Ovaj zakon, koji nosi naslov Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, u stvari je  zakon o tužilaštvu za ratne zločine, službi za otkrivanje ratnih zločina, veću za ratne zločine, posebnom odeljenju za obavljanje administrativno - tehničkih poslova, posebnoj pritvorskoj jedinici, i neka pravila postupka koja uvode videokonferencijsku vezu i zaštitu podataka svedoka i oštećenog, favorizacija onih koji će raditi po ovom zakonu sa uvećanjem plate od tri puta i uvećanjem radnog staža.
Naravno, zakon mora da predvidi sredstva za rad ovih novoosnovanih organa. Zakon članom 19. to reguliše, odnosno stavlja obavezu ministarstvu nadležnom za pravosuđe da obezbedi odgovarajuće prostorije i sve druge tehničke uslove potrebne za efikasan i bezbedan rad tužilaštva za ratne zločine, veća za ratne zločine, posebnog odeljenja i posebne pritvorske jedinice.
Dakle, pored toga što ovaj zakon iz nekih suštinskih razloga, pa i političkih i stručnih, ne treba da postoji, ne treba da egzistira u našem pravnom sistemu, to smo već u načelnoj raspravi u više navrata rekli, osumnjičenima da su vršili eventualne ratne zločine može da se sudi po važećem Krivičnom zakonu, po važećem Zakoniku o krivičnom postupku. Ovaj zakon se odnosi na ta krivična dela. Ne treba samim nazivom prejudicirati činjenicu da, navodno, u Srbiji ima sijaset ratnih zločinaca, ono što bi svima onima koji nam dobro ne misle i te kako odgovaralo.
Još jedan argument protiv ovog zakona jeste i to što su potrebna dodatna finansijska sredstva, i to ne mala finansijska sredstva, u trenutku kada para u budžetu nema.
Vi ste sad uveli čak i nekih 50 dinara, koje plaćamo po jednom brojilu za električnu energiju, za remont hidroelektrana i na tih 50 dinara ide 20% poreza, pa je to 60 dinara. Ali više ne znate od koga mogu da se uzmu pare, ne znate kako da budžet napunite. Neprimereno je da ovako deficitarnom budžetu, ne znam koji je ovo zakon po redu, utvrđujemo u toku godine osnivanjem nekih novih organa, organizacija, agencija, direkcija i ne znam čega sve još, što iziskuje velika finansijska sredstva. Do kraja godine, znači za jedan kvartal, potrebno je obezbediti oko 252 miliona.
U obrazloženju sigurno nismo dobili potpunu sliku oko toga koliko je sredstava potrebno, jer u obrazloženju nam Vlada kaže da je za sprovođenje ovog zakona potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu za rad tužilaštva, veća, posebnog odeljenja, posebne pritvorske jedinice - 50 miliona dinara do kraja 2003. godine, a takođe za rad službe za otkrivanje ratnih zločina, a to je opet neka posebna policija.
Jutros gledam ovu žandarmeriju, prolaze ulicom iz policijske stanice na Čukarici, na prednjem sedištu sedi žandar sa dugim cevima izbačenim kroz prozor, sa sirenama, ljudi iz autobusa komentarišu sve to. Mnogo košta, a nema potrebe. Sad više nemamo ni organizovanog kriminala, izručili smo sve koje smo imali da izručimo Haškom tribunalu, koji su na teritoriji Srbije. Više ne znam koga plašite sa tim crnim uniformama po ulici i sa tim dugim cevima, a sve to ovu državu i te kako košta.
Ako ćemo da budemo policijska država, onda ćemo izgleda morati sve ono što od poreskih obveznika dobijemo dati samo za državni aparat i za policiju. Vidim da penzije smanjujete. Penzije se smanjuju, plata nema, sindikati na ulicama, ministri prete radnicima otkazom, iako na to nemaju nikakvo pravo, ali kako radimo, tako će verovatno i da nam se svima vrati, pa ćemo videti kako ćemo mi, zbog svega ovoga što nakaradno radimo ovde u parlamentu, proći.

Dame i gospodo narodni poslanici, Haškom tribunalu je očigledno odzvonilo, on je ionako oročen do 2008. godine, a najverovatnije da će i pre toga prestati da postoji, jer i oni imaju takođe problem finansiranja i najveće dugovanje prema Haškom tribunalu imaju Sjedinjene Američke Države. Pa, pošto oni shvataju da im se to više ne isplati, da su suviše para potrošili, da im to nije dobra investicija, sada mi treba da donesemo jedan ovakav zakon koji će navodno služiti za suđenje ratnim zločincima, odnosno osumnjičenima da su vršili ratne zločine, koji su, još jednom da kažem po ne znam koji put, i do sada su mogli da odgovaraju za sva ona krivična dela koja su predviđena Glavom DžVI Krivičnog zakona.
Sredstva koja su potrebna za rad trećeg po redu specijalnog tužilaštva, ovog veća za ratne zločine, a to su već sudije koje rade u okružnom sudu, posebnom odeljenju, trećoj po redu policijskoj jedinici koja se ovde naziva služba, skraćeno verovatno ZORS, sa nekim posebnim obeležjima i za koje treba predvideti i obezbediti trostruko veće plate. Možete da zamislite kako će to izgledati kada policajci u jednim uniformama imaju 10.000 dinara platu, oni u crnim možda 15.000, a ovi koji će imati neke posebne uniforme i posebna obeležja i koji će juriti samo ove navodne ratne zločince imaju opet dodatna sredstva i, pretpostavljam, dosta uvećane plate.
Zar nije bilo efikasnije da se ova sredstva koja su ovde obezbeđena, mada sigurno nisu obezbeđena nego su samo predviđena, od 250 miliona dinara, a to je iduće godine milijardu, možda i više, preraspodele tako da redovne policijske službe obavljaju taj posao, a da plate svim zaposlenima budu donekle uvećane, jer zaista možemo da se složimo oko toga da policajci imaju nedovoljne plate i stalno se ističe taj problem plata i nerešenog stambenog pitanja za veliki broj pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova.
Umesto da popravljamo položaj zaposlenih u sudovima, u tužilaštvu, u zatvoru i u policiji, mi stalno osnivamo neke specijalne organe, pravimo podelu među njima, različito ih plaćamo, nekima čak predviđamo i beneficije koje se tiču staža osiguranja sa uvećanim trajanjem; to ne može da nas dovede ni do čega što bi bilo dobro i pohvalno, nego samo do daljnjeg slabljenja položaja najvećeg broja zaposlenih u MUP-u i sudu, koji i dalje neće biti zadovoljni svojim materijalnim položajem.
Oni koji nisu zadovoljni svojim materijalnim položajem skloni su raznoraznim zloupotrebama službenog položaja. Tada ćemo imati raznorazne akcije kojima će se davati nazivi kao što smo to do sada navikli da imamo, a to je sablja, te perorez, te mač, te sekira, ne znam kako će sve da se zovu. Nije to način na koji treba da se protiv svih tih pojava borimo, nego da gledamo i da odmerimo koliko je to ljudi zaista potrebno da bude zaposleno u određenim organima i organizacijama i koje su to plate od kojih bi oni mogli da zadovolje svoje egzistencijalne potrebe, da budu zadovoljni tim primanjima i da svoj posao obavljaju u skladu sa zakonom.
