Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su ove izmene predloženog zakona sasvim u redu i možda je trebalo da budu neki mesec ranije, ali je jun mesec, neki, poslednji rok kada ima smisla ući u ovakve izmene, jer one i zadiru u značajne aktivnosti koje slede i u junu, i septembru, i u oktobru, dakle, početkom nove školske godine.
Pre svega bih želeo da iznesem svoje lično viđenje i više neke sugestije nego primedbe, normalno, i naše stranačko viđenje vezano za predložene izmene ovog zakona. Prvo bih se osvrnuo na član 10. koji se menja, a u suštini to je član 2. predloženih izmena, i to na tačku 1) gde se definiše da Nacionalni savet treba da ima 12 članova iz reda redovnih profesora, vrhunskih naučnika, pa, onda, velikim slovom – u zvanju naučnog savetnika.
Pretpostavljam da je predlagač želeo da se ovim izmenama omogući da članovi Naučnog saveta budu i naučnoistraživački radnici, prema tome, lica koja imaju i naučna zvanja. To podržavam, ali ovako kako ste to definisali, ne postoji čvrsta garancija da će i ugledni naučnoistraživački radnici, sa naučnim zvanjima, biti članovi Nacionalnog saveta. Sličnu izmenu je, pre dva-tri meseca, učinilo Ministarstvo nauke, gde je, takođe, definisalo da u Nacionalnom savetu za naučnoistraživački rad treba da bude šest uglednih istraživača, redovnih profesora ili naučnih savetnika, s tim, tako je definisano, da budu tri profesora, a tri naučna savetnika.
Moj predlog u vezi ovoga, ako se slaže predlagač, jeste da se predloži Odboru, ako nije dat sličan amandman, da se malo predefiniše, da se da mogućnost i sigurna garancija da će barem jedna trećina, tj. četiri istraživača biti iz reda naučnih radnika sa zvanjem naučnog savetnika, a da će dve trećine biti redovni profesori. Zalažem se da to bude i pola-pola, ali ako postoji dobra namera, onda ništa neće narušiti ovaj predlog, ali će ipak izdiferencirati tako da će u Nacionalnom savetu sigurno biti i lica sa naučnim zvanjem.
Dalje, ono što želim da pitam i o čemu hoću da diskutujem, povećava se broj članova Nacionalnog saveta na 21 član, s tim da su u okviru Nacionalnog saveta i dva studenta koje delegira Studentska konferencija na period od dve godine i oni će odlučivati u Nacionalnom savetu o tačkama od 7. do 11. Pitam – da li su oni članovi Nacionalnog saveta ili su pridruženi članovi, kao i da li će se pozivati samo kada se raspravlja o tim studentskim pitanjima?
Moja sugestija je da oni dobiju status redovnih članova, a u postupku odlučivanja u Nacionalnom savetu, normalno, odlučivaće o onim tačkama i onim problemima koja su od interesa za studente, kao što imamo u komisijama za izbore. U zvanja na izbornim telima docenti ne mogu da biraju vanredne ili redovne profesore, pa, tako i ovde studenti ne mogu odlučivati o nekim strateškim pitanjima vezano za obrazovanje, ali po meni bi bilo simpatičnije da i studenti budu članovi Nacionalnog saveta, ne ovako. Oni će odlučivati o nekim stvarima, ali u suštini, oni, onda, nisu članovi jer ne ulaze u tih 21. Tako da je to moj predlog za predlagača, da razmisli da li ima smisla to na neki način predefinisati.
Zatim, ono što želim da govorim odnosi se na akreditaciju i pre svega dobro je da se ušlo u akreditaciju. Već je značajan broj fakulteta akreditovao svoje nastavne planove, programe, to je sigurno više od dve trećine i svi novi fakulteti, faktički, uvođenjem novih nastavnih procesa moraju da prođu akreditaciju.
