite, u pravu se kaže za neka lica da imaju status pravnog lica i to po nekoj definiciji znači da imaju sposobnost da budu nosioci prava i obaveza, ali i da mogu da odgovaraju. Znači, da raspolažu nekom imovinom da bi ispunili svoje obaveze i po pravilu od toga zavisi status pravnog lica.
Ako je u pitanju asocijacija koja se bavi obavljanjem delatnosti od opšteg interesa, onda se status pravnog lica obezbeđuje osnivačkim kapitalom, nekim sredstvima i na drugi način, potencira se da vrši delatnost od opšteg interesa, ali se ne dira u ono što je osnovni pojam definicije statusa pravnog lica.
Ovi nevladini stručnjaci za nepravo status pravnog lica kod fakulteta nisu vezali za sposobnost, biti nosilac prava, obaveza i odgovornosti u pravnom prometu, nego za samovolju nekog iznad. Gledajte kako to smešno zvuči kada se piše da bi se ispunile želje samo onih koji, verujte, ne misle dobro ovoj državi i ovom narodu. Kaže: "Organizacija visokoškolske ustanove uređuje se statutom, u skladu sa aktom o osnivanju i ovim zakonom". To je prihvatljivo. "Samostalna visokoškolska ustanova osniva visokoškolske jedinice kao oblik unutrašnje organizacije, u skladu sa statutom".
Znači, rektorat osniva fakultete, univerzitet osniva fakultete, ali imamo problem, ovde kod nas su stariji fakulteti od univerziteta, obrnuto. Ubeđuju nas da je beba rodila babu, eksperti, stručnjaci, i zato ima da dižete ruke vi majstori.
Dalje, erozija fakulteta, kaže se: "Fakultet, odnosno umetnička akademija, ima svojstvo pravnog lica ako ostvaruje najmanje tri odabrana, odnosno akreditovana studijska programa". Vidite, unutar univerziteta imaćemo fakultete sa svojstvom pravnog lica i bez svojstva pravnog lica. To vam je nešto kao koncept asimetrične federacije, gde federalne jedinice imaju različiti stepen prava i na različitoj udaljenosti se nalaze od centrale.
Po tom osnovu verovatno medicinski fakultet će dobiti status pravnog lica, verovatno i pravni. Međutim, da bi se sada to sprečilo, dosetili su se pa ubacili obavezno tri akreditovana studijska programa, odobrena odnosno akreditovana studijska programa. Sada gone fakultete da ispune ovaj uslov da bi obezbedili koliko-toliko neku samostalnost da mogu da dišu. Problem je - ko je tu mama, a ko je tu dete?
Na toj relaciji - ko je mama a ko je dete, trenutno vode ovi mangupi koji su namestili ovakav Predlog zakona i podmetnuli ga javnosti, a naša Vlada je kriva što je prihvatila, pa je rekla, samo da ne bude buke, ko zadovolji te profesore svaka mu čast, dajte šta oni predlažu, valjda znaju najbolje, samo da se otkače od toga i zbog toga je Ministarstvo dalo preko 30 i nešto amandmana, 31 amandman je Ministarstvo moralo na svoj akt da podnese, jer nije moglo da izdrži.
Kada napadate Ministarstvo, meni je malo neprijatno. Oni su potpuno svesni da ovo ništa ne valja, ali Evropa preko Turajlićke, Bogdanovićke, preko Dejana, Pere, Đoke, Mike, Laze, evo Gaša opet beži, preko plagijatora Lilića, Vodinelići, znate kada oni zaposednu medije, kada se to rastrči i počne da priča, i kada naiđu ovi iz inostranstva pa počnu, tužibaba, tužibaba, i Vlada je rekla - pustite to, samo da se skinemo sa toga da nas niko ne proziva, malo li nam je svih muka, samo nam fale profesori preko glave.
Zato smo, gospodo narodni poslanici, bez obzira kojoj stranci ko pripada, mi tu da kažemo, kritikujemo, upozorimo na štetne posledice koje može da prouzrokuje ovakav nedorečeni koncept.
Vlada priznaje da je nedorečen koncept, dala je 31 amandman, pa je nagovorila neke poslanike da napišu amandmane. Ako, i ako ih je nagovorila da se nešto popravi, ali ne može da se popravi, grbavo od rođenja, ne ide. Ne ide, zadovoljavaju se interesi nekoliko rektora, nekoliko interesnih grupa oko rektora i tu je kraj priče, države nigde nema. Ministarstvo pomeri se daleko, ne smete vi tu da zabadate, to je Bolonja rekla. Nemate vi kvalitetnog čoveka u Ministarstvu koji zna da protumači šta je napisano u Bolonjskoj deklaraciji. Nije tačno.
Meni bi bilo drago kada bi Vlada i Minsitarstvo shvatili sve ove naše napore, da se borimo za obrazovni sistem, da se borimo za dostojanstvo, da se borimo i za te profesore i za te studente. Mi smo malo dohvatili temu sadržine programa i nismo mi kompetentni za to. Prepustimo to univerzitetu.
Tačno se na fakultetima zna ko je stručnjak za koju oblast, ko može to najbolje da sagleda, ko to može analitički najbolje da proceni, jer uostalom i program je vrsta neke disertacije, jer se radi po naučnim principima. Nije svaki tekst naučni tekst. Mora da zadovolji neku sistematiku koja je neophodna i da bude rezultat nekog istraživanja i nekog pronalaženja.
Ali, ovde nam se podmeće. Nevladin sektor sa profesorima, doktorima, magistrima, ekspertima, stručnjacima, završio je to i to, završio u Norveškoj, završio ovamo ili onamo. Ćutite, naša sreća, nema nam onog stručnjaka za skandinavske jezike, onaj ćelavi što nam tri godine drži predavanja kako on to sve najbolje zna o univerzitetu. Verovatno se nešto posvađao oko ovoga pa nije uključen u ovo.
Osvestite se, pogledajte, vratite ovo, napravite nešto što je normalno, što je u skladu sa tendencijama te Bolonje.
Ta ideja sa bodovima, da se ne zaustavlja prohodnost, da naši studenti mogu da studiraju u inostranstvu, to i nije neki veliki problem, i nije veliki problem. Za nauku ne postoje barijere i granice. Neko pogrešno smatra da postoje neke granice. Nema granica za nauku. Nauka se razvija. To je naš interes.
Zašto bi se mi sputavali i bili na nivou nekog znanja od pre 50 godina kada ceo svet grabi i ide dalje. To mi hoćemo da jurimo, da stignemo, prestignemo, a nećemo da prihvatimo da nam mangupi, radi svojih pozicija, uništavaju obrazovanje.

Samo bih skrenuo pažnju na teške logičke probleme koje sadrži ovaj predlog zakona, a da biste to shvatili fakultet je postao organizaciona jedinica univerziteta. O statusnim promenama, mada je problematično šta je statusna promena, ali da krenemo.
U članu 47. zapisano je: "Odluku o statusnoj promeni, promeni naziva i sedišta visokoškolske jedinice u sastavu univerziteta (fakulteta) sa svojstvom pravnog lica donosi organ upravljanja univerziteta dvotrećinskom većinom." Nešto što ima status pravnog lica je nesamostalno. Odluku o njegovoj sudbini donosi neko drugi kvalifikovanom većinom.
Ovo samo navodim kao primer šta sve trpate u normu. Prethodni amandman se odnosio na naše zalaganje da fakultet bude, da upotrebim tu vašu terminologiju, samostalna visokoškolska ustanova, pa je zbog toga predloženo da se briše stav 3. člana 48, ali vi u stavu 4. kažete: "Visokoškolska jedinica ima pravo predlaganja u vezi sa pitanjima iz stava 3. ovog člana, na način uređen statutom univerziteta."
Kao da je njeno pravo mogućnost fakulteta da predloži rektoru univerziteta toliko značajno, toliko u skladu sa autonomijom, da mora da se potencira i da se kaže - da, uzeli smo vam sve, ali smo vam ostavili pravo da možete da predložite. Zakon se nikada ne opterećuje odredbama ako neko nešto predlaže ili daje mišljenje, osim ukoliko predlog i mišljenje nemaju tu težinu da neposredno utiču na opšti ili pojedinačni pravni akt.
Molim vas, izbor u zvanje nastavnika kod fakulteta Beogradskog univerziteta prelazi na rektorat, na univerzitet. Najmanje je reći, to je nepošteno od onih koji su sva univerzitetska znanja stekli na svom matičnom fakultetu da se sada svete mladim generacijama i od njih zahtevaju političku podobnost, da njihovo napredovanje i karijera zavise od rektora.
Sada će neko da izađe i da kaže - molim vas, rektor nije tako samostalan, on pita kolege sa fakulteta, rektor može da bude lekar, profesor medicine, pa se ne razume u prava ili ekonomiju. Naravno, on će preko nekih organa univerziteta i preko organizacione jedinice fakulteta da se raspita, da sazna, formiraće se komisija, napraviće se izveštaj itd. Svi jure do onog redovnog, doživotno drže to.
Svela se priča na seobu političkog uticaja sa fakulteta na univerzitet, odnosno rektora. Verovatno radi neke efikasnosti lakše je Vladi da razgovara sa šestoricom i dvanaestoricom ljudi nego sa nekoliko stotina dekana, lakše će da se formira neka konferencija, sve će biti mnogo lakše. Zašto? Jer iza toga i ispred toga stoji Bolonja.

Naravno, meni je cilj da što više poslanika koji podržavaju vlast izađu i da oponiraju ovim mojim stavovima, kako bi skrenuli pažnju javnosti na ono što se dešava i šta se priprema. Da, upravo se to priprema što vas nervira. Rektor će biti alfa i omega i nomenklatura oko njega. Ako meni ne verujete, pročitajte Predlog zakona. Ništa nisam izmislio, gospodine Simonoviću, samo sam pročitao ono što piše u Predlogu zakona.       
U ovom predlogu zakona piše, gospodin Poskurica vam je pročitao: "Radi ostvarivanja ciljeva iz stava 2. ovog člana, univerzitet, odnosno akademija strukovnih studija posebno ima nadležnosti u sledećim oblastima", između ostalih, tu je 12 tačaka, šesta tačka kaže: "izbor u zvanje nastavnika"; dalje: "obezbeđenje i kontrola kvaliteta, donošenje studijskih programa, strateško planiranje investicija, planiranje politike zapošljavanja i angažovanja nastavnika i saradnika". Radi univerzitet, čitajte rektor sa svojim kružokom. Da li je to savet, veće, to uopšte nije bitno. Rektor to radi, a fakultet dobije pravo da predloži.
Znam da ste bili član komisija, da ste i na postdiplomskim studijama bili angažovani kao nastavnik, pa valjda znate kako se vrši izbor u zvanje docenta, vanrednog profesora i redovnog profesora. Bili ste član komisije koja je pravila izveštaj i predlog.
(Velimir Simonović, sa mesta: Znam vrlo dobro, ali vi ne znate.)
Gospodine Simonoviću, ipak nešto malo znam, jer verovatno sam nekih 800 strana napisao i vodio jedan spor, a dokaz da znam nalazi se u poslednjem redu, evo vam Gašo Knežević. Čitao je i žalbe, i tužbe, i kompletnu prepisku, i tumačenje svih odredbi koje je pregazio.
Kada na bazi vašeg iskustva zaključujete da vi znate i na bazi toga zaključujete da drugi ništa ne znaju, onda ste, profesore, verovatno pogrešili. Samo sam vam citirao šta je napisano u vašem Predlogu zakona. Vi negirate da to piše. U tome je razlika između vas i mene.
Do sada se mnogo više fakultet pitao po ovim pitanjima iz stava 3. Čak je bio i samostalan. Sada najdalje što može da ide, to je da eventualno da predlog povodom nekog od ovih pitanja od tačke 1) do tačke 12) stava 3. člana 48. U tome je mala, ali ogromna razlika. Nešto je fakultet radio samostalno, a sada samo može da predloži. Ako je to vama isto, to je vaš problem.

I ovaj amandman kao i prethodni povodom člana 61. Predloga zakona otvaraju jednu temu: ko, kako, kada i koliko, a sve se tiče školarine.
Setimo se kako smo došli do tog pojma školarine. Nekada su bile redovne studije i vanredne studije. Vanredni studenti su uplaćivali nešto i na neki način finansirali obrazovanje, postojali su samo državni univerziteti, državni fakulteti i najveći broj ljudi u ovoj zemlji sa diplomom fakulteta je u tom periodu i na taj način došao do znanja i diplome.
Onog momenta kada je država zapala u probleme, a to nekoliko godina pošto su ugašeni oni SIZ-ovi visokog obrazovanja, pošto je bio potpuno drugačiji koncept i organizacija države i društva, prešlo je to na budžet Republike Srbije. Kada je država došla u probleme da budžetom ne može da obezbedi neophodna sredstva za naše fakultete i univerzitete, javila se ideja o podeli na one čije se školovanje finansira iz budžeta, pa kao rezultat toga i poseban ugovor između fakulteta i države, i one koji sami finansiraju svoje obrazovanje.
Pojavom privatnih univerziteta zaključili smo da jedini motiv jeste da ljudi koji se bave obrazovanjem u tom svojinskom obliku obrazovanja na taj način žele da obezbede svoju egzistenciju i da zarade, ali bogami i osnivači takve visokoškolske ustanove da zarade. Nema tu neke preterane emocije. Novac ih je pokrenuo da krenu u tu delatnost obrazovanja.
