Ovo je tačka dnevnog reda koja se čekala nekoliko meseci. Čekala se zbog toga što Vlada Republike Srbije dosta dugo nije imala ili, da budem preciznije, gotovo od osnivanja i formiranja nije imala ministra zaduženog za privatizaciju. Verovatno je to deo neke taktike, igre, da se ministar kandiduje za predsednika i da se to prepusti nekoj stihiji. Svedoci smo da je ovih osam meseci nastavljena stihija, za ovih osam meseci ona nije stvorena, nego je nastavljena tamo gde je prethodnik stao.
Obzirom da je tri petine izlaganja predsednika Vlade bilo posvećeno rezultatima rada ove vlade, a one dve petine biografskim podacima o kandidatima, stičem utisak da danas ne treba da ponavljamo onu raspravu koju smo imali pre osam meseci, bez obzira što smo čuli po drugi put jedan mini ekspoze. Moramo da se orijentišemo i da vidimo zašto to što bi trebalo da predstavlja Vladu Republike Srbije ne vlada u Srbiji, ili ako ima nekih naznaka da Vlada, to sasvim loše izgleda.
Naravno, ne može da se zaobiđe logička, prirodna, a rekao bih ideološka, politička, pa i finansijska ako hoćete, i svaka druga veza između ove i prethodne vlade. Da li sada ovu zvali DOS minus 1, pa to sve u zagradi plus 1, 2, 3, ili nekim drugim nazivom, ali sve se to svodi na isto.
Imali smo prethodnu vladu koja je očigledno bila zadužena da završi prvu fazu tranzicije. Ona nam je pričala o tome kako se pravi kuća, ali od krova, nikako od temelja. Imali smo razne bravure, u političkom smislu i parlamentarnom, da je mogao da glasa ko je god hteo. Parlamentarizam da se svede na najniže moguće grane, organizovani kriminal, infiltraciju, kao i sve što bi se predložilo sa Zapada, predloženo je kao najveća tekovina.
Nešto slično se dešava i sa ovom vladom. Uzima ono što je prethodna u nacrtu napravila, promeni nekoliko reči, kao postoji neka bitna razlika od one prethodne vlade, kao nešto novo.
Opet to podržavaju MMF, investicioni fond, OEBS, druge institucije vladine i nevladine i ko zna koje organizacije. Dobijaju se aplauzi ukoliko se postupi po nalogu iz inostranstva.
Šta to znači konkretno kod nas u našem životu? To gotovo da nikoga ne interesuje. Imamo situaciju da Vlada uživa podršku, pa ne uživa podršku, pa stranke koje činu Vladu na lokalnom nivou sarađuju, pa ne sarađuju, pa međusobno se podržavaju, a imamo dokaz o tome da se dešava nešto neprirodno, ali očigledno smišljeno. Smišljeno da se u ovoj situaciji političke nestabilnosti vapi za političkom stabilnošću. Ono što nepogrešivo možemo da pogodimo, to je da ova vlada za osam meseci nije obezbedila političku stabilnost.
Vlada koja nema političku stabilnost ne može da bude taj organ koji treba da sprovodi izvršnu vlast u ovoj zemlji. Zato se javlja unutar Vlade sukob političkih i onih drugih interesa i zato nije ni čudo što se u ovoj vladi dešava da ministar za kapitalne investicije nacrni ministra finansija, mnogo više nego da je u pitanju lider neke od opozicionih stranaka.
U takvim uslovima ne može da se radi. To zbunjuje građane, a čim se Vlada neprirodno sastavi ne predstavlja izvornu, autentičnu volju građana Republike Srbije, i onda se kao bumerang javlja odsustvo građana sa izbora, pa nije ni čudo što je 30 i nešto posto sada izašlo. Ukoliko se nastavi ovako, verovatno će još veća apatija kod naših birača da bude, a to je upravo interes ove vlade. Ona je na tom tragu, na tom putu.
Kada se u okviru stranaka demokratskog bloka, bez obzira koga sve tu trpate, svađate, prepirete, budite sigurni da građani prepoznaju međusobno unutrašnje pozicioniranje prema građanima Srbije, a ne nešto novo, strateški novo, nešto različito, nešto što bi sutra moglo da znači neku konkretnu, opipljivu, pa makar i malu korist. Građani osam meseci ne vide tu korist.
Po starom maniru priča se o velikim uspesima, transformaciji, reformama, reformski zakon stupa 2007. godine, reformsko ovo 2005. godine, ovo reformsko videćemo. Kada? Kada se sklope kockice onda će biti.
Politička stabilnost nije obezbeđena, a unutar stranaka demokratskog bloka postoje teške podele, opet radi pozicioniranja, ali mi se čini da ova podela oko izlaska na izbore, okupatorske izbore na Kosovu i Metohiji, može da bude ta kap koja će da prelije tu čašu čemera i jada koja se skuplja odavno kod naših građana. Mislim da ste olako ušli u to.
Kao što ste primetili, ta medijska potpora, a ona postoji, jer gotovo svi mediji imaju svoje sponzore i znaju šta treba da zastupaju, to je ta ista demokratska priča, a ona se svodi na priču o nekoj novoj realnosti. Nema tu strategije.
U toj strategiji nema naših interesa, interesa ove države i ovog naroda. Tu se javlja kao nova realnost - mi smo dobri, mi želimo, ali, znate, sa Zapada stižu pritisci, pa moramo to da uradimo. Za sve je takvo opravdanje.
Preti nam dužničko ropstvo i to nam ozbiljno preti, ono se najavljuje, preti nam da će u predstojećim stečajnim postupcima takođe da se razvrgne i taj preostali deo društvene svojine. Ko će to da kupi već se zna, nema tu neke principijelne razlike, da li je Beba, Čeda, Kole, ovaj, onaj, sve je to isto. Ako je ono ranije bilo burazersko, ovo je kumovsko, partijsko. Skrivaju se pare, peru se pare. Najveći uspeh u Elektroprivredi, malopre smo čuli, ušli smo u konekciju. Naravno, Hamović i Lazarević mogu da završe posao, mogu slobodno da posluju, sistemi su u rasulu.
Da biste shvatili u kakvoj je situaciji Srbija i sa ovom vladom pogledajte železnicu. Kažu da je železnica ogledalo jedne države. Ako pogledate našu železnicu i pitate ljude koji rade na železnici, pitate one koji koriste usluge železničkog saobraćaja, dobićete pravu sliku stanja u našoj državi. Niti se zna ko vrši vlast, niti se zna šta su to strateški ciljevi, niti se zna u kom pravcu treba da ide reforma, niti se zna u kom roku koja etapa treba da se završi, i ni po jednom od tih pitanja se ne postiže politička saglasnost.
A onda kao iz vedra neba se kaže - mi to radimo kao tekuće, ali ono glavno ćemo da radimo tek kada se promeni Ustav. Niti ima jedne celovite vizije na šta bi to ličio ustav, a apsolutno sam siguran da bi taj novi ustav ličio na Beogradski sporazum. Sećate se, nekoliko njih ga je potpisalo, a dvojica su odmah rekli - mi ne znamo šta smo potpisali.
Onda se ovde kaže - mi se deklarativno zalažemo za državnu zajednicu, treba joj dati šansu, treba pružiti itd, ali ona druga strana neće. Kada se kaže da može u dva koloseka, dobro, šta da radimo, to je nova realnost. To je ta politika. Prihvata se neka nova realnost, a nova realnost to je neki mač koji stoji sa strane, ili da ne budem toliko oštar, da kažem da je to onaj štap i ona šargarepa, pa se sada sve i svašta uslovljava.
Šta zameram ovoj vladi? Zameram ovoj vladi što nije ispunila nijedno obećanje. Vlada je rekla da će da posveti pažnju tome šta se dešava u Hagu protiv naših građana. Posvetila je pažnju pa je ministar odveo jednog pritvorenika. Šta je drugo uradila po pitanju Haga? Ništa. Blokirali su zakon, izmenu Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, ne pada im na pamet da se otvori neka kancelarija ili bilo kakva asocijacija, nije bitno kako šta da se zove, da pomogne ljudima tamo da dokažu istinu.
Zašto bi oni pomagali? Predsednik okružnog suda, koji je bio u to vreme Vidovdana 2001. godine kada je bila isporuka, sada je sudija Vrhovnog suda. Nikakva odgovornost ne postoji. Šta se pomaže? Dreknuli neki oko porodica haških pritvorenika, a Vlada kao da je jedva dočekala.
Šetaju se ovde razne delegacije, svako može da nam drži predavanja o humanosti, o demokratiji. Nikada ova vlada nekog nije upozorila da to u Srbiji ne sme da se radi. Ova vlada do kraja nije izvela neke stvari. Zašto bi? Ova i ona prethodna vlada tražile su amnestiju za šiptarske teroriste. Oni su svi narodni heroji i sada kažemo 17. mart. O čemu to pričamo? Čemu se nadamo mi sa ovom vladom?
Kolika je podrška ove vlade najbolje pokazuju prethodni izbori, ne samo lokalni, nego i oni predsednički. Neću da izražavam u procentima, ali sa ovim sastavom i ovim predlogom, neću da se bavim ni podacima ko su predloženi kandidati, na bazi jednog od predloženih kandidata može da se zaključi da je Vlada došla do epohalnog zaključka da, ako skupi 25 ljudi koji predstavljaju neku stranku koja je dobila po jedan posto, Vlada obezbeđuje neku većinu. Ta većina u biračkom telu budite sigurni da je sada ispod 20% u zbiru. Evo i dokaza. Jedan od kandidata za ministra nije ni procenat ostvario na ovim izborima.
Ova vlada u ovom sastavu, pa i u nekom drugom kohabitacijskom, pa čak i u onom tumačenju reči kohabitacija, ne može da izvuče Srbiju. Ne može da izvuče Srbiju jer nema elementarne političke stabilnosti. Narod ne veruje ovoj vladi. Dokaz za to jeste da i kada se pojavi neki društveni konflikt ljudi nemaju načina drugačije da ga reše pa moraju da izađu na ulicu.
Ova vlada ne sme da stane pred građane nego jednostavno pusti neka to ide nekim svojim tokom, to će da dohvate mediji, oni će to da razvodne za dva, tri, pet ili šest dana. Ako to ne uspe, onda se servira neka nova bombasta vest. Tu je Legija, Beba, Čeda, ovi drugi koji mogu da skrenu malo pažnju, Hamović, Dinkić sa njegovim finansijskim lobijem gura svoj posao.
Da ne pričam, to je opštepoznata stvar, zna se koja stranka drži finansije, zna se koja stranka drži policiju, zna se koja stranka drži državnu bezbednost, zna se koja stranka drži neke investicije, zna se koja stranka treba da se zaduži, sve se zna, sve je isparcelisano i sada da se vratim na ono pre osam meseci.
Ovo je vlada kompromisa, finansijskih lobija iz zemlje i iz inostranstva, koja neće baš mnogo da talasa, pustiće ovo da sve ide nekom maticom, a u odgovarajućem trenutku, kada izgube i poverenje građana na izborima, obavestiće nas, to je demokratski, mi priznajemo, s tim što se usput izgubila država i zato mi izlazimo i kritikujemo.
Vaše je pravo da predložite, vaše je ovlašćenje, obzirom da imate odgovarajuću većinu da to izglasate, vaše je da se organizujete da radite, ali vodite računa malo i o građanima Srbije, vodite o tome da vi nemate političku stabilnost i da nas vi, ovakvi kakvi jeste i ovako kako radite, vodite u pogrešnom smeru. A kada se budemo orijentisali, videćemo da je neko pao u jamu.

Smatram da je dobro što je ova tačka uvršćena u dnevni red, jer je krajnje vreme da javnost u Srbiji dođe u situaciju da primeti, možda malu, a možda i onu suštinsku razliku u političkim stavovima između političkih stranaka, a ta razlika je potrebna, odnosno potrebno je da se utvrdi ta razlika da bi se videlo na kojoj strani se nalaze iluzije, a na kojoj strani se nalaze činjenice i realno sagledavanje našeg položaja, naše perspektive i naše budućnosti.

