Želela sam da vas podsetim da smo prilikom donošenja zakona 2001. godine u dva navrata i kada su bile izimene 2002. godine, takođe, tražili da u tački 8) člana 11. pored publikacija od posebnog interesa za nauku, umetnost, budu oslobođeni poreza na promet i udžbenici. Znamo koja je cena udžbenika, da je ta cena veoma visoka i ko ima dva ili tri đaka može da izračuna šta bi značilo oslobađanje poreza na promet udžbenika. Praktično bi za jedno dete roditelji imali besplatne knjige, ukoliko bi se država odrekla tog poreza na promet i to bi značilo mnogo za budžet naših građana koji je veoma tanak i koliko vidim, sve je više onih koji kupuju polovne udžbenike i koji na taj način svoju decu opremaju za polazak u škole. Platežna sposobnost je iz meseca u mesec sve manja i trebalo bi da Vlada pokaže malo više razumevanja i da pored ovih izmena u članu 8. gde je predvidela da samo monografske i serijske publikacije budu oslobođene poreza na promet, umesto ranije odredbe da to budu publikacije od posebnog interesa za nauku, umetnost i kulturu, to budu i udžbenici.
Naravno, ova izmena koja se tiče dnevne i povremene štampe, znamo kako je do toga došlo, u onom trenutku kada su glavni i odgovorni urednici u Vladi Srbije vršili pritisak na Vladu da se okanu presije na novinare i novinske kuće i televizijske stanice, u smislu pritisaka da je sve pod cenzurom i da se oslobode tog pritiska, a navodno je to bio neki sindikalni protest pa se tražilo smanjenje i skidanje poreza na promet za štampu.
U obrazloženju vidimo da je to iz razloga navodno, poboljšanja ekonomskog položaja izdavača čime bi se stvorile pretpostavke za bolju informisanost stanovništva i povećanje tiraža, pustite vi novine da pišu ono što misle, pa će one najbolje same urediti to na tržištu i po tržišnom principu se izboriti za što veći tiraž svojim kvalitetom, pa im neće biti veliki izdatak to da plate državi porez.
Ukoliko je tačno ovo, a mislim da je greška, to što ste napisali da je oko 600.000 dinara, mislim da se radi o 600 miliona i to nije neka velika cifra kada se raspodeli na broj kuća koje se bave izdavaštvom ili emitovanjem televizijskog ili radio programa, ali smo naravno, tražili i principijelno ono što smo u tri navrata tražili, da se od poreza na promet oslobodi hrana za odojčad, pelene za bebe, sredstva za održavanje lične higijene beba i odojčadi i odevni predmeti za bebe i odojčad, igračke i oprema za decu do dve godine starosti.
Kao što vidite, išli smo veoma nisko sa starosnom granicom da ne bi opstao onaj argument koji je ministar ranije iznosio da se dosta kalkulisalo sa tim, da se to zloupotrebljavalo kada je to bilo do 14 godina starosti pa su onda proizvođači odevnih predmeta umesto broja 38, 40, pisali 13, 14 i tome slično.
Dakle, nema opasnosti za tako nešto. Naravno, nadali smo se da će Vlada sama shvatiti koja je situacija sa cenom električne energije i da će barem kod one naknade za remont elektroprivrednih postrojenja, a to dodatno opterećuje svakoga od nas, i to sa još 50 dinara po jednom brojilu. Do sada je ta naknada bila, čini mi se 78 dinara plus ovih 50 dinara, to je oko 140 dinara, a plaćamo porez na električnu energiju po svakom utrošenom kilovatu, a gde te pare idu, šta se remontuje kada moramo dodatno i po kom osnovu da platimo još i tu jednokratnu naknadu za održavanje elektroprivrednog sistema.
Dakle, otimačina je stvarno dostigla takve razmere da više ne znamo kome šta zašto i koliko plaćamo, 20% na ionako visoku cenu električne energije plus ovo dodatno opterećenje, to je nešto što je nečuveno i ne verujem da postoji bilo gde u svetu, pogotovu u našem okruženju. Nismo u amandmanu predvideli oslobađanje od poreza na promet ove naknade, ali je barem to moglo da bude bez poreza na promet. Hvala.

Poštovane kolege, bilo bi zaista dobro da nam ministar kaže da li je spreman da prihvati ovaj amandman, s obzirom na to da nemamo izvšetaj Vlade o amandmanima, jer mislimo da je veoma bitno, s obzirom na to da se iza nekih pseudoverskih organizacija krije ogroman finansijski kapital i verovatno Vlada želi da ih oslobodi poreza, ako već nema odlučnosti, nema odgovarajuće mere, a nema ni zakonsku regulativu da se suprotstavi verskim sektama koje su našle pogodno tlo na prostorima naše države.
Verske organizacije kao definicije kod nas praktično nisu zakonski regulisane. Šta je verska organizacija trebalo bi regulisati posebnim zakonom. Evo na ovaj način kako smo to u više navrata kroz pojedinačne zakone uspeli da ugradimo ovde, zahvaljujući razumevanju predstavnika Vlade i poslaničke većine. Ovde takođe ne smemo da ostanemo gluvi na brojne verske sekte koje postoje. One faktički postoje, iako bi imalo i te kako razloga da mnoge od njih budu zabranjene. Ako treba da ih oslobodimo još od poreza na usluge samo im pomažemo da se dodatno finansijski jačaju.