Sada dolazimo pred ovu dilemu, da li mi imamo pravo na neki način da utičemo na visinu školarine.
Mi, Narodna skupština, država, da li svojim propisom može da utiče. Sigurno da može kada su u pitanju državni univerziteti i državne škole.
Ali, ona utiče i na drugi način, planom upisa, odobravanjem broja studenata koji će da se prime, onim famoznim ugovorom koji se zaključuje i kojim država iz budžeta obezbeđuje sredstva za visoko obrazovanje. I javlja se onda kao dodatak pitanje školarine i sada se opet vraćam na sva ona pitanja koje određuje visokoškolska ustanova.
Naravno, primećujete i sami, dakle, naš različit stav u odnosu na Predlog zakona, jer mi fakultet vidimo kao samostalnu visokoškolsku ustanovu, pa u tom smislu je i predloženo našim amandmanom kako je određuje kada su u pitanju državne visoke škole, jer onda mi i imamo neko pravo da propišemo te kriterijume ili da odredimo način na koji će se oni propisati i to je donekle sadržano ovde. Ali, onda postavlja se pitanje iznosa te školarine po godini u odnosu na nešto što je kretanje u društvu, troškovi života, prosečna plata, prosečna zarada, jer nečim mora da se limitira.
I ne slažem se kada je u pitanju državni fakultet da oni koji su samofinansirajući, da su to oni koji nisu prešli crtu, nego su ispod crte, nisu talentovani i tako dalje. I student, bez obzira što je punoletan, učenik je, i u obrazovnom procesu je on uvek učenik. Na izborima je birač kao student, ali je birač, kada vozi kola takođe je punoletan, snosi neku odgovornost, ali dok je na fakultetu on je učenik i on uči. U tom odnosu on mora da bude.
Pitanje školarine na neki način kada su u pitanju državne škole treba da se reši. Ali, da li mi možemo ovim zakonom na jedinstven način da rešimo to, imajući u vidu da postoje privatne škole? Molim vas, neke privatne škole su nastale da bi se oprale velike pare i nastale da bi se zaradile neke pare. I naravno da tu važe drugi principi na ispitu, jer s pravom onda roditelj studenta privatnog univerziteta kaže, kako moj sin nije prešao u sledeću godinu, a ja sam dao pare, tražim kontrauslugu, ja sam vam platio, i naravno da će to biti drugačiji kriteriju.
Ali se javlja devijacija i kod državnih fakulteta. Uvek imaju tendenciju da prekorače kvote koje ministarstvo odredi, imajući u vidu budžet i mogućnosti države, pa se traži saglasnost da se pretera sa brojem samofinansirajućih da bi se obezbedila sredstva, pa naravno, oktobra, novembra, decembra meseca fakulteti su poprilično puni para, naročito oni koji mame veliku pažnju i veliko interesovanje i primaju veliki broj studenata, jer veliki broj studenata na budžetskom režimu, znači takođe i mogućnost da se veliki broj studenata samofinansira.
Ko treba da odredi školarinu i na osnovu kojih kriterijuma?
To je pitanje koje je gospođa Vjerica Radeta pokušala da reši amandmanom koji je predložila na član 61. da se ne bi desilo, a može da se desi, da kako deru privatni, tako deru i državni. A izgubilo se ono u šta su se zaklinjali svi da je cilj ovog zakona da se obezbedi kvalitet nastave, kvalitet studiranja i, naravno, visoki kvalitet stečenog obrazovanja onih koji završe fakultete u skladu sa ovim bodovima, godinama i ovim nivoima studija do najvišeg nivoa zvanja.
Znači, pokušaj da se pomogne, ne ugrožavajući te privatne, kao što ste mogli da primetite, jer verovatno na nekoj instanci, a to je ta konferencija univerziteta, postoji potreba da se ti kriterijumi na neki način usaglase da ne bi došlo do velike razlike. Opet vas vraćam na onaj član vezan za garancije, jer je moguće da ako se privatni fakultet ugasi, da se aktivira ona bankarska garancija, kako bi studenti koji su presečeni u obrazovanju mogli da nastave u drugoj visokoškolskoj ustanovi.
Onda se otvara pitanje, a zašto na visokoškolskoj ustanovi državnog, odnosno gde je državala organizovala, gde je školarina bila neuporedivo manja od školarine na privatnom fakultetu, taj fakultet državni preuzima obavezu da završi ono što je zabrljao privatni fakultet.
Znači, pitanje školarine nije samo pitanje koliko će da koštaju studije roditelje, koliko će to da košta studente, koliko će profesori da zarade, koliko će rektorat da uzme od fakulteta, i tu je rektorat opet glavni i pita se, koliko će osnivači privatnog univerziteta da zarade. Na privatnom univerzitetu vi nemate ni autonomiju ni akademsku slobodu. Takva je praksa kod nas.
Kakvu akademsku slobodu imaju ovi na privatnim univerzitetima, objasnite mi. Sloboda naučno-istraživačkog rada, pa oni su tu svoju slobodu realizovali na državnom univerzitetu, pa samo zbog para ili zato što su otišli u penziju, pa ne mogu više, prelaze kod Bogoljuba Karića i predaju budzašto i za bilo kakve pare. Koji je to kvalitet, o čemu mi pričamo?
Znate šta, tržište ekonomije u Srbiji sve više liči na karikaturu nego na neko političko opredeljenje koje ima svoju ozbiljnost. Pogledajte i sami šta se dešava sa tim fakultetima i biće vam sve jasno. Na tu muku naskaču nevladine organizacije, očigledno sa željom da se uništi državno visoko školstvo, sve pod okriljem Bolonje i nedostatka sredstav u budžetu.
O tome mora otvoreno da se popriča, mora otvoreno da se kaže. Bolje sada, nego kroz nekoliko meseci ili nekoliko godina, kako je ovde predviđeno, kada se krene sa primenom ovog zakona nailazi na ogromne zidine koje ne mogu da se preskoče, ne mogu da se savladaju, počev od nivoa obrazovanja, od stručnih profila, stručnih znanja, pa sve do diplome, nostrifikacije i tako dalje.
I onda se otvara pitanje da li to nešto znači u smislu daljeg studiranja u inostranstvu, zapošljavanja u inostranstvu ili zapošljavanja kod nas. Jedno je zakon, jedno je praksa, a ono što je u ovom trenutku važno to je naše upozorenje da ove norme, koje su navedene u ovom predlogu zakona, ne mogu da ostvare ciljeve koji su postavljeni. Ne mogu.
Izražavamo ozbiljnu kritiku. Iznosimo argumentaciju i pozadinu zašto se šta predlaže i odmah ukazujemo zašto ne valja koji član. Zašto ne valja. Vi iz većine shvatite to kako god hoćete, ali imate iskustvo za godinu i po dana, sve što smo vam sa ove govornice ukazali da će biti problem u praksi, u primeni zakona, desilo se. Da li za mesec ili dva dana, za tri. Nije ni čudo, na svaka tri meseca su se menjali zakoni koje ste prethodno donosili. Menjaju se izmene, prethodne izmene izmenjenog zakona.
Pa neće valjda ova skupština da se bavi samo sa 20 zakona za ceo mandat. Prihvatite ovo, pogledajte se. Otkačite se od tih nevladinih organizacija i tih interesnih lobija. Svi ulaze u ovu oblast zato što prepoznaju sebe. E, to je svrha ovog amandmana, da se na neki način urede ti kriterijumi, kako ne bi bila autonomija univerziteta shvaćena kao slobodno određivanje školarine po želji rektora.

Kao rezultat uspešnih studija visokog proseka ta ocena je novčani izraz neke vrednosti. Ljudi ostaju na fakultetu, nastavljaju sa postdiplomskim studijama, brane doktorsku disertariju i bivaju birani u određena zvanja. Sve to treba da se zasniva, pre svega, na prosečnoj oceni studija.
Ovim amandmanom tražimo da se član 64. stav 1. promeni, neznatna je promena, tako da bi taj stav glasio: "U zvanje nastavnika može biti izabrano lice koje je osnovne studije završilo sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje 8 i koje ima odgovarajući stručni, akademski, odnosno naučni naziv i sposobnost za nastavni rad". U odnosu na ono što je predložila Vlada razlika je samo što smo definisali prosečnu ocenu.
Nekada su te ocene na drugi način bile definisane. U jednom periodu mislim da je bilo čak 8,5. Ali, ta prosečna ocena studija je verovatno jedan od ključnih dokaza koji ukazuje na sposobnost tog kandidata da se može baviti obrazovnom delatnošću, odnosno da može biti nastavnik na jednoj visokoškolskoj ustanovi.
Iznenađuje me da to nije prihvaćeno, jer mi u praksi imamo i malo drugačiju situaciju. Navešću vam neke konkretne primere. Imate general-majora Zorana Stankovića, on je sve živo ispreskakao, on je fakultet završio sa 6,26 i zahvaljujući nagodbama i na drugi način došao u situaciju da navodno pokaže neku hrabrost, raščistio ove druge i on je sada u zvanju docenta, koliko mi se čini.
Imamo još takvih primera gde jednostavno ljudi, bez nekog naročitog proseka, bez neke naročite sposobnosti, bez neke naročite elokvencije napravili su univerzitetsku karijeru, postali su čak i redovni profesori.
Mogu da razumem da neko postane akademik u oblastima umetnosti, pa može da bude i kalemar itd, ali njegov umetnički rad ima svoju težinu. To su potpuno drugi kriterijumi. Ali, ovde ko ima prosek 8, to je prva predispozicija da može da ide prema magisterijumu, prema disertaciji, sa tendencijom da kasnije ostane na fakultetu i bude nastavnik u odgovarajućem zvanju.
Postavlja se pitanje, čemu ocene ako svako može da bude nastavnik i sa 6,26 ili 6,01, mada ni teoretski nije moguć taj prosek?
Ovo je u skladu sa opredeljenjem da se rad vrednuje, da se znanje vrednuje. Ništa ne vidim loše za Vladu Republike Srbije, za predlagača ovog zakona da prihvati ovaj amandman, jer nastavnički kadar treba da se regrutuje iz reda najuspešnijih studenata fakulteta, jer se postavlja pitanje, zašto je neko bio uspešan, koja mu je satisfakcija u tome što je insistirao na visokom proseku, da stekne odgovarajući nivo znanja i da sa tim nivoom znanja može da konkuriše na najodgovornije poslove u toj oblasti.
Iznenađen sam zašto to nije prihvaćeno, tim pre što nešto slično postoji ili je postojalo u skoro svim našim zakonima koji regulišu visoko obrazovanje.

Pokušavam opet da se bavim samo čitanjem onoga što je napisano u Predlogu zakona. Zamolio bih vas da obratite pažnju na član 30. stav 4, o kome je gospodin Poskurica jutros pričao.
On glasi: "Izuzetno, doktorat nauka može da stekne lice sa završenim studijama medicine i završenom specijalizacijom, na osnovu odbranjene disertacije zasnovane na radovima objavljenim u vrhunskim svetskim časopisima".
Ovde se ne zahteva da je prethodno završio te magistarske studije, već se preskače i neko mu je dao odobrenje da brani doktorsku disertaciju, a to odobrenje je verovatno zasnovano na činjenici što je taj primarijus objavio veliki broj radova u svetski priznatim naučnim časopisima i, kao što vidite, tu nema govora o nekom proseku.
Prosek se uopšte ne uzima u obzir, tako da je instalirano samim tekstom zakona upravo ono zbog čega je potrebno da se usvoji amandman, da se ne bi dešavalo da se nešto pretpostavlja. Tako se nešto pretpostavljalo, pa je 14 godina branio doktorsku disertaciju Slobodan Beljanski, iskoristio je priliku da se menjaju tri zakona o visokom obrazovanju, pa kada su njegovi prijatelji došli da drmaju Pravnim fakultetom, a to Gaša nije ukinuo, čovek je završio i sve je to u redu, kako se kaže.
Dakle, ništa nije loše ukoliko taj uslov stoji za izbor u zvanje nastavnika, tim pre što je moguće da neko završi diplomske akademske studije i da stekne doktorat, a da nema prosek, ali neće biti u nastavnom procesu, već će imati odgovarajuće zvanje, odnosno savladan taj treći stepen visokog obrazovanja, sa kojim može da postigne neku korist u nekom institutu, privrednoj organizaciji, državnoj instituciji, ali neće biti u obrazovnom procesu kao nastavnik, jer ne ispunjava uslov, tokom studija nije imao prosek veći od 8.
To je ta kvrgica koja treba da se stavi, koja bi nam omogućila da uvek imamo najbolje u nastavnom procesu u visokom obrazovanju.
Zašto ovo kažem? Zato što ima poprilično, pa sad već i vanrednih i redovnih profesora koji su u nekom periodu pre otprilike 15, 18 godina iskoristili mogućnost da posle završenog fakulteta magistriraju, ili nakon magistriranja u Srbiji, u nekoj od ovih zemalja u inostranstvu odbrane navodno disertaciju, ali ona nije akademska nego strukovna, pa je ovde predstave kao akademsku i danas su ovde redovni profesori, sa očiglednim vakumom u profesionalnoj karijeri.