Zbunjujuće deluje za javnost kada predstavnici onih političkih stranaka, koji podržavaju ovakvu rezoluciju, u ovom tekstu, pričaju i iznose stavove o Evropskoj uniji i tako prostiru jednu iluziju, jednu lažnu sliku o nečemu što nas čeka tu, samo preko puta, jedan korak je potreban, jer i ono što su napisali u ovom predlogu rezolucije je u suprotnosti ne samo sa evropskim standardima nego i sa osnovnim dokumentima Evropske unije, gde navodno žele da vode ovu republiku.

Krenuću redom da analiziram Predlog ove rezolucije, ali moram na početku da iznesem stav da ova materija, na način kako je izneta u ovom predlogu, treba da bude deklaracija, deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije u kojoj se iznosi stav Republike Srbije kao države članice državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Bilo da je u pitanju neka druga forma, naziv ili oblik akta kojim se jasnije izražava to opredeljenje, to je ipak u nadležnosti Skupštine Srbije i Crne Gore. Neke formulacije u Predlogu rezolucije su u očiglednoj suprotnosti sa onim što ste napisali u Ustavnoj povelji. Ustavna povelja sadrži nekoliko teških propusta. Jedan od tih je što je u jednom članu data definicija puta i cilja kome državna zajednica teži. Državna zajednica nije ni konfederacija, ni federacija, ni savez, ona je u formalno-pravnom smislu - ništa, apsolutno ništa.

Ako se krene ovom logikom koja je bila prisutna kod predlagača ove rezolucije, onda mora da se primeti da se u prvom stavu preambule kaže ''potvrđujući privrženost Republike Srbije izgradnji demokratskog društva''. Demokratsko društvo je termin koji koriste pojedini novinari, a u većini slučajeva neznalice. Demokratsko društvo republikanskog oblika je iznošenje istih pojmova na nekoliko načina.

Očigledno je da onaj ko je pisao tekst ove rezolucije ne zna elementarne stvari. Ne zna šta je to oblik države; šta je to oblik društvenog uređenja; šta bi to moglo da bude obeležje spoljne politike neke države, ne zna šta je politička komponenta uređenja jedne države. Ne zna šta je oblik državnog uređenja, a ne zna ni šta bi mogao da bude motiv integrisanja neke države prema nekoj asocijaciji.

Tako, ovaj tekst sadrži nešto što lingvista i čovek koji se malo razume u ove termine, koji se bavi spoljnom politikom, jednostavno može samo da pocepa, ili da kaže - molim vas, ovo je neuspeli politički pamflet. U tom maniru je sastavljen ovaj predlog dokumenta.

On u stvari ništa ne znači. Skup nejasnih i protivrečnih pojmova, a to se potvrđuje, rasipanjem iluzija sa ove govornice o jednom jedinom putu bez alternative i još nekim drugim otrcanim floskulama koje slušamo već 15 godina na političkoj sceni Srbije. Vidite, u tom prvom stavu se kaže ''kao i izgradnji delotvornih državnih institucija''.

Termin - institucija postoji u Ustavnoj povelji, da bi izrazio da to što su Veće ministara i ta ministarstva tamo, nisu ni državni organi, oni su srozani ispod tog nivoa, ali šta znači ovo - delotvorni? Toga nema, verovatno je neko, pretpostavljam, dobronameran mislio na unapređenje rada državnih organa i organizacija i recimo do postizanja nivoa koji je potreban za ravnopravno i punopravno pristupanje Evropskoj uniji.

To bi bila jedna formulacija koja bi verovatno bila prihvatljiva za sve političke stranke koje su zastupljene u Narodnoj skupštini. Ovako, delotvornih državnih institucija, ja mislim da onaj ko je pisao, ne zna šta je napisao.

U drugom stavu – ''potvrđujući punu opredeljenost Republike Srbije za sprovođenje Ustavne povelje''. Molim vas, na ovaj način mi kažemo, kao ne verujemo u Ustavnu povelju državne zajednice, pa moramo da se zaklinjemo ponovo da ćemo biti opredeljeni. Juče je bio potpredsednik Vlade koji je u vreme usvajanja Beogradskog sporazuma, to je ono kada je Solana zavrtao ruke, potpisao Beogradski sporazum i dva minuta posle postavljenog potpisa pred TV kamerama rekao, ja ne znam šta sam ovo potpisa.

Dakle, svi su počeli posle da poništavaju taj dokument i kao rezultat poništavanja i inaćenja dobili smo Ustavnu povelju koja je ništa. Sada se predlagači ovog akta zalažu da nas ubede da treba ponovo da se zakunemo da ćemo da primenjujemo Ustavnu povelju. To verovatno ne sme da stoji u jednom dokumentu, ali ovo – ''odlučno zalaganje i za izgradnju funkcionalne državne zajednice'', u kom smislu je upotrebljena reč - funkcionalne? Da li u smislu da državna zajednica treba da dobije neke funkcije, da su male ove funkcije koje postoje uređene Ustavnom poveljom, da li ovo treba da znači da napokon državna zajednica počinje da ispunjava svoje obaveze po Ustavnoj povelji ili možda znači nešto treće?

Znači, predlagač nas dovodi u jednu situaciju, to je jedna iluzija, jedna floskula, verovatno se čitalo u nekom dokumentu Evropske unije, pa onda malo odavde, malo odande, pa miks i taj miks je ništa.

U trećem stavu kaže se ''uzimajući kao polaznu osnovu jasno izraženo opredeljene građana Srbije''. Dakle, jasno opredeljenje građana Srbije se manifestuje na nekom referendumu, jer je to samo jasno.

Ono opredeljenje građana Srbije koje dolazi preko stavova političkih stranaka za koje su građani glasali je posebno, pa ne može biti jasno.

Ali ako se ima u vidu da zbog nepoštovanja izborne volje građana mi nemamo Vladu koja odražava izbornu volju građana, onda zašto nas čudi da su građani potpuno svesni da njihov glas u političkom životu Srbije ništa ne znači, pa jednostavno tiho bojkotuju izbore, pa verovatno na sledećim izborima možda neće ni 80% građana da izađe na izbore, pa kako će onda neko na bazi 20% birača koji su izašli da kaže - to je jasno opredeljenje građana.

Dalje, u tom istom stavu se navodi ''ostvareni politički konsenzus o pristupanju Republike Srbije''. Vidite, čak se ne kaže državne zajednice, nego Republike Srbije. Zato sam na početku rekao da je ovo materija koja treba da se uredi deklaracijom kojom se izražava politički stav, ali uvek pri izražavanju tog političkog stava mora da se navede da kroz i preko državne zajednice, Republika Srbija izražava svoju spremnost. Toga nema ovde, a ovo su pretpostavljam radili ljudi koji su na neki način učestvovali u onoj kreaturi Ustavne povelje.

Vidite, tu se kaže, ''političkim konsenzusom o pristupanju Republike Srbije''. Slažem se, postoji politički konsenzus, skoro sve političke stranke jesu za to približavanje, ali da li na ovaj način, da li je ovo pravi put, da li ova formulacija strategije kojom treba da se ide prema Evropskoj uniji zaslužuje konsenzus? Ne zaslužuje, onda ne možete ovo da stavite.

Kaže - kao nesporni strateški cilj. Cilj pojedinca i cilj nekog društva definiše se kao poslednja uporišna tačka ili granica do koje pojedinac ili grupa želi da dođe, da dostigne, da postigne to, dakle, strateški cilj je, pre svega sa gledišta reči strateški apsolutna zloupotreba jednog pojma kome nije mesto u ovakvom jednom dokumentu.

Da ste rekli da je potreban plan, program sa jasnim merama, radnjama, kako da se ostvare ciljevi, a ciljevi su ti i ti, to bi bilo jasno, pa bi ljudi mogli da se opredele, a ovako iza reči ''strateški'', vi možete sve i svašta da stavite. Mi smo svedoci za protekle četiri godine da se sve i svašta stavlja iza reči - strateški.

Ja ću da vas podsetim da su se u Saveznoj skupštini 2001. godine prilikom usvajanje nekih zakona kojim su se ratifikovali sporazumi između bilo koje asocijacije Evropske unije i naše države o finansijskoj pomoći, pojavljivali još gluplji pojmovi, ali onda u to vreme potpredsednik Vlade koji je vodio ekonomiju, kaže znate šta, to je problem prevoda. Molim vas, ovde nije problem prevoda, ovde se tačno zna koja grupa poslanika stoji, jer oni svi govore srpski kao maternji jezik.

Znači, nije problem u prevodu, problem je neznanja ili da se kroz ovu formulaciju progura sve i svašta, pa sutra kada neko kaže, predložili ste taj predlog zakona, pa neko ospori, pa kaže, nije to nigde u Evropi tako regulisano.

A onda neko kaže - mi smo glasali za rezoluciju, tu je pisalo to i to. Tu je ta zloupotreba koja je moguća zbog ovako loše upotrebljenih termina, da budem baš onako blag u ovoj kritici.

U četvrtom stavu se kaže ''potvrđujući odlučnost Republike Srbije da ispuni obaveze preuzete'', pa se navode neki dokumenti, pa jedna

država ukoliko nije član neke asocijacije, ona ne može da preuzme neku obavezu, njoj može ta obaveza da se nametne kao uslov. U tom smislu treba da pišete ova dokumenta. Dakle, imajući u vidu da je Evropska unija odlučila to i to, da je uslovila naš ulazak tim i tim uslovima, mi se opredeljujemo da ispunimo te i te uslove koji su navedeni. Ako to može da vam posluži kao neka pomoć kada pišete nešto, neka bude tako.

U petom stavu navodi se ''ističući želju Republike Srbije da aktivno i svestrano doprinese naporima međunarodne zajednice''.

Molim vas, koji su napori međunarodne zajednice i Evropske unije u uspostavljanju političke stabilnosti i trajnog mira u jugoistočnoj Evropi?

Pre nekoliko meseci smo doneli dokument gde smo konstatovali da međunarodna zajednica ništa nije uradila kada je u pitanju Kosovo i Metohija, da je uradila sve mimo i suprotno Rezolucije 1244 i da je na putu nezavisnosti Kosova i Metohije. Kritikovali smo svi ustavne okvire, kritikovali smo privatizaciju, kritikovali smo što nije razoružana OVK, a to su sve bili napori međunarodne zajednice. Sada ovi predlagači teraju nas da dignemo ruku da podržavamo te napore. Molim vas, ko bi to mogao da podrži?

Ja verujem u dobre namere nekih ljudi koji su radili ovu rezoluciju, ali da li su oni svesni šta znači ovo što su napisali. Izgleda da nemate pojma šta stoji u ovom tekstu.

Napor međunarodne zajednice, kada je u pitanju Republika Srbija i ovo sve što se dešavalo na prostoru i teritorije bivše SFRJ, napore koji su oni ulagali nisu bili dobronamerni, nisu svi bili dobronamerni prema ovom narodu i ovoj državi.

Ko nas sad tera da podržavamo te napore? Setite se, iskonstruisan je Račak, pa je posle 10 dana utvrđeno da to nema veze, da to nije tako bilo. Međunarodna zajednica nije povukla sankcije koje je uvela zbog Račka. Setite se pijace u Sarajevu. Tada je Srbija dobila sankcije. Posle pet dana je bilo jasno da to nema veze ni sa jednim Srbinom iz Republike Srpske. Da li je međunarodna zajednica povukla sankcije? Nije povukla sankcije. Nemojte da me terate da podržavam te napore, jer te napore ne mogu da podržim.

Dalje, prema količini ovih ne samo terminoloških, pojmovnih i političkih nedorečenosti, vidi se prava namera onoga ko je, mogu da kažem, podvalio ljudima koji su potpisali ovaj predlog rezolucije.

