Ovim amandmanom hteli smo da skrenemo pažnju da u Srbiji postoji Zakon o državnoj upravi koji se odnosi i na sistem obrazovanja i najdirektnije se odnosi i na ministarstvo.

Moram da vam objasnim da sve one delatnosti ili oni poslovi koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, a obrazovanje, ono državno, se finansira odatle, podrazumeva da mora da se poštuje Zakon o državnoj upravi.

Kao organi državne uprave postoje kod nas, ministre, ministarstva, organi u sastavu ministarstva i posebne organizacije i neko vam je ovde sve izbrkao u ovom zakonu. Pošto se finansira iz budžeta, iz poreza, garantujete ista prava i u Trgovištu i u Beogradu. Znači, i po pitanju prevoza dece do škole, i po pitanju grejanja, i krede, i table, i fonda časova, i nivoa i kvaliteta znanja, sve to vi garantujete. Vi ste ovim zakonom to prihvatili.

Ja vas podržavam u tome i skrećem vam pažnju, gospodine ministre, ako je osnivač neke ustanove, neke škole Republika, ona finansira. Ne može osnivač da bude AP i lokalna samouprava. Ili je Republika osnivač ili privatno fizičko ili pravno lice koje želi da stiče dobit. Država kada osniva ove institucije ne stiče dobit, nije dobitna organizacija, nego se primenjuju propisi o javnim ustanovama i javnim službama. To što će neko u ime ministarstva da potpiše i da bude ministar to je individualizacija i personifikacija, ali organ je ministarstvo. Ministarstvo je organ, a vi očigledno kažete – 22 subjekta su se pitala povodom ovog predloga zakona, pa onda mi je jasno što je ovako. Više babice, kilava deca.

Nažalost, član 23. je tako sročan da mnoge reči prosto mame različite sinonime i onda dolazimo u ovu situaciju u kojoj se nalazimo već nepunih tri sata, otprilike.

Samo postavljam pitanje – da li ova materija koja je regulisana Predlogom zakona članom 23. spada u ono što se zove osnove sistema vaspitanja i obrazovanja? Moram da vam kažem da ovom članu ovde nije mesto.

Samo da vas podsetim, pošto smo na terenu prava na obrazovanje, šta mi možemo zakonom da regulišemo? Samo način ostvarivanja tog prava i ništa više. Ako se radi o stranom elementu, onda nam Ustav nalaže još neke druge restrikcije. Vi ste u ovom omnibus članu 23. ubacili sve i svašta, pa sad svako može da tumači svaku od ovih reči, ovih pojmova na svoj način.

Da vas podsetim, pitanje ono kolokvijalno kod nas, izbeglice, prognani, raseljeni, to je rešeno našim pozitivnim propisima. Stranci, pa i do sada su stranci mogli da školuju decu u Srbiji, stranac sa stalnim boravkom itd. Ako je postojala potreba da se nešto uredi, to ste trebali da uredite posebni zakonima – Zakonom o osnovnom obrazovanju, Zakonom o srednjem obrazovanju, Zakonom o visokom obrazovanju. Ako se radi o ovoj kategoriji koju kolokvijalno sada nazivamo migranti, onda je to trebalo nekim drugim zakonom da se reguliše. Ovako ste nepotrebno izazvali raspravu i nepotrebno uneli konfuziju i zbrkali sve u članu 23, da ne može ništa da se tu raščivija.

Namerno ne čitam naš amandman, koji se odnosi na stav 3, gde pokušavamo nešto da ispravimo, a znamo da ne možemo ništa da ispravimo, jer je zakon loš. Vaš zakon je zbrkan. Zakon postoji dokle god postoje mogućnosti da se koriste sredstva iz pristupnih fondova EU, donacija itd, a čim toga ne bude bilo… Ovde je sistem preglomazan, komplikovan.

Zamislite, vi u stavu 3. nalažete obavezu jedinici lokalne samouprave, i to Zakonom o osnovama sistema, kada je u pitanju strani element. To je nešto neshvatljivo. Sumnjam da je ovo išlo u Sekretarijat za zakonodavstvo. Sumnjam da ste mogli da dobijete pozitivno mišljenje na Predlog zakona. Ovo kako je napisano, ovo je loš prevod još goreg prevoda iz EU.

Još jedanput vas podsećam, vratite ova dva predloga zakona na doradu, neka vam uzme neki čovek tamo, koji ne mora baš da barata sa tim evropskim terminima i tim lošim prevodima i nek napravi dva normalna predloga zakona. Ovako će svako ko god se javi da priča biti u pravu i svi su u pravu, a promašena tema. To je ono kao što vi prosvetni radnici kažete – super je rad, ali promašena tema, jedinica.

Mi smo podneli amandman, pre svega, da bi skrenuli pažnju.

Gospodine ministre, napravili ste problem sa matematikom na drugoj decimali. U ovom stavu gde kažete – Vlada polovinu članova, odnosno, kako vi to rekoste ovde, 18, ali, polovina od 35 nije 18, a vi imate vrsne matematičare u SNS i oni znaju koliko je 2+2.