Zato je potrebno da se ubaci ovo, od ovoga ništa ne boli, tim pre ako se ovo podrazumeva i takva je praksa, ali ne bi trebalo da omogućimo da izuzeci naprave novo pravilo. Ja sam naveo nekoliko izuzetaka, Zorana Stankovića, a ima ih još.
(Velimir Simonović, sa mesta: Potpuno pogrešno.)

Narodnom poslaniku Velimiru Simonoviću nikada nisam rekao da mnogo priča ili da malo priča. Nikada nisam ni imao nameru da kažem da treba da se javi ili da ne treba da se javi. Shvatam vaše godine da imate potrebu da me ukorite i ne ljutim se, ali nema potrebe da budete nervozni. Upravo izbegavam da pominjem imena i prezimena upravo tih lica koja su zloupotrebla nostrifikaciju i postala redovni profesori.
Samo radi jedne insinuacije da bi se prepoznao taj čovek, nemam nameru da ga pominjem jer više nije u političkom životu, jedno vreme je bio i naš konzul u Nemačkoj. On je sada sa doktoratom, oni iz Niša već to znaju, to je odavno završena ta afera, on je zloupotrebio doktorat nekih strukovnih studija, predstavio, pa je bio vrlo cenjeni profesor na Mašinskom fakultetu u Nišu, sad je redovni profesor, a vidite ima rupu i rupicu ili bezdan u toj svojoj profesionalnoj univerzitetskoj karijeri. Znate, nemam nameru da izokrećem činjenice, a kada citiram konkretne primere trudim se da budem vrlo precizan, možda i opširan.
Molim vas, mi smo ovim amandmanom samo zatražili da kao još jedan uslov, da bi neko mogao biti nastavnik, pored zvanja, sposobnosti itd, bude propisan minimalni opšti prosek studija od osam. To je i postojalo ranije u našim propisima. Zašto?
Na ovaj način mi nikome ne sprečavamo da dođe do trećeg nivoa obrazovanja, da postane doktor, da postane magistar, specijalista.
Ne, samo govorimo o obrazovnom procesu, o statusu nastavnika u visokom obrazovanju. Nema nikakve smetnje.
Vi kažete - ispod časti je da nekome u izveštaju tamo stoji na fakultetu je imao prosek, pa da se navede neka brojka ispod osam. Ja sam vam na konkretnim primerima naveo da je kod nekih izvrnuto u izveštaju da se pomene, a kod nekih je pomenuto, pa nije osam, nego 6,26. Vi mi sada kažete nema potrebe.
Ima potrebe, zato što treba da bude nastavnik, zato što treba da budu najbolji sa univerziteta i fakulteta nastavnici, a ne 6,26, pa imate takvih i sada na patologiji ovde u Beogradu. Pitanje je da li su završili fakultete, ali se javljaju kao veliki eksperti da dokažu da je treće lice pucalo u kasarni i bave se profesorskim poslom. Pogledajte koliki im je prosek.
Pričam samo o mogućnosti učestvovanja u obrazovanju u statusu nastavnika, ne sputavamo mogućnost sticanja magistarske ili doktorske titule.

Mi smo, nažalost, amandmanom samo obuhvatili stav 2. člana 65. Verovatno nam je promaklo da dirnemo i stav 1.
Vidite, u odredbama o sadržaju studijskog programa i u odredbi o obimu studija vi govorite o predmetima, a u članu 65. stav 1. ističete da visokoškolska ustanova raspisuje konkurs za zasnivanje radnog odnosa i sticanje zvanja nastavnika za uže oblasti. To je neka nepreciznost. Do sada je uvek bilo da se za predmet raspisuje, ali dobro, zbog toga ćete u praksi da imate glavobolje.
Ono što je poenta našeg amandmana, gde tražimo da se promeni stav 2, to je da fakultet bude samostalna visokoškolska ustanova, pa po tom osnovu, kao i sve druge visokoškolske samostalne ustanove, vrši izbor u zvanje nastavnika. To odavno postoji kod nas.
I prema postojećim propisima izbor i zvanje je u nadležnosti fakulteta, postupak se zna, odluka organa upravljanja, formira se komisija, konkurs, jave se kandidati u zavisnosti od toga šta se tražilo, da li u zvanju vanrednog ili redovnog profesora, kandidati konkurišu, dostavljaju dokaze da ispunjavaju uslove, komisija pravi izveštaj. U jednom periodu, ako je za redovnog profesora, pre praktičnog zasnivanja radnog odnosa bila je potrebna saglasnost Ministarstva za visoko obrazovanje.
Moguće su različite varijacije na tu temu, s obzirom da smo pre zakona iz 1998. godine imali hiperprodukciju zvanja redovnog profesora, gde smo imali profesore bez objavljenog udžbenika, bez rada, bez svega i svačega. Imali smo čak i plagijatore.
Sada se to ništa ne menja suštinski u onom pokvarenom smislu, već fakulteti kao ta obrazovna i naučna baza gube to pravo, i to pravo prelazi na univerzitet. Vaš stav 2. ovog člana glasi: "Univerzitet vrši izbor u sva zvanja nastavnika, na predlog fakulteta, odnosno druge visokoškolske jedinice, a akademija strukovnih studija za nastavnike itd."
Znači, suština ovog amandmana jeste što tražimo da fakultet bude samostalna visokoškolska ustanova i da iz tog njenog statusa izviru sva ova druga prava. Jedno od tih prava jeste zasnivanje radnog odnosa i izbor u odgovarajuće zvanje. To nije u suprotnosti sa ovom našom praksom.
Integrisani i dezintegrisani, ujedinjeni i razjedinjeni, skoncentrisani i dekocentrisani, centralizovani i necentralizovani, bilo šta da uzmete kao floskulu za opravdanje zašto zastupate stavove ovog predloga zakona, te fakultet će na neki način da se pita, nastavno-naučno veće, pa komisija, a univerzitet je tu samo neko ko navodno treba da lupi pečat, ili još drugi razlog koji može da se iskoristi, to je da će neki fakultet imati samostalni status pravnog lica ako ima tri studijska programa itd. Sve to pada u vodu.
Zašto pada u vodu? Iz jednog prostog razloga što su u statusnom smislu visokoškolske ustanove, bez obzira ko je njihov osnivač i bez obzira kojim kapitalom su osnovane, ravnopravne i jednake pred zakonom.
Svesni ste činjenice da se na ovaj način državni fakulteti i ono što je embrion potiskuje, razvija se rektorat, koji će da odlučuje o napredovanju, koji će da zaustavi napredovanje. Smeškajte se vi, ali videćete šta će da vam kažu fakulteti kada prođe ovaj predlog zakona. Opet ćete da krenete sa vašim progonima, ali na drugi način. Sada će univerzitet, rektorat u vidu nastavnog veća, saveta, nije bitno kog organa, da odlučuje o zasnivanju radnog odnosa, o napredovanju, o zvanjima.
Da vidim tog mladog naučnika sa univerziteta koji će da se suprotstavi dekanu, rektoru ili bilo kome po bilo kom osnovu pa, između ostalog, i po nekom političkom osnovu, kako će on da napreduje i kako će da dođe do zvanja. Da ne pričam o tome da to i sistemski može da se zaustavi. Nemamo potrebe, imamo dva, ne treba nam treći nastavnik, imamo jednog, ne treba nam drugi. Bilo je pre nekoliko godina, šta vredi, smanjilo se itd.
Vodite računa da na ovaj način ne pogoršate stanje na univerzitetu. Unapred vas opominjem. Uopšte se ne sekiram što se nekome ne sviđaju moje reči. Stvarno sam od toga operisan odavno. Poneki put mi je baš drago kada se nekome ne sviđa ono što pričam. Zašto?
Do sada se pokazalo da vreme demantuje moje protivnike. Ne mogu sada da vam citiram, zbog vremena, na šta sam vas sve upozoravao. Niste prihvatali, ali ste posle dva meseca u hodniku - bio si ti u pravu.
Budite sigurni da će i ovo da se desi. Sa ovim zakonom će se upravo desiti ovo što sam danas pokušao da vam navedem kao opasnost. Desiće se samo zbog toga što ste isključivi, što ste dobili zadatak da to mora da prođe. Kako je ko zadovoljio neki svoj interes da bi to prošlo, to je druga tema. Čućete sa fakulteta i sa univerziteta mnogo veći broj kritika od ovih koje mi danas pričamo.

Vidi se da je ovaj član 78. pisan na način da se ima u vidu državni univerzitet i fakultet, ali da se ne vide privatne visokoškolske ustanove.
Ono što je gospodin Koprivica amandmanom obuhvatio tiče se pre svega kontinuiteta predloga da se promene odredbe ovog predloga zakona koje regulišu šta je to samostalna visokoškolska ustanova i imaju cilj da fakultet izvuku iz očigledno nametnutog statusa potčinjenosti univerzitetu.
Ali, prvi stav sadrži u stvari stereotipnu odredbu o prestanku radnog odnosa pod određenim uslovima i moram da kažem da su to oni opšti uslovi koji se protežu u gotovo svim propisima koji se na neki način tiču radnog odnosa.
I u Zakonu o radu postoji identična odredba, ali u Zakonu o radu takođe postoji i odredba koja nagoveštava da ovim propisom, kojim se reguliše visoko obrazovanje, pa uostalom i propisom kojim se reguliše osnovno i srednje, postoji neka mogućnost da se pod određenim uslovima i lica koja ispunjavaju uslove za penziju zadrže i dalje u radnom odnosu da ne bi trpela pre svega nastava. To se verovatno podrazumeva kao norma. Praksa je već nešto drugo. To je činjenica.
Naša praksa danas je da penzionisani profesori predaju na privatnim univerzitetima. Ne, da upotrebim ovu formulaciju u trajanju dve školske godine od godine u kojoj su ispunjeni uslovi i u kojoj je prestao radni odnos, nego danas svaki penzioner može ponovo da se zaposli.
Mada po nekim stavovima struke, u 65-oj godini stvara se prezumpcija da je lice izgubilo radnu sposobnost, tzv. opštu radnu sposobnost. Navršenih 65 godina je onaj osigurani slučaj zbog koga se i odlazi u penziju, zato što se stvara pretpostavka da je izgubljena radna sposobnost. Ako je izgubljena radna sposobnost da lice drži časove predavanja i nastavu, verovatno je izgubljena i radna sposobnost da učestvuje kao član neke komisije u odbrani ili u izboru itd.
Ali, u potpunosti se slažem sa stavom da neki opravdani razlog treba da postoji, ali sam potpuno svestan činjenice da ukoliko bi taj opravdani razlog za produženje radnog odnosa bio u ovom zakonu, on bi se odnosio samo na državne fakultete. Na privatne uopšte se ne bi odnosio, a bio bi donekle u skobu sa opštim stavom iz Zakona o radu, koji ne zabranjuje penzionerima da rade, koji ne zabranjuje poslodavcu da prima penzionere.
Štititi se od zloupotreba samo prema državnom univerzitetu bila bi nepravda. Valjda se štiti država od zloupotreba na svim nivoima, bez obzira na oblik organizovanja i svojinski oblik i ko je osnivač neke visokoškolske ustanove.
Stvarno delim mišljenje sa svim poslanicima koji su pisali amandmane povodom ovog stava da ovako data objektivna norma je preširoka i omogućava konkretno ovde da univerzitet kao opravdani razlog za produženje radnog odnosa do pune 67-me godine mogu da stave sve i svašta, ali ukoliko se i desi ta situacija da treba da se produži još dve školske godine radni odnos nekom univerzitetskom profesoru, onda se neminovno otvara pitanje, a šta je sa kadrom, šta je sa planiranjem, šta je radio taj univerzitet, zar nije unapred pripremao kadar za taj trenutak, kada verovatno, sudeći po godinama i radnom stažu, nastavnik u zvanju redovnog profesora odlazi u penziju.
Doduše imamo i situacije da u ovim godinama koje su propisane stavom 1. imamo i docente i vanredne, manje docenata, a mnogo više vanrednih profesora, a najviše redovnih, ali imamo i takvu situaciju.
Zato smatram da kombinacijom ovih amandmana na ovaj član ili prihvatanjem svih tih amandmana može da se zadovolji i jedan zahtev i ovaj koji u kontinuitetu zastupamo, a koji može da se definiše kao očuvanje samostalnosti i autonomije fakulteta.

Da, treba zaštiti dostojanstvo naših fakulteta i zbog toga je i podnet ovaj amandman, da ne bi Pravni fakultet, preko Univerziteta u Beogradu, tražio od svojih bivših studenata, a sada u nekom organu, dozvolu za rad i akreditaciju, jer i u vreme dok nije postojala akreditacija taj fakultet je iznedrio one koje sada pitam.
Zbog toga je podnet ovaj amandman da ljuljnemo šamar nevladinom sektoru koji uništava sve do čega se dohvati. Ali, moram da vam skrenem pažnju da se ovim predlogom zakona u suštini menja iz temelja postojeći sistem visokog obrazovanja.
U ove odredbe o upravnom nadzoru ubacili ste i inspekcijski nadzor, evo uzmite bilo koji zakon u Republici Srbiji, ako postoji u jednoj oblasti upravni nadzor i inspekcijski nadzor, on je verovatno podeljen u najmanje dva različita člana. Kod vas je to zbrda-zdola stavljeno u jedan član, pa se kaže: "Upravni nadzor nad radom visokoškolskih ustanova vrši Ministarstvo." To je poglavlje 15.
