Poštovane kolege poslanici, javila sam se po Poslovniku da reklamiram član 28, koji reguliše šta su nadležnosti predsednika Narodne skupštine. Između ostalog, predsednik Narodne skupštine predsedava sednicama Narodne skupštine.
Kao što znate, mi smo proteklih dana ovde vodili raspravu o Predlogu za razrešenje predsednika Narodne skupštine i flagrantnim kršenjem Poslovnika nismo bili u situaciji da nakon završetka rasprave glasamo o tome i nemoćni smo da to izdejstvujemo, jer Administrativni odbor se još uvek nije izjasnio o tome da li je predsedavajuća Gordana Čomić pri tome prekršila Poslovnik ili nije.
Smatram da elementarni osećaj za demokratiju nalaže gospođi Mićić da mesto predsedavajućeg ustupi jednom od svojih potpredsednika dok ne dođemo u situaciju da glasamo o predlogu za njeno razrešenje, jer mi zaista u ovom trenutku ne znamo da li gospođa Mićić uživa poverenje ove skupštine i da li jeste predsednik Narodne skupštine ili nije.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodo ministri, poslanička grupa SRS podnela je 10. septembra predlog da se izglasa nepoverenje Vladi Republike Srbije. To je datum koji je sedam dana pre raspisivanja izbora.
Ne znajući kada će Nataša Mićić, koja obavlja funkciju predsednika države, naravno protivustavno, raspisati izbore, mi smo podneli ovaj predlog i slučaj je hteo da se to pogodi sa ovim periodom kada se vodi i predizborna kampanja, ali je naš cilj bio sasvim drugi, da dokažemo i Vladi Srbije i srpskoj javnosti da ova vlada ne vuče one poteze koji vode napred, koji vode reformama koje mogu nešto dobro da nam donesu i da je vreme da Vladu malo preslišamo.
Doduše, mi smo upoznati da su ovih dana odbori Narodne skupštine razmatrali neke izveštaje pojedinih ministarstava, ne znam u kom broju, i da je namera Vlade da ovu sednicu i ovu tačku dnevnog reda iskoristi za podnošenje izveštaja o svom radu, pa sam htela unapred da vam kažem da je dobro što ste se spremili da podnesete izveštaj o svom radu. Doduše, mogla je to Skupština da zatraži i na sopstvenu incijativu, mogao je to i neki odbor da učini, tako je barem Poslovnikom predviđeno, ali to bi onda morala da bude neka druga tačka dnevnog reda.
Na ovoj sednici vi nećete moći da podnosite izveštaje, moći ćete da odgovorite na optužbe koje mi budemo upućivali vama. To vam je ista ona situacija kao kada u školi nastavnik prozove đaka da odgovara, pa on baš ne može da bira šta će da priča, nego mu nastavnik traži baš ono što on ne zna. Dakle, sada ćemo mi vas da propitujemo, a vi da odgovarate, a nekom drugom prilikom izvolite i podnestite izveštaj i mi ćemo raspravljati o izveštaju o vašem radu, ukoliko se glasanjem ne okonča vaš mandat, u šta sumnjam.
Ova vlada izabrana je na sednici održanoj 18. marta 2003. godine. Tada je Zoran Živković izabran za predsednika Vlade Republike Srbije, izabrani su potpredsednici i ministri koje je Zoran Živković kao mandatar predložio. To je, kako je i gospodin Pajtić rekao, a kako je i tada gospodin Živković u svom ekspozeu rekao, Vlada punog političkog kontinuiteta i delimičnog kontinuiteta u pogledu kadrovskog sastava, u odnosu na prethodnu vladu, čiji je predsednik bio Zoran Đinđić.
Politika Vlade Republike Srbije je nastavljač DOS-ovske politike, koja je pogubna za osnovne nacionalne, političke, ekonomske i socijalne interese naroda. Sprovodeći neku navodno svoju unutrašnju i spoljnu politiku, ova vlada je toliko ugrozila elementarne interese, da se sa pravom postavlja pitanje kako, gde i kuda kada ovoj vladi istekne mandat. Nema nijedne oblasti društvenog života u kojoj je postignut napredak ili očuvan zatečeni nivo pre 5. oktobra 2000. godine.
To što je Vlada, u skladu sa Ustavom, kao organ izvršne vlasti, dužna da vodi politiku Republike Srbije, izvršava zakone i druge porpise Narodne skupštine, u skladu sa Ustavom, ne može da znači da smo primorani da trpimo loše i pogubne rezultate Vlade Zorana Živkovića.
Molim kolege za malo pažnje i tišine, jer mislim da sama tema zaslužuje pažnju, a pored toga, imajte u vidu da smo nekoliko dana imali dugotrajnu i iscrpnu raspravu o Predlogu za razrešenje gospođe Mićić, da sam dosta istrošila grlo, a da sam svakodnevno na mitinzima koje SRS organizuje širom Srbije, ne bismo li građane Srbije ubedili i uverili u to da je neophodno da se izađe na izbore i da se izabere predsednik države.
Vladi Republike Srbije, po nama predlagačima, mora da se izglasa nepoverenje, da bi se po automatizmu donela i odluka o njenom razrešenju, odnosno Zoran Živković, potpredsednici i ministri uklonili sa funkcija i tako prepustili mesto, pozicije i mogućnost da izvršnu vlast vrše oni koji bi imali makar elementarno poštovanje prema građanima Srbije.
Svi razlozi zbog kojih mora da se izglasa nepoverenje ovoj vladi mogu da se sistematizuju u nekoliko grupa. To su: nacionalni, politički, ekonomski i socijalni. Pre svega, ova vlada nastavlja sa širenjem lažnih očekivanja, da je moguća čvršća veza između Republike Srbije i Republike Crne Gore unutar postojeće državne zajednice, a svakodnevno konkretnim delima pokazuje još veće međusobno udaljavanje.
Pod dva, ova vlada nema stav, niti bilo kakav program prema zaštiti naših interesa na Kosovu i Metohiji. Dobili ste Rezoluciju, dobili ste Deklaraciju. U tri navrata smo o tome raspravljali i to vam je osnov za sve pregovore sa međunarodnom zajednicom. Vi ste se ipak upustili u raspravu sa Šiptarima, a ne sa međunarodnom zajednicom. Setimo se da su ova dva krupna pitanja za DOS još 2000. godine bila potpuno periferna, jer je po njima tada bila dovoljna samo promena režima u Srbiji, odnosno da DOS dođe na vlast, pa će ovi problemi sami od sebe biti rešeni.
Ova vlada, sa ovakvim obećanjima, doživela je sudbinu kao i onih šest i po milijardi dolara, koji su u septembru 2000. godine samo čekali na granici da uđu u našu zemlju. Ako stari režim ode, a DOS-ovska vlast dođe, eto nama para, eto nama donacija, eto nama industrijskog rasta. Da je bilo koja odgovorna vlada zaista dobila onoliko donacija koliko ste vi dobili, mi ne bismo beležili pad industrijske proizvodnje, nego bi industrijska proizvodnja sigurno bila u porastu i to barem za 15%. To su neki podaci, neke računice onih koji se u to razumeju i ono što sam mogla u stručnim časopisima da pročitam.
Od tih obećanja, naravno, nije bilo ništa. DOS je jedno mislio, drugo saopštavao, a treće radio. Poražavajući rezultati su se prikrivali ili pravdali uglavnom političkim nasleđem. Posle tri godine, više nemate pravo da se pozivate ni na kakvo ni političko, ni ekonomsko nasleđe. To je otišlo u prošlost. Imali ste dovoljno vremena da mnogo toga izmenite, popravite nabolje, kao što ste i obećavali. Nažalost, situacija je sve gora i gora i mi smo samo slušajući eho građana Srbije, ono što oni žele, uputili ovaj predlog za razrešenje ove vlade.
Nametnuta je neka nova realnost, kao da DOS nikada nije ništa obećao i da je to što se od njega traži obična iluzija. Proizilazi da je tranzicija koju sprovodi Vlada gospodina Živkovića bolna, da narod kuka više nego što boli i što više prigovara, Vlada odgovara sa još težim i štetnijim merama.
Zatim, ova vlada će biti upamćena da je nastavila sa isporučivanjem Srba Haškom tribunalu da bi dokazala kooperativnost i uzimala kredite ili bespovratnu pomoć. Mi smo vas na vreme upozoravali da saradnja sa Haškim trigunalom nije bezuslovno isporučivanje svih onih koje Haški tribunal traži, da kraja njihovom potraživanju i kraja tom spisku nema, i vi ste se ovih dana, draga gospodo, u to uverili kada su vam stigle ove četiri optužnice, za dva generala policije i dva generala vojske.
Onda je gospodin Živković poslao gospodina Mihajlovića tajno da pregovara sa gospođom Karlom del Ponte, da se nekako izuzme general policije, Sreten Lukić, jer je bio kooperativan i pre 5. oktobra i posle 5. oktobra.
Bez obzira na tu činjenicu, kooperativan ili ne, mi srpski radikali protiv smo toga da se i Sreten Lukić izruči Haškom tribunalu, kao što smo apsolutno protiv da se generali vojske isporučuju Haškom tribunalu, jer nakon generala, gospodo, dolaze pukovnici, potpukovnici, majori, ima ih već oko 70 u Hagu. Posle njih i svi oni dobrovoljci, i svi oni vojnici i policajci koji su branili Kosovo i Metohiju.
Nadam se da vam je sada, ako vam to nije bilo jasno 2000. godine, ako vam nije bilo jasno kada ste isporučivali Miloševića, kada ste isporučivali Šljivančanina, Radića, konačno jasno da kraja toj listi nema. Posebno je licemerje ove vlade da organizuje protestni miting pripadnika policijskih snaga u centru Beograda, tražeći i dajući podršku Sretenu Lukiću da se ne isporuči Hagu, a da u isto vreme policija pravi obruč na Košutnjaku i Topčideru, tražeći generala Mladića. Nije moglo da se stigne do Banovog brda od brojnih policijskih snaga. Način na koji ste uhapsili i odveli pukovnika Šljivančanina u Hag je nešto što će istorija zabeležiti i što ne može ni Sava ni Dunav da operu.
Ovo je Vlada kojoj Narodna skupština polaže račune. To je još jedan razlog zbog čega tražimo smenu ove vlade. To je Vlada čiji ministri nemaju vremena da svrate u Narodnu skupštinu. Čast i zadovoljstvo naše je da vas danas vidimo ovde. Ne znam da li ste u kompletnom sastavu, pretpostavljam da danas jeste, da niste imali preča posla nego da ste došli da čujete šta oni koji su vas birali i oni koji vas nisu birali, ali predstavljaju građane Srbije ovde u parlamentu, misle o vama.
Naravno, ništa nije ružno to što ćemo preneti mišljenje građana o vama i sve rezultate ove vlade. Sve vlade su smenjive, sve imaju neki svoj mandat, mnoge odu pre kraja svog mandata, sa tim, jednostavno, svi moramo da se pomirimo i od odgovornosti ne treba da bežimo.
To je i Vlada čiji je ministar Goran Pitić tek nakon tri meseca vršenja funkcije, naravno u kontinuitetu, položio zakletvu. To je koliko na dušu ove vlade, toliko i na dušu predsednika Narodne skupštine, gospođe Mićić, ali eto, desila nam se i ta neozbiljnost, da tri meseca u Skupštini Srbije gospodin Goran Pitić ovde predstavlja ministra u Vladi Republike Srbije, a ne može da bude ministar dok ne položi zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine.
Ovo je još jedna DOS-ovska Vlada u kontinuitetu koja nema program, niti bilo kakvu viziju pravca i cilja kome se teži. Sam ministar Đelić je rekao: "Ovo je vlada koja, mislim, ima program". To "mislim ima program" u političkom delovanju Vlade znači da je nesposobna za samostalnu političku akciju bez tutora i nalogodavaca iz inostranstva.
Umesto da svakodnevno polaže račune, ova vlada izmišlja vesti kojima odvlači pažnju od naraslih i nerešenih problema koji opterećuju svakodnevni život svakog građanina Srbije. Nema više nijedne grupe, nijednog sloja stanovništva ove države, koji na bilo koji način nisu ugroženi. Ova vlada je prepoznatljiva po opštoj destrukciji, nabeđenim i umišljenim ekspertima koji ne poseduju ni elementarno znanje, a to ću vam, barem što se eksperata i ekspertskog dela Vlade tiče, kasnije i dokazati.
Zatim, ova vlada je grobar srpske privrede i ekonomije, jer je za vreme ove vlade zabeležena najveća nezaposlenost, 970.000 nezaposlenih, 21.650 preduzeća pred stečajem, sa ukupno 468.000 zaposlenih, koji mogu da očekuju takođe da će u vrlo kratkom periodu ostati bez posla. Ovo je vlada koja je zabeležila najveći spoljnotrgovinski deficit, od 1. januara 2001. godine do jula 2003. godine on iznosi 9.658.000.000 dinara. Zabeležen je pad industrijske proizvodnje za prvih šest meseci samo ove godine 3,6%, do kraja godine to će biti 5,5% i to u odnosu na katastrofalnu 2002. godinu.
Ovo je Vlada koja sprovodi mafijašku privatizaciju, enormno i nekontrolisano zaduživanje, jer od 5. oktobra 2000. godine zaduženi smo za novih 2,2 milijarde dolara, a sve radi potrošnje. To je ono što je najgore, zaduživati se a ulagati, potpomagati razvoj privrede i beležiti neki industrijski rast, obećava da ćemo te dugove vratiti. Ovako mi samo idemo u sve veću dužničku krizu, iz koje ne znam da li će jedna, dve, tri generacije iza nas uspeti da se izvuče.
Ovi i drugi rezultati sveopšte destrukcije ukazuju da ova vlada uništava i budućnost ovog naroda i države i to mora da se spreči da kasnije ne bi bila uzaludna i pomisao na posao koji se graniči sa Sizifovim radom.
Zbog toga, pre svega, ova vlada mora da padne. Ovo je jedina Vlada u istoriji Srbije koja u nedostatku ijednog pozitivnog rezultata mora javnost da zabavlja i opterećuje svojim aferama. Svakodnevno u crnim hronikama novina pojedini ministri ove vlade su nezaobilazne vedete. Evo, obećavam da o aferama vašim neću uopšte govoriti, apsolutno se neću dotaći svega toga, jer su građani imali prilike, da ne bi razmišljali o tome šta će sutra da jedu, da se zabavljaju oko svih onih afera koje su proizilazile iz same Vlade ili nekih tabora protiv Vlade.
Ali, u svakom slučaju je to velika crna mrlja ove vlade, jer ona nije uspela da se obračuna sa onim ministrima koji su bili podložni tome da zloupotrebe svoje funkcije u privatne svrhe za lično bogaćenje, za lične privilegije svoje ili svojih bliskih srodnika, a o sukobu interesa i da ne govorim.
Ozbiljna i efikasna borba protiv organizovanog kriminala ne bi mogla ni da se zamisli ukoliko se ova vlada ne obori. Gospodo ministri, gospodine predsedniče, građani Srbije ne znaju ko je ubio Zorana Đinđića, izveštaj koji je Žarko Korać napravio za Vladu nije publikovan, javnost ima pravo da zna ko je ubio Zorana Živkovića. Ne možete da nas ubedite da i vi to isto želite ... ako sam napravila neki lapsus, to je zbog galame koja je u sali, ali vas molim da konverzaciju ne vodimo dok ne izložim ekspoze, a vi posle izvolite, gospodine premijeru, pa dajte i svoju reč, to vam Poslovnik dozvoljava.
(Zoran Živković, sa mesta: Ako me ne ubiju do tada.)
Neće vas niko ubiti, obećavam da neću, takođe, ni mrava nisam zgazila u životu.
Dakle, nepojmljivo je, pre svega za DOS-ovsku većinu i za ovaj parlament, a to je zamerka doskorašnjoj DOS-ovskoj većini, da nije prihvatila predlog SRS da se formira anketna komisija koja bi ispitala sve okolnosti vezane za ubistvo Zorana Đinđića, a predlog je bio da svaka poslanička grupa da po jednog člana i da li postoji neka komisija koja bi bila nepristrasnija nego ta komisija, a koja bi bila u stanju da dođe do istine.
Ubeđena sam da ne postoji i ubeđena sam da ovo što je gospodin Korać radio ni izbliza nije tako kvalitetno urađeno, kao što bi ta komisija to uradila, i već bismo odavno stavili tačku na to, kako se dogodilo u ovoj državi da jedan premijer bude ubijen na ulazu u Vladu.
Ovo je Vlada zbog koje se širom Srbije štrajkuje, demonstrira i organizuju blokade puteva. Tri godine to traje, juče je tu kulminiralo u centru Beograda, sindikalci traži partnera za pregovore i ističu i neke političke zahteve, koje naravno mi ne možemo da podržimo, ali moramo da im kažemo da smo se za njihova prava borili ovde u parlamentu kada su se donosili oni zakoni koji su ih najviše pogodili, a to su Zakon o radu i Zakon o privatizaciji.
Vladu ćemo oboriti mi, političari, mi poslanici u parlamentu ili građani na izborima, a podržavamo sve druge sindikalne zahteve, jer oni na to, naravno, imaju pravo. Obične ankete ukazuju da preko 70% građana Srbije smatra da sve nedaće koje ih pogađaju potiču od Vlade Zorana Živkovića i žele da ova vlada ode u zaborav. Taj glas naroda Narodna skupština mora da uvaži i zato je ovaj predlog možda i poslednja šansa za Srbiju, a ako Vlada ne čuje, Skupština mora da čuje.
Vlada da je htela da sluša šta narod misli, ona bi odavno raspisala vanredne parlamentarne izbore, malo bi se drugačije izmešale karte, malo bi drugačiji sastav ovog parlamenta bio, možda bi nas naterao narod na neke postizborne koalicije, programske koalicije, možda bi raščistio političku scenu, možda bi u parlamentu ostavio samo one političke partije koje zaista to i zaslužuju, koje su i brojne i koje imaju svoju infrastrukturu, koje imaju jasno definisan program.
Ovoliko političkih partija koje ste vi ovde uveli u parlament, i još njihovim liderima i pripadnicima dali neke pozicije koje im apsolutno ne pripadaju, to je ono što vas potpuno diskvalifikuje. Verujem da narod to nije hteo birajući DOS 2000. godine; ne osuđujem, poštujem volju naroda, sve ove tri godine u parlamentu uvažavamo poslaničku većinu i samo u ime svojih birača i u interesu građana Srbije izlažemo i iznosimo sve mane ove vlasti, zbog čega i postojimo.
Vlada nije imala sluha za to, čvrsto se drži svojih pozicija, a na silu ne može ništa da se zadrži i najbezbolnije jeste da na izborima, kada dođe do neke promene snaga, kada dođe do nezadovoljstva naroda, sve to amortizujemo i dozvolimo narodu da koristi ono svoje osnovno ustavno pravo da bira. Jedino građani Srbije izgleda nemaju pravo da biraju, prvo predsednika države, a onda i svoje predstavnike za parlament, onda kada oni misle da to treba, a onda bi taj novi parlament izabrao neku novu vladu, gde bi se možda našao neki od ovih postojećih ministara, ali bi to morala da bude neka druga politika koja bi zadobila poverenje većine narodnih poslanika.
Multiplikovanje administracije brojnim agencijama za sve i svašta i neopravdana budžetska potrošnja je ono po čemu će ova vlada biti zapamćena. Mi nismo bogata država, mi smo veoma siromašna država, mi imamo konstantan pad bruto nacionalnog dohotka u poslednjih 15-tak godina, to se nastavlja i u ove poslednje tri godine i nemamo pravo da umnožavamo administraciju i da iz džepova poreskih obveznika plaćamo neke imaginarne agencije.
