Dame i gospodo, dolazim opet do onog drugog intrigantnog dela priče oko ovog zakona, a to je evropski sistem prenosivih bodova. Dakle, opet ponavljamo priču, nismo protiv toga da što se može izboduje, izboduje, da to uradimo na način kako ćemo najmanje da povredimo nastavne planove, nastavne programe ili kako ih zovete obrazovne sadržaje, da to učinimo tako da niko ne trpi redukciju i da nijedno stručno ili akademsko znanje se ne stiče na način koji je benevolentniji, koji je jednostavniji, koji je brzopotezniji.
Smisao amandmanske intervencije je upravo u tome da na konkretnom primeru eliminiše slabosti. Dakle, kompletna naša postavka, više amandmana je vođeno u tom pravcu. Mi zaista ne možemo da prihvatimo da će specijalističke studije trajati godinu dana. Ako će tako da bude i unutar zdravstva, onda to treba jasno napisati, a ako neće, opet jasno napisati.
Danas specijalizacija traje dve ili tri godine. Kako će hirurg da postane specijalista za godinu dana? Kako će student da postane, mada imamo ispravku u amandmanu, ali nismo dužni da čitamo šta ste noćas ispravljali, a Vlada prihvatala, tj. da se zovu masteri umesto magistri, pa da se izbegne akademsko i stručno zvanje posle šest godina medicine.
Dakle, neprihvatljivo bi bilo na određen način devalvirati zvanje, a priori ga dati, završio si pet godina i sada si magistar i lekar medicine. Još godinu dana, sada si specijalista. To je hiperprodukcija. Ta hiperprodukcija neće zadovoljiti ni svet. On može da vidi bodove, ali, znate, u dodatku diplomi, kada on krene sa saplementom uz diplomu, tamo će morati da piše šta je on to radio za godinu dana, kakav je nastavni program imao, šta je izučavao, jer uglavnom preporuke Bolonjske deklaracije idu i u smislu praktične edukacije.WUS programi, koje sam maločas pominjao, traže i tu praktičnu edukaciju.
Pazite, specijalista za godinu dana. Pa do sad je najmanje godinu dana trajala samo teorijska nastava na specijalističkim studijama unutar medicine.
Koliko je u hemiji, ako neko uzme organsku hemiju, ili analitiku, ili nešto drugo, to ne znam, a nemam ni nameru da gledam. Imam ono što imam u rukama i što sigurno znam koliko traje i kroz šta moja struka prolazi decenijama, i da to nikome ništa nije smetalo.
Znači li to da će subspecijalističke studije biti ukinute ako se nastavi ovakvo bodovanje? Šta će sada? Sada će svi odjednom da budu kardiolozi u struci. Imaju i tehnički fakulteti, ima uže specijalnosti. One su potpuno izostavljene.
Dakle, prilično je nedogovorenosti, neutvrđenosti stavova, nekakave neusaglašenosti. Bog te pita zašto je sve ovako moralo. Zaista je to jedan veliki rizik u koji ulazimo i kada krenemo na teren bodovanja i to spustimo na nivo nastavnih veća, a kriterijume će, ne znam, doneti neko ili ih neće doneti, to je jako komplikovan problem.
Bodovanje unutar studijskog sadržaja svakog pojedinačnog predmeta pada na naučno-nastavno veće. Kako ćete to da izbodujete? Kako će viši program, koji overava univerzitet, viši nivo akademskih studija, drugi i treći, koji mora da prođe nivo univerziteta, mada se i ovi programi osnovnih studija overavaju na univerzitetu i sada, pa i dalje, kako će se to rešiti? Kako će se oni složiti međusobno kada nekom treba 10 do 15 časova da se uklopi u bodove, kada postoji trajni rivalitet i osećaj - pa čekajte, ali ovo je vredno. Šta mene briga za histologiju, reći će hirurg, meni treba praktična nastava.
Biće to jedan veliki rizik u koji će se ući i opet ponavljam pitanje iz načelne rasprave - zašto Ministarstvo makar u javnim raspravama nije dalo jedan praktičan model kako bi izgledala jedna parirodno-matematička studija, jedna medicinska grupa, kako bi izgledao društveno polje, društvene delatnosti, da vidimo kako će se to izbodovati i na šta će to da liči.
Zašto nijedna od ovih aplikacija nevladinih organizacija nije dala eksperiment u tom pravcu. Hajde neka studijska grupa uradi, pa da na nekoj prezentaciji na Zlatiboru pokupi sve dekane i pokaže - evo, gospodo, ovako će po ovom nacrtu izgledati studije na vašem medicinskom, elektrotehničkom, ili arhitektonskom fakultetu, i onda bi ljudi znali. Čekaj, ovi su dali neku mustru, a pošto je Bolonjska deklaracija rekla, ne morate baš sve taksativno, poštujte tradiciju, poštujte različitosti, poštujte principe organizovanja koji su vama bliži; ne tražimo mi da to doslovce prevedete, pa da se mi nešto oko toga snađemo i da nešto prilagodimo.
Takovo normiranje bi mogli još da prihvatimo. Ovo će biti izvor velikih problema u praktičnoj primeni zakona i verovatno će prve intervencije u izmeni zakona biti upravo u vezi sa ovim.
A da ne govorimo o tome šta ćete vi kada imate specijalističke studije vrlo bliskih grana, gde su se isprepleli nastavni sadržaji različitih predmeta. To je nemoguće udovoljiti.
A, svako će težiti da dobije bod, jer akreditaciji institucije - aha, aha, pazi, bod sa hemije, bod sa histologije, znači mi kada apliciram i kada se pojavim na sajtu, kada me gleda onaj iz Ženeve i onaj iz Hong Konga, ili onaj iz Rusije, pa vidi koliko moj fakultet nosi bodova, organizuje toliko i toliko studija. Moj fakultet ima viši rang.
To će biti opšta otimačina i opšti grabež oko toga, a ne možete, sve morate kako ovde piše - 120 do 180 bodova, ili morate u osnovni program od 60 za godinu dana. Dakle, jedan veoma loš koncept i mi vam uporno dokazujemo iz primera u primer da je to trebalo malo zastati sa ovim, da nije trebalo brzopleto raditi i mislim da je Komisija zadužena za izradu revizije prednacrta u kratkom vremenu to odradila i bila uverena da radi posao za koji ni sama, većina od njih, u prethodnom nekom preliminarnom periodu nije bila uverena da je ovo najbolji način.
