Ne samo da sam ovlašćen, već sam sa stručnim timom SRS, sa jednom ozbiljnom ...

Ja vam dajem neko dodatno objašnjenje u jednom širem kontekstu, pa se nadam da ćete me shvatiti. Dakle, ja sam radio sa jednim stručnim timom i jednom grupom eksperata iz SRS, pravih eksperata, a radi se o profesorima univerziteta, a ne kao vi, eksperti sa železničke stanice itd., to ne postoji naravno. Ušao sam u sve norme ovog zakona i to vas je iznenadilo, morate da priznate.
Proučili smo zakonodavstvo zemalja EU, da bismo vam pokazali da je naš stručni tim jači od vašeg, jer vaš stručni tim priprema zakon koji se poziva na zakonodavstvo EU, a rešenja u zakonu nisu kompatibilna sa rešenjima zemalja EU.
I na moja pitanja, kao što vidite gospodine, ponoviću, ministar Dinkić nema odgovore. Ja sam ga pitao da mi navede više od četiri zemlje kod kojih narodna banka, centralna banka vrši nadzor, a on to nije u stanju da uradi, jer ne postoje te zemlje; i pitao sam ga mnoge druge stvari. Od zakona o osiguranju pa ubuduće svi naši ekspertski timovi igraće utakmicu sa svim vašim tzv. ekspertskim timovima i te će utakmice uvek dobijati. Tek toliko da znate.

Dakle, gospodine Dinkiću, vi uporno govorite o agencijama koje vrše integrisani nadzor nad bankama i osiguravajućim kućama. Govorite o 39 zemalja gde je, verujem, to slučaj, ali ovde se ne radi o tome. Vi ste očigledno, kao što neko reče, promašili temu. Ovde govorimo o nadzoru, isključivo o nadzoru nad delatnošću osiguravajućih društava. Mi smo još daleko od tog integrisanog sistema.
Mi ćemo ga imati tek onda kada budemo pratili iskustva onih zemalja koje su nekada bile na početku u sistemu razvoja osiguravajućih kuća i nadzora nad njima i kada tim koracima kojima su oni išli budemo išli i mi, a ne uključivanjem Narodne banke koja zaista (govoreći stručno, a stručan sam da to govorim, jer sam završio ekonomski fakultet i radio u Ministarstvu finansija) nema nekakve veze sa osiguranjem kao nekom vrstom posebne ekonomske oblasti ili nekim sektorom ekonomije, da tako uslovno kažem.
Dakle, jedno je integrisani nadzor posebne agencije koja vrši nadzor istovremeno (verujem, u velikom broju zemalja) nad bankama i osiguravajućim drušvima, a drugo je pitanje da li igde u svetu narodna banka vrši nadzor nad osiguravajućim društvima. Ja vam kažem da se to čini samo u četiri zemlje.
To je sigurno. Ne želim sa vama da se kladim, jer vi ste ministar finansija i ne bi trebalo takve ponude da izgovarate, oko klađenja. Uostalom, kada bude na dnevnom redu Zakon o igrama na sreću, onda ćemo se možda kladiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre treba da razjasnimo zašto Odbor za finansije Narodne skupštine nije prihvatio Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Mislim da bi predsednik ili neki ovlašćeni predstavnik Odbora bio dužan da nas informiše o tome, jer je rasprava već počela, a većina narodnih poslanika nije prisustvovala sednici Odbora  i ne zna koji su motivi i razlozi bili da Odbor većinom glasova ne prihvati Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita.
Ministar je izašao, ali eho ovih mojih reči će sigurno doći do njega.
Srpska radikalna stranka neće podržati nijedan predlog zakona iz ovog seta zakona koji se ovako navrat-nanos, po hitnom postupku, a radi se o veoma važnim, specijalizovanim oblastima u ekonomiji jedne zemlje, donose u Narodnoj skupštini, i to želim odmah na početku da kažem kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Na tragu velikih obećanja datih u onom revolucionarnom zanosu 2000. godine je i ovaj Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji. Ministar je danas rekao da će Predlog zakona pospešiti rast pojedinih privrednih grana, pogotovu u industriji građevinarstva, a to je industrija koja prati izgradnju građevinskih objekata. To bi po njegovim rečima, a to naravno ovaj zakon ne može inicirati, moglo da dovede i do povećanja prihoda u budžetu, ukoliko te industrijske grane dobiju zamah. Očigledno je da se ministar finansija, a to je i manir čitave poslaničke grupe G17 plus, nije vratio u okvire realne ekonomije, još uvek je na tragu velikih obećanja.
Setite se onih obećanja od šest milijardi dolara koje će stići odmah nakon revolucionarnog prevrata 2000. godine; da stvar bude još gora, izgleda da je deo tog novca stigao, ali je potrošen u nekim tajnim kanalima, nestao je netragom, pa to može biti razlog i za neke dodatne istrage, u najmanju ruku za potpuno razobličavanje ekonomske politike koju je svih ovih godina vodio G17 plus, naravno sa glavnim eksponentom, makar u javnom delu vođenja te politike, ministrom Mlađanom Dinkićem.
Zakon, zapravo, u svojoj suštini namerava da ostvari jednu vrstu obezbeđenja supergarancije za banke, one banke koje će davati stambene kredite, koji će već biti pokriveni hipotekom, ali to za banke nije dovoljno, jer je mogućnost realizacije obaveza, odnosno naplate banaka preko hipoteke, danas veoma sužena, često dugo traje i hipoteke su krajnje nerealne, sumnjivo uknjižene itd. i banke sada pokušavaju da preko zakona o nacionalnoj korporaciji obezbede neku vrstu supergarancije. To nije ključ za rešavanje problema kako će oni građani koji žele da dođu do stana i da obezbede kredit kod banke taj kredit i moći da obezbede.
Dakle, dva su otvorena pitanja. Jedno je pitanje kamate na stambene kredite. Ministar govori neistinu i sinoć je u javnom predstavljanju zakona rekao da su danas, dakle u ovom momentu dok traje rasprava u Narodnoj skupštini, kamate na stambene kredite na godišnjem nivou oko 9%, što je apsolutna neistina.
On čak govori da će uvođenje ove vrste supergarancije za stambene kredite omogućiti pad kamata, što je takođe neistina, jer jedno sa drugim nema nikakve veze, i to je pitanje koje Ministarstvo finansija i ova većina koja će izgleda podržati ovaj zakon danas u Srbiji ne može da reši. To je naravno pitanje koje se odnosi na budžet, na nerealan budžet, na povećanje akciza, na povećanje cena električne energije, na povećanje cena onih roba koje generalno pune budžet Srbije; dakle, povećanje cena, rast inflacije i naravno, reakcija banaka i bankara koji moraju držati velike kamate, makar za nekoliko procenata veće od inflacije, iz prostog razloga da bi osigurali vrednost svog kapitala, onog kapitala koji se nalazi na bankarskom tržištu.
Drugo pitanje na koje ministar finansija ne daje odgovor jeste pitanje kako dobiti stambeni kredit bez hipoteke. U najvećem broju zemalja gde postoji razvijenije tržište kredita, naravno mnogo razvijenije nego kod nas, moguće je da se stambeni kredit dobije i bez hipoteke. Uostalom, ukoliko danas u našoj zemlji imamo prodaju druge robe bez obezbeđenja u vidu hipoteke, recimo automobila, zašto onda ministar finansija ne predloži sistem koji bi omogućio da se i stanovi, kao jedna vrsta robe, mogu prodavati u jednom racionalnom sistemu, bez hipoteke koja je nužna za obezbeđenje kredita u ovom slučaju.