Gospodine ministre, pošto ste vi taze na ovoj funkciji, da vam ja objasnim jednu stvar. Jedini ko je odgovoran, ili najviše odgovoran za izvršenje zakona jeste Vlada Republike Srbije i organi državne uprave. Oni izvršavaju zakone. Obrazovanje, izbor i imenovanje nekog organa je tzv. izvršna funkcija. I mi smo od 2006. godine imali sistemsku grešku, da je neko nama gurao da Narodna skupština bira ove i ovakve organe. I to je bila greška.

Nacionalni prosvetni savet, bez obzira na broj, da li će to biti predsednik i 34 člana, i treba da bude u nadležnosti Vlade. Zašto? Zato što je izvršna funkcija, izvršavanje zakona.

Međutim, kada ste definisali Nacionalni prosvetni savet, vi ste imali u vidu tri funkcije – daje mišljenje, daje predloge, učestvuje u. Znači, pravite nešto što je imitacija institucije koja nema zube. Ima savetodavnu funkciju. Prema kome? Prema Vladi, jer je Vlada njen tvorac na osnovu ovog zakona. O tome se radi.

Mi smo se ovih dana slatko smejali obrazloženju ovih vaših predloga zakona. Tu je svega i svačega bilo, pa smo zaključili da je 48 veći broj od 60 u obrazloženju, pa smo dalje čitali i onda smo došli do vrlo interesantnih stvari.

Vidite, u javnoj raspravi koju ste vi radili, neposredno i preko interneta, veliki doprinos, a vi se njima zahvaljujete, dala su udruženja za zaštitu životinja, Udruženje za zaštitu i prava životinja „Klempa“ Zemun. Evo ga vaše obrazloženje. Znači, i njih ste pitali o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Dobili ste, recimo, mišljenje ovog društva „Labris“, organizacija za lezbijska ljudska prava, pa su i neki narodni poslanici bili uključeni. Vidim, vi ste ih sve lepo napisali ovde, sve ste ih pomenuli, kako je ta javna rasprava izgledala i ko je kako učestvovao.

Ako sledim logiku vaših predloga zakona, predlagača, vi u ovom članu, kada definišete sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, niste rekli koliko ima žena. U onom drugom Zakonu o visokom obrazovanju, za jedan sličan takav savet, vi ste tačno propisali da Vlada mora da vodi računa da polovina tamo, rodna ravnopravnost.

Ministre, iskoristite svoj autoritet, ova dva zakona izbacite iz ove skupštinske procedure, proširite ovu raspravu, da se čuju sugestije i mišljenja i napravite nove predloge zakona. Neće pare iz EU da pobegnu.

Gospodine ministre, mi ćemo morati jednog dana da dođemo na teren jedinice za upravljanje projektima javnog sektora. Božidar Đelić je opteretio Srbiju. Znate, koliko nas je zadužio? Dvesta miliona. Četristo sa drugim izvorima finansiranja. Ali, gospodine ministre, pare se ne troše preko države, nego preko d.o.o, deoničarskog društva. Osnivač tog društva je Vlada Republike Srbije. Povadiše oči ovi univerzitetski profesori za one centre tamo.

Pošto nećemo sigurno da dođemo na onaj Zakon o visokom obrazovanju, s kojim pravom vi namećete obavezu da se finansira privatna inicijativa Aleksandra Karađorđevića za onaj centar što je napravljen ovde u Beogradu? Vodite računa, ovo će da vozi nekako dokle bude para sa strane. Kada sve ovo treba, ovaj narod iz budžeta da finansira, neće biti para, ovo neće moći da funkcioniše. To je naša osnovna primedba.

Ovo je Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ova odredba člana 37, koja ima nameru da reguliše šta su to sektorska veća, prosto ne treba da bude u ovom predlogu zakona.

Moram da vam skrenem pažnju da stav 1. ovog člana, kao i stav 2. međusobno ne komuniciraju. U stavu 2. kažete da će sve to da se reši posebnim zakonom, pa kada budete rešavali tim posebnim zakonom, rešićete i pitanje sektorskih veća.

Ne znam zašto vam je bilo potrebno da ovaj član ugrađujete, jer u ovom zakonu treba da bude esencija nečega što je zajedničko za sve oblike i sve vrste obrazovanja. Ovo ne predstavlja integrativno tkivo za sve oblike obrazovanja i nije mu mesto u ovom predlogu zakona.

Mi smo ovaj amandman podneli da bi vam skrenuli pažnju na stvarno suštinski nedostatak ovog Predloga zakona. Predlagač mora da zna, po definiciji mora da zna, predlagač je Vlada Republike Srbije i Vlada mora da zna da ima svoj Zakon o državnoj upravi.

Posebne organizacije, i tu vam ne sporimo, i to je dobro što posebnu organizaciju, a to je zavod, osnivate ovim zakonom, i to nije nikakav problem. Međutim, moraćete da shvatite jednu stvar, da kada se zakonom formiraju ministarstva, onda tim istim zakonom se formiraju i organi u sastavu ministarstva. Kada se zakonom formira posebna organizacija, onda se ne ulazi u unutrašnju strukturu te posebne organizacije, a mi imamo u nastavku sijaset članova koji govore o strukturi zavoda jednog ili drugog kao posebne organizacije sa centrima kao užim celinama.