Kad je stigla izvršna komanda, kako su se to usaglasili, kako je to sve došlo - imaćemo prilike da kroz praktične primere u našim amandmanima postavimo kao pitanje, vizavi, citirajući mišljenja pojedinih članova, šta su javno govorili o ovakvim idejama.
Zatim strukovne studije koje imaju 180 bodova, koje, kada dobiju određeni broj bodova na specijalističkim studijama, dostignu nivo bodovanja diplomskih i akademskih. Tako da ima mnogo nejasnoća, mnogo je toga, ali ja se nadam da će predlagač nešto od ovoga i prihvatiti, ili poslanici koji slušaju naše argumentovane primedbe, a ako ne prihvate, sudbina ovog zakona biće kao i sudbina mnogih, česte revizije ili konačno promena, nažalost nov zakon. Dokle više novih zakona?
Ali, kada dođemo na vlast moraćemo da napravimo nešto dobro, jasno, kratko, sa jasnom vertikalom, sa jasnim odrednicama. Ono što smo imali. Nismo mi pravili ni onaj iz 1998, ali je bio pristojan zakon. Znalo se. Bilo je nekih zamerki, pišu oni koje sam prozivao, ostajali bez posla, ovoga ili onoga. Ko neće da potpiše ugovor o radu što je ostao bez posla. Pa i sad nemojte da potpišete ugovor o radu, pa ćete ostati bez posla.
Hajde sad, recimo, napravite mitinge na fakultetima pa da vidite studente, da vam daju mobilni telefon, zove vas ministar. Neće moći. Ali, onda je moglo. U oktobru je moglo sve. Dakle, mi mislimo da je bolje da se nešto prihvati i promeni, ako imate ideju, da ovakav zakon na kraju pokušate da u celosti realizujete, ali najduži period koji ste dali sigurno je duži od perioda koji je potreban da se promeni vlast u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još nekih primera.
Nisam pravnik, ali dozvolite mi da interpretiram činjenicu da je zakon utoliko bolji ukoliko ima manje opštih mesta i ukoliko ima nekih nejasnih odrednica tipa "izuzetno".
Ovaj član nosi dve takve odrednice, jedna deklarativna, krajnje nejasna, "vrhunski", koju često koristite za kvalifikacije znanja, sposobnosti itd, evo sada i za časopise. Možda se to negde i koristi, ali imamo mi drugačija i objektivnija merila, impakt faktor i druge načine da utvrdimo gde je kakav rad objavljen.
Drugo, "izuzetno", o čemu mi amandmanski intervenišemo u članu 30. stav 4. gde opet, da se učini ustupak medicinskoj struci, a ja sam iz te struke, pa će pogrešno da me shvate, ako nas uopšte gledaju, da se borim protiv prava koje bi trebalo da steknu lekari, da olakšaju sebi, kao nekakvu nagradu, jer najduže studiraju ili se bave nekakvim važnim poslom, a da drugi za to budu prikraćeni.
Dakle, lekar, doktor medicine, ako još godinu dana uči, prema vašem zakonskom projektu, specijalistički uči, što do sada nije zabeleženo, ne znam specijalizaciju od godinu dana, onda će on, ako za to vreme ili kasnije napiše nekakve radove u vrhunskim časopisima, sažeti rezultate radova, valjda tako, jer predlagač ne kaže kako, a onda će braniti svoje različite radove istih ili različitih vrhunskih časopisa i napraviće od toga disertaciju.
Zašto smo, ako smo bili na tragu informacije ili ideje da bar niste te trećestepene doktorske studije hteli baš toliko da povučete u provaliju, da ih toliko degradirate, zašto ste to uradili sada u ovom novom izuzetku? Zašto uopšte u dobrom zakonu izuzeci? Nisu posledice samo u tome što ćete vi na nepravedan i nepravan način dovesti nekoga do najvišeg akademskog zvanja, a da će preskočiti jednu instancu koja je do sada bila uobičajena - magisterijum.
Bilo je pokušaja u akademskoj praksi da se polažu usmeni doktorski ispiti, da se preskoči magisterijum. Hajde da uzmemo to da smo mi učinili sve i da taj magisterijum devalviramo, hajde da uzmemo da ih i svet prevodi u nekakav drugi analog, u nekakve master diplomske studije itd, ali kada smo ostavili, kao i Bolonjska deklaracija, kristalno jasno treći stepen studija, po njihovom bi to bio drugi - doktorske studije, da ih kao takve i zadržimo, da ne stvaramo nepotrebne olakšavajuće okolnosti.
Dva su pitanja. Pitanje je zašto mi to radimo, zašto mi idemo protiv preporuka Bolonjske deklaracije? Znači, nešto možemo da idemo i više nego što od nas traže, da ne bude baš nož u leđa, nešto možemo i da provučemo. Nije ovo jedino mesto gde niste otpoštovali Bolonjsku deklaraciju.
Drugo pitanje koje se nameće je kako će neko da ostvari koncept doktorskih studija, za koga, koliko vidim u ono malo objašnjenja što ste dali, niste izmenili koncept. Pre svega, to je jedan individualni rad, da sada ne definišem to, mnogi su ovde doktori nauka, ali jedan individualni rad koji ima, pre svega, jedan akademski smisao, naučnoistraživačkog je karaktera, stvara uzajamne korelacije povezanosti teorije i prakse. Dakle, nešto posebno specifično, što nije čist knjiški rad.
U nekim drugim studijama da, ali u nekim drugim smerovima, ovde ne. U medicinskim studijama uvek tražite kauzalitet nečeg praktičnog, nečeg teorijskog i usmeravate sebe, dajete svoj lični pečat u toku izrade doktorske teze. On treba da proizađe zaključkom koji će nešto potvrditi, da ste postigli nekakvu relativnu novost u medicinskoj struci.
Na ovaj način ćete samo reći - bio sam toliko kvalitetan da sam samo specijalizaciju završio za godinu dana, postao sam kardiohirurg, neurohirurg, pa sam napisao radove kako sam vadio tumor na originalni način i sada ću biti doktor nauka. To je devalvacija, to je interna devalvacija, to je devalvacija prema svetu.
Nikada, ali baš nikada, nisam čuo da postoje između kolega specijalista i kolega koji su u akademskim zvanjima na fakultetima (docenti, profesori itd.) surevnjivost, primedbu. Hoćeš da doktoriraš, idi pa doktoriraj, to je tvoj problem, ti ćeš zato da se baviš naukom, a ja ću biti pragmatični operativac na terenu. Ne možete ga sada častiti doktorskim zvanjem ako objavi radove. Koliko radova, šta je vrhunski časopis, koliki impakt faktor, šta sad tu još, to prepuštate da se odluči u nekoj drugoj instituciji itd.
