Ministre, preporučio bih vam da član 284. preformulišete, a 285. koji je obuhvaćen ovim amandmanom, izbrišite iz zakona, jer imajte u vidu da  su ovi vaši profesori koji su prepisali onaj strani zakon, loše prepisali član 71. tog zakona, a uopšte nisu shvatili član 182. tog zakona iz koga su prepisivali. Upozoravam sve da je ovo vrlo važna stvar, jer ovi amandmani su u direktnoj vezi sa jednim potpuno novim institutom koji se kod nas uvodi, a to je presuda zbog propuštanja, iz člana 338.
Podsetiću vas da, ako se već priča o institutu presuda zbog propuštanja, onda se kaže da je to situacija kada tuženi kojem je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, pa se ne pojavi odgovor na tužbu itd.
U tom inostranom zakonu postoji mogućnost, ali vi u članu 338, a član 285. je u direktnoj vezi sa članom 338. Kod nas u članu 338. stoji nešto sasvim drugo. Profesori su pobrkali babe i žabe kada su prepisivali, a kada su oni pogrešili i oni ne mogu da shvate šta su napravili, onda zamislite šta će da radi sudija nekog opštinskog suda, koji ima desetak sudija u nekoj maloj opštini u Republici Srbiji. Kada on bude video ovaj zakon, ukoliko se ovako izglasa, on neće znati šta da radi.
Izbacili ste presudu zbog izostanka, uveli ste novi institut – presuda zbog propuštanja, koja je nedorečena. U članu 338. ste ubacili dve vrste presuda zbog propuštanja i nastala je opšta zbrka. Profesori, ovi iz instituta i ove nevladine organizacije su vam podmetnuli ovo.
Kada budete izvršili analizu svih ovih članova, uzmite četvoricu običnih sudija prvostepenih sudova, opštinskih sudova, neka vam daju mišljenje o ovim članovima i definišite to: član 285, 284, 338. i pitajte – kolega, kako mislite da primenite ova tri člana. Oni će da kažu – mi ne možemo ovo da primenimo. Ako biste pitali sudije Ustavnog suda, pa i ovog Ustavnog suda, verovatno bi i oni rekli da ovo nije u skladu sa nekim elementarnim stvarima.
Zato vam predlažem, prepravite ovo, pre nego što dođe dan za glasanje, pogledajte, jer ovde se izgubila logika. Nije svejedno kako se prepisuje. Ako se nešto prepisuje u jednom sistemu, to ima neku logiku. Ako se nešto prepisuje, a pravi se potpuno drugačiji sistem, onda nastaje zbrka, konfuzija, dakle, i vi nećete smanjiti broj predmeta u sudu, već ćete samo povećati broj loših predmeta u sudu. U toj zemlji u inostranstvu protiv presude zbog propuštanja dozvoljava se povraćaj u pređašnje stanje, a vi ovde nemate čak ni to.
Onaj ko je prepisivao, nije shvatio institute i napravio je grešku koju sudovi ne mogu tumačenjem da reše, jer oni vide pogrešnu volju zakonodavca. Volja zakonodavca u ovim članovima ne postoji, ona je konfuzna. Kao što se tužba vraća zato što nije potpuna, ja bih vratio ovaj zakon kao nepotpun.

Dobro je što su autori radnog teksta ovog predloga zakona usvojili ono što postoji kao standard u našem zakonu, što su napokon prihvatili pravo, dobro, evo hvalim, moram nekada i da pohvalim, jer bi ovo bilo opasno ako bi se usvojilo. Ovo bi bilo katastrofa ako bi se usvojilo. Mi se nalazimo u okviru člana 336. i još u fazi glavne rasprave kada nije doneta presuda.
Do tog momenta stranka slobodno raspolaže svojim zahtevima i slobodno daje izjave. Ali, te izjave koje daje, bilo na zapisnik, bilo pismenim putem, su njegove stranačke izjave, koje sud posebno ceni.
Presuda na osnovu priznanja, ili presuda na osnovu odricanja, to je potpuno slično, vi ste podneli isti amandman, praktično na oba člana, i ja ću da obuhvatim to u raspravi, pošto je ista materija, mora da sadrži ovaj stav koji daje pravo procesnoj stranci da opozove svoju izjavu. Ali, ovde je sasvim primereno dato i ograničenje do kog momenta, dok sud nije doneo presudu.
To što neko da izjavu pa je posle povuče, sud posebno ceni kada donosi onu opštu presudu, kada nije u pitanju, hajde da kažem - ova skraćena varijanta presude. Ovo mora da ostane zato što se ove izjave nalaze još u vezi sa slučajem kada stranke slobodno raspolažu svojim zahtevima. One mogu da daju izjavu. Ukoliko naknadno utvrde da su nešto pogrešili, oni hitno mogu da promene tu svoju izjavu, ali samo pod uslovom da sud već nije doneo prvostepenu presudu.
To je dobro i to treba da ostane i to postoji u svim zakonima. U svim zakonima koji regulišu parnični postupak tako nešto postoji, i ovo nema nikakve veze, niti je uslovljeno time da li stranku zastupa advokat ili se stranka sama pojavljuje u postupku. Ovo je njihovo izvorno pravo, garantovano osnovnim odredbama ovog zakona.
Zato mislim da ovaj amandman i sledeći koji će da objašnjavaju ne treba da se prihvate, jer dovode u pitanje jedan od osnovnih instituta da stranke samostalno raspolažu svojim zahtevima, da samostalno preduzimaju svoje procesne radnje, da snose odgovornost za to što rade. Sud će posebno da ceni to uzimala-davala, kako na strani tuženog tako i na strani tužioca.
Nemojte da zakonom idemo dalje nego što možemo da idemo. Raspravu u načelu moramo da očuvamo u svim odredbama. Moramo u svim odredbama da pružimo mogućnost stranci da raspolaže svojim zahtevom, da predlaže, da povlači svoje predloge, da odustaje, da opoziva.
Ako im ovde uskratimo ovo, onda znači da ne dozvoljavamo da čak ni stranka bude u zabludi. Na ovo ne utiču odredbe koje regulišu pravo na žalbu, gde postoji mogućnost, ukoliko se radi o nekoj zabludi.
Ako mislite da branite ovaj amandman time što je moguća žalba zbog neke zablude, opet ste promašili temu. Nalazimo se u fazi postupka kada se govori o tome da stranke mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, jer ne postoji presuda suda.

Šteta što nema ministra, ali ovo je stvarno važna tema. Ako smo u prethodna dva člana imali presude na osnovu priznanja i na osnovu odricanja, koje su za osnovu imale izjavu stranaka koje učestvuju u nekom postupku, kod ovog trećeg instituta tzv. posebne presude, nije to ona opšta presuda, to je presuda zbog propuštanja, koja se zasniva na čitavom sistemu prezumpcija. Problem zakonskih pretpostavki se zasniva na tome što, ako vam je polazište pogrešno, onda čitav sistem prezumpcija može da dovede do minusa ili plusa, kao nečega što je sasvim izvesno da postoji. To ne sme u zakonu da postoji.