Treće, ministar finansija u jednom socrealističkom maniru govori da će ovaj zakon obezbediti dodatni pritisak, kako on kaže, na lokalne organe za uknjižbu stambenih objekata. Dakle, on ne govori o novom zakonu o hipoteci, koji bi trebalo da na jedan savršeniji i racionalniji, ozbiljniji način obaveže sve organe, posebno organe lokalne samouprave, da u kratkom roku reše pitanje uknjižbe onih stambenih objekata koji nisu uknjiženi.
Na taj način proširiće osnovicu korisnika koji će moći da potraže kredit kod poslovnih banaka.
Ne, on ne govori o tome. On apeluje na svest čelnika u lokalnim samoupravama, što je jedan neverovatan socijalrealistički manir i ne može da se uklopi u jednu liberalnu viziju koju, makar na papiru, zastupa ministar Dinkić.
Dakle, zakon nije dobar, nije dovoljan, neće dovesti do povećanja broja korisnika stambenih kredita, do ekspanzije onih grana koje su direktno povezane sa izgradnjom stanova i koje prate tržište stanova, izgradnju stanova (građevinarstvo, industrija građevinskog materijala i sl.), tako da obrazloženja koja je ministar Dinkić izložio maločas jednostavno nisu istinita i ne mogu da motivišu poslaničku grupu SRS da podrži Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita.
Dakle, niti će biti niže kamate na stambene kredite, niti će se po lakšoj proceduri dolaziti do stambenih kredita, niti će veliki broj građana moći da zaista računa na to da će jednog dana biti korisnik povoljnih stambenih kredita. U tom smislu ovaj zakon ne predstavlja nikakvu olakšicu za građane, osim za deo onih poslovnih banaka koje će koristiti supergaranciju u smislu ovog osiguravajućeg fonda, koji opet ima osnovni ulog iz budžeta Republike Srbije.
Drugo pitanje o kome želim da govorim u ime poslaničke grupe SRS je pitanje zakona o osiguranju. I, ponovo, naravno, nekoliko notornih neistina, što je za mene zaprepašćujuće. Ministar finansija i u pripremi teksta zakona, u obrazloženju zakona, i danas javno za govornicom Narodne skupštine govori o tome da je zakon o osiguranju usklađen sa direktivom Evropske unije, i na izvestan način obmanjuje poslanike Narodne skupštine.
Istakao bih nekoliko spornih pitanja, spornih tačaka u samom zakonu. Prvo pitanje je pitanje nadzora nad poslovima osiguravajućih organizacija. Moram da kažem da rešenje po kome Narodna banka Srbije, iz razloga poznatih samo ministru Dinkiću ili možda poslaničkoj grupi G17 plus, postaje ovim zakonom nadzorni organ nad radom osiguravajućih kuća, nije rešenje koje je poznato u praksi razvijenih zemalja.
Pedantniji analitičari Predloga ovog zakona su došli do podatka da samo u četiri zemlje sveta postoji upliv narodne banke u procesu nadzora nad delatnošću osiguranja. Dakle, ministar Dinkić nas je obmanuo. On je rekao da je to rešenje koje je već primenjeno u praksi zemalja Evropske unije, što nije tačno, i rekao je da je to rešenje koje je već primenjeno u praksi razvijenih zemalja sveta, van kruga zemalja Evropske unije, što takođe nije tačno.
Verovatno je računao da niko među poslanicima neće detaljno analizirati zakon o osiguranju i da će to tako u jednom gromoglasnom maniru reformi, promena, uvođenja reda u osiguranje, moći da na mala vrata prođe u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
(Predsedavajuća: Izvinite, da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Da. Ali, očigledno je da neće moći.
Dva su moguća rešenja, koja se primenjuju u praksi zemalja Evropske unije. Prvo rešenje je da Ministarstvo finansija, kao što je to u Francuskoj i Belgiji, vrši nadzor nad radom osiguravajućih društava, a drugo je da se formira posebna agencija za nadzor osiguranja, koja bi vršila tu delatnost, i takvo rešenje je zaista već primenjeno u nekolicini zemalja Evropske unije.
Drugo pitanje je pitanje istovremenog obavljanja poslova životnog i neživotnog osiguranja. Tačno je da direktiva Evropske unije i praksa u većini zemalja Evropske unije podrazumevaju za novoosnovana društva obavezno razgraničenje poslova životnih i neživotnih osiguranja. Ali, isto tako je i tačno da za ona osiguravajuća društva koja imaju dugu tradiciju i koja već istovremeno obavljaju i životna i neživotna osiguranja ne postoji obaveza njihovog razgraničenja.
Zašto to danas predlaže ministar finansija? Zato što, pre svega, želi da umanji vrednost imovine i sumu portfelja osiguravajućih društava tako što će i ona osiguravajuća društva koja kod nas imaju veliku tradiciju morati da razdvajaju poslove životnih i neživotnih osiguranja, dakle formiraće se posebna društva, posebna pravna lica; time će se umanjiti vrednost imovine osiguravajućih društava koja je danas velika.
Sigurno je, baš u momentu dok ovo raspravljamo, poslanici treba da znaju, da se radi o sumi od preko 500 miliona evra imovine, portfelja, hartija od vrednosti koje su u posedu osiguravajućih društava itd. Jednostavno, taj imperativni zahtev za razdvajanje poslova životnih i neživotnih osiguranja nije u interesu domaćih osiguravajućih društava, već samo u interesu stranih osiguravajućih kompanija, koje žele, naravno to je njihov prirodni interes, da po što nižoj ceni kupe domaće osiguravajuće kuće i da iz celog tog posla profitiraju.
Ministar Dinkić mora da zaštiti domaće osiguravajuće kuće i domaća osiguravajuća društva od takve vrste, rekao bih, poslovne agresije stranih osiguravajućih kompanija. Umesto toga on staje na stranu stranih osiguravajućih kompanija i omogućava im da po nižoj ceni, kroz elemenat obaveznog razgraničenja životnih i neživotnih osiguranja, dođu u poziciju da jeftino kupe naše osiguravajuće kuće.
I, naravno, dolazimo do ključne tačke u Predlogu zakona o osiguranju, i to ne sme da vam promakne, a to je pitanje privatizacije osiguravajućih kuća. Čitava ova priča je zamišljena, naravno i zakon je potka celoj priči, da se osiguravajuća društva što pre prodaju.
Premijer ili predsednik Vlade, one vlade koja je trajala do pre mesec ili dva, gospodin Živković je, sećate se (i nije čudo što DS u najvećoj meri podržava predloge ovih zakona), govorio o prioritetima one vlade, vlade onog bivšeg režima. Prvo, prodaja Mobtela, drugo, prodaja DDOR-a, "Dunava" itd.
I danas, u predlogu ovog zakona u članu 243. kaže se - postupak privatizacije društvenog kapitala u društvima za osiguranje, pored subjekata utvrđenih propisima kojima se uređuje privatizacija, može pokrenuti i Ministarstvo finansija.
Cilj je, dakle, da ministar finansija bude neka vrsta tačke oko koje će se prikupljati ponude na tenderu za privatizaciju osiguravajućih kuća. Cilj je da se budzašto prodaju osiguravajuće kuće i zakon je najbolja osnova za takvu vrstu rasprodaje. Zato ne smemo podržati ovaj zakon.
Dalje, pitanje Zakona o Narodnoj banci. Nadam se da ovaj zakon nećemo razmatrati, ukoliko usvojite amandman koji sam predložio; on na jedan način koji je usklađen sa ovim principima koji vladaju u zemljama Evropske unije govori o potrebi da Ministarstvo finansija kroz upravu za nadzor osiguranja vrši nadzor nad ovom delatnošću.