Ovde čak jasno nije stavljeno - bilo koja institucija da donese odluku koliko bi to bilo i da reši nižim aktom, ako stvari svedete na opšte preporuke, a to će opet da ide na bazična veća. Šta ćemo ako neko želi da nekog promoviše u doktora nauka? Ima da sroza kriterijum, pa će biti domaći časopis, ne i strani.
Obrnuto je do sada bilo vazda. Obično postaneš neko i nešto u struci, akademsko zvanje stekneš, postaneš docent, doktor nauka i time se afirmišeš u jednoj oblasti, onda zbog toga pišeš stručne radove, oni ti se pojavljuju i ti stojiš kao doktor medicinskih nauka. To je svetska praksa. Uzmite Lomonosov, evo ga fajl, svako to može da nađe. Osnovne studije šest godina, ful tajm. Osnovne plus doktorske 11 godina za kliničare, devet godina za pretkliničke predmete; 11 godina moćna Rusija i dan-danji to radi.
Šta to mi radimo? Evo, imaju u kategoriji stavke iz Bolonjske deklaracije, prepoznaje se, način vrednovanja diploma i ostalo. Uzeli su šta im odgovara da budu kompatibilni.
Sad ne biste primili čoveka sa Lomonosova da radi kod vas, kako da ne, pitao bih da li bi on hteo da radi ovde ili ne.
Dakle, nema potrebe, ova snishodljivost, ovo nepotrebno dodvoravanje nekome ko to nije ni tražio. Dajte tu deklaraciju, njene tajne segmente, da vidimo da piše da doktor u medicini može. Ja je ne nađoh, možda ima, možda sam neupućen, ali sve i da ima, vi recite - to je ona naša individualnost, to je naše obeležje i ono što ste ostvarili dosad - mi tradiciju univerziteta poštujemo, ono što su ostvarili do sada.
Znate kako se u neke časopise može ući? Vrlo komplikovanim mehanizmima, vrlo komplikovan rad, kakve recenzije i kakve preporuke morate da imate i član čega sve morate da budete, koje lože i koji drugi đavoli moraju da budu da biste se negde pojavili iz nekakve ovakve sredine. To ne važi za Nemačku, za ove zapadne zemlje. Ako bi neko hteo da se tako bazira, očito bi morao da se srozava.
U komunikacijama između predlagača revizije ovog nacrta često je bilo govora o tome - kaže, nisu nam te studije dobre, često se uspostavi na izbornom veću dobra atmosfera među profesorima i saradnicima, nastavnicima, oni koji su u reperu da mogu da glasaju za svako više zvanje, pa nađu čoveku, neka bude profesor, hajde da se ne zamaramo, pustimo linijom lakšeg otpora. Vi sada bazično snizite kriterijume.
Onda ni ta stavka ne stoji, ni ta stavka nekog prijateljskog, uglađenog odnosa među kolegama koji daju hiperprodukciju. Na tržištu ćete videti hiperprodukciju, da li vredi ili ne. Sa ovakvim formiranjem univerziteta, fakulteta, beskrajno neograničenim, imaće šansu da napravi hiperprodukciju profesora.
Treće pitanje koje otvara novu dilemu: ako neko takav doktorira kao specijalista, nije završio magistarske studije, pretekne sve druge, on automatski postaje aplikant za docenta i profesora. Nama do sada i u ovom zakonskom predlogu oni sa završenom specijalizacijom su mogli da budu pripravnici, pomoćnici, da se nađu. Čak nekada prosto na kvarno date vežbe nekome takvom da odradi sa studentima. Niste imali ni zakonsko pokriće u zakonu od 1998. godine da sa takvom nekom specijalizacijom vodi studente.
Sada: bićeš docent, ne brini. Automatski posle specijalizacije i napiše nekoliko radića, ima svoje prijatelje, svoje veze, lobiste, nema problema, snizi kriterijum, obori itd. Kriterijum može da se menja kad hoćete, zakažete veće i dogovorite se, dignete kriterijum, neko vam došapne - slušajte vi u Kragujevcu, šta vi doktora nauka, vi nemate pojma, dajte malo kriterijum naviše. Trojica prođu, onda za pet dana zakažemo sednicu, dignemo kriterijum.
Nema stabilnosti, nema pravne sigurnosti, nepotrebno upadamo u zamke.
Vizavi toga da se uvek govorilo o hiperprodukciji, o nečemu našem lažno dobrom. Uopšte ta nesrećna komisija koja je to pisala, sva je puna kontradikcija, kao i njeni članovi. Ne mogu da se otmem tom utisku što sam uopšte i tražio, surfovao po internetu i gledao šta su pričali. Prosto me ti ljudi zbunjuju, šta su međusobno govorili o ovom istom projektu i šta su seli, napisali i potpisali sa BU.
To je naš BU, sada cela Srbija sluša kako je najelitnija institucija napisala ovakav zakon, gde opet nazovite referentna stranka, koja stvarno jeste referentna u ovom parlamentu, sela je i iščitala da to i nije baš tako referentno.
Da bi to sve neutralisao, ministar izađe i kaže, ključna poruka svih njegovih TV emisija je, sačuvaj bože, kaže da po ovom zakonu dobijaju studenti na tome, jer će se profesori družiti sa studentima više, u nameri da ostvare 100 neophodnih poena, pa će se sam ispit, ne kaže trivijalnost, ali da parafraziram, kada je on otišao toliko daleko, što ja kao kritičar da ne odem, svesti na trivijalnost, jer to njihovo druženje i međusobna stimulacija ili kakva vrsta stimulacije za učenje dovešće do toga da on ostvaruje 70 odsto kriterijuma da položi ispit.
Pazite, studenti koji to snime na traku i donesu mi traku na samom ispitu, kažu, rekao je ministar, ja sam redovno bio, ovo je moj evidencioni karton. Profesore, bio sam na vežbama, na predavanjima, šta vi hoćete od mene, što moram da znam šta ste vi pričali, što moram da naučim materiju, jer ja sam bio. Jer, 70 posto od 10 je 7, dajte mi šesticu, meni je dosta. Znam da to on ne misli, a što brzopleto ide, znam da je i on profesor da to ne bi dao.
Ne treba tako, sve televizije to prenose. Kao u nekoj ambasadi, otišao i rekao, korist što zovu Amerikanci vas da učite jeste da učite engleski. Pazite, ministar otišao u ambasadu, i onda oni govore, pozvali neke talente naše, hoće ih svet, zovu ih Amerikanci, nije važno ko su, neka idu. Što da ministar kaže naučiće samo engleski, to je jedina korist, zato idu.