Da bih ukazao na to koliko su ovi eksperti, koji su prepisivali, pogrešili, pročitaću kako glasi taj član zakona te strane države. On kaže – presuda zbog propuštanja: "Kad tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja ...", što znači da je tužilac u tužbi predložio da se donese takva presuda, "... ne dostavi pismeni odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud će doneti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev, osim ako je tužbeni zahtev očigledno neosnovan''. ''Tužbeni zahtev je očigledno neosnovan", pa su navedeni razlozi i kaže se: "presuda zbog propuštanja neće se doneti o zahtevima i delovima zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati".
Sledeći član: "Protiv presude zbog propuštanja nije dozvoljena žalba, ali tuženi može podneti predlog za povraćaj u pređašnje stanje, u skladu sa odredbama ovog zakona".
Namerno nisam naveo razloge i uslove koji treba da budu ispunjeni za donošenje ove presude, kako je to navedeno u zakonu ove inostrane države, ali pročitajte šta piše kod nas u članu 338. Piše: "Ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev, ako su ispunjeni sledeći uslovi", pa navodi. Znači, nema da je tužilac predložio takvu mogućnost.
Pogledajte šta piše u trećem stavu: "Ako iz činjeničnih navoda u tužbi ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, sud će zakazati pripremno ročište, a ako tužba na ročištu nije preinačena, sud će doneti presudu kojom se tužbeni zahtev odbija". Molim vas, presuda kojom se tužbeni zahtev odbija, u istom članu gde se govori o presudi zbog propuštanja. To je konfuzija, to je nemoguće, to ne sme da stoji u zakonu.
Da je to izvučeno kao poseban član – neće se doneti presuda zbog propuštanja, pa će se doneti presuda kojom se odbija tužbeni zahtev itd. to je druga situacija.
Mi i dalje imamo sudije koji pišu naziv presude. Mi smo sada izbacili iz zakona presudu zbog izostanka. Praktično, ona je izbačena, a ovo je novi institut koji je došao, ali je pogrešan institut. Čitajte dalje, od četvrtog stava na ovamo, gde piše: "Donošenje presude zbog propuštanja odložiće se ako je potrebno da se ..." itd. Gde je tu efikasnost? Presuda zbog izostanka je bila efikasnije sredstvo.
Svi ćete da se složite sa tim. Ovde je neuspeli pokušaj da se odgovor na tužbu podigne na nivo obaveznog podneska, da mu se da obavezna formalna snaga, pa se iz toga izvlači sistem prezumpcija i jedna od tih prezumpcija je odredba člana 338, koja je u jednoj polovini nešto, a u drugoj polovini nešto potpuno dijametralno suprotno, drugačije.
To ne može da bude u zakonu, tako ne sme da stoji. Znači, ako predlagač zakona smatra da mu je potreban institut zbog propuštanja, onda neka prepiše ono što je prepisivao, ali neka ga prepiše tamo kako je napisano. Ako smatra da treba da ostane presuda zbog izostanka, neka navede presudu zbog izostanka, ali ako pravi ovakav miks, ja vam tvrdim da nijedan sudija neće da shvati šta je hteo zakonodavac ovim članom da uradi. Nema efikasnosti, ima samo konfuzije.
Mi ovim amandmanom gde tražimo brisanje, u stvari tražimo, skrećemo pažnju predlagaču da nešto nije u redu sa ovim članom i neka ga preformuliše na drugačiji način, ali ne ovako.

Ovo je novi pravni institut, koji se prvi put ugrađuje u naš zakon o parničnom postupku. To je situacija kada se preskače drugostepeni organ i u formi žalbe, uz saglasnost obe stranke, Vrhovni sud rešava, praktično, proforme, kao drugostepeni, a revizijski sud. To je jedan potpuno nov institut, gde se računa da može postupak da se ubrza. Nisam siguran da će postupak da se ubrza, iz prostog razloga što na ovaj način, praktično, strankama se omogućava da ne prihvate nadležnost drugostepeno suda.
Stranke mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ali stranke moraju da poštuju stvarnu nadležnost, moraju da poštuju uređenje sudova. Na ovaj način, praktično se omogućava da Vrhovni sud nešto reši i da, navodno, to bude brži postupak, da se što pre stvore uslovi da bi se krenulo ka izvršenju. Ovako nešto nema u našem neposrednom okruženju. U našem neposrednom okruženju postoje klasični tradicionalni vanredni pravni lekovi. Ovde je to navedeno kao vanredni pravni lek, da kažem, u najavi, pre odredbi o reviziji. Mislim da ovako nešto ne bi smelo da stoji u našem zakonu, da neće biti neke koristi od ovoga. Možda će biti zatrpavanja Vrhovnog suda. Ne pričam konkretno o uslovima pod kojima se dozvoljava korišćenje ovoga, a koji su takođe problematični. Verovatno zbog toga u većini pravnih sistema ovakav jedan institut ne postoji, barem ovakav ne postoji. Postoji neki modalitet, ali ovakav ne postoji.
Posebno bih naveo da se ovim pravnim lekom može pobijati presuda, naravno, ukoliko se radi o sporu koji ispunjava uslove da se protiv presude može izjaviti revizija, samo zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba člana 361. stav 2. tačka 5. Tačka 5. glasi: "Ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka – član 3. stav 3." Neka neko shvati član 3. stav 3. – raspolaganje stranke suprotno prinudnim propisima i da stranke postignu saglasnost povodom toga da o tome rešava Vrhovni sud.
Vidite i sami da tu ima malo i besmislenosti, nečega što je nemoguća situacija, faktički je nemoguća situacija. Zašto bi protivna stranka prihvatila da tako nešto postoji, ako je u prvostepenom postupku ostvarila svoj tužbeni zahtev i izdejstvovala presudu za koju se zalagala?
Mislim da se na ovaj način samo formalno daje mogućnost. Sudovi ovo teško da mogu da koriste, stranke verovatno da ne mogu da koriste, jer nemaju ni interesa da ovo koriste. Ovo je napisano sa ciljem da se ubrza postupak, ubrza ostvarivanje prava stranaka na brzo rešavanje nekog spora. Očigledno da je onaj ko je pisao ovaj zakon zaboravio da se u parničnom postupku sud uključuje da reši neki sporni odnos, ali taj spor inicijalno postoji samo zato što tužilac smatra da je nešto sporno, a tuženi tek naknadno prihvata da to možda postaje sporno.