Onda nećemo ni morati da menjamo Zakon o Narodnoj banci, jer Narodna banka, po prirodi svog posla, ne može vršiti nadzor nad delatnošću koja je povezana sa osiguranjem. To je nešto potpuno nespojivo i svako ko je završio makar srednju ekonomsku školu zna da Naroda banka nema nikakvog dodira sa osiguravajućim kućama i da je to jedna vrsta egzibicije ministra finansija, njegove poslaničke grupe i kvazieksperata koji se u njoj nalaze.
Zakon o javnim nabavkama, čuveni tenderi, to je pitanje na koje moramo da reagujemo. Javnost je u prvih mah, kada je Zakon o javnim nabavkama donet u Narodnoj skupštini, mislila da će taj zakon ograničiti ili suzbiti zloupotrebe kod velikih nabavki, pogotovo u javnim sistemima, kod nabavki u onim državnim organima koji godišnje izdvajaju velike sume za javne nabavke. To očekivanje je bilo ispravno. Šta se desilo u praksi?
Gotovo svaki tender je namešten i gotovo na svakom tenderu ne pobeđuje onaj ko ima jeftiniju ponudu. Kakav je to onda tender? To je neverovatna zloupotreba.
Na to pitanje Predlog ovog zakona o javnim nabavkama ne daje odgovor; pitanje cene, kao osnovnog i glavnog faktora za procenjivanje ponuda u procesu prikupljanja i organizovanja tendera, u celom procesu koji organizuje zakon o javnim nabavkama i drugo pitanje, pitanje prednosti domaćih proizvođača.
Imali smo jedan interesantan slučaj oko opremanja "Beogradske arene", velike hale, kada je jedna domaća firma iz tehničkih, proceduralnih razloga, radi se o domaćem proizvođaču, izgubila posao koji je prepušten jednoj stranoj firmi, što, naravno, u postojećem Zakonu o javnim nabavkama nije dovoljno ograničeno.
Poslanička grupa SRS smatra da se ta dva faktora moraju obavezno ugraditi u zakon i da oni ne mogu biti plod neke vrste improvizacije tenderskih komisija ili upliva nekih posebnih interesa, već to mora biti striktno regulisana oblast koja će omogućiti prednost onima koji imaju najpovoljniju ponudu i onima koji su domaći proizvođači opreme koja se, naravno, može izjednačiti po kvalitetu i po drugim karakteristikama sa opremom koja se nudi iz inostranstva. Ta dva dela nisu dovoljno razjašnjena.
Naravno, zbog ovih nedostataka u Predlogu zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, Predlogu zakona o osiguranju, Predlogu zakona o Narodnoj banci, koji je potpuno besmislen, jer sam uveren da većina poslanika neće dozvoliti upliv Narodne banke u proces kontrole i nadzora nad radom osiguravajućih kuća, i u Predlogu zakona o javnim nabavkama, SRS neće dati glas za ove zakone.
Kada na dnevni red budu došli amandmani, biću slobodan da branim svoje amandmane, naravno, posebno oko privatizacije osiguravajućih kuća, jer smatram da je potrebno doneti poseban zakon o privatizaciji osiguravajućih kuća i osiguravajućih društava i ne dozvoliti ministru finansija da bude organizator rasprodaje naših osiguravajućih društava.

Replika u ime poslaničke grupe SRS. Mislim da su poslanici začuđeni stepenom licemerja jedne poslaničke grupe, koja svim srcem stoji iza zakona i neistinitog obrazloženja posebno zakona o osiguranju. Otuda ne treba da vas čudi reakcija poslanika, jer je stepen začuđenosti veoma velik. Reći ću vam zašto.
U obrazloženju zakona o osiguranju, vi ste eksperti pa ćete to shvatiti, kaže se: članovima 8 - 10. Predloga zakona uvodi se osnovna podela na dve grupe poslova osiguranja, i to na životna i neživotna osiguranja, a potom se vrši i jedinstvena klasifikacija vrsta osiguranja u okviru navedenih grupa poslova, shodno aneksu Direktive Evropske ekonomske zajednice 73/239 i Direktive 2002/83.
Te direktive ne govore o tome da je nužno da se razvrstaju životna i neživotna osiguranja i da samo na taj način buduća osiguravajuća društva mogu da posluju. To je jedna obmana. Mi možemo da pričamo o jednim ili drugim koncepcijama, da ukrštamo koplja, da govorimo o različitim metodologijama, da se suprotstavljamo, ali ne možemo ovako otvoreno da se obmanjujemo.
Direktiva Evropske ekonomske zajednice o usaglašavanju propisa o nadzoru u toku osinivanja i poslovanja osiguravajućih organizacija država članica EU utvrđuje pravilo da poslove osiguranja života i imovinskih osiguranja osiguravajuće organizacije ne mogu da obavljaju istovremeno, ali dozvoljavaju da organizacije koje do dana stupanja na snagu tih pravila kroz zakon EU to već vrše, nastave da vrše te poslove pod posebnim uslovima.
Dakle, ovde se veoma vešto, i to je predmet kritike, usmerava ta takozvana ekspertska teorija na jedan potpuno pogrešan kolosek, gde, ponavljam, ti takozvani eksperti žele da obezvrede naše osiguranje tako što će ga naterati da se po svaku cenu razdvaja životno i neživotno osiguranje, da bi došli do člana 243. koji omogućava da Ministarstvo finansija, opet sastavljeno od eksperata, mimo svih pravila utvrđenih Zakonom o privatizciji, mimo resornog Ministarstva za privatizaciju, privatizuje naše osiguravajuće kuće. To je predmet rasprave. Odgovorite nam da li je to tačno ili nije?

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma kratko nekoliko reči u prilog kritici ovih zakona koje nam je ponudio ministar finansija.
Očekivao sam da će ministar finansija, a on dolazi iz stranke G17 plus koja se, kao i on, predstavlja kao jedna ekspertska organizacija, u kratkom roku, a to je ovaj rok i ovaj period više od mesec dana od kada je formirana Vlada, ponuditi jednu celovitu reformu. Možda je gruba reč reforma, jer je možda i neprecizna obzirom da su je prisvojili samo pojedini predstavnici u Narodnoj skupštini. Možda je bolja reč – celovite promene postojećeg poreskog sistema u našoj zemlji.
Očekivao sam da ćemo raspravljati veoma brzo, možda čak i tokom aprila, o porezu na dodatu vrednost. Očekivao sam da ćemo raspravljati o analizi uvođenja poreskih kasa, registar kasa u privredu, jer je juče istekao rok koji je bio propisan kao krajnji za uvođenje registar kasa, i ne samo o tom na izgled tehničkom detalju, već i o čitavom setu pitanja koja proizilaze iz ovog veoma osetljivog pitanja.
Moram da vas podsetim da je jako mali broj onih koji su do kraja u okviru roka sproveli tu obavezu i nabavili registar kase, iz jednog jedinog razloga: visina poreza na promet koji će se primenjivati je apsolutno neprihvatljiva i dovešće mnoge vlasnike samostalnih trgovačkih radnji, ugostiteljskih radnji u veoma težak položaj. Pretpostavljam da zbog toga oklevaju sa uvođenjem registar kasa. Taj porez je 20% i najviši je u okruženju.