Mi takođe ministre znamo da i u Vladi ima "roterijanaca" koji su predvorje za "masoneriju". Znamo da ima ministara koji su u nekim sektama. To se priča po gradu i ne bih poimence da govorim, ne moram na takav način, ali vi to vrlo dobro znate. Ako su ti lobiji u pitanju trbalo bi da se na nivou Vlade dogovrite hoćete li da podlegnete lobijima ili opštem interesu. Dakle, ovde nije u pitanju samo državni budžet, hoćete od toga imati neke koristi ili nećete, da li ćete ostati bez nekog prihoda ili nećete, već jedan principijelan stav po pitanju verskih sekti, a koje bi taj stav trebalo da dovede do jednog predloga zakona o verskim organizacijama. Mislim da je krajnje vreme da takav zakon uđe u proceduru u Narodnu skupštinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, neko bi hteo, izgleda, nacionalne manjine u geto da stavi, pa da im odredi u koje političke partije treba da se učlanjuju ili želi da ih vrati u neko vreme "ključa", u neko Titovo vreme. Nadamo se da smo to vreme prevazišli i da smo društvo u kome svaki građanin, bez obzira na nacionalnu pripadnost, može da koristi svoja ustavna prava, odnosno da mu bude dostupno svako zanimanje, svako mesto, svaka škola, bez obzira na jezik kojim govori, veru ili nacionalnu pripadnost.
Nije mi se dopala diskusija koja je pre mene vođena za ovom govornicom, jer takvo potenciranje nacionalnih manjina i pitanje nacionalnih manjina, naročito kada je pravosuđe u pitanju, je nešto što je neprihvatljivo sa stanovišta SRS, pre svega, naše mešanje u pravosudni sistem koji mora da bude potpuno odvojena grana, koliko je god to moguće. Sada smo maksimalno pokušali da je izdvojimo, sistemski, zakonski, od Parlamenta, od Vlade, a da li je to zaista tako u stvarnosti, mislim da svi vrlo dobro znate da nije, da je sada veći pritisak na pravosuđe nego ikada do sada i da je partijska pripadnost ili nepripadnost jedini razlog za sve ovo što danas imamo na dnevnom redu.
Prema tome, nema u pravosuđu nikakvog "ključa", ako neko ima sposobnosti i ispunjava uslove javi se na konkurs i ima reference za određeni sud i da ponese neku pravosudnu funkciju. Mislim da niko u ovoj državi to ne bi postavljao kao pitanje, bar mi iz SRS tako gledamo na stvari i tako smo se uvek i ponašali. Vreme "ključa" daleko je iza nas.
Htela sam da se osvrnem, pre svega, na ovaj dopis koji smo danas dobili na klupama od Visokog saveta pravosuđa, koji nas obaveštava da je na sednici održanoj 9. jula 2003. godine doneo odluku da odustane od Predloga odluke od 22. aprila 2003. godine, pa da se za sudiju Vrhovnog suda u Beogradu izabere Vladan Vukčević, advokat. Dobro je što su odustali od ovog, jer jedan advokat da ode direktno u Vrhovni sud, to je stvarno nonsens koji je za nas potpuno neprihvatljiv.
Bilo bi dobro da nam je Visoki savet pravosuđa dao bar neko obrazloženje, zbog čega su odustali i šta se to u ova dva meseca desilo, pa ovaj predlog sada nije sa njihovog stanovišta korektan, odnosno zašto je on 22. aprila bio podoban, odnosno imao sve reference koje se inače zahtevaju za ovako visoku pravosudnu funkciju, a 9. jula je neku od tih referenci izgubio.
To je samo dokaz kako se manipuliše ljudima koji preferiraju određene pravosudne funkcije. Ovo ide u prilog onome da neko vrši uticaj na pravosuđe, tako što na taj način vodi svoju kadrovsku i partijsku politiku.
Takođe, imamo od Odbora za pravosuđe i upravu mišljenje, odnosno izveštaj da Odbor nije podržao predlog Visokog saveta pravosuđa za jedan broj funkcija u opštinskim i okružnim sudovima u Srbiji. Ne znamo kakva će biti sudbina ovog izveštaja i kako će se poslanička većina izjasniti o predlogu Viskokog saveta pravosuđa, a koji se odnosi na ove sudove. Nadam se da će imati u vidu mišljenje Odbora koje bi trebalo da se uvažava. Gospodin Hiber nije uvažio ovaj parlament da nešto o tome kaže.
Evidentno je da imamo predlog Velikog personalnog veća za razrešenje dužnosti pojedinih sudija zbog nestručnog i nesavesnog poslovanja, poslovanja, potenciram, pa zbog toga nam utvrđuje predlog odluke o razrešenju tih sudija. Njih je ukupno 18. Obrazloženje je apsolutno ponižavajuće za Parlament, jer ni u jednoj jedinoj rečenici niti za jednog od ovih 18 sudija Veliko personalno veće Parlament ne obaveštava šta su oni to uradili, odnosno šta nisu uradili, pa je potrebno da dođe do razrešenja. Ovde je jasno da se radi o lustraciji, a ne poznajem zaista nijednog sudiju, uglavnom su svi iz unutrašnjosti. S obzirom na to da nema obrazloženja, imam pravo da sumnjam, poznajući suštinu dosovske vlasti i gospodina Batića, da se radi o lustraciji u pravosuđu.
Pitam se, zašto ovde nema sudije Danka Lauševića, koga eto slučajno poznajemo, sudije Petog opštinskog suda, koji je zbog grubog kršenja materijalnog i procesnog prava i protiv koga je zbog toga podneta inicijativa za razrešenje Visokom savetu pravosuđa, pa i Vrhovnom sudu, Okružnom sudu i predsedniku Petog suda, gospodinu Baćoviću, koji je u međuvremenu postao i predsednik Okružnog suda, a koji je doneo presudu kojom je izrekao uslovnu kaznu dr Vojislavu Šešelju po tužbi Caneta Žapca, a koja je poništena od strane Okružnog suda. Takav Danko Laušević neće da se nađe na ovom spisku nepodobnih, u to sam ubeđena dok je ova Dosovska vlast.