Može engleski da se nauči koliko hoćete. Deca moja gledaju filmove, naučila su engleski kroz to, da ne govorim što bazično uče, naučila su i španski, sve živo uče, upijaju. Ne može ministar tako da kaže. Dajem ove banalne primere iz života, jer to što on kaže i što ode u etar, što čuju uši studenata, morate posle da trčite kod dekana da ispravljate. A on će da kaže, pusti ministra, on je neozbiljan, kojoj partiji on pripada, on se udo u neku partiju, nije to neki relevantan. Pred kim on da polaže računa, pred Vladom. Pa i Vladi kada zasmeta, ostaće i bez njega, što, naći će drugog, ne može da nađe ministra, može.
Dakle, ovde je neka nedorečenost. Ispada da je samo opozicija čitala ovaj zakon temeljno.
Vi samo po sajtovima pisali, slali pogrešne verzije, izvinjavala se gospođa, ne mogu da se setim, šefica komisije što je pogrešan sajt otišao sa Vlade, nije iz Ministarstva, poslanicima, a nama opet u dlaku, u jotu tri ista predloga došla u pisanoj formi, februar, mart, juli. Šta je ko gde grešio, ona se izvinjava na B92, poslanici čitaju pogrešne materijale, kako ona kaže. Nisu, nisu oni su svi isti, ma ni promenili nisu.
Promenili ste samo u zadnjoj varijanti zakona onu stavku, gde piše ako ne budemo toliko komplijantni, zajednica će nas osuditi, ovo ili ono; baš to niste hteli da stavite da ste toliko pritisnuti odnekud. Ne razumem, dakle, konačno, zašto i ovo što nam je bilo najsvetlije, da ostavimo tu doktorsku disertaciju, da to bude kruna nečega, nekog pečata, znam da je ona sada devalvirana. Neko vreme i kao dekan tražio sam saradnike koji drugačije misle nego ja, dakle, one najrigoroznije, najčvršće.
Hajde da vidimo, ne valja ovaj predlog ove teme, nije mi to pitko, devalvira ugleda fakulteta, pa opet si popustljiv, pa nešto hoćeš, pa nećeš, da mu to pustiš da ode, pa mu vratite tezu, pa je to bilo neprijatno. Evo sada ništa, piši ti radiće, postaćeš doktor nauka, saberi; na koji način, bez bližih upustava, ali kome da date, veću da reši. A on će da kaže, idem u Niš da doktoriram, neću kod vas, rad važi i u Nišu ako on da niži kriterijum.
I sada postoji akademska mobilnost gde ćeš da doktorišaš, ne kažem, ali bar se zna princip jer on je jedinstven. Izabereš tezu, ideš na veće. A ovako, ovi traže to, može ovaj časopis Srpski arhiv, može ovaj Medicinski pregled novosadski, to su naši relevantni, ima tu tri i ovde dva, to je pet, napiši me kao autora, evo tebi neki dinar, zameni da budem autor, odoh ja, postadoh doktor nauka.
Kako iz toga napraviti tezu, kako izi radova izvući tezu. Da je sve isto, šest radova sa istim problemom, ne može teza. Taj koji je tako ekspertno napisao radove, može i da doktorira, pa onda ima i stručnu podlogu za ono što je napisao da je edukovan u formalnom smislu da može da ima taj naučno-istraživački segment u svom kapacitetu.
Ali dobro, kako ste krenuli to govori da niste pažljivo čitali i da vam je podvalila ova komisija. Oni su ministra prosto isprepadali, on čovek bez akademskog obrazovanja i rada na univerzitetu, kada je video imena poput ovih gore koja su napisana, osobito Mariju Bogdanović, on je rekao to tako mora, gde da me Marija uzme, da me raspali po novinama i krenuo je.
Ne daj bože da je tu bila i Turajlićka, da ga je ona dohvatila, od njega ne bi ništa ostalo.
Tako da ne znam šta ste ovo napravili, šta vam je ovo trebalo, čime se vi ponosite kada ovaj zakon donosite i kakve to sumanute izjave daje po televiziji, što ove studente ohrabruje lažno, ove buduće doktorante.
Pazite, kada dođu sutra na posao ti specijalisti, šta, godinu dana, ti magistar, šta će da mu kaže kolega koji je prošao kao ja, kao vi gospodine Kneževiću, i svi drugi ovde doktori nauka, ma ajde, ti si po novom zakonu. Dok ne nestane zadnji sa lica zemlje koji je regularno prošao, reći će, pusti, idi ti u Evropu neka te priznaju, ja sam se namučio da postanem magistar, pa specijalista četiri godine, pa doktor nauka četiri godine, šta ti pričaš.
To su praktični apsekti, malo sam otišao na drugačiji način u samoj diskusiji, izneo sam tu neku ličnu ocenu, ali to hoću da približim javnosti šta će biti ako bude kako ste predvideli. Hvala.

Dame i gospodo, naravno, opet se ponavlja, samo možda ista priča, ako samo kažemo na drugačiji način, da ne izazovemo monotoniju i kod građana koji nas slušaju i kod vas. To bih upravo izbegao.
Nema zaista više rečenice kojom možemo potkrepiti to što mi iz opozicije smatramo da ne treba svesti fakultete na status departmana, odseka itd. jedne glomazne institucije, pa da vas podsetim šta su o tome rekli aktuelni članovi komisije koja je pisala.
Dakle, komisija koja je radila u sastavu koji sam juče pročitao, ima svojih nekoliko članova, komisija je formirana 16. septembra 2003. godine, a oni su dva ili tri meseca kasnije, govoreći o problemima oko zakona rekli nekoliko osnovnih stvari. Dakle, bili su na tragu sasvim drugačijeg razmišljanja.
Najkrupnija dilema se ne tiče potrebe, kaže Leon Kojen, za ovakvom reformom nastave, već insistiranja na gašenju fakulteta i njihovim organizacionom i pravnom utapanju u univerzitet. Krajnje jasno - ne slaže se sa konceptom kao i ceo Beogradski univerzitet. Jedinstven je stav Beogradskog univerziteta da bi takve radikalne reorganizacije i pravne izmene, ako bi i bile nametnute, dovele do haotičnog stanja. A on je pisao ovaj predlog zakona.