Takvi ljudi ne bi bili podložni potkupljivanju i primanju mita. Radili bi u skladu sa zakonom, a ne u skladu sa potrebama svog džepa. Mi ovakvim zakonima ne idemo naruku, naprotiv, kažemo upravo da treba da rade takve stvari i da treba sami da se snalaze sa svoj ekonomski položaj. Država ne može više da izdvoji, neće imati...
(Predsedavajući: Vreme.)
... imaće još manje, ali iz nekih sredstava može da se planira, donacija ili ko zna šta, kao iz ove finansijske pomoći koja nam se stalno uslovljava iz SAD-a. Bacaćemo pare na ovakve stvari. Kada dobijemo finansijsku pomoć treba i te kako dobro da razmislimo na šta ćemo da je utrošimo, samo na potrošnju nije dobro da to radimo, neće ni ta pomoć biti doveka. Ona je oročena i ona je, nažalost, uvek uslovljena. Osnivanjem novih službi samo pogoršavamo položaj onih koji su redovno zaposleni u tim organima i organizacijama.

Poštovane kolege, došli smo do poslednje glave ovog zakona. To su prelazne i završne odredbe, pa evo  još jedne mogućnosti da Vladu Srbije ubedimo, a čini mi se na pravom mestu u članu zakona koji upravo ide u prilog svim argumentima koje su poslanici Srpske radikalne stranke danas i prethodnih dana iznosili za ovom govornicom, protiv ovog zakona. Za ovaj član 21. takođe tražimo da se briše, ali iz onog razloga koji sam već objasnila da pokušamo da Vladu ubedimo da nije potrebno donositi ovakav jedan zakon i da čvrsto stojimo u uverenju da je to politički zakon, a protiv smo političkih zakona, već samo za one zakone možemo da se opredelimo i da ih na drugačiji način menjamo, koji upotpunjuju ili koji se uklapaju u naš pravni sistem. Ovaj se apsolutno ne uklapa u naš pravni sistem i ovaj član zakona glasi - krivični postupci za krivična dela iz člana 2. (a podsećam vas da su u članu 2. predviđena krivična dela iz Glave DžVI Osnovnog krivičnog zakona, koja se zovu inače krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava) u kojima je optužnica stupila na snagu do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se pred sudovima koji su bili stvarno i mesno nadležni pre stupanja na snagu ovog zakona.
Ovde nam je predlagač, koji je bio u obavezi da ovakvu jednu prelaznu odredbu predvidi, stavio do znanja i priznao da smo i po dosadašnjim propisima, i u Krivičnom zakonu i Krivičnom zakoniku, Osnovnom krivičnom zakoniku o krivičnom postupku mogli i jesmo sudili pojedinačnim slučajevima ukoliko postoji osnovana sumnja da je neko počinio individualno krivično delo koje ima obeležja nekog krivičnog dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava. I ako smo to do sada tako radili, niko nam ovde od predstavnika Vlade, ni sama Vlada u obrazloženju, nije rekao zašto je potrebno da se donese ovaj zakon, osim da mu je cilj da se efikasnije sprovodi postupak protiv lica okrivljenih za ratne zločine.
Znači, priznali su da je naše pravosuđe, tužilaštvo, naše Ministarstvo unutrašnjih poslova neefikasno, samim tim i neracionalno; zbog toga niko ne snosi nikakvu odgovornost, a trebalo bi, pa ćemo sada da stvorimo neke nove organe i organizacije koje će samim tim što rade po nekom novom zakonu biti efikasnije i racionalnije. To sigurno nije tako. Efikasnost i racionalnost ne zavise od toga da li će se doneti novi zakon ili će se raditi po starom zakonu, već od politike koja se vodi i od onoga koji stoji na čelu tih službi, a to su baš ministar pravde Vladan Batić, koji je trebalo da bude ovde u sali, koji će se možda sada i pojaviti, i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović.
Još jedan razlog za donošenje ovog zakona - radi poboljšanja saradnje sa Međunarodnim tribunalom za gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Sada ostaje jedna sumnja, da li se to odnosi i na one koji su učinili ratne zločine na prostorima Kosova i Metohije. Ovako kako to stoji u prelaznim odredbama, čini se da se to na njih ne odnosi i da će nam Hašim Tači i ostali ostati van domašaja ovog zakona.
Smatramo da je članom 21. Vlada Srbije priznala da smo do sada imali postupke i suđenja za ratne zločine. Imamo dve pravosnažne presude, mada u isto vreme imamo za protekle dve i po godine i amnestiranje 1.900 Šiptara, koje ćemo posle ne znam kako, uz pomoć ...
(Predsednik: Upozoravam na prekoračenje vremena.)
... ove službe privesti licu pravde. Iskreno rečeno, sumnjamo u to. Tu je Vlada bila kontradiktorna. U jednom trenutku je pokazala pravo lice, da li onda ili sada, videće se u budućnosti.

Poštovane kolege, u ime poslaničke grupe SRS u sredu, kada smo završili rad tog dana, nastavak sednice je danas usledio, reklamirala sam povredu Poslovnika i ukazala na to da smo mi od Vlade Srbije obavešteni da je Predlog ovog zakona povučen iz procedure i da smo naknadno, sutradan, dobili jedan akt iz kabineta potpredsednika Vlade, gospodina Čedomira Jovanovića, kojim izveštava, ne nas narodne poslanike, ni Narodnu skupštinu, nego akt koji je upućen sekretaru Vlade Srbije, a koji nosi delovodni broj njegovog kabineta, da je to greškom učinjeno i da je u pitanju nesporazum.
Mi nemamo ništa protiv toga. To je moguće. Moguće je da Vlada nije bila upoznata sa obavezama potpredsednika Vlade, koji je bio zadužen za rad na harmonizaciji odnosa između Srbije i Crne Gore, ali nas Vlada dodatno nije obavestila o tome da je greškom povukla, prvo, zakon iz procedure, tako da ne znam na osnovu čega mi danas radimo.
Znate, Vlada mora da komunicira sa parlamentom, parlament komunicira samo sa Vladom, a ne sa pojedinim ministrima ili potpredsednicima Vlade. Tražila sam da se o toj povredi izjasni Administrativni odbor. To možete da vidite iz stenografskih beležaka. Do danas nismo dobili odgovor Administrativnog odbora i, bez obzira što pretpostavljam da ćete nastaviti da radite ovako kako ste zamislili i što ćemo mi uzeti učešće u raspravi ovako kako to ne bi trebalo da bude, jednostavno ne želimo da tu temu preskočimo.
Mislim da je trebalo da zaštitimo parlament od takvog nekog nehajnog odnosa Vlade prema nama i da bi trebalo na ovaj način da stavimo do znanja Vladi Srbije da je ona u obavezi da sa nama komunicira, odnosno da, ukoliko je i napravila neku grešku, pošalje akt predsedniku Narodne skupštine, a onda predsednik Narodne skupštine svim narodnim poslanicima, iz koga će nam biti jasno da radimo u skladu sa ovim poslovnikom.