Takođe, imamo Predlog odluke da jedan veliki broj sudija na lični zahtev podnosi i traži da prestane funkcija. To postaje već simptomatično. Nije prvi put da nam se to dešava. Materijal je prilično obiman, a to sve liči na bekstvo iz pravosuđa sudija koji ne žele ili ne mogu da podlegnu uticajima i pritiscima vlasti, kako bi radili onako kako im savest ili pravosudna funkcija ne nalaže.
O lošoj kadrovskoj politici u ovom predlogu, ako ste bolje pogledali i ako je iko pogledao od onih koji će glasati, verovatno, za ove predloge, videćete da se vodi potpuno nakaradna selekcija, da tako kažem, negativna selekcija u pravosuđu koja će nas skupo koštati, jer u konkurenciji ponekad i po desetak kandidata koji preferiraju određenu funkciju ovde, bira se ovde čovek koji nema dana radnog iskustva u pravosuđu. Recimo, posebno su ovde izgleda poželjni vlasti i Velikom personalnom veću advokati za koje ima mesta svuda, pa i u sudovima. Ranije je bilo obrnuto. Ljudi iz pravosuđa odlaze polako u advokate kada su pred penzijom, kada se zamore ili zbog malih plata. Sada jedan advokat odlazi u pravosuđe i zna se na kakvu platu i to je samo po sebi prilično simptomatično.
Podvukla sam takve primere. Ima ih zaista mnogo. Ima i takvih koji su prosto zapanjujući. Recimo; Opštinski sud u Boljevcu, Opačić Miroslava, sekretar opštine, molim vas, SO Boljevac sada se bira za sudiju Opštinskog suda u Boljevcu.
Mogu misliti koliko ima stručnih saradnika u samom sudu, a koji možda nikada neće zbog toga što nisu u nekoj političkoj partiji da dožive da budu izabrani za sudiju.
Zato, evo, za sudiju Okružnog suda u Zrenjaninu se bira izvesna Mađarov Radoslava, a za koju slučajno znam da je Prijićeva rođaka, u konkurenciji mnogo starijih i iskusnijih sudija, pa sam tu mogla da vidim neku vezu koja ukazuje na postojanje i nepotizma u ovom sistemu.

Pravo da vam kažem mogla bih da pričam tri sata o ovoj problematici, ali se nešto mislim i što da vam pričam. Eto vam tih deset minuta, što pre izglasajte. Ako što pre uradite to bolje po sve nas. Neka ide sve u propast, pa da idemo konačno na te izbore i da se narod ratosilja.

Poštovane kolege poslanici, moji prethodnici su negodovali zbog objedinjene rasprave ova tri zakona. I ako smo mogli da objedinimo raspravu po dva poreska zakona, potpuno je neprirodno da Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori bude u setu ovih zakona. Jedina zajednička nit sa ova dva zakona jeste taj što je predstavnik Vlade isti. Ako je to racionalnije i ekonomičnije onda da prihvatimo i taj razlog za objedinjenu raspavu i da prokomentarišemo i taj zakon.         Ja bih od njega i počela svoju raspravu.
Jer, Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori, kao garantu prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, po zajmu Republičkoj direkciji za puteve jeste Predlog zakona koji pre svega utvrđuje da je Republika Srbija kontragarant Srbiji i Crnoj Gori i da preuzima obavezu izmirivanja duga Republičke direkcije za puteve prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Taj zajam iznosi 76 miliona evra i određen je za finansiranje projekta obnove puteva u Republici Srbiji.
Za sprovođenje ovog zakona rečeno nam je od strane Vlade da je potrebno obezbediti potrebna finansijska sredstva u budžetu, ali nam nisu rekli ni koliko ni kako. Takođe tražim prevashodno hitan postupak, jer je očigledno da su tenderi za izvođenje radova na ovim projektima već prikupljeni i da je potrebno da se što pre odluči za šta će se ovi krediti koristiti i ko će ove radove izvoditi. Nadam se samo, mada ministar nije ovde da nam to i potvrdi, da će ovi radovi, u sklopu zakona koji smo imali već u proceduri i to u ovoj novoj sednici, biti proglašeni javnim radovima i da će na taj način mnogi koji su na evidenciji nezaposlenih moći da pronađu posao i da će imati dodatne Ävajde od ovog kredita.
Mi smo već imali u dva navrata, čini mi se, predlog ovakvih zakona, gde smo bili u situaciji da damo kontragaranciju za zajam koji je dobila Republička direkcija za puteve. Ovde se očigledno radi o povoljnom kreditu, koji ima rok otplate od 14 godina; da će se otplaćivati od 17. novembra 2006. godine, s tim što kamate, kako sam ja shvatila, počinju da se plaćaju odmah, i to je moja zamerka Vladi što nam u obrazloženju nikada ne kaže koliko ta fiksno kamata tačno iznosi, i kada počinje plaćanje kamata na ove kredite!
Jednostavno ne možemo da odbacimo ovaj predlog zakona. Ukoliko Vlada smatra da je to jedini način da se kredit dobije, a očigledno jeste, tu su dogovori već završeni sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, samo se postavlja pitanje kako će se ti novci utrošiti i na koje putne pravce će se utrošiti, ko će te poslove dobijati? Nadamo se ne onako kako je to do sada bilo, neko poput Čumeta, nego velika građevinska preduzeća koja imaju veliki broj nezaposlenih i koji vape za poslom.