Drugo, očekivao sam da ćemo, u okviru promena poreskog sistema, raspravljati o porezu na promet nepokretnosti. Taj porez danas iznosi 5%. Takođe je, prema mojim informacijama, najviši u ovom delu Evrope. U nekim zemljama je 3%, a u nekim čak i 2% i on doprinosi tome da je velika tzv. poreska evazija, veliki je broj onih koji zapravo izbegavaju plaćanje poreza na taj način što ne prijavljuju ugovore o prometu nepokretnosti i na taj način državna kasa ostaje siromašnija za veoma značajan iznos sredstava.
U prošlom mandatu Narodne skupštine taj zakon je izglasan. Pokazalo se, i ministar je to morao da ima u vidu, da je ta visoka poreska stopa od 5% dovela do toga da je pao prihod u odnosu na realne mogućnosti.
Kada je reč o porezu na finansijske transakcije, očekivao sam da neće biti odložen rok, a on je ovde nominovan kao 1. januar 2005. godine, kada će se potpuno ukinuti porez na finansijske transakcije. Taj porez je uveden u vreme potpune blokade naše zemlje, gotovo pred sam bankrot finansijskog sistema koji je ishodio iz blokade zemlje u vremenu od 1992. do 2000. godine, i nije uobičajen sistemski poreski zakon. On je neka vrsta pomoćnog poreskog zakona. Razvijene demokratske zemlje nemaju ovakav zakon u okviru svog poreskog sistema i očekivao sam da ovi veliki reformatori predlože da se taj zakon ukine.
Umesto toga imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara sa veoma malim, kozmetičkim izmenama koji bi trebalo da znači spremnost vladajućih partija, a posebno stranke G17, da iznesu neku vrstu ozbiljnije promene poreskog sistema, onakvu promenu kakvu svi želimo: dakle, smanjivanje poreskih stopa, širenje poreske osnovice i pojednostavljenje poreskog sistema u našoj zemlji. Umesto toga imamo kozmetičke promene.
Takođe, i Zakon o porezu na finansijske transakcije predviđa tek neznatne olakšice za jedan mali broj pravnih subjekata koji će biti obuhvaćeni ovim zakonom, a Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama nudi ono o čemu sam govorio kada je predsednik Vlade Vojislav Koštunica imao svoju uvodnu reč pre izbora nove vlade. On je najavio poskupljenja. Dakle, ono sa čime ova vlada stupa na scenu, kada je reč o ekonomskoj politici u našoj zemlji, jesu poskupljenja.
Osim ovih koja će proisteći na osnovu povećanja akciza, očekuje nas i poskupljenje električne energije, takođe u funkciji popunjavanja budžeta. To, sa druge strane, može da znači da su procene Vlade u tom delu veoma jasne: budžetski prihodi u ovoj godini neće biti na nivou očekivanih i potrebno je nekim dodatnim merama napuniti budžet. Kako? Vidi se, povećanjem cena cigareta, alkohola, goriva i električne energije.
To znači da se Vlada nije opredelila da ekonomsku politiku vodi tako da jača potencijale privrednih subjekata, da jača sve one segmente koji su bili u negativnom trendu od 2000. do 2003. godine, a naravno i do 2000, već je jednostavnom matematikom izračunala da poskupljenje onih proizvoda kod kojih je tražnja nepromenjena, čak i onda kada im se cena menja naviše, može doprineti povećanju budžeta i da može popuniti budžetske praznine.
To je veoma opasan put zato što taj put uljuljkuje. On će u prvi mah možda stvoriti dodatne prihode u srpskom budžetu, ali će rezultovati daljim osiromašenjem stanovništva.
U jednom delu privrede koji iovako posluje na granici profitabilnosti i rentabilnosti, o tome smo danas čuli od kolega poslanika, zbog poskupljenja, doneće dodatne probleme i, ukoliko je suditi po jutru, a po jutru se dan poznaje, vlada koja na političku scenu stupa sa poskupljenjima, koja nema druge instrumente u ekonomskoj politici, sigurno će biti kratkog daha.
Zbog toga, kao poslanik SRS, neću glasati za predložene zakone. Mi smo od prvog dana kritikovali koncept ne samo poreskih već ukupnih reformi u ekonomskom sistemu, u privrednom sistemu ove zemlje. Jasno je da su ponuđeni zakoni, koji su se u javnosti predstavljali kao nastavak velike, važne, čudotvorne ekonomske politike vladajućih partija, samo kozmetička izmena koja privredi i građanima, osim poskupljenja, neće doneti ništa novo.

Dame i gospodo narodni poslanici, u najavi i u uvodnoj reči koju je imao ministar finansija, pa čak i u izlaganjima kolega narodnih poslanika, kao da se želi da se održi jedna vrsta kontinuiteta sa ovim tzv. reformskim zakonima, koje je donosila Skupština u prethodnom sazivu.
Tako oni koji su o tome govorili i o ovim zakonima govore kao o jednoj vrsti nastavka takve ekonomske politike, a svi vrlo dobro znamo kakvi su rezultati te tzv. reformske, bolje rečeno kvazireformske politike.
Interesantno je da u najavi donošenja zakona o regulisanju obaveze Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj niko, barem ne poslednjih nedelja, ne govori o obimu zaduženja naše zemlje, posebno sa aspekta mogućnosti vraćanja ovih obaveza.
Mada je tačno da nisu velike obaveze po osnovu zajma za čuveni privredni preporod Srbije i da one iznose samo 56 miliona evra.
Ali, ako u obzir uzmemo činjenicu da je od 2000. godine, pa sve do kraja prošle 2003. godine, zemlja kod međunarodnih finansijskih bankarskih organizacija zadužena za više od 3 milijarde evra, kao i da nisu baš sjajno tekli i zapravo da su propali pregovori za reprogramiranje starih obaveza nastalih još 70-tih i 80-tih godina, kod međeunarodnih finansijskih organizacija, kod Londonskog i Pariskog kluba, onda je zapravo više nego jasno da ćemo biti u situaciji da već 2005. godine nećemo moći da izmirujemo obaveze.
A da vas podsetim, pošto je budžet garant izmirivanja obaveza po osnovu i onih starih i ovih novih kredita, pa i ovog iznosa u okviru zajma za privredni preporod Srbije, to praktično znači da će građani biti obveznici izmirivanja ovih dugova, jer su oni poreski obveznici, pune budžet i na taj način su oni taj krajnji reper koji će morati da preko svojih budžeta, naravno kasnije i budžeta Srbije, budu u celom ovom procesu najoštećeniji.
Dakle, mislim da je Srbija prezadužena zemlja i da će veoma teško moći da izmiruje one prve kvartalne rate u većem iznosu, koje dospevaju već 2005, 2006, 2007. i kasnije. Zašto 2005. i 2006.? Zato što su ovi veliki reformatori uzimali kredite koji su imali godinu ili dve poček. U okviru te godine, prve ili druge, živi se lepo, jer nema osećaja da postoji obaveza vraćanja kredita, a već 2005. ili 2006. godine na svaka tri meseca država će prema ozbiljnim analizama morati da vraća između 250 i 350 miliona dolara.
To danas, prema stanju stvari u srpskoj ekonomiji, nije moguće, jer nema niti rasta društvenog bruto proizvoda, nema proizvodnje, nema jednostavno stepena razvoja ekonomije koji garantuje da ćemo taj novac napraviti i da ćemo moći da servisiramo svoje dugovre. Zato sam pesimista kada je reč o mogućnosti da ćemo i ovako male obaveze, relativno male, u iznosu od 56 miliona evra, moći da vratimo, jer smo već natovareni obavezama.
Posebno ovim obavezama o kojima govorim, 3 milijarde evra zaduženja, i gledajući ovako u krajnjem, to pitanje ogromnog duga u ove tri godine ne bi bilo tako strašno da smo taj novac uložili u neke projekte, koji su mogli da donesu profit, iz čijeg dela bi vraćali, servisirali ove obaveze.