Ovako, mi imamo ovu tačku dnevnog reda. Samo na osnovu nekog saznanja i eto pukog slučaja da je, pretpostavljam, sekretar Vlade ili ne znam ko, poslao ne znamo ni kome, ali neko je dao da se taj materijal umnoži i poslanici su ovde na svojim klupama dobili obaveštenje koje je potpredsednik Vlade, koji je inače i predstavnik predlagača u Narodnoj skupštini, poslao sekretaru Vladu.
Trebalo je da Skupština, odnosno predsednik pokuša da to ispravi. Kako do sada nije, a ne znam zašto Administrativni odbor nije, ali evo pošto sam izašla povodom povrede Poslovnika, moram da se pozovem na neki član, a to je član 28, u kome stoji obaveza predsednika Narodne skupštine da koordinira rad radnih tela. Sama je mogla da zakaže sednicu Administrativnog odbora da se to do sada raspravi i onda ne bismo imali ni potrebe da to dodatno ni objašnjavamo ni reklamiramo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je više puta, gotovo bezbroj puta upozoravala na neprihvatljiv put i porazne rezultate koje će doneti Ustavna povelja, Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, kakve će sve nove nevolje doneti to ekonomiji i jedinstvu državne zajednice.
Ovaj zakon, kao i drugi dokumenti koje smo uz zakon dobili i koji su prezentovani Skupštini za ovu tačku dnevnog reda o tzv. harmonizaciji ekonomskih sistema, predstavlja neposrednu formu daljeg razbijanja jedinstva kapitala i ekonomije.
Iz principa ovih zakonskih odredbi koje su predmet današnjeg razmatranja jasno je da nema ni zajedništva, odnosno zajedničkog tržišta i slobode kretanja robe, ljudi, usluga i kapitala. Svi ovi dokumenti su put sa teškim nacionalnim, ekonomskim i demokratskim posledicama po obe države, odnosno po obe republike i ne doprinose učlanjenju naše zemlje u Evropsku uniju, mada je do sada ova dosovska vlast učinila sve da nas što više udalji od evropskih standarda koji su uslov za članstvo u Evropskoj uniji, odnosno za integraciju.
Srpska radikalna stranka je za poslednje tri godine bezbroj puta upozorila da na postojećim osnovama nema približavanja Evropi na onaj pravi i racionalan način, na način koji ne bi štetio našoj ekonomiji i našoj državi.
Mislim da je sada, pogotovo nakon atinskog samita, više nego jasno da su srpski radikali bili u pravu kada su konstantno upozoravali da naša zemlja ne može postati ravnopravna članica Evropske unije razarajući svoju ekonomiju, svoju zemlju, prodajući Srbe Hagu i čineći druge antiekonomske i antidemokratske ekvilibristike.
Treba da se podvuče ovde da u Solunskoj deklaraciji, koju su sačinile stare i nove članice Evropske unije i zemlje zapadnog Balkana, stoji da puna saradnja sa Haškim tribunalom, a to podrazumeva rad na svim otvorenim pitanjima, uključujući transfer svih optuženih za ratne zločine koji bi trebalo da omogući napredak bez odlaganja. Sada je jasnije zbog kojih razloga je Havijer Solana, nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma, izjavio "On dovodi Srbiju i Crnu Goru na značajan korak bliže Evropskoj uniji". To je rekao 16. maja 2002. godine, a u svetlu atinskog samita ova izjava i njegovo nakazno delo na našem prostoru postaje farsa za nazadovanje i samouništavanje naše zajednice.
Predlagač zakona o Akcionom planu harmonizacije ekonomskih sistema i drugih pratećih akata nameće ekonomske improvizacije koje prete daljem uništavanju naše ekonomije i perspektiva po tom osnovu. Uslovljavaju neko buduće članstvo u Evropskoj uniji usvajanjem ovih akata, a prikrivaju i prenebregavaju odluke Solunske deklaracije, čiji je sadržaj jasan i bez nekih novih obećanja. Evropska unija je još jednom u Porto Karasu jasno istakla da će zemlje zapadnog Balkana postati članice Evropske unije kada ispune tzv. kopenhagenske kriterijume, a to su stabilne demokratske institucije, koje mi još uvek nemamo, pravna država, koju takođe nemamo, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, koje smo, doduše, uvek imali, tržišna ekonomija i preuzimanje svih obaveza koje proističu iz članstva.
Srpska radikalna stranka ovog puta upozorila bi DOS da prestane sa zloupotrebama neminovnosti našeg uključivanja u Evropsku uniju i sa lažima da to zavisi od njihove vlasti i afera koje se uporno nameću i fabrikuju. Narodu Srbije je sada više nego jasno da su za članstvo u Evropskoj uniji potrebni ekonomski i demokratski preduslovi, odnosno konkretni rezultati koji se ne mogu garantovati i obezbediti harmonizacijom ekonomskih sistema, koji se danas ovde predlažu u Skupštini.
Ovi dokumenti, ovako kako izgledaju, samo nas udaljuju od evropskih i drugih integracija i svetskih tokova kapitala. Dokumentima koje danas razmatramo stvaramo neke normativne preduslove koji udaljuju našu zemlju od Evropske unije i savremenih kriterijuma kapitala i razvoja, stvarajući nepremostive ekonomske prepreke bržem uključivanju naše zemlje u Evropsku uniju, Svetsku trgovinsku organizaciju i druge svetske organizacije.
Priča o nekakvoj studiji izvodljivosti nakon usvajanja ovakve harmonizacije predstavlja jedan alibi praktično za produbljavanje krize između dve države u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Iluzija koja se nameće ovom harmonizacijom dovela je na marginu autoritet Skupštine Srbije, jer je način povlačenja dokumenta bio ponižavajući za poslanike, a poražavajući za predlagače. Ne treba da podsećam, danas sam već izašla po Poslovniku da to reklamiram, sami smo krivi što nas Vlada više uopšte ne uvažava.
Iz dnevne štampe smo mogli da vidimo da Evropska komisija u Briselu nije prihvatila naše dokumente o harmonizaciji, a da istovremeno i Crna Gora nije ovakve i slične dokumente stavila na dnevni red na sednicu svoje skupštine. Dvadeset šestog juna 2003. godine je održan sastanak u Briselu posvećen načinu harmonizacije i tu je dodatno... Rekla sam da nije prihvatio dok je zakon bio u proceduri, pa je povučen zbog toga što je ponovo zakazan taj sastanak u Briselu, a vi ste nam dali neki dodatni materijal na osnovu koga možemo neke dodatne zaključke da izvedemo i dali ste sebi rok u dogovoru sa njima da u naredne tri godine, odnosno po isteku tog perioda od tri godine, ponovo usaglašavate ono što do sada nije usaglašeno.
Gledajući u celini sadržaje tarifnih stavki koje se predlažu kao usaglašene, usaglašene uz pomoć Evropske komisije, potpuno je netačna tvrdnja koju ste izneli da je njima postignuta zaštita standarda stanovništva i jedne i druge članice državne zajednice i očuvanje privrednih potencijala pre svega. Ocenjujući u celini neostvarene i nedostignute reforme predložene carinske i očekivane vancarinske mere zaštite, duboki platni deficit prema inostranstvu, ne treba da zaboravimo da je dvogodišnji minus 2001. i 2002. godine negde oko 7,38 milijardi dolara, da je procena da će ovogodišnji biti veći od 5 milijardi dolara, da imamo pad industrijske proizvodnje, pad životnog standarda, zaposlenosti i mnoge druge negativne tokove.
