U ovom trenutku sada ne mogu da vam kažem zašto je to urađeno. Da li je poslovodstvo uradilo neku vrstu knjigovodstvenog obračuna koje je čisto finansijske prirode ili postoji nekakav drugi investicioni plan, ali mogu da prihvatim u ime i ministarstva i Vlade da vam u pisanom obliku dostavim odgovor na to pitanje u roku koji je propisan Poslovnikom.

ne bih želeo niti imam pravo da ocenjujem poslaničku debatu, posebno opravdanost predsedavajućeg da vodi sednicu. Ono što mogu samo da kažem da je Vlada uvek i svi ministri koji prisustvuju sednicama da smo uvek spremni da odgovorimo na sva pitanja. Ako to danas nije poslovnički moguće onda ćemo odgovoriti na sednici na kojoj je to moguće. Dakle, ne bežimo od odgovora ni na jedno pitanje i bez obzira što je kolega Babić formalno u pravu, samo sam želeo to da podvučem i nama otvorena igra, sportskim jezikom rečeno, apsolutno ne smeta.

Gospodine Đeliću, Vlada zna da upravlja ovom oblašću, kao što zna da upravlja i da uvodi red i u svim drugim oblastima u Republici Srbiji i to je pokazala na bezbroj primera još od vremena konstituisanja Vlade, nakon izbora u maju 2012. godine.
Ne samo to i ne samo u direktnoj, već i u indirektnoj vezi sa predlogom izmena ovog zakona, Vlada će preduzimati sve mere da restrukturira javna preduzeća, posebno u delu ogromnog nasleđenog duga. Sami ste izneli procenu da se radi o dugu od 6,3 milijarde dolara ili evra u velikim javnim sistemima. To je takođe predmet analize aktuelne Vlade Republike Srbije i u delu posebne analize zasebnog duga za svako preduzeće, vodiće se posebna politika restrukturiranja tog duga. Prvi rezultati već su vidljivi kroz primer javnog preduzeća JAT, koje je kroz poseban model formiranja zajedničkog preduzeća, uz restrukturiranje starog duga koji je nasleđen iz vašeg vremena, uspela da nađe strateškog partnera.
Haos je zatečen i u drugim oblastima, u oblasti privatizacije koja je indirektno dovela do problema u svojinskim odnosima, o tome danas nije bilo reči, a veoma je značajna tema. Takođe, kroz zakon koji je pre nekoliko dana bio na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije, tiče se na stotine nelegalnih objekata nasleđenih, posebno u periodu nakon 2000. godine. Ova vlada i tu preduzima mere kroz Zakon o legalizaciji i to je tema u indirektnoj vezi sa Zakonom o javnoj svojini kroz podudarne mere oba zakona. Takođe, Vlada će preduzimati mere na izmenama Zakona o planiranju i izgradnji, takođe sa indirektnom vezom sa Zakonom o javnoj svojini, jer svuda težimo da napravimo ono o čemu ste govorili, ali u vreme vašeg mandata niste uspeli da sprovedete, a to je da se, u suštini, očiste bilansi, pa i bilansi imovine kroz jasno razgraničenje javnog od javne svojine, od one svojine koja pripada javnim preduzećima i njima zavisnim društvima.
Još jednim želim da pozovem sve narodne poslanike da u Danu za glasanje, nakon rasprave o amandmanima, podrže ovaj predlog zakona. Hvala vam.