Stav 6. kaže: "Deleći načela, vrednosti i ciljeve na kojima se temelji Evropska unija, uz uvažavanje istorijskih i kulturnih osobenosti Republike Srbije". Apsolutno sam siguran da potpisnici ovog predloga rezolucije ne znaju ni načela, ni vrednosti ni ciljeve. Ne znaju ili nisu mogli da prepoznaju šta su to pravi ciljevi.

Tačka 7. kaže: "Pozdravljajući istorijsko proširenje Evropske unije od 1. maja 2004. godine, kojim je ukinuta politička, vojna, ekonomska i ideološka podela Evrope". Molim vas, ta podela je ukinuta padom Berlinskog zida. Nemojte da menjate istoriju. Padom Berlinsko zida, Nemačka se ujedinila, a sve druge države su se iscepkale, nestala je bipolarna Evropa, dominira samo jedna strana. Nemojte da menjate istoriju. Prvi maj 2004. ste valjda proslavili kao Praznik rada, ali nije tog momenta pala ta podela. Podela je pala kada je pao Berlinski zid.

Dalje: "Polazeći od člana 49. Ugovora o Evropskoj uniji...", dali ste nam neku brošuru, priručnik za poslanike – šta je Evropska unija. Oni tamo navode neke druge članove, ali neka bude to greška. "... postupak i uslove primanja države koja je podnela zahtev za članstvo u Evropskoj uniji ...". Sada ide suština i sadržina onoga što vi predlažete. Moraću da vam pročitam. Jedan poslanik je pokušao da ovaj tekst preuredi i da pročita svoj predlog ove rezolucije. Nešto je uspeo, ali nije mogao da popravi tekst. Ovaj tekst je nepopravljiv.

Tačka 1. kaže: "Narodna skupština Republike Srbije potvrđuje da je ubrzani ulazak Republike Srbije, kao članice državne zajednice Srbije i Crna Gore ..." Valjda je ubrzani ulazak državne zajednice Srbije i Crne Gore, a u okviru toga i Republike Srbije, ali ajde, neka ide. "... strateški i nacionalni cilj". Oko strateških ciljeva, mislim da je preuranjeno ovako kvalifikovati. Da postoji interes, to može, ali da se taj interes baš ovako definiše, ne bih mogao to da uradim.

Tačka 2. kaže: "Narodna skupština Republike Srbije izražava punu spremnost da ispuni sve neophodne preduslove potrebne za ubrzanu integraciju u Evropsku uniju". Ako se ima u vidu da je Kris Paten rekao – dva odvojena koloseka itd, kvalifikacija "puna spremnost" bi značila neku punu opredeljenost, odanost, nastojanje da se sve to uradi, da se ispune preduslovi. Očigledno onaj ko je pisao ne zna koji su sve uslovi. Uslovi su i u domenu politike, i u domenu ekonomije, i u domenu odbrane, i u domenu bezbednosti i generalno u domenu ekonomije.

Mislim da onaj ko izražava "punu spremnost", za četiri godine nije ništa uradio ili je samo unakazio neke zakonske predloge predstavljajući ih kao dostignuća Evropske unije, poput Zakona o radu u prošlom sazivu – to je evropski zakon, Međunarodna organizacija rada je dala saglasnost.

Kasnije se ispostavilo da je to Zakon iz 1848. godine, koji nigde ne važi, niti može da važi. Oni nam predlažu puno ispunjavanje. To je da se samo naježimo.

"Poštovanje prava čoveka i manjina", to je u redu, samo treba da se kaže da u tom delu mi ne zaostajemo baš mnogo. To što neko ne želi da nas baš pogleda na pravi način, to je druga stvar. Sledeće: "Ispunjavanje svih međunarodnih obaveza Republike Srbije i odlučno podržavanje stava da se sva lica osumnjičena za zločine počinjene ..."

Šta je zločin? Zločin je krivično delo. "Počinjene"? Kada biste znali koju definiciju počinjenja koristi Haški tribunal, nikada ne biste stavili ovo ovde. To nije samo izvršilaštvo, nego i saučesništvo, a u okviru počinjenja tretiraju i udruženi zločinački poduhvat. Kada biste znali šta je udruženi zločinački poduhvat, prva, druga i treća kategorija. Prva kategorija je najšira po cilju. Mogao bih da vam kažem da ste, sa gledišta Haškog tribunala, svi ovde prisutni zločinci, jer ste delili isti cilj, jer su svi građani delili isti cilj. Terate nas to da potpišemo, da prihvatimo.

Dalje kaže: "... počinjene tokom oružanog sukoba u periodu od 1991. do 2000. godine ...". Koji je to oružani sukob bio 2000. godine? Ako ste već hteli da asocirate na Haški tribunal, što onda niste dali definiciju statuta, ''Statuta Međunarodnog krivičnog suda za krivično gonjenje lica koja su počinila teške povrede međunarodnog humanitarnog prava od 1991. godine na prostoru bivše Jugoslavije''. Niste smeli to da stavite, a mislili ste na to.

Dalje kaže: "... na teritoriji bivše SFRJ, privedu pravdi u skladu sa pozitivno-pravnim propisima i međunarodnim obavezama". Pozitivno-pravni propisi su naši propisi. Ko je priveden u skladu sa našim propisima? Koji je to međunarodni propis? Mislite na Statut Haškog tribunala? To nije propis. Mislite na Haški tribunal? To je preki vojni sud, to nije sud. Da ste čitali malo knjige, verovatno bi vam bilo jasno da Haški tribunal pravi krivična dela, svojim tumačenjima daje nove elemente bića krivičnog dela, koji ne postoje, sa ciljem da po širini pokrije sve i da svakog može odavde da izvuče po potrebi i preko svakog imena i prezimena da uslovi vlast.

A onda, mi imamo takve na vlasti, da ne bi on išao, sve prihvata, pa su Srbi genocidan narod, pa su činili ovo, pa treba povući tužbu, pa treba ovo, ono, idite na izbore da legalizujemo nezavisno Kosovo i Metohiju. Mi to nećemo da potpišemo, nećemo da dignemo ruku za to. Nećemo eutanaziju, nećemo da sutra Kris Paten kaže – šta da radi, vi ste sami odlučili. Moramo da budemo uporni da istina i pravda dođu. Teško je, ali moramo da budemo uporni, jer nemamo drugi put.

Dalje: "Za permanentnu i kontinuiranu saradnju koja proističe iz članstva u Savetu Evrope i Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju". Mi kao članovi OEBS-a, svojevremeno, potpisali smo nepovredivost granica u Evropi, Pariski akt o budućoj Evropi itd. Sve je bilo na našoj strani. Niko nije to poštovao. Došli su i dali lepe usluge na Brionima i rasturili državu. Mi to poštujemo, ali oni ne poštuju. Kaže: "saradnju". Sa kim? Ko drži međunarodnu saradnju – Republika Srbija ili državna zajednica Srbije i Crne Gore? Razmislite.

Tačka 3. kaže: "Ukazuje na neophodnost što efikasnijeg rada zajedničkih organa državne zajednice Srbije i Crne Gore".

Žalite se nama kako državna zajednica ne posluje, ne radi itd, pa onda kaže - mere za jačanje saradnje sa EU. Naravno, treba da se završi izveštaj OLAF-a, treba da se završi izveštaj povodom šverca droge, šverca šećera. Otvoriće se još pitanja, budite sigurni, neke banke koje su prale pare, sve je to tekovina petooktobarska. Malopre ste imali prilike da čujete šta se sve zamera za proteklih godinu i po dana.

Ništa niste uradili da se približimo EU. Sa 2004., 2006., sad smo došli na neku godinu posle 2012. Mislite ovim suvoparnim podelama - ko je za, dobro je, ko nije sa nama, on je protiv nas, što mi je poznato, to je bilo i 1934. godine u Nemačkoj. Ako mislite time da podelite političku scenu, neće vam uspeti. Nema više iluzionista. Naša realnost je tako surova da nam ne dozvoljava da se seju iluzije.

Dalje, kaže se – ''očekuje od Vlade Republike Srbije da jednom u tri meseca'', tačka 5. – ''mi očekujemo od Vlade Srbije''. Ako smo Skupština, valjda tražimo, zahtevamo, ne, mi "očekujemo". Znači, to je dogovor. Da bi se u tački 6. reklo da treba neki plan da se napravi. Znači, mi prvo tražimo od njih neki izveštaj, pa u sledećoj tački kažemo - treba da se napravi neki plan. Valjda se prvo pravi plan, pa se traži kako se ispunjava taj plan. Kod njih sve to može da se promeni.

Nacionalna strategija. Nemojte nacionalnu strategiju. Imamo nacionalnu strategiju obrazovanja, imamo nacionalnu strategiju zdravstva, za lekove, imamo nacionalne strategije, ali nemamo ništa od toga. Napravite jedan običan program, plan - u ovoj godini treba da se usklade ti i ti propisi, u ovoj godini trebaju ovi propisi, u trećoj godini ovi propisi. Napravite u dogovoru.

Pošto Vlada vodi tu unutrašnju i spoljnu politiku, neka napravi timove koji će to da rade, neka obaveštavaju odbore i završavamo posao. Ali ne, vi sad hoćete posebnu proceduru. Koja posebna procedura? Procedura je samo ona koja postoji u Poslovniku. Vi hoćete neku novu ubrzanu proceduru.

Ne znam, na bazi ovoga, a pogotovo tačke 8. gde se Narodna skupština obavezuje da bude javni servis EU u smislu promocije vrednosti i tekovina.

I kad smo kod tekovina, malo čitajte, naše tekovine su i pre 90-te godine, ono što je kod nas bilo, bilo je tekovina Evrope u pravnom smislu reči. Setite se da smo do osamdeset i neke godine imali specijalni status u saradnji sa EU. Tada nisu imali politički interes da nas prime, uslovljavali su nas sa dva-tri uslova, ali nije smetalo što je Tito vladao.

Na kraju, ne zbog vas, nego zbog građana Srbije, sigurno da kao deo evropskog naroda i kao država koja se nalazi u Evropi, prijatelje i saradnju treba da tražimo u Evropi i da u toj saradnji izražavamo, pre svega, naše interese i da se uklapamo u nešto što po prirodi stvari mora da postoji. Nemoguća je međunarodna trgovinska saradnja ukoliko ne postoje zajednički kriterijumi. Nemoguća je saradnja u bankarstvu ukoliko ne postoje zajednički kriterijumi. To je sve normalno i to sve postoji, ali moramo voditi računa o našim interesima.

Put treba da bude stabilan, ne sme da bude brzoplet i ne sme da bude po sistemu političkih floskula i jeftinih političkih poena na bazi jednog provincijalskog teksta nekog novinara iz časopisa koji se izdavao u okviru nekog SOUR-a. Ako pravite neki dokument za istoriju, napravite ga da vredi. Napravite ga tako da je prihvatljiv za sve političke grupe koje su ovde prisutne, ali nemojte da idete sa većim uslovljavanjima nego što nas uslovljavaju oni koji kažu da treba da budemo u Evropi.

Nisam baš siguran u tu želju Evrope, da želi baš nas tamo. Nisam siguran da je to iskreno. Obzirom da je to put, napravite ovo u dve-tri rečenice, što je prihvatljivo za sve. Ovako, verujte, ne može da prođe, a biće bruka i sramota za one koji su potpisali ovo.

Ukazaću na šta se odnosi povreda Poslovnika. Mislim da je prethodnik pogrešno interpretirao sve ono što sam rekao. Jesam pomenuo potpisnike predloga rezolucije. Verovatno sam 99,9% svih reči koje sam upotrebio ovde sa ove govornice iskoristio da ukažem na konkretne nedostatke ovog predloga rezolucije.
O ličnostima uopšte nisam diskutovao, ako mogu tako da kažem. Naravno, ne pada mi napamet da osporavam nekome pravo da pokrene neku skupštinsku inicijativu, a to je pravo svih poslanika. Svaki poslanik ima pravo da se koristi time. Drago mi je što je napokon izašlo jedno razmišljanje. Posebno mi je drago što je sedam meseci truda iza ove dve strane. Posebno mi je drago, jer ovo je najbolji dokaz šta se sve u politici koristi da bi se stvorio problem tamo gde čak realno ni ne postoji...