Više ni ne znamo koliko smo tih agencija osnovali, ni čemu one služe, već da ono svoje obećanje koje ste dali - da ćete biti štedljivi i da ćete budžetskim sredstvima štedljivo raspolagati, dokažete i na delu. Ako budemo samo administraciju umnožavali, a proizvodnja beleži stalni pad, onda zaista ne znam šta mogu sve da očekuju svi oni koji su na budžetu države Srbije, šta mogu da očekuju i prosvetni radnici, i zdravstveni radnici i službenici u državnim organima itd.
Ova vlada će biti zapamćena i po tome što nije sposobna da primeni svoje zakone, loše prevode nakaradnih primera iz neposrednog okruženja, pa stalno mora da traži odlaganje primene ili izmene, vraćajući se na predpolazne pozicije.
Sami znate koliko smo izmena zakona doneli, koliko je zakona koji nisu u praksi mogli da se sprovedu, a jedan od tih je i Zakon o planiranju i izgradnji, koji je potpuno neprimenljiv. Evo, uđite u bilo koju opštinu, pitajte službenike da li znaju šta treba da rade po tom zakonu, a svi će vam reći - ne znamo. Građani Srbije, potpuno sluđeni i zbunjeni, ostavljeni na milost i nemilost lokalnim organima vlasti da propisuju koliki će iznos legalizacije biti po kvadratnom metru, a to je ono što smo mi morali ovde da rešimo, a ne da ostavljamo nekim podzakonskim aktima i lokalnoj samoupravi.
Ovo je Vlada koja će biti upamćena i koja će se u istoriji Srbije nalaziti na strani gde su se nalazile one prve komunističke vlade, koje su masovno zatvarale, da bi se nakon nekoliko meseci utvrdilo da je sve to bila velika greška. U modernoj istoriji Srbije ni jedna vlada nije toliko masovno i na svim poljima aktivnosti kršila ljudska prava. Vi ste uhapsili 12.500 ljudi u akciji "Sablja", a posle izvesnog vremena ste ih pustili i nikom ništa.
Vi očigledno ne znate šta je jedan dan u zatvoru. Neki od vas će imati priliku da se sa tim upoznaju. Jedan dan u zatvoru vam je kao godinu dana na slobodi, a sve ono što porodice trpe, što deca trpe zbog toga što je neko nepravedno uhapšen, priveden, o tome i da ne govorim. Obeštećenje će ova država morati da plati mnogima koji su bili, bez ikakve potrebe i bez ikakvog razloga, uhapšeni.
Svi mediji su pod potpunom kontrolom i to stravičnom kontrolom ove vlade. Veliki broj sredstava obaveštavanja i zloupotrebila je za stvaranje i plasiranje laži o političkim protivnicima. Ova vlada, preko medija, sudi i jasno diktira buduće presude, u ovoj vladi svi hapse, svi proganjaju, svi kažnjavaju. Svedoci smo, pošto se ne skidate sa televizije, da izričite i optužbe, vodite procese, iznosite dokaze, izričite kazne.
Moram, gospodo, da vas podsetim. Kao jednu ilustraciju, kao jedan primer kako se ne zloupotrebljavaju mediji, a pogotovo ne oni državni. Ne mislim da je možda primer najbolji, ali pošto sam pre desetak dana imala čast da bude gost u jednoj emisiji RTS-a, rekla sam gospodi iz RTS-a, znate, prvi put sam na vašoj televiziji. Nije baš da volim da se slikam, ali to govorim zbog toga što sam dve i po godine bila ministar Vlade Republike Srbije, pa ni kao ministar nikada nisam otišla na taj RTS. Ista je situacija i sa Studijom B, sa BK televizijom i sa Pinkom. Vi utorkom, četvrtkom, petkom i svakodnevno, koji god kanal okrenem, verujte, po jedan od vas sedi pred TV kamerama i prosto se ozračiste pričajući jedno, a radeći apsolutno drugo.
Ova vlada je zloupotrebila vanredno stanje za obračun sa političkim protivnicima, a kada su usledile privatne krivične tužbe protiv pojedinih članova Vlade, odmah je uspostavila imunitet svojim članovima i tako priznala da je u stvari Vlada običnih klevetnika. Primer je gospodin Čović. Moje kolege će obrazložiti taj slučaj, kako ste i zašto uspostavili imunitet gospodinu Čoviću u slučaju i u postupku Čović protiv dr Vojislava Šešelja i obrnuto.
U oblasti obrazovanja i zdravstva situacija je neuporedivo teža nego što je ikad bila. U to mislim da ne moram nikoga da ubeđujem, evo, imate štrajk zdravstvenih i farmaceutskih radnika, a oni znaju šta traže, traže ono što ste im obećali. S druge strane, građani takođe traže zdravstvenu zaštitu i tu nema šta mnogo da se priča.
U oblasti obrazovanja, verujte, mogli bismo da pričamo satima i satima, a da se vratimo na raspravu kada smo donosili Zakon o osnovnom obrazovanju, ali slikovito da prenesemo ono što samo čujemo od roditelja, koji su poniženi i uvređeni, jer moraju kada im deca dođu iz škole da ih naknadno edukuju, kako bi sačuvali ono elementarno što se poštuje u ovoj državi. Ako je neko uspostavio državnost naše države, ako se neko izborio za to, onda je to bio Sveti Sava, a vi ste ga u bukvaru za prvi razred potpuno izvrgli ruglu i njega i Vuka Karadžića. Nije to slučajno. Nisu to crtani filmovi, to je namera.
To da gospodin ministar prosvete deli propagandni materijal u jednoj osnovnoj školi u Beogradu, materijal jedne sekte Jehovinih svedoka, a čiji je pripadnik, to je nešto što je neoprostivo. To je razlog da premijer istog trenutka reaguje, da se ogradi od takvog ministra i da traži njegovu smenu. Zbog toga je, ako ni zbog čega drugog, premijer ovde morao da podnese ostavku, ukoliko nije u stanju da kontroliše šta rade pojedina ministarstva, a to Vlada mora da radi, to joj je u opisu posla i to piše u Zakonu o Vladi.
O svemu ovome što sada nabrajam postoji ogroman materijal, dokazni, a u toku rasprave dokumentovaćemo i naknadno razgovarati. U ovom prvom obraćanju hoću samo da navedem one osnovne razloge zbog čega ova vlada mora da bude oborena u parlamentu.
O ceni električne energije, a to boli svakog građanina Srbije, koja je toliko podignuta da dovodi u pitanju egzistenciju prosečne porodice, mislim da ne treba mnogo da se govori, mislim da ste deset puta podigli cenu struje. Na to ste, naravno, primorani, jer se pripremate za privatizaciju elektroenergetskog sistema. Uslovili su vas da ta cena mora da bude visoka, a koliko to utiče na ukupne troškove svakog domaćinstva, to zna svako od vas.
Ne znam da li vam u tim rezidencijama plaćaju, da li država plaća struju ili sami plaćate, ali imate valjda familiju pa vam se nekad neko požali i kaže da je to neizdrživo. Ako mi u 21. veku, draga gospodo, moramo da se vratimo na drva, i ako sam jutros morala da ustanem u šest sati da naložim drva, da bi mi se deca ogrejala, a narodni poslanik sam, pa šta mislite onda šta čini narod, običan narod koji čeka da li će ili neće primiti platu, ili šta ovi koji su nezaposleni i koji i nemaju da kupe drva. Nisam ih ni ja kupila, posekla sam šumu na Kosmaju, ostalo nešto od prethodnih generacija.
Ne želim da izazovem žaljenje. Nisam za žaljenje, daleko od toga, ali jutros u autobusu, dok sam dolazila u Skupštinu, jedna žena naglas psuje. U papučama i soknama na ovoj temperaturi, a vidi se da je izbeglica u pitanju, psuje sistem, psuje Srbiju, psuje ovu vlast, psuje što ne može da radi, što ne može da zaradi za svoju decu. Ljudi se sklanjaju i komentarišu, pokvarena gramofonska ploča. Sve više je tih koji pričaju sami sa sobom. Eto gde i kuda mi, draga gospodo, idemo.
Reforme bankarskog i poreskog sistema takođe su doživele neuspeh, o tome postoji materijal, a gospodina Đelića nema ovde, ali ćemo i to dokazati.
I to ne samo ono što mi kao političari, mada među nama ima stručnjaka i za tu oblast, nego šta drugi koji se bave tom problematikom, koji su eminentni stručnjaci u toj oblasti, misle. Hajde da vidimo koji su to kontraargumenti gospodina Đelića.
O Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je potpuno neprimenjiv, gospodine Šumarac, imaćemo ovde jednu ovako malo širu diskusiju. Nećete uspeti, sigurna sam, da taj zakon ponovo ovde odbranite, a moraćete da ga branite, jer ću vam izneti sijaset podataka da je potpun promašaj i da je to jedna pljačka koju ste pripremili, a koju nećete ipak uspeti da izvršite.
Zbog ove vlade i u Narodnoj skupštini dosovska većina mora da falsifikuje rezultate glasanja. Vi ste nas prosto, ne nas, nego vašu većinu koja vas podržava, primorali na to. Vi ste i gospođu Mićić na to primorali, naterali ste je da žmuri, iako žena odlično vidi, vidim da ne nosi naočare. Dakle, sa svog mesta može aposlutno da vidi šta svako od nas radi, ko čiju karticu ovde koristi i zloupotrebljava.
Doduše, Srbija nema ni predsednika, a odluke Ustavnog suda Republike Srbije nijedan državni organ nema ni nameru da izvrši. Sve od 22. maja naovamo je ovde potpuno nelegitimno. Sve zakone koje smo doneli, donela je nelegitimna većina. O Zakonu o radu, kako smo ga doneli, zna celokupna javnost zahvaljujući gospodinu Novakoviću, koji i danas ovde nije, a koji je glasao iz Soluna, sedeći u nekom hotelu dok je pijuckao kafu.
Zakon o lustraciji, o tome kako je guverner izabran i da ne govorim, i to je potresalo dosta ovu političku scenu. Aposlutno je svima jasno da ovde u Narodnoj skupštini nije bilo ni 125, a kamoli 126 poslanika, koji su o tome glasali. Ali, gospođi Kori Udovički se dopada da bude guverner. Gospodinu Đeliću se takođe dopada da ona bude guverner. Gospodin Živković to sve odobrava i zbog toga bi morao da podnese takođe ostavku. Znam da su to sve vaši kadrovi, koji su došli ne znam otkuda. Čujem da je i predsednik Bolivije, ujak gospođe Kori Udovički, morao da beži iz Bolivije, pa sada ne znam gde će Kori Udovički da beži kada bude morala da pobegne. Ne možete ni vi da odete u Boliviju.
Hoću da vas podsetim da je ovo treći predlog poslaničke grupe SRS, koji je u skladu sa Ustavom, a na to hoću da vas podsetim zbog toga što ste u javnost iznosili jednu neistinu da ste nam vi omogućili i da je to demokratski napredak i manifestacija vaše demokratije, da mi o vama raspravljamo. Ovo je naše ustavno ovlašćenje. Mi možemo svakih mesec dana da vas propitujemo, gospodine premijeru i gospodo ministri, jer vi ste izabrani od strane ove Narodne skupštine, bez obzira da li su poslanici koji to traže glasali za vas ili nisu. Sasvim je logično da vaše ostavke traže oni koji za vas nisu glasali, ali kao što vidite pridružuju se i oni koji su vas nekada podržavali. Dakle, potpun legitimitet i takvih je sve više i više.
Prvi predlog je od 13. marta 2002. godine. Kamo sreće da ste tada dozvolili raspravu o vašem poverenju. Tada je skinut sa dnevnog reda Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine u 2002. godini, koja je održana 27. marta 2002. godine. Taj događaj je ostao zabeležen po jednom nesvakidašnjem postupku, da je predlog koji proizilazi iz Ustava neustavno stopiran, uz korišćenje izgovora da je u pitanju gubitak vremena; formalna inicijativa, iako je ona apsolutno u skladu i sa Ustavom, i sa zakonom i sa Poslovnikom; da nije plodotvorna; da ne zaslužuje SRS da se raspravlja o njenom predlogu, jer nije glasala za Vladu, i još sijaset običnih fraza koje dokazuju mentalnu sliku predstavnika DOS-a i shvatanja demoktratije od strane DOS-a.
Tada se dokazalo da osim poznate situacije, kada je u pitanju kolizija između Čede i zakona, da prednost naravno uvek ima Čeda, mada sada čujem da gospodin Solana više to ne priznaje. Pita ko je taj Čeda koga ste poslali jednom prilikom da sa njim pregovara i da vam je postavio uslov da Čeda mora da ide iz Vlade, čak i ako ova vlada opstane. Ova vlada, za čije izglasavanje nepoverenja se podnosi ovaj predlog, samo je potvrdila da je zaista opasno i pogibeljno ako narod i državu vodi vlada na čijem čelu je Zoran Živković. To je vezano, i ovaj deo izlaganja vezan je samo za neke osnovne elemente, dakle teze. Možda ih ima petnaestak koje sam iznela, koje će u raspravi, naravno, biti dodatno potkrepljene, a sada bih vas malo vratila na teoriju tranzicije, pa možda nešto neki od vas koji u to nisu upućeni i nauče.
Vezano za ekonomiju tranzicije i naše reforme, a mi jesmo društvo u tranziciji i jesu nam neophodne reforme, ali reforme koje treba da dovedu do pozitivnih rezultata. Kriza se usložnjava i sve više izbija na površinu svest, naravno pod znacima navoda, da nova vlast nije rešila ove dileme, dileme vezane za tranziciju i za reforme. Radi se i o raznovrsnom definisanju i još raznovrsnijem razumevanju ekonomije i reformi. Istovremeno nije teško uočiti nepostojanje programa sa jasnim ciljevima, od kojih nema odstupanja, kolebanja, stihijsko primenjivanje instrumenata i mera ekonomske politike, neuvažavanje načela ustavnosti, zakonitosti i drugo, a sve uz neprimereno jak pritisak da se ovde radi o jasnim i celovitim reformama.
Ovo, pre svega, na račun ovog ekonomskog dela Vlade, gospodina Vlahovića, Pitića i odsutnog gospodina Đelića i, naravno, uvek i na račun premijera. Što se tiče ekonomije, kao osnova ekonomskog poretka i reforme, jedina prepreka progresivnim promenama je stara vlast. To je ono što stalno govorite kada god vas neko pita - zašto nije bolje, zašto niste ispunili obećanja, a vi kažete - kriva je stara vlast, ne shvatajući da ste stara vlast vi.
U kontekstu savremenih promena, koje se često nazivaju mirna oktobarska revolucija ili puč, onako kako su nas učili sa svim elementima, ne možemo zanemariti činjenice da je tranzicioni učinak ostavio iza sebe već skoro tri godine. Ima nekih parcijalnih, ali nedovoljnih promena. Ipak dominiraju negativni efekti u industriji, privatizaciji, politici, poličkom organizovanju, ideologiji i etici, neiskorišćenost proizvodnih potencijala, fabrika, ljudi, kapitala itd.
Mi smo juče bili u Boru. Mi i ne znamo šta sve u Boru ima. Mi ne znamo kakve su rezerve, što se tiče rude bakra, jer mi to ne želimo da kažemo naglas, jer hoćemo da Bor ode u bescenje, da ga neko drugi uzme. Holbruk je dolazio u Bor odmah nakon puča 5. oktobra da merka Bor, a tamo ima bakra i ima zlata, srebra, samo treba neko sve te kapacitete da počne da koristi onako kako treba.
Što se tiče ekonomije, tranzicije i sudbine naših reformi, treba pre svega oceniti trenutnu ekonomsku situaciju i stanje reformskih preobražaja u zemlji. Aktuelna ekonomsko-socijalna situacija je bremenita obiljem epicentara duboke krize. Naša ekonomska stvarnost krcata je tendencijama ubrzanog pogoršanja i haosa. Privredna aktivnost nepovoljna, proizvodnja i izvoz u kvalitativnom padu. Raste platni deficit prema inostranstvu, povećava se nelikvidnost privrednih subjekata, nezaposlenost se približava milionu, a istovremeno se procenat onih koji mogu da normalno žive od svog rada smanjuje i ubrzano približava, odnosno probija ka procentu od 10% stanovništva.
Celina onih mera ekonomske politike koje se sprovode proizvodi više štete nego koristi. Od dugoročnih mera se odustalo, a kratkoročne su bez ciljeva, međusobno potpuno protivrečne, stihijske i nerealne.
Nemojte, gospodine Živkoviću, vi da pišete, vi se u to ne razumete, ali gospodin Vlahović i Pitić ovo što sada iznosim mogu da pišu. Gospodin Pitić je, između ostalog, i teoretičar, pa će shvatiti o čemu govorim.
Uvećavaju se elementi ekonomske i političke krize, a zemlja se istovremeno učvršćuje na poslednjem mestu u Evropi po gotovo svim regularnim pokazateljima.
Verujte da mi nije bilo teško da sve ovo pripremim kao ekspoze. Morala sam mnogo knjiga da pročitam, mnogo stranica stručnih ekonomskih časopisa, da bih mogla argumentovano ovde da vam tvrdim, a verujem da većina, evo vidim i po reagovanju, ne razume, ali ako razumeju oni kojima je ovo upućeno znači da ima smisla da o tome na ovakav način govorim. Oni plastični primeri iz prakse doći će naknadno na red.
Nema tih teorijskih analiza i iskustava prakse koja mogu opravdati nezadrživi politički marketing vlasti, celinu fraza i prosutih reči, deklarativnih populističkih opredeljenja i kampanja da je Srbija na dobrom putu. To da je Srbija na dobrom putu više ne možete da objasnite i taj slogan vi ste morali nekako da promenite ili da kažete - mislili smo da ćemo uspeti, ali evo priznajemo da ne možemo, raspisujemo izbore, pa neko drugi valjda može, mi želimo samo dobro svom narodu. To bi vas dosta oslobodilo odgovornosti i aboliralo od odgovornosti.
Šta je sa obećanim, najavljenim i posve neminovnim reformama i kvalitativnim promenama? Nova vlast je pokazala svu nesposobnost da ostvari ekonomske i društvene reforme, da poboljša socijalno-ekonomski položaj građana, poveća zaposlenost, ubrza investicioni ciklus i ne samo ubrza, vi ste ga potpuno zaustavili, a privatizacijom reši probleme ekonomije i razvoja. Nažalost, privatizacija te rezultate ne pokazuje i nema naznake da ćemo od toga imati neke koristi. Privatizacija da, ali ovako kako je vi sprovodite ne može dati efekte koje ste čak i vi očekivali, a o našim očekivanjima, što se tiče efekata privatizacije, i da ne govorim.
Preovlađujući politički milje i pojedinci u njemu demonstrirali su samo neviđenu i nečuvenu sposobnost i volju za manipulacijom i afere, uz pokušaj očuvanja vlasti po svaku cenu. Obilje obećanja, bez ikakvog opravdanja i aduta, ne samo da postaju kosmički humor, već gomilaju problem. Umesto reformi cveta subjektivizam pojedinaca u vlasti i kraj nje. Politbiro DOS-a i vlast pojedinaca afirmišu suštinu vladanja koje otvara novu fazu manipulacije i primitivnosti.
Za početak, DOS je zadržao ime, iako nikako nisu opozicija, čelnici partija ostali su na svojim mestima, iako su izabrani na državne položaje i svaka partija "ugurava" svoje ljude u upravu, privredu, prosvetu, diplomatiju i to je naravno zasluženo, po ko zna kojim aršinima i vašim unutrašnjim dogovorima, a svaka partija i gotovo svaki čelnik se poistovećuje sa demokratijom, reformama, uticajem u svetu, zemljom u celini. Bez njih sve će stati, sve će propasti, sve će se vratiti na staro i to je ono čime plašite javnost Srbije. Ako mi odemo sve se vraća na staro, dolaze retrogradne snage i posle nas potop.