Jedino ono što je po meni sporno, voleo bih samo kada bi se mogli izneti iskreni podaci kakvo je stanje, pre svega, na državnim univerzitetima i na državnim fakultetima, da li sad svi fakulteti i oni koji su prošli akreditaciju ispunjavaju ovaj uslov da imaju 70% nastavnika u stalnom radnom odnosu, sa izvođenjem najmanje 70% časova aktivne nastave? Nešto slično je bilo definisano i u prethodnom zakonu, drugačija je formulacija. Podržavam to, ali bojim se da nije tako čak ni na državnim fakultetima, pogotovo na privatnim univerzitetima i fakultetima.
Mislim da je pravi problem, a ovim predlogom zakona to nije ponovo definisano, to je ekvivalencija i prevođenje iz naučnih u nastavna zvanja, gde bi se omogućilo da oni koji hoće iz nauke da pređu u nastavu da to mogu uraditi lako, ne prolazeći iznova celokupnu proceduru izbora, a pogotovo kad se bira neko iz naučnog zvanja u nastavno gotovo redovno dobija niže nastavno zvanje nego što je imao trenutno naučno zvanje.
Govorim ovo iz ličnog iskustva, to sam prošao i sam. Mislim da će kolega Mitrović apsolutno podržati moj predlog i kao čovek koji je nekad bio u Ministarstvu nauke, tako da je moj predlog – da se to, ako, već, ovim izmenama zakona nije urađeno, u nekim narednim izmenama definiše. Jer, opet, izmenama zakona o nauci postavljena je ta ekvivalencija i, tamo se, u naučnoistraživačkom radu ona i poštuje. Znači, redovni profesor se finansira kao i naučni savetnik i tako po nižim zvanjima. Ali, kada se prevodi iz naučnog u nastavno zvanje onda nastaju problemi, a upravo prevazilaženjem ovog problema to bi se za 70% stalno zaposlenih lakše sprovodilo i izvršilo.
Dalje, ono što želim da govorim vezano je za doktorate nauka i ovde stavljam zamerku predlagaču da je ostavio i napravio izuzetak da doktorsku disertaciju može prijaviti neko ko ima specijalizaciju. To se, pre svega, odnosi na lica koja imaju završene studije medicine, da mogu sa specijalizacijom prijaviti doktorsku disertaciju, čak i doktorske studije upisati, ali pod uslovom da imaju objavljene radove u vrhunskim svetskim časopisima. To lepo zvuči, ali znamo, gospodine ministre, i vi i vaši saradnici, i ja, da je danas iz naše zemlje vrlo teško objaviti radove u vrhunskim svetskim časopisima i da je to nešto što samo stoji deklarativno kao mogućnost.
Jer, ako postoji neki lekar koji ima specijalizaciju, a koji je izuzetno talentovan, pa, pretpostavljam da će ga taj medicinski fakultet uključiti kao nastavnika i saradnika, i omogućiti mu da ide drugim putem, a, ne, ovako da se pravi iznimka. Nekada se u neka vremena sa specijalizacijom mogao prijaviti doktorat i doktorirati. To je kasnije ukinuto. Sada se opet pravi iznimka samo prema lekarima. Mislim, niti se njima ovakvom formulacijom daje neka posebna pogodnost, a s druge strane se prave neke iznimke koje su po meni nepotrebne.
Dalje, vezano za postupak pripreme i uslove za odbranu disertacije – sasvim je u redu da se uređuje opštim aktom univerziteta i fakulteta. To je i dosad bilo tako i tu postoji jasno propisana procedura od prijave, od formiranja Komisije za procenu ispunjenosti uslova kandidata i predložene teze, do verifikacije na univerzitetu. Ne vidim potrebu da Ministarstvo prosvete i Ministarstvo nauke daju posebno mišljenje vezano za taj postupak ako se on legalno obavlja.