Ovo sam naveo samo zbog toga što se ceo zakon zasniva na sistemu prezumpcija, a pogrešna je ona prva, polazna. Ako ne gledamo u prvu, polaznu prezumpciju ili prvi činjenicu, onda se gubi neki svoj smisao i neka svoja logika. Ovim institutom, praktično, ne štite se stranke, daje se mogućnost sudovima, bespotrebno se ubacuju neke odredbe koje, u suštini ništa ne znače.

Članom 395. Predloga zakona praktično se negira ustavni princip zakonitosti. Ja ne mogu da sporim da ovakvo rešenje postoji u anglosaksonskom pravu, ali u ovom našem kontinentalnom, koje je pretežno evropsko pravo, na tim osnovnim principima je zasnovano bilo i pravo bivše socijalističke samoupravne Jugoslavije i Srbije i većina država Evrope ima taj kontinentalni pogled na princip zakonitosti.
U Engleskoj, u Americi je građanima dobro poznato da osim zakona izvor prava predstavljaju i pojedine sudske presude i oni unapred znaju za taj rizik i imaju potrebu da budu obavešteni. Da li je to neki amandman, da li je presuda iz 1826. godine ili itd. Moderno, civilizovano pravo, princip zakonitosti podrazumeva na potpuno drugačiji način, da su objektivne norme opšte obavezujuće u zakonu, a da sud samo tumači volju zakonodavca, da sud ne može da stvara pravo.
Mi ovim amandmanom, kao što smo jednim od prethodnih amandmana, kada je dato bilo pravo sudu prvostepenom u slučaju kada se pojavi veliki broj predmeta da može da traži pravni stav Vrhovnog suda, gde je jedan od učesnika u raspravi naveo da se uvodi presedan kao izvor prava. Mi ovde vidimo najdirektniji presedan. Vidite, ovde će samo zavisiti od volje Veća apelacionog suda, bez obzira što sam protivnik ovakve organizacije i ovakvog uređenja sudova, ali generički posmatrano kao apelacioni sud javiće se uvek neki drugostepeni sud, bez obzira kako ga mi zvali, da li okružni, da li apelacioni.
U tom kontekstu i koristim reč apelacioni sud. Ne može sud da proceni da li će neko imati pravo na reviziju. Ne može sud da kaže - na osnovu člana 395. mi ne znamo za član 394. Ili, nas ne obavezuje član 394. u ovom predmetu, da ne upotrebim ime stranke ili predmet spora ili nešto drugo. Ne može od volje sudija da zavisi da li će stranka da ima pravo na reviziju ili neće. A pogotovo da preuzima razmišljanje o celishodnosti dozvole revizije na bazi ovoga što je ovde navedeno. Kaže - kada je po oceni apelacionog suda, o dopuštenosti ove revizije. Mi nemamo kriterijume na osnovu kojih ceni dopuštenost.
Dalje, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa. Zašto na mom predmetu da se razmatraju pravna pitanja od opšteg interesa? Zakon o parničnom postupku rešava kako da se reši spor između dva građanina, dve stranke, dva pravna lica, fizičkog i pravnog lica. Zašto bi na mom predmetu pravosuđe učilo? Ja tražim efikasnu zaštitu od suda, zato što smatram da je ovo sporno. Sud je prihvatio nadležnost, rešava spor, zašto bi se sada na mom predmetu neko iživljavao i razvlačio da li je, bio ovde ili zapeta tamo.
Da se ujednači sudska praksa. Nemojte na mom predmetu da ujednačavate sudsku praksu. Sudsku praksu ujednačite tako što ćete da donesete kvalitetne pravne stavove na Vrhovnom sudu koji će manje ili više da imaju obavezujući karakter za sudije, jer od toga će da zavisi da li je neki sudija dostojan, da li je neki sudija stručan.
Dalje, ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Kakvo novo tumačenje prava? Koje? Autentično, sudsko, doktrinarno, uličarsko? Nećemo to. Zašto na mom predmetu da se menja tumačenje prava? Ne može da se tumači pravo na taj način. Sud tumači volju zakonodavca koja je sadržana u određenoj normi.
Ja se izvinjavam zbog ovog produženja, samo da navedem jednu stvar. To samo još u Hagu postoji molba da mi dozvolite da uložim žalbu. Tamo je statut nesavršen. Znamo da to nije ni sud. Mi želimo da naši sudovi budu pravi sudovi, zasnovani na zakonu, koji poštuju zakon, a ne poštuju volju sudija. Šta ako se promeni volja sudija? Bez obzira što ste vi ovde stavili apelacioni sud i odlažete primenu ove odredbe, ona ne sme da postoji u zakonu, jer je u suprotnosti sa principom zakonitosti.

Na ovom članu se najbolje potvrđuje da ovako loš predlog zakona ne može da se popravi ni amandmanima. Zamolio bih poslanike da obrate pažnju. Ne može se popraviti ni amandmanima, to je neki manir, već četvrta godina kada se nešto prepisuje, kad se traži neki priključak sa Evropom itd. Onda nema nikakve selekcije i onda se gubi razum. Tvrdim vam da ovo sudije ne razumeju. Neće da shvate.
Pročitaću kako to glasi u zakonu koji su eksperti prepisali - razlozi za izjavljivanje revizija, zbog povreda odredaba parničnog postupka iz tog člana koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, drugi – zbog pogrešne primene materijalnog prava i treći – zbog prekoračenja tužbenog zahteva ako je ta povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Revizijom se osporava presuda drugostepenog suda.
Svesni činjenice šta se dešava u našim postupcima i da svaki vešti advokat može da predstavi onu povredu u prvostepenom sudu kao povredu drugostepenog, može da izdejstvuje razlog za izjavljivanje revizije i da se to ne primeti, da nije postojao razlog za reviziju, zakonski, a da revizija prođe i da se ispravi to i dovede do neke pravde.
Ako je to tako, i ukoliko je radna grupa koja je radila ovaj predlog zakona poprilično masakrirala postojeća rešenja u našem zakonu o parničnom postupku, dogradila nešto novo na krajnje problematičan način, onda ne znam zašto biste vi isključili mogućnost da se podnosi revizija, ako je sud odlučio o tužbenom zahtevu za koji je nadležan isti sud iste vrste.
Pošto imamo tu novinu, sudovi jedne vrste, druge vrste, treće vrste, pa u okviru svake vrste imamo niže i više sudove, zašto bi, mislim zbog postojeće primene odredbe zakona o sudovima koja se tiče nadležnosti, ovo je nemoguća situacija kod nas. Naši sudovi su koliko-toliko pametniji pa izbegavaju i ne dozvoljavaju da dođe ova situacija. Vi ste predvideli tu mogućnost, sigurni ste da će postojeći zakon o uređenju sudova da prouzrokuje i takve situacije.