Gospodine Šarčeviću, bolje da slušate mene, nego što obraćate pažnju na ove koji vas pogrešno savetuju. Gospodine Šarčeviću, evo, pogledajte član 41. imate tamo jedan centar, pa, kaže – poslovi iz stava 1. itd, znači, centar obavlja kao povereni posao. To ne može da stoji u ovom zakonu. Zašto? Nemoguće je da posebna organizacija bude istovremeno i imalac javnih ovlašćenja. Imaoci javnih ovlašćenja su neki drugi koji nisu u državnoj vlasti, AP, jedinica lokalne samouprave, javno preduzeće i neka javna druga služba, ali posebna organizacija po definiciji radi poslove državne uprave. Ne možete vi nas da naterate da ovim zakonom prenosimo njima što organski njima pripada. Ja vam kažem ovo je neko pisao nogama, ne rukama. On ne zna da postoji Zakon o državnoj upravi.

Kada pričamo o zavodima, mi pričamo o posebnoj organizaciji. Ovo mora da bude u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, što vi kažete – krovni, pa, temeljeni Zakon za državnu upravu. Neko vas je prevario o krovnim zakonima. Kakav je to krovni zakon ako nema temelja? DŽaba ti krov ako ti je kriv temelj. Ja ne znam ko vam je pisao ovo. Kakvi su ovi prevodioci? O čemu se ovde radi?

Vi mislite da u ovim podzakonskim aktima možete da ispravite, pa, ne možete i zabranjeno vam je da ispravljate, jer i podzakonski akti imaju svoju sadržinu i svoju suštinu i zna se šta podzakonskim aktima treba da se reguliše. Vratite ovaj zakon da se elementarno sredi.

Ja sam zaprepašćen kako je ovo moglo da prođe u Sekretarijatu za zakonodavstvo. Gde su oni gledali? Ili je u pitanju bila velika brzina, dolaze evri iz inostranstva. Ne znam druge razloge za ovo.

Mi vam podržavamo ideju da država preuzme punu odgovornost za mnoge stvari u obrazovanju i da se kao alternativa dozvoli privatno obrazovanje. Nikakav problem nije, ali, molim vas sredite ovaj akt. Vidite i sami, ozbiljno kad bi se razmatralo ovo od člana do člana, pa ovaj zakon ne bi trebao da ima više od 100 članova, ako je zakon o osnovama sistema i ovde se izgubila sadržina i suština. Ovim zakonom treba da se reguliše način ostvarivanja prava na obrazovanje i šta treba još da se uredi, otprilike, osnove uslova za sve one koji se bave obrazovanje, a ovde je izašlo iz tih okvira. Ovde postoji nešto što je kolokvijalno, postoji neki slobodan prevod, postoji ono fajn itd, itd.

Onaj ko vam je pisao ovaj Predlog zakona, tehnički i suštinski, on ne ispunjava ono što ste napisali ovde kao Sveto pismo obrazovanja, a to je tzv. kompetencija, sposobnost, znanje, veština, iskustvo. Od člana do člana vidimo da su radili nekompetentni ljudi, niti imaju znanja, niti imaju iskustva, niti imaju neku veštinu, o tome se radi.

Evo, ovaj vaš član i ovi sledeći članovi, da neko pročita na Pravnom fakultetu, profesor upravnog prava bi ga oborio na ispitu. Morao bi da ga obori. Znači, ne može neka brzina da ide na uštrb kvaliteta jednog zakona. O tome pričam. Ima tu dobrih ideja koje treba podržati i to podržavljenje obrazovnog procesa, naravno treba da se preuzme i tu imate neku našu podršku. Ali, dajte sredite ovaj dokument. Sredite da na nešto liči.

Znači član 39, odnosi se na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja kao posebnu organizaciju. Taj Zavod po Zakonu o državnoj upravi treba da se bavi prevashodno stručnim poslovima i izvršnim poslovima, ali izvršnim u smislu izvršenja onoga što je propisano i ovim i drugim zakonima.

Kada se pogleda kako se to definiše, onda se kaže da taj Zavod radi ono što rade tri centra u sastavu tog zavoda. I, na kraju se kaže da taj Zavod pored ova tri centra može da ima još posebnih organizacija. Onda smo malopre čuli gde je predstavnik Vlade rekao možda ste vi u pravu, ali ovo je sve bilo napisano još 2003. godine. Ako ga je pisao Gašo Knežević, nije vam neka referenca za kvalitet odgovarajuće norme, to je prva stvar.

Druga stvar koja je vrlo važna jeste, ako se nadležnosti, delokrug rada, stručni poslovi, izvršni poslovi koje treba da radi ovaj Zavod kao posebna organizacija, onda mora da se zna da je standard da su to poslovi koji predstavljaju jednu zaokruženu oblast. To je nešto na nivou sektora kada je u pitanju organizacija nekog ministarstva. Međutim, ni taj kriterijum nije zadovoljen, ne samo u ovom članu nego i u sledećem članu.