Ovde je juče izneto od stane vas, ministre, a i od profesora Šamija, da je na nekom fakultetu 148 kandidata doktoriralo za jednu godinu. To je, apsolutno, da kažem, i podatak, ali i obaveza da se pošalje inspekcija tamo i da se vidi kako je moguće tako nešto uraditi. Pa, ni diplomiranih studenata, na većini fakulteta, nema 148 u godini dana, a kamoli doktorskih disertacija?! To je neka zloupotreba, nešto urađeno mimo zakona, mimo propisa i nalaže potrebu da se to ispita. To ne bi trebalo da bude reper, da se sada postavljaju još neki supervizori u smislu kriterijuma.
Ali, u krajnjem, ako postoje iskrene namere u proceduri, ne vidim ni smetnju da ni Ministarstvo prosvete, pa ni Nauke, daju saglasnost na taj postupak u sprovođenju i pripremi doktorskih prijava i doktorske disertacije.
Dalje, ono što želim da kažem vezano je za uvođenje bankarskih garancija, pre svega ovo se odnosi na privatne univerzitete i fakultete. Mislim da je to u redu i sklon sam da predložim da se i poveća ovaj iznos od 10%. Ako se želi da se obezbedi ozbiljna garancija onda to treba da bude i više od 10%, jer tih 10%, znate i sami, neće omogućiti normalan završetak studija svih studenata koji su se upisali na taj fakultet ili univerzitet.
Moj predlog je, ministre, povećajte ovo barem na 30%, pa onim privatni univerzitetima, fakultetima, a pre svega univerzitetima koji imaju fakultete, ako žele ozbiljno da unapređuju nastavu i razvijaju taj univerzitet neće biti problem da obezbede tu garanciju. Ali, da ona stvarno bude u pravom iznosu, a ne ovako, ovih 10% su simbolični i više samo neka, uslovno, pretnja, ali ozbiljnije neće doprineti rešenju mogućih problema koji mogu nastati ako taj fakultet ili univerzitet izgubi uslove da egzistira, a onda će se naći u problemu ta deca, koju su upisali njihovi roditelji, koji su se upisali na takve fakultete i univerzitete.
Dalje, ono što želim da kažem vezano je za izbore u asistente. Mislim da je ova reforma, koja je krenula od 2005. godine pa naovamo, najviše uticala da je većina naših fakulteta ostala bez podmlatka. Mora se nešto ozbiljno učiniti da se u značajno većem broju primaju u narednom periodu mladi ljudi, koji će, normalno, ispunjavati uslove, imati prosečnu ocenu i upisivati doktorske studije. Ministarstvo prosvete i Ministarstvo nauke moraju naći načina da finansiraju sve one koji su na doktorskim studijama, normalno, fakulteti koji iskažu svoje potrebe, a znam zasigurno da veliki broj fakulteta u proteklim godinama nije primao mlade istraživače, prvo što nije imao sopstvenih sredstava, a nije ni bilo na pravi način rešeno finansiranje doktorskih studija. Ono nije rešeno ni u ovoj godini, a skupe su te studije.
Dakle, većina te dece koja su završila fakultete nema pare da sama upiše dalje, pa, onda, neki student prihvati da bude saradnik u nastavi, obično kada ga mentor kod koga će da radi disertaciju pozove da mu bude kao asistent, i uglavnom su to neke simbolične naknade. Mislim da se mora na pravi način iznaći finansiranje asistenata na fakultetima. Treba se vratiti u neka ranija vremena gde je bilo više asistenata nego nastavnika. Mi danas imamo na nekim predmetima ili katedrama samo profesore i to većina redovni, i docent je retkost, a asistenta nema ni u naznakama, tako da se to mora na malo bolji i drugačiji način rešiti.
Vi u izmenama navodite da student doktorskih studija može ostvariti naknadu troškova studiranja pod uslovima, na način koji utvrđuje ministar. To je činjenica, ali bi trebalo što pre da budu ti kriterijumi obelodanjeni prema fakultetima, da se zna šta će biti kriterijum, da će nekome ko je na doktorskim studijama biti plaćeno i da može biti saradnik u nastavi tri, odnosno šest godina, dok ne doktorira.
