Dobro.
Poštovane kolege narodni poslanici, nadam se da ćete se složiti da, kada kažemo uprava, obično mislimo administracija i mislimo javna uprava. Sve su to sinonimi za isti pojam. Svi mi, pa i građani imamo izvestan odijum prema upravi, jer imamo ta neka negativna iskustva i niko od nas ne voli da ode ni na šalter, niti u bilo koju službu organa uprave, jer obično očekuje neku neprijatnost ili šetanje od jedne do druge službe, ili ima problem sa ćutanjem administracije, ili ima problem da dođe do čoveka za koga smatra da je jedini kompetentan da mu reši neki problem, kao što recimo danas stoje nekih 80-90 predstavnika, porodica iz Resnika ispred Gradske skupštine, čekajući da ih neko primi, da razreše problem koji oni imaju.
Ovo govorim zbog toga što smatram da, ma kakav zakon da donesemo, ako se on ne sprovodi ili ako ne postoji dobra volja i želja, pre svega, vladajuće nomenklature, bez obzira na kom nivou vlasti se nalazili, ili ako politički pravni sistem nije takav da želimo stvari da ustrojimo tako da rešavamo probleme, onda nam nikakvi zakoni neće pomoći.
Ovo je jedan benigni zakon, dakle, zakon koji se našao na dnevnom redu u ovom trenutku kada sigurno imamo mnogo, mnogo preče probleme, kada svi strepimo šta će se desiti na KiM, da li će KFOR rešiti da ruke barikade i da li će pasti krv ili neće. Ali, evo, stoji od februara meseca, a pet godina se radi upravna inspekcija na osnovu ona četiri preostala člana Zakona o državnoj upravi. Ako je mogao da čeka do sada, mogao je da sačeka još malo, da se mi pozabavimo nekim važnijim stvarima u državi. Ali, zna se ko na dnevni red stavlja pojedine zakona, pa tako, evo, da progovorimo i o ovome zakonu.
Naravno, treba imati izvesna predznanja o upravi. Smatram da u našoj poslaničkoj grupi ima dosta onih koji su i radili u organima uprave i u ministarstvima i koji znaju i mogu kompetentno da o tome govore. S toga, kada smo se pripremali se za ovu raspravu nikako nismo mogli da dođemo do zaključka da smo zadovoljni, niti samim zakonom, niti obrazloženjem koje nam je ministar dao uz ovaj zakon. Imajući, pre svega, u vidu da država Srbija ima zaista dugu istoriju u razvoju nauke upravnog prava, počevši od Stojana Markovića, Slobodana Jovanovića, Laze M. Kostića itd, dakle, nismo nikakvu rupu na saksiji sada izmislili sa Upravnom inspekcijom. Od momenta kada sam zasnovala prvi put radni odnos susrela sam se sa upravnim inspektorom koji je tada bio u sklopu lokalne samouprave. Dakle, bio je radnik organa uprave i to je dosta dobro funkcionisalo. On je nas iznutra kontrolisao. Postojao je drugostepeni organ, pa je on sa njim sarađivao, naravno, i bio odgovoran da mu dostavi sve podatke koje je trebalo kada on dođe da vrši nadzor.
Kao sa svim inspekcijama, lutalo se, čas su oni bili na nivou lokalne samouprave, čas su se podizali u Beogradu, recimo, na nivou grada, pa su odlazili u Republiku, pa su se ponovo vraćali na nivo lokalne samouprave, ali, evo, sada imamo, po mišljenju predlagača, Upravnu inspekciju koja će biti u sklopu posebnog direktorata u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Kažete da vas ima samo 18, ne znamo koliko će vas biti, a znamo da imate, znate i vi, tako ste nam i napisali, 28 hiljada tzv. objekata ili subjekata koji će biti nadzirani. Kako vi mislite uopšte da ćete uspeti da postignete da izvršite bilo kakav nadzor po službenoj dužnosti? Možda po prijavi nešto i uradite, ali sigurno nećete moći da ispoštujete ni onaj rok koji smo vam mi amandmanski ovde dali za reagovanje po prijavama. Možete da očekujete veliki broj prijava nakon donošenja ovog zakona. Pitamo se zaista koliko to košta ovu državu, ovako kako ste vi to trenutno zamislili?