Javna scena je prepuna afera svih vrsta i dojučerašnji koalicioni partneri koriste sva sredstva i svu municiju da jedni drugima napakoste, međusobno se optužujući, a oporavka privrede i standarda nema. Dok se vi igrate kao na onim srednjovekovnim dvorovima, dotle narod nema hleba da jede.
Sa rukovodstvom DOS-a, koji se pretvorio u svojevrstan politbiro, plenumski rad, sa svojim specijalitetom rogova u vreći i željom sve da kontroliše, nema gospodo stabilnog života, nema pravne države, nema reformi i nema demokratskih procesa. Svaka rekonstrukcija Vlade Srbije postala je besmislena, jer nije adut koji podrazumeva bilo kakav ekonomski učinak ili pak političku i socijalno-razvojnu stabilnost.
Da li se ovde radi o novom izumu ili o isključenju iz igre, strategije vladanja, umesto delotvornosti vladanja? Velika je razlika između ova dva pojma, da li imate strategiju i da li da je ta strategija delotvorna. Priča oko reformi i promena se nastavlja. Na sceni je niz pokušaja, ali i iluzija u naporima da se pokaže i prikaže zaokret ka izlasku iz krize. Nemali broj zvaničnih verzija o oživljavanju industrijske proizvodnje, unapređenju poljoprivrede, a mi nijedan zakon nismo imali ovde u parlamentu vezan za poljoprivredu, rastu društvenog proizvoda, povećanju izvoza, zadržavanju realnog pada ličnih dohodaka, kupovnoj moći penzija, socijalnih davanja, stanju nezaposlenosti ili zaposlenosti, kako hoćete, zaustavljanju pada životnog standarda i drugo, nije osnovan na egzaktnim pokazateljima i Vladinim ocenama postignutih rezultata.
Istovremeno se prikrivaju greške koje su sadržane u reformskim kvazisistemskim promenama. Društvo je u poraznom i teškom grču, koji se nameće kao imperativ, a izbegavanje reformi je oblik vladanja.
Sada vezano za same eksperte u Vladi i ekspertski deo Vlade, koji je ocenjen kao nula na ekspertskoj političkoj podlozi. Iz ekonomske politike samo ću nešto citirati, nekoga ko je po mom dubokom mišljenju apsolutno u pravu kada govori o ekspertima, jer moraju građani da znaju i oni koji se ne bave naukom šta nekoga čini ekspertom. Ne to što on sam sebe nazove ekspertom ili što neko ko nije kompetentan kaže da je on ekspert, nego naučna dela i ono što stoji iza njega.
U toj ekonomskoj politici piše, između ostalog, kako se rade određeni istraživački projekti za potrebe Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Gotovo sve realizuje Ekonomski institut, kome je ministar Pitić bio direktor. Na tim projektima bivaju angažovani početnici koji se u tome jedva snalaze, tvrdi ovaj profesor koji to piše. U jednoj situaciji, kako kaže, baš nisu mogli da zaobiđu Ekonomski fakultet, ali je i tu kao šef angažovan profesorov kolega koji se nije bavio ovom oblašću, dok je šef celog projekta bio dr Nebojša Savić.
Profesor Kovačević je i tu, doduše, jedinu indirektnu ponudu da učestvuje u istraživačkom projektu za potrebe ministarstva odbio, jer nije mogao da prihvati da mu Nebojša Savić bude šef. Smireno, ali bez uvijanja, profesor Kovačević podseća i na svoju ranije datu izjavu o doktoru Goranu Pitiću, koji se bavio svetskom ekonomskom istorijom, a ne međunarodnim ekonomskim odnosima. Dakle, poštovana predsednice, možda vi, gospodine Pitiću, i jeste ekspert za svetsku ekonomsku istoriju, ali za međunarodne ekonomske odnose, po mišljenju ovog uvaženog profesora i vašeg kolege, niste, a to jeste, priznaćete, merilo za to. Dakle, ne osporavam da ste vi ekspert u nekoj oblasti, ali ne u ovoj kojom se bavite.
Ovo je ilustracije radi, šta je ekspert. Za doktora Miroljuba Labusa, bivšeg ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom u saveznoj vladi i njenog potpredsednika, kaže da ima jedno široko ekonomsko obrazovanje, ali da je na pravnom fakultetu predavao političku ekonomiju, odnosno osnove ekonomije i da nema ni jedan rad iz ove oblasti. Dakle, ni on se nije bavio problemima kojih se prihvatio u saveznom ministarstvu. Ne bih dalje, vrlo je interesantan ovaj članak.
Između ostalog, gospodin Kovačević postavlja pitanje morala i Labusa i Dinkića, koji su se prihvatili da budu ministri iz problematike kojom se nikada u životu nisu bavili. Pitić je, koliko znam, jedino na savetovanju u Petrovcu, pre šest-sedam godina, imao rad iz te oblasti, koji je prošao tako nezapaženo, niko ga nije uzimao za ozbiljno. Nikakvih ozbiljnih studija nije bilo kada su sprovodili liberalizaciju, niti su koga zvali iz struke iz te uže oblasti.
Dakle, ovo je jedna mala ilustracija i digresija šta je to ekspert, ne sporivši da je možda neko od članova Vlade za ponešto i ekspert. Za ono za šta se predstavljate da ste eksperti, niste i niste se dokazali radeći u tome.
Ocena rezultata ekonomske politike ne može, po nama, biti prost zbir ocena eventualnih pozitivnih učinaka ministarstava, mada sam se veoma trudila da pronađem nešto pozitivno i da to iznesem. Bila mi je želja da napravim neku komparaciju, da na dva tasa stavim šta je ono dobro, šta je ono loše. Gotovo da ne nađoh šta je ono što je dobro, sem što ste zaista dobro obučeni.
Ekonomski rast je skroman, nema znatnijeg priliva stranih direktnih investicija. Preduzeća nisu restrukturirana, nezaposlenost je visoka, a i siva ekonomija, dug prema svetu veliki, privatni sektor, na koji se oslanjate, sporo napreduje. O spoljno-trgovinskom deficitu smo već rekli šta smo imali, a Srbija je i dalje siromašna zemlja, bez posebno povoljnih perspektiva u srednjem roku.
Lider Balkana svakako neće postati još nekoliko decenija, iako vi to obećavate da bismo mogli za goidnu, dve, tri. Ne treba da lažemo narod. Moramo da mu kažemo - tranzicija je u toku, tranzicija će trajati možda 20 godina. Sigurno je dobro da traje duži niz godina, jer mnogo manje boli, polako se rešavaju problemi. Vi ste, svesni da dobijate samo jedan mandat i da u svim državama koje su u tranziciji prva vlada mora brzo da ode, požurili da mnogo toga obavite, a štetu će vrlo teško, ma ko posle vas, moći da nadoknadi.
Ovo je Vlada koja je do sada najviše hvaljena i istovremeno najviše osporavana. Šta su građani Srbije do sada doživeli od ove vlasti? Prvo, stvaranje iluzija o novom povoljnom ekonomskom trenutku i boljoj budućnosti, anarhičnih i nestručnih vođenja oblasti finansija. Žao mi je što gospodin Đelić nije tu, pa neću, dok se ne pojavi, da govorim o svemu što o njemu mislim i po pitanju ekonomije, i poljoprivrede, koja potpuno propada, i obzirom da je na delu potpuna pljačka sela, po ko zna koji put.
Bespoštedna kritika učinka vlasti, zbog održavanja krajnje nepovoljnih ključnih ekonomskih tendencija, pokušaj je da se spase bar nešto, da kao društvo i ekonomija bar ostanemo na nogama, da napokon započnemo neophodne reforme, održavanje i produbljivanje tegoba, neposredno govori o sposobnosti vladajuće političko-menadžerske elite i tzv. eksperata nove vlasti, ali ovo samo u vašem vokabularu, a ne i na delu.
Nova vlast se nalazi u teškoj krizi međukoalicionih odnosa, to je jasno čim se ova tačka i našla na dnevnom redu, sukobu grupnih interesa, akcionoj nesposobnosti da se sprovede usvojeno, divljanja subjektivizma i proizvoljnosti u nizu složenih društvenih pitanja i problema. Kao da se predstavnici nove vlasti utrkuju u nepreciznosti i proizvoljnosti u svom ponašanju i delovanju.
Neodložno je zasnovati novu ekonomsku politiku koja nije zavisna od odnosa snaga u novoj vlasti, dakle, moramo imati jasan kurs, jasne ciljeve, nacionalnu strategiju, koju će predstavljati optimalno ekonomsko, socijalno i razvojno opredeljenje, koje proizilazi iz naše realnosti i strateških interesa u vezi sa savremenim tokovima tržišnih i drugih osnova modernih i razvijenih društava, negativnih iskustava zemalja postsocijalizma, ali pre svega, od široko rasprostranjenih zahteva za šire reformske zahvate. Istovremeno se u načinima sprovođenja mera ekonomske politike moraju izbeći proizvoljnosti i samovolje, nestručna žestina i isključivost, ovladavanje prakse da se umesto stručnosti nameće tzv. samoreklamerski eksperiment.
Priča o tzv. tranzicionoj recesiji; kako je moguće govoriti o tranzicionoj recesiji, kad tranzicije nema čak ni u najavama i projektima. Na delu je pokušaj opravdavanja nepostojećim argumentima, a neostvarivanje predizbornih i svih kasnijih obećanja, novi pad ionako ograničenog obima proizvodnje.
Vlada je utvrdila da privreda radi sa 25% kapaciteta, u uslovima nekontrolisanog rasta deficita platnog bilansa, pada industrijske proizvodnje, anarhičnosti divljanja cena, monopolskih proizvoda i usluga i drugo. U prvim mesecima ove godine nepovoljni privredni rezultati su tako dramatičnih razmera da su pobeđene sve crne misli i najgorih pesimista. Ako je neko bio pesimista po pitanju ove vlade i njenog učinka, onda smo to bili mi, srpski radikali. Verujte, i mi smo iznenađeni.
Samozvani eksperti iz redova vlasti personifikuju investicije. U sferi ekonomske politike oformljuje se jedan društveni sloj koji se uzdiže iznad regularnih institucija. Na delu je opšti neuspeh, sa konkretnim "rezultatima i učincima" u pojedinim oblastima ekonomske politike, koji su neumoljivi, a to je očigledno ako se objektivno i pažljivo pogledaju gole cifre bez političkog navijanja.
Prvo, ne postoji celovita godišnja ili dugoročna ekonomska politika, postoji skup parametara, odnosno želja koje odgovaraju mogućnostima i potrebama. Dalje, nastavlja se egzistencija sive ekonomije koja cveta, cveta mito, korupcija, kao jedan od njenih aktuelnih delova. Rast društvenog bruto proizvoda je sintetički pokazatelj uspešnosti ili neuspešnosti ekonomske politike, a mi znamo kako stojimo sa društvenim bruto proizvodom.
Brojni ekonomski razlozi upućuju na zaključak da ostvareni rezultati ekonomske politike za poslednje dve i po, skoro tri godine, predstavljaju odsustvo vizije budućnosti za naredne godine, godine koje dolaze, jer je u 2003. godini za 5% manji, za 2004. godinu biće još minus 5%, za 2005. biće još minus 5%. Pad proizvodnje postaje glavni realni učinak nove vlasti. Tek sa uvećanom proizvodnjom, oživljavanjem naših industrijskih preduzeća, možemo govoriti da započinje proces afirmacije ekonomskih osnova privatizacije, a o oživljavanju proizvodnje nema ni reči, niti nagoveštaja kako ćemo do toga doći.
Tendencija pada industrijske proizvodnje, dosadašnji nivo proizvodnje u Srbiji za sedam ovogodišnjih meseci samo ukazuje na elementarno stanje, pad proizvodnje u odnosu na prvih sedam meseci prošle godine iznosi 3,1%, ovogodišnja julska proizvodnja je manja čak za 20,2% u poređenju sa prosečnim nivoom proizvodnje koji je ostvarivan u periodu od 1996. do 1998. godine, dakle, pre bombardovanja.
Procena Saveznog zavoda za statistiku zaključuje da je industrijska proizvodnja bila veća u 2002. godini za 2% u odnosu na 2001. godinu, a u odnosu na 1998. godinu manja za 12,8%. U januaru ove 2003. godine industrijska proizvodnja je smanjena za 21,1% u odnosu na decembar prošle godine. Gde su opravdanja za to i čemu nas sve to vodi? Izjave - "da su stanje privrede i kurs dinara stabilni" - a to svakodnevno govorite, spadaju u i suviše ružičaste izjave odgovornih političara, kakvi bi trebalo da budete, koje ne odgovaraju stvarnosti.
Nepovoljni rezultati u privredi, naročito u proizvodnji i izvozu, posle dve godine od promene vlasti, dve i po, skoro dve trećine mandata, ne mogu se više pravdati optužbama ranijeg ili ranijih režima, gde neki podrazumevaju poslednjih 10 godina, a neki poslednjih 60 godina.
Dubina ekonomske krize u koju nas je nova vlast dovela pokazuju i međusobna unutrašnja dugovanja privrednih i drugih poslovnih subjekata. Izostalo je regulisanje međusobnih unutrašnjih dugova na pravi način. Došlo je do poistovećivanja novčanih tokova u Srbiji sa samovoljom. Neke zakonodavne izmene, kao što je ukidanje ZOP-a i prelazak platnog prometa u banke, ne mogu rešiti ovaj problem, jer je on izraz stanja ekonomije i odsustva adekvatnih mera ekonomske politike.
Postoji konfuzija u platnom prometu između poslovno-proizvodnih subjekata počev od 3. januara 2003. godine i preti da donese potpuni haos i poveća međusobna unutrašnja dugovanja. Procenjujemo, mi iz Srpske radikalne stranke, da će ova, inače "neophodna revolucija" u našem platnom prometu, doneti ogromne gubitke od više desetina milijardi.
Robna i nerobna razmena sa inostranstvom zaslužuje posebnu pažnju jer je deficit platnog bilansa u 2000. godini iznosio 1.300.000.000 dolara, što predstavlja 13% društvenog proizvoda ili 43% tekućeg deviznog priliva zemlje, spoljnotrgovinski deficit Srbije u 2001. godini premašuje cifru od 2,5 milijarde američkih dolara. Savezni zavod procenjuje da je spoljnotrgovinski deficit u 2002. godini 3,8 milijardi dolara i da je to za nas rekordni iznos. Već sama ta činjenica je dovoljno alarmantna, ne samo za nas danas, nego i za buduće generacije.
Prema drugim podacima, deficit je premašio četiri milijarde dolara, deficit u prošlogodišnjem trgovanju sa svetom težak je 4,45 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 37,9%. Pomenimo da ne postoji saglasnost o načinu peglanja, kako je to gospodin Đelić rekao, ovog za naše uslove veoma visokog spoljnotrgovinskog deficita.
O monopolu na uvoz nafte svakako treba govoriti. To je jedan od najspornijih poteza srpske Vlade, ali to će nam objasniti gospodin Đelić i gospodin premijer.
Sada ono što najviše boli sve, a to je ekonomska politika nezaposlenosti i socijalnog propadanja. Ono što je zajedničko svim aspektima ekonomske politike u poslednje dve i po godine vezano je za zaključak da se ona projektuje i sprovodi ili se bar po konkretnim empirijskim rezultatima vidi tako da se katastrofalno odražava na socijalnu politiku i socijalni razvoj.
Ako možete da me demantujete, volela bih da me ubedite u suprotno, ali ovo je podatak koji je vidljiv golim okom i ne trebaju nam nikakva ni istraživanja, niti podaci Zavoda za statitiku, koji se time bavi. Pad standarda je očigledan i empirijski i konsekventno iskazan, nezavisno od ambicija statistike da dokaže drugačije promenom sadržaja i količine koja sadrži troškovna korpa, koja je za vas pokazatelj, koja sadrži nekih 60-ak proizvoda, ali u njoj nema ni cene komunalija, ni cene struje, ni odeće, ni knjiga, nema mnogo toga što bi trebalo da ima. Ekonomistima je ipak jasno da je dobar deo građana već statistički mrtav.
Državni budžet i socijalni fondovi okupraju kod nas dve trećine nacionalnog dohotka, pa se postavlja pitanje Vladi - dokle će državni budžet i socijalni fondovi da okupiraju dve trećine nacionalnog dohotka? Država je nastavila mnoštvo funkcija iz onog doba komunizma, vezano za policiju, vojsku, prosvetu, nauku, zdravstvo i kulturu, pravosuđe i diplomatiju, socijalne i penzione fondove, paradržavne institucije, tu mislim pre svega na privredne komore.
Dakle, dominira državna distribucija proizvoda, državna distribucija umesto delimične ili znatne tržišne racionalizacije. Oni koji primaju plate i druga primanja iz budžeta Srbije moraju znati da zarad politike strogog poštovanja budžetske discipline, bez obzira na štrajkove i pritiske, neće biti isplata van okvira budžeta, tako je rečeno. Sada je već očigledno da su izostale dugoročne i kratkoročne mere, a i primena odgovarajućih instrumenata i metoda ekonomske politike u ovoj oblasti.
Ekonomska politika je proizvela visoke socijalne razlike sa širokim društvenim implikacijama. Iz nje su proizašle i socijalne tenzije, sa specifičnim javnim nezadovoljstvima, brojnim štrajkovima, građanskim neposlušnostima i nizom drugih oblika pojedinačnog, grupnog i šireg reagovanja, javnog ispoljavanja nezadovoljstva.
Rast stope nezaposlenosti, neopravdani otkazi, podvlačim, neopravdani, niske zarade zaposlenih, simbolični iznosi socijalnih pomoći, ne daj bože da neko od socijalne pomoći mora da preživi, problemi sa regularnim isplatama penzija i drugo, dokazuju odsustvo socijalne politike.
U oblasti plata napuštena je politika kolektivnog pregovaranja, malo sada da komentarišemo ono što smo mi odve uradili i što je većina kroz Zakon o radu donela. Odsutno je istinsko kolektivno pregovaranje, izostalo je, nema socijalnog dijaloga u kome ono ispoljava svoju funkciju regulisanja tržišta rada, tako da u praksi dominira savremena forma državno-birokratske farse oko ovog instituta.
Važno je da onaj nezaposleni bude kod kuće kada ga iz Zavoda za tržište rada pozovu telefonom da provere da li je tu ili nije tu, tako ispada po onom našem Zakonu o radu.
Socijalno beznađe, raslojavanje, svemu tome doprinelo je i lažno kolektivno pregovaranje između sindikata, gde je Vlada bez ikakvih oficijelnih i realnih mogućnosti njima dodelila tu ulogu. To je na račun onih vaših sindikata koje ste vi izabrali kao reprezentativne sindikate, mada nikada nismo shvatili šta to znači.
Minimalna zarada 2003. godine - 4.350 dinara. Dogovor je postigao ministar za rad i zapošljavanje sa predstavnicima tri najveća, ne znamo koja, sindikata, sa Unijom poslodavaca Srbije, a o sudbini rada i života onih zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu, a njih je 15. januara 2003. godine prema podacima nadležnog ministarstva bilo oko 36.000.
Začuđuje praksa da se nipodaštava kolektivno pregovaranje. Kolektivno pregovaranje, ne sa onim sindikatima koje je država inaugurisala za reprezentativne je institucija razvijenih ekonomija i osnova uređivanja odnosa između rada i kapitala, ne samo razvijenih privreda i visoke tehničke - tehnološke osnovne proizvodnje.
