Sve države za proteklih 20 godina koje su ulazile u tu tvorevinu koja se zove Evropska unija, imale su obavezu da statusno izjednače u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima državljane EU sa svojim domaćim državljanima. Svi oni su tu obavezu morali da izvrše u nekom vremenskom periodu, od kad ta država postane član Evropske unije. Nismo tu nešto specifično, te ta specifičnost ne može ni da postoji. I mi nemamo potrebe da pre ulaska u EU pravimo neki period kada ne treba dozvoljavati to sticanje, jer mi nikada nećemo ni biti članovi EU. To je jedna stvar, koja je vrlo važna.

Druga stvar, ovaj član vam je potpuno pogrešan, jer on stvarno zadire u nešto što se tiče diskriminacije. Vi dovodite u nepovoljan položaj i različit položaj privatno lice, vlasnika poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini, kada to prodaje, navodno, nekom strancu i kada prodaje našem državljaninu. Jer, ipak, ustavna odredba govori da je promet tog zemljišta slobodan, a ograničenja i posebni uslovi moraju da deluju generalno. Vi tu vršite svojevrsnu zamenu teza. I to je, po meni, pogrešno.

Još nisam čuo da je Ministarstvo poljoprivrede iskoristilo svoje zakonsko ovlašćenje iz člana 59. stav 2. Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Znate i sami, ako se godinu dana ne koristi…

Primenjujete to? A, ne primenjujete. Pa, verovatno nemate kapacitete da to primenite i da nađete podobno lice koje bi u sledeće tri godine ušlo u zakupni odnos i obrađivalo zemljište koje godinama nije obrađeno.

Znate, ja mislim da se tu nalaze veliki resursi za srpsku poljoprivredu. Pošto je ovo praktično kraj rasprave, ovaj zakon je loš. Nije dobro da se na ovaj način igramo sa ovom strateškom vrednošću, a to je ipak poljoprivredno zemljište. Male države, mali narodi, čuvaju ono svoje što imaju. Nemojte da se upoređujete sa velikim državama.

Zapamtite samo još jednu vrlo važnu stvar. Nekada davno, pre 150 godina, razvijena je jedna doktrina koja kaže – Sibir nije vlasništvo Rusije, to je svetsko bogatstvo, to pripada svakome. Ko može da ga koristi? Može da ga koristi privatni vlasnik.

Ovo što radi EU, to je modifikovana varijanta. Gde je Nemac vlasnik, to je nemačko, a tamo gde je nemačko, to ima legitimno pravo da dođe i nemačka vojska. Zapamtite, oni se toga nisu odrekli. Dajte da se i mi ne odričemo onoga što je samo naše.

I mi smo podneli amandman na ovaj član koji reguliše stupanje na snagu Zakona o izmeni i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Za završni komentar, mislim da je baš i trenutak da se kaže, ako već toliko smatrate da imate obavezu po SSP-u, onda ste mogli malo drugačije da koncipirate taj zakon, da eventualno propišete neke uslove i da onda jednim članom kažete da će taj član i taj zakon da se primenjuje u roku od sedam godina, od kad Srbija postane punopravni član EU.

Vi se niste opredelili na taj korak. Neke države koje su takođe bile u procesu pridruživanja koristile su to, doduše svašta su oni koristili i proglašavali zemljište kulturnim dobrom itd. itd.

Na samom kraju da se vratimo praktično na početak. Oni koji su glasali za SSP imaju obavezu da glasaju i za izmene ovog zakona. Oni koji nisu glasali za ratifikaciju odnosno za potvrđivanje Sporazuma 9. septembra 2008. godine, ne bi smeli ni danas da glasaju.

Da se setimo ko je glasao, glasala je DS, glasala je stranka Rasima LJajića, glasao je PUPS, glasao je SPS, verovatno je glasao i SPO, Liberalno-demokratska stranka je glasala, Liberalni savez Nenada Čanka je glasao i kada saberete to nije 126. Znači, to nije 126, oni su tada imali 140 i nešto, danas nemaju 126 glasova i ovaj Predlog zakona ne bi smeo da bude usvojen i ove izmene ne bi trebale da se prihvate. Oni koji su u međuvremenu promenili mišljenje, verovatno su sada i stisnuli DS i preuzimaju odgovornost i amnestiraju DS za sve ono što je loše, kako vi kažete, ispregovarano. Izvinite za ovih 13 sekundi.

Ja ću ovu načelnu raspravu da započnem jednom rečenicom, mislim da svi oni koji su glasali za Zakon o potvrđivanju sporazuma, SSP i onaj prelazni sporazum 9. septembra 2008. godine, oni su u obavezi danas da glasaju za ove izmene zakona. Oni koji su bili protiv SSP, oni su u obavezi da budu protiv ovog zakona, pa neka se svako nalazi gde je bio 9.9.2008. godine.

Juče smo imali svojevrsnu manifestaciju mahanja nekim falsifikatima. Recimo, Tomislav Nikolić je objavio jedan navodno zapisnik, nije on objavio zapisnik da bi se pravdao šta je nekada neko razgovarao, nego na bazi tog novinskog teksta Vojislavu Šešelju je uskraćena telefonska komunikacija sa timom za odbranu, a posle mesec dana ja sam dobio zabranu da idem u Hag da ga posećujem. Kada se to maše ovde, to podrazumeva da opet postoje neke namere u kontinuitetu.

Daj, zatvorite ovaj prozor ovde, vidite što landara ovde, vidite ovu promaju.

Da krenemo sa Predlogom zakona. Ministre, ne možete vi u obrazloženju da napišete član 63. stav 2. Zakona o potvrđivanju SSP, a taj zakon ima samo četiri člana. Mogli ste da napišete član 63. stav 2. Sporazuma. Vidite, kada čitaju obrazloženje, mi smo juče slušali ovde taj zakon ima hiljadu i nešto članova.

Moram da vam kažem da član 2. tog Zakona o potvrđivanju sporazuma je imao zadatak da spasi čast Republici Srbiji, jer to je praktično jednostrana izjava volje Narodne skupštine kako oni tumače taj sporazum. To je jasno rečeno, da Narodna skupština Republike Srbije da taj Sporazum treba da se primenjuje na celoj teritoriji Republike Srbije. I Ustav Republike Srbije i član 2. ovog Zakona o potvrđivanju sporazuma obavezuje i Narodnu skupštinu i sve buduće i one prethodne vlade da u svakom nasrtaju želje da se što pre dođe u EU, imaju u vidu i Ustav i ovu odredbu.