Mi možemo jedino da zaključimo da današnjim predlogom Akcionog plana harmonizacije stvaramo uslove za nezadrživo nastavljanje i jačanje negativnih tendencija koje vode ka daljem haosu u sveopštoj krizi koja vlada u društvu, uključujući političku krizu.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
Da. Predložene tarifne stavke definitivno stvaraju uvozne uslove za uništenje produkcije i izvoza većine industrijskih i poljoprivrednih proizvoda.
Kada pogledamo carinske stope za veštačka đubriva, svima je jasno da se opraštamo od njihove proizvodnje. Takođe nije dovoljno poznato šta je Evropska komisija naredila da se učini sa 56 strateških poljoprivrednih proizvoda Srbije, a to su meso, šećer, jestivo ulje, pšenica, kukuruz, brašno, raž, ovas itd. U kakvoj je vezi sa ovom sferom takozvane harmonizacije izjava ministra za ekonomske odnose za inostranstvom države Crne Gore Slavice Milačić, nakon povratka iz Brisela, da je između ostalog, opet citiram - dogovor vlada Srbije i Crne Gore i zvaničnika u Briselu o ukidanju kvota za uvozne poljoprivredne proizvode bolje rešenje od prethodno utvrđenog Akcionim planom o harmonizaciji ekonomskih odnosa, jer kvote i ostale mere vancarinske zaštite narušavaju prinicip transparentnosti i ograničavaju slobodu trgovine. To je ona izjavila 28. juna 2003. godine. Mogli ste to da pročitate u "Politici".
Srpska radikalna stranka ističe da je upravo ovo mera i najbolji dokaz kako se pokušava ostvariti harmonizacija između dve države članice, a posebno se otvara prostor i stvaraju uvozni uslovi koji će u sferama robe široke potrošnje, jer su povoljniji uslovi na primer za video rekordere, mobilne telefone i drugo, dovesti do dalje poplave na našem tržištu tih proizvoda iz inostranstva i biti dodatni neposredni impuls negativnom spoljnotrgovinskom bilansu.
Srpska radikalna stranka evo i ovim putem i na ovaj način postavlja pitanje kako i iz kojih izvora pokriti i, što je ne manje važno, zašto carinskim stopama doprinosimo ovom nekontrolisanom uvoznom haosu, kako se tome suprotstaviti? Poseban komentar zaslužuje možda opredeljenje da električna energija ima predviđenu usaglašenu stopu od 0%; sigurno je da savremena događanja u elektroprivredi i sve ovo što se sada u EPS-u dešava ima neposredne veze sa ovim opredeljenjem; negativne posledice se samo mogu predvideti, kakve će one zaista biti to ćemo moći tek nakon izvesnog perioda da utvrdimo i da nekako izmerimo.
Već dve godine postavljamo pitanje - kako to mi uvozimo električnu energiju, kakva je tu uloga Vuka Hamovića i drugih? Bespoštednoj kritici ove nakaradne i nedozvoljene politike posvetili smo i nekoliko članaka u našem stranačkom listu "Velika Srbija", jer nemamo gde drugde, obzirom da cenzura vlada u Srbiji i da za srpske radikale nema mesta ni u kakvim izveštajima. To šta mi mislimo više dnevnu štampu ne interesuje, novinare da, ali njihove glavne urednike očigledno ne, pa onda sve što mislimo o pojavama u društvu naravno štampamo u stranačkom listu u ograničenom tiražu, a kome dođu pod ruku, kako čujemo, čita se iz ruke u ruku, ljudi mogu da se upoznaju sa mnogim pojavama i posledicama tih pojava.
Upozoravamo takođe da se na terenu električne energije ne doprinosi harmonizaciji, već se zajednički uništava ovaj vitalni kompleks i potencijal, pre svega Srbije. Predložene carinske stope, nekoliko stotina tarifnih oznaka koje imamo, neminovno doprinose nastavku prakse i većeg snaženja carinsko - graničnih aktivnosti između Srbije i Crne Gore, koje ne poznaju zemlje Evropske unije među sobom, a evo ovde nam je predstavnik Vlade rekao nešto suprotno - da administrativnih granica neće biti, odnosno da će biti pomerena nakon usvajanja ovog akcionog plana.
Dakle, nije teško zaključiti da upravo ciljevi današnjeg predloga koji ovaj naš parlament razmatra nisu harmonizacija, već najbrži put ka razbijanju zajedništva i za razaranje proizvodnih potencijala, pre svega Srbije. Ovi i drugi nesporni razlozi govore u prilog ocene da je posao urađen odoka, bez ekonomsko - socijalnog opravdanja, haotično i parcijalno, jednom rečju neodgovarajuće, pogrešno i nakazno.
Mi naravno nećemo moći da podržimo ovaj predlog zakona iz razloga koje sam već navela i koje će moje kolege upotpuniti u raspravi, kroz tri amandmana koje smo podneli na Predlog zakona, ali pre svega zbog toga što će se ovaj zakon odraziti negativno na platni bilans koji će nastati, a time i izazvati pritisak na cene devizne rezerve i kurs dinara. Negativni efekti ovog zakona će se odraziti, sigurna sam, i na budžet, na pojedine privredne grane, da ne nabrajam, imaćemo prilike u daljoj raspravi kroz amandmane to da konkretizujemo, da sada ne trošim vreme na to.
Crna Gora je takođe, po nama, u procesu harmonizacije zaštitila sve svoje pojedinačne robe koje proizvodi, to je zaključak koji se nameće, dok srpska pregovaračka strana nije uopšte ili nije dovoljno uspela da se izbori da vodi računa o vitalnoj domaćoj proizvodnji, uključujući u to i uspešna preduzeća u privatnom sektoru, i onima koji su već krenuli putem restrukturiranja.
Kako će povećanje zaštite proizvoda iz Crne Gore uticati na srpsku privredu, na neke privredne grane, to je već posebna priča, za one koji se bave strukom. Nešto bismo mogli u tom smislu, pogotovo kad se radi o aluminijumu ili gvožđu i čeliku, da pretpostavimo, ali opšti utisak je da pregovaračka strana Vlade Republike Srbije nije uspela u tim pregovorima da zaštiti vitalne interese Republike Srbije i privrede Republike Srbije, pogotovo u onim granama koje sam nabrojala i pogotovo za one proizvode kao što su meso, brašno, ovas, pšenica i tome slično, i da će sigurno te štetne posledice da se odraze na kraju i na budžet Republike Srbije.
Zbog svih ovih razloga poslanici Srpske radikalne stranke neće podržati ovaj predlog zakona i nećemo glasati za ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Srpske radikalne stranke podnela je amandman na član 1. i na naziv zakona i naslov iznad člana 1, tražeći da se brišu. Razlozi za to su što već sam naziv zakona upućuje na to da se zakon odnosi na organizaciju i nadležnost državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, prejudicirajući unapred da je neko izvršio ratni zločin i da je ratni zločinac, ne uvažavajući osnovnu ustavnu postavku da niko nije kriv dok se pravosnažnom presudom ne oglasi krivim, pa je stoga, ukoliko je Vlada i htela jedan ovakav zakon, on morao da se odnosi na osumnjičene da su izvršili ratne zločine.