Skrećem pažnju da sve što radi Zavod radi preko tri centra, a šta se tu radi? Priprema standarde, jeste stručan posao, priprema osnove programa itd, itd. Može. Priprema i ostvaruje, tri. Pod četiri, odobrava dodatne nastavna sredstva, moguće da su to stručni poslovi. Pet, predlaganje ministru, nisu stručni poslovi. Učestvovanje u izradi, verovatno stručni poslovi. Pokretanje inicijative, verovatno stručni poslovi, ali nema nijednog klasičnog izvršnog posla. Nema nijednog posla, a izvršni je sigurno onaj posao gde treba da se donese rešenje o upravnom postupku. Onda dolazi biser na sve to, to je poslednji stav, kaže da te poslove obavlja kao poverene poslove. Pa, to je nemoguće, ljudi. Apsolutno nemoguće da tako stoji napisano u Predlogu zakona.

Pošto je ministar došao, ovo što sam rekao sigurno će imati prilike da pročita negde, da vam skrenem pažnju gospodine Šarčeviću, naša deca osvajaju na takmičenjima iz različitih oblasti gde treba da se manifestuje znanje nagrade, osvajaju prva mesta. Oni su prvaci sveta i Evrope zato što još nije zaživela digitalizacija u Srbiji, pa moraju pešice da razvijaju vijuge i da prestižu konkurenciju sa zapada, koja je odavno izgubila u digitalizaciji vijuge, pa je na dobrom putu ne digitalizacije, nego debilizacije. Izbegnite debilizaciju u obrazovnom procesu.

Nalazimo se kod člana 41. i to je opet član koji je posvećen ovom drugom centru u okviru ovog zavoda, ali ono što je karakteristično za sve te centre i za ovaj zavod jeste ta, ne samo nedorečenost nego i nepreciznost.

Gospodine Šarčeviću, mi ćemo stvarno biti suočeni sa još većim problemom kada stabilne finansije ili kada naše finansije ne budu u situaciji da finansiraju ovaj glomazan aparat, a obrazovanje jeste glomazan aparat i mora da bude glomazan aparat.

Moram da vam skrenem pažnju da ćemo verovatno biti u situaciji da imamo sve, a da nemamo u stvari ništa. Imamo zavode, imamo centre, imamo škole, imamo obrazovne programe, imamo sve i svašta, ali će da se izgubi i obrazovanje i vaspitanje.

Da vam objasnim i kako. Sve ovo što rade ovi vaši centri, zasniva se na papiru kao dokazu. Sve mora papirološki da se pokrije jer ovaj papir dokazuje to, ovaj papir dokazuje ovo, a ja vam tvrdim, najmanje 50% tih podataka, što je navedeno u tim papirima u stvarnosti ne postoje.

Moram da vam skrenem pažnju, ovaj zakon i oni posebni zakoni koji dolaze u skladu sa ovim zakonom moraju da garantuju i održivost obrazovanja i kvalitet znanja i u Trgovištu i u Beogradu, a vi sami znate koji je problem u manjim mestima obezbediti kadar, prosvetni kadar za obavljanje nastave, da ne pričam o ovim drugim problemima.

Molim vas, shvatite jednu stvar, ako jedna jedinica lokalne samouprave zbog svojih loših kapaciteta, svojim izbornim sredstvima, nije u mogućnosti da obezbedi finansijska sredstva za finansiranje mnogih svojih nadležnosti, nemojte na njih da prenosite nikakve obaveze.

Republika Srbija je garant na svakoj teritoriji a mi sada imamo situaciju da svi peru ruke pa kažu – pa, dobro, ako nemate tamo grejanje, to je zbog lokalne samouprave, pa nije zbog lokalne samouprave.

Pogledajte samo za prvih šest meseci koliko je puta Vlada Republike Srbije, donosila zaključke kojima je intervenisala i uplaćivala iz tekuće budžetske rezerve, sredstva jedinicama lokalne samouprave, zato što nedostaju redovna sredstva. Lokalna samouprava nije u mogućnosti, nema odakle da obezbedi sredstva za elementarne svoje funkcije.

Vodite računa. Ako napravite ovako glomazan sistem ili nastavite sa ovim glomaznim sistemom, nanosi se velika šteta celom sistemu obrazovanja.

Ja se nadam da ste zapamtili da je prosečna plata 57 hiljada i da udžbenici koštaju između 10 i 17 hiljada. Ako ste to, gospodine Šarčeviću, zapamtili, idemo dalje. Znači, priznali ste da ste zapamtili? Nema potrebe da se ponavlja? Dobro, idemo dalje.

Član 42. odnosi se na Centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju.