U uslovima sprovođenja postojećeg Zakona o radu i najave i onih izmena Zakona o zapošljavanju, sindikati su proterani sa ekonomske, socijalne i ravnopravne scene u onim preduzećima koja su privatizovana u Srbiji. Primer je bivši SARTID ili kako se već sad zove US STEEL Srbija, tako je. Ekonomska politika u ovoj oblasti pretrpela je po nama potpuni krah. I pored kolebanja, tendencija kontinuiranog pada se ne zaustavlja. Osiromašenje se ostvaruje ubrzanim tempom, raslojavanje se privodi kraju, a zvanična statistika se uporno zalaže da dokaže nemoguće, kako po realnim pokazateljima i životu raste standard i nema drugih promena u preraspodeli bogatstava.
E sad, ako neko od vas bude uspeo da mi objasni kako to raste životni standard, prva ću glasati za to da ova vlada opstane, ali to jednostavno ne može da se dokaže ni empirijski, ni egzaktnim podacima.
Radi se o pojavama koje mitom, korupcijom i drugim nelegalnim poslovima stvaraju novi sloj vlasnika svih vrsta kapitala. Novi sloj koji se sve više konstituiše i nameće kao vladajuća, ekonomska sila u Srbiji, evo, sada vam kažem - neću da se bavim imenima tih desetak ljudi koji postaju vlasnici celokupnog kapitala u državi.
Vi ste ih nabrajali, vi ste jedni druge prozivali, ko ima s kim kumovske veze, ko je šta kupio, ko je kome omogućio da kupi, koji je ministar bio u tendereskoj komisiji, da li je Vlahović, da li je Đelić, šta mu je u srodstvu onaj što je uzeo "Brodogradilište", ko stoji stvarno iza kapitala koji se navodno unosi iz inostranstva, čiji je i kako stečen kapital onaj u zemlji, a koji privatizuje sve i uzima, neću ni onog Markovića iz Surčina više da spominjem, dosta mi je tih imena i nadimaka, svi su u ovoj državi postali poznati po svojim nadimcima, čak i ministri u Vladi Srbije imaju neke svoje nadimke i njima bliski ljudi koji nisu primereni zaista političkoj sceni.
Ali, da se vratimo na socijalnu ugroženost u poslednjim godinama i nisu je svi podjednako osetili. Pored ekonomskog bogaćenja jednog sloja iz područja neregularne ekonomije i sama raspodela obezbedila je pojedinim delatnostima i zaposlenima u njima najvišu neekonomsku poziciju u dužem kontinuitetu. Bilo je dobro biti zaposlen u proizvodnji, recimo, električne energije, gasa i vode, ali to je uvek nekako bivalo tako, zatim u finansijskom posredovanju, to je ta novotarija, jer se održavao veoma visok nivo i redovna dinamika isplata neto plata, što nije slučaj sa drugim delatnostima. Ovo je samo jedna ili dve privredne delatnosti.
Dok 450.000 radnika već više meseci neredovno prima plate, 1,2 miliona radnika radi u nelikvidnim firmama, 500.000 radnika radi u firmama za koje je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka itd. Preduzeća koja redovno isplaćuju mesečne zarade u kontinuitetu od godinu dana sišla su na procenat od 4,4%. Gde su mere koje će ovo da zaustave ili da spreče, gde su poreske olakšice, gde su ulaganja i povoljniji uslovi za privredni razvoj i za jačanje male privrede na koju se oslanjate, a za koju smatrate da će zaposliti najveći broj onih koji su ostali bez posla?
Osam do 10% stanovništva se smatra bogatim, a ostali i dalje ubrzano osiromašuju i približavaju se svim očajima potpunog siromaštva i bez perspektive za poboljšavanje, i što je najgore, kada građani ostanu bez perspektive, a to je ta politika novog svetskog poretka, onda građani prelaze u letargiju i vi računate na to.
Računate na to i kod ovih predsedičkih izbora, odnosno da ćete građane potpuno demotivisati da na izbore izađu, što mislim da nećete uspeti, jer evo i danas u Kragujevcu u 17,00 časova na mitingu koji će držati SRS sa svojim predsedničkim kandidatom Tomislavom Nikolićem mi ćemo objasniti građanima da sve od njih zavisi i da ne treba da padaju u letargiju u koju vi želite da ih uvedete.
Zapanjujuća je stopa (miting je u 17,00 časova u Kragujevcu) uvećanja nezaposlenosti u ovoj godini. Ova vlast je ostvarila gotovo nemoguće, pretvorila je merama ekonomske politike Srbiju u stanje nemogućnosti zapošljavanja radno - sposobnog stanovništva.
Imajući u vidu sadašnju fazu primene Zakona o privatizaciji, jasno je da novčani, a ne proizvodni kapital dobija apsolutnu prednost. Utvrđivanje niske polazne cene aukcijske privatizacije zasnovano je na principu - prvo otpusti radnike ili jedan veći deo zaposlenih; gospodine Vlahoviću, baš je tako. Opadanje prihoda je evidentno, zona siromaštva sve krcatija, značajnih prihoda od šverca i onog dela sive ekonomije koji se ispoljava masovnije, sve je manje.
Kašnjenje penzija, socijalnih pomoći i drugih obećanih isplata iz ove oblasti ekonomske politike predstavlja poigravanje sa strpljenjem građana Srbije. Realni izvori sredstava za golu egzistenciju sve su neizvesniji i manji. Najsiromašniji slojevi društva su sve ugroženiji. Socijalna nesigurnost izvire i iz nemogućnosti regularnog i realnog funkcionisanja sistema socijalne sigurnosti. Sve, a tu mislim na sve vrste socijalne zaštite, dečije zaštite, zaštite invalida i boraca i drugo.
Krah funkcionisanja postojećeg penzionog sistema i sistema invalidskog osiguranja, odnosno socijalne politike u celini, kao i drugih aktivnih mera - a ovo aktivnih, naravno pod znacima navoda, jer neke mere postoje, ali da bi bile aktivne, one do nečega moraju da dovedu - ekonomske politike u ovoj oblasti koje su potpuno otkazale.
Pozitivne novine se u ovoj sferi ne naziru u dogledno vreme. Nema uspešne tranzicije, nema radikalnih i ekonomskih reformi bez uspešne reforme socijalne politike, ali i veoma uspešne ekonomske politike u ovoj oblasti. Kako bi bilo radikalno bolje, moraće građani da glasaju za SRS. Vi radikalno bolje ne možete nikako.
Porast troškova života nastavlja svoj nezadrživi pohod pada realne kupovne moći. Ima, gospodine Živkoviću, onoliko dugo koliko ste loše radili, vi ćete svoje argumente izneti nakon što sve budem iznela. Moraćete da planirate da ceo dan ostanete u parlamentu.
Prosečna januarska neto zarada u Srbiji iznosila je 9.478 dinara, a što je za oko 18% manje od decembra 2002. godine. Platu manju od prosečne primilo je u januaru ove godine samo 54% zaposlenih, a što uz podatak da je sve manje porodica u kojoj je zaposleno po dvoje govori da i statistika mora da prizna sunovrat standarda. Ako neko može da živi od ovih 11.000, spremna sam da idem na kurs obuke kako to da izvedemo.
Ukoliko se ima u vidu da troškovi komunalija, odnosno realni troškovi života nisu predmet praćenja statistike, stvoreni su uslovi za statističko prikriveno osiromašenje i inflaciju cena robe. Za zagrevanje stanova u januaru bilo je potrebno u poseku 1,18 zarada, ukoliko se koristi daljinsko grejanje, odnosno 1,35 plata za korišćenje termoakumulacionih peći od pet kilovat sati. Za prosečnu januarsku potrošačku korpu od 16.938 dinara bilo je potrebno 1,79 prosečnih plata ili 2,34 penzije.
Mislim da ovi podaci sami po sebi govore sve, da su oni nesporni. Nisam ih izmislila, nego sam samo pratila šta statistika kaže i to govori o tome šta ko može, a šta ko ne može. Nažalost, koliko je onih koji više ništa ne mogu, a koji ne mogu ni goli život da održe. Razni pojavni oblici velikodušnih rešenja, a na primer ona vaša 24 lična dohotka ili određena nadoknada za svaku godinu službe, pokazali su se ponižavajućim, neefikasnim i uvredljivo niskim i na to smo vas upozoravali kada smo o tim zakonima ovde raspravljali. Problemi kulminiraju sa borcima ratova, statusom domova za zaštitu nezbrinute dece, starih, invalida i drugo. Zatvaraju se tzv. narodne kuhinje, sve je više onih kojima te narodne kuhinje trebaju.
Nema konzistentne socijalne politike niti obećanog novog života. Socijalni položaj većine slojeva je sve gori, penzioneri, deca, nosioci socijalne pomoći u tome naročito prednjače, kao da se merilo socijalne tolerancije pomera ka totalnom siromaštvu, odnosno do ludosti, a opet pod znacima navoda.
Socijalna bomba je tempirana i samo što nije eksplodirala. Ulazimo u period koji će karakterisati očekivani porast socijalnih gibanja, štrajkova i drugih manifestacija masovnog nezadovoljstva u svim gradovima. Evo Kragujevac tu prednjači, pa ćemo danas Kragujevčanima ove podatke da iznesemo i da obrazložimo zašto na izbore moraju da iizađu i zašto ova vlada mora da padne, ako ne ovde u parlamentu, a onda na izborima.
U okviru nerešenih problema u oblasti socijalnog sektora i pomoći prema načelu solidarnosti, a afirmiše se socijalna politika koja ne može a da ne uvaži činjenicu da danas, ovo su podaci od 9. marta 2003. godine, u našoj zemlji živi više od 350.000 izbeglica i 235.000 raseljenih lica, a vi ste, sećamo se, obećali odmah 2000. godine, čim dođete na vlast, vratiće se svi oni izbegli sa Kosova i Metohije na svoja ognjišta. Treba samo da padne prethodni režim.
Ova sfera socijalnog sektora ostala je izvan zapaženije državne intervencije. Za rešavanje ove oblasti socijalnog sektora ne možemo više računati na zapaženije učešće humanitarnih organizacija ili donacija vlada pojedinih zemalja i to i vi vrlo dobro znate. Dok je bilo donacija za ove humanitarne potrebe, nešto je moglo da se uradi po tom pitanju, donacija je sve manje, pa budžetska sredstva apsolutno neće biti dovoljna da se ovaj problem reši.
Što se tiče sindikata, kao promotera ekonomske politike socijalnih tenzija, nastaje više centrala, podele, zavisti i svađe oko malobrojnog članstva, a vi ste tome i te kako doprineli. Ministar Milovanović, kao bivši sindikalac to zna, nije nam tu Milovanović, sindikati gotovo da su prošli ili sada prolaze sve golgote partijskih stranačkih cepanja, ličnih liderskih ambicija i poigravanja sa članstvom. Nama neki sindikati postaju političke partije i to postaje takođe jedan nonsens koji je nezabeležen u sindikalnoj praksi u svetu.
Međusindikalna saradnja kao da i ne postoji, ali je u funkciji pokušaja da se druge cetrale prikažu kao lažnjaci, a da samo oni zastupaju autentične sindikalne interese zaposlenih i nezaposlenih. To vi vrlo dobro koordinirate, pokušavajući da jedne proglasite za relevantne, a druge za marginalne i da ih međusobno posvađate, jer vam je onda lakše da sa njima komunicirate i da na njihove zahteve odgovorite time što nećete da odstupite.
Dakle, umesto saradnje koja je od interesa za članstvo, poseže se za neistinama i negacijama konkurentskih sindikata i njihovih aktivnosti. Poslednja sindikalna bdenja, ona koja su bila oko Zakona o radu, Zakona o zapošljavanju, poreskih zakona, izmena privatizacionih pravila, kao i povećanja zarada, odnosno primene utvrđenih pravila i normi, demonstrirala su pravu suštinu zajedničkih moba, neprimerenu praksi na međunarodnim meridijanima, a posebno u zemljama onih inostranih sindikalnih lidera koji takav metod pokušavaju nakalemiti obećanjima materijalne i finansijske pomoći, plaćenim boravcima i seminarima u inostranstvu, stipendiranjem dece lidera sindikalaca, nekih, naravno, na našu sindikalnu realnost i društvenu stvarnost.
Morali biste, gospodine predsedniče, gospodo ministri, da vodite takvu politiku koja će uvažavati predstavnike sindikata i koje ćete sindikalce smatrati za ravnopravne partnere, da odustanete od kupovine pojedinih sindikalnih lidera i da prestanete da politizujete sindikate u Srbiji. Juče smo dobili ovde jedan apel, a to je apel poslanicima Narodne skupštine da učestvuju u protestu za spas radništva i privrede Srbije i kažu ovako: (to je Savez samostalnih sindikata Srbije) "Narodni poslanici, ovih dana pred Skupštinom i Vladom stajaće radnici Srbije i njihovi predstavnici. Veoma im je važno kakve će biti vaše odluke. Izaberite da li ćete im se pridružiti ili ćete ih ignorisati."
Evo, u ime SRS, koja je i predlagač ovog zahteva za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije, još jednom da kažem, podržavamo sindikalni protest svih sindikalnih organizacija i sve ono što se tiče poboljšanja uslova rada i zarada sindikalaca, ali podržavamo i mislimo na radnike i onda kada se donose važni zakoni koji tretiraju, pre svega, njih, kao što su bili zakoni o zapošljavanju, penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o radu, Zakon o privatizaciji itd.
To je, pre svega, naša uloga u okviru svakog sindikata, a to su radnici koji su različitih političkih opredeljenja. Mi ne želimo kao političari da se mešamo u njihove sindikalne proteste, ali evo i sa ovog mesta kažem i verujem da delim mišljenje svih narodnih poslanika, za ono što je u skladu sa sindikalnim protestom imaju našu podršku. Za onaj politički deo zahteva neka ostave nama političarima, a mi ćemo to umeti da dovedemo do kraja.
Sada malo što se tiče ovog Zakona o radu, protiv koga smo bili i koji je na onako volšeban način ovde izglasan. Verujem zaslugom Vlade Republike Srbije i onom silinom koju ste onda imali, i krađom glasova ovde u Narodnoj skupštini, jer da nije došlo do te krađe od strane dosovske većine i da nije zloupotrebljena kartica gospodina Novakovića, ne bi sada verovatno ovi sindikalci danas i juče demonstrirali u Beogradu. Protiv Predloga zakona o radu protestovali su brojni sindikati u Srbiji. Tada vi niste imali sluha za njih, a sada ih primate u Skupštinu da navodno razgovarate sa njima, a imate policijsko okruženje da vam slučajno neka dlaka ne padne sa glave dok sa sindikalnim vođama razgovarate.
Postavlja se pitanje zašto su usvojene odredbe ovog zakonskog akta, koji obespravljuje sve zaposlene u Srbiji, norme koje vrhunske i sve zaposlene radnike mogu da tretiraju samo kao neradnike ili kao tehnološki višak. Zato što onima koji kupuju ili ulažu navodno u Srbiju, a imaju nameru samo da dođu do jeftine radne snage, treba što više nezaposlenih, jer to onda obara cenu rada. Treba im jeftina najamna radna snaga i u ovoj državi se neće moći živeti od svog rada i vrlo brzo ćemo biti u situaciji da mnogi koji su bez posla obijaju izloge prodavnica, ne bi li došli do onih osnovnih životnih namirnica.
Naoružajte se strpljenjem, šta da vam radim, ja sam tri godine slušala vas šta radite, gubila živce, a sada je došlo vreme da kažemo sve ono što mislimo da treba da vam kažemo, mada me malo glas izdaje, ali izdržaću.
Postavlja se ono osnovno pitanje, da li ovakav projekat Zakona o radu, koji smo usvojili, ima uopšte reformski karakter. Kada kažemo reformski, to bi trebalo da znači nešto bolje i nešto idemo unapred. On je reformski samo u tom smislu što je sve okrenuo naopako. Skup svih normi ovog zakona nudi nam dominaciju uticaja kapitala nad radom, što je praksa prevaziđena više od stotinu godina u razvijenim zemljama sveta. Ostavljeno je poslodavcima da sami tumače opravdane razloge, sećate se onog člana 102. Zakona o radu, za otkazivanje ugovora o radu. On može da kaže - imaš plave oči, baš mi se nešto ne sviđaš, dobićeš sutra otkaz, ili evo odmah dobijaš otkaz.
Sigurno je da odredbe ovog zakona neće doneti ništa novo u prilivu inostranih investicija. To se već i pokazalo. Ovaj zakon ne omogućuje ni ostvarivanje dosovskih predizbornih i aktuelnih obećanja. Široko je rasprostranjena ocena da je Zakon o radu još jedna zabluda nove vlasti.
Evo primer Mađarske, dame i gospodo, koji je za nas više nego poučan. U poslednjoj deceniji za vreme tranzicije u mađarsku privredu je stiglo 20 milijardi dolara stranog kapitala. To je tačan podatak. Taj novac je trošen za kupovinu fabrika koje su posle zatvorene, pa je 600 hiljada radnika ostalo bez posla. I na to smo vas upozoravali kada smo o ovom zakonu raspravljali. Zakonom je stvorena armija radno sposobnog živog rada, koja je otišla na ulicu bez izvora prihoda i bez ponuđenog novog režima rada.
Šanse za relativno brzo zapošljavanje stručnjaka i radno sposobnih, posebno mladih, sve više postaje utopija. Svaki dan prolazim pored američke ambasade. Redovi su sve veći, a sećam se onih vaših obećanja, treba sačuvati mlade, sposobne, obrazovane kadrove, mnogo mladih odlazi u inostranstvo. Kada mi dođemo na vlast, sve će se to zaustaviti. Vratiće se oni koji su otišli, jer će videti da ovde imaju perspektivu. Čak ćemo i da uvozimo radnu snagu.
To nam je ta vlada na početku, koja sada vlada, obećavala, a od toga naravno nema ništa. Ima nešto gore. Uvode nam još neke vize, kao što su Mađari. Skoro ste bili u Mađarskoj, potpisali ste neki novi vizni režim sa Mađarskom. I ima još nešto: neće nas. Mnogo se teže dobijaju i one iseljeničke vize i vize uopšte, jer znaju kakva je situacija ovde, pa ako nemate jedno ili dvoje dece, ako nemate veliku platu, ako nemate neke nekretnine, neće da vas puste ni u turističku posetu da odete negde u inostranstvo, a kamoli da odete u nameri da živite negde drugde.
Mi želimo da se kadrovi zadrže u Srbiji, ali i o tome kako treba sa mladim i kadrovima i naučnicima, kada budemo govorili o Ministarstvu za nauku i gospodinu Domazetu. Što se tiče ovog zakona o radu, došlo mi je u ruke jedno pismo koje je upućeno gospodinu Milovanoviću iz Kanade. Kaže: "U ime 260 hiljada članova Unije kanadskih auto-industrijskih radnika pišem protest zbog ozbiljnog kršenja radničkih prava. Informisani smo od strane naše članice da se praksa kršenja sindikalnih sloboda i prava u Srbiji nastavlja i posle 5. oktobra 2000. godine, a posebno u preduzeću IMT Novi Beograd, gde je vaš ministar, zloupotrebljavajući svoj položaj, izbacio iz preduzeća 12 sindikalnih aktivista Sindikata "Nezavisnost", što je za nas nedopustivo.