Mi smo vam u načelnoj raspravi dali mnogo argumenata u prilog tome da je ovaj zakon suvišan u našem pravnom poretku, da je to jedan politički zakon i da će naneti veliku štetu našoj državi, smatrajući da ste zakon doneli pod pritiskom međunarodne zajednice i posebno Haškog tribunala. Očigledna je volja poslaničke većine da se zakon donese. Posledice se neće odnositi samo na poslaničku većinu, već na celokupnu srpsku javnost, odnosno na sve građane Srbije i naravno na državu Srbiju. O tom potom, imaćemo prilike da to vrlo brzo vidimo i da se suočimo. Onda, ko će snositi odgovornost za ovakvu politiku.
Pored toga, članom 1. je predviđeno da se ovim zakonom uređuje obrazovanje, organizacija, nadležnost i ovlašćenja državnih organa i njihovih organizacionih jedinica radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela određenih ovim zakonom. Član 2. Zakonika o krivičnom postupku nas upućuje da krivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u postupku koji je pokrenut i sproveden po ovom zakonu, misli se na Zakon o krivičnom postupku, a ne na neki poseban zakon, kao što je ovaj zakon.
Ministar je pokušao da nas ubedi da će po ovom zakonu moći da odgovaraju i Tači i Haradinaj, zaboravio je Bajrama Redžepija koji bi morao da potpadne pod jurisdikciju ovakvog jednog suda koji će biti očigledno formiran, ali nije nam rekao da li će i Norac i Ante Gotovina takođe moći da odgovaraju po ovom zakonu, ili će pred ovim specijalnim sudom po ugledu na Haški sud odgovarati samo Srbi, i to na osnovu svedočenja nekih za koje onaj osumnjičeni neće znati ni ko su ni kako se zovu ni odakle su, dakle, lažnih svedoka, putem video konferencijske veze kakva više nigde u svetu ne postoji. Da li će Solana moći da odgovara po ovom zakonu i na osnovu ovog zakona za NATO bombardovanje 1999. godine?
Postavlja se pitanje zašto moramo da donesemo ovaj zakon, ako imamo Osnovni krivični zakon koji predviđa u Glavi DžVI krivična dela na koja se ovaj zakon i odnosi. Nije tačno ovo što je ministar rekao, da mi doskoro nismo imali krivična dela predviđena kao ratne zločine. U Glavi DžVI su krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava koja su uostalom i predmet ovog zakona, 19 krivičnih dela od 1993. godine, neka predviđena još 1990. godine, samo su kazne menjane 2001. godine. Prema tome, nikakva nova krivična dela se ne uvode i ovaj zakon se odnosi na krivična dela iz Glave DžVI Osnovnog krivičnog zakona.
(Predsedavajuća: Da li koristite i pet minuta kao zamenik predsednika poslaničke grupe?)
Vidite kako su Italijani uhvatili, negde u inostranstvu, državljanina Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, pilota Šišića, i osudili ga na kaznu zatvora od 40 godina zbog krivičnog dela koje su kvalifikovali kao ratni zločin, jer je oboren jedan helikopter u vreme NATO bombardovanja, kada je u avionu bilo i državljana Italije. Naša država, naravno, ništa nije učinila po tom pitanju. Mi nismo ni smatrali da je on ratni zločinac, bilo je ratno stanje, on je imao komandu da to uradi. Bila je zabrana leta, ali oni su jednostavno došli do čoveka, uhapsili ga, osudili i završili posao što se njihove javnosti tiče.
Hoćemo li mi da tražimo ekstradiciju Norca ili Gotovine iz Hrvatske, da im sudimo po ovom zakonu? Sumnjam. Ne verujem da je naša Vlada spremna na ovako nešto. Pokazala je svoj stav prema ratnim zločincima onog momenta kada je pustila iz zatvora 1.900 Šiptara, kojima je mogla, na osnovu postojećeg zakona, Krivičnog zakona, da sudi i osudi ih za ratne zločine i dokaže u postupku koji je redovan pred našim sudovima da su činili ratne zločine.
Ne treba nama, izgleda, sud koji će suditi ratnim zločincima. Nama treba sud koji će suditi određenom broju Srba koji su učestvovali u odbrani svete srpske zemlje, svog naroda, ne bi li međunarodna javnost saznala da je u Srbiji osuđeno toliko i toliko ljudi za krivična dela genocida ili za bilo koje krivično delo koje se smatra ratnim zločinom, i to će, naravno, biti odlična potpora za postupak koji se vodi pred međunarodnim sudom pravde u Hagu za naknadu ratne štete koju Bosna i Hercegovina i Hrvatska traže od naše zemlje. Koliko je pametno da ovo uradimo? Mi smo pokušali da vas ubedimo i pokušaćemo kroz obrazlaganje amandmana da vas ubedimo još jednom da to ne treba da činimo.
Ponavljam, ne smatramo da ne postoji mogućnost da ima individualne krivične odgovornosti i da je moguće da je neko počinio neko delo koje se može okvalifikovati kao ratni zločin, i to može da se dokaže u redovnom postupku i pred redovnim sudovima, ali na ovakav način i sa ovakvim zakonom nije dobro da se radi. Posledice će biti katastrofalne i neće se odnositi samo na našu generaciju, nego na mnoge generacije koje dolaze iza nas.

Ako gospođa predsedavajuća ne primećuje što je njena dužnost, da u sali nema više od 40 poslanika, možda je iluzorno da mi to reklamiramo.
Dame i gospodo, u prilogu ovom amandmanu i pokušaju Srpske radikalne stranke da vas argumentovano ubedimo da ne stoji ono što nam je ministar u obraćanju nakon završene rasprave u načelu rekao, i da razlozi za donošenje ovog zakona nisu neki evropski i svetski standardi koje mi treba da usvojimo, nego upravo obrnuto, da mi stvaramo jedan presedan pod pritiskom međunarodne javnosti ili možda nas oni doduše i ne pritiskaju mnogo nego naša Vlada želi da bude toliko servilna da čini i ono što čak međunarodna zajednica nije ni pomislila da treba da uradi.
Možda je problem u Vladi, a ne u međunarodnoj zajednici kojoj Vlada želi da se dodvori. Amerikanci, kako je moj kolega Krasić rekao, ne samo da nisu nikada sudili svojim državljanima za ratne zločine, sem u jednom slučaju, nego traže sada....
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, izvinite. Ja vas molim da isključite mobilne telefone u sali na sednici Skupštine. To je nedopustivo.)
... da potpišemo sa njima bilateralni sporazum, da njihovi državljani ne mogu da odgovaraju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu za izvršene ratne zločine. Šta to govori? To govori u prilog onome što mi tvrdimo, da taj standard koji navodno postoji u svetu, postoji samo u glavama članova Vlade Republike Srbije, i nigde više. Što je najtužnije, mi ćemo verovatno kao država takav bilateralni sporazum sa Amerikom potpisati, ali ćemo zato formirati posebno veće, krivično veće u Okružnom sudu koje će suditi za navodne ratne zločine.