Umesto toga taj novac je otišao ko zna gde. Otišao je za pokrivanje budžetskih praznina, jer Vlada u protekle tri godine, a verujem da ni ova to neće uspeti, nije u stanju da definiše budžet i da ga realizuje u onom iznosu u kojem to zakonom i planira.
Pogledajte samo jedan paradoks. Danas ćemo u okviru druge tačke dnevnog reda govoriti i o poskupljenju cigareta, a sa druge strane traje vladina akcija na legalizacij projekta cigareta, odnosno na suzbijanju sive ekonomije. Dakle, Vlada priznaje da promet cigareta nije u stopostotnom iznosu u legalnim kanalima, a sa druge strane veoma hrabro povećava cenu cigareta i na taj način pokušava da popuni budžet.
Drugi zakon je na tragu te reformske priče o razvoju Srbije, o razvoju malih i srednjih preduzeća, i ovako na čisto teorijskom osnovu ovaj zakon možda može i biti prihvaćen, kada bi se naravno Srbija zasnivala na jednom teorijskom modelu i kada u praksi ne bi postojali drugi problemi koji opterećuju male i ove srednje po veličini preduzetnike, i zbog kojih oni ne mogu da razviju biznis. U prvom članu izmene i dopune ovog zakona dodaje se poljoprivrednik kao privredni subjekt, koji će moći da bude korisnik kredita i zapravo jedna vrsta privrednog subjekta prema kojem će se krediti i naravno kapa garancijskog fonda moći usmeriti u narednom periodu.
Zapravo, radi se o demagogiji. Poljoprivredni proizvođač u protekle tri godine besomučno je uništavan od strane ekonomske politike aktuelne vlade. Na najprizemniji mogući način carinskom politikom poljoprivredni proizvođači, seljaci, pa sve do nivoa velikih poljoprivrednih sistema, a to je srž ekonomije naše zemlje, dovedeni su u ono stanje u kojem se teško mogu oporaviti, čak i kada bi došlo do radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici.
Vest od juče, cene akcija naših najvećih pivara počele su da padaju. To je naša najekonomičnija, najbolja grana u poljoprivrednoj proizvodnji. Kako i ne bi kad je vlada i u ovoj oblasti i u drugim poljoprivrednim sektorima dozvolila ogroman uvoz, oborila sve carinske dažbine, čak i one dažbine koje je propisala, koje su velike.
U praksi se, u primeni, ne poštuju, dolazi do zloupotrebe u carinskoj službi u sprovođenju carinske politike, jedno gotovo beznadežno stanje u kojem se naravno ne može pojaviti svetlo u tunelu u obliku novog privrednog subjekta poljoprivrednog proizvođača, kada je reč o promenama Zakona o garancijskom fondu.
Nažalost, naša vlada je u svojoj ekonomskoj politici okrenuta konceptu koji su provodile razvijene zemlje, kako ona to naravno voli da kaže, proteklih godina i proteklih decenija, ne tako retko smišlja koncepte koji baš u tim razvijenim zemljama nisu imali potvrdu.
Kada je reč o malim i srednjim preduzećima, to je velika šansa ne samo za razvoj biznisa i za razvoj samih vlasnika kapitala u malim i srednjim preduzećima, to može biti šansa i za smanjenje broja nezaposlenih u našoj zemlji. Tu je najpoučniji primer Italije. Ja sam o tome u više navrata govorio.
Italija je negde na koncu 1995. godine imala oko 11% nezaposlenog stanovništva od ukupnog broja radno sposobnog stanovništva i efikasnim merama kroz razvoj baš malih i srednjih preduzeća uspela je da taj procenat smanji, gotovo da ga prepolovi. To su bile celovite mere. U njima su učestvovale i lokalne samouprave i italijanski regioni, italijanska vlada. Obezbeđena su sredstva kao podsticaj za razvoj malih i srednjih preduzeća. Delovao je i garancijski fond italijsnske vlade.
Nedostaje kod nas ta veoma važna karika, a to su lokalne samouprave, one su danas prepuštene same sebi i ako pogledate položaj privrednih preduzetnika koji imaju kapital i koji žele da razviju svoj biznis, oni na najveće prepreke nailaze upravo u birokratiji, administraciji lokalnih samouprava i tu vam ne pomažu onda ni fondovi, ni garancijski fondovi, tu vam ne pomažu ni niže kamate, kada je reč o bankarskim principima, i tu ne pomaže ništa, jer jednostavno, kapital koji imate ne možete da uložite, jer imate prepreku u lokalnim birokratijama, ne možete da dobijete ni parcelu za izgradnju hale, ne nožete da dobijete ni olakšice za zapošljavanje većeg broja radnika itd.
Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu ne nudi ništa novo, jer ne menja suštinu stvari. Suština stvari mora da se menja u odnosu prema vlasniku kapitala u malim i srednjim preduzećima, kod onih koji već imaju mala i srednja preduzeća, kao i kod onih koji ih nemaju, koji možda imaju neki svoj mali kapital i koji žele da ga ulože ili imaju neku malu proizvodnju koju žele da uvećaju, da je utrostruče ili da povećaju obim svoje proizvodnje i broj radnika u svom preduzeću.
Ono što je još veoma interesantno, a što je na tragu ovih afera o kojima je bilo reči nedavno kada je zasedao Anketni odbor i kada smo primetili kako se, zloupotrebama, na neekonomski način sredstva Narodne banke plasiraju u nekvalitetne banke.
One su zapravo bile pokriće za malverzaciju u oblasti prodaje električne energije, odnosno u Elektroprivredi, čini mi se da se nešto slično priprema kada je reč o članu 5a.
U tački 8) koja je glasila - određuje banku kod koje će se voditi sredstva fonda na osnovu javnog tendera, imamo jednu promenu koja je naizgled samo tehnička, a koja zapravo menja suštinu stvari i kaže se - određuje banke kod kojih će se voditi sredstva fonda na osnovu javnog tendera. To znači da se priprema i javno izražavam sumnju da se priprema nova vrsta zloupotrebe, nova vrsta prevare u plasiranju naših sredstava, a ovo su državna sredstva, sredstva svih građana.
Dakle, traži se model da se izabere banka treće klase, da se u nju plasiraju državna sredstva, da ona služe za potrebe koje nisu državne i da onda od toga korist imaju pojedinci.
Kao što je to bio slučaj sa EvroAksis bankom, sa aktuelnim ministrom finansija koga danas nema u sali, iako narodni poslanici govore o setu zakona koje je on predložio, i sa zloupotrebama u oblasti elektroprivrede.
Zaključak, dakle, kada je reč o raspravi o ova tri zakona jeste da lepe želje Vlada može da ostavi na ulazu u Narodnu skupštinu, jer od lepih želja nema suštinskih promena u ekonomiji i privredi. Još jednom izražavam sumnju da ćemo, iovako relativno male obaveze po osnovu zajma za privredni preporod, moći da vratimo, zato što je zemlja prezadužena i zato što od 2005. godine, svi ozbiljni ekonomisti na to ukazuju, ulazimo u dužničku krizu.
I to iz dva razloga. Reprogramiranje obaveza po osnovu starih dugova do 2000. godine nije izvršeno na način na koji je to ona stara vlada obećavala, a imamo i nova zaduženja od 2000. godine do danas, koja su potrošena kroz neracionalan, nenamenski i, rekao bih, možda primitivan odnos prema tim sredstvima i prema budžetu. S druge strane imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu, to bi trebalo da bude kao neka vrsta novog kvaliteta za preduzetnike, za vlasnike kapitala u malim i srednjim preduzećima, a on znači samo prazno slovo na papiru.