Gospodine Šarčeviću, u nekim našim odeljenjima, sedmi, osmi razred osnove škole, a zašto da se ne kaže i u nekim srednjim školama, prosvetni radnici kada treba da uđu u učionicu oni se pripremaju kao za gladijatorsku borbu. Smejte se vi, ali tako je. Imam komšije koji imaju te muke i oni kažu – kada treba da dođem u III/3 hvatam se za glavu. Tu su mobilni, tu su rakete, tu je ovo, tu je ono. Ne sme nijedna disciplinska mera, niti da se kaže odloži mobilni, ne igraj se, izađi napolje, pošto ne slušaš pozovi roditelje, pogotovo „pozovi roditelje“. Ako kaže pozovi roditelje, onda će otac i majka da napadnu prosvetnog radnika. S kojim pravom oni njihovog miljenika upozoravaju da treba da uči?

Ako već pravite taj Centar za usavršavanje, obaveštavanje i obrazovanje prosvetnih radnika, onda morate da uvedete i borilačke veštine. Smejte se vi, smejte. Kada jedno društvo izgubi taj sistem vrednosti, onda sistem vrednosti koji prosvetni radnici pokušavaju da nametnu deci koji su učenici i koji po definiciji ne znaju, sazrevaju, treba da saznaju, je nemoguća misija. Zašto je nemoguća misija? Pa, evo vam, gospodine Šarčeviću, pogledajte reklame - Nemam posao, nemam devojku, hajde da upišem IT akademiju „Comtrade“,pa ću da rešim pitanje i posla i devojke. Hajde, prošetajte se glavnim ulicama naših mesta. Prva stvar o kojoj će te da pomislite je da mislite da ste u inostranstvu, da li je Italija, da li je Engleska, da li je Nemačka. Nema našeg naziva. Prođite ceo Beograd, ako nađete u jednoj ulici da piše krčma, u tri ako piše restoran.

Znači, ako u društvu sistem vrednosti se ne promoviše na svakom mestu, pa nemojte da očekujete od prosvetnih radnika da mogu nešto značajnije da naprave.

E sad, u ovom Centru kako se vrednuje njihov kvalitet i kako se utiče na kvalitet da i prosvetni radnici stiču nova znanja kako bi mogli da prenose ta znanja učenicima? Opet se nalazimo na terenu papira. Jedan papira kao dokaz da je prošao obuku, da je uzeo priručnik, da je savladao to gradivo, a da li ga je prosvetni inspektor obišao ili ga nije obišao…

Mi samo da nastavimo, pošto je sada tema ovaj drugi zavod – Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Naravno, isti oni nedostaci o kojima sam pričao ranije prisutni su i kad je u pitanju ova odredba koja reguliše ovu posebnu organizaciju.

Međutim, džabe pričamo o ovim posebnim organizacijama, ukoliko nemamo u vidu celinu našeg obrazovnog procesa. Moram stvarno da vas pohvalim da ste krenuli sa nečim što se zove da država preuzme odgovornost za obrazovanje, jer do sada je to bilo nedefinisano, država se pita, selektivno se pita, a ovde ste jasno i glasno rekli – vi ćete da imenujete direktore, u nekom postupku koji je propisan, vi preuzimate odgovornost. Ministarstvo je i sada obezbeđivalo sredstva za plate zaposlenih u tom državnom predškolskom, osmogodišnjem i srednjem obrazovanju, i to je dobro i trebate još veću odgovornost da preuzmete.

Naravno, sredstva su uvek problem i treba to premošćavati na razne načine, ali, ja moram da vam skrenem pažnju, više babica uvek daju kilavu decu. Vi niste značajnije promenili nadležnosti, mi čak nećemo doći do onih školskih uprava, kao deataširane delove Ministarstva prosvete koji na terenu obavljaju neke poslove.

Tu postoji prostor da može da se napravi neka ušteda. Ovo sa privrednim aktivnostima škola zaboravite, od toga nema ništa. Verujte, od toga nema ništa. Tu nećete moći ništa da napravite., jer to su i tako mala sredstva. Ako biste mogli da centralizujete javne nabavke i da ove direktore i zaposlene u školama privučete što više da budu u rangu državnih službenika, ne kvazi državnih službenika, nego pravih državnih službenika, onda ima pomaka za naše obrazovanje. U ovom trenutnom bezvazdušnom prostoru, loše nam se piše.

To je član 44. Međutim, kada pričamo o ovim zavodima i ovim centrima, ministre, sve ste to mogli da objedinite i da radite u ministarstvu i ništa se ne bi izgubilo na kvalitetu. To moram da vam kažem, čak bi vam bili bliže, bili bi vam pri ruci i ne bi mogla da se dešava opstrukcija, koja se verovatno dešava, jer po definiciji birokratija pravi opstrukciju, pošto oni kažu da su zimzeleni, a mi svi drugi smo listopadni.

Sve ove naše amandmane koji se odnose na ove posebne organizacije treba u tom smislu da tumačite. Znači, ovo je izvorno posao državne uprave koji treba da se radi u Ministarstvu prosvete.