U okviru člana 106. nalazi se inspekcijski nadzor. Molim vas pogledajte šta su napisali šta može inspektor da uradi - da poništi upis studenata u prvu godinu studija preko broja studenata utvrđenog u skladu sa članomitd; da poništi upis studenata koji je obavljen suprotno odredbama ovog zakona; privremeno zabrani obavljanje delatnosti visokog obrazovanja pravnom licu koje tu delatnost obavlja suprotno odredbama ovog zakona.
Onaj ko privremeno zabranjuje ili ko zabranjuje obavljanje delatnosti - vi ste ovo prepisivali, ali ste zaboravili samo jednu stvar, da je promenjen karakter ovog zakona i da sada imamo dozvolu za rad. Valjda treba da se oduzme dozvola.
Ako se oduzima dozvola imate sijaset odredbi koje uvažavaju status studenta one visokoškolske ustanove kojoj je oduzeta dozvola za rad ili kojoj je zabranjen rad, u smislu njihovih statusnih prava, mogućnosti nastavka i završetka na nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi.
Ovde ste dali ovlašćenje jednom inspektoru da jednoj instituciji, koja uživa slobodu akademskog rada, delovanja i stvaralaštva, kojoj se Ustavom i zakonom garantuje autonomija, oblik samostalnosti i slobode, inspektor privremeno zabrani rad.
Zamislite to, dođe jedan inspektor i zabrani medicinskom fakultetu da obavlja delatnost privremeno, a pri tom, da vas samo podsetim, ustoličili ste nove kvazidržavne organe u vidu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Komisiju za akreditaciju, pa čak i Ministarstvo koje izdaje i oduzima dozvole. Sve je pobrkano.
Ljudi moji, kada vidite u potpisu - nevladina organizacija, bacite to u kantu za smeće i sedite i napišite nešto novo. Sto amandmana je podnela Vlada, tridesetak pod firmom Vlade, a ostatak G17 plus, DSS, itd.
Svi smo svesni da ovo ne valja. Ne ljutimo se mi što vi naše amandmane nećete da prihvatite. Ne ljutimo se ni na one koji su napisali, pa su pod pritiskom jednog bivšeg ministra, ta cela poslanička grupa odustala od amandmana. Ne ljutimo se ni na njih.
Vi ste dokazali da Predlog zakona ne valja. Vlada je sa 100 amandmana, što direktno, što indirektno, intervenisala i naravno da nije mogla da popravi ovaj tekst. Ovo je nepopravljiv tekst, ovo je tekst samo za kantu za smeće.
Mi nismo hteli da idemo, kao što znamo kod nekih zakona da krenemo od člana do člana, pa da ispravljamo i pravno-tehničke nebuloze itd. Samo smo hteli da vam ukažemo na nešto što ne može da bude u zakonu i koje će štetne posledice da budu ukoliko se ovo bude primenilo.
Mene ne čudi što ste stavili ove velike rokove za početak primene, usaglašavanje, verovatno standarde itd. Ima tu puno posla koji treba da se uradi ili da budem precizniji da se nasledi ili da se napravi neki korak dalje u odnosu na ono što je već dostignuto, i da se ispravi nešto što ne valja, a sigurno da ima i toga što ne valja.
Ali, sa ovim predlogom zakona, ako on postane pravi zakon, norma, skup normi koje obavezuju, verujte, napravićete samo galimatijas, nećete ništa urediti, nego upropastiti jednu oblast.

Pošto Vladu Republike Srbije i ministra koji je ovde pre podne predstavljao Vladu povodom ovog predloga zakona ne interesuje ovaj predlog zakona, a oni koji su prisutni u ovoj sali verovatno izuzetno dobro znaju o čemu se radi, da ne bih ponavljao ono što su moji prethodnici iz SRS navodili ne samo povodom ovog predloga zakona nego uopšte koncepta radiodifuznog propisa, obraćam se građanima Republike Srbije, koji prate ovaj prenos, da dam nekoliko početnih informacija, da shvate o čemu se danas ovde raspravlja.
Danas se raspravlja o najozbiljnijem vidu podvala koje mogu da se smisle u Republici Srbiji. Te podvale imaju svoj istorijat. Ne želim da se vraćam nekoliko desetina godina unazad, ali ako pođemo od ove pretpostavke da je od 5. oktobra Srbijom počelo da teče med i mleko, onda ću od tog datuma do danas da vas obavestim šta se sve to dešavalo.
Sve što je vlast u ovom periodu radila to je bilo evropski, reformski, na konceptu demokratije i uz korišćenje drugih reči, a po pravilu su ih koristili ljudi koji ne znaju šta znače te reči koje upotrebljavaju. Tako smo jutros imali prilike da čujemo od ministra, čitam ono što stoji u stenogramu, "status javnog servisa zavisi od prvog dinara od pretplate koji dođe na račun Radio-televizije Beograd".
Poručite ministru da je to glupost, izvinjavam se gledaocima. Ali, status javnog servisa jednog medija da zavisi od toga da li je pretplata došla na račun tog emitera, to je mogao da kaže samo čovek koji pojma nema šta znači reč "javno".
Ne znam zašto ta televizija nije imala status navodno javnog servisa u vreme kada je Vukas bio direktor, Mitević, Vučelić, Milanović, Crkvenjakov, a i ovaj JUL-ovac danas? Uvek je to bio javni servis. Valjda se javni servis tumači prema tome šta te dve reči znače. Znače da je to što se radi u organizaciji države, a "javni servis" nepotrebno koristite kao pojam jer se radi o delatnosti od opšteg interesa.
Potpuno ste izmestili stvar i problem ovog zakona. Ovo je izuzetno loš zakon, ovaj koji je donet 2002. godine. Ministar kaže da ne zna ko je donosio taj zakon. Zna se, taj zakon je doneo DOS. Ko je pisao - Vodinelići, udruženja novinara, ANEM. Ko je to branio - Žarko Korać, i taj zakon i Zakon o javnom informisanju. Oba zakona su loša. Zašto? Zato što nemaju koncepciju, već imaju papazjaniju, izmiksovano nešto.
Zašto izmiksovano? Da bi se zavarala naša javnost, kao došla je demokratija. Nije došla demokratija.
Ništa se u medijskoj sferi nije promenilo i zato sam malopre i rekao - šta je to epohalno doneo Crkvenjakov? Ništa. Šta je to epohalno doneo Tijanić? Ništa. Onaj pre njega je obezbedio svoju reklamnu agenciju, a ovaj obezbedio za sebe pravo da svakog meseca odlučuje o tome kako da rasporedi 900.000 ili ko zna koliko dinara, pa onaj veterinarski tehničar što vodi jutarnji program i po 50 ili 60.000 daje mesečno za frizere, a kamermani nemaju ni platu, a vi mene ubeđujete da je to javni servis i on će naročito da se transformiše kada od pretplate dođe prvi dinar Radio-televiziji Beograd.
Vidite i sami da to nema blage veze samo sa sobom. Zašto je ovo urađeno? Upravo zbog toga da bi se sačuvala jedna politička dominacija. Ali kod vas je Srpska radikalna stranka uvek bila kriva. Ona je bila kriva i onda kada se suprotstavljala tome da lokalne zajednice, lokalna samouprava pravi svoje tzv. lokalne državne medije. Ako se lokalni mediji prave, treba da budu u privatnoj svojini. Tada ste nas napadali.
Koalicija Zajedno, kada je skinula SPS, dohvatila je njihove medije i rekla, to je sada javna stvar. Finansirali ste, pa ste onda rekli da to mora u roku od nekoliko godina da se privatizuje i sada se ne primenjuje zakon, ali vama su puna usta demokratije - reformski kurs, sve po evropskim standardima. Što niste privatizovali? Nijedan medij se nije privatizovao od ovih na koje se odnosi Zakon o radio-difuziji. Hoćemo li i dalje da pričamo?
Radio-televizije Srbije je prema ovom zakonu, 2002. godine, sve pripremila, januara 2003. godine otišli su obaveštenja prema onoj evidenciji i trebalo je da se krene sa pretplatom već u februaru 2003. godine. Ko nije sproveo zakon - Žarko Korać.
Zašto niste smeli da naplatite pretplatu? Niste smeli zato što bi vas dočekali sa tojagama ispred stanova. Zašto - jer ste kritikovali taksu. Uveli ste televizijsku pretplatu, a nemate nijedan razrađen mehanizam kako da se naplati.
Kako? Čujem neka pametna razmišljanja - pa podrazumeva se da svako ima, a oni koji nemaju neka obaveste RTS da nemaju televizor. Molim vas, gde to može? Srpska radikalna stranka je pričala da država treba da ima jedan radijski i jedan televizijski program, ova dva kanala neka se privatizuju. Ne, bila vam je važna dominacija, koja vam je važna i danas.
Donet je Zakon o radio-difuziji i lokalne samouprave su, iako u zakonu pišete da se moraju privatizovati lokalni mediji, formirale lokalne državne medije. Imate tu situaciju u Paraćinu ili Ćupriji. Godinama se pričalo o tom primeru. O čemu mi pričamo?
Kažete - postaće javni servis. A šta mi očekujemo od tog javnog servisa? Očekujemo nešto što se očekuje od svih medija, nešto što reguliše Zakon o javnom informisanju, da budu u sferi informativnog programa objektivni, pravovremeni, da istinito saopšte informaciju i nezavisno od svojinskog oblika bilo kog medija.
Pa, to je profesionalni odnos prema nekom poslu, ali vi ne želite da pričate o profesionalnom odnosu, nego o dominaciji, i sada imate RTS, kojim više ne tako otvoreno rukovodi DOS, ali rukovode nevladine organizacije. I što reče Tomislav Nikolić - bio sam na jednoj televizijskoj emisiji u RTS-u, ko da sam bio u B92; i scenografija, i pitanja, i lica, i nasnimavanje i presnimavanje, i kidanje i šminkanje, sve je isto.
Kažete, vi iz Demokratske stranke, super ste zakon doneli, ali evo da vas podsetim - bilo je sporova oko izbora članova Saveta radiodifuzne agencije. Pa, vi ste da bi zabašurili te sporove podneli predlog odluke da se izglasa da se razreše neki članovi, a kada je došlo vreme za glasanje vi glasali protiv. A ovi sada ponovo menjaju odredbu o žrebanju.
Da vas podsetim, bilo je smešno kada smo pre nekoliko meseci birali članove Radiodifuznog saveta, jer je ovde bila ona tegla, pa je predsednik muvao da traži ko se bira na tri, četiri ili pet godina. Pa je to bilo smešno. Pa, naravno da je smešno ako jedan organ ima devet članova, a od toga osmorica imaju jedna prava, a onaj deveti ima ekstra prava. Pa naravno da je to u suprotnosti sa logikom, sa mozgom, da ne pričam o pravu i nečem drugom.
Pogrešan je koncept zakona.
Ministar nam se žali kako ne zna za kablovske televizije i ove stvari. Pa, neka pita Soroša, pa on ga je i doveo. Neka pita Soroša, Sonju Liht, nezavisne, nevladine i ne Kojadinovićeve organizacije. Pa, sve se zna. Pa, oni su na dobrom putu da uvedu i fiksnu telefoniju, kako su se razvili po našoj zemlji.
Mi smo to kritikovali pre dve godine. Čini mi se da je Velimir Ilić pre dva meseca i on prvi put javno progovorio kako nema kontrolu.
Epohalna stvar radio-difuzije, kako se biraju članovi Saveta radiodifuzne organizacije. Evo, iz trećeg pokušaja dolazi se do nečega, da izbori ne budu smehotresna olimpijada. Šta se drugo menja? Produžava se rok za privatizaciju tzv. lokalnih državnih medija. A onaj ko predlaže ne zna ni šta znači reč - javno, niti šta znači reč - delatnost od opšteg interesa.
Vraća se pretplata. Ako se vraća pretplata, onda vratite u stanje pre maja 1993. godine. A onda ćete vi da kupite one uređaje koji će da špijuniraju građane ko nema televizor, ko ima televizor.
I da podsetite onog vašeg ministra, jer je on u svom izlaganju rekao - svinjac, pa je onda nešto epohalno ostalo. Neka se skoncentriše. Brani RTS. To je TV Bastilja. Je l' ste je rušili buldožerima?
Na tome ste napravili karijeru, pa se sada brinete za 8.000 ljudi. Pa za tih 8.000 ljudi je trebalo da se brinete i pre 10 godina. Pa ste ih napadali, pa i dan danas se kaže - ratni huškači, govor mržnje, a podsetite se i vaše "Sablje". Iskoristili ste medije.
Nema koncepta. Zašto Radiodifuzni savet ne radi već godinama? Od onog prvog izbora? Pa, ne može zato što kad bi krenuo u raspodelu frekvencija brknuo bi u žive rane prst: pogodio bi Bogoljuba Karića, pogodio bi Mitrovića, pogodio bi Soroša, pogodio bi Amerikance, pogodio bi Anem. Ograničen je taj prostor. Nemate još ni plan raspodele frekvencija i kanala.