Pošto vi i opštinski i okružni tretirate u budućoj organizaciji kao prvostepeni sud, onda nam stavljate do znanja da je moguće da okružni sud rešava tužbeni zahtev, a da je stvarno nadležan opštinski sud. Strašno je kad se tako nešto napiše.
I zbog toga, da bi se izbegla ta situacija mogućih sporova je podnet ovaj amandman, da se i ova situacija iz člana 361. stav 2. tačka 4. ne izdvaja, nego da i ona bude jedan od razloga zbog koga može da se podnese revizija. Ovako ste praktično oktroisali pravo, a svesni ste situacije da se kao prvostepeni sud mogu pojaviti u okviru iste vrste različitog nivoa sudova. Ne znam da li ste dobro razmislili kada ste rekli da se odbija ovaj amandman. Treba da ga prihvatite jer on sprečava mogućnost da u ovoj situaciji kada su i okružni i opštinski verovatno nadležni.
Nisam navodio druge slučajeve iz tačke 4, i oni su takođe bitni. Član 361. tačka 4. stav 2. – ili ako je povodom prigovora stranaka sud nepravilno odlučio da je stvarno nadležan. Proglasio se da je stvarno nadležan. Kod mesne nadležnosti postoji tolerancija, ali kod stvarne nadležnosti nema tolerancije. Stvarno nadležan može da bude trgovinski, a odlučivao je opštinski.
Vi mnogo dajete značaja žalbi. Koliko ima slučajeva da je drugostepeni sud, rešavajući po žalbi, napravio još veću grešku nego prvostepeni sud. Mi pričamo o vanrednom pravnom leku. Ako je to tako, što onda dajete reviziju.
(Predsednik: Vreme.)
Ako ste toliko sigurni u drugostepene sudove, onda izbacite reviziju. Ali mora da postoji revizija. I sudije su ljudi.

Tužilac je tužio i u tužbi tražio od suda da mu dosudi sto, a sud je odlučio i dosudio mu je pedeset. Stranka koja je izgubila spor, pod uslovom da su ispunjeni uslovi za reviziju, izjavila je reviziju. Stranka koja je tužila, pošto nije zadovoljna, jer nije dobila sto, izjavila je reviziju. Stranka koja je izjavila reviziju kao tužilac podnela je predlog javnom tužiocu i tražila da on podigne zahtev za zaštitu zakonitosti zbog razloga koji su zakonom propisani, kojima se daje pravo da se tužilac uključi.
Tužilac u roku od 30 dana nije odgovorio. Tužilac - stranka koja je izjavila reviziju, koja je dobila pedeset od traženih sto ima pravo da se javi kao supsidijarni republički javni tužilac, i ona u postupku pred revizijskim sudom ima svoju reviziju i svoj zahtev za zaštitu zakonitosti, a onaj tuženi, koji je izgubio spor, on ima samo reviziju.
Ne može jedna stranka sa dva pravna leka, ona sa dva pravna leka, imenom i prezimenom sa dva pravna leka, da bude u postupku pred Vrhovnim sudom. Zbog toga smo mi tražili da se ovaj član dogradi tako što bi se dodale reči - a pod uslovom da stranka nije izjavila istovremeno i reviziju.
Želimo da izjednačimo stranke koje učestvuju u postupku. Onog ko kaže - pa i drugoj stranci je dozvoljeno da se i ona obrati tužiocu itd. Moram da uputim na praksu koja postoji - do sada takva mogućnost nije postojala da stranka u ime tužioca, pošto tužilac ne prihvati, ona je mogla da podnese predlog javnom tužiocu i da od njega traži da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti. Ukoliko on ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti tu je kraj priče. Ako je ispunjavala uslove za reviziju njena je samo revizija u postupku pred Vrhovnim sudom.
Dobre su odredbe koje se tiču istovremenog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, kada ga podiže javni tužilac i ukoliko je prisutna revizija stranke. A, na ovaj način favorizujete jednu stranku i favorizujete onu kastu koja će da nastupa pred Vrhovnim sudom Srbije, a to će biti samo odabrani, licencirani advokati, jer ste vi ukinuli pravo stranke da izjavi reviziju. Ako ste joj ukinuli pravo da izjavi reviziju zašto ste joj dali pravo da može da nastupa kao supsidijarni tužilac u ime republičkog javnog tužioca?
S obzirom da imamo samo još jedan amandman i da će verovatno u toku sledeće nedelje biti dan za glasanje o ovom predlogu zakona, predložio bih da ipak Vlada još jednom preispita sve ove amandmane i neka osnovna rešenja sadržana u predlogu zakona, jer se plašim, a vidim da i većina ljudi koja se malo razume u ovaj posao plaši se kako će naši sudovi da sprovode ovaj zakon.
Plašim se da se ne napravi mnogo veća konfuzija od one koja je već prisutna. Ova konfuzija je danas u sudovima subjektivnog karaktera. Ako na te subjektivne karaktere dodamo nešto što bi bila objektivna opasnost, onda ćemo mi izgubiti sudove.

SRS je pokušala da sa nekoliko amandmana na ove prve početne članove ovog zakona izrazi koncepcijsko neslaganje povodom zakona o izvršnom postupku.
Verovatno prvih 10 amandmana se odnose na načelno pitanje.
Naime, obaveza može da postoji ukoliko je proistekla iz nekog ugovora i onda se kaže da je to ugovorna obaveza. Obaveza može da postoji, ukoliko je propisana zakonom i onda se kaže da je to zakonska obaveza.
Obaveza može da postoji, ukoliko je određena sudskom presudom. Dakle, šire posmatrano to je ta takozvana osuđujuća presuda, gde se nekome propisuje obaveza u vidu neke činidbe ili nekog nečinjenja.
Zakon o izvršnom postupku reguliše upravo izvršenje obaveza koje su utvrđene sudskim odlukama. To je slučaj kada dužnik nije dobrovoljno izvršio svoju obavezu koja je utvrđena sudskom odlukom, ali se u načelu postavlja pitanje, da li takve obaveze treba privremeno da izvršava sud, da li možda te obaveze može da izvršava neki drugi organ, obzirom da je sud kao najveći autoritet u parnici odlučio i završio posao?
Da ne otvaram tu temu, postoje pravni sisteme gde sudske pravosnažne presude izvršavaju drugi organi koji nisu sudski organi, nisu sudovi. U našoj zemlji je opredeljenje da prinudno izvršenje sudskih presuda iz ove građanske oblasti sprovodi sud u izvršnom postupku.
Uvek se proverava autoritet države, autoritet suda. Ako je neminovno da se jedna sudska presuda izvrši sudski, onda to više nije pitanje ranijih parničnih stranaka, poverioca i dužnika. To je samo pitanje poverioca u onom delu gde on donosi samostalnu odluku da li će da pokrene postupak ili ne. Sve ono dalje što ide je stvar izvršnog suda koji obezbeđuje autoritet i garantuje autoritet države zbog one presude koja je doneta u parničnom postupku.