Pošto gospodin Đilas neće da primi ove ljude koji stoje ispred Gradske Skupštine, zbog toga što su dužni nešto struje, koju im u stvari kradu neke betonjerke koje se nalaze na istom satu, ti ljudi će se verovatno mrznuti tu danima, čekajući da neko nešto progovori sa njima, jer im je i onako kući hladno, struja im je isključena. Hoće li, ja se pitam, ovaj zakon ili bilo koji drugi zakon da reši njihov problem? Kada ministar ovde, odgovarajući na pitanje jednog od mojih kolega ili nakon njegove diskusije odluči da replicira i da da dodatna objašnjenja, kaže da je nemoćan kad ode negde u Preševo, Bujanovac ili ne znam gde, pa vidi da je iskrzana srpska zastava, nije tačno da ne može da odreaguje, nego ne zna na osnovu kog zakona treba da odreaguje. Imate Zakon o lokalnoj samoupravi, to vam je sasvim logično da po njemu možete da odreagujete.
Drugo, stoji Komunalna inspekcija, gospodo, koja to kontroliše. Zastava mora da bude, zna se u kakvom stanju i kad mora da bude istaknuta. Ali, u ovoj državi od šume tih zakona... Zbog toga mi smatramo da nam ovde i ne treba ovaj poseban Zakon o upravnoj inspekciji, da je on mogao da opstane kao deo nekadašnjeg Zakona o državnoj upravi, koji je nekada tretirao sve inspekcije, pa i ovu Upravnu inspekciju, ali mi kao da radimo po normi pa nam treba što više zakona i, naravno, odmah se pozovemo na neka posebna evropska iskustva, koja su Bog zna kako dobra, a kada o tim evropskim iskustvima govorimo, onda mislim da svako od vas ko se sreo na bilo koji način sa predstavnicima javnih službi ili organima uprave na zapadu je mogao da primeti koliko su oni neefikasni. Daću vam jedan primer.
Otišla sam, pošto je predmet ovog zakona kontrola zatvora, otišla sam u Ševeningen. Prijavim se tamo, uredna poseta, prijavljena, odobrena. Prijavim se na šalteru kod službenika i on kaže – u redu je, izvolite propusnicu. Okačim ja propusnicu, propuste oni mene kroz ona prva vrata i idem sa onim sprovodnikom sledećih deset vrata i dolazim ponovo kod tog jednog službenika. Tu su već staklena vrata, vidim zatvorenika, vidim Vojislava Šešelja. Pokažem mu tu propusnicu, on pogleda u neki spisak i kaže – vas ovde, gospođo, nema. Kažem – kako sam ja onda ovde ušla? On kaže – nemam pojma. Ja kažem – pozovite kolegu na prvom šalteru koji me je pustio i dao mi propusnicu. Na osnovu čega je on to meni dao? On kaže – nemam ja šta s njim da razgovaram, kod mene vi na spisku niste i morate da izađete. Naravno, tu krenem da se raspravljam, ali vidim da je đavo odneo šalu i ne mogu da uđem. Trajalo je to jedno sat vremena, ali sam na kraju opet bila sprovedena napolje.
Dakle, tog dana nisam mogla da uđem. Sutradan dođem ponovo. Pet dana sam imala odobrenu posetu. Znači, dođem ponovo i sad onaj prvi, na onom prvom šalteru, kaže – vas nema na spisku. Kako me sad nema? Kažem ja – zovite sekretarijat, molim vas. Pitam ih hoće li da vide o čemu se radi? On kaže – nemam šta da zovem sekretarijat, kod mene na spisku vas nema. Tu se nađe jedan advokat, nećete verovati, kanadski državljanin srpskog porekla, koji ne zna da govori srpski. On kaže – gospođo, imate li neki problem? Ja kažem – imam, ne mogu da uđem, a imam odobrenu posetu. Kaže – dajte mi telefon. Uzme on telefon, okrene nekog tamo u sekretarijatu i kaže – sačekajte, prozvaće vas za pet minuta. Stvarno me prozovu i ja uđem u zatvor.