Ukoliko to bude slučaj onda neke Ävajde od tog kredita možemo i da imamo, jer to na neki način pospešuje ovu granu privrede koja se bavi građevinskim poslovima; veliki broj ljudi tu biva zaposlen i ostvaruje platu, a to znači dodatne pare u budžetu od poreza i doprinosa. Valjda ćemo jednom imati i izveštaj Vlade po tom pitanju pa ćemo to znati. A, saznaćemo, verovatno iz štampe, ko koje poslove dobija, ko na kojim putevima radi, sa čijom opremom radi?!
To je do sada uglavnom bilo plodno tle za raznorazne malverzacije ali se nadamo da su poučeni primerom iz bliske prošlosti ljudi iz Vlade odustali do takvog načina rada i da će ovo krenuti nekim legalnim tokovima, da naša građevinska preduzeća, koja imaju i operativu i stručni kadar, dobiju, naravno, na tenderu ove poslove i da od toga svi imaju neke koristi.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, mi smo Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji doneli krajem 2002. godine, s tim što je on počeo da se primenjuje 1. januara 2003. godine i imali smo u dva navrata izmene i dopune ovog zakona. Razlog za ovu izmenu, pored nekih tehničkih poboljšanja samog teksta, jeste što smo u međuvremenu doneli Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar i što se pokazalo kao neophodno da se i zaloga reguliše na neki način ovim zakonom.
Takođe se predlaže produženje roka za podnošenje prijave za evidenciju imovine i uređuju ovlašćenja poreske uprave u postupku po podnetim prijavama, u funkciji povećanja fiskalne discipline i efikasnosti rada poreske uprave, predlaže se i proširenje ovlašćenja poreskog inspektora u toku poreske kontrole, kao i poreske policije u predkrivičnom postupku.
To je ono sa čim mi ne možemo nikako da se složimo i što smo pokušali amandmanima da ispravimo, jer smo došli u situaciju, sa ovakvim predlogom Vlade, da stalno imamo neke specijalne snage policije, odnosno parapolicijske snage. To ide već toliko daleko da više ne znamo u okviru MUP-a šta ko radi, a pored toga stvaramo i poresku i finansijsku policiju što je previše i od čega bi trebalo da se odustane, s obzirom na to da u ovoj državi jasno treba da se razluči ko šta radi i po kojim ovlašćenjima - da ne dajemo ingerencije MUP-a poreskoj policiji ili poreskom inspektoru.
To je dodatna presija i utiče na nesigurnost poreskih obveznika a takođe je teže izvršiti kontrolu, odnosno stvara se pogodnije tle za one negativne pojave koje se rađaju kod onih koji imaju veoma, veoma široka ovlašćenja, kao što je to ovde slučaj.
Šta je novina ovde? Kod člana 7. da su službena lica i sva druga lica koja učestvuju u poreskom postupku dužna da, kao službenu tajnu, čuvaju, pre je to bio PIB, ovaj identifikacioni broj, a sada to ne predstavlja službenu tajnu. To je jedno poboljšanje teksta koje ne možemo ni da kritikujemo. Takođe se popravio tekst u članu 26. gde se taj jedinstveni poreski broj kvalifikuje kao jedinstveni i jedini broj fizičkog lica, preduzetnika i pravnog lica za sve javne prihode i zadržava se do prestanka statusa poreskog obveznika, što je jedino logično.
Tu je bio jedan amandman - kada smo o ovom amandmanu razgovarali, prilikom njegovog usvajanja, i očigledno je Vlada sada shvatila da smo bili u pravu i da je potrebno na ovaj način regulisati taj poreski jedinstveni broj.
Međutim, novina koja kaže da ako poreski obveznik ne prijavi sve kasnije izmene poreska uprava rešenjem oduzima poreskom obvezniku taj dodeljeni poreski broj, po našem mišljenju, nije dobro rešenje, jer on bez tog poreskog broja ne može da radi. Praktično dolazi do zaustavljanja njegovog poslovanja, a to ima štetne posledice ne samo po poreskog obveznika nego i po samu državu koja treba da ostvari dodatne prihode na osnovu njegove delatnosti.
Član 67. reguliše kako se plaća porez. Odustalo se od prinudnog rada. Ako se sećate mi smo kritikovali to da može porez da se plati i u radu, materijalu ili uslugama, u skladu sa poreskim zakonom i na njemu "zasnovanim propisima". To smo okvalifikovali kao prinudni rad u nekom vidu i od toga se sada odustalo, ali se odustalo i od toga da se može platiti porez "prodajom stvari nadležnom državnom organu, na način i pod uslovima koje, u skladu sa poreskim zakonom, na predlog ministra, propiše Vlada."
Imam utisak da se tu radi o stanovima i da je Vlada rešila stambene probleme svih članova Vlade i zaposlenih u Ministarstvu pa sad ne želi da na taj način kompenzira poreske obaveze određenih poreskih obveznika. Mislimo da je to pogrešno, da treba dozvoliti poreskim obveznicima da na ovaj način koji je u stvari jedan vid kompenzacije, a kompenzacija se zadržava kao način plaćanja poreza, da se zadrži, jer na taj način niko ne gubi a svi dobijaju.
Vlada ima potrebe uvek za rešavanjem stambenih problema, ne samo članova Vlade nego pre svega tu mislim na MUP, na policiju: mislim da ima samo oko 20.000 zahteva zaposlenih u MUP-u koji su iskazali potrebu za rešavanjem stambenog problema, pa ako određene firme imaju mogućnost da na ovaj način kompenziraju svoju obavezu plaćanja javnih prihoda treba im to i dozvoliti.