Opet koristim priliku da podsetim. Znači, poslovi državne uprave u oblasti obrazovanja i prosvete se dešavaju na svakom kvadratnom milimetru Republike Srbije istog kvaliteta, pod istim uslovima i na isti način. Gledajte u sledećoj etapi da što više izbacite lokalnu samoupravu u onome što je državno školstvo. Sve gde može lokalna samouprava da se uključi u obrazovni proces jesu lokalne specifičnosti iz oblasti geografije, neke lokalne istorije i nečega što je plus, jer obrazovanje u Srbiji je u istom položaju kao i socijalna politika i svi koji rade u socijalnoj politici jesu državni službenici. To što se prenosi lokalnim samoupravama ili što se jedinicama lokalne samouprave dozvoljava da iz svojih budžeta daje nešto dodatno, to je socijalna zaštita plus, a ministarstva garantuju za ono što je državna obaveza. Stvarno se ta nit izgubila u ovom Predlogu zakona.

Radi se o ovom Centru za ispite. Ako smatrate da obrazovanje jedne organizacione jedinice u okviru Zavoda, kao posebne organizacije, možete da obezbedite kvalitet, sigurnost, pouzdanost i sve druge atribute za nešto što je kvalitet, iskustvo kaže da do sada nije to baš tako obezbeđeno.

Gospodine Šarčeviću, moram da vam skrenem pažnju, ovde se u raspravi čulo sve i svašta, i kritike i pohvale, ali prava baza za ovo što mi zovemo obrazovanje jesu državni univerziteti, ali oni su baza i za privatno obrazovanje i za privatne fakultete i visokoškolske ustanove.

Pa, kada pričate o kvalitetu ili lošem kvalitetu u kontinuitetu, onda imajte u vidu ko im je bio učitelj. Pa, kada vidite ko im je bio učitelj, onda otvarajte oči kada preuzimate njihova stručna i kompetentna sagledavanja, jer oni imaju potrebu tu da se ugrade. I, vidite, unakazili su Predlog zakona sa ovim terminima. Ja sam samo jedan koristio – kompetentnost. Imate tamo svega i svačega što odudara i pojmovno i logički od nečega što ljudi koji žive ovde mogu da shvate. Tako da, u obrazovanju imate i suviše mnogo ljudi koji se korist polustranim rečima i prikrivaju suštinsko neznanje u ovoj oblasti.

Kako ćete vi da se iskobeljate iz ovoga, ne znam, ali i vama i svakom sledećem želim puno sreće i nek vam Bog pomogne.

Gospodine Marinkoviću, ja ću izgleda da dobijem opkladu. Rekao sam da rasprava o ova dva zakona doći će do amandmana na član 51. zakona, i to je ta koncepcija u kojoj svi učestvuju.

Da se vratimo. Član 46. govori o Centru za međunarodna nacionalna ispitivanja i razvojno-istraživačke poslove. Moram da vam skrenem pažnju da ste ovaj centar zamislili u okviru zavoda, kao posebne organizacije koja se bavi poslovima državne uprave. Naravno, ovo ste nasledili. Ali, gospodine Šarčeviću, zapamtite, pomoći će vam u budućem radu, nekada u zlatna vremena tačno se znalo ko može da komunicira sa inostranstvom i onda je došao ministar Svilanović i rekao – nema nikakve zaštite, mi ćemo da komuniciramo faksom, i kripto zaštita i sva tajna dokumenta više ne postoje, ide ovako. Danas vi imate situaciju u Srbiji da svaka institucija ima posebnu prohodnost prema inostranstvu. Neki put je to opravdano, a puno puta je to opterećeno obaveštajnim i drugim delatnostima. Ako meni ne verujete, pročitajte knjigu „Vikiliks mi javlja“, pa ćete videti koji su sve garagani iz vlasti Republike Srbije išli na ispiranje mozga, na podnošenje izveštaja, a imate i one velike izveštaje gde se zacrni ime špijuna koji radi za njih.

Kada je u pitanju međunarodna saradnja, držite maksimalno pod kontrolom da vas ne uspavaju sa pričama o velikim parama koje dolaze iz EU, od toga nema ništa. Čuvajte obrazovni sistem koji odgovara nama. Odmah da vam otklonim jednu zabludu koju ste imali prilike da čujete, da onaj koji je protiv Bolonje, on je protiv naše dece. Nije tačno. Naš obrazovni sistem treba u tom obrazovnom akademskom smislu da bude napredniji kako bi naša deca bila sposobnija da prime specijalistička i sva druga periferna znanja da bi pretekla svu drugu decu. O tome se radi, to je glavna stvar. Vodite računa da i ovo malo što postoji prirodne inteligencije da se ne upropasti. I zatvorite ovaj prozor što landara.

Podneli smo amandman i predlagač je odgovorio da ne može da prihvati amandman zato što nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona. stvarno je teško pronaći koncepciju ovog zakona, ovog predloga zakona. Ovo je jedan od retkih zakona koji apsolutno nema nikakvu koncepciju.

Moram da vam skrenem pažnju, pre svega predlagaču, predlagač nema ustavno ovlašćenje da izjednačava strance i državljane Republike Srbije, jer Ustav poznaje samo jednu kategoriju prava gde su oni izjednačeni, a to je pravo o nasleđivanju.