Da nije tako, onda bi se s pravom postavilo pitanje, a zašto je neko vodio parnični postupak, izdejstvovao presudu, ako ona ne može da se izvrši. Pošto država garantuje da se njene sudske odluke na njenoj teritoriji izvršavaju, zato se donosi zakon o izvršnom postupku. Iz ovog kratkog uvoda se vidi da u suštini je žalba besmislena i pravo na žalbu ne treba vezivati u ovoj situaciji kao neko garantovano pravo, dakle, da protiv svakog rešenja može da se vodi neki postupak, ali je i prigovor sredstvo kojim se pruža zaštita.
Ako se dozvoli žalba i da o žalbi rešava viši organ, drugostepeni sud, onda u startu znamo da se tu gubi nekoliko meseci u fizičkoj dislokaciji predmeta iz jedne zgrade u drugu zgradu.
Nema tu velike neizvesnosti, jer se kao dužnik javlja lice koje zna, ono je izgubilo parnicu, ono je već sudskom presudom koja je doneta, verovatno šest meseci pre nego što su se stekli uslovi da se pokrene izvršni postupak, zna da je obavezno.
Nema tu narušavanja nikakvog prava, ako se kaže da u izvršnom postupku postoji mogućnost da se samo podnese prigovor.
Dakle, da se prigovor locira samo na one stvari koje se tiču izvršnog postupka, a to su predmet, sredstvo i način izvršenja. To je problem ovog zakona, jer omogućava beskonačno odugovlačenje izvršnog postupka i samim tim dovodi u pitanje zašto je neko vodio parnični postupak.

Pa, ako već nekoga pozivamo, ne bih pozvao samo ministra, on je čovek danima sa nama i radi i on je rekao da je ovaj predlog uradila radna grupa, ali u toj radnoj grupi su bila i dva poslanika, Gašo Knežević i Dragor Hiber, te nemojte samo jednostrano to da posmatrate.
Čak su izdali i knjigu, ostvarili neke prinadležnosti zbog izuzetnog doprinosa kako da se unakazi zakon Petra Jojića, jer drugačije ne može ni da se opiše ovo što je urađeno. Pa, da, dobili ste čak i dokaz za to da je ta grupa radila.
Znači, nemojte pominjati samo ministra Stojkovića, on je samo prihvatio ono što je nauka napisala. Dometi naše nauke nalaze se u nama odavno poznatim prezimenima - Vodinelić, Hiber, Knežević, Begović, to je taj kanal preko koga idu donacije za ovakve stvari.
E, sad, moji prethodnici su opisali zašto ova dva člana i ova dva stava ne smeju da budu u ovom zakonu, ali sa gledišta narušavanja principa pravosnažnosti sudskih presuda. Međutim, u nastavku, iza reči - "i" nalazi se nešto što je besmisleno, što ne bi smeo da dozvoli sebi jedan profesor. Vidite, ovde se kaže - ako je potraživanje određeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi. I, onda ti isti stručnjaci u članu 37. navode koje su to verodostojne isprave. Pa, pročitajte, videćete da je to - menica i ček.
Sada ja postavljam pitanje - kako će na bazi jedne menice jedan izvršni sudija da utvrdi da je to u suprotnosti sa prinudnim propisima? Uzme čovek ček, pogleda i vidi ček i on sada treba da zaključi da je to u suprotnosti sa prinudnim propisima. U verodostojnoj ispravi se ne vidi osnov potraživanja, nego se njome dokazuje da postoji neko novčano potraživanje. Bar je do sada tako bilo. Valjda je i sada tako.
Mislim da je tako zato što su to napisali u članu 37. E, pored ovih objektivnih, subjektivnih rokova itd. postavlja se stvarno pitanje - ko je taj ko može da vrši dodatnu reviziju pravosnažne sudske presude, jer je potraživanje u izvršnoj ispravi takođe ovde definisano u članu 31.
Mi imamo intervenciju više lektorsko logičku nego što je suštinska, ali u članu 31. se tačno nalazi opisano šta su to izvršne isprave, na osnovu kojih su odobrava izvršenje. Kada sud odobrava izvršenje on samo traži dokaz da je ta isprava postala izvršna, i u onom drugom delu predloga samo proverava da li su podobna sredstva, oblici i način namirenja potraživanja.
E, sada, u toj funkciji izvršnog sudije, da posmatra način, sredstvo i obim izvršenja, i da li je to u skladu sa izvršnom ispravom, izvršni sudija može da sugeriše tužiocu da pokrene postupak u kome će da se preispita pravosnažna sudska presuda. Osnovna načela pravosnažnosti zabranjuju ovakvu intervenciju, jer onda bi praktično značilo da se mi u izvršnom postupku nalazimo na terenu drugog, eventualnog ponovljenog sredstva koje se zove vanredni pravni lek i zahtev za zaštitu zakonitosti.
Ako je od profesora stvarno je mnogo od profesora. Stvarno je mnogo od profesora, jer oni očigledno ne znaju šta znači pravosnažnost. Ne znaju šta znači pravosnažnost i kako se dovodi u pitanje pravosnažnost neke presude.
Ne može pravosnažnost presude da se dovede u pitanje tako što će sudija - pojedinac da blago sugeriše, pa još, pošto i sami znate da ovo izvršenje zastareva za deset godina, a u tom periodu su istekli svi mogući rokovi za vanredne pravne lekove, praktično neko produžava mogućnost nekome da koristi drugi ili da ponavlja ranije korišćeni pravni lek poput zahteva za zaštitu zakonitosti.
Ovako nešto ne bi smelo da se pojavi, jer ne može sud da naloži korišćenje vanrednog pravnog leka. Ne može. Ovo je u suprotnosti sa načelima na kojima se zasnivaju sve odredbe Ustava o ustavnosti i zakonitosti. Imate celo poglavlje u Ustavu Republike Srbije koje kaže ustavnost i zakonitost. Ova jedna rečenica ova dva stava to negira.

 Na početku ću da saopštim da smo mi protiv ovog amandmana. Moram da pohvalim što je ovako nešto uneto u Zakon o izvršnom postupku. Jedino je sud ovlašćen da ovo radi i da ovo traži od ove stranke u postupku. Moram da vas podsetim da je to dužnik koji nije dobrovoljno ispunio obavezu koja je utvrđena sudskom pravosnažnom presudom.
U mnogim odredbama zakona o izvršnom postupku videćete da dolazi situacija kada izvršenje, praktično, nije moguće, a nemogućnost se sastoji u tome što 90% svih obaveza koje propisuje ovaj zakon, su novčane obaveze. Ako se radi o novčanoj obavezi, onda je neminovno da se priča o imovinskim pravima pojedinca koje ima na nekim stvarima.