Pored toga, ono što nam se najmanje dopada i što najviše kritikujemo i pokušavamo našim amandmanima da ispravimo, a to ćete videti u raspravi u pojedinostima, to je način prinudne naplate. Jer sada Vlada ovde predlaže da, ako dužnik, ne izvrši plaćanje, po dospelosti, Poreska uprava vrši prinudnu naplatu iz novčanih sredstava sa računa dužnika poreskog obveznika, u skladu sa članom 95. ovog zakona".
To se dnosi i na novčana i na nenovčana potraživanja, a smatramo da poreska policija i finansijska policija ne mogu da imaju tako široka ovlašćenja koja se tiču i mogućnosti privremenog oduzimanja sredstava za automatsku obradu podataka; recimo, ako se podaci na taj način vode kod poreskog obveznika i da je neprihvatljivo da se kod otkrivanja poreskih i krivičnih dela i njihovih izvršilaca poreskoj policiji daju ingerencije da privode i dovode navodnog osumnjičenog za izvršeno neko krivično delo iz ove oblasti.
Pored toga što smatramo da krivična dela ne treba da budu regulisana ovim zakonom, nego isključivo jednim krivičnim zakonom, neprihvatljivo je zaista, ono samo što je u nadležnosti MUP-a i što mora da ostane samo u nadležnosti MUP-a, a što se tiče lišavanja slobode i prinudnog dovođenja osumnjičenog, da sada bude i u nadležnosti poreske policije.
To znači da poreska policija mora da bude naoružana. Ona nema obavezu da ovo radi u saradnji sa MUP-om. To je nešto što apsolutno nije prihvatljivo sa stanovišta našeg pravnog sistema, iako se možda gospodinu Đeliću to čini ovako možda racionalnije, efikasnije. Njemu je u interesu samo da se javni prihodi prikupe, ali moramo da se držimo nekih pravila i da se zna ko je za šta u ovoj državi nadležan.
Interesantno je da je članom 186. u kome je intervenisano - "poreski obveznik, fizičko lice i preduzetnik dužan je da u roku", sada "od deset meseci", a ranije je bilo šest meseci, "od dana početka primene ovog zakona podnese Poreskoj upravi prijavu za evidenciju ukupne imovine". Sećate se, to je bila novina, ukoliko je ta imovina u vrednosti od 20 miliona dinara.
Ovde imamo produžetak roka i retroaktivnost u ovom članu, jer se traži, vidim amandmanom poslaničkog kluba DOS - Reforma Srbije, da se taj član primenjuje od 1. jula ove godine, a ovde nemamo u Predlogu zakona da je neophodno utvrditi opšti interes za tako nešto, i ovom prilikom upozoravam na tu činjenicu, jer mislim da imamo vremena da to usaglasimo sa zakonom i da ne radimo onako kako ne treba, mada nam se to često dešava.
E, sada, što se tiče imovine koja podleže ovoj obavezi da se prijavi, a koja čini ovih 20 miliona dinara, ostaju te nepokretnosti: akcije, oprema za obavljanje samostalne delatnosti, ali se brišu umetnički predmeti koji često imaju ogromnu vrednost. Ne znam pod pritiskom koga se to radi i ne vidim nijedno obrazloženje koje je Vlada dala u prilog tome, da li je to pod pritiskom gospodina Karleuše koji tim umetničkim predmetima u ogromnoj vrednosti raspolaže, verovatno numizmatičke vrednosti, ali ne bismo morali da podlegnemo pojedinim lobijima i interesima ljudi koji su bliski vlasti.
U članu 188. potrebno je da se kod založnog prava pribavi dokaz da nije dobro predvideti neki institut, pre nego što je on zakonom regulisan. Mi smo imali već kod ovog zakona, ako se sećate - predviđeno založno pravo na pokretnim stvarima, očigledno nije regulisano na način na koji je to dobro, odnosno taj način je u nesaglasnosti sa Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima, koji smo kasnije dobili. Kada smo raspravljali o tom zakonu tada, govorili smo da je nemoguće nešto regulisati, normirati pre nego što se donese poseban zakon i određeni institut uvede u naše zakonodavstvo. Preko toga se tada prenebreglo onako kao nevažno, međutim, evo, sada se pokazala potreba da se čitav taj član koji je regulisao založno pravo preuredi, odnosno vidim da je potpuna izmena izvršena u tom pravcu. Toliko o zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na promet - opet potreba da se ovaj zakon menja zbog Zakona o finansijskom lizingu koji smo naknadno dobili i ovde neki izuzeci po pitanju finansijskog lizinga, a tiče se motornih vozila i plovnih objekata koji podležu obavezi godišnje registracije; tu je obveznik poreza, primalac lizinga, a znam da su postojali pritisci na Vladu da se taj porez plati tek nakon potpune isplate naknade, lizing naknade, odnosno ako si kupio automobil na lizing u periodu na četiri godine, isplaćuje se, da se porez plati, tek nakon te četiri godine, a Vlada očigledno nije baš podlegla tom pritisku, iako su se neki finansijski lobiji već upustili u ovaj posao i računali na tu mogućnost.
To bi, naravno, bilo značajno za onog poslednjeg kupca na koga se preliva sva obaveza plaćanja poreza i...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)

Evo, vidite da je 20 minuta zaista malo da se..

Ne, ne, 21 minut, svejedno, ja nisam uspela da se dotaknem..