Samo da vas podsetim, 2015. godine terorističko Kosovo je takođe ratifikovalo Sporazum o stabilizaciju i pridruživanju sa EU i tada je njihov ministar inostranih poslova svečano izjavio – zamislite, taj sporazum su ratifikovale i one države, to je onih pet članica EU koje nisu priznale nezavisno Kosovo, tako da to jeste jedan politički proces i zato pozivam sve one koji nisu 2008. godine glasali za Sporazum da i danas ne glasaju za ove izmene i dopune Zakona.

Sledeći momenat koji je vrlo važan jeste što i predlagač, a i pojedini predstavnici vladajućih stranaka, ovde koriste nešto što se zove „analogija“. Iz nečega što je nepodobno izvlače pravilo i za ovu situaciju i ja njih ne krivim, ne krivim ih. Zašto? Ja sam juče pohvalio Vladu, kada ste uputili ovakav predlog zakona i kada ste rekli mora da se uradi zbog SSP, vi ste praktično rekli da međunarodni ugovori mogu biti sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, samo ukoliko se obaveze između narodnih ugovora ugrade u naš pravni sistem, odnosno u naše zakone. Iz toga se izvlači zaključak da SSP nas uopšte formalno pravno i ne obavezuje, a obavezivaće i nas samo onoliko koliko mi prihvatimo da nešto ugradimo u naš pravni poredak. I zato kažem - nemamo mi obavezu da menjamo naš Zakon o poljoprivrednom zemljištu.

Sada ću malo da se vratim na onu analogiju koju neki koriste ovde, ne zameram im.

Mi smo imali izuzetno dobre propise i u starom Ustavu, ako izuzmemo onu društvenu svojinu, pa i u ovom novom Ustavu, imali smo samo jednu pravno – tehničku nepreciznost kada se kaže svi oblici svojine su ravnopravni, oblik svojine ne zna se šta znači, ali nema veze.

Kako smo došli u ovu situaciju, koju s pravom neki koriste da su neka pravna lica iz inostranstva postali vlasnici poljoprivrednog zemljišta? Došli smo zahvaljujući ekonomistima, matematičarima, pohlepnicima u vidu Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, Labusa, Pitića, Dušana Vujovića pošto je on njihov tata, jer su oni osmislili sistem privatizacije i izvršili su svojevrsnu zamenu teza. Da bi nešto predstavili kao kapital, oni su rekli kapital jeste i imovina, kapital i jeste dobro, kapital i jeste nepokretnost, kapital jeste i pokretna stvar, kapital jeste i pravo i rekli su baš nas briga kakav je status pojedinih oblika svojine. To je sve kapital, mi privatizujemo kapital i u okviru privatizacije kapitala otišlo je i poljoprivredno zemljište. Potpuno neustavno i nezakonito. To moram da vam skrenem pažnju.

I sada ja bih zamolio predstavnika predlagača, pošto ćemo imati verovatno u ponedeljak i raspravu o amandmanima da se raspita, pretpostavljam da nije u mogućnosti da odgovor sada odmah. Ali, vidite, našim propisima je predviđeno da strano fizičko i pravno lice koja obavljaju delatnost u Srbiji, znači naglasak je na delatnost, privredne delatnosti, pod uslovima uzajamnosti mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Srbije koje im je neophodno za obavljanje delatnosti. I sad da stanemo.

U sledećem članu 82v je navedeno pod kojim uslovima, da li je uslov uzajamnosti ispunjen i Ministarstvo pravde daje svoje mišljenje? Da li je uslov vršenja delatnosti i da li su te nepokretnosti neophodne za vršenje te delatnosti, da je Ministarstvo trgovine? Ja sumnjam, ja nemam dokaza, ali sumnjam da je u svim tim privatizacijama i u svim ovim ugovorima na koje se poslanici sa pravom pozivaju da je stranac stekao pravo svojine na nepokretnosti koja se zove poljoprivredno zemljište, da su poštovane ove dve odredbe, ove dve obaveze važne ministarstva. Jer, bez ova dva mišljenja ne može da se registruje nijedan ugovor o prometu nepokretnosti, a i ugovor o privatizaciji nekog preduzeća je takođe u tom rangu ugovora o prometu nepokretnosti.

Ovde je svojevrsna zamena teze. Neko sa tumačenjem šta sve ulazi u kapital, to i može da se privatizuje, ubacio je i poljoprivredno zemljište koje je dobro opšteg interesa, koje trpi određena ograničenja, samo na tim dobrima postoji pravo preče kupovine u korist Republike Srbije.

Da vam samo skrenem pažnju, ako ste zabranili da se strancu prodaje državno zemljište, pošto su svi oblici svojine ravnopravni, kako ste onda mogli privatnu svojinu na poljoprivrednom zemljištu da omogućite strancu?

Vi ovde ubacujete nešto je EU, pa mi nismo članovi EU. Hvala Bogu, nikada nećemo biti članovi EU.

Predložio bih vam da izvršite analizu i da mi donesemo propise, da vratimo sve u pređašnje stanje, verovatno da bi se došlo u pređašnje stanje je potpuna i neka vrsta nacionalizacije onoga što je nezakonito urađeno.

Samo da vam skrenem pažnju, uzmite stare knjigovođe i u bivšoj SFRJ bio je promet poljoprivrednog zemljišta ograničen, ali kako se vrednost nekretnine određivala prema ulaganjima društveno pravnog lica, jer nekretnina nije imala tržišnu vrednost. Ovde su nas mangupi sa varijantom tržišne vrednosti prevarili. Ovo što je urađeno sa preduzećima u društvenoj svojini, to je urađeno i sa svim nepokretnostima i sa poljoprivrednim zemljištem i sa gradsko-građevinskim zemljištem i sa prirodnim bogatstvima, koje nikako ne mogu biti u prometu.

Rasprava je objedinjena. Imamo tri tačke dnevnog reda. Ja ću na početku reći nešto što je zapažanje zajedničko za sve tri ove tačke.

Prvo, malo smo iznenađeni zašto se ovoliko kasni. Nismo navikli na efikasnost i Narodne skupštine i vladajuće koalicije. Očekivali smo da bi i ekonomija i efikasnost mogli da budu naredba da smo sve ove tačke završili još možda pre nekoliko meseci, ali dobro.

Šta je još zajedničko? Pa, sve tri odluke su izbor. Međutim, izbor je proces, a ja stičem utisak da su predlagači shvatili da je izbor samo čin glasanja, izborna radnja. Izborna radnja je glasanje i, naravno, ako veliki broj narodnih poslanika svojim potpisom podrži nečiju kandidaturu, odluka se unapred zna i to ništa nije problematično. Međutim, mora da se da odgovor na neka vrlo važna pitanja - da vidimo šta se to radi, kako se to radi, da li većina baš to dobro radi?