Dužan sam gospodinu Đeliću konkretan odgovor na pitanje JAT-a. Prvo, ugovor možete da tražite u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ukoliko u ugovoru, a nisam ga čitao, nisam resorno vezan za tu oblast, postoje neki elementi i klauzule poverljivosti. Pretpostavljam gospodine Đeliću vi ste dugo vremena radili u inostranstvu da ćete poštovati tu vrstu odnosa između Republike Srbije, JAT-a i kompanije Etihad i da oko toga neće biti neke velike histerije.
Konkretno, stvar je vrlo jasna. Dobićemo nove avione, imaćemo moderno upravljanje, imaćemo nove komercijalne destinacije. U skladu sa tim očekuje se rast dobiti i imaćemo vrlo kvalitetan socijalni program kada je reč o tom broju ljudi koji verovatno neće u punom broju u odnosu na sadašnji broj zaposlenih moći da se zadrži u novoj kompaniji.
To je ono što Vlada očekuje, zapravo predviđa novi model i novo preduzeće. Da li će to tako biti gospodine Đeliću, uverićemo se vrlo brzo kada uđemo u taj novi avion i napravimo razliku između novog i starog aviona. Kada krajem 2014. godine uporedimo dobit sa 2013. godinom i sa sumom dobiti koja će biti iskazana u bilansu za ovu godinu. Kada budemo na aerodromima od Beograda, pa do drugih destinacija videli da sleće AIR Srbija i kada budemo potvrdili najave očekivanja da će biti novih destinacija i kada budemo videli veliki broj onih koji će u skladu sa modelom kroz elemente restrukturiranja potpisati u skladu sa ponudom koju novi menadžment treba da ponudi o novim otpremninama. Pretpostavljam da će u tom smislu ti ljudi biti zadovoljni i naravno kada vidimo nasmejana lica novih stjuardesa.

Tačno je, podneo sam amandman na član 119. Predloga zakona o osiguranju. Član 119. kaže: "Sredstva društva za osiguranje deponuju se i ulažu u Republici". U stavu 2. kaže: "Sredstva iz stava 1. ovog člana društvo za osiguranje može deponovati i ulagati i u inostranstvu u visini do 20% iznosa osnovnog kapitala, uz prethodnu saglasnost Narodne banke Srbije".
Mišljenja sam da se sredstva pojedinih društava za osiguranje mogu deponovati i ulagati samo u Republici Srbiji, iz dva razloga. Prvo, i u drugim zemljama postoji takvo ograničenje i ne vidim razlog zašto u našoj zemlji sredstva osiguranja, posebno ona investiciona sredstva koja samo mogu da uvećaju osiguravajuće fondove, ne bi bila uložena u Republiku Srbiju.
Drugo, da vas podsetim, imamo izuzetno negativna iskustva sa Narodnom bankom, sa aferom oko deponovanja deviznih rezervi pojedinim inostranim bankama. Ministar finansija (naravno sada nije tu), nekada guverner Narodne banke Jugoslavije, najpre je svojom odlukom obezbedio povećanje tog minimuma koji se može deponovati u inostranim bankama.
Sećate se afere oko Evroaksis banke vezane za Nacionalnu štedionicu i kasnije za aferu koja je nastala oko uvoza električne energije. Kada je povećao sumu dozvoljenih deponovanih sredstava u inostranim bankama onda je izabrao trećerazrednu banku da ta sredstva deponuje kod te trećerazredne EvroAksis banke, koja je zaista potpuno nepoznata u bankarskom svetu. Poznata je samo po tome što stoji iza organizacija, preduzeća, privrednih subjekata koji se bave uvozom električne energije. Ta afera je potpuna jasna, raščišćena na Anketnom odboru koji je ispitivao i ne želim o tome više da pričam.
Povodom toga je i moja bojazan da će se ponovo pojaviti neko ko će na takav ili sličan način sredstva osiguravajućih kuća kroz vešte finansijske malverzacije deponovati na sumnjive račune, u one poslove koji ne donose profit i koji ne uvećavaju kapital osiguravajućih društava.
Dakle, zbog uporednog zakonodavstva, zbog pravila koja važe u drugim zemljama, koje štite kapital svojih fondova, predlažem da se u članu 119. stav 2. briše i da se sredstva naših osiguravajućih kuća ulažu samo u našu državu.