.. ovog zakona u potpunosti, ali pošto smo podneli amandmane na ovaj zakon, u raspravi u pojedinostima, imaćemo prilike da sve naše primedbe iznesemo. Nekorektno je zaista spajati raspravu o tri zakona u 20 minuta i koliko god sam se trudila da budem kratka i koncizna, nisam uspela da se dotaknem ovog jednog zakona. Hvala.

Poštovane kolege, članom 7. se interveniše u članu 93. Zakona, pardon, članom 7. u članu 93. tražimo da se rok od 30 dana koji je određen kao rok za prodaju, ukoliko je došlo do prodaje zaplenjene pokretne stvari, i ostvari se veća cena od iznosa poreske obaveze, razlika se vraća poreskom obvezniku u roku od 30 dana, a kamata se obračunava u korist poreskog obveznika po isteku tog roka u skladu sa članom 75. ovog zakona, da se ovaj rok smanji na deset dana.
Ovo je bio naš amandman i kada se donosio Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji još prošle godine, jer smatramo da nije u redu da država vodi računa samo o svom interesu, odnosno o svom budžetu i kada je potrebno da pare uđu u budžet, onda su ti rokovi odmah, kao recimo, kada su na računu poreskog obveznika obezbeđena sredstva, nosilac platnog prometa izvršava poreski nalog do kraja radnog dana, a najkasnije u roku od 24 časa od prijema naloga, ali kada treba poreskom obvezniku da se vrati ono što je njegovo, odnosno ono što je preostalo nakon naplate potraživanja, onda je tu rok od 30 dana.
Mi smatramo da za to nema razloga, da može da se obezbedi efikasnost, nema nijednog racionalnog razloga, sem namere da se ta sredstva zadrže i da se ona obrću na račun onog kome treba da se vrate, odnosno na račun poreskog obveznika. Nelogično je da se poreskom obvezniku zaračunava kamata ako zakasni jedan jedini dan za izmirivanje poreskih obaveza i to po stopi od 0,02% dnevno, a da prilikom vraćanja novca poreski obveznik može čekati 30 dana bez naplate kamate.
To smo, dakle, i ranije zamerali predlagaču zakona i pokušali da amandmanom izmenimo. To tada nije uspelo, evo, ponovo sada skrećemo pažnju ministru koji, naravno, nije ovde i nije zaiteresovan za amandmane, nemamo ni odgovor Vlade, ali nije loše da se razmisli o ovome, jer kada donosimo poreske zakone, moramo, pre svega, da mislimo o poreskom obvezniku, jer ako nema njega, nema ni državnog budžeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, cela Glava II. praktično razrađuje član 2.  - "Poslove zapošljavanja", a između ostalog i posredovanje za rad u inostranstvu. Moram da priznam da smo u prvom čitanju ovog člana nekako prešli preko stava 3, jer je bilo nejasno da li se iza toga kriju neke agencije koje će biti osnovane u inostranstvu kao isturena odeljenja naše Nacionalne službe ili su to ove agencije koje su u privatnom vlasništvu. Došli smo do zaključka da su ovo verovatno te agencije koje će kao isturena odeljenja u inostranstvu zapošljavati radnu snagu iz naše zemlje.
Nije ništa sporno i do sada je tržište rada posredovalo u zapošljavanju u inostranstvu, ali ne znam da li su postojale te kancelarije u inostranstvu. Mislim, gotovo sigurno da nisu, s obzirom na to da bi bilo veoma skupo za našu državu; zakon je restriktivan u odnosu na nezaposlene i u onom delu koji se tiče njihovih prava po osnovu nezaposlenosti, a razlog tome jeste nedostatak para, ništa drugo.
Ako budemo u svim onim zemljama koje su aktuelne za zapošljavanje naše radne snage otvarali agencije ili u gradovima koji su tako interesanttni, onda će to biti veliki namet za naš budžet i našu državu, tako da ukoliko smo pogrešili, ukoliko se to ne odnosi na to, onda ova primedba, obrazloženje uz ovaj amandman, ne stoji. Ali bez obzira na to smatrali smo iz pravno - tehničkih razloga da nije potrebno da se u stavu 3. ponavlja nešto što je već rečeno u članu 2. i to vrlo eksplicitno - "posredovanje za rad u inostranstvu". Dakle, nema potrebe da se u članu 22. ponovo o tome govori kada se objašnjava pojam posredovanja.
Ovako, metodologija samog zakona je ista kao i kod svih ostalih koje dobijamo iz Vlade Srbije, kao da ispod jednog čekića zaista izlaze. Ovde jedino nismo dobili leksikon reči i izraza. Valjda ste toliko imali u vidu da barem ovu problematiku poznajemo, pa nas niste uputili na korišćenje leksikona ili rečnika. Dakle, iz ovog razloga što i sam član 2. govori o posredovanju u zapošljavanju i posebno o posredovanju u zapošljavanju u inostranstvu, nema potrebe da se u članu 22. stav 3. ponovo decidno iznosi.

Ne znam šta je bila ideja predlagača, kada je u članu 23. koji govori o postupku posredovanja u zapošljavanju, u stavu 2. naveo da Nacionalna služba može, ako postoji sumnja u zdravstvenu sposobnost da uputi nezaposlenog na ispitivanje zdravstvene sposobnosti.
To je praktično neizvodljivo i to je nešto što ne može ni da se toleriše ni prihvati da bilo ko od nas sutra ako ostane bez posla, ode na šalter, a tamo mu neki šalterski radnik kaže - ne deluješ mi baš najzdravije ili nisi baš najčistiji, hajde ti lepo kod lekara. Ne mogu da shvatim uopšte kako ste vi to zamislili da se to uradi, pogotovu kada prilikom zapošljavanja vi morate da odnesete lekarsko uverenje da li imate opštu zdravstvenu sposobnost imate delimičnu zdravstvenu sposobnost za rad, a ako ste invalid, takođe, možete da se zaposlite sa smanjenom radnom sposobnošću i vi dobijate lekarsko uverenje gde sve to lepo stoji.