Znam da u fazi ovog postupka radi se o očekivanjima i ja ne sumnjam da postoje dobra očekivanja i dobra nadanja kod onoga koji je predložio ovaj dnevni red i kod onih koji su predložili ove kandidate, ali jedno su očekivanja i nadanja, a dugo je nešto kakvi ti rezultati mogu da budu, a mi već sada možemo da kažemo kakvi će rezultati da budu na bazi iskustva i jednog objektivnog prosuđivanja stanja stvari kako u socijalnom okruženju, a tako i sa pogledom na biografije ovih kandidata.

Naravno, ja podsećam da nismo se kao država, kao narod i kao Narodna skupština proslavili kada smo birali razne kandidate za razne funkcije, obzirom da, pored onoga što je političko, rukovodili smo se, pre svega, diplomom iskustvom, nekim znanjem, nekim renomeom, nekim ugledom i nažalost praksa pokazuje da smo kolektivno grešili. Polagali smo velike nade u kandidate koji imaju slabi kapacitet. Nemaju ni hrabrosti, ni kuraža da krenu u nešto ozbiljnije.

Sada, povodom ove prve tačke dnevnog reda, a to je izbor pet članova Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, ja ću da krenem pod bojem jedan, a to je predlog kandidata koji je podneo predsednik Republike. Neću da navodim imena i prezimena, jer to može malo da unese zabunu, ali moram da kažem da pre nego što je formiran ovaj predlog da se nešto desilo. Desilo se februara meseca ove godine da je predsednik Republike u to vreme podneo predlog i nije mogao da se opredeli za jednog kandidata nego je podneo listu kandidata. Dva kandidata njemu bliska, iz njegovog neposrednog okruženja i on je shvatio da izbor znači kada se bira između jednog i drugog. On je rekao Pera ili Mika, pa vi sada u Skupštini odlučite. Važno je da i Pera i Mika ispunjavaju uslove. I, šta se desilo? Dana, 22. februara 2017. godine, nadležni odbor, a to je Odbor za pravosuđe, je na osnovu člana 51. Poslovnika napravio Izveštaj, ne mišljenje, molim vas, po Poslovniku i po Zakonu treba mišljenje, ali oni su napravili Izveštaj i to njihovo mišljenje glasi da mi u Skupštini razmotrimo i donesemo odluku o izboru jednog od ta dva kandidata, ali to nije došlo na dnevni red od 22. februara. Šta se onda dešava? Onda se dešava da 6. jula taj isti Odbor isto se poziva na član 51, pravi pismo, ne čak ni izveštaj, ne daje ni mišljenje, i on kaže da povlači svoj predlog. Ko povlači svoj predlog? Odbor. Pa, Odbor može da povuče mišljenje, a ne može da povuče predlog. Predlog je podneo predsednik Republike, ali taj predsednik Republike u međuvremenu je postao bivši predsednik Republike. Šta da radimo sada?

Vidite, nije samo kod kandidata kojeg predlaže predsednik Republike, koji je propao zato što je predsednik Republike postao bivši predsednik Republike, ali mi sada vidimo da to u stvari nije mišljenje nego naš Odbor stoji glavom i bradom iza toga. I, šta se dešava? Oni kažu da je predsednik Republike povukao svoj predlog. Dešava se da dobijamo novog predsednika Republike, bivši više ne postoji i sada novi ne predlaže dva kandidata, listu kandidata, Pera, Mika da se bira. Ne, on kaže moj kandidat je Đoka i vi morate da izaberete Đoku i vi podržavate taj predlog i to tako je došlo. Znači, od 22. februara od Mike i Laze, mi smo krajem jula došli do jednog jedinog i to sada nije izbor, to je glasanje.

Molim vas, ja ne pominjem imena kandidata da ne bih dobio opomenu. Ja samo pokušavam da objasnim o čemu se radi i šta se sve desilo u međuvremenu i zašto Narodna skupština nije efikasna i zašto ljudi koji vode Narodnu skupštinu, kada je to bilo sve u redu, nisu stavili na dnevni red. Ja o tome pričam, a kako vi to tumačite, ja to ne znam.

Molim vas, mi od 22. februara čekamo ovog jednog kandidata Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, a znate da je to tako važna agencija koja čak ne može da pokrene ni prekršajni postupak. Znači, nema status ovlašćenog predlagača za vođenje prekršajnog postupka, ali mora da se ispune evropski standardi, moramo da imamo institucije koje se bore protiv svega i svačega i eto to se dešava.

Drugi koji se bira je predlog Vrhovnog kasacionog suda. Isto Odbor 22. februara podnosi Izveštaj umesto mišljenja. Oni predlažu tog kandidata i to tek sada dolazi na dnevni red od 22. februara.

Trećeg kojeg predlaže, to je DRI. Oni su 8. marta 2017. godine dostavili svoj predlog. Opet je naš Odbor za pravosuđe razmatrao tek 13. juna, i tek sad dolazi na dnevni red ovo.

Što se tiče Socijalno-ekonomskog saveta, oni svoj predlog uputili juna meseca 2017. godine i opet naš Odbor ne daje mišljenje, nego daje izveštaj, i naravno to sve podržava. I, imamo ova novinarska udruženja koji su predlog podneli još, molim vas, u avgustu mesecu 2015. godine. Udruženja su predložila svog kandidata. Isto je to prošlo kod Odbora za pravosuđe, ali ne ove godine, nego prošle godine, 20. septembra 2016. godine.

Ja stičem utisak da neko u Narodnoj skupštini namerno blokira ove vrlo važne institucije bez kojih nema ulaska u EU. Zašto je to neko blokirao? Mogli smo mi to da odlučujemo u međuvremenu.

Onda dolazimo do još jednog, to je ovaj poseban predlog koji je zajednički predlog Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja. Oni su predlog uputili još 31. marta 2015. godine. O tom predlogu je 13. juna ove godine razmatrao Odbor za pravosuđe i dao mišljenje u vidu izveštaja, gde se to podržava. Ali, onda, 6. jula rekli su - povlači se i taj predlog. Zašto? Pa, onaj Zaštitnik građana je bivši Zaštitnik građana, a onda praktično jedini koji postoji je Poverenik, a ne može samo Poverenik, mora zajedno sa Zaštitnikom, a sad nemamo Zaštitnika, imamo bivšeg Zaštitnika. Ali, da bude situacija još čudnija, 13. juna Odbor prihvata i bivšeg Zaštitnika kao ovlašćenog, a onda 6. jula dešava se nešto, pa ako može predsednik da bude bivši predsednik, onda može i Zaštitnik da bude bivši Zaštitnik.

Vidite i sami, vrlo efikasno radimo. Sve je u rukama većine, od predloga preko odbora, do rukovodstva Narodne skupštine. Sve su ovo uslovi za put ka EU. Mi moramo da budemo efikasni i da završavamo te poslove.