Ima i onaj drugi savet za telekomunikacije, znate i sami, prvo on treba da završi posao, a države nigde nema. Mi smo vas upozoravali pre dve godine, kada ste donosili taj zakon i zakon o telekomunikacijama, da ste državu bacili sa strane, nigde je nema. Taj vaš koncept navodno nezavisnih samostalnih regulatornih tela, koji su potpuno u našem pravnom sistemu nedefinisani, i onda nam ministar zveči ovde kako on nema kontrolu, nema saznanja.
Pa, državu ste odaljili od jedne oblasti i sada će Savet te Radiodifuzne agencije da bude sve i svašta. Nešto ako prirodno od tih medija izumre u nekom prostoru i nekom vremenu koje nam sledi, kasnije kada to dođe otprilike na neki optimalni broj, opet će povodom nekakve galame "držte vuka" da se skreše, da se završi i imaćemo tri ili četiri nivoa radiodifuznih organizacija, tzv. emitera, sa nečim navodno parcelisanim. A gde je profesija.
Predstavnik G17 plus je hvalio i Čedomira Mirkovića i one velike programe itd. Pa, ljudi, vi ste sve to napadali. Pa tog pokojnog Čedomira Mirkovića niste hteli ni da vratite na RTS da radi kada mu je prestao mandat saveznog poslanika. Ko sad pravi te emisije? Neki koji su bili da se školuju. Gde? Budimpešta, Segedin, pa tačno se zna, 150 maraka, Nataša Miljković, pa oni drugi, pa onaj Nenad Stefanović, sve se zna.
Nemate uticaj na RTS. Nemate. Kako je ko dolazio za vreme vaše vlasti, od 5. oktobra 2000. godine, da rukovodi RTS-om, tako je deo medijskog prostora ustupao privatnim medijima. Pa valjda vam je jasno. I kada je došla Suša, i kada je došao Crkvenjakov i sada ovaj Tijanić.
Pričate tamo o nekim školama, o nekom znanju, a gde je ta škola, gde je to znanje kod nekih. Gde je to znanje? Gde se pronašlo to znanje?
Vidite ko je sve došao iz privatnih medija u RTS. I sada tvrdite - on nije javni servis. A šta je ako nije javni servis? Ako nije javni servis, zašto ga finansirate iz budžeta?
Kaže - on će biti kada dođe prva televizijska pretplata. Upozorite ga, molim vas, tako nešto ne sme da kaže jedan ministar. On stvarno ništa ne zna o medijima. Ništa ne zna o javnoj svojini. Kako je to moguće?
Sada pokušavate preko Elektroprivrede da naplatite to. Elektroprivreda kaže - ne dolazi u obzir. Sedam posto pada naplata naših prihoda. A moram da vas podsetim, pošto ste sve i svašta napadali, evo i sada ako imate jedan strujomer u nekom objektu koji ne koristite, u zavisnosti od tamo neke snage, vi 150 do 160 dinara svakog meseca plaćate iako niste ni uključili struju.
(Glasi iz klupa - to nije tačno.)
Kako nije tačno? Ko to kaže da nije tačno? Taj ne plaća električnu energiju nego mu žena vodi evidenciju o tome. To samo neznalica može da kaže. Uzmite račun pa pogledajte. Imate i 18% PDV, imate fiksni deo koji se zasniva na određenom broju kilovata i 66 dinara po kilovatu. Ukoliko nemate potrošnju, ukoliko ste u zelenoj tarifi. Pogledajte molim vas u svojoj kući pa ćete da vidite - 160 dinara plaćate bez potrošenog kilovata električne energije.
Nema koncepta za radiodifuzni sistem Republike Srbije. Svaki sistem koji bi se ovde uspostavio brknuo bi u interese i nevladinih organizacija, i ovih stranaca koji su zainteresovani da vrše mentalne manipulacije sa građanima Srbije, i kao rezultat tih mentalnih manipulacija nije ni čudo što B92 izvrće, prenosi i dezinformiše građane.
I vi sada tražite od SRS neku saglasnost za ovaj koncept zakona. Koncept zakona je loš. Ne pruža nikakvu garanciju. Kome? Građanima. Prvo građanima. Ne pruža nikakvu garanciju za objektivno, istinito i pravovremeno informisanje. Ne pruža nikakvu garanciju za stvaralaštvo.
Molim vas, RTS, koji treba da ima svoju produkciju, kupuje emisije poluprivatnih i nekih drugih kombinacija, raznih producenata i emituje preko svog kanala, tako se emituje VIN. Zašto bi se VIN emitovao na RTS-u? Gde je tu javni interes - objasnite mi. Gde je tu javni interes šta razmišlja Lila Radonjić.
Gde je tu javni interes, šta razmišlja Nataša Kandić, Sonja Biserko? Pre neki dan se pojavio onaj Čedomir Čupić i sad on drži moralna predavanja nekome da li treba da podnese ostavku ili ne, da ne pominjem njegovu biografiju. Pa ona Jorga, koja je izgubila sa "Otporom" na izborima, pa onda onaj psiholog, on sad sve tumači, i suicid, depresiju itd. Ko je taj ko odlučuje ko će da ide na RTS? Zašto je javni interes da Čedomir Čupić drži vakelu na TV? Ko je to odredio?
Nama ministar Kojadinović kaže: sve to može, ali to će biti javni servis kada dođe prvi dinar od pretplate na račun televizije.
Jedan od mojih prethodnika reče: pre godinu dana ste menjali ovaj zakon i to u onom delu gde se biraju članovi Radiodifuznog saveta, a sada se ponovo menja taj deo. Da vidimo za koliko ćemo meseci ponovo da menjamo nešto. Da li vi koji ste došli na vlast, da li ste prozvali prethodnu vlast što nije krenula sa ispunjavanjem zakonskih obaveza?
I u postojećem zakonu stoji da se pretplata naplaćuje, određen je mesečni iznos i zna se da treba neki konkurs da se raspiše, da se jave javna preduzeća koja će da vrše naplatu. Vi ste odredili Elektroprivredu. Pitam vas, zašto niste odredili poštu, ona je ranije naplaćivala pretplatu. Pošta je u daleko težem stanju nego Elektroprivreda. Ako niste mogli da izbrišete zakonsku obavezu, što niste bili uporni, pa da Žarko Korać krene od kuće do kuće - dobar dan, dobar dan, ja sam taj iz DOS-a, mi smo protiv naplate preko električnog brojila, mi smo uveli TV pretplatu, molim vas upišite se. E, ne sme, jer građanima je jasno da su prevareni.
Ovde sporadično poneko od predstavnika pojedinih stranaka bivšeg DOS-a izlazi i drži nam predavanje o tome kakve su koncepcije i kakvi su sistemi u nekim državama. Manje ili više iznose tačne podatke, odnosno tačne u onom delu koji odgovara njihovoj političkoj opciji. Postavljam pitanje zašto niste do krajnjih konsekvenci razvili makar jedan sistem? Ima država u kojima svi građani plaćaju pretplatu, javni servis se gleda preko antena, a ovo privatno ide preko kablova. Građani čak ne smeju da imaju ni satelitske antene. Mislim da je Belgija, Holandija, tako nešto. U nekim državama oni koji su javni servis nemaju komercijalni program. Zna se, oni su tu zbog informativnog, umetničkog, obrazovnog itd.
Koji je kod vas koncept? Nema ga. Ovde je koncept: drži vodu dok sam na vlasti, da se ništa ne reguliše, da bih sutra iz opozicije mogao da napadam, da cvilim i plačem kako sam upropašćen u oblati javnog informisanja. To je vaša poenta. Mi tu nećemo da vam damo saglasnost, jer ovaj koncept radiodifuznog zakona ne prihvatamo. On ne vidi državu, otvara probleme. Malopre ste se posvađali da li će se zvati difuzna organizacija Vojvodine ili Srbije, odnosno Beograd ili Novi Sad. Gde je Priština? Ako krenemo već sa tom pričom, onda vidite da je to sve besmisleno. Ako već kažemo gde je Priština, gde je Niš, gde je Kragujevac, a onda gde je mesna zajednica?
Izlazi se iz neprekidnog začaranog kruga. Ko ima malo više medijskog prostora, on će svoje stavove prosto da ugura na silu nekome, a da li je to kvalitetno, da li je to trajno rešenje, da li je to sistem? Nije. Zato mi ne možemo da glasamo za ovaj predlog zakona.

Podnosioci amandmana su s pravom uvideli da član 2. ovog predloga zakona sadrži pravno nemoguće formulacije i ja ne bih sada detaljno obrazlagao, jer ono obrazloženje koje je na početku dato povodom člana 2, koji je u stvari jedna prelazna odredba koja treba da reguliše međusobne odnose novonastalih preduzeća je pravno nemoguća, ali bih se uključio u raspravu povodom celog koncepta ovog zakona.
Vidite, kada je 2004. godine ovde u ovoj Narodnoj skupštini, ne računajući SRS, maltene jednoglasno usvojen Zakon o energetici, tada u prelaznim i završnim odredbama tog zakona nije bilo odredbe o prestanku važenja Zakona o osnivanju Javnog preduzeća NIS, pošto ima dugačak naziv. Zašto toga nije bilo? Zato što je bio preveliki zalogaj prošle godine ili pretprošle, nije ni bitno, usvojiti takav zakon o energetici i predvideti sve ovo što može u međuvremenu da se desi.
Druga etapa tog rastakanja naših energetskih sistema jesu ovi zakoni, kada je u pitanju elektroprivreda, to je bio jedan zakon, kada je u pitanju naftna industrija, to je upravo ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu. Vlada je navodno donela odluku o formiranju dva javna preduzeća koja praktično iz strukture NIS-a izlaze i formira još jedno akcionarsko društvo i 21, 22. jula ove godine sa ove govornice Srpska radikalna stranka je ukazivala da glasajući za ovaj predloženi zakon mi istovremeno razmatramo reorganizaciju, transformaciju i privatizaciju.
Tada sam sa ove govornice ukazao konkretno ministru da ovako predloženi zakon ima nekog opravdanja ukoliko se ima u vidu da je još uvek na snazi Zakon o javnim preduzećima i Zakon o energetici. Kritikovao sam proširenu parlamentarnu većinu, konkretno sve one koji su glasali za ovakav Zakon o energetici i kao normalna posledica takvog zakona dolazi upravo ovaj zakon koji je danas ponovo sporan.
Tada je ministar izašao da replicira i jasno rekao da ovde nije pitanje privatizacija, nego transformacija, da bismo tog istog dana uveče imali priliku da na televiziji vidimo izveštaj sa konferencije za štampu, dve gospođe ispred MMF-a su potvrdile da su tog dana razgovarale o privatizaciji dve rafinerije i da to mora što pre da krene.
Ovih 15 dana nas je Mlađa zabavljao sa time, kao država nije znala šta bi se iz NIS-a moglo privatizovati, pa pošto mi nismo znali, onda su oni rekli – eto, neka budu rafinerije. Danas ni govora o tome, već se neki žale što u eventualnoj privatizaciji neće imati odlučujuću ulogu, jer, kao što smo čuli, dve milijarde evra je ukupan prihod u toku godine. Ako je naš bruto društveni proizvod između 11 i 12 milijardi, onda je verovatno lako da se utvrdi da je to nekih 25-30% bruto društvenog proizvoda.
Takav jedan sistem naravno da zaslužuje pažnju Narodne skupštine i ja tek sada vidim zašto je neko nekada pitanje NIS-a regulisao zakonom sa ovlašćenjima Narodne skupštine izvlačeći iz nadležnosti Vlade, koja praktično izvršava ovaj zakon. Znači, bilo je razloga.
Naftna industrija Srbije, ovako kako je data, kao jedan veliki sistem, ima svoje probleme i oni treba da se rešavaju, ali ne mogu da se reše po principu – kume, daj ja ću da učestvujem, kume, daj da pošaljemo MMF, kume, daj da pošaljemo neku instituciju.
Jer, u Srbiji kada se čuje Svetska banka, MMF je rekao, to je kao prva zapovest i Sveto pismo. Ja dižem glas protiv toga. To ne može biti prva zapovest iz jednog prostog razloga što pametni domaćin ako ima konja i kljuse prodaje kljuse, a konja čuva, a kod nas se obrnuto radi.
Od 5. oktobra je krenula manija, prosto utrkivanje, prodaje se sve ono što je potencijal ove zemlje. Ne ulazim u to da li je to baš najbolje, baš je dobro, da li je ekonomski isplativije, da li postoji neka veća korist. Ne, rasprodaje se naše tržište. I, ja moram da vam kažem – u jednom periodu je bila jedna uredba koja je regulisala proizvodnju, odnosno uvoz i preradu nafte. To je bio klasičan državni monopol i naravno na bazi te uredbe kasnije, da bi se propustilo nešto malo, u to vreme je bio ministar Goran Novaković, a formirana je i komisija koja je omogućavala da pod određenim uslovima i ostale firme mogu da se uključe i da uvoze sirovu naftu radi prerade, ali ekskluzivno pravo za preradu imale su ove naše rafinerije.
Mislim da ste pogrešnim putem krenuli da rešavate problem NIS-a. Pogrešan put je to što stoji nalog, navodno nalog iz inostranstva da to mora tako da se uradi. Pošto postoji takav nalog, onda je iluzorna bilo kakva rasprava o nekim činjenicama i nekim ekonomskim pokazateljima. Činjenica je da već četiri - pet godina tamo nema direktora, nego ima lica u statusu v.d. direktora, da li je prijateljski, partijski ili kumovski u odnosu sa nekim ko se pita, ko vedri, ko oblači.