Dakle, to je uslov za zasnivanje radnog odnosa, ne može da bude uslov za prijavljivanje Nacionalnoj službi, za konkurisanje ili učestvovanje na konkursu. Ja učestvujem na konkursu, nisam zdravstveno sposobna, a oni kažu - izvinite gospođo, nama takvi frustrirani ne trebaju, trebaju nam neki zdraviji i mlađi ili šta ja znam; trudnoća može da bude razlog za mnogo štošta.
Kako će to Nacionalna služba da radi i zašto to ona da radi, jer ovo je krajnje ponižavajuće za nezaposlenog koji je radio, ostao bez posla, dođe da se interesuje, da li ima negde otvorenih radnih mesta, a onda mu tamo neki šalterski radnik kaže - idite ponovo i izvadite zdravstveno uverenje da ste sposobni za rad.
Bilo bi lepo kada biste nam rekli, u obrazloženju to niste rekli, a nismo dobili ni odgovor Vlade povodom naših amandmanima, pa ne znamo zašto se pojedini amandmani ne prihvataju, jer da to imamo, bilo bi nam još lakše da argumentujemo ili da dajemo protivargumente vašim argumentima. Ovak ostaje jedna gola pravna norma koju mi možemo da tumačimo ovako ili onako, a na vama je da nam kažete šta ste zaista time hteli.

Članom 27. poštovane kolege, regulisano je ko je obavezan da naknadi troškove Nacionalnoj službi za posredovanje u zaposlenju; u stavu 1. je jasno rečeno da je to obaveza poslodavca. Već u drugom stavu imamo izuzetak da, kada zaposleni traži zaposlenje on mora da snosi troškove posredovanja. Ne verujem da su to neki veliki troškovi ali, iz razloga da svi moraju da budu podjednako tretirani u svijim pravima i obavezama, smatramo da zaposleni ne može da bude u nepovoljnijem položaju ukoliko traži promenu zanimanja, jer on promenu zanimanja može da traži i zbog toga što ne radi odgovarajući posao ili posao koji nije u skladu sa njihovom stručnom spremom, pa je na taj način ovde u nepovoljnijem položaju u odnosu na nezaposlenost.
Stoga smo tražili da se briše stav 2; a u stavu 4. se krije nešto što nikako ne bi smelo da stoji "usluge iz oblasti zapošljavanja koje nisu utvrđene ovim zakonom"- koje su to usluge koje nisu utvrđene ovim zakonom? Nacionalna služba može da obavlja uz naknadu, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije".
Ne samo što je sporno i to da Vlada može da utvrđuje visinu naknade ako je nešto poverila Nacionalnoj službi i ako ta Nacionalna služba njoj odgovara, ako se odobrava od strane izvršne vlasti sve što ta Nacionalna služba radi, onda je nepotrebno da se Vlada nekim podzakonskim aktom sada meša u rad Nacionalne agencije i utvrđuje tu nadoknadu. Nego se postavlja jedno mnogo važnije pitanje - šta je to što nije sadržano u članu 2. a ova Nacionalna služba može da radi?
Po našem mišljenju Nacionalna služba ne može da obavlja nijednu usluga koja nije utvrđena ovim zakonom. Ako ste smatrali da treba još nešto da joj se stavi u nadležnost onda je to trebalo da bude sadržano u članu 2. A, ovako široko ostavljena odredba, gde Nacionalna služba može da se pojavi ovde i kao neka profitabilna služba prosto je neprihvatljivo.
Dakle, ne znamo šta se krije iza toga da Nacionalna agencija može da obavlja i neke poslove koji nisu utvrđeni ovim zakonom. To bi bili nelegalni poslovi. Jer, ovaj zakon se i donosi zbog toga što se jasno i decidno kaže šta je posao Nacionalne agencije. Sve što ovde ne piše ovo je osnov za njeno postojanje i njen rad i sve što ovde ne piše ona ne može da radi.
Prema tome, nema ništa prirodnije tj. ovaj amandman ima potpuno opravdanje koji se tiče brisanja stava 4. ili neke izmene koju je Vlada nakon što je videla ovaj amandman mogla da podnese i da reaguje. Ovako stoji na stanovištu da će sve ono što Nacionalna služba bude radila a što nije regulisano ovim zakonom biti nelegalan posao.

Glava III odnosi se na Donošenje i sporovođenje programa i mera aktivne politike zapošljavanja.
U stavu 1. čl. 31. smo amandmanom tražili da se brišu reči "uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije", ne zbog toga što smatramo da Ministarstvo i ministar ne treba da sarađuju sa ovim savetom, ako su ga već ustanovili nekim svojim aktom, može ministar da se savetuje sa kim god hoće i poželjno je da se savetuje i da prikuplja mišljenja i stavove, da konsultuje nauku i statistiku i koga god hoće.
Nije dobro da u jednoj pravnoj normi stoji da ministar treba uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta, a koji se ovde sada stavlja u ulogu iznad Ministarstva i ministra.
Možda je moglo na neki drugi način da se kaže, uz konsultaciju ili obavezno uz prethodnu konsultaciju, ili nešto tako, ali nije dobro da stoji ovako kako stoji, jer devalvira Vladu samu i ministra kao člana Vlade, koji je najviši i na čelu tog državnog organa.