Da se ne bi besmisleno vodio izvršni postupak, jer moram da vas podsetim da postoje odredbe koje govore o tome da izvršenje nije praktično moguće. Neće doći do izvršenja, to je nemoguće na bazi pretpostavki. Zato sam i na početku ove rasprave rekao da je teoretsko pitanje da li ceo izvršni postupak treba da bude u nadležnosti suda ili nekog drugog organa, ali ako je već opredeljenje da to treba da bude sud, onda treba da znamo da je ovo drugi deo zakonitog postupka u kome pojedinac ostvaruje svoje potraživanje.
Za to potraživanje njemu garantuje država, jer je ona donela pravosnažnu presudu u parničnom postupku. Ne može posle toga da ide izvršenje, da ono bude besmisleno. Sud je jedini ovlašćen, i sud je dužan da obezbedi tajnost tih podataka.
Zato, ukoliko i postoji neki problem oko ove izjave, onda može samo da se kaže da je to možda neka, ne u ovom članu, nego u sledećim članovima, nepreciznost i nedorečenost. Ovaj institut je nama potreban da se ne bi desilo da se vodi postupak za koji se u startu zna da ne može da se sprovede do kraja.
Kamo sreće da je nešto slično dato i u nekim drugim postupcima, jer i kod parničnog postupka postoji problem kako da se definiše tužbeni zahtev, kako da se precizira, jer izvršni postupak nasleđuje nešto što je bilo u parničnom postupku, pa ukoliko u parničnom postupku tužbeni zahtev nije bio preciziran, usmeren na neko potraživanje, a kasnije se ispostavi da ne postoji materijalna osnova da se ispuni to potraživanje, onda je cela operacija zvana parnični i izvršni, besmislena.
Ovo je samo jedan od načina gde država treba da pokaže da ona garantuje izvršivost svojih odluka. Treba da se obezbedi tajnost ovih podataka. To što se neko u krivičnom postupku brani ćutanjem, on se brani dok se ne donese presuda, ali ne možete da pravite analogiju sa ovom situacijom, ovde je presuda odavno doneta.
Tuženi je na sve moguće načine branio svoje interese u parničnom postupku. On sada nije u mogućnosti da te prigovore ističe. On je dužan da omogući izvršenje. Ako nije hteo dobrovoljno, onda poverilac traži od države, u vidu izvršnog suda, da sud sprovede svoju odluku. Zato sam ja rekao da je ovde samo početak na zahtev stranke, a sve drugo ide po službenoj dužnosti. Nažalost, to nije ovde do kraja.
Ne bih želeo da pravim analogiju sa delovima izvršnog postupka u drugim oblastima, kada je u pitanju upravna stvar itd. Ova izjava je potrebna, samo kod nje treba biti oprezan i ona treba da stoji u zakonu, u krajnjem slučaju, i kao mera upozorenja svakome ko dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu koja je utvrđena sudskom presudom.
To što postoji greška u parničnom postupku, nedostatak presude u parničnom postupku, nemojte da tražite da se rešava u izvršnom. Moramo jasnu granicu da napravimo. Ono je bila jedna strana medalje, ovo je druga strana medalje. Sada regulišemo drugu stranu medalje. Kamo sreće da ste i ono ročište pred sudom malo drugačije uradili, da se ne bi gubilo vreme u izvršenju, jer se stvarno postavlja pitanje zašto je neko vodio parnični postupak, dobio na sudu, kad ono ne može da se izvrši.

Naravno da neće biti prilike, ja uvek pričam samo o amandmanima. Ja sam apsolutno siguran da ministar nije mogao da utiče na ovaj član zakona, jer znam da ima veliko iskustvo i da ovo ovako praktično ne može. Ovi profesori koji su se bavili ovim zakonom nešto su ministre pobrkali. Možda je dobro što su napravili podelu na razloge koji prouzrokuju izuzeće i na razloge koji prouzrokuju isključenje. Verovatno isključenje treba da znači obavezno izuzeće kada nastupi taj razlog i tu su dobro navedeni ti razlozi, a kada je u pitanju izuzeće, to bi bilo nešto kao otprilike fakultativno.
To je ona situacija kada sasvim opravdano može da se sumnja u nepristranost suda, odnosno sudije koji vrši sudijsku funkciju, zbog nekih ličnih svojstava i nekih drugih okolnosti ili bilo kakve druge veze sa konkretnim predmetom. Međutim, vi ste rekli da zahtev za izuzeće može biti nedopušten. U stavu 1. tačka 1) sasvim lepo je naveden razlog, ako se generalno traži izuzeće, verovatno u prepisivanju tačke 1, 2. i 3. gde god stoji izuzeće, treba da stoji i isključenje.
Verovatno da se na to odnosi. Međutim, tačka 2), malo širim ovaj amandman, tačka 2) stvoriće zabunu, jer ukoliko je u prvostepenom postupku podnet zahtev za izuzeće jednog sudije, predsednik suda nije prihvatio taj zahtev, doneta je prvostepena presuda, bilo je na okružnom sudu, okružni sud ukinuo, vratio na ponovno suđenje i opet pred sudijom. U praksi ovo tumače, ako se ponovi zahtev za izuzeće tog sudije u ponovnom postupku, da je o tome već odlučeno i da je to nedopušteno. Mislim da će biti takva tumačenja i to nije dobro, jer samo ukidanje ako ne ono prvo, onda drugo ukidanje diskvalifikuje sudiju da ponovo radi na tom predmetu. Ono što je značajno za ovaj amandman jeste da su ovo ipak neke radnje kada je u pitanju ocena dopuštenosti nekog zakona i to bi moralo da se veže za predsednika sudskog veća. Ovde ste naveli u stavu 2. ''odbaciće sudija''.
Imamo situaciju da se sud javlja u obliku veća i u obliku sudije pojedinca. Sudija pojedinac je u svim pravima izjednačen sa predsednikom sudskog veća. Mislim da bi bilo preciznije da se prihvati ovo što smo mi naveli u ovom amandmanu – predsednik veća, a onda to generički znači sudija pojedinac. Oni su izjednačeni statusno u pravima kada se radi o upravljanjem parnicom.
Ovo sudija ne znači ništa. Ono što stoji u stavovima 4. i 5. je situacija koja nije pravno moguća. Ako je sudija pojedinac ovlašćen da odbaci nedozvoljeni zahtev i protiv tog rešenja nema mesta žalbe, onda ne postoji ni mogućnost da nastupi štetna posledica po protivnu stranu zbog toga što se o tome odlučivalo. Ovo su tako jednostavni pravni predmeti, i čim pogleda zahtev za izuzeće, ukoliko se traži izuzeće svih sudija, ukoliko je ova treća situacija, ukoliko zahtev nije obrazložen, ne postoji nikakav razlog.