Jučerašnja rasprava je pokazala najmanje tri stvari. Prvo, Predlog zakona o osiguranju samo se delom odnosi na potrebu da se uredi oblast osiguranja u našoj zemlji i da se propišu nova ozbiljnija pravila koja će regulisati rad osiguravajućih kuća i koja će urediti ne samo oblast nadzora nad osiguravajućim kućama, već i sve drugo što prati njihov rad od osnivanja, uključujući naravno i proces privatizacije osiguravajućih kuća.
Ministar finansija Mlađan Dinkić je rekao, kada je reč o nadzoru nad osiguravajućim kućama, da je važno i to ko vrši nadzor, imajući u vidu da po njegovom mišljenju to pripada Narodnoj banci; nadamo se da Narodna banka neće vršiti nadzor nad osiguravajućim kućama, jer to po prirodi stvari nije njen posao.
Verujem da će većina usvojiti amandman SRS koji govori o nadzoru Ministarstva finansija nad radom osiguravajućih kuća.
Ministar je, dakle, rekao da je važno ko vrši nadzor i govorio o potrebi stručnog nadzora. U članu 151. ne vidi se to njegovo zalaganje, jer su uslovi koji su potrebni za rad inspektora osiguranja, uslovi koji govore o njihovoj stručnosti, dovedeni na najniži mogući nivo, tako da je (to sam juče rekao) za pripravnike koji traže posao u poslovnim bankama ponekad potrebna veća stručna sprema nego za inspektore osiguranja koji su predviđeni zakonom o osiguranju.
Zato sam i predložio da se u stavu 2. člana 151. doda nova tačka 4) koja glasi: "Ima iskustva", dakle, govorim o inspektorima osiguranja, "na poslovima osiguranja u trajanju od najmanje tri godine".
Time u stvari želim da obezbedim ono za šta se ministar javno zalaže, a što u Predlogu zakona ne piše. On se javno zalaže i za mnoge druge stvari koje u Predlogu zakona ne pišu i time obmanjuje poslanike Narodne skupštine.
Ipak, iznenadili smo vas ovako stručnom, temeljitom i detaljnom pripremom amandmana na Predlog zakona o osiguranju, iznenadili smo vas time što smo zaista dobro proučili ovaj zakon, i to nije slučajno. Ovo je prvi ozbiljan, detaljan, opširan i značajan ekonomski zakon. Mnogi ne znaju da je osiguranje veoma značajna grana ekonomije ove zemlje.
Mnogi ne znaju da se osiguravajući fondovi nalaze na ovaj ili na onaj način uključeni u mnoge investicije u ovoj zemlji i mnogi možda zbog toga ne shvataju značaj segmenata o kojima govorimo u ovoj raspravi, a to je nadzor nad radom osiguravajućih kuća i stručnost u pogledu nadzora, ali to naravno jeste i pitanje privatizacije osiguravajućih kuća, pitanje zaštite državnog kapitala u njima. Naravno, na početku, pitanje razgraničenja životnih i neživotnih osiguranja kao dodatni motiv u vidu zaštite imovine i uopšte vrednosti osiguravajućih kuća itd.
Dakle, ukoliko želimo zaista stručan nadzor, plediram ka tome da usvojite moj amandman na član 151. i da zaista obezbedimo da inspektori osiguranja budu stručni, da se u skladu sa amandmanom na član 18. oni nalaze u posebnoj upravi Ministarstva finansija. To jeste, rekao sam, evropsko rešenje, koje obezbeđuje dovoljan nivo stručnosti i koje je, na kraju krajeva, najjeftinije, jer imamo ministarstvo, imamo tehničke uslove za rad uprave, imamo postojeće kadrove koji tamo rade; kadrovi iz saveznog ministarstva ili Sekretarijata za finansije mogu biti premešteni u republičko ministarstvo. Taj čitav stručan i dobro organizovan i osmišljen nadzor, uz ovu novu odredbu koja pojačava i traži dodatni uslov stručnosti, može biti efikasno ostvaren.