Želimo da vas upoznamo da su sindikalne slobode i prava uvrštene u međunarodne konvencije MOR-a i spadaju u korpus ljudskih prava i članice MOR-a i Ujedinjenih nacija treba to pravo da poštuju. Unija oštro protestuje zbog ovakvog ponašanja i antiradničkog, antisindikalnog stava vaše Vlade i pružamo punu podršku našim kolegama iz ovog granskog sindikata u IMT-u. To je Sindikat metalaca. Dužni smo i obavezni da u ime zaštite naših članova preduzmemo određene korake i da o ovome obavestimo Ujedinjene nacije, MOR, Savet Evrope, kao i vlade zemalja od kojih očekujete pomoć i donacije. Tražimo od vaše Vlade da razmotri to antiradničko ponašanje i obavežete vaše potčinjene da poštuju međunarodna prava radnika." S poštovanjem, predsednik taj i taj iz Kanade, ovaj sindikat koji sam već navela.
Došli smo još do podataka da je od nemačke Vlade ovo ministarstvo dobilo po 500 evra da se da za svaku godinu staža uz otkaz metalcima, a da su metalci dobili po 100 evra, pa se postavlja pitanje gde su te pare. Takođe, 350 evra kažu po traktoru dobija lično ministar preko Mirka Žeželja, jednog od direktora IMT-a. To su podaci od ovih sindikalaca. Da li su tačni ili nisu dokazaće se.
Šta zameraju još ministru Milovanoviću, toliko je dug niz tih podataka i to kada nam se on bude obratio, jer znam da ste pripremili svi izveštaje šta ste radili i kako ste radili, ali neka pripremi unapred to kako je i od kojih para kupio plac u Karlovačkoj ulici za izgradnju kuće od 70.000 evra, kada je jedan siromašan sindikalac bio i došao kao takav na funkciju ministra za rad i zapošljavanje, i kako to na štetu IMT-a 1.000 metara kvadratnog prostora izdaje svom šuraku. Unapred mu dajem domaći zadatak i neka se pripremi da odgovori na ove optužbe.
Da vidimo malo šta je to siva ekonomija, protiv koje ste se toliko borili i koji su rezultati borbe protiv sive ekonomije, mada je siva ekonomija prateći fenomen i najrazvijenijih zemalja sveta i sa tim smo se svi složili kada ste donosili mere protiv sive ekonomije, najsavremenijih svetskih tokova. Ona se posebno ispoljava u ekonomijama koje je zahvatila kriza, kao što je naša ekonomija, ratnim ekonomijama i to je bila naša ekonomija, i praksi u kojoj dolazi do degradacije legalnih tokova ekonomije.
Zajedničko svim aktivnostima sive ekonomije jeste da nešto nije u redu ili sa samim aktivnostima ili sa informacijama o njima. Konkretnije, dosadašnja, ali i sadašnja ekonomija u senci proteže se od naivnog šverca u svoj njegovoj mnogostrukosti, protiv koga ste se najviše borili i koji ste kao suzbili i koji je kao najvažniji, do špekulativnog čuvanja rezervi roba, do lažnih deklaracija tzv. novih proizvoda, kojima je samo ambalaža promenjena i to su one cigare, sećate se, pa sve do vrlo opasnih podzemnih radnji.
U njih ubrajamo svojevrsnu heterogenu kupoprodaju belog, a ima bogami i crnog roblja, kao i kupoprodaju ljudskih organa, kupoprodaju dece. Svuda imamo sivu ekonomiju. Kupoprodaju u senci starih i novih tipova oružja, koja daje visoke finansijske efekte, a potresala vas je neka afera vezana za to. Organizuju ih specijalizovane grupe, čitave vlade pojedinih zemalja ili istaknuti pojedinci.
Kupoprodaja nove tehnologije, kupovina pojedinih preduzeća, gušenje čitavih privrednih grana kao stvarnost pokazuju nam ekonomiju u senci kao instrument u savremenim oblicima konkurentske borbe.
Pod pojmom sive ekonomije, dame i gospodo, u najširem smislu podrazumeva se svaka protivzakonita privredna aktivnost usmerena ka sticanju koristi u svoje ime i za svoj račun, a na štetu drugih pojedinaca, privrednih subjekata ili države. Siva ekonomija obuhvata sve one aktivnosti koje stvaraju novu dodatnu vrednost, ali nisu registrovane u zvaničnom obračunu društvenog proizvoda stoga što nisu uredno prijavljene ili na njih nije plaćen odgovarajući porez.
Sa druge strane, obuhvata kriminalne aktivnosti, npr. korupciju, prevaru, reket, a korupcije ima pre svega u Vladi i državnim organima, pa onda dalje od Vlade, ono što vas je potresalo vezano za korupciju u Vladi. Pripremite odgovore na ta konkretna pitanja koja će vam poslanici, koji će diskutovati, sigurno upućivati, ali evo ja u ime predlagača neću pojedinačno nego samo u globalu.
Izbegavanje plaćanja poreza je samo jedan od vidova sive ekonomije i tu se gospodin Đelić potrudio da se navodno ne izbegava plaćanje poreza, a kakve će rezultate to imati tek ćemo videti, ali postoji niz drugih načina poslovanja koji se svrstavaju u sivu ekonomiju i u vrhu sive ekonomije se nalazi trgovina drogom, oružjem, pranje novca ili naplata dugova upotrebom sile. Tu su odmah naravno mito i šverc, a po mitu i zloupotrebama ste poznati širom Evrope.
Svi znaju koliko su morali para za šta da daju, a imamo čak i na Međunarodnom trgovinskom sudu u Parizu sporove vezane za kupovinu pojedinih preduzeća, i to vas bogami tuže oni sa zapada, a ako oni dobiju, a dobiće, jer privatni kapital ima zaštitu u svetu i neće dozvoliti da budu izigrani, onda će kompletna vaša privatizacija, koju ste vodili, za neku novu vladu biti dobar osnov da se napravi revizija i da se vidi šta je to prodato i rasprodato u skladu sa zakonom, a šta protivzakonito i ko je od koje privatizacije imao i koliko koristi, jer to je gospodo siva ekonomija. Od toga niko nije platio porez. Taj je samo stavio pare u džep, a porez platio na to nije.
Obzirom na one burazerske, kumovske, regionalne, zemljačke i druge pojave i oblike, druge organizacione forme sive ekonomije, procesi tranzicije su iskazali takođe niz svojih originalnih formi kod nas ovde, jer mi smo specifikum za mnogo šta. Siva ekonomija privatizacije, siva ekonomija stranih ulaganja, to ćemo tek da saznamo koliko ste dobijali, a koliko ste prikazivali. Siva ekonomija stranih kredita, siva ekonomija i tzv. pranje novca. To su ona Sejšelska i Maršalska ostrva. O toj sivoj ekonomiji vi ne govorite.
Vi kada govorite o sivoj ekonomiji govorite o onim jadnicima što na kartonskim kutijama prodaju svoju robu ili koji su na nekim tezgama prodavali nešto što su u Pančevu od Rumuna ili Kineza kupili, pa malo preprodaju, pa dođu do nekog dinara da bi decu mogli da ishrane. Mi nećemo o toj sivoj ekonomiji. Mi ćemo o ovoj sivoj ekonomiji koju sam sada navela.
U mnogim segmentima represivne mere policijskog režima i sudskog sistema takođe nisu pokazale očekivane efekte, da se siva ekonomija prevodi u okvire legalnih aktivnosti ili održava na adekvatnom i dopustivom nivou. Najave i pojave brojnih improvizovanih i ishitrenih intencija i inicijativa, represija i strogih sankcija u zakonima, neretko postaju originalna moć za snaženje sive ekonomije.
Kako je naša privatizacija postala input i impuls sive ekonomije? Privatizacija, kao naša aktuelna stvarnost i pojava, pospešuje sivu ekonomiju, i to kako? Pre svega, ponašanjem menadžera firmi koje su predmet privatizacije na način da bi firme bile što jeftinije i za poznatog kupca prodate. Dalje, sticanje provizije za posredovanje u privatizacije. Onaj "Diloj i tuš", koji je imao učešće oko svega toga, čak sam, čitajući sada jednu knjigu vezanu za tranziciju, pročitala da i ova advokatska kancelarija u kojoj je ovaj advokat Lazarević, koji se prodaje za nekog advokata i koga Hag tera da bude advokat Vojislava Šešelja, vezan je za privatizaciju jedne veoma važne firme, a kao angažovan od strane "Diloj i Tuša", sa kojim ima veze ministar Mihajlović. Prodate duše, tako vam je to.
Korišćenje raznovrsnih kredita za otkup firmi pod uslovima koji su neekonomski i povlašćeni ili korišćenje inflacionih i devalvaciionih pogodnosti, otkup preduzeća po niskoj ceni i eventualna kasnija preprodaja po višoj, prelivanje kapitala preduzeća u inostrane matične firme, raznovrsne forme transfera novca na račune u inostranim bankama, raznovrsna korišćenja sredstava neprivatizovanog preduzeća u lične svrhe u procesu privatizacije, namerno osiromašenje preduzeća koje treba da bude predmet utvrđivanja vrednosti kapitala, radi pripreme prodaje poznatim kupcima itd.
Ovo vam ovako naširoko pričam, pošto znam da ćemo posle vas doći na vlast i što hoću da vam na vreme kažem da tačno znamo šta ćemo raditi, da nam je apsolutno jasno šta ste radili i da nećemo morati mnogo po fiokama, fasciklama da bunarimo, da znamo šta je ekonomska politika, da smo vas dobro pratili, da se bavimo i naukom. Zato, draga gospodo, vi koji morate da pakujete kofere i da kupujete avionske karte, na vreme sklanjajte ono što imate, mada mi već imamo dovoljno kopija svega onoga što u fiokama postoji.
Da li ste videli kako smo upropastili gospodina Mićunovića u kampanji, pa nije znao da je naš čovek bio zadužen za njegovu kampanju, pa je stavio rusku zastavu umesto srpske zastave, kao da se bira predsednik Rusije. Mi svugde imamo svoje ljude koji nama podatke dostavljaju, a vi znate da, što se tiče podataka o tome ko šta nelegalno u ovoj državi radi, najveće podatke je imao i ima dr Vojislav Šešelj. Verujte, u Hagu se apsolutno zna sve šta vi radite. Mi i dan-danas od njega dobijamo najviše podataka i informacija. Nećete verovati, ali to je zaista istina.
Mislim da će sutra u 15,00 časova biti prenos Statusne konferencije na kojoj je dr Vojislav Šešelj juče imao prilike da se izjašnjava. Dva sata je imao prilike da govori. Preporučujem da pogledate to, čućete mnogo štošta, naročito o gospodinu Mihajloviću.
Novi način privatizacije u formi ubrzane aukcijske prodaje preduzeća takođe će predstavljati i novi impuls snaženja faktora sive ekonomije i pojave pranja novca. To je i novi način i metod redistribucije nacionalne imovine i bogatstva. To gospodin Vlahović zna i kad je predlagao i onoliko branio ovaj model aukcijske proizvodnje i učestvovao u mnogim aukcijama.
Koje bi to mere trebalo da budu za suzbijanje sive ekonomije? Pre svega, proces pretvaranja sive ekonomije u legalnu, zvaničnu; zatim, uspešno neutralisanje uzroka i brojnih oblika ove negativne pojave; intenziviranje ekonomskih reformi; neutralisanje mogućnosti uvoza ili uticaja međunarodnih tokova sive ekonomije i sprovođenje takvog sistema i postupka privatizacije, u kojima neće biti moguć prodor sredstava i politike sive ekonomije.
Intencije onog Zakona o akcizama, za koji ste govorili da će dovesti do suzbijanja sive ekonomije, kao deo poreske reforme, primenjuje se od 1. aprila 2001. godine, a to je vaša, navodno, velika zasluga i dobar potez ove vlade. Osim finansijskih sredstava namenjenih budžetu Republike Srbije, ovaj zakon bi trebalo da ima za cilj, prema navodima predlagača, tj. Vlade, i neutralizaciju sive ekonomije u prodaji pre svega derivata nafte, duvanskih prerađevina, etil alkohola, alkoholnih pića, osvežavajućih bezalkoholnih pića, kafe, soli za ishranu i luksuznih proizvoda i drugo. Radi se o posebnom porezu na potrošnju koji će se tromesečno usklađivati sa stopom rasta cena na malo.
Uzmimo samo primer duvanske sive ekonomije koja puni novinske stupce. Da zagrebački "Nacional" nije krenuo sa onom serijom tekstova o duvanskoj mafiji u Crnoj Gori, Srbiji i ostalim republikama bivše SFRJ, naša javnost ništa ne bi znala o razmerama biznisa koji se odvijao u oblasti sive ekonomije, a u kojoj je šverc cigareta dostigao razmere čija se veličina meri stotinama miliona dolara, a znamo ko je najveći mafijaš i švercer duvana - Stanko Subotić Cane. Zna se s kim je bio i jeste u vezi, tu vam ništa ne mogu pomoći, a i knjigu smo objavili po tom pitanju.
(Smeh u sali.)
Smejte se vi. Znate, nije meni bilo lako da se spremim za ovu diskusiju. Verujte, mnogo sam radila, mnogo sam čitala. Naporno mi je i da stojim za ovom govornicom već dva i po sata, ali sam rešila da istrajem, jer mi srpski radikali smo odlučili još 5. oktobra da istrajemo i izdržimo ovu vašu DOS-ovsku i DOS-manlijsku vlast i da vas oborimo sa vlasti i zbog toga što smo obećali našem predsedniku Vojislavu Šešelju onog 23. februara, kada je odlazio u Hag, da ćemo mi završiti ono što je on započeo. Jeste vam stalno stavljao prst u oko. Makar se sad srušila za ovom govornicom, verujte, ne bih oduzstala od tog posla. Nemojte vi mene da žalite. Nisam tražila sažaljenje, očekujem divljenje i uvažavanje.
Samo jedan kratak osvrt, brzo ću završiti sada, na rezultate primene najnovijeg paketa normi o privatizaciji, da ne ulazim u ceo onaj zakon. Rezultati privatizacije, to je opšta ocena, a vidite da i sindikati traže sada da se taj zakon više ne primenjuje, nisu zadovoljavajući, a relevantni podaci su sledeći: godina 2001. je u stvari bila izgubljena godina sa aspekta privatizacije državne i društvene imovine, kao osnove reformskog preobražaja; u decembru 2001. godine uspešno su završene tenderske prodaje tri cementare - Beočin, Popovac i Kosjerić. I tu je bilo afera i o tome će, verujem, ovi koji su iz Beočina, Popovca, da govore. Ja neću, da bih vam uštedela to vreme.
Godine 2002. na tenderu su bila ponuđena 23 preduzeća, od čega je završeno 12 transakcija. U tim firmama je zaposleno oko 12 hiljada radnika. Tenderska cena je iznosila oko 196 miliona evra, plus investicije od oko 282 miliona i za socijalne programe oko 82 miliona evra. Na aukcijama je prošle godine ponuđeno 256 firmi, od toga je prodato 221 preduzeće. Broj zaposlenih u njima je oko 17.000, knjigovodstvena cena je iznosila oko 87 miliona evra, a postignuta je cena oko 76 miliona evra.
Ministar Vlahović je najavio da se u ovoj godini očekuje da će biti privatizovano tri hiljade preduzeća, oko 120 mesečno, to je bilo u "Politici" 25. januara 2003. godine, pa da vidimo da li je to tako i bilo, reći će nam gospodin ministar.
Ovde je, naravno, mesto da se istaknu i ocene poznatog nobelovca Džozefa Štiglica, vezano za privatizaciju. "Iako su oni koji su insistirali na privatizaciji sa ponosom isticali visok procenat državnih preduzeća koja su prešla u privatne ruke, to je bilo sumnjivo ostvarenje. Uostalom, lako je naprosto razdeliti državnu imovinu, naročito svojim prijateljima i ortacima, a verovatnoća da će se to dogoditi utoliko je veća ukoliko političari koji rukovode privatizacijom mogu da dobiju povratan rezultat, neposredno ili posredno, kao doprinos za kampanju." Ovo "povratan rezultat" pretpostavljam znate šta znači. Znači mito ili korupcija ili procenat.
Može se konstatovati da privatizacija kod nas nije ostvarila svoju ekonomsku i socijalnu misiju, ali je do neslućenih razmera omogućila samovolju države, političkih grupa i pojedinaca. Započinje jurnjava za onim domaćim i inostranim pojedincima i grupama koje raspolažu ili mogu da dođu u posed novca. To su one kriminalne grupe koje su imale onaj nelegalan novac, koga je trebalo nekako u legalne tokove ubaciti.
Tu su i nejasne kreditne linije kao dominantan oblik biznis plana kupovine firme, gde su važnije lične isprave kupca od legitimnosti i legalnosti, a da o tržišnoj vrednosti ili nevrednosti kapitala i ne govorimo. Nema sumnje da se ovim potencijalnim kupcima žele aukcijski prodati preduzeća u bescenje, počinje masovno nuđenje po tzv. likvidacionoj vrednosti, prethodi likvidacija preduzeća putem selektivne primene zakonskih odredbi o stečaju, kako bi radnici dobili otkaz, potraživanja dobavljača uputila na teren nagodbe, a ta ista preduzeća rasprodala nezavisno od vrednosti i veličine.
Paradržavni organi kao što su agencije, saveti, komisije, savetnici, eksperti i drugo, a na to smo vas sve upozoravali kada ste ih osnivali, umesto lažnog ubrzanja privatizacije stvaraju novu kreaturu od ovog nužnog velikog društvenog posla. Trenutno se stavlja akcenat na prodaju jednog broja preduzeća uz odredbe Zakona o radu, koje nude mogućnost nekontrolisanog otpuštanja radnika, fingiranja javnih licitacija, glumljenja konkurencije i niza drugih metoda sa terena sive ekonomije.
Aukcijska prodaja postaje specifična forma nagodbe. Sve je više prodaja u kojima učestvuje samo jedan potencijalni kupac koji kupuje preduzeće. Primer, "Ukras" iz Požarevca i desetine drugih.
Pogledajmo samo kako se prodaje preduzeće "Zdravlje" Leskovac, koje je ponos ne samo ovog regiona, već i cele Srbije. Kupili su robnu marku. Kao što vidite, ne reklamiraju više one bebi sapune, oni sad reklamiraju samo one svoje Henkel proizvode.
(Dobacivanje da Henkel nema veze sa "Zdravljem", nego sa "Merimom".)
Ne pričam bez veze, to srpska javnost može da vidi. "Merima" Kruševac, dobro, primer je isti. Kupuje se robna marka, to sam htela da kažem. Možete da mi dozvolite da posle ovolikog vremena napravim i neki lapsus, mislim da nije ništa strašno, ali nemojte vi, gospodine, da branite te vaše lokalističke intrese. Ovo je samo jedan primer koji potvrđuje pravilo. Onda će se te firme, draga gospodo, zatvoriti i prodavaće se samo njihova roba. To će biti i u Leskovcu, a to će biti i u Krševcu. Gospodin iz Kruševca će to moći da potvrdi.
Gospodine ministre, nešto se dešava na ulicama Beograda, kažu policija tuče sindikalce ispred zgrade Skuštine. Trebalo bi da se interveniše.
Za finansijskog savetnika u procesu privatizacije "Zdralja" izabrana je kompanija "Nomura internacional PLS" iz Japana, koja ima izuzetan rejting u poslovnim krugovima za tu oblast. Ta firma je za ekspertizu finansijskog poslovanja "Zdravlja" angažovala revizorsku kuću, valjda se ovo čita "KPMG" iz Holandije, savetnika za oblast međunarodnog prava...
(Dobacivanje iz klupa.)
Znam ruski odlično, engleski zamuckujem.
Za savetnika iz međunarodnog prava firmu "Divej", neku "LLP" sa sedištem u Londonu i savetnika za oblast domaćeg prava, advokatsku kancelariju, to je onaj Dražić, Lazarević, Beatović, ovaj što hoće tamo da se proda Hagu, da uzme one desetine hiljada evra, koliko advokati dobijaju, bez obzira što njegov štićenik, navodno štićenik, ne želi sa njim da sarađuje ni da kontaktira.