Idemo dalje. Nema nikakvog razloga osim nesrazmerne želje da se po svaku cenu odupremo svakom u Evropi koji nam nameće ovakve stavove. Recimo jedan koncept koji je ministar izneo, da interes za ovakvu vrstu centralizacije fakulteta pod kapu univerziteta, dakle suprotno od deklarativne decentralizacije, objašnjava činjenica da otpor pružaju neki fakulteti koji dosta stiču upisivanjem preko broja, preko budžetskih studenata, otvaranjem kolateralnih ispostava, gde god ima neki grad više od 30.000 stanovnika otvore pravni fakultet, ekonomiju, prave tezge, bogate se, uglavnom se bogate profesori tezgaroši. Ne bogati se fakultet, odnosno univerzitet u perspektivi ovoga predloga. A šta im ko i može. Dakle, zaista ne znam samo gde će naći 70% vremena da budu sa studentima, kada ne mogu sve tezge da namire.
Dekan Nevenka Žarkić-Joksimović ubeđena je da takav stav da bogatim fakultetima odgovara ovo što je tvrdio ministar, da je on svestan toga da oni imaju tu ideju, ne odgovara istini, nema veze sa elitističkim pristupom; ona upozorava na haos ukoliko ministarstvo ostane uporno pri ovom stavu. Ostalo ministarstvo, a ona sedela u komisiji i to pisala.
Dekan Ekonomskog fakulteta Božidar Cerović upozorava na loša iskustva iz belog sveta, čak upotrebljava taj termin "belog sveta". On kaže da veliki univerziteti kada se centralizuju loše rade i navodi primer Univerziteta "La Sapience" u Rimu. Šta je to? On potpisnik ovoga da ovo ovako izađe pred poslanike.
Dakle, kada takav dvojni moral, takva hipokrizija, kakav još argument da da opozicija kada su oni koji su ovo pisali samo dva meseca ranije rekli sasvim drugačije, i ne srljajte, idite u reformu nastavnih sadržaja, što mi radikali nećemo ni to da ide tako, tako nekontrolisano, tako nedefinisano, tako nejasno.
Šta znači smanjiti obim, smanjiti sadržaj, ali kao to nije problem, valjda se ljudi poplašili za svoje pozicije, svoje situacije, da ne izgube neko od svojih nadležnosti.
Drugi, recimo drugi, ima ih više, praktični razlog zašto ne treba gušiti autonomiju fakulteta, jeste činjenica da sada, to sam već govorio, ali da uvek podvučem, fakulteti anticipirajući ovaj zakon otvaraju različite smerove, gotovo bez programa, niko im nije verifikovao, tek da bi se verifikovali, šta to dobijamo gospodo poslanici, da verifikujemo nešto što radi dve ili tri godine. Da ne priznate nekom ko je dao pare? Morate priznati na silu, uletite u neko nepravno stanje. Mnogo razloga da se ne dira u dobro funkcionišući postojeći sistem.
Zaista ne znam, i dalje ostajem u dilemi šta je to toliko bilo ubedljivo u glavama komisije koja je ovo radila da nam postavi pred poslanike, stavi ovakav zakon. Niste valjda mislili da ćemo mi to tako da odbijemo a priori, bez mnogo razmišljanja, pa da nas još napravite i smešnim u celoj ovoj priči.
Naprotiv, mi smo baš detaljno čitali, tražili tuđe iskustvo i mislimo da u ovom, po vašoj definiciji, tranzicionom periodu, koji je očigledno mnogo sporiji nego što je trebalo da bude, ne odgovara tako temeljna reforma ni ovoga, kao što ne odgovaraju ni drugi postupci koji su okarakterisani kao temeljno reformski, privatizacija u firmama, bankama, osiguravajućih društava, rasprodaja privrede.
Sve je to prebrzo, sve je to vrlo efektno, ima neku svoju posledicu efektnu da se primiri socijalna tenzija, a konačne loše posledice ovde će biti i hiperprodukcija, i nedovoljno obrazovanih i polufabrikata, poluobrazovanih, onih sa 37 bodova, svega, bog te pita čega ne. Hiperprodukcija akademskih zvanja, a sa ove druge strane ekonomska hiperprodukcija i nezaposlenost, pad standarda. Očito da u nekakve tranzicione kretnje ne treba ulaziti tako brzo, tako nepromišljeno.
Ovo smo mogli da sačuvamo kao nešto naše autohtono. Niko nam ne bi u svetu zabranio kontakt i približavanje evropskim, možda i tim atlantskim integracijama, ali ovo nisu američki modeli i da smo sa ovim prikočili, sačekali, videli tuđa iskustva, uradili pilot projekat negde – radimo sa decom pilot projekte koliko hoćete u srednjim školama, mnogo toga – pa to nekako probali, ali u animacionom modelu. Ovi koji finansiraju te tempus projekte daju jedan animacioni model kako bi šta izgledalo, da vidimo šta bi se u praktičnoj aplikaciji dogodilo. Ovako ostaje sve to da se uživo sprovodi, a mislim da će to biti vrlo bolno.

Dobro, na svojevrsni način treba da odbranim ono što se kod nas dešava, a ja sam u neku ruku i učesnik toga, jer učestvujem u realizaciji nastave za Visoku medicinsku školu. To je nešto što je sigurno dve generacije kod nas i ova sada treća, nedefinisano stanje koje očito proizilazi iz sadašnjih zakonskih rešenja.
Naime, ovim zakonskim rešenjem je predviđeno da više škole prerastaju u visoke. To je zakon koji udara po višim školama, uz famozno obrazloženje da više škole nisu negovale naročito važan kadar i moguće je da je tu bilo različitih diploma i svega.
Ali, postoji jedna koja se zaista pokazala efikasnom, a to je Viša medicinska škola, koja postoji u Beogradu, Čačku, Ćupriji. Ima ih na više mesta. To su škole koje su stvarno pružale jedan kadar koji je imao uposlenje, imao mesta u realnom životu.
Zašto su one prerasle u visoke škole? To je naravno jedan imperativ koji se mogao slutiti iz odredbi sada važećeg Zakona da će doći neko novo vreme u kome fakultet neće biti samostalan. Kako su se menjali dekani, kako se menjala vlast i premijeri, a ostajala ista garnitura i politička opcija, tako su se i dekani menjali i odlazili, ali vremenski period je kratak i neko je nekada potpisao odluku da se formira i dobili su nekako neformalan potpis sa strane, paraf gospođe Turajlić, koja je odobrila da se tako nešto formira, i krenulo se u eksperimente.
Mi danas ne znamo šta će ta deca, prvo, po listi zvanja biti po zvanju, ali to je manji problem. Napraviće nacionalni savet, kako ste ga zamislili, zvanje, visoki medicinski tehničari itd. Smislićemo zvanje, ali je suština u tome šta će oni od tog znanja moći da pruže.