Ukoliko se prihvati promena rešenja u članu 18. koji bez bilo kakvih osnova uvodi Narodnu banku u proces nadzora nad osiguravajućim društvima, onda će se brisati član 228. predloženog zakona, jer član 228. govori o zaposlenima u Ministarstvu finansija koje treba da preuzme Narodna banka Srbije, kao ta buduća institucija za nadzor nad delatnošću osiguranja. Nadamo se da ona neće biti ta institucija nadzora, zato što to nigde u svetu ne postoji. Treba da utvrdimo pravu suštinu ovog zakona. Suština zakona mora biti detaljno uređenje odnosa u oblasti osiguranja.
I, još jednom vas pozivam da razmotrite tri bitne tačke u ovome zakonu – pitanje razgraničenja životnih i neživotnih osiguranja, drugo, pitanje nadzora, treće, pitanje privatizacije osiguravajućih kuća – i da analizom rešenja u zakonu koja se odnose na ovu materiju u svojim poslaničkim klubovima prihvatite one amandmane koji zaista jesu na tragu rešenja koja postoje u razvijenim zemljama.
Zaista je čudno da ministar finansija, koji dolazi iz one poslaničke grupe koja javno, na rečima, zagovara evropska rešenja, nudi zakon koji nije evropski. Mislim da to poslanici neće prihvatiti.

Nekoliko novih podataka, da vam ne bude dosadno: 2000. godine u Nemačkoj je zaključeno više od 80 miliona ugovora koji se odnose na životna osiguranja. Premija je, sasvim sigurno, bila velika, ali ono što je za vas najznačajnije – iz tih ugovora je stvoren investicioni fond vredan (te 2000. godine) hiljadu milijardi nemačkih maraka.
Naravno, to su cifre o kojima mi možemo samo da razmišljamo, da sanjamo, ali govore o značaju životnih i neživotnih osiguranja. Govore o potencijalu našeg tržišta osiguranja i u tom kontekstu negiraju nameru ministra finansija da razdvajanjem životnih i neživotnih osiguranja umanji vrednost domaćih osiguravajućih kuća, da ih obezvredi i da ih kao takve izvede na tržište u najavljenom procesu privatizacije.
Drugi primer, G17 voli primer Slovenije, to je za njih zemlja uzora, i evo da vam kažem – i treba da se ugledate zaista na njih, kada je reč o osiguranju. Oni su, kao što je to, naravno, praksa u zemljama Evropske unije, citirao sam kojim direktivama se zemlje Evropske unije rukovode kada je reč o razgraničenju životnih i neživotnih osiguranja, zaista za novoosnovana osiguravajuća društva predvideli i obavezali ih da vrše razdvajanje životnih i neživotnih osiguranja, ali su svoje glavno osiguravajuće društvo "Triglav" izuzeli iz te obaveze, ono i dalje posluje u sistemu neke vrste zajedničke funkcije životnih i neživotnih osiguranja u jednom pravnom licu, naravno, sa razdvojenim knjigovodstvom, sa posebnim računima itd.
Prema tome, pokazali smo, pre svega mi poslanici SRS, ali i kolege iz drugih poslaničkih grupa, da je zakon pun nedostataka, pun praznina. U poređenju sa drugim zemljama i zemljama u okruženju, zemljama u regionu, zemljama Evropske unije, naravno, još više je nedostataka. Pokazali smo kako druge zemlje štite svoje interese u oblasti osiguranja, a kako ministar finansija predloženim zakonom u našoj zemlji to ne čini. Zato vas molim da usvojite amandman na član 234.

Član 243. je zapravo najvažniji, jer zakon želi da uredi oblast osiguranja, da propiše nadzor osiguravajućih kuća i da u delu drugih normi uredi ovu oblast na jedan celovit način. To je pokušaj koji neće uspeti ukoliko ne usvojimo amandmane i makar delimično poboljšamo tekst zakona.

Ali, član 243. je u direktnoj vezi sa željom ministra Dinkića da popuni budžet. Treba prodati domaće osiguravajuće kuće. Vlada koja je doživela fijasko na izborima u decembru kada je SRS pobedila u svom programu koji je potcrtala u jesen 2003. godine govorila je, između ostalog, o potrebi da se proda jedna osiguravajuća kuća.

Član 243. glasi - postupak privatizacije društvenog kapitala u društvima za osiguranje, pored subjekata utvrđenih propisima kojima se uređuje privatizacija, može pokrenuti i Ministarstvo. Misli se na Ministarstvo finansija. To Narodna skupština ne sme da dozvoli. Ministarstvo finansija ne može biti subjekt koji će pokrenuti proces privatizacije u osiguravajućim kućama iz dva razloga.