Došli smo do te advokatske kancelarije, dok su poslovi tehničkog savetnika povereni firmi "GM Projekt" iz Češke Republike. Verovatno će u poplavi javnosti rada neko saopštiti koliko su ovde i u sličnim slučajevima troškovi prodaje u postupku privatizacije, koji se prvo izmiruju iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala, pa kad sve ove platite, to smo vam govorili kada se donosio Zakon o privatizaciji, šta ostaje i zašto ovoliko posrednika? Da svako uzme pomalo da stavi u džep i da se rasproda, a samo jedanput se prodaje ono što se prodaje i ulazi u državni budžet. Posle oni mogu, naravno, da prodaju, novi vlasnici, ali država od toga više nema ništa.
Zašto su sredstva ostvarena prodajom kapitala budžetska komponenta zarad preambicioznog punjenja budžeta? Kakva je sudbina privatizacije u Srbiji? Sigurno će doći do daljeg raslojavanja i preraspodele bogatstva i moći i dalje dublje krize. Ponavlja li se, dakle, u Srbiji fenomen privatizacije u Mađarskoj, već smo rekli koji su to, neke od tih najboljih fabrika su čak zatvorene, radnici su ostali na ulici, i kako izbeći stranputice privatizacije u iskustvu Rusije i drugih zemalja postsocijalizma, to bi Đelić mogao da nam kaže, pošto on više u Rusiju i Poljsku ne može da ide.
Na delu je i nova ideologizacija procesa privatizacije, kojom se pokušava stvoriti slika da u njoj nema improvizacija, grešaka, rasprodaja putem političke, lične, kumovske veze itd, nema mita, nema korupcije i drugih univerzalnosti. Samo kad biste se još dogovorili da jedni o drugima ne pričate, ali čim za nešto zna dvoje-troje ljudi, gotovo je, sazna cela Srbija. To zabrinjava i rađa nove dileme i strahove.
Što se tiče uslovljenosti tranzicije dugovima stranim zemljama, međunarodnim finansijskim institucijama i po svim drugim osnovama, pošto ćete sigurno govoriti o tome šta ste nasledili, evo da vas podsetim šta ste nasledili.
Spoljni dug Jugoslavije između 1965. i 1970. godine u milionima dinara, evo, samo prva godina, 1965. recimo, neto zaduženje u milionima 1,045, 1970. godine 1,858. Pored porasta nezaposlenosti, zatvaranje za naše prilike značajnih kapaciteta ekstraktivne industrije, metalurgije i slično, pored socijalnih i političkih komešanja u godinama onim 1968. i 1971, na koje su nesumnjivo morali uticati problemi iz oblasti ekonomskog razvoja, sve veće teškoće sa platnim bilansom upućivali su linijom najmanjeg otpora na sve značajnije uzimanje inostranih kredita. To je bilo još u vreme Broza.
Dalje, šta se dešava, u periodu od 1971. do 1973. godine spoljni neto dug povećava se samo za 1,3 puta od 2,699 miliona dolara na 3,980 miliona dolara. U posmatranom periodu od 1971. do 1976. godine zaduženost raste u proseku godišnje oko 930 miliona dolara. Neselektivno posezanje za spoljnim dugovima obeležio je period od 1976. godine do 1981. godine, a Tito je beše umro 1980. godine, toje do Tita.
Ukupno neto zaduženje za period 1977. godine do 1981. godine iznosilo je 11,800 miliona dolara. Godišnje obaveze Jugoslavije po osnovama zaduživanja u periodu od 1984. do 1990. godine, evo, samo 1984. godine, iznose u dolarima, pet milijardi 390 miliona, govorim o Jugoslaviji, onoj koja je postojala nekada; 1990. godine četiri milijarde 920 miliona, u periodu od 1983. do 1990. godine ona SFRJ je platila u gotovom inostranim poveriocima pozamašnu sumu od preko 30 milijardi dolara, što je bio veliki izazov u dokazivanju da može da bude uredni platiša.
Poredite samo svoje rezultate u vraćanju dugova sa ovim periodom od 1984. godine do 1990. godine, što se dugova tiče, pa i ovaj period pre toga, mislim na vraćanje dugova, jer nismo u stanju više ni kamate da redovno servisiramo, a dugovi će tek da nas sačekaju tamo od 2007. godine pa nadalje.
Tih godina dolazi do značajnijih promena u instrumentima i politici strategije zaduživanja i naplate dugova od zemalja u razvoju, pre svega MMF-a, koji dobija ključnu ulogu u razrešavanju akutnog problema prezaduženosti niza zemalja. Delujući zajedno sa svetskom bankom i vladama, odnosno bankama zapadnih zemalja, MMF postaje neka vrsta agenta na relaciji dužnici - poverioci i istupa u ime poverilaca sa svojom politikom uslovljavanja, to svi znamo.
Dugovi se reprogramiraju po principu - slučaj po slučaj, uz neposredno angažovanje MMF-a u okviru, uglavnom, institucije Pariskog kluba.
Jugoslavija je usled svoje spoljne prezaduženosti i dubine unutrašnje krize, prakse socijalizma i "njegove ekonomije", dogovarala tada dinamiku korišćenja inostranih sredstava po godišnjem stendbaj aranžmanu koji je krajem 80-tih godina i početkom 90-tih godina prerastao u polugodišnje, tromesečne, a na kraju mesečne uvide kontrole dogovaranja i uslovljavanja. Toliko o saradnji sa MMF-om.
Došlo je do raspada, nažalost, SFRJ; nažalost, na sreću što smo se raspali, ta SFRJ, nego mi je žao za onaj Knin, gde je živelo 90% Srba i bio je srpskiji nego Beograd koji ima 70% Srba, što ste se odrekli Srpske Krajine, što ste se odrekli interesa Republike Srpske, ali što su otišli Slovenci i srećan im put, i što su otišli Hrvati i srećan im put, ali što su naše teritorije zadržali, to ne možemo da zaboravimo i to moramo da insistiramo stalno da je naše, jer jednog dana biće opet, daće bog, naše.
Opet za nekim pregovaračkim stolom, kada se promene odnosi snaga u svetu, Srbija će dobiti ono mesto u društvu evropskih naroda koje joj istorijski i pripada, znaće mnogi u svetu da cene ono što treba da cene u Srbiji, tako da se za nas radikale ne postavlja pitanje da li će to jednog dana ponovo biti naše, pitanje je samo koliko će nam vremena i godina trebati da ubedimo međunarodnu javnost u to da je neophodno da Srbija dobije neke nove granice.
Dakle, raspadom SFRJ otvorilo se i pitanje stanja dugova i obaveza prema poveriocima po osnovu zaduživanja u inostranstvu. Kašnjenja ovog dela deobnog bilansa među državama koje su nastale secesijom SFRJ usložnjavaju mogućnosti konsolidacije i reorganizacije spoljnog duga, kao preduslova normalizacije članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama.
Dospele obaveze SRJ, koje se ne plaćaju i kumuliraju od septembra 1992. godine do danas, pogoršavaju pregovaračku poziciju za zaduživanje na međunarodnom nivou.
Stanje od 30. juna 1998. godine, to je bilten Narodne banke Jugoslavije, dugoročne obaveze prema inostranstvu su iznosile 5,6 milijardi maraka, a kratkoročne obaveze 492 miliona maraka. Ukazali smo na nedozvoljeno ponašanje po kome otpisujemo razne iznose, a nismo identifikovali istinu koja se tiče visine našeg duga, njegovu strukturu, na primer, zateznih kamata, visinu i dugoročnost.
Imamo ukupan dug po glavnici i ukupan dug redovnih kamata, pa ukupni dug dospelih zateznih kamata, što je ukupno ono što vas, nas, najviše boli, a to je 12 milijardi 79 miliona. To je naš spoljni dug sa svim ovim kamatama, redovnim, zateznim itd.
Uporedite taj dug sa onim dugom koji je imala ona stara Jugoslavija, velika Jugoslavija, koliko ste nas dodatno zadužili, a ne znamo zašto, sem ako nije za asfaltiranje, ali za to se ne uzimaju krediti.
Da se dotaknem, pored ovog ekonomskog dela, samo još jedne teme, a to je Kosovo i Metohija, i to zaista vrlo kratko, jer je to tema koja nas veoma boli, koju smo kroz dve deklaracije i rednu rezoluciju ovde apsolvirali, u smislu kakav stav treba da bude ove vlade po pitanju rešavanja stanja i pitanja statusa Kosova i Metohije, odnosno da li treba da se upuštamo u rešavanje statusa Kosova i Metohije ili ne treba, a ovde smo svi jednoglasno rekli da nije vreme da rešavamo status Kosova, a vi ste opet otišli da razgovarate sa Šiptarima u Beč, a jasno je da taj Beč treba da dovede do toga i nateraće vas da dođemo do toga da moramo da pregovaramo sa Šiptarima, a oni žele samo da se njihov status reguliše. Da vas podsetim još jednom na vaša obećanja data 2000. godine, a vezano za Kosovo i Metohiju i da vas podsetim šta se desilo na Kosovu i Metohiji od 2000. godine naovamo.
Dvesta hiljada ljudi pobeglo je pred terorom, 1.167 ubijenih, 1.136 kidnapovanih, 50.000 kuća spaljeno, nijedan ubica nije uhvaćen, 200.000 novih stanovnika u Srbiji, samo 2% povratnika, 700.000 dugih i kratkih cevi na Kosovu i Metohiji, OVK nije razoružana, Kosovski zaštitni korpus formiran i ANA formirana i pozdravljeno od gospodina Čovića, pomoć koju smo dali Kosovu i Metohiji samo u semenskom kukuruzu.
Budžet opterećen sa pet milijardi dinara, a nemamo pojma gde Čović te pare troši. Imali smo te tri rezolucije 4. maja, 30. maja, ovu poslednju jednu. Govorili smo o tome da lična bezbednost, povratak raseljenih, minimum institucija mora da se obezbedi, ne insistirate dovoljno u međunarodnim krugovima na tome. Vi ste pozdravili Rezoluciju 1244, a mi nismo, bili smo protiv nje, a zašto se sada ne zalažete da se ona striktno sprovodi. To je pitanje za Vladu Srbije.
Naravno, ono što vas najviše opterećuje, to je Hag, ne znam kako ćete sa Hagom. Izbegli ste da primite ove četiri optužnice, gospodine premijeru, a gospodin Svilanović se nije libio da ih primi, gospodin Mihajlović će morati da hapsi, ali kako će da uhapsi gospodina Lukića, kako će da uhapsi generala Lazarevića i kako će da preživi sve to i da uradi ako je Srbin srpskog roda. To je pitanje za ovu Vladu, jer to govori o tome koliko ste vi Vlada Republike Srbije i srpskog naroda ili ste samo ekspozitura onih koji su vas i doveli na vlast. Zahvaljujem što ste me saslušali. (Aplauz poslanika SRS-a.)

 Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da ćemo iz dana u dan morati da proširujemo listu razloga zbog kojih tražimo da se izglasa nepoverenje Vladi Republike Srbije. Ali, zbog ovog događaja zaista danas, kada sindikalci protestuju na ulicama Beograda, a kordoni policije obezbeđuju Narodnu skupštinu, prebijaju sindikalce, trebalo bi sam premijer da podnese ostavku ili barem ministar policije, ili barem da na odgovornost pozove Sretena Lukića, koji je još uvek komandant Javne bezbednosti u Srbiji.
Što se nas srpskih radikala tiče, a pretpostavljam i većine poslanika u Narodnoj skupštini, mogu da se slože sa nama da moramo da stanemo iza onih koji koriste svoja osnovna prava. Vi ste te ljude izveli na ulice, jer su ostali gladni, bosi, jer su u nuždi da demonstriraju i to što ih dodatno maltretirate, bijete i službe hitne pomoći moraju da intervenišu, ide samo vama na dušu i nikome drugom.
Mi, kao predstavnici naroda, moramo na to da reagujemo. Ovde u parlamentu nemamo drugog načina. Vi verovatno imate drugi način, i neki koji mislite da je primereniji, ali je licemerno da se zovu sindikalni predstavnici u Skupštinu da se sa njima razgovara, a da u isto vreme Vlada, koja je jedini partner za razgovore sa sindikalcima, koristi svoje ovlašćenje preko Ministarstva policije da se brutalno obračunava sa sindikalcima.
Izašla sam da ovo kažem zbog javnosti Srbije koja prati ovu sednicu i da dobronamerno još jednom upozorim Vladu i premijera, jer mislim da je ovo kontraproduktivno, pogotovo što se dešava u istom trenutku kada parlament treba da razmatra ovaj predlog i inicijativu za izglasavanje njenog nepoverenja. Ukoliko želi da se brani, treba da odustane od ovakvih metoda obračuna sa sindikalcima koji su izašli na ulice. Vaša izjava, gospodine premijeru, da je pokušaj sindikalaca da se noćas instaliraju tu ispred zgrade Narodne skupštine i da postave šatore iz razloga što im je verovatno ponestalo vinjaka, krajnje je ponižavajuća za sve radnike. Tako nešto niste smeli sebi da dozvolite.

Kratko, molim vas, druže Vlahoviću, nadam se da se vi ne ljutite što vas tako oslovljavam, jer je Demokratska stranka član Socijalističke internacionale, pa je to uobičajeno da se kaže onda druže, da li je tako.
Sada, što se nas radikala tiče, nama antikorupcijski zakoni nikada nisu trebali, niti će nam ikada trebati. Da li znate zbog čega? Zato što mi ne možemo da budemo korumpirani i zato što smo mi nepotkupljivi. Vi morate da donosite antikorupcijske zakone, jer je većina članova Vlade korumpirana, počevši od gospođe, pa nadalje, čast izuzecima. O izuzecima ćemo naknadno.
Koristite ovde jednu sportsku terminologiju, pošto i vi imate sporstki klub, pa i gospodin Čović, pa i gospodin Batić, i koristite ne defanzivnu, nego jednu ofanzivnu odbranu i smatrate da je napad najbolja odbrana. Vraćate se stalno na nešto što je bilo. To što je bilo umnogome nije bilo dobro i o tome je sud dat na izborima 2000. godine. Nemamo mi više čega da se sećamo i da se prisećamo šta je bilo 2000. godine i koliko je vama bilo teško. Vama ako je bilo teško da se uhvatite u koštac, a znali ste na šta dolazite, znali ste da niste sposobni da zabeležite rezultat, trebalo je da se zahvalite i da kažete - hvala lepo, ja to ne mogu.
Ne da nam sada kažete da zbog toga što su nagomilani problemi od pre Hrista pa naovamo, sada perem ruke i nisam uspeo da uradim ono što sam smatrao da bi trebalo, jer nemam dobre početne pozicije. Prema tome, ne možemo da se vraćamo stalno na Miloševića, pa na vladu narodnog jedinstva. Tu smo vladu na izborima oborili.
Sada je ova vlada na tapetu, nju obaramo ne samo mi nego građani u Srbiji i zato vi branite svoju vladu. Bolja vam je taktika. Verujte, nisam neki sportski stručnjak. Vi verovatno jeste malo bolji, ali evo dobronameran savet. Skoncentrišite se na ono što vam stavljamo na teret i branite se stručno, a nemojte samo politikantski. Uostalom, ako imate potrebu da održite neki miting, zakažite neki miting. Evo ih ljudi ovde stoje, već se okupili i bez poziva samo izađite pred njih i sve im ovo ponovite što ste nama ponovili.

Ne bih želela da vam oduzimam puno vremena i htela bih da vas zamolim, vas i predsedavajućeg, barem mi predlagači nismo zamislili raspravu da ide u ovom toku. Zamislili smo je kao ukrštanje argumenata, a politička borba pojedinih ministara sa nekadašnjim političkim istomišljenicima je neukusna za ovu salu. Znate, taj isti ministar Vlahović je neprestano sedeo kod Milana Beka, bila sam očevidac i sada on priča o nekoj privatizaciji ranije.
Zaista da pokušamo da izbegnemo mitingaške govore, jer ste primetili da sam se strogo čuvala toga, da u svom ekspozeu koristim takav način obraćanja i predsedniku Vlade i svim članovima Vlade. Pokušala sam da objasnim mnoge posledice svih zakona koje je ova vlada predlagala, da budem egzaktna u iznošenju podataka, da vas nadvisim u znanju, a to će javnost da proceni da li sam uspela i ponovo molim ako vam je potreban miting zakažite ga i održite političke govore. Nudim se kao dama svim ministrima koji nemaju smelosti da izađu na glavni ulaz, ja ću ih izvesti, građani u mene imaju poverenja i možete slobodno da odete svojim kućama.

Dame i gospodo, i danas smo odstupili, očigledno, od teme i počeli da govorimo kao na predizbornom mitingu, a niko nema snage ni smelosti da ga zakaže osim SRS. Još jednom predlažem, ako hoćete da govorite kao na mitingu, izvolite, zakažite miting, doći će valjda narod da vas čuje. Meni je apsolutno jasna ovolika mržnja koja izvire iz pojedinih govora predstavnika Demokratske stranke, jer, pre svega, ko gubi ima pravo da se ljuti. Tu ne možemo ništa da im zamerimo.
Razlozi za ljutnju su verovatno i to što mladi gospodin ove godine nije imao gde da se kupa, jer je bazen gde se ovih godina kupao zatrpan. A za njega sam čula prvi put 1996-1997. godine, kada je onako verno čekao ispred Francuske 1, gde smo mi imali sedište stranke svojevremeno, da pozdravi dr Vojislava Šešelja, pretpostavljam onda u ubeđenju da je to čovek koji je borac za demokratiju, za parlamentarnu demokratiju, sav srećan kada bi mu predsednik Šešelj u prolazu nazvao dobar dan ili ga pozdravio, pošto je tada bio odbornik Gradske skupštine, odlazio bi iz Francuske 1 da bi sutradan opet u isto vreme došao da mu se pokloni.
Sada se tu nešto promenilo, a promenilo se to što je Vojislav Šešelj dobio 1.070.000 glasova, jesenas, kad su bili predsednički izbori, što je veoma uplašilo Demokratsku stranku, što je bilo jasno da bi, ako se u februaru održe izbori, taj broj glasova mogao znatno da se uveća i što je sasvim izvesno da će sada Tomislav Nikolić, zahvaljujući i držanju predsednika Šešelja u Hagu, a to ćete videti i danas na statusnoj konferenciji i iz razloga što SRS nije razbijena, što još uvek stoji iza svog predsednika dr Vojislava Šešelja, što je još odlučnija da ispuni zavet dat i srpskom narodu i svom predsedniku, da ćemo DOS skinuti sa vlasti, jer je to najveće zlo koje je moglo da zadesi srpski narod.
Vi se sećate šta je 23. februara, na onom veličanstvenom mitingu u Beogradu, Vojislav Šešelj rekao srpskom narodu - molim vas da mi oprostite što odlazim, a nisam završio posao koji sam imao nameru da završim. On je započeo, mi ovih dana taj posao završavamo. Rušimo Vladu i Natašu Mićić ovde u parlamentu i rušimo Vladu i zahtevamo, i sigurno ćemo dobiti, vanredne parlamentarne izbore, nakon ovih predsedničkih izbora, jer će Tomislav Nikolić ubedljivo pobediti kandidata Demokratske stranke, gospodina Mićunovića.