Ovo su jednostavne stvari koje tog trenutka sudija pojedinac rešava. Nema potrebe, kada dobije ovakav zahtev koji je toliko očigledno nedopušten, da odlaže raspravu.
Ova formulacija vam se ponavlja još na jednom ili dva mesta. Znam koji je bio motiv da se ovo na neki način uredi, da se spreče nedozvoljeni zahtevi, ponavljanje zahteva koji očigledno imaju za cilj da se zloupotrebe procesna ovlašćenja stranaka u postupku. Najmanje dva meseca se odlaže rasprava.
Sa prva tri stava vi ste tu situaciju rešili, tako da su 4. i 5. stav potpuno nepotrebni. Ukoliko se javi situacija iz 4. i 5. stava, budite sigurni da je taj sudija bio nesposoban, da je on namerno odložio da ne rešava po tom zahtevu, i on je učestvovao u prouzrokovanju štete. Nemoguće da neko ko podnosi legitimni zahtev mora da snosi odgovornost za to. Ne može stranka da trpi štetne posledice što se koristi pravima koje zakon dozvoljava.

Problem člana 84. stav 2. je u tome što on formalno-pravno bi možda mogao ovako da opstane zato što reguliše status zastupnika, ali opasnost stava 2. se ogleda, pre svega, u onome što predstavlja njegovu logičku vezu, a to je odredba člana 405. stav 2. tačka 2. Revizija je nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat.         Onda dolazimo do tumačenja pojma šta znači izjaviti. Žalbu, reviziju izjavljuje stranka. Ako se javlja advokat on se javlja kao punomoćnik stranke, po ovlašćenju stranke i zbog ovog člana pravimo vezu sa članom 84. stav 2. gde ste definisali ko može biti zastupnik, ali ste tako stavili definiciju zastupnika kada je u pitanju revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti da se jednim tumačenjem dolazi do zaključka da ste isključili stranku.
Stranačka sposobnost se priznaje. Jedino stranka koja nema stranačku sposobnost mora biti zastupana od strane zakonskog zastupnika. Stranka koja ima stranačku sposobnost može sama da preduzima sve radnje u parničnom postupku, a ukoliko smatra da te radnje može bolje da uradi punomoćnik ona može da ovlasti punomoćnika, advokata koji će to da radi.
Samo ukazujem na to da član 84. stav 2. i član koji se tiče dozvoljenosti revizije čine logičku celinu i tumačenjem ovog i ovog drugog člana dolazi se do zaključka da ste vi prekršili jedno od načela da ne dozvoljavate da stranka ima stranačku sposobnost. Vi joj priznajete stranačku sposobnost do žalbe, a kada je u pitanju revizija vi joj ne priznajete.
Mi kao zakonodavci nemamo pravo da uskratimo tužiocu i tuženom stranačku sposobnost. Nemamo pravo da mu uskratimo pravo da on sam izjavi reviziju, izjavi žalbu. On podnosi u svoje ime i za svoj račun. Ovako formulisana ova dva člana ukazuju da po pitanju revizije i podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti mora da se pojavi advokat. Šta to znači? Ako ja kao tužilac želim da izjavim reviziju ne mogu lično, a ja sam stranka koja ima stranačku sposobnost, već moram da tražim nekog advokata. To bi značilo da neko stavi advokatski pečat.
Mislim da formirate jednu kastu pri Vrhovnom sudu, i verovatno će on u svim inovacijama u smislu zakona o uređenju sudova da bude jedini sud koji će da razmatra vanredne pravne lekove i onda će da se napravi jedna kasta advokata i biće faktički jedina ovlašćena da podnosi revizije sa blagim osvrtom nekih sudija nižestepenih sudova. Pa ako želiš da ti revizija prođe na Vrhovnom sudu obrati se kod tog i tog advokata, jer on je maltene licencirani advokat za reviziju.
Tako ispada po ovome. Znači, ja formalno pravno ne mogu direktno da vam osporavam neustavnost odredbe 84. stav 2. ali mogu da vam dokažem da ste vi prekršili princip stranačke sposobnosti.
Vi praktično tužiocu i tuženom ne priznajete stranačku sposobnost kada dođe do mogućnosti da koristi vanredni pravni lek. Na to ova skupština nije ovlašćena. Tako nešto ne može da uradi. Možemo da propišemo ko će biti punomoćnik, ali ne možemo da uskratimo pravo stranci da se sama koristi pravnim sredstvima. Ne možemo i to pogotovo kada je u pitanju tužilac. Šta ako je sam pokrenuo postupak, sam napisao tužbu, sam vodi postupak. Sada kada dođe do revizije mi ga teramo da mora da ima punomoćnika, a na to nismo ovlašćeni.

Ja bih hteo da upozorim ministra da ovaj amandman slučajno ne prihvatite, bez obzira što su ovde lepo pokušali da nas ubede u nešto, ali ovaj amandman ne smete da prihvatite, jer ovaj amandman ne rešava problem. Vaš problem, problem ovog predloga zakona, nalazi se u članu 74. stav 1. i kaže se: "Stranka je potpuno poslovno sposobna i može sama preduzimati radnje u postupku". Radnja u postupku je izjavljivanje revizije.
Znači, tužilac, tuženi, ovlašćeni su da preduzmu tu radnju. To što ste vi, odnosno ovi profesori koji su vam pisali zakon, napravili gimnastiku sa članom 84. pa su ga ovako unakazili da glasi, zato smo i podneli amandman da se to promeni i ja predlažem da Ministarstvo pravde, eventualno sa Zakonodavnim odborom i Odborom za pravosuđe preformuliše ovo. Vama fali jedna odredba o tome ko može biti punomoćnik stranke i koje uslove treba da ispunjava, vama fali ta jedna odredba.
Vi imate tamo i kvalifikovanog pravnika, kako se to kaže, ali ne sme da stoji ovakva formulacija, tim pre što se ovde dodaje da pred trgovinskim sudom sve što se radi, mora da radi advokat, a gde je tu stranka, gde je njena parnična sposobnost.
Ovim amandmanom se još više potencira negiranje parnične sposobnosti jedne stranke. To ne sme da se desi, to je zabranjeno. Ako je svrha, cilj da ovim zakonom propišete uslove koje treba da ispunjava neko lice koje se javlja kao punomoćnik, onda to uradite na drugi način. Ali da vezujete, ograničavate parničnu sposobnost koja je tu i koja postoji kod tužioca i kod tuženog, dakle, da vi ovako radite, to nije dozvoljeno. Ovako ne može da prođe.