Mi imamo izvestioca Odbora koji je ujedno i predlagač. Zašto? On konstatuje da je zvanični predlagač odustao od predloga i da je povučen predlog, a to se nije desilo. Da sad ne bi ispalo kao da ja tu nešto retorički vas uvlačim u neku priču koja nema nikakvog smisla, ova priča stvarno nema nikakvog smisla.

Zaštitnik građana je još interesantnija priča. Ja ću priču o Zaštitniku građana da počnem rečenicom koja je juče bila udarna vest u novinama - šta kaže vladajuća koalicija povodom Zaštitnika građana. Izjava koalicione vlasti glasi – napokon ćemo da dobijemo Zaštitnika građana koji će da štiti građane. Sad se postavlja pitanje, znači, prethodni Zaštitnik ili bivši Zaštitnik nije štitio građane, a ovaj će da štiti, a ko ga predlaže? Vladajuća koalicija. A od koga on treba da štiti građane? Zadatak Zaštitnika građana jeste da obezbedi dobru upravu.

Znači, Zaštitnik građana se bori protiv loše uprave. I vi kažete - naša je uprava loša, ali je naša, treba nam naš Zaštitnik da zaštiti nas od nas. Tako smo dobili kandidata koji je sa jednom sedmicom pokvario dobar prosek. Tako smo dobili jednog Zaštitnika koji će stvarno da zaštiti građane. U biografiji piše da je sasvim solidno plivao u reformi pravosuđa i verovatno pripada onoj grupi sudija koji se bunio zbog reforme i u borbi za prava sudija našao da se obrati onima koji su ukrali mandate i pare SRS.

Znači, velike sudije, veliki borci za ljudska prava i za zakon nisu se obratili onima koji su čestiti i pošteni, nego baš onima koji su ukrali mandate i pare. Onda, šta da mislimo o tim sudijama? Ja neki put kritikujem tu reformu pravosuđa, a neki put mi dođe da kažem – demokrate, bili ste u pravu, vi ste znali

kakav je specifični sastav tih sudija. Evo, na jednom primeru se pokazalo ko su, šta su. Bore se protiv kriminala i traže zaštitu od onih, što je očigledno, opšte je poznato, krađa mandata i krađa para. To su neke interesantne stvari.

Što se tiče ovog Fiskalnog saveta, ja moram da vam kažem, i kad se to uvodilo, DS, koja je bila vladajuća, nije baš sa oduševljenjem prihvatila Fiskalni savet. Ja ne smem da lažem, moram otvoreno da pričam. Zašto? Zato što nikakva vajda ne postoji od Fiskalnog saveta. Kakva vajda od njih postoji? Još samo jedan mali instrument pritiska na Republiku Srbiju i na sve one koji su na vlasti, bez obzira kako se to šta promeni. Oni su klasični primer pritiska koji dolazi od MMF, Svetske banke i drugih institucija.

Zamislite, pod pritiskom MMF, hajde što smo dobili taj Fiskalni savet, nego smo dobili i fiskalna pravila u Zakonu o budžetskom sistemu, i to dobili pravila po preporukama i direktivama koje se čak i ne primenjuju u EU. Zato sidra fiskalne politike kod nas su svetski standardi koje niko živi ne može da ispuni, a naš Fiskalni savet daje za pravo sebi, krijući se iza prof, dr, mr, sad čujem i ovaj je postao dr, koji ne moraju da budu u radnom odnosu, koji navodno odgovaraju samo Narodnoj skupštini, koji su navodno nezavisan državni organ, a onda ministarstvo kaže – nisu nikakav organ, oni su organ državne uprave, oni su samostalno pravno lice koje se bavi izdavačkom delatnošću, pišu knjige, pišu analize. I oni kažu svima nama – morate da prodate NIS, morate da prodate EPS, morate ovo, morate ono, morate ovako, morate onako.

Ko su bre oni? Šta se to dobro desilo od kad smo dobili Fiskalni savet? Jel ima jedna stvar da se dobro desila? Jesu li nam urađene javne finansije na neki bolji način? Da li je taj Fiskalni savet izvršio pritisak na sve u Srbiji da se obezbedi fiskalni suverenitet Republike Srbije? Ma jok, bre, ljudi, obična tezga gde plaćamo diplome nekim ljudima i penzionerima.

Devedeset posto rukovodstva koje je zaposleno u Fiskalnom savetu ne mora da bude u radnom odnosu u Fiskalnom savetu. Zašto postoje? Da bi MMF i Svetska banka znali da postoje, pored nevladinih organizacija, pored stranih banaka, pored Narodne banke koja sve prihvata iz MMF, postoji Fiskalni savet koji će da pritiska i da u dogovoru sa onima na vlasti pravi izveštaje.

Pre godinu dana smo upozoravali na loše stanje javnih finansija u jedinicama lokalne samouprave. I onda Fiskalni savet uzme podatke Uprave za javni dug, podatke statistike, podatke Stalne konferencije gradova i opština i naprave svoju neku veliku analizu da nam objasne šta se dešava, ko da mi to ne znamo. Pa, mi to znamo i upozoravamo već godinama. Oni su sad našli za shodno zašto nekome na vlasti odgovara da se stegnu lokalne samouprave. I stegnuće se lokalne samouprave. Da li će one moći da dišu, ko to zna.

Mi danas možemo da konstatujemo da smo postali žrtva lažnih diploma, krađa mandata, pa bogami, i plaćanja birača da pobede moji. I imamo generalno jedan sunovrat.

Kako to funkcioniše? Pa, medijski vrlo lepo. Na početku godine se kaže – naš cilj je 60. U toku godine napravi se rezultat 55. I onda kažemo, eto, nismo napravili 60, napravili smo 55, to je dobro. Umesto sledeće godine da bude cilj 55, ne, sledeće godine je cilj 65. Pa se opet napravi rezultat 60. A kad se pogleda realno minus, minus, minus, minus. Ako je toliko to dobro, kao što se priča, kako to da ne osećaju ljudi? Kako to nezadovoljstvo?

Ove tri institucije, čiji članovi se danas biraju, nažalost nijedan problem iz njihove nadležnosti neće biti u stanju da reše. To svi znamo. I pre zakazivanja ove sednice, znali smo kakav će biti rezultat glasanja, šta će da se odluči, to je legitimno pravo većine. Ali većina postoji da bi rešavala probleme, da rešava probleme.

Naš zadatak ovde jeste da kritikujemo, da ukazujemo na druga rešenja, da skrećemo pažnju i mi to i radimo u ovoj Skupštini i na ovaj način. Ali se problemi ne rešavaju. To je problem. Problemi se samo generišu. Računa se sve će da se reši kada uđemo u Evropsku uniju. Zaboravite tu priču, ljudi, od toga nema ništa. Problem je što na tom putu ova tranzicija postaje dugotrajno trpno stanje sa maglom. Nama ne treba magla, nama trebaju ljudi, propisi koji odgovaraju ovom narodu i ovoj državi.