Poštovane kolege narodni poslanici, zbog ovoga što je gospodin Pajtić izgovorio za ovom govornicom, optužujući nas da smo dobili nešto što nije trebalo da dobijemo, da je to neka ogromna suma i da ja primam 70.000 mesečno od Skupštine, ako budem imala nekih porodičnih problema kad se vratim kući, pa me suprug pita gde su mi te pare, a  znam da ih nisam donela, biću prinuđena da vas tužim. Izneli ste jednu veliku neistinu. Mislite da je to sad afirmativno u ovom trenutku da se priča.
Čitam danas u "Glasu" da ste nas optužili za neku basnoslovnu sumu novca, da li nekih osam miliona mesečno da uzimamo, ne znam koliko. Ne ide tako jedna prljava kampanja koju vodite, ne donosi ništa dobro. Možda unosite probleme u naš privatan život, ali na svu sreću, mi na kraju godine dobijemo onaj izvod kolika su nam ukupna primanja, jer to moramo da prijavimo poreskoj upravi i niko od nas nije morao da plati porez, što znači da sve to što ste rekli nije istina.
Ali, to građane Srbije mnogo i ne interesuje. Nas ovde ima 250. Sve to što ste rekli, ako nije zakonito, verujte, ide na teret samo predsednika Skupštine, jer ona je za to odgovorna. Molim vas da je više na taj način ne branite, to je sve više i dodatno optužuje.
Narod mnogo više interesuju oni novi "pežoi" u kojima se vi vozite, onaj blindirani "bmv" u kome se vozi gospođa Mićić i sva ona pratnja, kao kompozicija, koja ide iza nje. Narod mnogo više interesuju oni džipovi koji su parkirani iz dvorišne strane ove zgrade, jer mnogi od vas ulaze kroz kotlarnicu u ovu zgradu.
Verujte, čovek, ma na kojoj funkciji bio, ako ne sme slobodno da se kreće ulicama, kroz svoj narod, taj ne zaslužuje ni da živi, ni da se bavi tim poslom kojim se bavi.
Jednog dana sve to prođe, sruši se kao kula od karata i morate da izađete na ulicu. Kako? Onda dolaze ona psihotična, neurotična stanja i svi problemi koji iza toga slede. Zato je savet svima koji se nalaze na vlasti - neka razmišljaju o svom ponašanju, jer će jednog dana svakako biti opozicija. Kao što vidite, mi koji smo jedno vreme bili u vlasti, sada smo u opoziciji veoma omiljeni, idemo slobodno, šetamo gradovima i razgovaramo s ljudima.
Neki verovatno i ne misle dobro o nama, možda nisu naše pristalice, nisu naši simpatizeri, ali još niko me nije gađao jajima, paradajzom. Prođe pored mene, pogleda, prepozna ili ne prepozna. Oni koji imaju simpatije prema nama, priđu i pitaju, zamole za pomoć - recite im ovo, recite im ono, teško se živi, dokle ćemo, što ih ne rušite? Kažem samo jedno - srušićemo ih, ali uz vašu pomoć, bez vas ne možemo. Najbolje je da ih srušimo na izborima, samo olovkom.
Mi vas samo zovemo da izađete na izbore, da se lepo svečano obučete, jer to je svečan trenutak, kad vi utičete na svoju sudbinu, izađete lepo na izbore, zaokružite kandidata u koga imate najviše poverenja. Ubeđena sam, na ovim izborima će to biti Tomislav Nikolić. Posle te pobede ćete imati parlamentarne izbore, to vam obećava Tomislav Nikolić, to vam obećava SRS. Tu volju naroda više niko neće da uništi, a verujte, ni zapadne demokratije neće poništiti nijednu volju naroda. Zapadne demokratije umeju da poštuju volju naroda i poštovaće svaku vlast koja bude demokratski na izborima izabrana.
Prema tome, sve što ste uradili, gospođo Mićić, a danas ste imali zakazano suđenje sa gospodinom Cvetanovićem, za odštetu vrednu 300.000 dinara zbog telesnih povreda, a imate i sa gospodinom Kesejićem uskoro, a to je 500.000 dinara, sve ćete to morati da platite, i to sa kamatom, i ono što ste nama uzimali kažnjavajući nas sa ovog mesta.

Dozvolite mi, gospođo predsedavajuća, da kažem nešto u vezi sa ovim što ste sada rekli, pa ću se potom vratiti na temu našeg dnevnog reda. Zbog toga sam i izašla za govornicu, da vratim sve poslanike na temu koja je na dnevnom redu.
Sada ste rekli da ste razgovarali sa predsednicima svih poslaničkih grupa. Predsednik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke nije razgovarao sa vama po tom pitanju, jer je izbačen sa sednica Skupštine, ne može da učestvuje u radu Skupštine i nije ni mogao da dođe da razgovara sa vama, što ne znači da sa predstavnicima sindikata nećemo razgovarati, ukoliko Tomislav Nikolić danas bude u Beogradu, obzirom da danas u 17,00 sati imamo miting u Boru, sutra, opet u 17,00 sati, u Kragujevcu, prekosutra u Zaječaru. Ali, ako ste napravili neki raspored i ukoliko taj raspored bude mogao da uklopi u vreme koje je unapred planirano, sa zadovoljstvom ćemo razgovarati sa predstavnicima sindikata.
Međutim, javila sam se za reč zbog toga da poštovane kolege vratim na temu dnevnog reda, a to je predlog za razrešenje predsednika Narodne skupštine i da pozovem one koji optužuju srpske radikale da su uradili nešto ili da su za sebe pribavili nešto što im po zakonu, pravilniku ili po odobrenju predsednika Narodne skupštine ne pripada, neka sve to što imaju daju zamenicima javnih tužilaca, a Vlada imenuje zamenike javnih tužilaca, po tom zakonu koji ste doneli, pa neka oni rade svoj posao. Niko im se neće mešati u posao. Mi smo spremni da odgovaramo za sve što smo eventualno protivzakonito uradili ili pribavili.
Ali, ovde je u pitanju kršenje Ustava od strane predsednika Narodne skupštine. Vratila bih vas na to. Ako možete da odbranite tu tezu, molim vas izađite vi, predstavnici DOS-a, branite tu tezu da je Nataša Mićić mogla da uvede vanredno stanje na celoj teritoriji Republike Srbije i da je to u skladu sa Ustavom.
Neću da se vraćam na to da mi u tom trenutku nismo imali ni Vladu, koja je to mogla da predloži, ali ako se saglasite sa tim da smo imali Vladu, vanredno stanje je moglo da bude uvedeno samo na delu teritorije. Taj deo teritorije koji je bio ugrožen i na kome je možda i trebalo da bude uvedeno vanredno stanje je prostor oko Vlade Republike Srbije, ili prostor oko Šilerove, ili prostor oko Demokratske stranke, ili prostor oko nekih dosmanlija.
Tu je moglo da se uvede vanredno stanje, a na teritoriji cele Republike Srbije, po Ustavu Republike Srbije, ne ulazeći u savezne zakone koji to tretiraju, Nataša Mićić nije mogla da uvede vanredno stanje. Ovo je jedan od veoma važnih argumenata zbog čega tražimo razrešenje predsednika Skupštine. Niko od vas se nije ni dotakao te teme, niti je pokušao da odbrani tezu da eventualno Nataša Mićić nije prekršila Ustav.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime predlagača, grupe od 54 narodna poslanika SRS, SPS-a i SNS-a, kratko rezimiram ono što je rezultat ove rasprave koja je vođena nekoliko dana povodom inicijative za razrešenje predsednika Narodne skupštine Nataše Mićić.
Ova rasprava je, dame i gospodo, išla jednim tokom koji je bio nepoželjan za nas predlagače. Mnogi su se poslanici bavili temom koja nije na dnevnom redu. Verovatno, zagrevajući se za ovu narednu temu i čekajući Zorana Živkovića da se vrati iz zvanične posete predsedniku Brazila Lula da Silve, koji doduše ima samo osnovnu školu, ali je za njega glasalo 38 miliona građana, pa mora da ga poštuje i mora s njim da razgovara. Za Zorana Živkovića, koji je završio onu dopisnu školu negde u Velesu, ne znam da li bi u ovom trenutku glasalo i 300.000 građana.
Dakle, što se tvrdnji i pokušaja nekih poslanika DOS-a koji su, u želji da odbrane lik i delo Nataše Mićić, izlazili su za ovu govornicu, zapamtila sam samo nekoliko njenih zasluga, a to je da je zaslužna za gasifikaciju Novog Sada, čišćenje Dunava kod Novog Sada, prenose skupštinske putem Interneta, za ekološki otpad u Nišu i to je ono što sam kao pozitivno mogla da zabeležim.
Što se tiče njenih kolega iz GSS-a, koji su se trudili da objasne da je ona svoja ovlašćenja koristila u okviru Ustava i zakona, ta stranka koja je inače poznata u narodu kao kombi stranka, a čujem ovih dana, prodaje kombije, jer je ostala bez putnika, ona je nepodobna za parlamentarnu demokratiju i za učešće u parlamentarnom životu, jer je ta stranka predložila Zakon o lustraciji. Toliko o političkoj partiji kojoj pripada i predsednik Narodne skupštine.
U raspravi smo dokazali da, nažalost, predsednik Skupštine nema one osobine koje treba da je krase, a to je da je nepristrasna, objektivna i pravedna i, naravno, da je u obavezi da poštuje Ustav, zakon i Poslovnik.
Iako ispred Narodne skupštine stoji nekoliko stotina policajaca pod punom ratnom opremom, a za to je morao neko iz Narodne skupštine da izda naređenje, i ti vodeni topovi, veoma se neprijatno mi, narodni poslanici, osećamo što neko smatra da mi imamo potrebu da nas policija štiti od sindikalaca. Zaista, oštro protestujem u ime, pretpostavljam, svih narodnih poslanika, jer ako smo ih pozvali na pregovore, valjda smo ih pozvali kao dobri domaćini da uđu i da sa njima razgovaramo, a zamislite koja je to presija za gosta koji dolazi, a vi pustite vučjaka na njega na kapiji. To nije dobrodošlica.
Zato molim, ako neko ima još uvek ovde neki autoritet, vidim da gospođa Čomić već pregovara u ime gospođe Nataše Mićić, iako je ona još uvek u skladu sa Poslovnikom predsednik Narodne skupštine, pa da se izda nalog da se ti policajci sklone ispred Narodne skupštine, mi možemo da izađemo pred sindikalce bez ikakve odbrane. To je bila samo jedna mala digresija.
Dakle, veliki broj diskusija je dokazao i pokazao da je rasprava o Nataši Mićić bila neophodna, da je zakasnela i da nije naš hir, već nas je nužda naterala, da se ovaj cenjeni dom ne bi našao u poziciji da se u njemu demonstriraju nedemokratski oblici iznetih ponašanja, koje je podržavano vulgarnim preglasavanjem u neetičkom i nemoralnom, neustavnom i nezakonitom obliku borbe za poslaničku većinu i pojedine poslanike.
Narodna skupština nikada ne bi postala puki privezak nekontrolisanog vladanja Vlade u parlamentu. Ova skupština ne bi bila poprište samohvale ministara i "mera kooperativnosti" Nataše Mićić. Na njenim sednicama nikada ne bi glasali oni građani koji nisu poslanici. Skupština bi, najsažetije, sačuvala svoje dostojanstvo, radila bi u skladu sa Ustavom, zakonom i Poslovnikom i ostala bi, naravno, najviši oblik zakonodavne vlasti.
Sada, na samom kraju rasprave, to je inače mišljenje podnosioca predloga, postalo je više nego jasno da je izvršna vlast izgurala Skupštinu na periferiju društvenih događanja i svela je na Skupštinu na papiru, koju su izbušili burgijaši iz ostatka DOS-a.
Obzirom da je za ovom govornicom vrlo često u ovoj raspravi pominjana reč atentat, neka i meni bude dozvoljeno da kažem da je izvršna vlast izvršila atentat na skupštinski sistem i demokratske forme skupštinskog rada.
Veliki broj poslanika je argumentovao besmisao ove interakcije, ali i posledice koje osećaju skoro svi građani Srbije, naravno osim onih koji su se, iz vlasti ili uz pomoć nje, obogatili preko noći pljačkajući sve što se opljačkati može.
Rasprava je razvila skoro beskraj zamerki Nataši Mićić. Predlagač ove tačke prihvata sve argumente onog sadržaja koji je dokazao i dokazivao da Nataša Mićić nije ostvarivala funkciju predsednika Skupštine u skladu sa Ustavom, zakonima i Poslovnikom, da je demonstrirala nedozvoljene naklonosti, destruktivnost i emotivnu ekvilibristiku.
Nataša Mićić je svojim ponašanjem neuspelo pokušala da regularan rad Skupštine pretvori u neprihvatljivo ponašanje mediokriteta i glupaka.
Moramo se saglasiti s tim da to nije bio samo ženski kapric, već - a to smo čuli od predsednika Vlade, gospodina Zorana Živkovića - i folklor političkog zadatka destrukcije višepartijskog i demokratskog sistema.
Na kraju ove rasprave, ne možemo apstrahovati one emotivne i politikantske ekskurzije pojedinih diskutanata, koji su imali za cilj da, pre svega, prikažu lažnu sliku rada i učinka ovog uvaženog doma, mereći ga radnim satima i brojem donetih zakona, koje oni nazivaju reformskim, upoređujući ih sa praksom "rad pre 5. oktobra", zaboravljajući ili ne videći neuspeh nametnutih reformi i nazovipromena u korist pojedinaca iz ostatka DOS-a.
Zatim, da naša rasprava o razrešenju Nataše Mićić odlaže, ništa više, do dalje reforme, reformske zakone i neophodne promene.
(Predsedavajuća zvonom upozorava prisutne poslanike da ne govore međusobno nego da slušaju govornika.)
Gospođo predsedavajuća, meni ne smeta to što kolege poslanici viču, jer ovo govorim u ime predlagača, obraćajući se pre svega građanima Srbije. Gospođo Čomić, ne morate da ih umirujete.
Rasprava je pokazala da je postojao pokušaj da se izvrši pritisak na emocije argumentima da se radi o prvoj ženi predsedniku Skupštine u istoriji srpskog parlamentarizma, da se funkcija predsednika Skupštine, koju vrši Nataša Mićić, dovodi čak i u vezu sa ženom, njenom fotogeničnošću, pojedinim simpatijama po tom osnovu itd, kao da je to mera vršenja veoma značajne predsedničke funkcije.
Mi predlagači, i oni koji su podržali predlog, nijednom ništa lično nismo izneli protiv Nataše Mićić. Držali smo se samo onih argumenata koji utiču na očuvanje parlamentarizma u Srbiji.
Diskusije Nataše Mićić su demonstrirale da je upravo njoj izuzetno stalo da ostane na mestu predsednika. Slobodni smo da tumačimo sadržaj njene diskusije kao vapaj za privilegijama koje je ona koristila, a nisu primerene ovoj funkciji, da sama ona shvata da je nezamenljiva, da su moral i etika društvene pojave za nju neprihvatljive i strane, da demokratija živi sa njom i umire sa njom i da bi njena ostavka bila opštedruštvena i opštenarodna katastrofa.
Nataša Mićić je dokazala da od svoje funkcije i sebe same ne vidi posledice svog nedemokratskog ponašanja, činjenja ili nečinjenja, da od svojih neprimerenih privilegija ne može da dopre do običnih ljudi i načina kako oni preživljavaju i propadaju u Srbiji.
Za predlagače ove tačke dnevnog reda veći deo diskusija nije imao negativnu konotaciju, nije bio destruktivan ili negatorski, ličan ili dominantno politički obojen, niti je sadržavao poruke sa političkim sadržajem, već je izložio argumente i ukazao na većinu slabih strana obavljanja funkcije predsednika Skupštine Srbije od strane Nataše Mićić.
To je, po našem mišljenju, dokazalo egzaktno kao neminovnost da se Nataša Mićić razreši funkcije na kojoj se nalazi.
Ali, da bismo bili konkretni u odnosu na predlog koji smo podneli, tačku po tačku iznosiću dokaze da smo apsolutno bili u pravu kada smo tražili njeno razrešenje.
Rezultat rasprave, po mom mišljenju i po mišljenju predlagača, ukazao je da nas je nužda naterala da tražimo razrešenje Nataše Mićić i za taj predlog imamo očigledno podršku velikog broja narodnih poslanika, mnogo veći od onog broja koji je predlog podneo.
Drugo, da je razlog za podnošenje inicijative, pre svega, zaštita parlamenta kao institucije i parlamentarizma uopšte, jer je parlamentarna demokratija pod DOS-om i sa ovakvim predsednikom Narodne skupštine ozbiljno ugrožena.
Treće, da je nije podržao čak ni predsednik Vlade, koji je okrivio što su neki predlozi zakona toliko čekali da se stave na dnevni red, a ona je ta koja dnevni red predlaže, a ne mi, narodni poslanici.
Tri inicijative za smenu ministara: Gaše Kneževića, ministra prosvete, Nebojše Čovića, potpredsednika Vlade i Mihajlovića, ministra policije, nikada nisu stavljene na dnevni red.
Predsednik Vlade je tvrdio da je demokratska tekovina za koju je DOS zaslužan to što o predsedniku Skupštine i o Vladi uopšte možemo da raspravljamo. To, naravno, nije istina. Zaboravili ste da su radikali obarali Vladu Nikole Šainovića, pa je Milošević morao da raspiše one vanredne parlamentarne izbore 19. decembra 1993. godine. Zaboravili ste kako je prošao Božović 1994, kada je pomislio isto to što i vi gospođo Mićić, da je on Skupština i da je on parlament.
I to je uloga parlamenta, da vas na to na adekvatan način upozori i to je ustavno pravo, po Poslovniku, svakog poslanika i niko ne može da se hvali time da nam je nešto omogućio ili nije, jer mi tražimo da nam se omogući samo ono što nam je Ustavom regulisano kao ovlašćenje narodnih poslanika.
Nataša Mićić, kao predsednik Parlamenta, dovela je Skupštinu i poslanike u njoj u poziciju da se vulgarno poigrava sa njima, a to znači i sa demokratijom, koju je shvatila kao diktaturu predsednika prema sebi jednakima. Skupština bi morala biti demokratski oblik uređivanja temeljnih društvenih odnosa, da ima veliku odgovornost, pogotovo u ovom trenutku u kome se Srbija nalazi, u teškim ekonomskim uslovima, jer je Skupština zajedno sa Vladom najodgovornija za negativne tokove, tendencije i posledice kojih je na pretek.
Gospođa Mićić je osoba protiv koje se vodi nekoliko krivičnih postupaka, koji je verovatno dodatno opterećuju, zbog osnovane sumnje da je počinila krivična dela vezana za zloupotrebu ili prekoračenje službenih ovlašćenja, a to su tužbe od strane narodnog poslanika Stevana Kesejića, poslanika Gorana Cvetanovića, Božidara Vučurovića, Steve Dragišića, Tomislava Nikolića i pretpostavljam da ih ima još.
Predsednik Skupštine, koja je u Lustracionu komisiju predložila ljude koje prethodno nije ni pitala da li su spremni da se tog posla uopšte prihvate, ne zaslužuje da bude predsednik Narodne skupštine. Sećate se svi kako je to izgledalo. Nataša Mićić predložila neke ljude, mi se pripremili za raspravu, a onda ti isti ljudi poslali narodnim poslanicima obaveštenje da se tog prljavog posla ne prihvataju. Gospođa Mićić je uvođenjem vanrednog stanja uvela i Skupštinu u vanredno stanje, počevši od zakazivanja sednica, prestanka TV prenosa, jer kome danas možete u Srbiji da objasnite da ona nije bila ta koja je zabranila TV prenos, kao i da ona nije ta koja je te televizijske prenose dozvolila.