U svim drugim pravima stranci na teritoriji Republike Srbije ne mogu da koriste resurse i potencijal Republike Srbije kao što rade građani i državljani Republike Srbije. Mi smo samo hteli da skrenemo pažnju predlagaču zakona da kada su u pitanju stranci, lica bez državljanstva i lica koja traže državljanstvo Republike Srbije, ako ima takvih, mogu pravo na obrazovanje da stiču pod posebnim uslovima, ne na isti način, niti pod istim uslovima kao građani Republike Srbije, jer to Ustav jednostavno ne dozvoljava. Ne dozvoljava Ustav.

Ustav i kada priča o strancima i njihovim pravima u Republici Srbiji on pominje još jednu čuvenu reč, a to je uzajamnost. Evo, da pitate ove ljude koji su predložili ovaj zakon, kažu da imaju neku koncepciju, ajde kažite mi kako da protumačite uzajamnost Republike Srbije i Iraka. Da li je državljanima Republike Srbije priznato pravo na obrazovanje pod istim uslovima kao Iračanima ili neka druga teritorija odakle dolaze migranti? Ovde jednostavno koncepcija jeste medijska i oni guraju to, računajući pokazujemo veliki stepen humanizma, a koliko to košta ove građane Republike Srbije? Da li ste o tome razmišljali?

Vi imate obavezu da vodite računa i o tome da li finansijske mogućnosti ovog prostora dozvoljavaju da se vi ovako razbacujete, tim pre što ne dobijate nikakva sredstva iz inostranstva da pokrijete te troškove koji su nastali obrazovanjem ljudi koji su, nažalost, migranti i, nažalost, migranti u Srbiji.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika stranke.

Nastaviću tamo gde smo stali u petak. Ako smatrate da ovim Predlogom zakona ispunjavate obavezu iz SSP-a koju je preuzeo neko drugi, onda samo da vas podsetim da ta obaveza glasi da će Srbija da dopusti državljanima država članica EU da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji uz potpunu i celishodnu primenu postojećih postupaka. Vi onda kažete – ove izmene, odnosno ova izmena i dopune Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu su akt kojim vi dopuštate sticanje svojine, a onda se javlja jedna mentalna greška gde kažete da ste produžili rok za još deset godina.

Moraćete to nekako sami da rešite, jer ovamo vodite Srbiju ka EU, a ovamo kažete - ne ispunjavamo obavezu koju je preuzeo bivši režim, već smo im zaskočili, za deset godina ne mogu ništa, pa ako mogu nešto, biće to dva hektara, a prethodno moraju da budu u zakupu, ali budite spokojni, mi smo njih preveslali. Opredelite se za koju ste varijantu.

Meni je drago što to kažete, zato što ste i vi svesni da SSP ne može da se primeni i ne treba ga primenjivati, ili možete da ga primenite ako treba da uzimate te pare iz EU, a što se tiče nekih naših obaveza nemojte da primenjujete. Budite mangupi malo prema njima. Mi moramo nekako da naplatimo sto milijardi štete što su napravili tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Ako je to u funkciji naplate ratne štete, svaka vam čast.

Vi imate obavezu da donesete i onaj zakon o uslugama. Vi verovatno i ne znate o čemu pričam, a to je neki standard gde će da vas poprilično pritiskaju. Tu treba da regulišete pravo na poslovno nastanjivanje stranaca u Srbiji, stranaca iz EU i treba da omogućite slobodu prekograničnog pružanja usluga. To su mnogo opasnije stvari po Republiku Srbiju od ovih koje ste dosad radili.

Naravno, vi nećete ići direktno sa Zakonom o uslugama, već u svakom pojedinačnom zakonu vi ugrađujete nešto što predstavlja tu neku obavezu. To su sve loši potezi, moram da vam skrenem pažnju.

Daću vam jednu temu za razmišljanje. Slažem se da ona nema baš nekih dodirnih tačaka sa poljoprivrednim zemljištem, ali ako već raščišćavate brljotine koje ste zatekli u državi, onda konsultujte gradskog pravobranioca Grada Beograda koji već godinama vodi postupak protiv „Luke Beograd“ povodom 200 i nešto hektara gradskog građevinskog zemljišta. U tom postupku se izražava stav vlasti da nešto ne može biti predmet privatizacije i ne može biti predmet privatne svojine. Ne želim da verujem da je to Đilas radio u znak osvete prema Milanu Beku, zato što je pored hala dobio još 200 i nešto hektara ekskluzivnog zemljišta, pa mu ne priznajete svojinu i to svojinu pravnom licu.

Uzmite taj predmet, pa malo razmislite šta je vaš generalno pravni stav povodom ovoga. Taj sudski predmet je zaglavljen negde u sudu. Šta se čeka? Ne znam šta se čeka, ali očigledno da postoji i stav da gradsko građevinsko zemljište ne može da se baš tako otuđuje investicionim fondovima u postupku neke privatizacije.

Samo bih vam skrenuo pažnju i na postupke stečaja gde su raskrčmene neke nekretnine, gde su stečajni upravnici dokazali tumačenjem razlučnih prava, založnih prava i onih drugih, gde su opustošili stečajnu masu i omogućili da neki privatnici ili fizička lica ili pravna lica, ali opet su privatnici, steknu imovinu na nečemu što je dobro.