Gospodine predsedniče, povređen je Poslovnik tako što je meni prethodnik prigovorio da sam u svojoj diskusiji dezavuisao rad onih ljudi koji su potpisnici ovog predloga i da sam nešto izneo u pogledu  njihove ličnosti...

Samo sam to hteo da objasnim da je u tom delu povređen Poslovnik i da je gospođa Čomić pogrešno shvatila, 99,9% izlaganja sam koristio da objasnim razloge.

Kada su poslanici SRS-a očekivali da, evo, napokon oko jedne tačke dnevnog reda možemo da budemo saglasni, pojavio se problem iz one priče kada su one dve kokoške bežale. Ona jedna je rekla, još jedan krug ću  da napravim da ne bih ispala laka ženska. To je poenta celokupne ove priče. Nažalost, nema tog jedinstva, a tema je poznata, jasna, jednostavna, a što reče jedan od govornika, za razumevanje problema potrebno je saznanje i inteligencija na nivou predškolskog uzrasta.

Međutim, mi imamo problem što su se pojedini državni funkcioneri otrgli i od države, i od vlasti, i od stranke, i ko zna od čega su se sve odrekli i odmetnuli, i svojim neposrednim izjavama, praktično, isprovocirali potrebu i bili neposredni povod da razmatramo nešto što je opštepoznato. Opštepoznato je da niko nema pravo da povuče ovu tužbu.

Šta se koristi kao argumentacija u ovim danima pred izbore? Imali smo prilike da slušamo dva dana. Veliki prazan repertoar argumenata. Argumenti se zasnivaju na činjenici da oni koji su iznosili te argumente nisu čitali knjige. To je osnovni problem od kada je došao DOS, da se neznanje i neka druga mana predstavljaju za velike vrline. Najmanje 50 knjiga je meni poznato, a verovatno postoji nekoliko stotina, ali možda čak i hiljada knjiga, koje su objavljene povodom NATO intervencije, agresije, napada i genocida koji su izvršili nad srpskim narodom.

Najviše ih je objavljeno u inostranstvu. Šta vredi, predstavnici DOS-a, onakvog i metastaziranog, a evo sada dobijate i Karića, kanadskog državljanina sa rezervnim srpskim državljanstvom. Ta metamorfoza DOS-a je očigledno medijska sudbina Srbije i srpskog naroda.

Kao argument za onaj drugi krug, da ih neko ne bi prozvao, kaže se, Narodna skupština Republike Srbije nije nadležna da donese ovakvu rezoluciju. Rezolucija je, pre svega, opšti akt, ali pre svega politički akt kojim narodni poslanici izražavaju svoj politički stav.

Na čemu temelje svoj stav? Na interesima Republike Srbije i svih građana Republike Srbije, na odredbi Ustava Republike Srbije o pravima i dužnosti Republike, na odredbi Ustava o nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije i, ako vam je baš potrebno da nabrajamo dalje, kao pravni osnov, onda pogledajte i odredbu člana 130. Poslovnika Narodne skupštine, gde je Narodna skupština ovlašćena da donosi deklaracije, rezolucije i druge opšte akte.

Mi smo sličnu rezoluciju doneli pre nekoliko meseci. Bili smo nadležni. I danas smo nadležni. Neki koji doživljavaju velike frustracije, a one potiču od momenta potpisivanja Beogradskog sporazuma, a frustracija im izaziva DPS i jedan Miško Vukotić, pokušavaju nama da nametnu frustracije ovde. Navodno, brinu za državnu zajednicu.

A da su brinuli za državnu zajednicu, onda to ne bi bila državna zajednica, nego bi bila jedna uređena federacija. Ovako, niti konfederacija, niti federacija, a u suštini ništa. Oni se sekiraju za to ništa. Setimo se dana kada je potpisan Beogradski sporazum, a od njih sedmorice dvojica su odmah rekli, mi ne znamo šta smo potpisali ovde. Već prekosutra su krenuli da ruše tu državnu zajednicu.

Ta Ustavna povelja nam nalaže, kao Narodnoj skupštini, jer preko nas posredno građani vrše suverenitet, da brinemo o interesima Republike Srbije. Ovom rezolucijom mi izražavamo politički stav, upozoravamo, jer je vreme da se upozori. Opasno je.

Vuk Drašković je eksplodirao kao jedan probni balon. Njemu je prethodio Boris Tadić. On je nešto počeo da najavljuje da postoji mogućnost da se povuče tužba. Niko ne sme to da uradi, niko nema pravo. Onda, u tom repertoaru, pojavljuje se penzionisani profesor, kao pravni zastupnik, koji kaže, treba da se povuče, mi ćemo da izgubimo spor. Kažite mi, ako imate advokata, pa ukoliko advokat pre početka pretresa javno saopšti da ćete sigurno da izgubite pravni spor, šta biste uradili sa takvim advokatom. Išutirali biste ga. Šta biste uradili sa advokatom koji ne upotrebi glavno dokazno sredstvo u toku postupka? Krivično biste ga gonili, jer je narušio vaše interese.

Ko ima pravo da dozvoli Vuku Draškoviću i njemu sličnima, i toj ideološkoj matrici, a koja ima svoju genezu od 1990. godine do danas, da to rade. A genocid nad Srbima nije svršeno krivično delo, nije svršeno, ono je počelo 1990. godine, ali još traje.

Kako ne bih ponavljao izrečene stavove, kako ne bih citirao knjige, a u svakoj biblioteci možete da dobijete knjigu čoveka koji ne voli SRS, to je Zoran Petrović-Piroćanac.

Napisao je knjigu "Uništiti srpski virus". Knjiga ima i drugi naslov, a zove se "Prilozi za istoriju demokratije, tolerancije i govora ljubavi". Kaže se ovako, papa Jovan II je uputio predsedniku Klintonu povodom jednog pojavljivanja u Denveru sledeće reči: "Trebalo bi da bombardujete Srbe."

Žak Širak, juna 1995. godine, objavili su mediji - Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista. Kaže - Srbi, ne kaže Milošević, Janković, Petrović, nego Srbi. Sve su ovo poruke upućene celom srpskom korpusu, u populističkom smislu, svim građanima koji žive na teritoriji Republike Srbije.

Dalje, što se Srba tiče, to je jedan bolestan narod - general Žak Kot, a to je izjava iz juna 1997. godine, bivši komandant UNPROFOR-a. Pol Džekson, urednik jednog čuvenog lista, kaže, Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava, kako bi obezbedili novac za svoj rat, trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd. Prijatelj evropskog pokreta u Srbiji, dugogodišnji ambasador SAD u Beogradu Lorens Iglberger i državni sekretar jedne od administracija u ovim godinama naše krize, saopštio je - Srbi nisu naročito pametni, srpska deca se više neće smejati.

Da vidimo šta kažu dalje ovi koji su doveli DOS na vlast.

Klaus Kinkel, 27. maja 1992. godine, saopštio je: "Srbe treba baciti na kolena".

"Zaustavite Srbe odmah, zauvek" - Margaret Tačer, 4. maja 1994. godine.

Bosiljka Misetić, potpredsednik hrvatske vlade, u kolovozu 1995. godine, kaže: "Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu".

Veliki prijatelj demokrata, Srđa Popović: "Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena", oktobar 1994. godine.

Žak De Lor, predsednik Evropske komisije: "Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja, koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je još 1990. godine objavio Memorandum".

Kaže se ovako: "Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica", Johan Fric, direktor jednog bečkog dnevnog lista.

Josip Brodski kaže ovako: "Srbija je nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena rezolucijom Ujedinjenih nacija da snosi čitav teret reparacija", 5. maj 1993. godine.

U međuvremenu, da vas podsetim, Bosna i Hrvatska su podnele tužbe protiv Savezne Republike Jugoslavije po nagovoru SAD i Nemačke.

Veliki glumac i prijatelj naših evropejaca, Piter Justinov: "Srbi su dvodimenzionalni narod, sa težnjom ka prostakluku. Životinje koriste svoje resurse znatno srećnije nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju". Taj je doveo DOS.

Diter Kluge, profesor Univerziteta u Nemačkoj, 1997. godine dao je jednu izjavu: "Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije". Gaša je to poslušao.

Vaš prijatelj Tomislav Merčep: "Na nesreću, nisam pobio sve Srbe", studeni 1995. godine. Nema ga na optužnicama uopšte. On je pobednik u domovinskom ratu.

Helmut Kol, onaj koji je pomagao našeg marksistu: "Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu". Izjavu je dao gospodin Kol, svuda je objavljena.

Džejms Bejker: "Vodićemo rat protivu Srba - diplomatski, ekonomski, politički, propagandno i psihološki"; izjava data juna 1992. godine.

Bil Klinton: "Srbi sprovode teror i siluju albansku decu"; izjava objavljena 25. aprila 1999. godine.

Na francuskoj televiziji, u TV emisiji "Horizont", emitovan je TV spot "NATO rastrebljivač", aprila 1999. godine.

Da vam ukažem i na mirotvorca, zvanog Bernard Kušner, on je marta 2000. godine, pre nego što je pošao sa Kosova definitivno, dao čuvenu izjavu: "Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje osmoro. To je jasan napredak".

Ono što najbolje odslikava zašto se ovde navodno delimo oko nečega što je opštepoznato i opšteprihvaćeno u narodu, to je izjava vašeg velikog prijatelja Džemsa Šeja iz marta 1999. godine, koja kaže: "Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti".

Ova tačka je potrebna da se to ne bi zaboravilo. Genocid nad srpskim narodom nije svršeno delo. NATO pakt je organizacija koju je neko iskoristio da bude zločinačko udruženje, a zbog onih koji prigovaraju na tačku 3. Predloga rezolucije, samo bih ukazao, pročitajte šta je napisano u članu 51. stav 3. Ustava Republike Srbije, šta je u političkom smislu sve okarakterisano kao akt izdaje.

Budite sigurni, onaj ko bude doneo odluku, ko bude učestvovao u donošenju odluke, agitovao, uticao i na drugi način doprineo, ne samo da se povuče ili da se odustane od ove tužbe, nego i da se umanji kvalitet zastupanja te tužbe, za šta je zadužen Tibor Varadi i ova nova ekipa u organizaciji Soroševoj, onda znajte da su to akti izdaje.

Da je to tako, napokon je i Vojin Dimitrijević promenio mišljenje, šef Nataše Kandić, pa je rekao: "Tužbu ne treba povlačiti, tužba ne sme da se povuče. Međunarodni sud pravde ima propise koje treba da primeni, propisi su jasni."

Od njihove volje kako će da primene ovo ne zavisi, zapamtite, a da je gusto i da se uslovljava ova vlast zato što su je doveli na vlast, da se povuče tužba.

Povlačenje tužbe je eutanazija. Mi nismo za eutanaziju.