Smanjićemo troškove koje UN imaju za suđenje u Haškom tribunalu. Ovo što u Hagu ima završiće se kao postupak do 2008. godine. Sud će se rasformirati. Mi ćemo nastaviti da se o svom jadu zabavljamo. Dodatne troškove ćemo imati po ovom zakonu i to zaista nisu mala sredstva, a nepotrebna su, jer su, ako ih i ima, mogla da se usmere upravo na poboljšanje rada postojećih pravosudnih organa.
Ako nam samo za jedan kvartal treba ovde negde oko 250 miliona dinara, vidite koliko će nam trebati iduće godine, pa će se to, verovatno, i povećavati. Apetiti rastu. Oni koji budu radili u tom veću i ovi tužioci dodatno će ucenjivati Vladu što se troškova tiče, a pitaj boga oca koliko će koštati plaćanje tih izmišljenih svedoka i navodno oštećenih.
Vlada Srbije još jednom ima šansu, evo dok se ne završi rasprava u pojedinostima, da povuče ovaj sramni predlog zakona i da omogući našim pravosudnim organima da rade u skladu sa postojećim Krivičnim zakonom i u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, da ne idemo na štetu svoje države, a ukoliko istraju u ovome snosiće svu odgovornost, naravno ne samo političku, videćemo kakvu još, u budućnosti za štetu koju će sigurno prouzrokovati čitavoj državi i građanima Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, zaista želim da upozorim gospođu predsedavajuću, mislila sam da to neće biti potrebno, na član 117. Ovaj parlament se do te mere samoomalovažava da je to više neizdrživo. Što nas Vlada ne uvažava sami smo krivi, ali ni jedni druge ne uvažavamo. U sali gde nema više od 50 poslanika, i to uglavnom poslanika opozicije koji rade po amandmanima, zaista je iluzorno dalje raditi.
Zbog toga molim predsedavajućeg da postupi u skladu sa članom 117. Mislim da nema potrebe da ga čitam. Vezano je za prikupljanje kartica koje se nalaze u poslaničkim klupama, što je i obaveza službe da uradi, a poslanici se ne drže stava 1. člana 117, da kartice ponesu sa sobom kada izađu iz sale, i da onda u skladu sa članom 82. utvrdi kvorum ili da pauzu dok se poslanici ne okupe, da radimo, jer je ovo zaista izuzetno važna materija i nije u redu da sami sebe ovako omalovažavamo.

Pozivam se na član 28. Poslovnika i zaista okrivljujem predsedavajućeg za ovakvo stanje u parlamentu. Ako ona nije u stanju da radi u skladu sa Poslovnikom, nema nikakvo pravo da traži od nas da se ponašamo u skladu sa Poslovnikom i da nam još izriče disciplinske mere.
Ako sam istakla povredu Poslovnika i tražila da se, u skladu sa članom 117, prikupe kartice koje stoje u poslaničkim klupama, koje je služba i prikupila i nakon toga ponovo su ubačene neke nove kartice, i odmah tražila da se utvrdi kvorum, saglasno članu 82, nije mi jasno zašto predsedavajući do ovog momenta još uvek to nije učinila, nego nas pušta da govorimo i čeka da li ćemo se prikupiti ili da li će poslanici poslaničke većine doći.
Zaista ne želim da govorim ovde pred 30 poslanika. Poslovnikom ste smanjili kvorum za rad sa 126 na 84. Ako nismo u stanju da obezbedimo prisustvo 84 poslanika, dajte da svi izađemo, ova skupština ne treba da postoji. Da li shvatate da svako od vas, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripada, na taj način skrnavi ličnost narodnog poslanika, funkciju narodnog poslanika. Šta je ovo, da li je ovo neki neformalni skup? Kako se ponašamo? Ovo je formalni skup samo kada predsedavajući izriče disciplinske kazne, koristeći svoja diskreciona ovlašćenja koja ne znače zloupotrebu, ali vrlo često jesu zloupotreba. Ako ste vi svi saglasni sa tim, meni je zaista žao, ali ja moram da izađem za govornicu i da ovde kažem ono što mislim.
Još jednom upozoravam predsedavajućeg da se prvo ona ponaša u skladu sa Poslovnikom i da nauči i ostale poslanike onda da poštuje red koji su ovim nakaradnim poslovnikom propisali, ali eto koji hoćemo, takvog kakav jeste, da poštujemo.

Pozivam se na član 82. stav 6: "Ako predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik  poslaničke grupe izrazi sumnju u postojanje kvoruma utvrđenog primenom elektronskog sistema za glasanje, predsednik stavlja na uvid računarski izvod prisutnih narodnih poslanika."
Naravno, tražim da mi se dostavi računarski izvod prisutnih narodnih poslanika, i to tražim zbog toga što na moje oči narodni poslanici koriste tuđe kartice, a kada mi to dostavite onda ću tražiti da izreknete meru koja po Poslovniku sledi. Kako ćemo to da dokažemo? Verovatno isto onako kao što ste u postupku protiv šefa poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića koristili video zapise, pa niste mogli ništa da vidite, pa onda saslušanje svedoka. Ja sam spremna da svedočim ko je zloupotrebio tuđu karticu i da vidimo hoćete li biti dosledni i izreći odgovarajuću disciplinsku meru koja je predviđena ovim poslovnikom.

Član 3. Predloga ovog zakona govori nam o tome da će se formirati neki novi državni organi Republike Srbije, koji će suditi i voditi postupak protiv učinilaca krivičnih dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona, a to su ona krivična dela protiv humanitarnog prava. Formiranje tih novih državnih organa koštaće nas, kako u obrazloženju stoji, 273 miliona dinara za poslednji kvartal ove godine, a već imamo Ministarstvo unutrašnjih poslova, imamo javno tužilaštvo, imamo sudove koji to mogu da rade.
Postavlja se pitanje zašto nam sada treba neki novi tužilac, zašto nam treba neko novo veće koje će suditi u ovom postupku, a po Krivičnom zakonu, a biće to opet te sudije iz tog okružnog suda, zašto nam treba posebna pritvorska jedinica, ako imamo okružni zatvor, koji to uslovi moraju da budu u toj pritvorskoj jedinici za osumnjičene, kako vi kažete, za ratne zločine?
Ako ćete da se ugledate na Hag ili ako se predlagač ugleda na Hag, možda će tamo organizovati i teretanu, možda će postojati neko igralište za male sportove, to će koštati; možda će morati da postoji televizor u pritvorskoj jedinici, lap top, ne znam šta će već morati da postoji, ako je već posebna, po nečemu mora biti posebna, nije samica, nego je drugačija od ostalih pritvorskih jedinica, to iziskuje posebne troškove, a ne znamo zašto je to potrebno kad već imamo okružni zatvor. I ako su ove pare obezbeđene u budžetu, što sumnjam, trebalo je taj novac usmeriti na poboljšanje uslova svih pritvorenika, a ne samo onih koji će biti optuženi i osumnjičeni za ratne zločine.