Jer kao i prošla i ova vlada ne izlazi sa celovitim merama koje bi trebalo da znače pokretanje naše nacionalne ekonomije, stvaranje uslova za razvoj malih i srednjih preduzeća i preko toga stvaranje uslova za smanjenje broja nezaposlenih. To će samo moći da učini neka druga vlada koja će moći da prepozna probleme koje imaju naši građani, pa i ove kojih se tiču ovi zakoni i naravno, čini mi se nakon pobede našeg kandidata na izborima, kandidata za predsednika Republike, čini mi se da ćemo u pripremi samih zakona imati jednu novu polugu koja će značiti, odnosno znaće dati ton i novi kvalitet sa novim zakonima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle ovakvog značajnog govora, jednog od najznačajnijih poslednjih godina u ovoj skupštini, teško je bilo šta novo reći.
Međutim, potrudiću se da u nekoliko rečenica ocenim ekspoze mandatara za sastav Vlade Srbije. Mandatar postavlja pitanje, ali ne nalazi u ekspozeu odgovor. On kaže - šta Srbija od nas traži? Njegov ekspoze nije program Vlade, ja sam to očekivao. Naravno, zbog toga možemo očekivati da će izostati energičan rad na rešavanju problema sa kojima se građani susreću u svakodnevnom životu. Ekspoze predstavlja puko nabrajanje problema, a taj dobro osmišljeni program koga čeka čitava Srbija ekspoze ne predviđa.
Već u prvom delu, kada govori o Kosovu i Metohiji, gospodin Vojislav Koštunica, mandatar za sastav nove Vlade, predviđa dosledno sprovođenje Rezolucije 1244. Po interese naše države najznačajniji je deo Rezolucije koji govori o povratku naših snaga bezbednosti na Kosovu i Metohiji, naravno, bez rata, bez sukoba, uz saglasnost onih snaga koje su trenutno na Kosovu i Metohiji, ali čak ni tako, uslovljeno i omeđeno Rezolucijom 1244, nije našlo mesta u ekspozeu mandatara za sastav nove Vlade.
Samo povratak naših snaga bezbednosti može garantovati gole živote naših građana na Kosovu i Metohiji. Umesto da se govori o tome, o garanciji koju Vlada Srbije može i mora da pruži našim građanima koji su tamo fizički ugroženi, upotrebljava se jedna mnogo blaža formulacija, mandatar govori o diskriminaciji prema Srbima. To je velika razlika.
Očekivao sam da će ekspoze sadržati deo koji će govoriti o aktivnoj politici prema Kosovu i Metohiji, koja podrazumeva široku političku i diplomatsku akciju, i u zemlji i u inostranstvu, u cilju povratka naših građana na Kosovo i Metohiju, u cilju povećanja bezbednosti naših građana, pa tek onda stvaranja uslova za pregovore o statusu Kosova i Metohije.
Taj status može i mora biti jedino unutar države Srbije, nikako nezavisnost, nikako ovi drugi elementi koje je mandatar potcrtao i koji već unapred, bez generalnog stava Narodne skupštine, definišu našu pregovaračku poziciju. To je veoma loše.
Drugo, u ekspozeu nema ni jedne reči o naraslim političkim tenzijama u Vojvodini. U Vojvodini je u toku pokušaj njene destabilizacije. Građani Vojvodine su veoma uznemireni poslednjim pokušajima separatističke vrhuške u Skupštini Vojvodine da donošenjem nove zastave Vojvodine, koja je duboko povredila čast i osećanja Srba u Vojvodini, a i svih građana Vojvodine kojima je ova država na srcu, pokuša da se ona potpuno destabilizuje, da se stvore veoma jake političke tenzije, a o tome u ekspozeu gotovo da nema ni reči.
Vojvodina i samrtnički ropac odlazeće pokrajinske vlasti moraju biti u fokusu nove vlade Srbije. Vlada mora stvoriti, i o tome se takođe ne govori, neophodne uslove za vanredne lokalne, pokrajinske i predsedničke izbore u što kraćem roku. Građani, a i većina poslanika, očekuju da mandatar saopšti datum kada će biti održani vanredni lokalni, pokrajinski i predsednički izbori. Vlada je jedan tehnički učesnik tog procesa, ali vrlo bitan, jer mora da stvori preduslove za organizovanje fer i poštene političke utakmice, za organizovanje izbora.
Samo Srbija, u kojoj će biti izabrani i konstituisani ti novi organi na svim nivoima u skladu sa voljom građana, može započeti izgradnju pravne države o kojoj mandatar toliko govori u svom ekspozeu. Bez novih organa vlasti, bez demokratskih izbora nije moguće da se taj proces ostvari.
Samo jedna rečenica ili polurečenica govori o jednom od najvećih problema u Srbiji, o problemu nezaposlenosti. Mandatar kaže, i to je jedino što o tome kaže: "Imam vidu da je danas oko 950.000 ljudi bez posla". Ništa više. Nemamo program kako da zaustavimo rast broja nezaposlenih. Ako nova vlada uspe da zaustavi rast broja nezaposlenih, onda će to biti njen veliki uspeh, ali u to sumnjam, jer iz samog ekspozea proizilazi da je to pitanje na marginama interesovanja ove vlade. To je činjenica.
Kandidat za predsednika vlade govori o poreskoj politici. On kaže da će vlada smanjiti poreze koji opterećuju proizvodnju, carinsku politiku i vancarinske mere učiniće efikasnijim, ali ne kaže kakav je stav vlade o porezu na dodatu vrednost, poreskoj administraciji, poreskom postupku. Ovih dana jedno od najznačajnijih pitanja jeste pitanje uvođenja fiskalnih kasa u našoj zemlji. O tome nema ni reči.
Mandatar najavljuje smanjenje poreza tako što će to kompenzovati većom naplatom poreza na promet i akciza, pogotovo na luksuzne proizvode i proizvode štetne po zdravlje. Drugim rečima, mandatar najavljuje poskupljenje goriva, struje i cigareta. To je jasno. Tražim od njega da se o ovome izjasi.
Kada se govori o veliki privrednim sistemima i njihovom restrukturiranju, kandidat za predsednika vlade ne obrazlaže po kojem modelu će se vršiti to restrukturiranje. Kako će se izvršiti konsolidacija velikih sistema naftne industrije Srbije, elektroprivrede, Telekoma i drugih? Da li po ovom modelu, koji već kruži među članovima upravnih odbora i koji je usvojila vlada u odlasku, koji praktično omogućava razbijanje velikih sistema, stvaranje malih celina, i o tome čak nešto izokola ima reči u programu, ili će se usvojiti novi model koji će na jasan i celoviti način zaštititi državne interese u velikim javnim sistemima.
Nema ocene dosadašnjeg toka privatizacije. Da li je privatizacija u jednom dobrom delu bila pljačka, kao što mislim da jeste, ili nije bila, kao što to izgleda misli mandatar.
Govori se o agrarnoj politici i kaže se: "Planiramo da izvršimo adekvatnu carinsku i vancarinsku zaštitu domaće poljoprivrede radi sprečavanja nekonrolisanog uvoza osnovnih poljoprivrednih proizvoda na tržište Srbije". To onda nije pojačana proevropska politika, jer Evropa nameće niske carine i gotovo nikakvu vancarinsku zaštitu, što znači da će želje mandatara i ono što će u vladi raditi G17 plus veoma brzo doći u koliziju.