Pre godinu dana imali smo sličnu tačku dnevnog reda i bio je predlog, obrazloženje jedna rečenica - Smatram da gospodine poseduje stručne i lične kvalitete za obavljanje funkcije predsednika Vlade, a uverio me je da može da obezbedi izbor Vlade.

Ove godine smo napredovali za još dve rečenice. U obrazloženju prva rečenica je ista, treća – predlagač kandidata kaže šta je cilj nove Vlade, ali ono što posebno zabrinjava jeste druga rečenica, gde predlagač kandidata kaže – ukazujem svoje poverenje. Znači, teška je muka naterala čoveka da kaže da ukazuje svoje poverenje svom predlogu najboljeg kandidata.

Pošto se u Skupštini sve unapred zna, zna se ko je vlast, ko podržava vlast, zna se ko ne podržava vlast, zna se ko kako glasa. Ja tu idilu ne mogu da pokvarim, niti imam nameru da kvarim, jer bi me onda prozvali da se mešam uvoks populi voks dei. Narod odlučio kako će da bude, šta da radimo. Ali, mi je interesantna stvar kako je došao predlagač kandidata do najboljeg kandidata.

Znači, najbolji kandidat nije neko od bivši ministara, nije neko od poslanika, nije neko ko pripada nekoj političkoj stranci koja čini koalicionu vlast. Čovek je ušao u bazu podataka svih stranaka koje čine koalicionu vlast i nije našao najboljeg. Okrenuo se levo, desno, video je koje muke su pred Srbijom, da treba odličan kandidat, najbolji kandidatm, gotovo kao predlagač. Raspitao se ko je tu najbolji, ko ima tu najveću mudrost i nije mogao da pogreši. Pronašao je najboljeg kandidata za koga je siguran da kada sazove sednicu Vlade, Dačić kao član Vlade ima da treperi kao prut, Rasim LJajić ima da salutira, Nenad Popović ima da cvokoće, najbolji kandidat ima da zavede red. Nema to da bude raspušteno. To sve mora da bude u redu. Meni je drago što je i predlagač kandidata našao adekvatnog kandidata.

Međutim, zbunilo me ovde što kaže da taj njegov kandidat je njemu rekao da ima većinu u Skupštini i onda sedam dana smehotresna olimpijada. Vi tamo ako ne budete glasali za najboljeg kandidata, u onom broju koji sam odlučio, idemo na vanredne parlamentarne izbore, nećete vi meni da kradete mandate, nego ćemo da pročistimo liste, pa će da dođu oni koji moraju da glasaju. I to je to. Svaka čast. Sve je u skladu sa propisima, došli ste do najboljeg kandidata, niko ne sumnja da je to najbolji kandidat. Ja što se tiče državnih poslova ne računajući one političke, došao sam do zaključka, najbolji političar je onaj koji se ne bavi politikom. Kaže – najbolji kandidat je najstručniji kandidat. Pogledam biografiju, vidim ono NBA, Niskogradnja „Ratko Mitrović“. Kaže – dokazao se, posebno sposoban. Od 1. januara krenuo je projekat najboljeg kandidata, on se zove e-beba. Znači, kada se rodi odmah ga proknjiže kompjuterski u porodilištu.

I, drugi rezultat koji je pokazao najbolji kandidat je projekat e-zup. Međutim, taj projekat tek stupa na snagu decembra ove godine. Ovo što je u stranim firmama najbolji kandidat radio, to ništa ne znači. Seksualno obrazloženje imali smo za Božidara Đelića, pa znate kako je bilo, pa smo imali za onog Lazara Krstića, i nije neka referenca, ali e-beba, e-zup, to je krajnji domet.

Blagi savet – kada budete izabrani za predsednika Vlade, svim članovima Vlade da oduzmete kreditne kartice da ne plaćaju parama Vlade parfeme i ono ostalo. Nemojte slučajno da ulazite u afere sa kojima su opterećeni kandidati za članove Vlade. Oni su preopterećeni aferama, „Galenika“, „Dunav“, „Agrobanka“, „koferče“, „Banana“, „Niša“, „Šarić“. To nemojte da vatate u ruke jer vi ne odgovarate za ono što se desilo pre vas. Vi ćete da odgovarate za ono što se desilo posle vas. Ako uspete da im oduzmete kartice to će biti vrhunski domet vašeg političkog menadžmenta kako znate da sa ljudima baratate, jer predsednik Vlade treba da zna da barata sa ministrima.

Predsednik Vlade ako ne zna da barata sa ministrima, onda je to opasno. Pozivam vas da nastavite sa dobrom praksom, sat vremena ranije ustajete, sat vremena kasnije spavate, i svako jutro u pola osam postrojavanje ministara, da raportiraju, jer čim budete okrenuli leđa, obrali ste bostan.

Što se tiče tog evropskog puta ka EU, vodite računa, iz pouzdanih izvora sam saznao - Srbija se prima 2389. godine.

Mi smo podneli amandman i tražimo da se briše ova izmena i dopuna iz Predloga zakona, a tiče se delokruga poslova Ministarstva privrede. Jer, ovo što se dograđuje i što se menja, uopšte ne odgovara ni pojmovno ni rečima poslovima državne uprave, od člana 12. do člana 21. Zakona o državnoj upravi. Znači, to je potpuno, što se nas tiče, neprihvatljivo.

Na šta se ovo odnosi? Ovo se odnosi ne na neke eventualne oblasti koje su propisane nekim zakonom, već se odnosi na nešto što je programski deo Vlade Republike Srbije. Ali, mora da se kaže da ovo u dobrom delu predstavlja nagodbu kako da se podeli plen u okviru organizacije državne uprave, kako da se skoncentrišu neki poslovi, a svaki posao u državnoj upravi sa sobom nosi i mogućnost da se troše sredstva iz budžeta. I ovo sa 16 na 18, i ove promene unutar nekih ministarstava, upravo treba da nam objasne da je feudalna podela između koalicionih partnera postignuta, ali to stvarno nema nikakve veze sa organizacijom državne uprave i sa poslovima koje radi državna uprava.

Mi smo ovim amandmanom samo hteli da podsetimo predlagača zakona da je ispustio neke stvari o kojima je morao da vodi računa.

U Zakonu o ministarstvima u okviru onog člana gde se tekstualno opisuju poslovi iz delokruga nekog ministarstva obavezno se u nekom od sledećih stavova prikazuju i upravne organizacije u sastavu ministarstva.