Ni kraća diskusija onog poslanika, koji je izazvao repliku, ni veće nepoznavanje elementarnih stvari iz oblasti politike i prava.
Ima lepih knjiga u našoj zemlji o organizovanom zločinačkom udruženju. Da ste malo to pročitali, verovatno biste nekog drugog prepoznali da to radi, on se skoro kandidovao, pre nekoliko meseci je napravio stranku, to je ona završna faza organizacije organizovanog zločinačkog udruženja, kada alfa i omega sa kriminalnim ciljem, koji podstiče vršenje kriminala, više ne može da bude skriven, nego počinje da se bavi politikom. Ali, neko će vam reći, od profesora kojih imate sa pravnog fakulteta, šta je taj udruženi kriminal i šta je to zavera.
Citirao sam sve one koji su podržavali DOS, njihove originalne izjave. Iz tih izjava se vidi duboka mržnja prema srpskom narodu, ne prema režimu, ne prema pojedincu, ne prema ideologiji, nego prema srpskom narodu. Namerno sam preskočio nekoliko izjava, jedna od njih je izjava Ričarda Holbruka, koji nas je opisao ružnim rečima. Prosto sam se iznenadio kada je predsednik izašao da reklamira povredu Poslovnika, a biranim rečima sam gledao da izaberem samo one izjave protiv srpskog naroda - onih koji podstiču genocid, koji formiraju javno mnjenje.
Samo da upozorim, jedan čovek je dobio Pulicerovu nagradu, zahvaljujući tome što je od pijanog obaveštajca dobio lažne podatke i objavio o koncentracionim logorima informaciju. Gle čuda, onaj mršavi bio je Srbin, koji je nekoliko meseci posle toga umro od karcinoma, a predstavljen je kao musliman. Dobio je Pulicerovu nagradu. Zove se Roj Gatman.
Džejms Harf, angažovan da formira javno mnjenje u Americi o stradanjima, patnjama Alije Izetbegovića i njegovih sledbenika. Kada su ga obaveštajci obavestili da to što njegovi objašnjavaju i objavljuju je laž, da nema veze sa istinom, on je ponovio jednu rečenicu, koja je i te kako dobro poznata na političkoj sceni Srbije. Ta rečenica kaže, a odnosi se na njegove novinare: "Oni nisu plaćeni da budu moralisti, već da obave posao".
Problem je što je pao sneg, zavejao breg, tragovi se vide, ali čak se vidi ko je vozio skije i problem je taj što mi u Srbiji oduvek imamo taj problem što izdajništvo nalazi klicu u ovom narodu. Da smo jedinstveni bili, nama se ne bi ovo desilo, a sada neko treba da završi onaj poslednji stadijum NATO agresije i genocid nad ovim narodom, da se mi sami odreknemo od svog prava - prava na život. Čuli ste malopre egzaktne podatke, činjenice, šta kaže statistika.
Vi do sutra možete da pravite varijacije na temu - povod, uzrok, posledica, da izokrećete stvarnost, da morališete, da izokrećete pojmove, poput onog čuvenog pojma: ako je nevin, neka ide u Hag, neka dokaže, što je u suprotnosti sa nečim što važi kao standard 250 godina; 250 godina je standard suprotan - prezumpcija nevinosti: svako je nevin dok se krivica ne dokaže. Ne, vi ste promovisali - u Hag, pa neka dokazuje svoju nevinost. Sve ste okrenuli. Zna se ko je pozivao da se bombarduje. Zna se ko je aplaudirao bombardovanju. Sve se zna, zna se da je ovo poslednja etapa razbijanja srpske državnosti.
Zahvalan sam Vuku Draškoviću, on je neposredni povod da padne sneg.

Mene neki poslanici iz G17 plus napadaju zbog citata. Nisam autor tih izjava. Vaši prijatelji su dali te izjave, i tu ljutnju i tu srdžbu treba da usmerite prema Briselu, prema Međunarodnom monetarnom fondu, prema onim savetnicima koje ste primili, koji se nalaze u ministarstvima, koji vas savetuju, pomažu itd.
Nemojte vi da sada obrćete stvari. Nisu to moje izjave. I ja se gnušam nad tim izjavama i zbog toga plediram da se tužba ne povuče.
Krivac za ovu raspravu je Vuk Drašković, a to vi u vašoj koaliciji rešite, kao po sistemu kada se deca posvađaju, otac ljuljne šamarčine i deca se odmah vole. Vaš gazda ima da ljuljne šamarčinu i opet ćete da se volite. To je jasno, to smo već objasnili.
Opasna je ova zamena teza – nemojte neznanje da predstavljate za vrlinu. Ako postoji neka reč koja predstavlja jasnu i precizno određenu definiciju, i kao pojam zapisan u svim leksikonima, onda je to reč "patriotizam".
Patriotizam nije ono što nas je neko učio, moja mogućnost da putujem u svet, ili ona druga zamena teze, kome je do morala neka ide u crkvu i Mićunović ode iz stranke. Te vaše interne sisteme vrednosti zadržite tamo, ali ne promovišite to kao nešto što je prihvatljivo za ovaj narod.
I kada neko spočitava nešto Srpskoj radikalnoj stranci, na početku moga govora sam rekao – srpski narod, u populističkom smislu, a mislim na sve građane koji žive u Republici Srbiji. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci ne delimo građane Republike Srbije ni zbog programa, ideologije, a verovatno vam je poznato, i zbog činjenice da smo tako otvorena stranka u kojoj su zastupljeni svi predstavnici, svi građani, sve socijalne strukture i sve nacionalne strukture, i nemojte da obrćete stvari.
Vi ste u stanju uz pomoć medija, Soroš medija, a od sledeće godine i Soroš telekomunikacija, i kompletne buduće telefonije koja se priprema, da sve okrenete, pa je sada vaš glavni problem, vaš problem savesti i prema biračima, kako da opravdate to što nećete da glasate za rezoluciju, i onda se nalaze razlozi, smeta dlaka, smeta to što su predložili srpski radikali, smeta to što je sve to Vojislav Šešelj nagovestio, smeta to što je možda i Slobodan Milošević 5. oktobra možda jedini ispravan govor u životu imao i objasnio ko dolazi na vlast.
Nisu nam verovali, ali evo dela, dela pokazuju. Nema šest milijardi, pad proizvodnje, haos, ubistva, poslednja faza rasturanja države.
Žao mi vas je, ali vi učestvujete u toj fazi. Da li ste svesni ili niste ne znam, ali ste učesnici u zločinačkom poduhvatu.