O čemu vam pričam? Pričam vam, ovo nije verovatno prava korupcija, ovo su neka poznanstva. Hvala čoveku, učinio mi je puno. Kod nas je korupcija problem. To mi ne možemo ovim zakonom nikako da sprečimo da bi funkcionisalo kako treba. Šta će građanin da radi i šta će Upravna inspekcija da mu pomogne, ako administracija ćuti? Ćuti, pa ćuti. Ali, za mene je najveći problem, moram zbog građana koji prate ovaj prenos našeg zasedanja da spomenem šta to sve naša Upravna inspekcija treba da kontroliše, ovako mala, jadna i loše opremljena, stručno i brojčano, kako god hoćete. Trebaju nam i automobili. Vi ćete imati, koliko sam mogla da shvatim samo iz jednog člana, to je član 32, imaćete detaširana odeljenja. To uopšte u zakonu nije rečeno, samo tamo gde se govori o žalbi mi naslućujemo da imate detaširana odeljenja u okruzima.
Videla sam, tamo u Nišavskom okrugu imate jednog za dva okruga. Kako će taj? Šta će taj da radi? Šta će čovek da radi? Nema šanse da odgovori zadatku. Džaba zakon, on ne može da uradi posao. Ali, evo, upravu u Srbiji čine ministarstva, da znaju ljudi, posebne organizacije, organi uprave u sastavu ministarstva, pa organi državne uprave, zatim, organizacione celine u okviru drugih državnih organa, koji kao svoju redovnu delatnost vrše pojedine poslove državne uprave, a to je služba Vlade, sudska uprava, pokrajinski sekretarijati i direkcije, kao pokrajinski organi uprave, te opštinska, gradska uprava i uprave glavnog grada Beograda, kao i organi uprave jedinica lokalne samouprave.
E sad upravna javna ovlašćenja i poveravanje poslova, delatnost uprave kao državnu funkciju obavljaju, pre svega organi državne uprave, ovi koje smo sad nabrojali, organi pokrajine i organi lokalne samouprave, to je ta javna uprava. Međutim, upravna ovlašćenja, to smo videli iz zakona, inače, mogu da imaju i neki subjekti koji su van državnog sistema, van organizacije države, to su razne ustanove, organizacije, javna preduzeća, pa čak i pojedinci. Oni vrše poslove i zadatke uprave kao sporedne delatnosti, a vi ćete kontrolisati ove prethodne.
Imamo do sada 18 ministarstava, imamo posebne organizacije - 13, imamo uprave u sastavu ministarstva - 6 komada: Ministarstvo finansija ima dve; Ministarstvo poljoprivrede ima četiri: Direkciju za vodu, Upravu za šume, Upravu za veterinu, Upravu za zaštitu bilja; Ministarstvo trgovine i usluga ima Direkciju za robne rezerve; Ministarstvo za zaštitu životne sredine ima Agenciju za životnu sredinu; Ministarstvo pravde ima Upravu za izvršenje krivičnih sankcija; Inspektorat za rad ima Ministarstvo rada i socijalne politike itd, pa imamo AP Vojvodinu koja opet ima šta ima, pokrajinske sekretarijate, posebne upravne organizacije, zavode, direkcije i to. Dakle, u organima uprave AP imamo 17 sekretarijata, pa imamo lokalne samouprave – 176, mislim da ste tu uračunali sve na KiM i imamo javne agencije, koliko ih imamo niko živi ne zna, mislim preko 100, "101 dalmatinac", eto toliko. Upravna inspekcija vrši nadzor nad radom organa državne uprave, drugih službi, suda, tužilaštva, predsednika Republike Srbije, imaoca javnih ovlašćenja.
Htela sam nešto da progovorim o vrstama kontrole uprave. Imamo političku kontrolu uprave. Koliko je ona efikasna? Hajde da se mi sad ovde preslišamo, kolege narodni poslanici. Ta politička kontrola, to je Skupština. Da li mi kontrolišemo Vladu kako treba. Ne, mi ne možemo da stavimo na dnevni red jedan predlog za izglasavanje nepoverenje Vladi ili interpelaciju o nekom ministru.