Pošto se ovaj član konkretno odnosi na Ministarstvo poljoprivrede, mi smo amandmanom tražili da se ugradi novi stav 7, gde bismo makar popisali organe uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede i to: Direkcija za nacionalne referentne laboratorije, Uprava za agrarna plaćanja, Uprava za poljoprivredno zemljište, poljoprivredna inspekcija, poljoprivredna stručna služba.

Ništa mi nismo izmislili ovim amandmanom, to već stoji u šematskom prikazu Ministarstva poljoprivrede, kao posebni organi uprave u sastavu ministarstva.

Naravno, nismo zahvatili onaj deo osnovnog teksta zakona, gde su već date Direkcija za vode, Uprava za veterinu, itd. Ali, postavljamo pitanje – koji je kriterijum da se pojedini organi uprave u sastavu ministarstva prikazuju ovom zakonu, a drugi organi uprave u sastavu ministarstva koji su potpuno u istom rangu se ne prikazuju u odredbama zakona koji se tiču određenog ministarstva? Ovo nije samo situacija kod Ministarstva poljoprivrede. Ovo je situacija i kod drugih ministarstava koja su opisana u ovom zakonu.

Gospodine Marinkoviću, sve ono što budem pričao duže od dva minuta odbijte od ovlašćenog predstavnika.

Član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima odnosi se na odgovarajuću izmenu u članu 8. osnovnog teksta, a tiče se Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija. Gospodine Marinkoviću, da biste bili u temu, da ne biste pogrešili sa opomenama, evo jednog dobrog primera, a to je ovo ministarstvo. Vidite, srodni, zajednički i poprilično istovetni i slični poslovi za jedan državni organ nalaze se u trgovini, turizmu i telekomunikacijama. Da li neko može da kaže kakva je veza između telekomunikacija, turizma i trgovine? Jedina veza jeste slovo „T“. Druga veza jeste Rasim LJajić.

Otkada je nastala Republika Srbija, uvek su telekomunikacije kao oblast, kao delokrug poslova bili u sastavu Ministarstva za saobraćaj i veze. Zbog jako izraženog koalicionog kapaciteta, javilo se sveto trojstvo u vidu sveta tri „T“, trgovina, turizam i telekomunikacije. Ali, onda su telekomunikacije i razvlašćene jer postoje paradržavni organi, paradržavne posebne organizacije koje nigde nema u Zakonu o ministarstvima, a to su ove nezavisne regulatorne kao što je Ratel i da ne ređam dalje.

Znači, gospodine Marinkoviću, kada ovde glasate o objedinjenom dnevnom redu, pa 30 tačaka stavite u jednu raspravu, jer su navodno one sve srodne, to imamo isto i u ovom Zakonu o ministarstvima. Nešto što je nespojivo ovde se spaja. Mi moramo da podignemo glas, sa upozorimo javnost. Naravno, moja diskusija, budite spokojni, neće da utiče ni na jednog poslanika koji podržava koalicionu Vladu da on promeni svoje mišljenje. To je tako i to tako mora da bude i ja taj deo ne diram.

Ono, gospodine Marinkoviću, što će biti uzrok velikih problema i što je uvek bio uzrok problema u svim vladama, pa čak i onim koje nisu bile koalicione, jeste što kada se krene u operaciju donošenja Zakona o ministarstvima ili izmene i dopune Zakona o ministarstvima, sva pažnja se skoncentriše na nazive ministarstava i broj ministarstava. Zašto? Zato što to predstavlja osnovu za izbor buduće Vlade i njen poprilično jasan sastav. Tu se nastavlja svojevrsna politička trgovina – ja tebi, ti meni.

Svaka organizacija u nekom civilnom društvu ima četiri vrlo važna faktora. Prvi, rekao bih čak i najvažniji, faktor u bilo kakvoj organizaciji, to su ljudi. LJudi u organizaciji, ljudi u Vladi kao organizaciji, ljudi u ministarstvima kao organizaciji, ljudi u posebnim organima kao organizaciji, ljudi u organima uprave u sastavu ministarstava kao nekoj organizaciji. Po meni, drugi važan faktor jeste cilj zbog kojeg postoji neka organizacija. Cilj zbog koga postoje ministarstva jeste da se preko ministarstva vrši deo izvršne vlasti i tu su pre svega poslovi iz nadležnosti organa državne uprave.

Kada pogledate ove izmene i dopune, čak ni u tekstu izmena i dopuna nećete naći nešto što je obaveza, što mora da se poštuje, a što je propisano, recimo, Zakonom o državnoj upravi. Zakon o državnoj upravi vrlo precizno definiše koji su to poslovi i na taj način nam sugeriše kako treba opisati i definisati delatnost. To nije prisutno ne samo u ovom predlogu zakona, nego nije prisutno petnaestak godina prilikom definisanja ovih stvari.

Skrenuo bih vam pažnju na jedan očigledni primer gde se ne vodi računa o obavezama koje postoje po Ustavu i po Zakonu o državnoj upravi. Gospodine Marinkoviću, najbolji primer jeste predlog da se formira ministarstvo za evropske integracije. Svima je jasno da se radi o relaciji, odnosu između Republike Srbije i Evropske unije. To bi moglo da bude ministarstvo o EU integracijama, to bi moglo da bude ministarstvo o EU fanatizmu, to bi moglo da bude EU ministarstvo, ali nikako ministarstvo koje se tiče evropskih integracija, tim pre što ono što je delokrug rada tog ministarstva ne može da se definiše nijednom rečju koja se koristi prilikom određivanja nadležnosti državnih organa.

Ovde je to namešteno, videli smo koji su kriterijumi. Postoje ovi koaliciono-feudalni i postoji jedan drugi kriterijum – čekaju se dolari, čekaju se evri, samo što nisu stigli. Tako je i Batić pričao 2000. godine – samo mi da skinemo ove, a milijarde su tu na granici, čim nema Miloševića odmah upadaju milijarde ovamo. Naravno, nisu se desile milijarde, desilo se da oni koji su bili donatori dali su, omogućili ljudima na vlasti da malo kraduckaju da bi ih imali pod svojom kontrolom i da uvek mogu da ih kontrolišu i to se nije promenilo, to je i danas prisutno. Ali, oni lepo beleže, kao svojevremeno oni beli šlemovi kada je Srbija bila Savezna Republika Jugoslavija pod sankcijama. Nije mogao svako da probija sankcije, mahom su probijali kriminalci, doduše, jedna grupa je očišćena posle nekoliko godina, da se zametnu tragovi zločinačkog delovanja onih koji su nam uveli sankcije. U međuvremenu su se sredstva modernizovala. Logistika se promenila, ali to je to. To je taj princip koji postoji.