Sudeći prema prepodnevnom toku sednice i diskusijama koje su se čule povodom ove tačke dnevnog reda, diskusiju treba da vratimo na ono što je predloženo, a to je: razmatranje Predloga odluke o izboru sudija.       
Kada se biraju sudije, neminovno je da se postavi pitanje da li ovim izborom, ili bilo kojim izborom sudija, dovodimo u pitanje nezavisnost i samostalnost suda i samostalnost sudijske funkcije.
Nešto što čini neraskidivu celunu sa samostalnošću i nezavisnošću sudija su svakako pitanja, u našem zakonu definisana kao "stručnost i dostojnost". Verovatno je da se mogu upotrebiti i drugi termini kako bi se objasnilo da nema samostalnosti i nezavisnosti ukoliko sudijsku funkciju obavlja čovek koji ne poznaje propise, ne zna da ih primeni, a pogotovo ako zna pa ih tendenciozno loše primenjuje na štetu jedne od stranaka koje učestvuju u tim sudskim procesima.
Naravno, od stručnosti, karaktera i moralnog, ipak to moram da kažem, lika tog pojedinca, koga smo mi ovde ovlastili da deli pravdu, da postupa pravedno i pravično, u skladu sa zakonima koji smo mi doneli, koje je donela ova skupština, zavisi i pitanje da li građanin ima potrebe da se javi jednoj instanci i da traži zaštitu nekog svog ugroženog prava.
Zato, sve one diskusije koje zalaze u pitanje struke, morala, karaktera, dosadašnjeg rada, iskustva, i zalaze i u druga pitanja uslova i okolnosti pod kojima se obavlja sudijska funkcija, zaslužuju pažnju i javnost treba da ih čuje.
Javnost treba da čuje zašto poslanici smatraju da neki kandidati ne bi smeli da budu izabrani da budu nosioci pravosudne funkcije, jer dosadašnji njihov rad, iskustvo, a pogotovo neke njihove individualne sklonosti ukazuju da ne mogu dobro da dele pravdu, da ne mogu da dele valjano pravdu, u skladu sa zakonom i u skladu sa propisima.
Ma koliko da se neko trudi da zameri Visokom savetu pravosuđa, pre svega u pogledu kriterijuma koje su razradili, a tiču se stručnosti i dostojnosti prilikom izbora, verovatno je da postoje i neka druga merila.
Ali, izbor sudija nije neki matematički problem i on ne može da se reši dužinom radnog staža, prosekom na fakultetu ili koeficijentima ažurnosti, ili brojem ukinutih, preinačenih i na drugi način izmenjenih odluka dotičnog sudije.
To ne može i zbog toga što ni pravda nije matematička, što ni primena zakona nije matematička. Ako bismo išli na one periferne slučajeve minusa i plusa, videli bismo da ti periferni slučajevi, koji se javljaju navodno kao izuzeci, dovode u pitanje ono osnovno pravilo.
Verovatno je da mi, kao narodni poslanici, tu ne možemo mnogo da utičemo, jer to prevazilazi i naše mogućnosti, ali verovatno i mogućnosti celokupnog pravosuđa, jer zalaze u socijalnu strukturu naše države.
Ono što sa ove govornice moramo da kažemo odnosi se na Visoki savet pravosuđa. Kada su menjali Zakon o sudovima i donosili nove propise o uređenju sudova i o Visokom savetu pravosuđa, siguran sam da niko nije imao ideju, niti želju da od Visokog saveta pravosuđa napravi jednu poluprivatnu asocijaciju. On, po zakonu i onim drugim normativnim aktima, to i nije.
Prema praksi, prema načinu rada i prema onome što se čuje, a mi jedino tako možemo da saznamo šta se dešava na sednicama Visokog saveta pravosuđa, ima puno osnova da se veruje da pojedini članovi Visokog saveta pravosuđa rade po sistemu "baci ruku u pola šest". Primer za to verovatno je i u činjenici da se pojedini članovi dogovaraju, pa kažu: ako prođe moj kandidat iz tog suda, onda ću se angažovati da prođe i tvoj kandidat u onom drugom sudu.
Prošle godine je bio primer da je jedan od članova omogućio da se njegovo dete izabere za sudiju ili tužioca, što u krajnjem slučaju nije mnogo bitno. Bitno je da je u to vreme predstavnik Vlade, ministar pravde, onako, samo ramenima, pokušavao da nas ubedi da on nema nikakve veze sa tim i da to prvi put čuje.
Dakle, ako se primene ovi kriterijumi, nepogrešivo može da se dođe do zaključka da određeni broj kandidata ne ispunjava uslove u pogledu stručnosti i dostojnosti da bi bio izabran za sudiju okružnog, opštinskog ili trgovinskog suda, ili višeg trgovinskog suda.
Srpska radikalna stranka je osporila te predloge, o kojima će se verovatno posebno glasati.
Ono što zaslužuje posebnu pažnju je to da smo za protekle nepune tri godine, od kada je krenula ta demokratska transformacija našeg pravosuđa, dobili nekvalitetne kadrove, zbog toga što je neko sa strane mogao da dođe u sistem pravosuđa, a da se o njegovoj stručnosti, u skladu sa ovim kriterijumima i ovom odlukom, izjašnjava otac.
To je situacija kada advokatski pripravnik, posle položenog pravosudnog ispita, naravno kod oca u advokatskoj kancelariji, posle izvesnog vremena, kada ispuni uslov radnog staža, bude predložen i ovde izabran za sudiju opštinskog suda. Znači, otac je dao ocenu stručnosti deteta koje je kandidat.
Slična je situacija, pogotovo kada se za pravosudne funkcije biraju lica koja dolaze van pravosuđa. Moram da kažem, kod izbora za sudije okružnih sudova, pa i Višeg trgovinskog i Vrhovnog suda, bila je primenjena logika da u više pravosudne instance dolaze ljudi koji već rade u pravosuđu. To je dobro zato što jednog iskusnog čoveka pomeramo na jedan odgovorniji posao, gde njegovo znanje i iskustvo treba da dođu do izražaja.
Ovde smo imali situacije da neko, samo zato što je predsednik opštinskog suda, koji je možda i uredio opštinski sud, u smislu ažurnosti i uopšte rada tog suda, zbog toga što je sada nervozan i više ne može sa ljudima da postupa, predlaže se da bude sudija okružnog suda.
Mislim da takav razlog ne bi mogao da bude. Sama ta nervoza, upravo, pokazuje da kriterijum dostojnosti nije ispunjen. Vi ste ovde stavili i duh tolerancije, spremnost da se čuje drugačije mišljenje, naravno, kada kolegijalno rade, kada u nekom veću odlučuju o nekoj žalbi.
Većina tih krivičnih stvari u okružnom sudu su, praktično, stvari po žalbi, gde se radi o većima gde malo ima tih pretresnih postupaka. Mi smo tu prigovorili i ukazali na nedostatke. To će biti verovatno predmet posebnog glasanja.
Ono što bih posebno istakao, zbog toga što se sa ove govornice čuju izgovori da neko ne vrši uticaj na izbor sudija, moram da kažem da za protekle tri godine u bilo koji sud da ste ušli da pitate, zašto ovaj kandidat, koji je nesporno kvalitetniji kao viši sudijski saradnik, nije izabran za sudiju opštinskog suda, a izabrano je dete nekog advokata, ili neki saradnik u javnom tužilaštvu, mogli ste da čujete odgovor: pa on se priklonio toj i toj stranci.
Kada se pogledaju biografije, kada se vidi radno iskustvo, kada se pogledaju ovi procenti i koeficijenti, neki ljudi nikada neće biti sudije jer se nisu nikome priklonili.
Naravno, kada se govori o priklanjanju misli se, pre svega, na one koji su na vlasti, bez obzira u kojoj su etapi i koje stranke stvorile vlast.
Pokušaj je bio da se preko Visokog saveta pravosuđa to izbegne, ali očigledno je da je to bio neuspešan pokušaj, jer neko je iz jedne stranke prešao u drugu, koja je nastala cepanjem te stranke, i odmah je izborio poziciju da može biti predložen, a sada njegova prva matična stranka ovde izlazi i osporava njegov izbor. Naravno, lako je da se zaključi da se radi o nečemu što je unutarstranačka stvar. Prirodni tok stvari je hteo da se oni podele na dve stranke.
Znači, jedina karakteristika i jedini dokaz stručnosti je taj što se on pravilno opredelio da pripada nekoj stranci. To nije samo problem sa sudijama, to je problem i sa prosvetnim radnicima, jer očigledno, onaj ko je hteo da bude direktor, stručnost je mogao da dokaže samo podobnošću i članskom kartom odgovarajuće političke stranke koja je na vlasti.
Ovo posebno potenciram zbog toga što je pre dve i po godine to bio glavni razlog da se donese novi Zakon o sudijama, novi Zakon o uređenju sudova, da se navodno razbije ta partijska zavisnost sudija, predsednika sudova, od stranaka na vlasti.
Kao što može da se primeti, za ove tri godine to nije razbijeno, samo se promenila forma. I što na početku ove sednice jedan reče, poistovećujući sebe sa lokalnom samoupravom, ako neko sa imenom i prezimenom utiče na kadrovsku politiku suda, to ne znači, zbog toga što je on slučajno neki funkcioner u lokalnoj samoupravi, da to čini lokalna samouprava. To poistovećivanje pojedinca sa organom lokalne samouprave je potpuno neprimereno, ali je to činjenica.
Mislim da moramo da uvažimo razlog da u pojedinim sudovima, nezavisno od sistematizacije, sudovi dolaze u situaciju da ne mogu da formiraju, ili teško mogu da formiraju veće koje bi razmatralo po žalbama u krivičnom postupku. To je jedna stvar o kojoj sigurno moramo da vodimo računa.
Mislim da ova tačka dnevnog reda ne bi smela da bude povod da se otvara veća diskusija o stanju u našem pravosuđu, jer ono je kompleksno, ono nije samo pravni, nego i sociološki problem.
Sa ove govornice bi češće trebalo da se čuju poruke, upućene građanima i nosiocima pravosudnih funkcija, da zakoni nemaju alternativu i da pravilna primena zakona mora da bude najprisutnija u sudu, jer ukoliko toga nema, onda se postavlja pitanje, a zašto bi neko tužio? Sudije su dobile ekskluzivno pravo. Malo ko može da odlučuje o tome ko je u pravu, ko nije u pravu, da donosi i da potpisuje odluke koje imaju obavezujuću snagu.
Verovatno kao religiozni ljudi prepoznajemo ko to ekskluzivno pravo ima, ali slično pravo na nižem stupnju je dato sudijama.
Zbog toga i Visoki savet pravosuđa, i predsednici sudova, i svi oni koji na bilo koji način mogu da utiču na rad suda, moraju da imaju ovo u vidu, jer ne samo što ne bi bilo dobro, nego bi bilo i štetno da postoji institucija koja ne pruža faktičku zaštitu. Čim nema institucija koje pružaju zaštitu ugroženim pravima građana, onda se neminovno javljaju alternative.
Alternativa sudu je mnogo opasnija, pogubnija i bolnija, a nalazimo se u vremenu procvata, i budite sigurni, još većeg procvata, organizovanog kriminala, koji će samo da menja svoje forme, a budite sigurni da će svoje predstavnike imati i u finansijskim krugovima, u medijima, u tužilaštvu, u policiji, i naročito u sudu, jer jedino ako tamo ima pipak svoj, on je zaštićen i može da bude organizovani kriminal u punom smislu te reči.
Pozivam sve poslanike da prilikom izjašnjavanja o ovim predlozima, a namerno nisam pominjao nijedno ime, obrate pažnju na ova dva kriterijuma - stručnost i dostojnost. Dostojnost može da se proveri i ulaskom u sud, pa od obezbeđenja, preko pisarnice, do izvršnog odeljenja, pitajte kakav je taj stručni saradnik, pitajte kakav je taj sudija? Dobićete neverovatne podatke i onda će vam biti jasno zašto je Srpska radikalna stranka protiv izbora ovih 10 ljudi za sudije u sudovima za koje ih je Visoki savet pravosuđa predložio.
Vršiocu dužnosti predsednika Vrhovnog suda i ministru bih samo poručio da posvete malo pažnje ovom fenomenu koji se desio formiranjem Visokog saveta pravosuđa. Verujte, on je postao poluprivatna institucija nekih doajena, koji vrše sudijsku funkciju. Oni se dogovaraju pre svake sednice i onda nije ni čudo što dobijamo ovakve predloge.
I ja nisam zastupnik mišljenja da, ukoliko ga okružni sud nije predložio, on ne treba da bude izabran. Ne. Visoki savet pravosuđa treba da ima tu svoju samostalnost. Ali, ukoliko ste mišljenja, stav suda i svih drugih, koji se pitaju povodom izbora, na neki način savetodavno, stavili u ovoj formi, onda insistirajte da se ta mišljenja i dobiju. Udahnite dušu tom mišljenju, da znate koju snagu to mišljenje ima.
Ovako dolazimo u situaciju da na jednom primeru vidimo da je okružni sud bio u pravu, ali da su dvojica sudija, koji su članovi Visokog saveta pravosuđa, svoju volju progurali kroz Visoki savet pravosuđa i dobili smo takve predloge. Mi smo to odmah osporili, ne zbog procedure, da se razumemo, nego zbog činjenice da se tu nešto čudno dešava.
Naravno, bilo je tamo i onih mišljenja gde oni kažu, povodom tog i tog kandidata, ali odnosi se i na druge kandidata. To je široko mišljenje koje daje apsolutnu slobodu i nikoga ni na šta ne obavezuje.
Mislim da što više ljudi, kada se prvi put vrši izbor za sudije, treba da dolaze iz pravosuđa. Sudijska funkcija je zanat. Sve je zanat. Apsolutno, svaka ljudska aktivnost je zanat.
Po tome se delimo na dobre i na loše majstore. Verovatno dobar majstor sudija niče iz suda, iz sudske strukture, volonter, pripravnik, sudijski saradnik itd. Ovima što dolaze mnogo puta sa strane treba pružiti šansu da se ne bi uskratila prava građanima, ali posebnu pažnju treba posvetiti, jer dokaz o stručnosti se dobija verovatno od nekompetentnih osoba, a da li je to roditelj u pitanju, kada je u pitanju advokat, da li je rođak, ukoliko je bilo pravnika u nekom privatnom preduzeću itd.
Problem je kompleksan. Želimo da doprinesemo i mislim da veliki doprinos dajemo time što ukazujemo koje ljude ne treba izabrati za sudije.