Smatramo, pored toga što čitav član govori o tome da teritorijalna autonomija i lokalna samouprava donose svoj program, a ti programi moraju da budu u skladu sa programom Vlade, program mora da sadrži, pa po stavkama nabrojano ovde ima 10 stavki. Nemamo ništa protiv nijedne od ovih, s tim što smatramo da je čista demagogija zaista ovo što stoji u tački 3) i 4), jer pre svega svima je pod jednakim uslovima i po našem Ustavu i po ovom zakonu dostupno svako radno mesto, ukoliko, naravno ispunjava te uslove. Ne znam zašto ovde (tačka 4) stav 5.), pripadnici etničkih manjina, kod kojih je izraženija stopa nezaposlenosti. Danas je izražena stopa nezaposlenosti u Srbiji tolika, pa ako budemo još to sada delkali, pa računali po etničkoj pripadnosti koliko je i gde će nas to odvesti.
Zapošljavanje izbeglih i raseljenih lica, takođe na izvestan način diskriminiše, ljude koji pripadaju ovim kategorijama, tako da smo smatrali da, s obzirom na to da član 8. vać reguliše, potpuno je suvišno da u članu 31. u ovim stavkama koje se tiču toga šta sve program treba da sadrži, da treba da izbegavamo ove podele i praktično, priznanje da je do sada tako nešto postojalo, a pouzdano znam da tako nešto zaista nije postojalo. Vi znate, svakom poslodavcu je dozvoljeno da bira koga će da zaposli...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
... završavam. Znači, koga će da zaposli, a sam zakon štiti one koji traže posao da mogu da traže nadoknadu ili da ospore sve to, ukoliko smatraju da su bili diskriminisani.

Kolege, već tri dana obećavam ručak ko uspe da nasmeje gospođu Čomić. Evo, Nataša je sada to uspela i moram da je vodim na ručak.
Član 32. je, uz obrazloženje koje Vlada daje u samom zakonu, kontradiktoran obrazloženju, tako da je apsolutno nejasan. Iz obrazloženja bi se reklo da Nacionalna služba ima usavršenu organizaciju rada i obučen kadar i da je osposobljena za sprovođenje programa zapošljavanja, a agencija to mora da radi na osnovu raspisanog poziva za dostavljanje ponuda, jer nema kadar i nije obučena za to.
Međutim, u članu 32. stoji nešto sasvim drugo. Programe donosi Nacionalna služba, teritorijalna autonomija i lokalna samouprava. Oni jedni sa drugima moraju da budu usaglašeni, a u stavu 3. stoji da Vlada, odnosno nadležni organ teritorijalne autonomije i lokalne samouprave za sprovođenje tih poslova, odnosno za donošenje programa, raspisuje javni poziv za dostavljanje ponuda.
Od koga ponude? Koje su to sada službe? Neke privatne agencije, ne znam ni sama ko bi mogao da ponudi program zapošljavanja koji bi bio u skladu sa programom Vlade, i zašto se to uopšte predviđa, zašto to lokalna samoupravna ne može sama da uradi, uz pomoć ove nacionalne službe. Sada neko treći, van te privatne agencije, van lokalne samouprave, van Nacionalne službe pravi neki program zapošljavanja. Gde je ta pamet? Gde je skoncentrisana?
"Vlada, odnosno nadležni organ teritorijalne autonomije i lokalne samouprave za sprovođenje poslova iz stava 2. ovog člana raspisuje javni poziv za dostavljanje ponuda". Stvarno ne znam šta ste hteli da kažete. Možda je to moglo da se kaže prostije, a ovako niste barem u obrazloženju rekli šta je to i na šta se odnosi. Pored toga što je potpuno konfuzno mislim da je i suvišno. Uostalom, zna se ko treba program da donese, da ovaj na lokalnom nivou i na nivou teritorijalne autonomije mora da bude u skladu sa nacionalnim i Vladinim programom, a ko će da ga donese to može da bude regulisano Zakonom o lokalnoj samoupravi. Uostalom, sigurno i u ovoj oblasti postoji nadležnost lokalne samouprave.

Evo, poslanička grupa SRS bi htela da podrži ovaj amandman, jer smo inače navikli da dobijamo od predlagača, odnosno od Vlade ovakve norme gde stoji alternativa, tj. stoji mogućnost. Čim postoji mogućnost, to je dobro tle za neke zloupotrebe, i mislimo da to nije dobro i da ovo treba da se izbriše. Dakle, ne može da stoji - "može da ostvari subvenciju".
Vi ste možda mislili, možda poslodavac neće da traži subvencu. Možda mu nije potrebna, pa ste onda ostavili njemu na volju da on to traži od Nacionalne službe ili da od toga odustane. Međutim, i ako ste to mislili nije dobro da ovako stoji. U svakom slučaju, amandman je zaista opravdan. Na taj način bi značio sigurnost za poslodavca koji zapošljava nekog sa suficitarnim zanimanjem ili za čijim zanimanjem ne postoji ili postoja mala potreba. On bi unapred znao da je oslobođen plaćanja ovih doprinosa u trajanju od 12 meseci.
Ako stoji "može", onda znači da će neko u Nacionalnoj službi da procenjuje da li ta određena firma, odnosno taj poslodavac treba to da ostvari ili ne treba. Mi još jednom savetujemo Vladi da prihvati ovaj amandman, i narodnim poslanicima da u Danu za glasanje odluče u tom pravcu. Amandman ima opravdanja, i što se nas tiče bilo bi dobro da jedanput neko izađe iz Vlade, odnosno ministar da nam kaže zašto neki od ovih amandmana neće da prihvati.