Dakle, novo je - pritvorska jedinica, novo je - javni tužilac za ratne zločine, pa čak moramo da imamo i posebno odeljenje za obavljanje administrativno-tehničkih poslova, a to je ono - zavedite predmet, razvedite, odnesite do nadležnog suda i tome slično.
Po čemu će to osoblje u Okružnom sudu u Beogradu biti nešto posebno u odnosu na sve druge zaposlene koji obavljaju te administrativno - tehničke poslove? Stvara se privid formiranja nekih novih državnih organa, navodno od velikog značaja, a oni su samo predviđeni iz tog razloga što je potrebno iz velikog broja ljudi koji obavljaju javnotužilačku funkciju izvući jednog, ako budete u stanju i tog jednog, koji će biti spreman da radi ovaj prljavi posao, ili nekolicinu sudija koji će biti spremni da sude u ovakvom kvazisudu. Ubeđeni ste da to sudije, koje su položile zakletvu da rade po Ustavu i zakonu, neće činiti u skladu sa ovim zakonom i morali ste da stvorite mogućnost, bez obzira što imamo Zakon o sudijama i što imamo Zakon o javnom tužilaštvu i što se ovo ne uklapa u ova dva zakona, pa da napravite neki predlog zakona koji će predstavljati formu da tako nešto i postoji. Mi smo, naravno, protiv toga. Još jedan amandman kojim se traži brisanje člana 3. i dodatno obrazloženje za povlačenje ovog zakona iz procedure.

Poštovane kolege, danas sam odlučila da idem do kraja po pitanju kvoruma, ne bi li se udostojili narodni poslanici i predsedavajuća da se pridržavaju Poslovnika o radu Narodne skupštine. Stoga, pozivam se na član 116. stav 2. u kome stoji - za narodnog poslanika koji koristi identifikacionu karticu drugog narodnog poslanika, odnosno na drugi način zloupotrebljava elektronski sistem za glasanje, predsednik Narodne skupštine predlaže meru udaljenja sa sednice.
Naravno, to je njeno diskreciono pravo, ali da vidimo kolika je njena principijelnost. Ovde, u računarskom izvodu, imamo kao prisutnog Igora Soldatovića u trećem redu, drugo sedište do gospodina Dragiše Popovića. Kartica koja je zloupotrebljena naočigled ostalih poslanika, a nisam išla dalje, kao i gospođe Nataše Mićić koja je predsednik Narodne Skupštine i čija je kartica do vaše. Nigde u Poslovniku ne stoji da njena kartica mora da bude ubačena kada nije prisutna na sednici. Upravo zbog toga i ima potpredsednika Skupština, kome ustupa vođenje sednice onda kada ona nije tu. Ona je samo narodni poslanik, prva među jednakima, koja ostvaruje sva prava isto kao i svi drugi poslanici. Dakle, mi, ako smo prisutni, imamo ovde neka prava, imamo neke obaveze, imamo pravo da dobijemo i dnevnicu što smo tu, a ako nismo nema dnevnice, ako popodne niste tu, dobićete pola dnevnice ili troškova za put, a isto tako i gospođa Nataša Mićić. Njenu karticu neko neprestano zloupotrebljava kada nije tu.
Tražim da se za gospodina Dragišu Popovića izrekne mera, a u skladu sa članom 116. stav 2. Pozivam vas da zaista porazmislite sada kako ćete postupiti, jer diskreciono pravo ne znači zloupotrebu ovlašćenja. Za zloupotrebu ovlašćenja ide se na sud.

Članom 4. se ustanovljava tužilaštvo za ratne zločine za postupanje u predmetima krivičnih dela iz člana 2. ovog zakona, a to su krivična dela iz Glave DžVI Osnovnog krivičnog zakona. Tužilaštvo za ratne zločine, koje treba da obavlja poslove za teritoriju Republike Srbije, ima sedište u Beogradu i organizacija tužilaštva je propisana ovim članom, i u poslednjem stavu stoji da se na rad tužilaštva za ratne zločine shodno primenjuju odredbe Zakona  o javnom tužilaštvu.
Ukoliko ste hteli, da bismo sačuvali pravni sistem, da organizujete i ustanovite ovakvo jedno tužilaštvo, mogli ste to u okviru izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu ili u okviru izmena i dopuna Zakona o sudovima.
Dakle, pravni sistem vas ne interesuje u tom smislu da ga očuvamo. Donosi se jedan poseban zakon sa jasnom političkom pozadinom, o kojoj smo već dovoljno govorili, ali sada se postavlja pitanje - zašto je naziv ovakav: tužilaštvo za ratne zločine. Do sad smo imali samo javnog tužioca, pa smo izmislili tog specijalnog tužioca za organizovani kriminal, rekli smo, postoje krivična dela koja se smatraju organizovanim kriminalom, i to smo kroz izmene i dopune zakona uradili, ali nigde mi nemamo u našem Osnovnom krivičnom zakonu po kome će ovo javno tužilaštvo za ta krivična dela raditi, postupati u tim predmetima, već jasno u Osnovnom krivičnom zakonu stoji da su to krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Dakle, čak i pod uslovom da ovo opstane trebalo je da predlagač razmišlja o nazivu tog tužilaštva i da to onda bude tužilaštvo za krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava u okviru javnog tužilaštva koje već postoji, a to bismo prevazišli izmenama i dopunama i jednog i drugog zakona. Krivična dela su ovde, imaju svoj jasan naziv, ne treba da vas na to podsećam. Jer, šta ako niko ne bude osuđen za krivično delo ratnog zločina, koje kao takvo i ne postoji? Šta ako niko ne bude osuđen za ratni zločin i to tužilaštvo posle nekoliko godina prestane da postoji i ja se nadam da će prestati mnogo pre, odmah posle izbora. Jer, ovako nešto jednostavno ne sme da se dozvoli da postoji u našem pravnom sistemu.
Dovodite jednu novu instituciju, jedan novi državni organ do potpunog apsurda. I, ono što je zaista licemerje, to je da nam isti ministar predlaže, a ista poslanička većina podržava, Zakon o amnestiji na osnovu koga je onoliki broj Šiptara pušten, i sada zakon o ratnim zločinima. Pa, molim vas, vi ste u sukobu sa samima sobom. Prvo ste ratne zločince pustili, a sada hoćete neko novo tužilaštvo, neki novi sud koji će ratnim zločincima suditi. A kako ćete da ih nahvatate? Kako ćete sada da nahvatate tih 1.900 koje ste pustili?
Bilo bi dobro da je ministar ostao u sali. Ali, ministar se neće vratiti do završne reči, jer ne može da nam pogleda u oči, jer radi po zadatku, po nalogu stranih vlada za interes drugih država, a ne za interes ove države i ovog naroda i zato mi pričamo jedni drugima, pokušavamo da apelujemo na vašu svest, a što se Vlade tiče ona je očigledno spremna na saradnju po svaku cenu.