Ovim predlogom zakona Vlada u suštini pokušava da nastavi politiku DOS-a u oblasti socijalne politike. Prethodni sastav dosovske vlade je radio na novim definicijama siromaštva i ovaj predlog zakona je, praktično, nadgradnja, proširivanje tog pojma.
Da me ne bi neki kritikovali kako stalno osporavam zakone, u ovom zakonu neke stvari mogu i da pohvalim. Ovo je možda jedini zakon koji s pravom može da bude u suprotnosti sa Ustavom, iz prostog razloga što Ustav ne promoviše bedu i siromaštvo, nego daje priliku životu. I, svaki propis koji ima u vidu život i nastojanje da se obezbedi, koliko-toliko, blagostanje zaslužuje pohvalu. Međutim, ovaj zakon, očigledno, ima samo u naznakama dobru nameru, ali kada se pogledaju odredbe, šta se menja, kako se menja i koliko se menja, onda cilj nije postignut. Ni delimično nije postignut.
Kao što promenom radnog zakonodavstva nije ostvaren onaj cilj, već kontra cilj, tako i ova terminološka promena nivoa socijalne sigurnosti na minimalni nivo socijalne sigurnosti u suštini ništa ne znači. Vi se sećate da smo i garantovane zarade ranije imali prilike od onih eksperata koji ne znaju ni šta je društveni proizvod, ne znaju ni da uzročno-posledično analiziraju nešto što je činjenica, koji optužuju nekoga za gubitak društvenog proizvoda u desetogodišnjem periodu; pa naravno da je izgubljen društveni proizvod, jer se ovaj narod borio za život i sačuvao je više od trećine tog društvenog proizvoda.
Činjenica je da onih 6,5 milijardi nije došlo 24. septembra 2000. godine, činjenica je da je došla velika pomoć iz inostranstva, otpisani su dugovi, pa je činjenica da je privreda u još težem stanju. Činjenica je "početak za imetak", koji se pretvorio u pustoš i činjenica je da je napokon neko zaboravio da nas ubeđuje u aktivnu socijalnu politiku.
Naravno, kada se analizira onaj zakon koji je prošle godine jedan sindikalni funkcioner kao ministar predlagao, a to je zakon o zapošljavanju i sigurnosti i pravima za vreme privremene nezaposlenosti, kada posle tri ili šest meseci ili možda godinu dana čovek koji je ostao bez posla ostane i bez te naknade, naravno da on postaje socijalni slučaj. Dakle, onda postaje socijalni slučaj i onda prelazi u oblast socijalne zaštite.
Ceo sistem obaveznog osiguranja kod nas nije mnogo kvalitetan i nije mogao da zaživi iz prostog razloga što privreda ne radi, što je jedan od lidera DOS-a u Prokuplju 2000. godine septembra meseca rekao - sve ćemo da zapalimo, ako ne pobedimo. Bilo je potrebno da se samo Skupština zapali, kako reče Batić, tri kompjutera i dve zavese. Naravno, ako privreda ne radi, onda ne pomaže ni aktivna ni bilo koja druga socijalna politika. Međutim, ovaj predlog zakona vrvi od pustih želja i netačnih premisa.
Nesvesno je predlagač učinio dobro što je prvi put posle sedam ili osam godina promovisao jedan princip koji izvire iz Ustava Republike Srbije. Republika garantuje socijalnu sigurnost građanima, nesposobnim i onima koji nemaju dovoljno sredstava za život. Pošto ona to garantuje, ona to garantuje na celoj svojoj teritoriji i dobro je što je napokon počeo da se koristi kao kriterijum republički prosek, ali nije dobro što je izbačen kriterijum koji se odnosi na neposredno okruženje, opštinu, gde korisnik socijalne zaštite živi. Očigledno je da je pravo rešenje kombinacija ta dva uslova.
Evo vam i primera za to: mi smo nedavno imali izbore, a ja moram da vam kažem da u opštinama Trgovište, Medveđa trgovina procveta onog dana kada članovi biračkog odbora u proširenom sastavu dobiju naknadu za rad na dan izbora, tih 1.500 dinara mnogo znači jednoj porodici; onda nije ni čudo što je u Knjaževcu jedna žena revoltirana što nije član biračkog odbora razbila kutiju. Vidite šta je njoj predstavljalo tih 1.500 dinara.
Ovim zakonom ne može da se popravi ono što je u sferi ekonomije, nova definicija novog siromaštva ne pomaže, ne leči rane, socijalno stanje može da se popravi ukoliko privreda radi, ali mi već dve nedelje donosimo ovde zakone za koje apsolutno mogu da tvrdim da su u funkciji da se ne radi. Izmišlja se sve i svašta, a imaćemo jednu tačku, ne znam da li je sledeća, to je porez na dodatu vrednost koji će svojim nebulozama dodatno da iskomplikuje stvari. Ništa nije urađeno da privreda počne da radi.
Što se tiče naše poljoprivrede, ne valja kad ne rodi, a još gore je kad rodi. Ne može da se dogovori oko zaštitne cene, pa se baci, tu nešto ne valja, nešto ne ide. Pravac kojim se vlast kreće je pogrešan. Sa pepela ništa ne može da iznikne i u to budite sigurni. Ne treba uništavati ono što postoji, dakle, treba to čuvati, jer sve što sa strane bude došlo, to je onaj sir u onoj mišolovci.
Mi ćemo povodom amandmana da analiziramo sve ove članove gde smo podneli amandmane i ukazaćemo na nedostatke, ukazaćemo da se išlo na pola puta, ukazaćemo šta će u praksi da znači promena ovog zakona. Ova promena ništa dobro neće doneti, kao što ništa dobro neće biti ukoliko 250 poslanika glasaju za ovaj predlog zakona. Iz te činjenice ne dolazi ništa dobro, jer u našoj stvarnosti, u našoj ekonomiji i u pogrešnim zakonima kojima se nešto navodno popravlja...
Ostatak vremena koje mi pripada usmerio bih da ukažem na jednu pogubnu stvar koju Vlada radi. SRS je pre dva meseca predložila promenu ovog zakona i uvođenje posebnog prava, a to je posebno pravo na materijalno obezbeđenje koje bi uživali pojedinci i porodice koje žive na prostoru Kosova i Metohije. Vlada to nije odbila, ali je dala mišljenje da će svojim predlogom zakona na celovitiji način to da reguliše. Nažalost, tog dela nema u ovom predlogu zakona. Ako predlagač misli da se ono što je bila početna ideja, a to je kako da se pomogne ljudima, nalazi u članovima 2. i 3. Predloga zakona, onda se grdno prevarila.
Ne smete da nasedate na priče o zabrani postojanja paralelnih institucija vlasti na teritoriji Kosova i Metohije. Svakim zakonom mi moramo da dokažemo da su Kosovo i Metohija u sastavu Republike Srbije i da mi imamo suverenost na toj teritoriji, ma koliko to nekome delovalo čudno, nekome bolno, a neko se pravio da je veliki vizionar, političar, pa kaže - nije prilika da se to napiše, da ne brkamo u oči nekima.
Ne, mi vodimo politiku pre svega zbog naših građana, a ne zbog okupatora i mnogo bi bilo preciznije i jasnije svima da se sa nekoliko odredbi regulisalo to posebno pravo na materijalno obezbeđenje, pa ako treba i da se promeni odgovarajući propis kojim bi se obezbeđivala i namenski usmeravala sredstva za porodice koje i danas žive na Kosovu i Metohiji. Ovako imamo jednu igru reči iz koje svako može da zaključi i ovako i onako, pa da u jednom trenutku Vlada kaže - da, mi smo u tom članu mislili na Kosovo i Metohiju, a u drugoj situaciji da kaže - ne, mi nismo mislili. Mi smo mislili o krpljenju nekih socijalnih rupa, kako je to, doduše vrlo široko, pa verovatno i neprecizno dato, kaže se - u slučajevima izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana.
To u suštini ništa ne znači. Veliko ugrožavanje i izuzetno ugrožavanje standarda velikog broja građana je prisutno u svim opštinama u Republici Srbiji, u svakoj ulici, možda nije na Senjaku i Dedinju, ali prođite bilo kojim mestom, izuzetno je ugrožen standard svima.
Nešto što ste radili kao intervenciju u članu 10. zakona unošenjem novog stava 2, koji u suštini ništa ne znači. Da me ne biste pogrešno shvatili, mislim da Ustav promoviše život i da je dobro što ste na poseban način dali, ako ne definiciju, onda prezumpciju šta se smatra da je neko nesposoban za rad i da nema dovoljno sredstava za život; na posredan način, široko ste to dali, to je dobro, ali nivoi socijalne sigurnosti koji se garantuju ovim zakonom su ispod svakog kriterijuma.
Ako vi mislite da za petočlanu porodicu minimalni nivo socijalne sigurnosti treba da bude 32% bruto zarade, da upotrebimo taj termin, onda ste se stvarno grdno prevarili, jer 32% neka bude 6.000,00 dinara. Oni koji su se anketirali kod B92 sa 12.000,00 dinara znaju kako su prošli.
Neka neko kaže koja je to formula potrebna da petočlana porodica može da izmiri sve komunalne usluge i da obezbedi elementarnu egzistenciju sa 5.000-6.000, pa neka bude i 10.000 dinara u ovom vašem obračunu. Nema tog matematičara koji može da napravi tu matematiku da se opstane sa tako malim sredstvima. O tome niste vodili računa, držali ste se procenata, budžetskih mogućnosti ili nemogućnosti. Zbog toga ovaj zakon ne valja. Mi smo pokušali amandmanima da vam ukažemo u kom pravcu treba da se menja.

Moramo da razgraničimo neke stvari. Troškovi postupka su jedno, a troškovi smeštaja drugo. To su dve potpuno različite stvari. Sva lica koja podnesu zahtev da bi ostvarili neko pravo iz oblasti socijalne zaštite ne snose troškove postupka. To reguliše član 1. stav 3, odnosno član 8. stav 3. Predloga zakona.
Još jedna vrlo važna stvar. Moram da upozorim predlagača na član 39. Ustava Republike Srbije: "Građanima koji su delimično sposobni za rad zajemčuje se osposobljavanje za odgovarajući posao i obezbeđuju se uslovi za njihovo zapošljavanje, u skladu sa zakonom." I stav 2. koji se direktno tiče ovog zakona, a to je taj jedini član koji u pogledu sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina reguliše pravo na socijalnu sigurnost građana u Republici Srbiji. Taj drugi stav, o kome mi danas pričamo govoreći o ovom predlogu zakona, kaže: "Država obezbeđuje socijalnu sigurnost građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstva za izdržavanje." Malopre sam vas pohvalio što ste prekoračili ovo, što ste dali jednu široku definiciju šta se sve može tumačiti kao nesposobnost za rad.
U ovom članu 1. Predloga zakona, kojim dotičete troškove postupka... Ovo su troškovi postupka, vama se javljaju ta lica, lica koja su u stanju socijalne potrebe, lica koja vape za materijalnim obezbeđenjem ili nekom drugom uslugom socijalne zaštite. Vi od njih želite da naplatite usluge, odnosno ne usluge, nego troškove postupka.
Kada ste rekli ako je neosnovano, ako neko živi na Senjaku, Dedinju, ima 200.000 evra prihod kao Karić, pa se igra sa Centrom za socijalni rad, pa podnosi zahtev da mu se dodeli socijalna pomoć, pa njemu naplatite troškove postupka, ali ovo nije ta situacija.
Ministre, malopre ste pogrešili. Gospođa Radeta je podnela amandman koji se odnosi na troškove postupka, a ne na troškove smeštaja, kako ste vi izašli i objasnili ovde.
Troškovi postupka su oni troškovi koje je imao Centar za socijalni rad, da zavede zahtev, da ga obradi, da socijalni radnik nešto proveri, ispita, napravi zapisnik, da sedne kolegijum pa razmotri koji vid socijalnih usluga treba da se pruži ili, ako je u pitanju samo materijalno obezbeđenje, da se uzme zahtev, da se provere potvrde, itd. To su troškovi postupka, a troškovi smeštaja, to je kada se smesti u gerontološki centar ili neku drugu ustanovu socijalne zaštite, pa postoje troškovi za ishranu. Pobrkali ste temu. Član koji ste napisali odnosi se na postupak, a pričali ste nam o troškovima smeštaja, to su babe i žabe.

Svakako da je ovo jedan dobar amandman. Čudi me da oni koji ne prihvataju ovaj amandman na neki način priznaju da su i oni političari, kako se onaj reklamira da nije političar. Ubi se objašnjavajući, prvo salata, pa motike, pa lanci itd. Znate i sami, on je u izbornoj kampanji koristio to da ga niko nikada nije poslušao, a on ima program za sve. Da on više ne bi objašnjavao ljudima ko je, šta je, da li jeste ili nije političar, mi smo predložili izmenu i dopunu zakona.
Iskoristili smo priliku da to što smo predložili u našem zakonu u vidu amandmana damo na vaš predlog zakona. Gospodin Kragović vam je lepo objasnio da se zalažemo da se uvede jedno posebno pravo, pravo na materijalno obezbeđenje, koje bi bilo locirano tako da korisnici tog prava budu samo lica koja ispunjavaju te uslove koje je gospodin Kragović pročitao. Naravno, to se odnosi na stanovnike Kosova i Metohije, koji žive u teškim uslovima, pod okupacijom, i onda ova vaša priča o minimalnom nivou socijalne sigurnosti u stvari ništa ne znači. Postoji neki nivo socijalne sigurnosti; on ne može da bude ni minimalni ni maksimalni. Ako već koristite reč - minimalni, znači da postoji i neki drugi nivo socijalne sigurnosti. A, njega u zakonu nema.
Zato sam na početku i rekao - prešli smo preko lapsusa koji ste iskoristili, koji ništa ne znači u celom kontekstu ovog zakona, ali da li može priča o minimalnom nivou socijalne sigurnosti da važi npr. u Kosovskoj Mitrovici. Za većinu stvari tamo je sredstvo plaćanja evro. Tamo su potpuno neke druge cene. Statistička obrada života, onog koji se prati, privreda, ekonomija, rast i sl., gotovo da ne postoji. I, sada, ljude koji vape za pomoć da bi mogli da ostanu u svojim kućama, jer sve nas čuvaju tamo praktično, dovedemo dotle da ministar izađe i kaže - mi to ujednačavamo da bude isto. Pa, ne može da bude isto u Beogradu i u Kosovskoj Mitrovici. Nikako ne može da bude isto.
Kada sam na početku pričao da je dobro što ste dali široko tumačenje jedne ustanove pre svega sam mislio na ovo. Za to vam niko neće zameriti. Niko neće da vam zameri ukoliko to date. A, vi ste gospodina Kragovića i ove poslanike sa Kosova i Metohije uputili na to da našim građanima tamo objašnjavaju - vi podnesite zahtev, pa se javite kod Čovića. Vi ga sedam meseci niste promenili, ljudi. Ne smete da ga promenite. On se žali na vas kako ste mu ukinuli račune a ministarstva nisu preuzela funkciju.
Znate, opozicija ne služi za to da vas miri koliko vi možete da se posvađate. Mi ne možemo da vas pomirimo. To što se vi svađate, to je vaš politički problem, ali zašto da neko pati zbog te vaše svađe?
E, zbog toga se mi javljamo, pa kritikujemo. Nivo socijalne sigurnosti i zaštite na Kosovu i Metohiji je loš, ne postoji, nije dobar, želimo da se poboljša.
Zato sam na početku i rekao - ako treba i dodatnih sredstava... Predstavnik jedne političke stranke koja je zastupljena ovde, kada smo pričali o akcizama na cigarete, dao je jedan predlog - evo, da od sutra svaka paklica ima svoj namenski deo koji ide za Kosovo i Metohiju. Isto se vlast smejala. Bilo im je smešno, pa se desio 17. mart, a ko zna šta će sve još da se desi. Treba da se ohrabre ti ljudi, da shvate da iza njih stoji država. Svi mi stojimo iza njih. Da im pomognemo - to bar može.
E, sada, ako sprovedemo pravno-tehničku i pravno-logičku analizu ovoga što ste uradili, stav 2. u odnosu na stav 1. postojećeg zakona ništa ne znači. Moram to da vam kažem. Tumačenje može i ovako i onako. Ako ste ovim stavom hteli da zamenite i ono što stoji u amandmanu gospodina Kragovića, onda niste uspeli ni približno. Čak bih rekao da ste pokvarili stvar.
A za ovo što ste napisali vi stvarno nemate pokriće u Ustavu Republike Srbije. Nemate pokriće, jer malopre sam vam citirao član 9. stav 2. Ustava Republike Srbije koji na drugačiji način sagledava socijalnu zaštitu koja je u nadležnosti države, onaj deo socijalne zaštite koji garantuje država.