Ali, posle prestanka vanrednog stanja na Skupštinu se vanredno stanje i dalje odnosi. Predsednik Narodne skupštine, koji je ugrožavao ljudska prava, verovanto će ukoliko ovaj zakon o lustraciji opstane ili ukoliko neko bude smatrao da ga treba primenjivati, biti prva žrtva Lustracione komisije zbog ugrožavanja ljudskih prava i pre svega prava narodnih poslanika u Parlamentu.
Dokazali smo brojnim argumentima i primerima da je bila pristrasna, neobjektivna i nepravedna, zloupotrebljavajući svoje diskreciono ovlašćenje, i da je dovela do toga da Vlada kontorliše Parlament, umesto da bude obratno. Dozvoljavala je zloupotrebu identifikacionih kartica, što je apsolutno dokazano i u šta veruje svaki građanin Srbije, i time omogućila falsifikovanje glasova da bi zacementirala izbornu volju iz 2000. godine, što je apsolutno dame i gospodo nemoguće, jer ono što je jedino sigurno, a to je da se iz dana u dan izborna volja menja i da građani od izbora do izbora sumiraju rezultate svake vlasti.
Dalje, rasprava je pokazala da nije uspela da koordinnira rad odbora i nikada pri tom nije demonstrirala svoj stav niti bilo koga pozvala na odgovornost. Nijedna od odluka Ustavnog suda nije izvršena povodom spornih poslaničkih mandata, tako da je zahvaljujući njoj ova skupština izgubila svaki legitimitet. Pored toga, Nataša Mićić je i uzurpirala funkciju predsednika Republike, što je Ustavni sud svojom odlukom i dokazao. I u svojim odgovorima na optužbe koje su joj poslanici upućivali pokazala je da je zlonamerna i osvetoljubiva, preteći i onda kada treba da se brani.
Zoran Živković, koji je po ne znam kom osnovu dobio ovde reč da govori o nečemu što se tiče isključivo naše kuće, optužio je dodatno predsednika Narodne skupštine da nije stavila na dnevni red reformske zakone. Doduše, malo je pobrkao neke, nabrojao je neke koje smo odavno doneli, ali joj je stavio to na dušu, što je Skupštinu pretvorila u pijacu i najveći uspeh, mislim složićete se samnom, jeste taj što se Nataša Mićić preselila iz Užica u Užičku i da se tih privilegija teškom mukom odriče.
Bili smo u situaciji da njeno obezbeđenje uklanja narodne poslanike ispred vrata Skupštine Srbije da bi ona mogla u jednom koraku da iz zgrade Narodne skupštine uđe u svoj blindirani BMV. Od koga se to krije predsednik Skupštine, predsednik parlamenta, u kome sede poslanici izabrani od naroda, koji ne bi trebalo ni od koga da se skrivaju, nego da neprestano pred narod izlaze.
Zbog toga, dame i gospodo, za nas predlagače će glasanje koje treba da obavimo biti mera "sposobnosti poslanika da nezavisno od stranačke pripadnosti", jer se ne radi ovde ni o kakvim koalicijama, ovde se radi o odbrani parlamentarizma, prihvate činjenicu i istinu o, kako reče jedan poslanik, potpunom neuspehu vršenja jedne veoma značajne funkcije.
Ovo je ono što sam uspela da izdvojim prateći diskusije i poslanika koji su podržavali predlog, oni su nemušto pokušavali da odbrane Natašu Mićić, i ono što je ona sama o sebi za ovom govornicom ponovo prikazala, dokazala i demonstrirala, što ide u prilog onome da smo iz krajnje nužde, doduše malo kasno, sa ovom inicijativom otpočeli. Ali, nikada nije kasno da narodni poslanici izreknu svoj sud o predsedniku Narodne skupštine i da se slažu da ovakve ličnosti koje se grčevito bore za funkciju, svesne da od toga samo one imaju korist, a svi ostali štetu, treba da se stave na glasanje što pre; to bi bilo dobro.
Nažalost, evo ni gospođu Čomić ne možemo da ubedimo da je po Poslovniku na to obavezna; sačekaćemo, neka to bude i o Božiću. Ostaje za istoriju zapisano sve ono što su narodni poslanici o Nataši Mićić rekli, pa ko se bude jednog dana bavio parlamentarizmom u Srbiji, koji evo ima tradiciju od 200 godina, moći će da je upoređuje sa svima koji su ranije u parlamentu učestvovali i radili na bilo koji način, i bilo je dobro da gospođa Mićić, kao predstavnik tako jedne velike političke partije, oličene samo u visokim državnim funkcionerima, izašla nekad za ovu govornicu i da iznese i neki politički stav, a ne samo da se ponaša kao žandarm koji stoji iza naših leđa i ne dozvoljava da prenesemo samo ono što je glas naroda. Zahvaljujem.

Upravo, dame i gospodo, bez potrebe da odugovlačimo raspravu i rad današnje sednice Narodne skupštine, moram da kažem da sam prvo kao predstavnik predlagača koristila minimum vremena za obrazlaganje predloga. Podsetiću vas da je moje uvodno izlaganje trajalo 57 minuta, da sam se nakon toga, možda dva ili tri puta obratila narodnim poslanicima i to vrlo kratko i konkretno, da su poslaničke grupe uglavnom iskoristile svoje vreme i da je preostalo vreme poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije i to je bio razlog da mi u četvrtak predložimo produžetak rada; i u četvrtak smo mogli da završimo ovu sednicu, da poslanici DOS-a nisu izašli iz Parlamenta i oborili kvorum ispod 126, tako da nije moglo da se glasa.
(Poslanik, sa mesta: Vi ste predlagači, obezbedite kvorum.)

Naravno da je zamerka upućena gospođi Mićić što nije ovde, jer je mnogo lakše govoriti o nekome kada je prisutan, kada ima mogućnosti da izađe i da odgovori i da se odbrani od argumenata koje upućujemo kao prilog našem predlogu za razrešenje predsednika Skupštine - a nije se ni gospodin Pajtić baš mnogo upinjao da odbrani predsednika Skupštine, možda ga je danas ovaj bedž sa Mićunovom kandidaturom za predsednika malo osokolio, ali to je u poređenju sa kandidatom SRS Tomislavom Nikolićem nedovoljno.

Dame i gospodo, prvo bih želela da ukažem na kršenje Poslovnika, a onda bih naravno imala i jedan predlog, pozivam se na član 29. i član 30. Poslovnika. Član 29. propisuje kada predsedniku Narodne skupštine prestaje funkcija i navodi tri razloga, to su: ostavka, razrešenje ili prestankom mandata narodnog poslanika.
Mi ostavku Nataše Mićić nismo tražili ni u raspravi, mada je bilo logično da je ponudi, to bi i predsednik kućnog saveta uradio da ga stanari više puta opomenu da ne radi svoj posao kako treba, ali da je podnela ostavku tog momenta ona više ne bi bila predsednik Narodne skupštine, ta bi se ostavka konstatovala i morali bismo odmah da idemo na izbor novog predsednika. To je nesporna činjenica.
Mandat joj nije prestao, mandat narodnog poslanika, postupak razrešenja je u toku i sasvim je logično da na istoj sednici nakon što završimo raspravu glasamo o tome da li je Nataša Mićić još uvek predsednik Narodne skupštine ili nije, jer član 30. jasno kaže: "Narodna skupština može razrešiti dužnosti predsednika Narodne skupštine pre isteka vremena na koje je izabran, po postupku predviđenom za izbor predsednika Narodne skupštine". I tu bismo morali taj član 30. da povežemo sa članom 15. koji kaže: "Za predsednika Narodne skupštine izabran je narodni poslanik koji je dobio većinu glasova prisutnih narodnih poslanika". Posle onog načina izbora, znate već uobičajeno kako to ide, tog momenta predsednik Narodne skupštine seda na mesto predsedavajućeg.
Ne mogu prosto da zamislim da nakon ove rasprave Nataša Mićić, a ne znajući da li je predsednik ili nije, a to će se pokazati, dakle, kako ste vi zamislili na nekom glasanju za nekih 15 ili 20 dana, sedne opet ovde na ovo mesto i vodi sednicu Narodne skupštine dok mi raspravljamo o poverenju Vlade. To je potpuno kontradiktorno logici i logičkom tumačenju ovog poslovnika. Naravno, mi smo i očekivali da ćete vi imati ovakav stav, da ćete preći preko ove rasprave, pa ćemo glasati kada predsednik to bude odlučio, odnosno kada bude odredio Dan za glasanje. To što ona ima pravo da odredi Dan za glasanje kršeći Poslovnik za neki datum tamo oko Nove godine, to nije dovoljan argument, s obzirom na to da je Skupština ta koja odlučuje o predlogu svakog poslanika, to diskreciono pravo ne može da ostane trenutno predsedavajućem i Narodna skupština mora da se odluči i da se izjasni o predlogu svakog poslanika.
Imali smo predlog Dejana Mihajlova. Ja ponovo taj predlog ovde iznosim - nakon završetka rasprave, tražim da se svi vi izjasnite da li ćemo pristupiti glasanju istog momenta kada rasprava bude završena i taj predlog, gospođo Čomić, zaista morate da stavite na glasanje ako hoćete da se držite Poslovnika. Ja mogu da predložim i da izglasamo da je danas subota i to biste morali da stavite na glasanje.

Gospođo Čomić, vi ste čitajući ove odredbe Poslovnika samo potvrdili sve ono na čemu sam ja insistirala, zato ću ja da vas vratim na član 1. jer vi na ovakav način kršite prava i dužnosti narodnih poslanika. Član 1. lepo kaže da se ovim Poslovnikom uređuje organizacija i rad Narodne skupštine Republike Srbije i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika. Ja i vama, kao i gospođi Mićić kažem, niste vi Narodna skupština. O svakom predlogu bilo kog narodnog poslanika mora da se Parlament izjasni.
Mi samo tražimo da stavite na glasanje predlog - da li je Nataša Mićić predsednik Narodne skupštine ili nije? Ja govirim čistim srspkim jezikom, ne vidim šta je tu nerazumno. To da vi imate pravo da odlučite kada je dan za glasanje, to može da bude oko Božića ili Svetog Jovana, ali mi nećemo da čekamo Svetog Jovana, mi hoćemo sada, jer smo sada o tome radili. Posle kažete mi odugovlačimo raspravu, Skupština i dalje zapada u krizu, parlamentarizam zaista ugrožen, sada i sa vaše strane.
Prema tome, ne vidim zašto vas toliko boli da danas nakon sat-dva, mislim da duže neće trajati rasprava, još jednom vas upozoravam, ne kršite naša prava, u naše ime ne može niko drugi da odluči! Mi hoćemo danas da glasamo jer je neshvatljivo da ukoliko Nataša Mićić danas ne zadobije ponovo poverenje skupštinske većine, vrati se za mesto predsedavaućeg i dalje vodi sednicu, bez obzira koje su tačke dnevnog reda na redu. Prema tome, držite se Poslovnika. Ja razumem da vi kao fizičar ne možete da uđete u logičko tumačenje Poslovnika, niti Poslovnik može baš sve da reguliše. Znate, ni Krivični zakon ne tretira ubistvo sekirom i ubistvo nožem niti iz vatrenog oružja. Neko logičko tumačenje naravno postoji, tako postoji i ovde. Niste striktno predvideli, vezano za predsednika Narodne skupštine, kada mora da se glasa, s obzirom na to da ste uputili na one članove koji govore o izboru predsednika Narodne skupštine, jasno je da kada kod izbora dobije podršku većine, predsednik Narodne skupštine preuzima dužnost. Normalno je da i kada prestaje mandat razrešenjem pre vremena, na koji je izabran, da mora o tome da se glasa i da onda legitimno sedne na to mesto na kome se vi sada nalazite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo od gospođe Mojović mogli da čujemo Gebelsovsku demagogiju starog komunističkog kadra, jer je gospođa Mojović bila sekretar za kulturu još u vreme Tita, pa posle u vreme Miloševića, pa evo i dan-danas, nezamenljiva je potpuno i to joj je dalo za pravo da na ovakav način govori o gospođi Mićić, ne spomenuvši je. Doduše, stavila joj je na teret nešto dodatno što smo mi zaboravili da joj stavimo na teret, jer nismo smatrali da je prekršila zakon u tom smislu, ali sada se postavlja pitanje da li možda ima osnova da i zbog toga tražimo razrešenje gospođe Mićić, jer ako su narodni poslanici primili nešto što nije trebalo da prime i to van onog pravilnika koji postoji, a odobrenje za sve to daje gospođa Mićić i mora da potpiše svaki taj poslanički klub, onda je gospođa Mićić krivično odgovorna i za to. Meni je žao što je gospođa Mojović ovde dodatno optužila gospođu Mićić, jer mislim da se ona u tom delu ipak kretala u okviru svojih ovlašćenja i u okviru pravilnika koja se tiču primanja narodnih poslanika. Pokazala je gospođa Mojović da ne zna šta je posao narodnog poslanika. Posao narodnog poslanika nije da dođe u ovu salu i da pritiska ove "dugmiće" za glasanje i da ubacuje tuđe identifikacione kartice.
Posao narodnog poslanika je da kada god dobije predlog nekog akta od Vlade ili bilo kog drugog poslanika ili poslaničke grupe taj predlog prouči, da pročita mnogo knjiga. Videćete kada budemo razgovarali o Vladi, jer ja sam morala da pročitam bar 10 knjiga, a sve su vezane za ekonomiju, iako sam pravnik po struci i to je ozbiljan rad, jer razgovara se i sa građanima gospodo.
Što se voznog parka tiče, samo da vas upozorim da je vozni park i Vlade i Parlamenta duplo veći nego što je bio pre 2000. godine. Ja sam kao zamenik šefa poslaničke grupe samo jedan jedini put zatražila službeni auto da me odveze kući, jer se nisam fizički osećala dobro, inače dolazim autobusom na posao i odlazim i to svi znate.
Kolege koje dolaze kolima iz svojih mesta u kojima žive imaju pravo po pravilniku da dobijaju nadoknadu za to i tačno se zna po kilometru koliko je to.
Međutim, trebalo bi da znata, a razgovaraćemo o tome kada bude Vlada, kada se o njoj bude raspravljalo, da i ministri čak putne troškove u Vladi naplaćuju, a dolaze službenim automobilima. Ako ne znate koliko je to, mi ćemo vam pripremiti i da tačno vidite iznos, koliko su to ministri naplatili dolazeći na svoj posao, koristeći službene automobile Vlade, a iz džepova poreskih obveznika sebi u džepove, a to je zaista bilo licemerno od gospođe Mojović da nas opominje na to da primamo plate, ono što je, ja mislim po zakonu sasvim normalno, a poslaničke grupe u globalu primaju onoliko koliko su brojne.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam ime gospodina iz Demokratske stranke koji je govorio, jer nikada ranije nije govorio, ali znam da je direktor Javnog preduzeća "Srbijašume", u ime predlagača, naravno izlazim, ne kao predstavnik SRS, za to je ovlašćena gospođa Vjerica Radeta po ovoj tački dnevnog reda, veći deo izlaganja je bila promešena tema. Gospodin je govorio o Vladi, rezultatima nekih prethodnih vlada, ove vlade koja je takođe bivša vlada, samo još ne znaju da je bivša.
Dakle, kada govorite o bivšima, znajte da ste to vi, pa onda malo vodite računa kako govorite. Predsedavajući vas nije vratio na temu, pa sada razmišljam da li da već počnem sa onom drugom tačkom dnevnog reda, da li da počnem da govorim o efektima ove vlade ili da sačekam taj četvrtak kako ste to nagovestili. Ja bih mogla da krenem sada recimo, pa možda vi da se raziđete, a ja koliko materijala imam taman da vas sačekam u četvrtak, televizija neka ne prenosi, meni neće smetati što niste tu.
Verujte za tu tačku dnevnog reda imam barem 10 kilograma materijala i strpljivo ću iznositi sve ono što se stavlja na teret ovoj vladi. Mene najviše brine to što oni koji su vas doveli na vlast sada vama prete sankcijama zbog toga što ne sarađujete dovoljno dobro sa Karlom del Ponte, odnosno sa Haškim tribunalom. S jedne strane, opet Vlada organizuje miting policije, nezabeležen u svetu, da bi zaštitili jednog od generala koji su na optužnici, Sretena Lukića, a u isto vreme po Topčideru i Košutnjaku juri generala Mladića. To je prosto da istrčite iz kože i da se pitate u kojoj državi to živite i ko vodi ovu državu!
Tu vam dolazi sada i Agim Čeku, pa nam lupe dva šamara, jedan šamar Slovenci, jer nas uopšte kao državu ne tretiraju niti priznaju, a drugi šamar ovaj Holkeri koji je dole lepo rekao - vratite Agima Čekua ovde, onaj mu dole salutira, raportira, kao generala ga prima, vratio se čovek u svoju državu, tako oni to gledaju. I mi šta? Ništa. Ima li stida i srama kod ovih koji se nalaze na čelu ove države zbog svih tih događaja koji se dešavaju?
Govori se o nekoj bivšoj vlasti, a ja kažem vi ste bivši - i tačno je da u poslednjih 15 godina društveni bruto proizvod stalno pada, da je 90-tih godina bio 30%, pa je spao na 10%, zna se i zbog čega: zbog sankcija, blokada, međunarodne zajednice, zbog ratova u okruženju, ogromnog broja izbeglica koje smo morali da primimo i da zaposlimo i da nahranimo i da lečimo. Sve je to dovelo do pada društvenog bruto proizvoda, ali zbog čega sada pada taj društveni bruto proizvod.
Zašto gospodo kada je to ista ta međunarodna zajednica koja vas voli i podržava? Šta je sada u pitanju? Još onolike donacije. Kod svake odgovorne vlasti bi se moglo očekivati da uz onolike donacije ima rast društvenog prizvoda barem za 15%, a vi samo ove godine imate pad od 5%. Zalažete se, navodno, za neki proces liberalizacije i šta radimo? Inostrana roba stiže, stižu šporeti, stižu frižideri, dajete kredite za te strane šporete i frižidere i zatvarate naše fabrike. Ali o tome ćemo šire kada dođe to na dnevni red.
Danas je na dnevnom redu ovo, nije čist fotokopir, krađa glasova, ovde u Parlamentu više nema 126 poslanika koji su spremni da podrže predloge Vlade Republike Srbije. Na fotografiji je Milan Marković, predsednik opštine Palilula i Aleksandra Joksimović, zamenik ministra inostranih poslova, kradu tuđe identifikacione kartice, koriste za glasanje. Što kažu - ako koza laže, rog ne laže. Ja se nisam prepoznala malopre u onim babama, baksuzima itd. Mislim da to niste na mene mislili.
Zato gospodo, ako hoćemo da nam bude bolje, Srbiji je zbog naše budućnosti neophodna ozbiljna politika i ozbiljni političari na vlasti, koji odlučno rešavaju probleme. Srbiji je potreban odvažan čovek na mestu predsednika države koji će da sarađuje sa svetom i sa Istokom i sa Zapadom, uspravno, štiteći pre svega nacionalne i državne interese.
Srbiji je neophodan čovek koji će umeti da sačuva našu vojsku, a ne da se ovako ponižava kao što je ponižavate, da se odbrani dostojanstvo i vojske i policije i Srbiji je potreban u ovom trenutku predsednik koji će strogo kontrolisati Vladu, omogućiti građanima Srbije parlamentarne izbore i dati im šansu da izaberu bolji život za sebe i za svoju decu. Ovo ćemo danas ponoviti u Čačku, sutra u Boru, prekosutra u Kragujevcu, a onda u Zaječaru i tako redom na svim mitinzima. Verujte, gospođo Mićić, kad spomenem na mitingu, a do sad smo ih održali 17, ime Nataše Mićić, narod prosto urliče, svi samo kažu - uaaa!