Ako ste sveli državu na to i ako mislite na ovaj način da omalovažite Narodnu skupštinu da ona raspravlja, onda moram da vam kažem da sve ono što ste danas čuli sa ove govornice od ovih poslanika... oni jesu u pravu, sa pravom kritikuju, jer se boje za svoju budućnost, jer imaju iskustvo, a ono potiče od onog momenta kada je krenula rasprodaja, rasprodaja nečega što je strateška prednost ove države.
Naše tržište je uništeno, to i sami znate, otvoreno kao jedna konzerva kada se otvori, pa izvolite. Onda Vlada ovamo kaže – mi nešto pokušavamo da podignemo našu proizvodnju. Kako možete da podignete našu proizvodnju kada je tržište šuplje, otvoreno, ulazi ko hoće, prodaje ko šta stigne, ide se sa damping cenama, tržište je dato. Verovatno imamo oko 1.000 benzinskih pumpi, što u državnom, što u privatnom vlasništvu. To je preterano veliki broj, još ako se pogleda disperzija tih benzinskih pumpi, ona je neravnomerna, vidi se da postoji interes da neko dobije monopol privatizacijom.
Moram da vam skrenem pažnju na još jednu brzopletost koja je učinjena, čini mi se 2003. godine. Radi se o Zakonu o akcizama. Tada je u jednom članu data dinamika za pet godina unapred kako će se menjati akciza kod nekih vrsta cigareta.
To je bio uslov da dve velike, navodno svetske, mada sumnjam da su svetske firme, mislim da su sa sredstvima odavde, ali nije ni to bitno, država je svoj monopol dala privatnicima, Duvanska industrija Niš i Duvanska industrija Vranje. Još ih je zaštitila zakonom petogodišnjim unapred, određivanjem pet godina kako će se kretati akciza.
Slično će biti i sa Naftnom industrijom Srbije. Ako neko misli da će privatizacijom rafinerija nafte da se razbije monopol, ne, on će samo da se preseli sa političko-mafijaškog na privatno-mafijaški nivo i kraj priče. Zbog toga dižemo glas, a ne verujemo ministru. Sa ove govornice je rekao da nema privatizacije, a te večeri one dve gospođe drže konferenciju za štampu i kažu da MMF traži da se krene sa prodajom te dve rafinerije.
Nama se ministar zaklinjao ovde, još sam ja pravio neku alegoriju da nije dovoljno da se ode u crkvu da se peva u horu, treba da se govori istina. Čovek izađe i kaže da nema govora o privatizaciji. Dve žene, neke službenice iz MMF-a, na televiziji kažu – dogovorili smo, od 1. januara kreće privatizacija dve rafinerije.
Vi ste krenuli u restrukturiranje i u promenu Naftne industrije Srbije još maja meseca ove godine. Vi ste to već isparcelisali, već je sve dogovoreno. Neki kukaju za nekom strategijom, da treba prvo da ponudite. Postoji i ta strategija, samo je pogrešno mesto gde tražimo tu strategiju. Tu strategiju ne treba tražiti u Vladi, niti u Ministarstvu. Treba da se vidi ko pravi berzu energenata u Srbiji, alfa i omega energetskog sektora Srbije. To su ti neformalni centri moći.
Opet moram da ponovim nešto, možda sam nekima i dosadan, dovedimo politički život Srbije u ovu salu i imaćemo verovatno 50% manje problema. Dokle god se politički život Srbije vodi po privatnim medijima, po sistemu ko da više da bi se reklamirao što više ili u ovom hodniku, gde se traži od predsednika poslaničkih grupa izjava povodom nekog n.n. događaja koji će biti kroz dva meseca, onda – tresla se gora, a neko je završio svoj posao.
Srpska radikalna stranka sumnja i izražava bojazan da možete da upropastite i nešto što je strateška pozicija Srbije. Smatramo da iz lošeg Zakona o energetici mogu da idu samo loši podzakonski akti. To što ste vi možda formalno-pravno u pravu kada odlukom Vlade formirate preduzeće, to što ste možda formalno-pravno u pravu kada podnosite predlog zakona o prestanku važenja Zakona o osnivanju javnog preduzeća NIS, ne znači da mi kao narodni poslanici ne smemo da zavirimo u samu suštinu problema.
Zbog čega se sve to radi? Koji su to pobočni interesi? Šta se valja od 1. oktobra, od 1. januara? Neko je naše tržište dao, kako se to kaže, na izvol′te nekome. Da li je taj iz inostranstva? Sumnjam.
Kao i ove banke, one se pojavljuju imenom i nazivom iz inostranstva, navodno nekim osnivačkim kapitalom iz inostranstva i posle dva meseca taj kapital se povlači i ide definisani privatni kapital. Toga će biti i ovde.
Da li ste vi iskoristili sve resurse i sve mogućnosti koje vam daje Zakon o javnim preduzećima i neki drugi propisi da stabilizujete poslovanje Naftne industrije Srbije? Niste iskoristili. Čak mogu da vam kažem da ministar i Ministarstvo nemaju nikakvog uticaja na rad NIS-a. NIS nema nikakvog uticaja na rad "Jugopetrola". To je istina i to treba da se kaže, zato što neki iz "Jugopetrola" NIS doživljavaju kao fatamorganu, kao nešto što je formirano iznad da bi vodilo kadrovsku politiku, gde da se udome bivši partijski kadrovi, tamo gde je velika plata, da uživaju u nekim funkcijama, kao neko su i nešto, kobajagi se za nešto pitaju, a drugi završavaju posao.
Slično je i sa drugim našim velikim javnim preduzećima od republičkog značaja. Železnica u onoj kamenoj zgradi, takođe neki veliki eksperti, isluženi partijski kadrovi. Daleko im je od oka Makiš, daleko od oka su im železničke stanice i tuneli, pa ne vide gde su realni problemi.
Da li ste iskoristili sve mogućnosti transformacije? Niste. Da li ste vodili pametnu kadrovsku politiku u tim preduzećima? Niste. Zašto niste? Dokaz su vam njihove izjave u žutoj i ostaloj štampi. Ljudi koji stoje na čelu tih kapilarnih organizacija koje su u sastavu NIS-a. Da li NIS ima svoju jedinstvenu politiku, pre svega ekonomsku, proizvodnu politiku? Nema, iako maše sa nekim papirom i sa nekim projektom. Koliko se to poštuje? Što dalje, niko ga ne poštuje.
Vi ćete to da rešite tako što ćete da odredite partnera koji će da proceni, pa će da vam pametuje kako da se to proda i vama je jedini put u prodaji. Protiv toga mi dižemo glas. Nije jedini put prodati ono što vredi u Srbiji. Prodajte nešto što ne vredi. Lako je prodati dobrog konja, a teško je prodati kljuse.

Sve je počelo praktično onog dana kada je za ministra dosovske vlade izabran Goran Novaković, a kontinuitet Gorana Novakovića bila je Kori Udovički, a njen prirodni nastavak je postojeći ministar. Šta sve njih objedinjava? Neka sila, znajte, neka sila. Sada, kako tu silu da definišemo? Ta sila ima organizacioni i finansijski aspekt. Finansijski aspekt je, verovali ili ne, onaj iz inostranstva koji se zove grupacija međunarodnih finansijskih institucija koje je zastupao, pre svega, gospodin Labus, pa bogami i Dinkić. To su oni sporazumi iz 2001. godine kada su u Saveznoj skupštini izvršene brojne ratifikacije tih sporazuma, a ti sporazumi imali su vrlo interesantne anekse, sa zahtevima šta se očekuje od primaoca zajma.
Tako je u jednom aneksu bilo – očekujemo u toku sledeće godine da će 400 preduzeća da se privatizuje, pa su pravili oni spiskove, pa su pravili procene, pa su svoje eksperte uključili u sastav naših ministarstava. Ovo ministarstvo energetike i rudarstva, ili nije bitno kako se zove, u jednom periodu je bilo prebukirano stranim ekspertima. Navodno, državi su potrebne pare, pa pošto su potrebne pare mora da se prihvati sve i svašta. Jedan od tih uslova pod kojima se daju zajmovi je bio, prvo, da cena električne energije skoči i da dostigne neki evropski nivo, evropski prosek, pa je zatim bilo navodno da smo dali pomoć za sanaciju energetskih postrojenja.
Kruna svega toga – posle protesta rudara i drugih protesta, da vas podsetim 2002-2003. godine – bio je oktobar 2004. godine, kada je gotovo nepromenjen početni koncept još od vremena Gorana Novakovića pretočen u Zakon o energetici. On je oktobra donet, rečeno je da u roku od šest meseci treba da se izabere savet Agencije za energetiku i sada ove koji se ovde neprincipijelno sukobljavaju oko nekih stavova podsećam da je ova skupština većinom glasova 23. maja ove godine izabrala Savet Agencije za energetiku.
Tada smo vas sa ove govornice upozoravali, ne samo kada se birao Savet, nego i kada se donosio Zakon o energetici, koje će štetne posledice biti povodom koncepta koji se promoviše Zakonom o energetici. Sad podsećam sve one koji su protiv ovog zakona od tri člana da pogledaju stenografske beleške sa onih sednica, a moram da kažem da je Zakon o energetici (što ova vlada, što ona prethodna) više puta ulazio i izlazio iz skupštinske procedure. Sada su se svi oni setili da nešto nije u redu sa konceptom.
Sada da pređem na jednu drugu temu koja se tiče ovog predloga zakona, a to je gde se kao pravni osnov, ne kažem ustavni osnov, nego pravni osnov za ovu operaciju, a to je donošenje zakona o prestanku važenja Zakona o osnivanju javnog preduzeća za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa, Vlada poziva na član 4. stav 1. i 2. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Sada upozoravam predstavnike Vlade da su u jedinstvenoj prilici da čuju jedinstveno i autentično tumačenje tog zakona, s obzirom da sam ga ja pisao.
Da vam kažem šta sam napisao u tom zakonu 2000. godine, pošto vi niste obavešteni. Taj zakon smo pisali sa nekim profesorima sa pravnog fakulteta, jedna grupa, u završnoj fazi sam i ja radio na tom zakonu, i taj zakon o javnim preduzećima i vršenju delatnosti od opšteg interesa je donet zbog dva razloga. Prvi razlog je bio da se zaustave javna preduzeća od republičkog značaja da prave ćerke-preduzeća, jer država nije mogla da uđe u trag ni "Srbijašumama", ni Naftnoj industriji, ni Elektroprivredi, šta sve oni formiraju i gde kriju pare, da znate.
Donet je ovaj zakon, ali i taj zakon, kada je donet, videli ste u prelaznim i završnim odredbama, samo je stavljen van snage prethodni zakon o javnim preduzećima. Nije se diralo u ovaj republički zakon koji reguliše praktično osnivanje NIS-a, kao što se nije ni diralo u zakon koji reguliše osnivanje RTS-a, kao što se nije diralo u zakon koji reguliše osnivanje EPS-a.
Zašto se nije diralo? Zato što je prema ovom zakonu o javnim preduzećima država dobila ovlašćenja da napokon prekontroliše svoja preduzeća i mi smo zaustavljeni 5. oktobra u onome što smo hteli da sredimo u republičkim javnim preduzećima.
Došla je nova vlast, ona nije taj zakon stavila van snage, već je 2002. godine samo izbacila one odredbe gde Vlada Republike Srbije daje saglasnost povodom nekih stvari i nekih pitanja koja se tiču javnih preduzeća lokalnog značaja. Shvatili ste i vi kada ste došli na vlast koji je problem, pa ste išli vrlo selektivno i vrlo ograničeno, jer niste bili u stanju da rešite taj problem. Vi taj problem želite da rešite privatizacijom.
Nemojte sada da se iznenađujete da poslanici koji su glasali za Zakon o energetici vas kritikuju što stavljate van snage ovaj zakon. Oni to čine zbog toga što su sigurni, svi su sigurni u Srbiji, da se priprema nešto pokvareno, nešto nečasno, gde će neko za male pare da se ne samo obogati, nego, s obzirom da se radi o jednoj delatnosti bez koje je nemoguće organizovati normalan život na teritoriji Republike Srbije, da postoji opasnost od zloupotreba monopola koji se neminovno stiče, jer se radi o delatnostima koje su po prirodi stvari monopol.
Ja sam s ove govornice, kada se menjao Zakon o akcizama, ukazivao i upozoravao šta se dešava u NIS-u, kako se formira taj komercijalni monopol odabranih, pa sam i navodio imena, pa sam i navodio primer primarnog benzina, petroleja itd, da vam ne pričam, pa je izašao Mlađan Dinkić i rekao – ja stvarno ne znam te stvari, dobro ste me upozorili da se tamo neke stvari dešavaju. Mnogi poslanici su se zaprepastili da je to prvi put da Mlađan Dinkić kaže – nešto je i meni sumnjivo. Obično je sve osporavao što mu opozicija kaže, ali tada je prvi put rekao – u pravu ste, neko me je prevario kada mi je dostavio obrazloženje za ovo što branim.