Javno mnjenje i političke stranke, to je takođe vrsta kontrole uprave. Možemo li mi ravnopravno da dođemo do izražaja i da kažemo šta imamo u upravi? Ne možemo, zato što su mediji zatvoreni za neke političke stranke. Pravna kontrola uprave, to je ta upravna, ali ima i sudska, imaju i posebni oblici kontrole, a to je ombudsman i javno tužilaštvo. Koliko su oni efikasni? Svi znamo da niti je javno tužilaštvo dovoljno efikasno, niti su sudovi efikasni. Šta onda da očekujemo od upravne inspekcije? Želja postoji, ali vi sigurno nećete moći da nadomestite ne efikasnost sudske kontrole uprave i ono što treba da rade tužilaštva i ono što treba da radi ombudsman.
Oko političke kontrole uprave moram još nešto da kažem, pogotovo vezano za značaj političke kontrole, kontrole od strane Skupštine, pre svega zakonodavne kontrole, kod donošenja budžeta. Mi upravo tu kontrolišemo vas, šta i kako radite. Ni sada ne znamo koliko će zaista da košta, jer ste nam dali u obrazloženju koliko će da nas košta upravna inspekcija do 31. decembra. Koliko će da nas košta iduće godine, to ne znamo. Šta vam sve treba od opreme, koliko ćete imati zaposlenih, šta će vam odela? Ni kontrolori u autobusima nemaju odela, nego samo komunalna policija koja ide sa njima ima odelo. Vi ipak idete u organ uprave, kao predstavnik organa uprave. Šta ima posebno da se oblačite i ambleme da kačite, a još se unapred najavljujete da idete u kontrolu. To je stvarno bacanje para, ali mi patimo od nekih odora, moramo da se razlikujemo od ostalog normalnog sveta.
Još jedan vid političke kontrole jeste poslaničko pitanje. Koliko je to efikasno? Prvo, vi ne možete da pitate u Skupštini šta hoćete, a da dobijete odgovor, nema ni govora. Od koga, kad vam Vlada i ne dođe ovde? Koliko su bili efikasni anketni odbori u proteklih 20 godina? Baš nisu. O odgovornosti ministra neću ni da govorim. Nema šanse da vladajuća većina ikoga pozove na odgovornost, niti da stavi na dnevni red ono što opozicija traži.
Kada je u pitanju Vlada, postavljanje funkcionera u organima uprave, ovde imamo predlog da glavnog upravnog inspektora postavlja Vlada na predlog ministra. Koga, nekoga iz rukovodstva DS? Zašto ne može da ide javni konkurs, kad već tražite kvalitetne ljude? Recimo, Republika Srpska je tako uradila. Iskreno da vam kažem, kada sam pročitala Zakona o upravnoj inspekciji Republike Srpske, sve sam razumela. Tri puta sam morala ovaj vaš da čitam, jer vi samo prepisujete tuđe zakone. Što ne govorite srpski da vas ceo svet razume? Potpuno se izgubio oni lep Lukićev jezik u normiranju. Nema Janka ni Marka, iks, ipsilon i neke skaradne rečenice od po šest redova, složene pa složene. Uprostite stvar.
Naravno, javno mnjenje, mediji i nevladine organizacije isto imaju kontrolu ulogu. Dakle, pored upravne, tu je sudska i posebni oblici kontrole. Ta vaša inspekcijska tzv. spoljašnja kontrola, upravna inspekcija, to je inspekcija koja bi trebalo da doprinese da uprava bude ažurnija, pre svega, i da u njoj rade ljudi koji imaju adekvatnu stručnu spremu.
Završavam ovom rečenicom, imali smo iskustvo da je za predsednika suda biran čovek koji je danas izabran za sudiju. Šta da očekujemo ovde? Dakle, ni vama apsolutno ništa ne verujemo, kakve god zakone donosili, jer vi zakone ne primenjujete. Hvala.