Što se tiče ispita, predlažete da se povećaju ispitni rokovi na šest. Mislim da ćete se složiti da to bitno neće povećati broj položenih ispita, a može napraviti ozbiljan problem samim tim što vi niste definisali u ovom predlogu koji su to ispitni rokovi, kao što ste u prethodnom predlogu zakona definisali. I znamo da je to pet redovnih, a ispitni rok može biti po okončanju nastave tog predmeta. Prema tome, onaj predmet koji je slušan do 15. januara može se polagati u januarsko-februarskom, martu, aprilu, maju i junu, eventualno julu, septembru itd. Dakle, ograničen je broj rokova. Znamo da u toku nastave svako uvođenje ispitnog roka remeti nastavu te nedelje ili nema nastave, nema vežbi, što onda ne može obezbediti onih 15 nedelja nastave.
Dobro je da ste precizirali da je 10. oktobar dan "d" za završetak ispita, ali znamo da mnogi fakulteti imaju i ''oktobar dva'', to se produžava do kraja oktobra i onda nastava počinje u novembru mesecu. Možda je trebalo da definišete, da li je to julski rok, možda do 15-20 jula, iako su u julu upisi novih studenata i tu ima mnogo posla, ili će to biti ''april dva'', jer imamo maj mesec gde se praznuje nedelju dana itd. Trebalo je da to vi da precizirate, a ne da ostavljate fakultetima da sami odlučuju, jer će moći to da se uvede, ali taj šesti ispitni rok će remetiti nastavu.
Ceneći da i moj kolega treba još nešto da kaže, želim da kažem nešto o izjednačavanju rokova za odbranu doktorske disertacije, onih koji imaju magistraturu i doktorske studije. Vi ste ovde u izmenama naveli da je rok za završetak doktorata onih koji su upisali doktorske studije školska 2014-2015. godina, za magistre 2015-2016. godina.
Mislim da ste pogrešili, trebalo je da se izjednači taj rok ili da skratite magistrima ili da produžite ovima na doktorskim studijima. Onaj ko je na doktorskim studijima, on treba da polaže ispite i treba da uradi doktorat. Onaj koji ima magistraturu, on samo ima doktorsku disertaciju, a ima godinu dana duže. Razmislite o tome, ja predlažem da se produži onima koji su na doktorskim studijima da bude rok 2015-2016, kao što je dato za magistre i da se onda podvuče crta, da se zna da se mora poštovati zakon.
Na kraju, svakako podržavamo ovo povećanje norme, tj. utvrđivanje norme od 48 ESPB bodova za 2009-2010. školsku godinu i za 2010-2011. školsku godinu. To će omogućiti studentima da se stabilizuju u ovoj reformi, ali mislim da reforma mora podrazumevati smanjenje broja predmeta, jer je većina fakulteta u odnosu na neka prethodna vremena uvećalo broj predmeta za 50, pa čak i za 100%. Nelogično je, na mom fakultetu, kad sam ja završavao, bilo je 34 ispita, a sada je to, maltene, blizu 60 ispita. To nije reforma, povećavati broj ispita.
Izvođenje praktične nastave na nekim fakultetima je dovedeno u problem tranzicijom i transformacijom da nema više društvenih farmi, društvenih poljoprivrednih gazdinstava, naročito u oblasti biotehničkih nauka.
Na kraju, uključenje mladih istraživača u naučnoistraživački rad i doktoranata, onih koji su na doktorskim studijama, oni moraju biti uključeni u projekte. Imamo, sad, od 1. januara novi istraživački ciklus. Trebalo bi da ti mladi ljudi budu maksimalno uključeni. Visina njihovih zarada je jako simbolična, trebalo bi razmišljati o povećanju i rešavanju drugih egzistencijalnih pitanja. Samo na taj način možemo zadržati mlade ljude na fakultetima, u institutima i zaustaviti ovaj odliv mladih mozgova. Svi znamo koliko je otišlo mladih ljudi i to najboljih studenata u inostranstvo da rade i da se školuju. Evo toliko, hvala. (Aplauz)