Bilo bi logično očekivati da, ako se formira neka viša obrazovna institucija, kao što je visoka škola proizašla iz više, da ona asimiluje i programe iz kojih je proizašla. Dakle, da usvoji u osnovi nastavni program koji je imala viša škola, pa da onda nešto doda u nadgradnji. To bi bilo razumljivo.
Međutim, po onome na čemu se sada tu radi, a mislim da u Srbiji još neko to radi, nije Kragujevac nikakav loš primer, niti crna ovca, ali tako se to desilo i neko je to odlučio nekada, sigurno ne sadašnja postavka koja se našla u neprijatnoj situaciji kako da izađe na kraj, jer Ministarstvo uporno ćuti, niko ne daje definitivno odobrenje, jer verovatno čekaju akreditaciju programa i čega sve ne, dakle našli su se u prilici da moraju sada te studente da postave na nekakva radna mesta.
Oni nemaju niti elemente osnovnog obrazovanja koje pruža viša škola, niti elemente koje pruža fakultet, visoka škola. Dakle, naši programi po kojima toj deci pričamo se završavaju negde, teško je to kvantifikovati, ali na polovini i na trećini, kakvu ko ima ideju, toliko je to postalo neki lični osećaj mere kada to radite.
To je eksperiment dokle ćete ići. Usmena preporuka - ne znam šta da ti kažem, ne moraš da mi pokazuješ oskultaciju, ne mora ovo, ne mora ono. Tehnike pregleda vi odradite do pola, pa tu mogu da konkurišu čak i gimnazijalci, koji čak nikada injekciju nisu dali. To ne može da uradi ni viša sestra. Ako ništa ne zna, daj mu posao više sestre, veži ga za to radno mesto i imaće neku platu. Šta će da bude sa tom decom?
To je jedan od dokaza kako, kada se u nešto krene bez orijentacije, bez smisla i cilja, po reperkusijama to može da bude strašno. Tek ta druga generacija može da upiše treću godinu ako je plan i napravljen, ali mi tu još nemamo definitivne repere šta će od njih biti.
Zašto je to urađeno? Verovatno zato da se napravi još jedna, a sada je farmacija došla na red i to su praktički tri polja gde možeš da kažeš, sada sam samostalan.
Čitav postupak liči ne preventivnu ablaciju organa, ma daj da uklonim ovaj organ da ne bi dobio rak, daj da otvorim tri odeljenja pa da budem miran da mi sutra neko ne uzme autonomiju. Zbog jedne obične konstrukcije, koju Beogradski univerzitet u startu nije podržao, došlo se do toga da se stvaraju anahrone organizacije na fakultetima.
Šta sada univerzitet? Pod kapom univerziteta se dešava nešto tako, ali on ćuti. Tom univerzitetu je "tata" u Beogradu, tom rektoru. Ćuti, obrazuj, radi i snalazi se, a sva deca praktički plaćaju. Ranije je nešto bilo finansirajuće iz budžeta. Pazite, čak je država legalizovala, dala je izvestan procenat budžetskih, druga generacija, druga godina, sve su bili samofinansirajući i praktički sada se postavlja pitanje šta sa decom raditi, kakvo im zvanja dati.
Dakle, u pitanju je jedan galimatijas u samom startu i naravno, ključno pitanje, mogu li oni da idu u magistarske studije. Kako, kada nemaju ni program osnovnih studija, a idu po ovom zakonu drugi stepen obrazovanja, prosto neverovatno. Toliko karikiramo magistraske studije. Hajmo da raščistimo da li su master ili magistri, ali ovo piše - magistri.
I prosto neverovatno, jedan nonsens, i kako ću sada toj deci kojoj sada predajem i pričam, to su medicinski tehničari koji dobiju polu informaciju onu što ima student, polovinu, trećinu ili dve trećine, ali svejedno, ne možete da ih pitate nešto više da vidite koliko znaju, nemate prava, nemate program, niko nije verifikovao. I sada će on da magistrira i treba da mu budem mentor, i imaćemo inflaciju magistranata iz visoke škole. To je neverovatno.
Ne znam ko se sa tim igra. Ne znam, ljudi koji su to radili, to su uglavnom rektori, zašto nisu imali osećaj kontakta sa bazom, da vide šta to realno u operativnom smislu znači. Medicinska sestra postaje magistar, pa vidite gde smo došli i šta je inflacija zvanja - ovo sada ili ono za šta Turajlićka optužuje da smo imali u ranijem periodu. Hvala.

Da, nastavljamo dame i gospodo i dalje da govorimo o tome koji su sve mehanizmi ukidanja nadležnosti, ukidanja statusa fakulteta. Evo jedan od onih koji je nejasno razvijen.
Kroz koncept nadzora univerziteta na funkcijama koje vrši fakultet, ali pri tome, koliko tu čitam pažljivo sve ovo što je podvučeno, vidim da je tu mešavina različitih funkcija i nadležnosti ovih nadređenih prema ovim subordiniranim. Dakle, akademija, strukovne studije univerziteta na fakultetima i akademijama.
Mi tražimo da se ovo briše zbog ovog konglomerata nadležnosti koji ne samo što je pomešan, nego što bi svaka institucija zadržala nadležnosti koje je do sada imala. Dakle, sigurno su osnovne nadležnosti koje je do sada imala i donošenje nastavnih programa, svako za sebe.
Fakultet je pravio svoje nastavne programe, odnosno po ovom sada novom reformskom, u članu 28, koji niste čak ni opisali sadržaj studijskog programa, kada se govori o njemu niste čak decidno rekli ko ga donosi, a trebalo je reći da ga donose odgovarajuća naučno-nastavna veća fakulteta, odnosno veće univerziteta, ali to nije napisano i to se tek implicite nalazi kroz tekst da su oni nadležni.
Vidimo da ih univerzitet donosi. Da, može za studije koje organizuje. Univerzitet je i ranije verifikovao planove i programe koje donose fakulteti. Ali se ostavlja i čitav niz nejasnoća, šta će biti kada recimo fakultet u sastavu univerziteta, ovo o čemu je govorio gospodin Krasić, odluči da se otcepi, neće više da trpi rektora nad glavom, hoće da bude samostalan, napravi tri smera i sada postaje samostalna institucija.