Kada je reč o rekonstrukciji zdravstvenog sistema, mandatar nije došao do srži. On ne govori o sistemu zdravstvenog osiguranja. On ne pledira za program koji će omogućiti takvo zdravstveno osiguranje u kojem će svaki pojedinac u svakom momentu znati koliko ima sredstava na svom računu u zdravstvenom osiguranju, koliko je njegovih sredstava izdvojeno za solidarnu zdravstvenu zaštitu i koliko je sredstava na taj način ušteđeno da bi moglo da se investira u sistem zdravstvene zaštite. O tome nema ni reči.
Na kraju, mislim da se radi o jednom veoma uopštenom programu nove vlade, vlade koju će činiti veoma heterogena koalicija. U vladi će biti veoma raznorodne političke stranke. Imaće slabu podršku u parlamentu. To sve zajedno ne garantuje nikakav uspeh i verujem da će SRS zbog svega ovoga biti odgovorna i snažna opozicija, koja će veoma jasno, jezgrovito kritikovati sve loše poteze vlade, nove vlade koja prema programu koji je mandatar izneo neće raditi u interes naših građana.

Dame i gospodo, ako svi kao gospodin Bakarec budemo zagledani u prošlost onda ni na koji način nećemo doprineti da se institucije ove zemlje konačno izgrade.
Samo ću u jednoj rečenici reći da je ipak veoma velika ta inicijalna odgovornost Demokratske stranke Srbije i Vojislava Koštunice što od 2000. godine do danas traje proces razgradnje svih institucija ove zemlje. Ta agonija je dosta velika i mi danas na jedan jednostavan način, bez velikih pravničkih zavrzlama, tu agoniju možemo da razrešimo.
Uostalom, gotovo sve političke stranke su u predizbornoj kampanji obećavale da će učiniti sve da Srbija dobije institucije i danas, kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike, veoma jednostavno, veoma elegantno, veoma jasno možemo doprineti izgradnji te institucije, možemo stvoriti uslove za izbor predsednika Republike.
Mi moramo da ukinemo cenzus za izbor predsednika Republike. Pokazalo se da građani ne izlaze u dovoljnom broju na izbore za predsednika Republike i da je to smetnja da se on izabere. Mi moramo i možemo ovog puta da zakonom propišemo rok odmah, koji ne može zavisiti od trenutnog rejtinga političkih stranaka i njihovih kandidata, jer se prema trenutnom raspoloženju i političkim opcijama koje nudi jedan ili drugi kandidat ne može izgrađivati institucija. U ovom slučaju to je više nego jasno.
DSS tu mora dati svoj doprinos, a ona ga ne čini, ona čini upravo suprotno, nekim posebnim pravničkim putevima želi da dodatno zakomplikuje ovaj proces, koji je, u suštini, veoma jednostavan: ukinućemo cenzus i u kratkom roku odmah organizovati izbore za predsednika Republike.
Želeo bih da vas podsetim, neko je maločas rekao da je započeo proces promena u ovoj zemlji, ali to nije istina. Dana 28. decembra na parlamentarnim izborima većina u ovoj zemlji, u to verujem, glasala je za promene. Već dva meseca traje agonija svih institucija, ne samo predsednika Republike, ta agonija traje od 2000. godine do danas, jer ni bivši predsednik Republike, Milan Milutinović, nije suštinski vršio svoju dužnost, već samo formalno.
Danas traje agonija kada je reč o izboru Vlade Republike Srbije, verovatno zbog prevelike jagme za funkcijama. Danas traje agonija kada je reč o izboru guvernera, i to je važna institucija, opet zbog politizacije tog pitanja i upliva politike, a što je suprotno i Zakonu o izboru guvernera. Danas traje agonija kada je reč o Vrhovnom i Ustavnom sudu; i te dve institucije su previše ispolitizovane. Njihovi predsednici nastupaju sa nekakvih političkih pozicija, ne vodeći računa o dignitetu tih sudova, ne vodeći računa o funkciji koju obavljaju.
Vreme je da se takav način rada jednostavno prekine, da sve političke stranke, a u tome SRS daje najznačajniji doprinos, na veoma odgovoran, građanima jasan način, učine sve da počnemo izgradnju ovih institucija. Bez nekakvih nepotrebnih pravničkih zavrzlama, bez jalovih nadgornjavanja, odmah i sada promena zakona, ukidanje cenzusa i raspisivanje predsedničkih izbora.
Niko ne sme da se plaši raspisivanja predsedničkih izbora, a pogotovo ne oni koji će na izborima izgubiti. Na izborima će pobediti sigurno Tomislav Nikolić i on će biti najbolji predsednik koga je Srbija ikada imala. Hvala vam.

 Gospodo narodni poslanici, imao sam još neki deo kada sam dolazio na sednicu Narodne skupštine, možda čak i nešto ranije, jer sam očekivao da će novi saziv Narodne skupštine na svojoj prvoj sednici, nakon sednice koja ima proceduralni karakter, raspravljati o važnim životnim pitanjima koja se tiču svih naših građana; onim prevashodnim, onim suštinskim.
U tome me je ohrabrila poslanička grupa SRS, koja je odmah nakon verifikacije mandata podnela niz predloga zakona koji se baš i dotiču tih i takvih oblasti. Zakon o planiranju i izgradnji, čuveni zakon o legalizaciji, koji preti da uništi kućne budžete desetina hiljada porodica u zemlji, zbog samovlasti već bivšeg režima DOS-a ili krnjeg DOS-a, ili demokratskog bloka, zapravo tzv. demokratskog bloka, kako god hoćete.
Predložili smo izmene Zakona o privatizaciji i rezoluciju o Kosovu i Metohiji, i pre neki dan kada sam dobio predlog dnevnog reda, vidim da je prva tačka Predlozi odluka o stavljanju van snage odluka o izboru guvernera Narodne banke Srbije i predsednika i članova Saveta Narodne banke Srbije.
Razmišljao sam kako da definišem taj čin i shvatio sam da se samo jednom stručnom definicijom taj čin može odrediti: radi se zapravo o prvobitnoj akumulaciji funkcija. Pre nego što je formirana Vlada, u međustranačkim razgovorima, kada je očigledno bilo najvažnije ko će se koje funkcije dokopati, ovi iz G 17 su očigledno videli da moraju, kao što su to činili od 2000. do danas, biti nosioci jedne od najvažnijih funkcija, a nosioci su svih funkcija u oblasti finansija i bankarstva, funkcije guvernera Narodne banke Srbije. Oni su očigledno uslovili, a uslovljavali su i drugi učesnici u formiranju nove Vlade iz tzv. demokratskog bloka svoje dalje aktivnosti današnjim razrešenjem, zapravo stavljanjem van snage ove odluke izborom novog guvernera Narodne banke i članova Saveta, što je isto važno.
Na ovoj prvoj odluci već se napravila jasna razlika između pozicije i opozicije u ovoj skupštini. Jedina opozicija danas, i to se već vidi, jeste SRS.
Svi drugi su na izvestan način ranije ili danas učestvovali oko ove ujdurme kada je reč o izboru Kori Udovički, kada su se činila mnoga krivična dela, kao i danas kada je reč o nepravnom, naravno neustavnom, nezakonitom načinu da se Kori Udovički skloni iz Narodne banke, da se izabere novi guverner.
Rekao sam već, motiv G17 plus da drži sve funkcije u zemlji, pogotovo ove funkcije u finansijskoj sferi, jeste da preko novog guvernera zataška sve ove afere čiji smo bili svedoci minulih nedelja i meseci, počev od afere koju je Mlađan Dinkić napravio kada je sa oružjem upao u Narodnu banku, pa sve do ovih najnovijih afera oko dokapitalizacije Nacionalne štedionice. DSS i u ovom i u onom sazivu svojim brojem poslanika ima zadatak da da snažan legitimitet svim ovim kriminalnim aktima, to je njena uloga i to se vidi.