Dalje, ovim amandmanom mi tražimo da ostane ono što je bilo u zakonu, iako smo svesni svega onoga što ne valja u tom zakonu. Zašto? Zato što od 2012. godine, od kada nas je zapljusnula ova sreća, ništa se nije promenilo u zakonima koji se tiču privatno-javnog partnerstva i stranih ulaganja, ništa se nije promenilo što se tiče postupanja nadležnih državnih organa. Pošto se ništa nije promenilo, odakle ideja da se iz Ministarstva za trgovinu prvi, drugi, treći, u četvrtom stavu člana 8. izbace neke reči koje se tiču, recimo, javno-privatnog partnerstva?

Očekivao sam da kada neko predlaže neku izmenu, on kaže – mora zbog toga i toga. Ovde bi, recimo, bio konkretno slučaj – desila se promena u materijalnom pravu pre nekoliko godina, ta promena nije sprovedena kroz ovaj zakon, koristimo priliku da jednostavno pravno-tehnički sredimo ovaj propis. Ali, to nije ta situacija. O čemu se radi? Da vam kažem, javno-privatno partnerstvo po nadležnostima je mnogo više u Ministarstvu finansija nego u Ministarstvu trgovine, po nadležnostima. Ako je po nadležnostima mnogo više tamo, onda je i po delokrugu prevashodno tamo. Ali, vi imate problem da definišete, da date meso, da date suštinu, da na neki način delokrugom opravdate postojanje nekih ministarstava i u toj dijalektici vi ste toliko, ne tiče se samo predloga ovog zakona, nego i osnovnih tekstova i onih, hajde da kažem, istorijskih iz 2012. godine, vi ste napravili grešku što kod nekih ministarstava iskazujete u ovom zakonu organe uprave u sastavu ministarstava, a onda ne dajete nijedan razlog zašto kod drugih ministarstava to isto ne primenite i ne prikažete.

Mi smo podneli nekoliko amandmana da vam skrenemo pažnju da morate da ubacite u odgovarajuće članove i odgovarajuće stavove koji su to organi uprave u sastavu ministarstva. Moram da vam skrenem pažnju, organi uprave u sastavu ministarstava formiraju se zakonom. Postoje dve vrste tih organa, neki su sa svojstvom pravnog lica, neki su bez svojstva pravnog lica. Vi ste očigledno svesni ove obaveze i zato ste u izmenama i dopunama, recimo, kod Agencije za životnu sredinu primetili to i kada ste predlagali ovo ministarstvo ekologije, onda ste iz poljoprivrede i tu agenciju preselili tamo. Ali, kod većine ministarstava vi uopšte niste prikazali organe uprave, a ta ministarstva u svojoj organizacionoj šemi, u svojoj sistematizaciji radnih mesta, u svom sajtovskom prikazu se hvale da imaju svoje uprave kao posebne organe uprave u sastavu ministarstva. Vi čak niste hteli da pogledate na sajt, pa ono što su sami organi napisali da preslikate u ovaj predlog zakona, što sve pokazuje površnost, neozbiljnost i želju da se ovo preko kolena što pre završi.

Sada da vas vratim na još jednu vrlo važnu stvar. Ne igrajte se sa nečim što se zove organizacija jer organizacija zna sama sebe da pojede, što kadrovi, što loša organizaciona šema, što poremećeni odnosi i veze između poslova i grupe poslova koje se na neki način grupišu i definišu u okviru nečega što se zove personalni sastav. Vodite računa, niste rešili četvrti faktor svake organizacije, a to su materijalna sredstva. Oko materijalnih sredstava imaćete velikih problema. Zašto? Zato što onaj ko formalno-pravno stoji na čelu ne verujem da će biti u sposobnosti i u mogućnosti da u tako maloj bari smiri toliki broj krokodila.

Da ne prepričavam amandman, ali meni je potpuno neshvatljivo kako je u okviru člana 9. osnovnog teksta zakona izostavljeno da se navedu kao posebni organi uprave u sastavu Ministarstva pravde Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i, recimo, Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom?

Kako je to moglo da se desi? Ako se to desilo prilikom donošenja zakona, kako je moglo da se desi prilikom ove kvalitetne izmene i dopune tog zakona? Molim vas, ova direkcija, ona je glavni hit. Sećate se, pre pravosnažnosti Šariću prodali ovo, prodali ovo i oni se reklamiraju na sajtu Ministarstva pravde da kao svoje organe uprave imaju, to, to, ali ga nema u zakonu, u ovom zakonu ga nema i postavljaju funkcionere na Vladi, a tamo ste, recimo, prikazali neku drugu upravu kao organ u sastavu ministarstva, neću da ulazim u to da li je veliki značaj ili nije značaj.

Kako ovako značajne organe uprave u sastavu ministarstva ne prikazujete u Zakonu o ministarstvima? Molim vas, kako je to moguće? Kojim ste se kriterijumom rukovodili kada ste pisali zakon i ove izmene i dopune? Svaki zakon kada se piše zasniva se na neki načelima. Koje je ovde načelo? Imamo 126, sve ćemo da izglasamo, od 16, imaćemo 18 ministarstava, završen posao. Ali, nije to glavni cilj ovog zakona.

Ovaj zakon treba da spreči da se posvađate i da ne povadite oči kada napravite Vladu.

Gospodine Marinkoviću, pošto je jasno o čemu se radi, uopšte nije jasno na osnovu kog zakona je formirana Direkcija za elektronsku upravu kao organ uprave u sastavu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Kao što ne znamo na osnovu kog zakona je formirana, tako ne znamo na osnovu kog zakona se ona briše.

Ima u Zakonu o državnoj upravi jedna odredba koja kaže da organi uprave u sastavu Ministarstva se osnivaju zakonom, ali ne kažu koja je ta vrsta zakona, da li je to osnovni zakon, materijalno-pravni ili baš ovaj Zakon o ministarstvima. I, ne želim da otvorim tu temu.

Međutim, zar je moguće da u članu 10. ne postoji stav o upravnom inspektoratu kao organu uprave u sastavu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave? To je šest hiljada puta važniji upravni organ u odnosu na ovu Direkciju za elektronsku upravu. Eto kako se pravi, eto kako se definiše delokrug rada, eto na osnovu čega se biraju inokosni organi koji treba da rukovode ministarstvima. Šta će on jadnik kada ga izaberu? On nema pojma koje su nadležnosti, kakav je delokrug, gde da pogleda, gde da se informiše. Hajde on što ne može da se snađe, ali moraju građani da se snađu, kako oni da se snađu kad se ovde predlozi zakona pišu nogama, a glasaju rukama.