Prvo, to nije posao Ministarstva finansija.

Drugo, postoji Ministarstvo za privredu i privatizaciju koje jedino može i mora, u skladu sa zakonom, da pokreće pitanje privatizacije u preduzećima, uključujući i pitanje privatizacije osiguravajućih kuća.

Međutim, ukoliko imamo u vidu značaj osiguranja za ekonomiju zemlje, potencijal tržišta osiguranja, ukoliko smo kao poslanici dobro informisani o potencijalu investicionih fondova koji slede iz osiguravajućih fondova i odgovarajućih društava, i ukoliko imamo u vidu rešenja koja su druge zemlje primenile, onda verujem da ćemo glasati za moj amandman na član 243. koji govori o potrebi da se postupak privatizacije društvenog kapitala u društvima za osiguranje uredi posebnim zakonom.

Dakle, nikako ne smemo dozvoliti da Dinkić, kao ministar finansija, bude taj koji će prikupljati tendere za privatizaciju osiguravajućih kuća.

On će, očigledno nevešt za pitanje procene kapitala domaćih osiguravajućih društava i za pitanje zaštite državnog kapitala, a time i zaštite državnih interesa, na jedan kvazistručan, kvazireformski način proturiti priču o lažnoj vrednosti naših osiguravajućih kuća, o tome da su iznosi od 50, 60, 70 miliona evra za najveće osiguravajuće kuće dovoljni i da oni jesu vredni te i takve osiguravajuće kuće, a zaista, imamo nekoliko veoma vrednih osiguravajućih kuća. Čak i da ne govorimo o tržištu osiguranja koje je samo za sebe posebna vrednost.

Zato se zalažem i predlažem vam da usvojite amandman na član 243. koji kaže - postupak privatizacije društvenog kapitala u društvima za osiguranje urediće se posebnim zakonom. Stav 2. se briše. Svi smo, naravno, za privatizaciju, ali je pitanje da li će privatizacija biti sprovedena na osnovu realnih parametara ili će biti rasprodaja osiguravajućih kuća. Dakle, time se Narodnoj skupštini daje u zadatak da na jedan celovit način uredi pitanje privatizacije osiguravajućih kuća, upravo radi zaštite državnog kapitala, realne procene vrednosti i realne prodaje osiguravajućih kuća.

Gospodine ministre, imamo negativna iskustva po pitanju jasnog opredeljenja Vlade, pa i vas, kada je reč o učešću države, državnog kapitala u nekim institucijama ili ustanovama koje bi po definiciji trebalo da imaju dominantno učešće državnog kapitala iz dva razloga. Prvo, zato što ih država osniva svojim sredstvima, dakle to je ekonomski razlog. Drugi razlog, koji možemo naći u uporednom pravu ili u zemljama sa kojima želimo da se poredimo, jeste što u tim zemljama državni kapital u većini stoji u tim institucijama.
Ovo vam govorim zbog toga što taj državni kapital niste na odgovarajući način zaštitili kada je reč o Nacionalnoj štedionici. Otuda i bojazan narodnih poslanika i otuda i ovi amandmani koji govore o zaštiti državnog kapitala i zato najmanje od vas očekujemo, s obzirom na to iskustvo iz Nacionalne štedionice, da se nekako površno, na osnovu vaše izjave ili obećanja, mogu zaštititi osnovni državni interesi u odnosu na budžet koji je glavni ulagač sredstava u nacionalnu korporaciju za osiguranje stambenih kredita.
Dakle, na osnovu iskustava koja imamo, a reč je o velikoj aferi i o velikom gubitku državnog novca, mi poslanici SRS vama ne verujemo na reč i zato vam tražimo jače uporište u zakonu.