Moram malo da upozorim one koji pričaju o uzajamnosti i reciprocitetu. Neka država svojim propisima prizna prava strancima, neke države u okviru nekog multilateralnog sporazuma izvrše međusobno priznavanje prava na sticanje svojine, a neke države to urade bilateralnim ugovorom i to ne treba mešati sa pojmom uzajamnosti koji postoji u ovom zakonu.

Moram da vam skrenem pažnju da naš Ustav vrlo jasno propisuje – strano fizičko lice na teritoriji Srbije pod uslovima uzajamnosti može da stiče svojinu nad nepokretnostima samo nasledstvom, nasleđem, jedino pravo u kome su stranci izjednačeni sa državljaninom Republike Srbije jeste pravo na nasleđivanje. Za sve drugo, u Ustavu i zakonu se pravi razlika. Zbog čega? Imovina ima neki svoj cilj, ima neku svoju namenu i ona služi da se vrši neka delatnost. Pošto je to vrlo važan privredni resurs za državljane Republike Srbije, Ustav i zakoni predviđaju u skladu sa međunarodnim standardima, to moram da vam kažem, niz ograničenja ili posebnih nečega što se zove uslov i postupak.

Postojeći član Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji vi menjate je ustavan. Odgovorite na jedno pitanje – kako je moguće da je ustavno zabrana prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima i kako je dodatak da može da ide po SSP strancima državljanima država članica EU ustavno opet? Šta se to desilo? Ustav se nije promenio u međuvremenu. Bila zabrana, nema zabrane, i jedna i druga situacija su ustavne. To je nemoguće, ljudi.

Skupština po Ustavu Republike Srbije nema ovlašćenje i nema taj kapacitet diskrecionog prava da samostalno odlučuje i da se prepusti volji Narodne skupštine šta će da kaže, već postoje ustavna ograničenja. Vi jednostavno na 25 logičkih i mentalnih pitanja nemate odgovore. Ovo će, naravno, medijski nešto da učini, ali ne vidim nikakvu korist ili neko računa – pa nećemo valjda da se držimo zakona i Ustava kao pijan plota, jer ispunjavanje zakonskih obaveza i poštovanje i primena naših zakona pokazuj da smo mi daleko od zakonitosti rada nadležnih državnih organa.

Kada bi se toliko zakonito ponašali naši državni organi, verovatno upravni sudovi ne bi imali predmete. Gledajte i sami, skori svaki drugi pada na upravnom sudu zbog očiglednog kršenja zakona od strane nadležnih državnih organa.

Gospodine Arsiću, samo da podsetimo dokle smo stigli, to je amandman na član 2. gde se menja naziv pododeljka. Da napravimo neki kontinuitet, pošto, ko je pratio od jutros prenos mogao je da dobije pogrešnu sliku o čemu se radi ovde.

Ja podsećam predstavnika Vlade da se mi nalazimo na temi – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Vlada je tražila da se on donese po hitnom postupku. Samo da podsetim da Zakon o poljoprivrednom zemljištu je donet jula 2006. godine, pa je promenjen u leto 2008. godine, a krajem 2006. godine došao je novi Ustav Republike Srbije.

Sledeća izmena je bila u 2009. godini. Znači, oni koji su bili na vlasti 2009. godine nisu nalazili za shodno da menjaju ovaj zakon, zato što imaju obavezu po SSP i pridruživanju.

Da podsetim da je 2015. godine isto menjan ovaj zakon i onaj ko je tada menjao zakon, takođe je znao da ima neku obavezu po SSP, ali nije hteo da ga usaglašava sa SSP. Ovo je važno da se zna, zato što nikakva ustavna promena u međuvremenu nije se desila, pa ako je bilo ustavno, zabranjuje se prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima, onda ova drastična promena – dozvoljava se prodaja, ili je neustavna ili je o nečemu drugome reč.

Da se sada vratim na ovaj amandman na član 2. Mislim da ste napravili grešku. Zašto? Kada pravno lice treba da saopšti svoju volju, onda se to radi opštim aktima, a pojedinačni pravni akt je konkretizacija te volje.

Kada fizičko lice, građanin saopštava svoju volju, nije propisana bog zna šta, neka forma, dovoljno je da potpiše ugovor. Odredbe koje se tiču prometa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, morale su da ostanu sa tim podnaslovom. Ako taj podnaslov menjate i on glasi – promet poljoprivrednog zemljišta, onda sve trpate u isti koš i to ne sme da se radi, jer onda praktično ste doveli u isti položaj poljoprivredno zemljište u državnoj svojini i poljoprivredno zemljište u privatnoj svojini.

Mi smo podneli ovaj amandman da bi vam skrenuli pažnju da ostanu oni stari nazivi podnaslova, jer suštinski se sve u tom podnaslovu tiče prometa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Ovo što ste promenili i što menjate već sledećim članom, to je potpuno druga priča koja ne treba da utiče na naslov i podnaslove. Ovo je čisto jedan pravno-tehnički amandman, da bi se zadržalo ono što je praksa kako se pišu propisi u Republici Srbiji.