Kako sada? Sada one programe koje je doneo mora da da univerzitetu da mu ih overi, programe studijske, a onda kada postane samostalan ko će sada to njegovo da testira. Sada mora da čeka da ide nacionalni prosveti savet kroz akreditaciju itd. Ako je to sada sve u privatnom sektoru, onda nikada više neće ni tražiti akreditaciju.
Jednu jedinu akreditaciju kada dobije on je miran, jer nije stavljeno da i ministarstvo može tražiti ponovljenu akreditaciju, ponovljenu proveru materijalnih, tehničkih, programskih i ostalih uslova za rad i prava koja proizilaze u vezi izdavanja javnih isprava nakon te akreditacije, nakon uspostavljanja prava i dozvola za rad. Dakle, i to nije do kraja.
Donošenje studijskih programa, to sam komentarisao. Kontrola kvaliteta. Vidite, dali smo neke nadležnosti i komisijama, ekspertima da to rade, obezbeđenje, kontrolu i kvalitet i nacionalnom savetu. Rekli smo - Konferencija univerziteta predlaže kriterijume, otkud sad i ovde kontrola kvaliteta. Možda ona interna kontrola, ali to je dato nižim opštim aktima. Oni prave interne kriterijume za samokontrolu, samovrednovanje. Možda se na to mislilo.
Izbor u zvanje nastavnika, to je bilo i do sada, overavao je univerzitet naša zvanja, akademska, odnosno predavačka, nastavnička. Izdavanje diploma i dodatka diplome i dalje univerzitet, 100 godina stavlja s jedne strane dekan pečat, s druge strane univerzitet, to je bilo. Dakle, nema potrebe da se ovo izdvaja kao specijalna neka nadležnost samostalne institucije.
Ali, ono što možda nije planiranje politike zapošljavanja i angažovanja nastavnika i saradnika, to sada već može da bude problem. Tako univerzitet može da koči fakultet koji ima tendenciju da sam sebe razvija dalje i napravi tri smera. Nećete moći više, nemate para. Možete praviti, ali finansirajte se sami, a finansiraj se sam, kakav je zakonski predlog, kad stekneš neku paru, on ti opet kontroliše. Možda ste vi to povukli, to ne znam, amandmanskim intervencijama Vlade.
A onda i to, što bi on sada bio motivisan da otvara. Najviše su bili motivisani da prave parafakultete, gde god ima neko sa 30.000 stanovnika otvori odeljenje pravnog, ekonomskog, menadžmenta nekog i tu ili drži tezgu i onda posle nađi vremena da budeš sa studentom, da ostvarite zajedno 100 bodova.
Kako će to biti, gospodine ministre, ne znam, ja sam danas tražio da vi to objasnite, pošto javnost ubeđujete da je to mnogo dobro i da on garantuje polaganje ispita, samo da studenti i profesor budu zajedno, a kad, gde, kako, kako na medicinskom fakultetu, kada ti profesori su i operatori i hirurzi, održe predavanje, vode vežbe, onda i asistent će postati profesor, pa ono što budu sa njim, vežbe su po četiri-pet sati, prilično praktički nepoznavanje je tu proizašlo iz ovoga.
Tako da vam lično savetujem, nemojte studente da zavaravate sa činjenicom da će to što će da provedu u blizini profesora, ne znam samo u blizini kog profesora, 70% svog vremena, a oni to mogu formalno da ostvare. Doneće nam papir, to mi svi imamo na fakultetima, te formulare na koje se stavi pečat da je on bio na predavanju.
Znate kako rade, dođe 10 poture vam sto, vučete asistenta da on tako kao policajac prebraja koliko ih je došlo i da pečat.
Ružno, neizvodljivo, jer fakultet je fakultativan, nije obavezna stvar. Upisao ga, hoće, neće, ne mora da ga završi, a vi imate koncept ko god da je upisao, mora da ga završi, i sa 37 bodova, i sa 35, i ako nije pravnik biće pripravnik, i biće savetnik i donosiće papire. Rekla Turajlićka može tako, ne mora tako. A što to.
Fakultet je fakultativan, govorili su veliki ljudi, obični ljudi, jasna stvar, prevedite smisao, terminološki. Što mora to? Neće da studira, neće da dolazi, neće ni završiti, kraj priče. Je l' dao pare? Propo, propo, što je davao pare, što nije radio za šta je bio sposoban.
Ne razumem ni tu politiku dodvoravanja. Svako će nešto biti, upiši, savladaj prepreku, upiši se ili ubedi oca i majku neka daju pare, neka to plate, pa će nešto od tebe biti, jer uvek će se naći ako ne diploma, onda svedočanstvo. Smislićemo neki naziv koji ćeš ti da dobiješ i onda ćeš biti. Kakav će to lekar biti sa svedočanstvom jedva čekam kad to dođe da vi to meni objasnite, koji to ispit ne mora da zna i da ne ostvari 260 ili 300 bodova, a da bude lekar. Ili upiše samofinansirajući, pa onda će da postane lekar tamo sa 37 bodova.
Kritikovao sam jutros te razloge. Izuzetno čuveni, priznati časopis, onda što niste bar stavili izuzetno od toga se odnosi na medicinu, pa onda oni moraju svi da imaju 60 bodova. Ali, ima i tu drugi problem. Videćete posle programe nastavne za medicinske fakultete. Tri fakulteta, imam tu primere, različite osnovne sadržaje imaju, različiti obim studija za isti predmet, imaju različite izborne predmete, a sve se vrednuje.
Kako ćete onda sada to da napravite? Neko će napraviti 65 bodova. Uzeće neki lagan predmet, 65 bodova, prešišao 60 obaveznih, ko da mu zabrani da zna više, Turajlićka nije uključena u ovo, ona to inače kažnjava i mirni ste. Bodova 65, vi ćete ga kazniti ako je uzeo predmet, želi svoj izborni predmet i u zbiru onih drugih biće mu 65. Biće kažnjen. Kako? Šta? Šta ste tu izmišljali, čemu je to služilo.
Planiranje politike zapošljavanja, sada će univerzitet da planira politiku zapošljavanja na visokom fakultetu. Zar mu nije dosta što može da suprimira ako neko nema kriterijume za izbor. I dalje mislim da to konferencija fakulteta srodnih, istih struka bolje može da uradi. Bolje znaju na medicini da li vredim da budem profesor medicinskog fakulteta, redovni ili vanredni, ili docent, da mi kažu svi medicinski fakulteti Srbije, nego da mi u to bude uključen univerzitet, u kome su pravnici, biolozi, ekonomisti, tehničari, inženjeri, avijatičari itd.
Ako se htelo da se tu nešto promeni, ali nismo, nismo ni to dirali.