Ne želim da se spuštam na vaš nivo i da govorim o stanovima. Čujem da živite na Novom Beogradu, to ste sami rekli; to je jedan lep kraj Beograda i ja vam u tom kraju želim svaku sreću. Ovde su neka važnija pitanja na sceni. To vaše olako, formalno prihvatanje pljačke državnog kapitala u odnosu na Nacionalnu štedionicu bilo je, jeste i biće predmet naše zabrinutosti i naših namera da do kraja tu stvar rasvetlimo.
To sa vama lično zapravo i nema neke veze, naravno ukoliko oni koji budu rasvetljavali taj slučaj ne dođu i do vašeg imena u tom lancu od osnivanja Nacionalne štedionice do tzv. kapitalizacije, pa sve momenta kada je Nacionalna štedionica prešla u privatne ruke. Ako se vaše ime nađe u tom lancu, pričuvajte se. Verujem da će se naći i za to, kažu mnogi, ima dokaza.
Ovde je nešto drugo na dnevnom redu. Da li vi kao ministar finansija nakon te afere uživate poverenje većine u Skupštini, a verujem da ne uživate, bez obzira što će vam možda iz čisto formalnih razloga opstanka koalicije poslanici drugih stranaka, koji ne pripadaju redovima Srpske radikalne stranke, dati glas za ovaj zakon; dakle da li posle te afere uživate poverenje da, kao što je slučaj i sa ovim zakonom, ulažete državni novac, deset miliona evra ili možda više (nekoliko amandmana je podneto na tu temu) osnivačkog uloga za formiranje jedne ovakve važne institucije, sa mogućnošću da ako ne daj bože duže ostanete na vlasti na jedan, drugi ili treći način (kao što je bilo reči kada je Nacionalna štedionica bila na dnevnom redu) privatizujete i nacionalnu korporaciju za osiguranje stambenih kredita. Da ili ne?
Dakle, te vaše priče o stanovima, o automobilima, ja recimo vozim automobil "vektra", možda ću voziti lošiji ili bolji, to više nikoga ne zanima, da li vi živite u dvosobnom ili trosobnom stanu.
Neko živi u dvosobnom, neko u četvorosobnom, to su priče koje su ne samo demagoške nego koje sa vama, a vi ste ministar finansija, ne treba da imaju neke veze.
Sa vama treba da ima veze ta priča koja će omogućiti građanima Srbije da žive bolje, a građani Srbije vama ne veruju, u vaša obećanja da će živeti bolje, jer sa vama imaju veoma loša iskustva.