Prosto je neshvatljivo da u članu 13, koji objašnjava delokrug poslova kojim se bavi Ministarstvo spoljnih poslova, u stavu 2. je navedeno kao organ uprave Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu i to nije neki problem ako je to navedeno. Međutim, izostavljena je Diplomatska akademija, a Ministarstvo spoljnih poslova na svom sajtu se hvali kako u sastavu ministarstva ima i Diplomatsku akademiju i onda je prosto neverovatno, zašto niste makar taksativno naveli šta se sve nalazi u sastavu Ministarstva spoljnih poslova kao upravni organ.

Mi smo ove amandmane podneli da jednostavno pomognemo, da ispravimo. Možda se u brzini nešto zaboravilo, da se to ispravi, da to bude kompletan zakon. Međutim, ja sam jutros čuo i kada citiraš ono što je u zakonu i kada se pozivaš na zakon koji je donela ova koaliciona vlast, predložila, odmah te optuže kako mrziš nekog. Ja ne mrzim nikoga, samo čitam šta piše u zakonima. Kada pročitam ono što je napisano u zakonu, a znam da je taj zakon izglasala ova većina koja podržava ovu Vladu po logici stvari to treba da se ugradi. Međutim, oni ti odmah koknu etiketu – ti mrziš. Mrzim i kad čitam ono što su oni napisali.

Kao ovlašćenog predstavnika? Koliko imam vremena otprilike?

Vrlo brzo ću da pričam.

Znači, 13a odnosi se na stav 2. Moram da vam skrenem pažnju na to da je 12. septembra 2008. godine Srbija donela Zakon o ratifikaciji SSP-a i onog prelaznog sporazuma i nikome nije palo na pamet od tada ko je bio na vlasti da formira posebno ministarstvo za neke integracije. Zašto nikome nije palo na pamet to? Pa bilo je nekih ideja, ali bio je problem kako definisati taj državni organ, šta bi taj državni organ radio. Doduše, nekih ideja na tu temu bilo je još i 2004. godine, ali nikada ta ideja nije dignuta na nivo posebnog državnog organa. Naročito ta ideja nije dignuta na taj nivo kada su se, sećate se 2012. godine u jednoj televizijskoj emisiji, Božidar Đelić i Jorgovanka Tabaković izljubili kao rođeni zato što je Srbija dobila status kandidata. Ni tada nije bila ideja da se formira posebno ministarstvo.

U stavu 2. zamislite šta je napisano – da ovo ministarstvo sarađuje sa Misijom Republike Srbije pri Evropskoj uniji. Sarađuje sa misijom, samo zbog toga postoji stav 2. Delokrug ministarstva – saradnja sa Misijom Republike Srbije. Paradoksalna stvar šta sve trpi papir, šta je sve neko morao da napiše da bi stvorio privid kako je to navodno nešto ozbiljno. Moram da vam skrenem pažnju, nezavisno od toga da li neko prati ovaj prenos ili ne prati ovaj prenos, od 2012. godine svi koji su na vlasti u Republici Srbiji oni su fazi monitoringa i skrininga. Znači, prijatelji iz Evropske unije vas posmatraju, a sada su u drugoj fazi da vas pregledaju, da ne zabrljate nešto.

Mene prosto zaprepašćuje činjenica da u uslovima egzita britanskog neko gura prst u oči tradicionalnim našim prijateljima, a drago mi je što napokon građani Republike Srbije shvataju gde se nalaze evrofanatici. Ko je preuzeo fenjer od Demokratske stranke i gde se nalazi poslednja linija odbrane Brisela? Poslednja linija odbrane Brisela nalazi se na Andrićevom vencu.

Mi smo amandmanom samo tražili da se iz teksta izbaci nešto što ne sme da stoji u tekstu. Znači – nadzor nad radom Republičke direkcije za robne rezerve vrši Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Sve ono što sledi posle toga treba da se izbaci.

Ne može nadzor nad poslovanjem posebne organizacije, a to je ta Direkcija za robne rezerve, da vrše dva ministarstva. Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva ionako je uključeno. Po kom osnovu? Po osnovu inspekcijskog nadzora i inspekcijske kontrole.

Republička direkcija za robne rezerve je poprilično samostalna, upravna organizacija, odnosno posebna organizacija. Ona samostalno propisuje svoje uslove poslovanja, uz naknadnu saglasnost, ili prethodnu saglasnost direktno Vlade Republike Srbije. Očigledno da neko ne zna kako funkcioniše državna uprava, pa je za iste stvari odredio da su nadležna dva državna organa.

Ne može Ministarstvo poljoprivrede da bude nadležno za ove stvari. Ono može samo da vrši inspekcijsku kontrolu, kakvog su kvaliteta rezerve poljoprivredno-prehrambenih proizvoda koje se nalaze na skladištenju ili pod kontrolom Republičke direkcije za robne rezerve. Ali, ovde očigledno imamo situaciju da je propis napisao neko ko stvarno nije u materiji i misli da papir može sve da trpi, a očigledno ovo ubacivanje jeste koalicioni dogovor da se međusobno kontrolišu. Jer, bez međusobne kontrole u okviru svakog ministarstva ne može da funkcioniše bilo koja koalicija.

Mi smo tražili da se ovaj član Predloga zakona o izmenama i dopunama briše. Zašto smo tražili da se briše? Vidite i sami, od kad je Hidrometeorološki zavod na neki način stavljen pod nadzor Ministarstva poljoprivrede, mi imamo elementarne nepogode. Zašto imamo elementarne nepogode? Niko u Ministarstvu poljoprivrede ne čita onaj žuti alarm, crveni alarm, niti neka upozorenja, a videli ste i sami 2014. godine da je bilo došlo do besa, hteli su da ubiju onoga što vodi vodoprivredu, kako nije pripremio Srbiju da se brani od poplava.

Ja mislim da mi treba da primenimo nemački sistem. Nemci svoj sport imaju u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kad policajac krene sa pendrekom, onda atletičari postignu svetske rekorde.

I ovde, pošto su protivgradne rakete u nadležnosti ekskluzivnih elemenata, to treba da se stavi pod kontrolu Ministarstva unutrašnjih poslova, pa da vidim da li će neko da sluša ono što kaže Hidrometeorološki zavod ili neće da ga sluša! Nema ništa dok se ne stavi pod kontrolu nekog državnog organa koji raspolaže fizičkom silom. Jer, očigledno, kada se primeni sila, ovde se poštuje zakon. Ako se ne primeni sila, onda se ne poštuje zakon i onda imamo situaciju da po ovim čukama širom Srbije neke penzionerke u 80. godini ispaljuju rakete i jure oblake.

Videli ste i sami, telekomunikacioni sistemi nam funkcionišu po analognom principu. Ako to želite da uozbiljite, pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova, može SAJ, može Sektor za vanredne situacije, a najbolje žandarmerija iz Niša.