Mi smo ovim amandmanom hteli da skrenemo pažnju na situaciju kada je u pitanju socijalna zaštita pojedinaca i porodica na teritoriji Kosova i Metohije. Mislim da su predstavnici Vlade dobro shvatili da je ovo u suštini dopuna postojećeg člana 11. Zakona. Međutim, da ne bih ponavljao ono što je već rečeno o visini i nivou socijalne zaštite i iznosima, ja bih samo prokomentarisao šta to Vlada menja u članu 11.
Vidite, novim stavom, prvim, vi kažete da minimalni nivo socijalne sigurnosti za mesec septembar 2004. godine... Nije dobro da se u zakonskoj normi nešto što bi trebalo da bude osnov i merilo tako definiše, veže za neki mesec i neke godine. Ne bi bilo dobro, bez obzira što vi u sledećim stavovima govorite o metodologiji kako se sve to usklađuje, ali nije pravilno kada se piše zakonska norma da se pravi presek sa određenim datumom i određenim stanjem, već se na jedan objektivni način govori o nečemu što može biti merilo.
U tom smislu, postojeći član 11. stav 1. je kvalitetnija norma i sve ste to mogli da uradite da ste samo promenili one reči koje su se odnosile na opštinu i uveli republički prosek.
Moram da vam skrenem pažnju, vi kažete da se minimalni nivo socijalne sigurnosti za mesec septembar utvrđuje u procentualnom iznosu od osnovice koju čini prosečna zarada ostvarena po zaposlenom u Republici u drugom kvartalu. Drugi kvartal je četvrti, peti i šesti mesec, mi pričamo o pravu koje treba da se koristi u sedmom mesecu.
Vi ste izbacili šesti mesec, tako da ćete dobiti nešto, kako vi to nazivate - minimalni nivo socijalne sigurnosti, kao reper prema kome se utvrđuje da li neko ispunjava uslove za ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje, a kasnije imate u nekim odredbama, kada se podnosi zahtev, gde se uzima prethodni mesec, dva meseca ili eventualno tri meseca pre podnošenja zahteva. Uvek se javlja jedna rupa u obračunu, a taj obračun će biti nerealan, ukoliko se usklađivanje veže samo za tzv. rast, odnosno promene jednog statističkog podataka, a to su troškovi života.
Vratiću se na onu diskusiju od juče. Na ovaj način prividno se povećava osnovica, ali kroz usklađivanje uzima se niži procenat statistički i usporava ne samo rast, nego definiše nivo siromaštva praktično i onda dobijamo apsolutno nerealnu sliku.
Kada pročitate ovo obrazloženje, vi možete da dođete do zaključka da u ovoj zemlji postoji 24.000 porodica koje su siromašne, a prava će po ovom zakonu navodno da ostvari još 13.000 porodica i onda ste došli do nekog broja od oko 40.000 porodica. Dakle, 40.000 porodica; neka bude puta četiri, vrlo lako ćete doći do podatka da samo 160.000 ljudi u ovoj zemlji teško živi, što naravno nije realno.
Zbog čega nije realno? Zato što je kao nivo socijalne sigurnosti uzeto nešto što je na tako niskom nivou da kada biste ljudima priznali i 100%, a ne da vezujete za procente 16%, 32%, već i 100% da priznate kao nivo socijalne sigurnosti, opet bi ljudi bili siromašni i ne bi mogli da zadovolje elementarne potrebe. Znači, ovde se radi o jednoj statističko-matematičkoj pretumbačini uz gubitak jednog meseca, odnosno dva meseca, mislim na juli i avgust, u obračunu, a to daje reperkusiju kada je u pitanju, meni se čini, član 18. i ovi kasniji članovi.
Znači, osim ove intervencije koju mi predlažemo amandmanom, a koja se tiče Kosova i Metohije, imaćete problema sa ovim tekstom koji ste uneli kao normu, jer imaćete uvek nerealnu sliku. Prividno rešavate nešto, a u stvari ništa se ne rešava, nego se samo zaustavlja na jednom nižem nivou.
To je i prethodni ministar isto uradio kada je u pitanju penzijsko i invalidsko osiguranje, ali tada su našli formulu da idu sa prosečnim rastom, pa su uzimali rast cena na malo, rast troškova života i to se pokazalo kao nerealno. Vi ste sada uzeli još niži procenat, što neće biti dobro. Hvala vam.

Mi ovim amandmanom pokušavamo da vas ubedimo da shvatite da reč "minimalno" u ovom članu i u prethodnim članovima apsolutno ništa ne znači, jer ako je nešto određeno kao nivo socijalne sigurnosti, ako to isto predstavljate kao nešto minimalno, onda država garantuje da svi oni građani koji imaju prihode ispod tog iznosa imaju prvo do tog punog iznosa. Međutim, to nije tačno, a drugo, reč "minimalno" ste upotrebili da biste sakrili jednu matematičko-statističku operaciju koja se nalazi u članovima 3. i 4. i u onom članu koji se odnosi na član 18. zakona.
Evo o čemu se radi. Vi ste članom 4. Predloga zakona utvrdili minimalni nivo socijalne sigurnosti za mesec septembar 2004. godine. Vi niste dali pojam šta to znači minimalni nivo socijalne sigurnosti, niste ga definisali, nego ste rekli koliko on iznosi u septembru; pa ste u članu 5. pokušali nešto da promenite, a to je član koji se tiče prihoda, pa ste u prvom stavu dopisali tu reč "minimalno".
Ali, moram da vas upozorim da posle vaše intervencije na zakonu član 18. stav 1. tačka 1) glasi otprilike ovako – prihodi koji se ostvaruju u mesečnom iznosu u visini prosečnog mesečnog prihoda, umanjenog za poreze i doprinose (znači, nisu poslanici pogrešili kada su pričali o neto zaradama, nego vi niste shvatili na koji deo se odnosi njihovo izlaganje) ostvarenog u tri meseca koji prethode mesecu u kome je podnet zahtev.
Znači, ako je zahtev podnet u oktobru, onda se uzimaju tromesečni prihodi unazad, a nivo će da se odredi za oktobar tako što će se septembarski uskladiti sa rastom troškova života, a prilikom utvrđivanja septembarskog koristiće se podaci za april, maj i jun. Ovo različito računanje bi kada bi se svelo samo na mesec dana zakašnjenja verovatno bilo prihvatljivo. Ovde je mnogo veći vremenski period koji ne ulazi ni kada je u pitanju utvrđivanje tog tzv. minimalnog nivoa socijalne sigurnosti.
Vidite, ova reč "minimalno" ništa ne znači u ovom predlogu zakona. Treba nekako da je izbacite, jer možete da stvorite veliku zabunu kod onih koji treba da primene ovaj propis, a pogotovo dopisivanjem stava 2. u članu 10. zakona, gde unosite još veću konfuziju, tako da se može desiti da oni koji podnesu zahtev da ostvare ovo pravo žive u jednom uverenju, a da službenik na šalteru koji treba da odluči o ovome primeni ovaj vaš propis koji je poprilično dvosmislen, pa da dođemo u raskorak da se čoveku odbije zahtev. Sva njegova primanja su iznad minimalnog nivoa socijalne sigurnosti, a on nikako ne može da vas ubedi da sa primanjima koja ima ne može da sastavi od 1. do 10. u mesecu.

Član 13. Predloga zakona uređuje oblast - dodatak za pomoć i negu drugog lica. Tu imamo dva pristupa. Jedan je pristup Vlade, koji opet primenjuje neku novu metodologiju, pa propisuje da mesečni iznos dodatka za pomoć i negu drugog lica za septembar 2004. godine iznosi 4.000 dinara. Naravno, posle ide ono usklađivanje sa rastom troškova života.

Mi predlažemo da se iznos dodatka za pomoć i negu drugog lica utvrdi na sledeći način, odnosno da se dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje u mesečnom novčanom iznosu u visini od 30% od prosečne zarade ostvarene po zaposlenom u Republici u prethodnom mesecu. Verovatno je to viši iznos od ovog koji predlaže Vlada. A, pokušaću da objasnim zašto to i treba da bude viši iznos, odnosno veći iznos.

Prema svim statističkim podacima, a to se poklapa i sa našom surovom stvarnošću, naše stanovništvo stari. Prema svim podacima i pokazateljima nama nedostaje veći broj smeštajnih kapaciteta za stare osobe o kojima nema ko drugi da brine. Veliki je broj staračkih domaćinstava gde je jedna osoba u pitanju, ili bračni par, koji su bolesni, kojima je potrebna pomoć i nega od strane drugog lica.

Da se ne bi nepotrebno gradili kapaciteti za smeštaj tih lica i da se ne bi gerontološki centri pretvarali u ustanove za smeštaj bolesnih lica koja ne primaju bolnice, a to nije svrha gerontoloških centara, predlaže se povećanje ove naknade, da korisnik ovog prava može da izdvoji ta sredstva, da ih usmeri u plaćanje usluge nekog trećeg lica, koje će da dođe i da mu pomogne, da mu spremi hranu, da očisti kuću, jednostavno da bude u kući i da mu pomogne, jer zbog starosti i bolesti to lice nije u mogućnosti samo to da uradi.

Sa iznosom od 4.000 dinara teško da može da se obezbedi i plati ta pomoć koja je neophodna nekom licu. A, korisnici ovog prava su stvarno lica, sudeći po medicinskim kriterijumima i indikacijama koje treba da se ispune, koja su stara i nemoćna, budite sigurni u to, koja bez tuđe pomoći i nege praktično ne mogu samostalno da žive. Zbog toga se predlaže drugačiji način obračuna i utvrđivanja novčanog iznosa za pomoć i negu, da jednostavno može da se plati da neko bude koliko-toliko zainteresovan da pomogne starim licima.

Iskoristiću priliku da ukažem i na ostale odredbe ovog predloga zakona, a posebno na ovo što ste napisali u članu 38. gde kažete - zahtevi za ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje i dodatka za pomoć i negu drugog lica, podneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, rešavaće se po ovom zakonu. To znači, svi zahtevi koji su danas i sutra podneti, ili u roku od desetak dana. A, verovatno će i da se objavi ovaj zakon. Verovatno će za petnaestak dana da stupi na snagu.

Praktično, ova prava se koriste tek od 1. septembra i način na koji se odlučuje o zahtevu i rešava o pravu i priznaje pravo ukazuje na to da se novčani deo tog prava ostvaruje unazad. Ono što se priznaje za septembar, od 1. septembra, dolazi praktično tek početkom oktobra.

To je taj treći mesec vakuuma, i vraćam se ponovo na onu raspravu o minimalnom nivou socijalne sigurnosti. Tako i ovo pokazuje da matematika i statistika ne mogu baš mnogo da pomognu.