Dame i gospodo narodni poslanici, u raspravi je jasno utvrđeno da je Ministarstvo, verujem namerno, u obrazloženju Predloga ovog zakona napisalo notornu neistinu koja se u najvećem delu odnosi upravo na potencijalni upliv Narodne banke Srbije u proces nadzora nad obavljanjem delatnosti osiguranja u našoj zemlji.
I kolege iz drugih poslaničkih klubova su ukazale na ovu netačnost, u najmanju ruku nepreciznost, a ja sam, ponavljam, uveren da se radi o svesnoj nameri da se obmanu poslanici Narodne skupštine.
Neverovatno je u obrazloženju predloga zakona napisati da je nadzor nad osiguranjem koji bi obavljala Narodna banka Srbije evropsko rešenje, a da nijedna evropska zemlja, mislim na zemlje Evropske unije, u praksi nadzora nad osiguranjem nema narodnu banku kao neku vrhovnu kuću koja vrši nadzor nad tom delatnošću. Dakle, Ministarstvo finansija nas je obmanulo, ministar Dinkić nas je obmanuo.
I da jesmo zaista demokratska zemlja i da jesmo baš onakvi kakvim nas je makar u namerama opisao gospodin Ristivojević u prepodnevnoj raspravi, mi bismo danas videli na delu nekog novog ministra, a ne ministra Dinkića, upravo zbog ovakve obmane.
Dakle, mi moramo da ispravimo to što je pogrešno u Predlogu zakona. Pokušao sam to amandmanom na član 18. Dva su moguća rešenja. Prvo rešenje je ovo o kojem je govorio prethodnik - da se formira posebna agencija za nadzor nad delatnošću osiguravajućih kuća. Mislim da je to neprihvatljivo, najpre iz jednog jednostavnog razloga: u našoj državi već imamo previše agencija.
Mislim da se možemo rukovoditi primerom nekih zemalja poput Francuske, Belgije, Rusije. Makar kada je o Francuskoj i Belgiji reč, imamo primer koji može biti kompatibilan sa ovim našim primerom i koji može biti na tragu naše potrebe da usaglasimo zakonodavstvo sa zakonodavstvom Evropske Unije. Kod njih nadzor vrši Ministarstvo finansija. Ne znam zašto ministar finansija beži od toga da nadzor nad osiguranjem vrši Ministarstvo finansija. Koji je motiv?
U amandmanu sam naznačio, a verujem da ćete vi to prihvatiti, da uprava za nadzor osiguranja Ministarstva finansija vrši nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja i obavlja druge poslove propisane ovim zakonom.
Dakle, već postoji ministarstvo, već postoje i stručni ljudi zaposleni u Ministarstvu, koji su do sada, istina sa mnogo manje značaja nego što bi imali kroz posebnu upravu, vršili nadzor. Postoji i tehnička podrška u samom ministarstvu i nije ništa prirodnije od toga da Ministarstvo kroz posebnu upravu vrši nadzor nad delatnošću osiguranja.
Ukoliko je motiv da se vrši stvarni, istinski i stručni nadzor, onda je to najbolje kroz upravu za nadzor, gde bi radili kvalifikovani i stručni ljudi. Ukoliko je motiv nešto drugo, izgleda da jeste, da se u kratkom vremenu naše osiguravajuće kuće bez bilo kakve kontrole iznesu na tržište, rasprodaju, prodaju ispod vrednosti, da se popuni budžet, jer ministar izgleda ima problema sa popunom budžeta, onda i ne vredi da raspravljamo.
Ukoliko je osiguranje predmet naše ozbiljne rasprave i ukoliko želimo ne samo pravi nadzor već i ojačanje pozicija naših domaćih osiguravajućih kuća, onda verujem da ćete glasati za moj amandman na član 18. kojim se obezbeđuje evropsko rešenje, primenjeno u praksi evropskih zemalja i kojim se obezbeđuje stručan, adekvatan, realan i jeftin, jer već postojeći državni organ vrši nadzor nad osiguranjem, način nadzora nad radom domaćih osiguravajućih kuća.

Sigurno je, dame i gospodo, da visina novčanog dela osnovnog kapitala, taj minimalni cenzus za osnivanje osiguravajućih kuća ne može da bude ovako velik i u ovakvom iznosu kao što to predlaže Vlada, odnosno ministar finansija. Ponovo je na delu jedna obmana. Dakle, evropski zakoni, reforme, direktive, nekada Evropske ekonomske zajednice a sada EU koje propisuju to što bi mi kroz naše zakone trebalo da pretočimo ukoliko jednog dana želimo da budemo deo EU, ali predlagač ne radi na taj način.
Pogledajte te direktive, konkretno direktiva 73/239, koja govori, kada je reč o životnom osiguranju, o 800 hiljada evra kao o iznosu koji je minimalan za osnivanje i rad osiguravajućih društava, a kod nas je taj iznos četiri miliona evra.
Pogledajte drugi primer: za neživotna osiguranja 1.400 hiljada evra, kao neka vrsta direktive ili neka vrsta obavezujućeg pravila ili obavezujuće instrukcije za zemlje EU. Kod nas je to za neživotna osiguranja 4,5 miliona evra.
Kolega Vučićević je tu u pravu. Šta je cilj Ministarstva finansija? Izgleda da je cilj da se uguše male osiguravajuće kuće, da u kratkom vremenskom periodu ostanu da rade samo velike, da se te velike po odredbama ovoga zakona u još kraćem roku privatizuju i da mi u Srbiji više nemamo domaće osiguravajuće kuće.
Ceo zakon, kada analizirate od prvog do poslednjeg člana, na tragu je ove namere ministra finansija Mlađana Dinkića. Zato će SRS podržati sve amandmane koji su na tragu zahteva da se osigura kapital domaćih osiguravajućih kuća pred privatizaciju i da se upravo ove direktive EU samo primene na ovaj naš zakon.