Vi kažete – odredbom člana 4. stava 1. i 2. Zakona o javnim preduzećima je nešto propisano, ali ja moram da vas podsetim: stav 2. kaže da preduzeća osniva Republika Srbija. Stav 2. kaže da prava osnivača ostvaruje Vlada Republike Srbije. Prava osnivača se odnose ne samo na upravljanje, nego na korišćenje i raspolaganje i ne samo u onom delu kako će neko preduzeće da radi kada je u pitanju javno preduzeće, nego ko je titular tih svojinskih prava na imovini.
Centralno pitanje jeste imovina, sredstva, a kod Naftne industrije Srbije, kao jednog velikog sistema, centralno pitanje jeste tržište. NIS i jeste koncipiran da bude monopolista u Srbiji. Jeste i 1991. kada je donet taj zakon, išlo se na ukrupnjavanje radi tehnološkog jedinstva jednog sistema koji ne može raštrkano da funkcioniše. Da li su se tu postigli dobri rezultati ili loši, to je pitanje o kome može da se priča, ali to je po prirodi stvari jedan prirodni monopol koji država mora da zadrži i da definiše kako će da se ostvaruje, s tim da se ne naruši konkurencija.
Ja u potpunosti mogu da podržim sve one koji prigovaraju da NIS kao monopolista treba da promeni ponašanje u pogledu pristupa, komercijalnih poslova itd., ali ovo ne mogu da podržim, zato što sam i bio protiv Zakona o energetici. Moram da vas podsetim da je u ovom Zakonu o energetici napisano da Vlada donosi akt o osnivanju energetskog subjekta ovog karaktera kakav se ovde predlaže.
Moram da vam kažem jednu stvar. Tendencija je u svetu... Da vas samo podsetim, kada se završavala zgrada NIS-a u Novom Sadu, setite se, ja ne mogu tačno da vam kažem koja je to godina bila, tada je rečeno da je to u rangu svetski priznatih kompanija iz te delatnosti. Ako jedna zemlja želi da ima stabilno tržište te vrste energenata, ona mora da ima jaku firmu. Šta se u međuvremenu desilo na međunarodnom planu?
Uz uvažavanje nekih specifičnosti, ali na planu energetike može se reći da postoji neko pravilo ponašanja. Pravilo ponašanja je otprilike sledeće: zemlje koje su siromašne energentima namerno forsiraju slobodno tržište energenata da bi obezbedile sebi pristup. Možda to neko neće da shvati, pošto sam preopširan, ali to ću na jednom primeru da objasnim.
Sve države se zalažu da teritorijalno more bude što veće, jedino Amerikanci traže da bude tri nautičke milje. Zašto? Da bi što dalje otišli, da bi što dalje bili prisutni. To vam je slično i u energetici. Ko drži energiju, taj upravlja svetom. Svi ovi ratovi za proteklih 100 godina se vode zbog energije. U mnogim zemljama je problem struja, pa se države povezuju da bi s jedne strane kontinenta višak struje u jednom trenutku došao tamo gde je manjak i svi gledaju tu da se ugrade. Te njihove interkonekcije su nekada bile državni poslovi, ali sada ulaze ljudi poput Hamovića i Lazarevića, a ima i drugih.
Taj vaš Hamović već pravi bazu energenata. Na Novom Beogradu ima posebna jedna zgrada, on će tu da napravi berzu i tu će da se trguje. On će da gospodari tržištem. To je njegov koncept još od pre dve godine. Sami znate, ta zgrada se zove "crvenkapica", sve se zna, Srbija je mnogo mala država, ne može ništa da se sakrije.
Vi i dalje imate onu komisiju u vašem ministarstvu, koja vedri i oblači. Znam da vi nemate uticaja na tu komisiju. Dozvoljava uvoz - izvoz... Šta pričate, nema, možda ugašeno pre dva dana. Pa, dobro, neka bude. Svoju istoriju ima još u onoj čuvenoj uredbi Vlade Republike Srbije za vreme Zorana Đinđića. Uveli su komisiju koja sve rešava. Pisao sam predlog Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti te uredbe. Sada mi vrtite glavom, kao da ne postoji. Nemojte, molim vas. Makar sam ja informisan, znajte da sam vrlo dobro informisan, ne pričam ništa napamet.
Situacija je došla do kraja. Koncept je zaokružen. Sada vi iz Demokratske stranke da znate, svi koji su na vlasti ima da brane ovo što rade samo zbog toga što ste podržali taj koncept Zakona o energetici.
Podržali ste taj koncept Zakona o energetici, jer se gura od 2001. godine. Možete vi ovde da kažete svašta. Rekli ste ovde za govornicom, kada je bilo rasprave o Zakonu o energetici – šta ste to uradili, nešto ste preuredili naš koncept koji smo mi napisali. To je Vlahović pričao sa ove govornice. Kada smo ga kritikovali što podržavate ovaj zakon – kako da ga ne podržimo kada je naš zakon. Pamtite, nemojte da zaboravljate.
Šta se sada dešava? Dešava se da je došlo vreme, neko je zaključio da treba da se uzmu pare. Meni su ovi vaši ljudi dostavili podatke: 18. aprila ove godine vrednost imovine NIS-a je procenjena na 993 miliona evra. Kažu da su obaveze negde oko 730, ali nije još provereno kakvo je stanje tog duga i koliko u tom dugu učešće imaju Lazarević i Hamović. To su podaci iz vaše firme, NIS.
Radi vašeg saznanja, da vam kažem da je 1991. godine "Jugopetrol" procenjen na 500 miliona dolara, a u "Jugopetrolu" je ulaganje za ovih 14 godina bilo oko 600 miliona dolara. Sve su ovo podaci bez Rafinerije, "Naftagasa", "NAP-a" i ostalih članica NIS-a. Naravno, vi ćete ovo da demantujete, kao što se malopre izvršila sa ove govornice, ili bolje rečeno sa onog mesta, svojevrsna inverzija onoga što je neko rekao - strategija energetike, mada je jedan od mojih prethodnika pričao o strategiji privatizacije NIS-a, a ne energetike. Vi ćete reći – ne, nije ta vrednost, neka druga je vrednost, na drugi način će to da se reši itd.
Moram da vas upozorim da nije dobro u ovom trenutku da država zadrži svoja prava i svoja ovlašćenja samo u ovim oblastima koje ste vi naveli, a tiču se ove vaše odluke od pre 15 dana kojom ste osnovali dva javna preduzeća. To su preduzeća, u suštini, za transport. Ovo treće, definisali ste ga kao akcionarsko društvo, to je preduzeće u državnoj svojini, gde vlasnička struktura kapitala treba da se rasporedi u akcijama ili je možda već i raspoređena u akcijama. Nemojte da prodajete nešto što je bogatstvo ove zemlje. Dovedite u red njihovo poslovanje.
Da ste vi imali nedoumice povodom NIS-a dokaz je i to da kada ste donosili Zakon o energetici u prelaznim i završnim odredbama niste odlučili da prestaje da važi ovaj zakon o Naftnoj industriji Srbije. To ste uradili oktobra meseca. Zaokružili ste novi koncept, ali niste smeli da odlučite u prelaznim i završnim odredbama da prestaje važnost ovog zakona. Šta se to desilo od oktobra do danas, da ste danas skupili hrabrosti da kažete – sada može da prestane ovaj zakon? Usput da vam kažem, sve rokove koji su propisani Zakonom o energetici ste prekoračili.
Koji je to argument koji vas je naterao da danas, u vreme kada Narodna skupština ne treba da radi, zakazujete i tražite vanredno zasedanje, dajete dve tačke dnevnog reda, drugu vrlo pokvareno povlačite, sa ciljem da se nikada ne izabere u Skupštini taj vrhovni revizor za kontrolu završnog računa budžeta od 2000. i neke godine? Insistirate na ovome, još pretite poslanicima – ukoliko se to ne uradi u roku od 15 minuta, propade aranžman sa MMF-om, ne ispunjavamo neke obaveze, bićemo kritikovani. Šta mene briga što ćete vi biti kritikovani?
Nama je, kao opoziciji, cilj da vas sprečimo u ovom uništavanju. Uništavate nešto što je privredni resurs Republike Srbije. Uništavate nešto što je resurs svakog građanina Republike Srbije. Ako ima problema da se uredi NIS, imate vaše predstavnike u Upravnom odboru, promenite statut, organizaciju, ali ne uništavajte ono što je dobro, što može da bude još bolje. Ne uništavajte!
Ako vam neko smeta, pomerite ga. Menjali ste te direktore tih preduzeća NIS-a kako se ko promeni, kako koja vlast dođe, vi menjate. Sredite to stanje tamo, ali nemojte da prodajete. Vi nećete da sređujete stanje, hoćete da prodate, pa onda – baš nas briga. Nas nije baš briga. Mi se baš interesujemo.
Zapamtite, niko nema tapiju da doživotno vlada. Zapamtite, biće izbora, biće promene vlasti, izaći će papiri, pokazaće se i Hamović, i ovaj i onaj. Što se ne povežete sa ruskim kompanijama? Ministre, da vam kažem, znam da ste imali kontakte sa Rusima, postoji ruska firma koja može da poveća eksploataciju iz naših bušotina, i sami znate, bili su kod vas na razgovoru. Postoje ruske firme koje mogu da pomognu da ne pravimo to skladište za prirodni gas, jer imamo jedan lokalitet gde je prirodno skladište, kako Rusi kažu. Radi se o firmi koja je sedma-osma u svetu. Svuda u svetu ima svoje bušotine. Nudi saradnju, nudi pomoć. Koliko sam informisan, mislim da jedno od preduzeća iz NIS-a sada sa tom ruskom firmom sarađuje.
Zašto žurite? Nije moguće da su Hamović, Lazarević i taj Novaković jači od države? Vi ćete da izađete i da kažete – nemamo veze nikakve sa njima. Imate. Oni su alfa i omega. Oni pritiskaju sa svih strana, rasprostrli su se, Nacionalna štedionica, ona banka tamo u Rusiji, ovde prioriteti, ovde monopoli na nekim mestima, sada žele ljudi da zaokruže to, da povežu taj svoj sistem, da država zavisi od njih, da svaki građanin zavisi od njih. Svaki građanin će od njih da zavisi.
Zato se predlaže vrlo loš zakon o zaštiti konkurencije, to je antimonopolski zakon. Po tom antimonopolskom zakonu, ako prodate ovima, država ništa ne može da uradi, da ih restrukturira, da ih podeli, da im naloži da se podele na preduzeća, da ih učini zavisnim, da im naloži da prodaju akcije – to kod nas ne može da prođe.
Jedva su suzbili Bila Gejtsa u Americi, i to sami znate, jedva su ga suzbili. Država je morala puškama da donosi uredbe, pa da mu kaže – smanji učešće svog kapitala u tom preduzeću, rasprodaj akcije.
Srbija je mala država. Ne možemo mi da imamo begove i age ovde.
Samo je dovoljno da prodate ovim tajkunima sve i oni ovog Acu postave za kralja, gotovo, ode sve. Gde su građani? Oni su narodni predstavnici, za svakoga od ovih poslanika po nekoliko desetina hiljada građana stoji iza, zar vi mislite da sve može da se reši sa 126 glasova. Danas je 126, pa to je većina građana, začas se ta većina okrene. Promeni se ta većina.
Sve što je brzo, to je i kuso. Ova brzina kojom vi gurate ovo ukazuje da mi danas ne smemo da izglasamo ovaj zakon, da mi danas sve treba da uradimo da ovde ne bude kvoruma, da ne bude glasanja. To što će Labus da dobije packe iz MMF-a, baš nas briga, to neka on završava sa Eriksonom. Kada je kao opozicionar mogao sa Eriksonom da ima državne kontakte, zašto ne bi mogao i sada kao potpredsednik Vlade da ima kontakte, neka se tamo pravda.
Šta ste vi obećavali tim ljudima u inostranstvu? Ko je vas ovlastio da obećavate? Vi se isto ponašate kao Vuk Drašković, sada svi peru ruke od Vuka Draškovića. Ko je vas ovlastio da nešto nekome obećate? Onaj ko je obećao NIS, da će ovako da se završi i da se ovako rasparča, podeli, neka izađe za govornicu i neka kaže – obećao sam zbog toga i toga. Nemojte ovako, ovo su prosto skrivalice. Dve stranke skaču, treća koja podržava Vladu kritikuje ovo, četvrta koja je u opoziciji neće, peta koja je u opoziciji neće, one dve tamo što su rasturene ne znaju ni gde su ni šta su, samo da Vuk ostane i da bude i dalje ministar, i vi računate da tu pri čistoj svesti Skupština o nečemu odlučuje. Ovde nema čiste svesti, ovde ima samo zavrtanje ruku i deoba interesa.
Izađite sa vizijom, ja to podržavam. Kako mislite da se vrši restrukturiranje, kako da se izvrši privatizacija, čega da se izvrši privatizacija, kakva će biti kontrola, da se nešto radi.
Nama je problem sa Zakonom o energetici; taj Zakon o energetici, on je izglasan od strane velike većine, sada se vraća kao bumerang. Videćete i sami, predstavnici Vlade, povodom kritika u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda, ima da se pozivaju na Zakon o energetici, na Zakon o javnim preduzećima, jer njega ovo ništa ne interesuje.