Dame i gospodo, ovim članom, čije brisanje tražimo, predviđeno je da ćemo tog tužioca birati mi ovde u Narodnoj skupštini, ova ili neka druga skupština. Sledeća sigurno neće, ako ova ne stigne da ga izabere. U to sam ubeđena. Dakle, imaćemo jedan težak zadatak - narodni poslanici će morati da se odluče za tužioca koji će morati da ima određene kvalitete, dakle, neko ko je već javni tužilac ili zamenik javnog tužioca, iako je to u suprotnosti sa Zakonom o tužilaštvima, jer u prethodnom članu  u poslednjem stavu se kaže da će se primenjivati Zakon o javnom tužilaštvu. Ako se sećate, u tom zakonu, da bi neko bio javni tužilac, potrebno je da ima odgovarajuću stručnu spremu, završen pravni fakultet, položen pravosudni ispit i mislim da je bilo dve ili tri godine radnog iskustva, ne mogu tačno da se setim.
Sada se ovim zakonom utvrđuju neki dodatni uslovi, da mora da poseduje visok moralni ugled, nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava, što, pretpostavljam, mnogi ispunjavaju, mada je to teško dokazivo i uvek može da se osporava, a da prednost, (ovo kao da je konkurs, a radi se o zakonu i pravnoj normi) imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava.
Mi u Srbiji nismo imali baš mnogo slučajeva povrede humanitarnog prava i ljudskih prava i ne možemo da kažemo za nekog tužioca da je baš stekao bogzna kakvo iskustvo po tom pitanju, ali ako budete primenjivali Zakon o javnom tužilaštvu, onda i mnogi advokati mogu da se kandiduju za ovu funkciju tužioca za ratne zločine, a najveća iskustva, koja verovatno niko neće moći u domaćoj javnosti da spori, imaju Sonja Biserko, Nataša Kandić, Biljana Kovačević-Vučo. Ostaće samo problem da se ova skupština izjasni koja je od njih tri najpogodnija za ovaj prljav posao.
Naravno, to može da bude još neko ko je završio Soroševe škole i seminare, a ko nije tako široko poznat javnosti, ali ukoliko se biografija bude napisala tako da bude zvučna, nadam se da neće biti lažirana kao što je to do sada bio slučaj u nekim kadrovskim rešenjima koja su dolazila na dnevni red u ovu skupštinu. Eto, imaćete svi zadatak da se izjasnite ko od tih kandidata, samo ne piše ko nam predlaže tog kandidata, ali piše ko ga bira. Ko će ga predložiti, to zaista mislim da još uvek niko ne zna.
Batića nema u sali da nam to kaže ili možda misli da to nije ni bitno, jer su oni i navikli da rade van institucija sistema. Dogovor je na politbirou DOS-a i onda - ti radiš ovo, ti ono, ti bez ikakvih ovlašćenja, iako nisi nosilac državnih funkcija, po ovlašćenju MUP-a, BIA-e, tužilaštva, pravosuđa, posreduješ kod državnih organa, tražiš i za to nikom ne odgovaraš, a onda se formalno napravi ovde neka farsa, uvedu se kamere, snimi se sednica dva odbora, dođu svi poslanici, donese se zaključak da niko nije kriv, mir, mir, mir, Čeda Jovanović nije bio umešan u organizovani kriminal i mislite da će na tome da se stane.
Ne, gospodo, mora sve da se vrati u institucije sistema. Postoje sudovi u ovoj državi koji moraju da sude onima koji su se bez ovlašćenja mešali u rad državnih organa i radili ono što nije trebalo da rade. Neko kao šef poslaničkog kluba nije mogao da istupa u ime državnih organa, ni u kom slučaju.
Tako ćemo i ovde, biraćemo takve koji su spremni da rade sve prljave poslove, a kako će se to završiti, videćemo jednog dana. Samo vam poručujem da svi vrlo dobro pazite, da se krećete u okviru Ustava i zakona,
jer niko nije nedodirljiv.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da se radi o očiglednom fabrikovanju ratnih zločina, nije čudo što se u članu 7. predviđa da svi državni organi i organizacije imaju obavezu da na zahtev tužioca za ratne zločine moraju bez odlaganja da omoguće upotrebu svakog tehničkog sredstva kojim raspolažu. Ne znam, doduše, na šta bi ovo moglo da se odnosi. Pretpostavljam da su u pitanju neki materijalni dokazi koji bi mogli da potpomognu istragu. Možda će Mihajlović morati da isporuči one hladnjače koje je iskopavao u Batajnici, ukoliko ih je sačuvao, a ukoliko nije, moraće da objasni zašto ih je uništio.
Ubeđena sam da neće biti problem da se obezbede lažni oštećeni, koji će se iz nekih od ovih bivših republika SFRJ pronaći, a koji su spremni, obzirom da im je identitet potpuno zaštićen, da iznose raznorazne laži na račun naših građana, pripadnika vojske koji su navodno počinili neki ratni zločin. Biće veoma teško pronaći za to materijalne dokaze i biće veoma teško pronaći nekog časnog oficira ili pripadnika policije koji će na zahtev javnog tužioca doći da posvedoči za tako nešto.
Zbog toga u tački 2) predlagač predviđa da je državni organ, a u ovom slučaju bi to morala da bude vojska, ili policija, dužni da svog pripadnika, odnosno zaposlenog, uključujući naravno i starešine, na neki način privede, odnosno obezbedi da oni budu prisutni na tom suđenju. Ne znam kako bi drugačije to moglo u praksi da se izvede, nego da se neki oficir uhapsi, privede tom sudu i svedoči za nešto što ni sam ne zna šta bi trebalo da bude.
Ova tačka 3) se očigledno odnosi na neke dosijee, neku dokumentaciju, koja može da bude i falsifikovana. Nema ovde nikakvih kaznenih odredbi u ovom zakonu, koje bi snosili kao posledicu oni koji ne omoguće nešto predviđeno pod tačkom 1), 2) i 3), što znači da su ovo neka načela koja treba da omoguće i potpomognu tom sudu i tom tužiocu da dođu do materijalnih dokaza i do izjava svedoka, kako bi mogli nekoga da optuže i osude za ratne zločine.
Mi smo, ako se sećate, Mihajloviću izneli i neke dokaze i neka imena ljudi koji su počinili krivična dela ubistva, još uvek nerazjašnjena, obećao je čak i nagradu za tako nešto, pa se o to oglušio. Iako ministar, na čelu jednog resora, jednog državnog organa, nije shvatio očigledno koliko to obavezuje, pa je onako olako dao izjave, i nikada nije niti učinio bilo šta da do dokaza dođe, javni tužilac nije ni obraćao pažnju na ono što smo iznosili u javnost i tako su ta krivična dela ostala još uvek nerazjašnjena.
Dakle, ako poredimo ovog tužioca sa javnim tužiocem koji postoji za sva ostala krivična dela, koji za neko krivično delo može da sazna na bilo koji način, sadašnji javni tužilac se oglušio o saznanja koje je dobio na konferencijama za štampu i pismeno od strane predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja. Ovaj javni tužilac moraće da radi nešto sasvim suprotno, on će morati sam da izmišlja i fabrikuje dokaze, kako bi se neki pripadnik Vojske Jugoslavije, policije ili neki dobrovoljac, koji je u okviru redovnog sastava Vojske Jugoslavije ili policije učestvovao u odbrani zemlje, proglasio ratnim zločincem. I ovim amandmanom na član 7, doduše, ministar nije tu da nam da po neki odgovor, mi pokušavamo da ubedimo Vladu da ovaj zakon povuče.