Ako imate potrebu da definišete, dakle, ko može da bude punomoćnik, onda napišite, ali nemojte da vezujete za reviziju i za zahtev za zaštitu zakonitosti i za zastupanje pred trgovinskim sudom, jer ima nekih stvari koje nisu normalne.
Uzmite bilo koju banku ili bilo koju veliku firmu koja ima veliku pravnu službu gde rade i profesori, doktori prava, magistri, bivši advokati, možda tu ima 20, 30, 50 ili 100 ljudi.
I ta firma može, kao pravno lice ako je tužena, pošto ima parničnu sposobnost, a zastupa se od strane zakonskog zastupnika, odnosno direktora firme, da da ovlašćenje da je neko drugi zastupa i ako je sada potrebna revizija, a ovi kažu, ako ideš u trgovinski sud, povedi odmah advokata.
Molim vas, šta će nekoj firmi sa 100 diplomiranih pravnika još jedan advokat? Znate šta, nemojte da pravite ovu posebnu kastu advokatskog lobija, jer možete malo da nas isprovocirate, pa da pričamo još o nekim stvarima. Ako odete u SUP odmah vam policajac kaže kog advokata da angažujete za branioca, pa se javio Ćira sa kosom, te Ćira bez kose, pa ako dobije i advokata po službenoj dužnosti da mu pomogne nešto, a familija angažuje ovog što MUP predlaže, onda imamo sukob između dva advokata. Nemojte ovo da radite. To što nešto slično postoji u Americi, pustite, oni imaju svoj put i svoj način kako to rešavaju. Ne možete vi da negirate parničnu sposobnost nekog lica. Vi ovim odredbama negirate parničnu sposobnost i fizičkom i pravnom licu. To je zabranjeno.
Ako treba advokat da bude punomoćnik, možete da ograničite i da kažete - kao punomoćnik pred Trgovinskim sudom javiće se advokat koji treba da ispunjava te i te uslove. Stranka, to je njeno pravo. Punomoćnik uvek istupa u ime stranke. Vi ste zaboravili stranku. Vi vidite advokata, ne vidite stranku.
Desi se vrlo čudna stvar. Ako se sudija pojavi kao stranka u nekom postupku tamo, napravio čovek udes pa treba da nadoknadi štetu ili ne znam šta, on sada treba da ima advokata da bi pisao reviziju, a on čovek sudija ili profesor Pravnog fakulteta. Profesori sa Pravnog fakulteta, znajte, morate da vučete advokata sa sobom uvek. To su napisale vaše kolege profesori koji su radili ovaj zakon. Kako su ovoliko mogli da pogreše. Preskočili, zaboravili stranku, videli samo advokata, a stranke nigde nema. Ne postoji sud zbog advokata. Vi kažete da sud postoji zbog advokata.

U potpunosti razumem potrebu da se zaštite pravi pisci ovog zakona, ali ne mogu da prihvatim činjenicu da neko upadne u Narodnu skupštinu, a da se makar ne informiše o ostalim članovima koje sam ja naveo prilikom prvog izlaska, povodom sličnog amandmana. Zamolio bih onoga ko kritikuje neke moje stavove da okrene predlog zakona strana 83, neka se pročita član 401. stav 2, gde kaže – ''revizija je nedozvoljena''. Tačka 2. – ''ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat''.
Lice koje izjavljuje reviziju može biti jedna od parničnih stranaka, a može biti zakonski zastupnik i punomoćnik, pošto lice koje izjavljuje reviziju, čitajte šta piše – ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat.
Pogledajte šta je napisano u članu 74. stav 1, tu je dobro napisano – stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku. To je u zagradi napisano kao parnična sposobnost. Ja sam o tome pričao.
Znači, stranka, fizičko i pravno lice je parnično sposobno. Fizičko lice dokazuje parničnu sposobnost na taj način što dozvoljava da ona sama preduzima radnje koje zakon dozvoljava. Ako se radi o pravnom licu, njega zastupa zakonski zastupnik. On može svoje ovlašćenje da prenese i na punomoćnika koji takođe treba da ispunjava uslove.
Naravno da se ovo ne tiče toga, ako je postojala potreba da se prepiše ko može da bude punomoćnik, to je druga stvar, ali ovde se isključuje ekskluzivno pravo stranci da izjavi reviziju. Ne napadam ja advokate. Stranka je ta koja ima pravo da izjavi reviziju. Revizija je jedna od procesnih radnji. Ne sme niko da uskrati prvo stranci da izjavi reviziju.
Zato pravim vezu između člana 84. i 401. i dokazujem da je nekom gimnastikom, igrom reči stranka isključena. Nemamo mi pravo da isključimo fizičko lice, ukoliko poseduje parničnu sposobnost. Nisam kritikovao to što treba stranka, po njenom izboru, da ima punomoćnika. To je njeno pravo, neka izabere da li će da ima punomoćnika. Ako nije pravno kvalifikovan, tražiće punomoćnika i kvalifikovano lice da mu napiše reviziju, ali ne sme da stoji da samo on može da podnese....
(Predsedavajući: Vreme.)
... zaboravila se stranka. Kod mene bi sigurno taj profesor pao na ispitu.

Advokati kao poslanici i u liku ministra, poslanika opozicije i vlasti mogu u Advokatskoj komori lepo da se dogovaraju oko nekih odredbi, međutim ovaj amandman ne sme da se prihvati. Ja sam iznenađen što ministar nije oštrije napao ovaj amandman.
Pročitajte uvodnu rečenicu ovog člana. Ovim članom se definiše zakonska prezumpcija. Kaže - ako je stranka izdala advokatu punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, advokat je na osnovu ovog punomoćja ovlašćen, tačka 1), tačka 2), tačka 3), standardno, normalno, očekivano. Vi tražite da prezumpcija bude i da je dobila ovlašćenje da primi dosuđene troškove od protivne strane. Takva prezumpcija ne može da stoji, jer advokat se nalazi u nekom, čak tvrdim da to nije ugovorni odnos, ali u nekom odnosu se nalazi sa svojim vlastodavcem, a ne sa protivnom stranom.
Ovakva prezumpcija nije moguća, jer ako bi stajala ovakva prezumpcija, onda niko ne sme da uzme advokata. Sve se zna. Ovde smo dobili besplatne reklame za advokatske kancelarije. Prošetajte se, idite u Opštinu Vračar i odmah će da vam kažu da javana preduzeća zastupa ta advokatska kancelarija, Niš - zna se ko zastupa.
Vi lepo u advokatsku komoru, pa se dogovorite tamo, raspravite to ko ima poziciju, ko je ostvario monopol. Nemojte da poništavate elementarna prava građana koji su stranke. Ovo ne smete da prihvatite i dobro je što niste ovo prihvatili. Ovakva prezumpcija je zabranjena.