Pošto oktobra meseca nije mogao da prođe Zakon o energetici, oni namerno tada ovaj zakon nisu stavili van snage u prelaznim i završnim odredbama, nego su sačekali kraj, došlo je vreme. Koje je to vreme? Ističe rok za neku obavezu. Neka se sekira onaj ko je preuzeo obavezu. Ja nisam preuzeo obavezu. Srpska radikalna stranka nije preuzela obavezu. Zašto bismo mi sada saučestvovali u nečijoj obavezi? Ne želim da saučestvujem ni sa kim u njegovoj obavezi, a pogotovu u ovim nečasnim obavezama.
Dajte kompletnu sliku NIS-a, svih preduzeća u okviru tog sistema, vrednost imovine, dugovanja, potraživanja, broj zaposlenih.
Moram još jednu stvar da vam kažem, bez obzira na ove zakone o javnim preduzećima i delatnosti od opšteg interesa i bez obzira na ovaj Zakon o energetici, za neka javna preduzeća postoji nasušna potreba da osnivačka prava vrši Skupština Srbije.
Mi smo to imali u praksi, mi smo imali razliku između RTS-a i NIS-a, pa i nekih drugih javnih preduzeća. Kod ovih kapitalnih javnih preduzeća postoji interes da osnivačka prava vrši Narodna skupština. Mi smo imali jedan koncept da sva osnivačka prava vrši Vlada, jer Vlada generalno izvršava zakone, ali kada se zloupotrebi to ovlašćenje, onda država može da nestane. Zapamtite, država može da nestane.
Ako nam se rasproda elektroenergetski sistem, ako nam se rasproda NIS, šta imamo naše, od koga onda mi zavisimo? Zavisimo od onih protiv kojih se vi navodno borite. Izađe jedan i kaže – vi ste napravili tajkune. Ko je napravio tajkune, Srpska radikalna stranka napravila tajkune? Kada smo mu postavili pitanje – na koga misliš, on je prećutao jadnik, šta će. A kako sada isplivaše ti tajkuni? Kako oni ostvaruju neka svoja prava?
Pazite, jedino u Italiji postoji običaj: mafijaš može da uradi šta god hoće u toku nedelje, onda u subotu ili nedelju ode u crkvu, prekrsti se, da prilog i gotovo, puj pike ne važi. Nećemo valjda tako da se ponašamo? Nemojte, molim vas. Ne učestvujte u nečasnim rabotama. Ako vi, ministre, znate da nečasno nešto stoji, kažite ovde, olakšajte sebi. Ako tvrdite ovde da sve lepo stoji, onda razmislite šta radite.

Ja sam mislio da samo neki poslanici imaju problema sa opširnim izlaganjem da shvate, da ministar ne shvata ni kada je opširno, ni kada je koncizno, pa je izašao ovde, održao nam jedno uspavano predavanje i, naravno, rekao neke stvari koje ne mogu da stoje. Ja stvarno postavljam pitanje, po ne znam koji put, zašto je ovo treće preduzeće, ne mogu da kažem drugačije da se zove, napisano da je akcionarsko društvo za, pa da ne čitam ovo dalje, zašto nije napisano da je javno preduzeće?
Samo bih podsetio i ministra i Narodnu skupštinu i javnost, prilikom donošenja Zakona o privrednim društvima nisu naročito sagledavana javna preduzeća, već je rečeno – to se nalazi u Zakonu o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa. Ako se u nazivu jednog preduzeća kaže da je a.d, šta to znači? Termin "javno" se koristi da bi se kazalo da je državno. Onda je po svojini ovo preduzeće moralo da bude javno preduzeće, jer je država vlasnik svega čime raspolaže to a.d. preduzeće.
Ali, to ne sme da se napiše ovde. Zašto? Jer je vrlo teško privatizovati javno preduzeće, nego se kao ide na restrukturiranja, pa ceo sistem delimo na tri dela. Dva zadržavaju neki javni karakter, u skladu sa Zakonom o energetici; to je taj cevovodni transport itd. To je ona logika kao Direkcija za železnicu. To je taj isti koncept, nema razlike uopšte, a ovo što je 99%, maltene, NIS-a predstavlja se kao akcionarsko društvo, ono može da ide u privatizaciju. Ko će da privatizuje? Samo što nije rekao ime i prezime.
Zašto niste napisali kod ovog trećeg preduzeća da je to javno preduzeće za istraživanje, proizvodnju i preradu? Kada vas neko pita zašto je javno, javno je zato što u državnoj svojini. I u javnom preduzeću imovina može da se podeli na akcije ili udele. Nemojte vi sada to što je nešto možda podeljeno na akcije sada da predstavljate da je akcionarsko društvo.
Nekada je bilo u prelaznom periodu javno preduzeće sa akcijama, javno preduzeće sa udelima. Ne znam, ovde kako ko iz kog ministarstva dođe drži nam predavanje neko. Držite nam neka predavanja, a niste savladali neke elementarne stvari. Napišite da je to javno preduzeće. Ne smete da napišete, jer se onda postavlja pitanje – a šta ste radili, zašto ste donosili Zakon o energetici, zašto ste pribegli nekom konceptu?
Molim vas, vi ste i bez onog zakona i bez ovoga mogli ovo da uradite. Promenite direktora, zamenite upravni odbor, organizujte, učinite ta zavisna preduzeća baš zavisnim, a ne tako samostalnim, raštimovanim. Taj problem su imale i vlade koja su bile 1992, 1995, 1999. i 2001. godine, pa su pokušavali da reše. Sada ste vi našli rupu na saksiji, pa ste rešili. Kako ste ga rešili? Na najgori mogući način. Rešili ga tako da bude gospodinu Hamoviću, Lazareviću i stranim nekim na izvol′te. Zbog toga se mi bunimo.

Da nastavimo gde smo juče stali. Pošto se u toku jula pravi rebalans, onda on mora da se uradi u skladu sa važećim zakonima. To znači da mora da bude prikazan u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu.
Ako je to tako, a drugačije ne bi moglo da bude, onda u članu 1. tabelarni prikaz i raspored ekonomskih klasifikacija sa iznosima sredstava bi morao metodološki da bude urađen na isti način kako je to urađeno u budžetu Republike Srbije za 2005. godinu, jer ne postoji praktično pravni osnov da se u članu 1 - u tabelarnom prikazu daju kolone poput ovoga što je navedeno pod B) Primanja i izdaci po osnovu prodaje odnosno nabavke finansijske imovine i drugih kredita, pa IV, V, VI, pa onda pod V) Zaduživanje i otplata duga - VII i ovo što ide do kraja.
Postavljam pitanje predstavniku Vlade, gde je našao pravni osnov za ovo što je nabrljao u članu 1? Šta je pravni osnov za član 1? U kom zakonu, u kom članu se nalazi osnov da može neko da maltretira Skupštinu i dostavlja ovakav tekst? Niko ne može da da pravni osnov.
Da bi javnost shvatila šta se sve tu brlja i mrlja, brže-bolje kada je Vlada videla da smo podneli amandmane, usput nismo se pozvali na pravni osnov, nego smo dali strukturu konomske klasifikacije, nazive ovih pozicija i raspored ovih sredstava, u skladu sa metodologijom iz Zakona o budžetskom sistemu, na isti način, kao što je to prikazano u budžetu za 2005. godinu. Onda je ekspertska grupa Vlade zaključila da je pogrešila i kod A), B), V) u okviru člana 1. pa je podnela amandmane.
Mislim da je ovim amandmanima Vlada pokušala da izmeni nešto, popravi, ali opet samo u skladu sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, a ne u skladu sa i u ovom trenutku važećim Zakonom o budžetskom sistemu. Mi amandmanom ispravljamo ovu očiglednu nezakonitost. Čak bih rekao - nezakonitost koju ni predlagač ne krije, nezakonitost koju ne spasava ni skupštinska većina.
Da ne bi bilo zabune, ako se ide po sada važećoj metodologiji, onda u članu 1. ovaj tabelarni prikaz bi trebalo da ima daleko manje ovih pozicija, pod A) Primanja i izdaci budžeta Republike Srbije I. Ukupna primanja 432 milijarde 999 miliona. Ništa se ne menja u odnosu na ono što je Vlada predložila.
Zatim, ukupni izdaci 432.999.000.000 dinara. Tu se sada ne slažemo sa Vladom, jer Vlada tu predlaže da ti rashodi budu samo 400 milijardi, a 32 milijarde žele da prikažu kao virtuelni suficit. To prosto nije moguće da se prikaže. Mi smo našli raspored za sva ova sredstva, našli smo odgovarajuće pozicije, našli smo na rashodnoj strani gde to treba da se nađe, pa smo rekli da tekući rashodi treba da budu 416.990.319.000 dinara, rashodi za zaposlene treba da budu 84 milijarde i nešto još preko toga, korišćenje roba i usluga 19,5 milijardi, otplata kamata skoro 20 milijardi, subvencije 39 milijardi, izdaci za socijalnu zaštitu 43 milijarde, ostali rashodi skoro 5 milijardi, tekući transferi 204 milijarde, kapitalni rashodi skoro 16 milijardi.
Tako da smo u rasporedu ukupnih rashoda uklopili sa planiranim iznosom prihoda i to je metodologija koju priznaje postojeći Zakon o budžetskom sistemu.
Šta je Vlada u svom Predlogu rebalansa zabrljala? Ona je sve ovo podelila u skladu sa nečim što je još samo u glavama nekih ljudi, pa je ukupne izdatke svela na 400 i nešto milijardi, tekući izdaci 384, pa od toga zaposleni 84, robe i usluge 19, otplata kamata 19, subvencije 30 i nešto, socijalna zaštita 43, ostali rashodi oko pet, tekući transferi 181 milijarda.
Naravno, mi smo tekuće transfere povećali zato što postoje osnove za to povećanje, postoje razlozi, jer ova država duguje ne samo korisnicima budžetskih sredstava, ne samo indirektnim korisnicima budžetskih sredstava, nego duguje i građanima, duguje i privredi, i mora da namiri sve te svoje obaveze, a ne da razmišlja o nekom virtuelnom suficitu koga u stvari nema. To je jedna čisto matematička kategorija sa promenom metodologije.
Šta dalje Vlada brlja? Uvodi posebnu kolonu B - Primanja i izdaci po osnovu prodaje, odnosno nabavke finansijske imovine i drugih kredita, pa IV - Primanja po osnovu prodaje finansijske imovine i otplate datih kredita. Tu su sada promenili pa su ubacili tih 27 milijardi od privatizacije, inače su u početnoj fazi to zaboravili, to se njih nije ticalo, već su to prikazali na nekoj drugoj poziciji.
Izdaci po osnovu datih pozajmica 5,5 milijardi, primanja po osnovu prodaje 21,5 milijardi. To je ta metodologija kako se dolazi do nečega da postoji, a njega nema. Za to ste eksperti i na kraju ste prikazali sa minusom 32,2 milijarde. Minus je samo radi iskazivanja, ali u stvari radi se o vašem viđenju nekog suficita.
Naravno, Vlada je dala i tekstualni deo zašto menja član 1 - primanja i izdaci budžeta Republike, ukupni izdaci i tekući rashodi. Promenila je ekonomske klasifikacije, praktično jer su izbrljali neke brojeve i neke cifre, kada su muvali kako da sakriju ovo što smo osujetili na vreme i pokazali o čemu se radi i koja je podvala na delu, podvala tako da se stvori virtuelni suficit da bi se samo jedan čovek u državi hvalio.
Svi u Vladi kritikuju ovaj koncept, to da znate vi koji ste skupštinska većina. Svi u Vladi kritikuju ovaj koncept Mlađana Dinkića kako prikazuje nešto što ne postoji i to imajte u vidu kada budete glasali. Pitajte vaše predsednike poslaničkih grupa, predsednike vaših stranaka, šta oni misle o ovome. Kazaće vam možda crnje i gore stvari od ovoga što iznosim već nekoliko dana sa ove govornice, ali vam ukazujem da vi, glasajući za ovakav zakon o rebalansu budžeta, glasate za nešto što je očigledno nezakonito.
Vi koji se pozivate na legalizam, da je zakon neka svetinja koju treba poštovati i zbog toga ste kritikovali one prethodnike, ja vam kažem, ukoliko budete glasali za ovakav rebalans vi nemate više etiketu boraca za poštovanje zakona, jer ne postoji očigledni primer kršenja zakona.
Molim vas da ovo imate u vidu prilikom glasanja. Amandman je pravno moguć, amandman je poželjan. Usvajanjem ovog amandmana remete se i ostali članovi, ali se remeti jedan pogrešan koncept i jedna bolesna metodologija. Ako se remeti bolesna metodologija, onda činite dobro delo glasajući za amandman narodnog poslanika Veroljuba Arsića, kojim mi ne diramo u prihode Republike, ne diramo u pretežnom delu na predloženi način rasporeda tih sredstava, ali samo dovodimo u normalu u skladu sa važećim propisima i izgled ovog zakona i pojedine njegove odredbe.
Znači, glasajući za ovaj amandman potvrđujete da ste za ustavnost i zakonitost. Ukoliko ne usvojite ovaj amandman rekli ste građanima Srbije da vas ništa ne interesuje osim vaše lične volje. Znači da ste protiv Ustava, protiv zakona.
Problem je vrlo jednostavan, ko glasa za amandman poštuje Ustav i zakon i radi poslanički posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Ko ne prihvati ovaj amandman SRS može slobodno da stavi bedž na kome će da piše - ja sam taj koji gazi Ustav i zakon da bi se Mlađa pohvalio, mada ga svi kritikuju.