SPS je očigledno trgovala. Ona danas dobija predsednika Saveta Narodne banke, to će postati njen član. SPO i Nova Srbija, njima je svejedno. Samo da se što pre formira Vlada, da se raspodele funkcije i oni glasaju za bilo šta što je usmereno ka tom cilju.
DS, tu nema šta mnogo da se doda, tu nema ničega novog, oni će uvek glasati za odluke koje su sa one strane zakona, i kada povodom ove prve odluke imate tako jasnu razliku između pozicije i opozicije, onda poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, vidite zapravo ko je istinski borac za pravo, pravdu i demokratiju u ovoj zemlji. U ovom sazivu Skupštine to je svakako SRS i njena poslanička grupa.
Drugo veliko pitanje, osim ove suštine i ove prvobitne akumulacije funkcija, jeste pitanje da li je izabran potpuno pravni način da se izvrši sklanjanje Kori Udovički iz Narodne banke Srbije, da se promoviše novi guverner i da se u veoma kratkom roku zataškaju sve afere. Naravno da nije. Podneo sam amandman na član 1. ovog predloga, o čemu ću nešto kasnije govoriti kada budem imao više prilike i kada na red dođu amandmani, ali je iz teksta Predloga ove odluke jasno da nema nikakvog ni ustavnog ni zakonskog osnova, što naravno priznaje i predlagač, jer u obrazloženju se poziva na Poslovnik, što je prosto neverovatno, i oni malo iskusniji narodni poslanici znaju da to ne može biti pravni osnov kada se donese jedna ovakva odluka.
Na kraju želim da vas pitam, baš vas novoformirana većino, koja će se naravno menjati od odluke do odluke, ali će kada je reč o ovakvim odlukama sasvim sigurno biti stalna, kada mislite da stavite na dnevni red ova druga goruća, važna pitanja, kada mislite da prestanete sa borbom za funkcije, kada mislite da raspravljate o zakonima o privatizaciji, o legalizaciji objekata, o zakonu koji treba da dovede do boljeg, snažnijeg i bržeg razvoja ove zemlje, da raspravljate o Kosovu i Metohiji. Kada ćete prestati sa jalovim nadgornjavanjima oko formiranja nove Vlade, kada ćete priznati da niste u stanju da formirate novu Vladu, kada ćete o tome obavestiti sve narodne poslanike i kada će vršilac dužnosti predsednika Republike raspisati nove izbore.

Dame i gospodo, dao bih nekoliko principijelnih primedbi na predlog budžeta.
Prvo, politički je nezrelo i čak cinično da Vlada, koju je izabrao saziv Narodne skupštine, koji više nije na delu, predlaže novom sazivu Narodne skupštine plan prihoda i rashoda za sledeću godinu.
Bilo je mnogo pametnije, politički ispravnije i racionalnije, da donesemo zakon o privremenom finansiranju Republike za prvi kvartal 1998. godine, a da nova vlada ovog saziva Narodne skupštine, saglasno svojim projektima, saglasno svojim ekonomskim, političkim i svim drugim opredeljenjima, narodnim poslanicima ponudi svoju viziju i svoj predlog budžeta.
Ovo je jedan svojevrstan presedan, ali ovo je presedan koji najbolje govori o političkom statusu i o političkim analizama onih koji su nam ovaj predlog predložili.
Drugo, mislim da se projekcija prihoda, koja se zasniva na prognozama Vlade Republike Srbije, zaista nerealno postavlja, da rast nacionalnog dohotka i svi drugi parametri kao što su: industrijska potrošnja, industrijska proizvodnja, rast cena na malo itd., da su toliko nerealno postavljeni da ne uzimaju u obzir neke realne analize, relativno nezavisnih ekonomskih krugova, koje govore o mnogo manjim procentima, nego o procentima koje Vlada Republike Srbije uzima kao realne.
Treće, a ja sam o tome zaista govorio i na Odboru za finansije, kao narodni poslanici više ne možemo da tolerišemo rashodne stavke i razdele, koji su na izvestan način nerealni i nezaokruženi, nejasni. Postoje skoro u svakom ministarstvu stavke koje govore o nekakvim posebnim namenama, o nekakvim planiranim projektima, na izvestan način, zamagljuje se ono što je suština rashoda Budžeta Republike Srbije za 1998. godinu.
Recimo, Ministarstvo za sport u svom razdelu ima sumu koja je vezana za izgradnju sportskih objekata pri školama, a da mi istovremeno ne znamo koje su to škole, u kom delu Republike, koliko iznosi investicija za svaku školu, dakle, za svaki sportski objekat koji se gradi za tu školu itd.
Ja sam apsolutno protiv toga, da osim u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, u bilo kom drugom razdelu, postoji iznos koji je određen za posebne namene.
Mi već jednom moramo da raščistimo sa posebnim namenama u svim ministarstvima i sa ovlašćenjima ministara da bez znanja Narodne skupštine raspodeljuju sredstva (ograničavam se samo na Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali čak i tu mislim da Odbor na zatvorenoj sednici može i mora da ima uvid u troškove tog ministarstva i sve ono što to ministarstvo namerava da pod stavkom - posebne namene - nabavi, investira u Ministarstvo unutrašnjih poslova u ovoj godini).
Iz tih razloga, ne mogu da prihvatim Predlog budžeta za 1998. godinu. I ne samo iz tih razloga, osam tačaka koje se danas nalaze pred nama, govore o jednom potpuno nekonzistentnom programu, koji u ovoj oblasti zastupa Vlada Republike Srbije.
Pod osmom tačkom dnevnog reda, ako se ne varam, imate čak Predlog zakona o doprinosima za socijalno osiguranje, koji je vezan za izgradnju jedne bolnice, u jednom gradu u Srbiji, nije bitno u kom gradu, toliko je program i toliko je plan prihoda i plan rashoda nekonzistentan, nejasan i praktično dovodi svakog poslanika pred dilemu. Kod mene te dileme nema.
Ja sam se opredelio i sigurno neću glasati za Predlog budžeta za narednu godinu.
Srpska radikalna stranka zalaže se za jedan potpuno drugačiji poreski i budžetski sistem u ovoj zemlji. Mi se zalažemo za smanjivanje poreza, svih vidova i svih vrsta poreza, zalažemo se za širenje poreske osnovice, a za smanjenje poreske stope.
Svi prihodi ove zemlje moraju da budu sadržani u planu budžeta, kao i svi rashodi ove zemlje, koji takođe moraju da budu sadržani u planu budžeta Republike Srbije.
Zato ne mogu da prihvatim da imamo stotine vrsta prihoda i stotine vrsta rashoda, koji se uopšte ne iskazuju u Budžetu Republike Srbije, nego se iskazuju u nekim drugim planovima, u drugim programima Vlade.
To je zamagljivanje stanja, to je bežanje od stvarnosti, to je pokušaj da se narodni poslanici na izvestan način stave pred svršen čin, da ne govorim o tome kako smo gotovo nekoliko časova pred ovo razmatranje budžeta dobili predlog budžeta. Najvažniji akt, najvažniji zakon ove skupštine, mi razmatramo potpuno nepripremljeno, mi razmatramo navrat - nanos.
To je ono sa čime treba da raskinemo. Ja se nadam da ćemo konačno napustiti praksu da o ovako važnim zakonima govorimo na način na koji nam je to servirala Vlada Republike Srbije.