Gospodine ministre, vi pledirate za to da je kroz rešenja koja nudi ovaj zakon bitno obezbediti dve stvari, naravno, reč je o nadzoru nad delatnošću osiguranja: prvo, ko i drugo, kako vrši nadzor. Rekli ste da je nadzor nad ovom delatnošću u nekim zemljama sveta poveren narodnim bankama, centralnim emisionim ustanovama ili centralnim bankama. Ja vam kažem da je to samo u četiri zemlje sveta.
Ako mi vi navedete više od četiri zemlje gde centralna banka vrši nadzor, onda ću ja biti spreman da povučem svoj amandman. Vi vrlo dobro znate da je to samo u četiri zemlje, dve su u Latinskoj Americi, a jedna je Kazahstan i mislim da je još jedna ona zemlja koja je u procesu tranzicije. To je prvo.
Kako onda da shvatimo vaše generalno zalaganje za komplementarnost našeg zakonodavstva i zakonodavstva Evropske unije, kako da shvatimo greške u obrazloženju zakona, najblaži je to izraz – greške, kako da shvatimo pozivanje na direktive Evropske unije u mnogim drugim segmentima zakona, a razlikuju se od ovih rešenja koja vi nudite.
Drugo pitanje, ko vrši nadzor. Govorili ste da je bitno da stručni, osposobljeni kadrovi sa iskustvom u osiguranju, odnosno u nadzoru nad poslovima osiguranja vrše nadzor, međutim, u članu 151, gde se govori o inspektorima osiguranja, vi predlažete da, sada ću citirati: "Inspektor osiguranja može biti lice koje, pored opštih uslova propisanih zakonom, ispunjava i sledeće uslove: ima visoku školsku spremu ekonomskog ili pravnog smera; nije bezuslovno osuđeno na kaznu zatvora dužu od šest meseci i protiv njega se ne vodi krivični postupak". Više se uslova traži za pripravnika u bilo kojoj poslovnoj banci.
Prema tome, govorite o pitanju stručnosti onih koji će vršiti nadzor, a predlažete nam da upravo ta lica imaju krajnji minimum stručnosti, zapravo i pripravnici mogu biti primljeni da kao inspektori osiguranja vrše nadzor nad delatnošću osiguranja u osiguravajućim kućama. Dakle, nešto je krajnje kontradiktorno u vašim stavovima.
Prema tome, moguće je da ćemo jednog dana, kada dalje, do krajnjih granica budemo razvijali sistem nadzora, doći u fazu da formiramo jedno nezavisno telo, jednu nezavisnu agenciju, ali danas, i gospodin Krasić je o tome lepo govorio, a SRS stoji iza toga, imamo Ministarstvo finansija, imamo stručne ljude u Ministarstvu.
Jer, u članu 228. vi kažete da će Narodna banka Srbije preuzeti zaposlene u ministarstvu nadležnom za poslove finansija koji su u Ministarstvu, na dan stupanja na snagu ovog zakona, obavljali poslove iz oblasti osiguranja imovine i lica, kao i opremu, arhivu i drugu dokumentaciju i sredstva za rad koja su služila za obavljanje poslova osiguranja.
Dakle, u Ministarstvu sve već imamo. Potrebno je da formiramo posebnu upravu, da ta posebna uprava prođe kroz dalji proces specijalizacije, da se povuku kadrovi iz Saveznog ministarstva, ako se nisu povukli, i da ova stvar bude rešena upravo na način za koji se zalaže većina narodnih poslanika, dakle da imamo nadzor koji odgovara pravilima Evropske unije i koji je kompatibilan sa njihovim zakonodavstvom i njihovim direktivama, i da imamo stručne ljude koji će vršiti taj nadzor.
Dakle, nešto u vašem javnom zalaganju i zalaganju za ovom govornicom nije isto, nije podudarno sa tekstom Predloga zakona.

Kao predstavnik poslaničkog kluba.