To je bilo u univerzitetu, nije ni univerzitet iskazao potrebu, nije univerzitet pištao moleći - učinite nam reformu. Jesu pojedinci kojima je uvek nešto bilo malo, koji nisu hteli ni ovo o radu da potpišu, bilo im nešto smetalo da rade. Mogli su ti ljudi silni i obesni, neki od njih, ne slažem se sa politikom, neću da radim, pa odu i rade u inostranstvu za duplo veće pare, i ovde budu heroji.
Mogli su, ali naravno nisu svi. Po ugovoru o radu, ugovor o radu, sada se zove tako, onda se zvao, potpiši, radi, predaj, niko ti ne dira ni nastavne sadržaje, niko te ne proverava. Evo sada će opet da bude nešto - planiranje politike zapošljavanja. Opet to planiranje može pod svašta da se podvede.
Ne znam kako to sve može da ispadne, ko će to da planira, verovatno organ kolektivni, savet, malo je to teško da planira. Tu možete da stvorite lobističke klubove, mogu svi da se okrenu protiv medicinskih struka jer oni imaju šansu da se osamostale. Ne damo vam, sada nećete moći da otvorite taj i taj smer, imate dva fali vam treći smer. Ovi se moji snašli, otvorili tri, mogu da se osamostale. A šta oni koji imaju dva, a treba im treći?
Opet je sad otvorio farmaciju negde, pa neku stomatologiju, a sad će da kaže - sad je došao svet, novi zakon, ne damo taj i taj kadar, a ovaj tamo stavio kriterijum 50% nastavnika mora da pokriva da bi mogao da otvori. Znači, uvek ima načina da se nešto iz ovog zakona proizvede što neće biti korisno za institucije, a sve je funkcionisalo, ne kažem idealno, nema ničeg idealnog.
Moglo je na terenu postojećeg, pa i postojećeg zakona koga smo kritikovali, jer je manje zlo od ovoga. Tu je moglo da se uradi. Zakon koji smo kritikovali bliži je rešenjima za koje se mi zalažemo nego što je ovo sada što danas vidimo. Oni ovo što vi sada ovde uvodite u naznakama sadašnji zakon, moguće je, preporučljivo, dozvoljivo itd. Ovo je in medijas res.
Mi smo protiv toga i ovo je jedan od načina kojim mi potkrepljujemo naše zalaganje da fakultetima ostavimo da im se to ne dira i evo slučajno smo na tragu interesa Beogradskog univerziteta i ovih čuvenih zakonokorektivaca, koji su nacrt predloga korigovali do ove verzije koja nama nije prihvatljiva i verovatno mnogim fakultetima u Srbiji. Pretpostavljam da i akademska javnost se nije suviše umorila da gleda ovo i da prati, i da prepoznaju svoje interese.
Naravno, praksa će ipak sve pokazati, bez obzira na naše političke duele ovde. Mislim da ćemo imati pred sobom uskoro, ako ovo krene, ali naravno po onim zakonima, prelaznim odredbama vidimo da baš neće ubrzo ni da se realizuje, pa ako se realizuje videćemo dobre i loše strane ovakvih predloga. Mi ne verujemo da dobrih uopšte ima. Ne mnogo, nego da ih uopšte ima.

Mi ovom amandmanskom izmenom hoćemo da izbegnemo klasifikaciju na samostalne, nezavisne ili zavisne obrazovne institucije. Predlažemo da ne ostavimo pravo obrazovnoj i visokoobrazovnoj instituciji, akademiji strukovnih studija na univerzitetu da odlučuje o izboru zvanja koja su potrebna subordiniranoj obarazovnoj instituciji zato što ona može da zloupotrebi to svoje pravo.
Recimo, poželi nekad fakultet da se opet izdvoji po ovom predlogu, da ima tri odseka, tri studijske grupe i da postane samostalan i zato mu je potrebno neko specifično zvanje, a ima normativ koliko kojih zvanja treba da ima, 50%, to je menjano amandmanski i videćemo šta ćete da usvojite.
Potreban je npr. predavač praktične nastave rada na fantomu ili slično, i ako mu to ne dozvoli, zbog nekog razloga, univerzitet, ne uklapa se u strateške projekte univerziteta, u opisu njegovih zadataka, ta institucija niže subordinirana može da stavi pečat na vrata, ona ne može da radi.
Prema tome, dovoljno je reći da visokoškolska institucija ako hoće da registruje svoj program, da ga akredituje, da ga pokaže, da ima kadar, prostor, tehničke uslove, može i sama da predloži koje je zvanje potrebno, jer ima u toku postupka akreditacije šanse da kaže da, ali džaba hoćeš to zvanje kada ti ceo program propada.
Zašto bi morala da se obraća univerzitetu, sem ako nije pitanje jako strašno centralizovane finansijske kontrole, koja je zaista pogubna po sudbinu fakulteta i potpuno smo na temelju sumnje koju je BU radio tri meseca ili godinu dana pre nego što je sa ovim izašao. Ne treba dirati u taj deo finansijske samostalnosti i deo koji može organizaciono i funkcionalno da osujeti rad zavisne visokoškolske obrazovne institucije koja je u sastavu univerziteta.
Potpuno je druga priča ako on želi da da samostalnoj instituciji saglasnost na zvanje, ako je ona već postala samostalna unutar univerziteta, što još nije ni regulisano. Ako postane samostalna unutar univerziteta, sva zvanja idu ponovo na univerzitet i tu se stvara nejasnoća. Šta će biti kada se jedan fakultet osamostali, a ipak je delimično pod kapom univerziteta.
To nije ekskluzivno rešeno pa da se onda zna. Kada je postao samostalni on je sam sebi šef, onda mi nemamo ni normativ kojim bi on dalje regulisao svoje izbore, nego bi opet morao na određen način da se pita kako će izbore zvanja, i onda bi to bila jedina zvanja kada si samostalan da ih nisi verifikovao na akademiji strukovnih studija, odnosno na univerzitetu.
Zakon ima prilično nejasnoća, takvih nedorečenih mesta, a ovo je jedna tendenciozna namera, tendenciozno smišljena u tom smislu da se osujeti napredovanje fakulteta, možda se neko u nečemu uspori, što niti je decentralizovan način rada, niti je pitanje koje se može smatrati umesnim u funkcionisanju visokoškolskih ustanova.
I ne vidimo, ako iskažu potrebu za nekim specifičnim zvanjem, koga nema u registru, a juče smo predložili promene tih zvanja, iskaže se specifična potreba jer od vas Evropa traži i vi ste to i prihvatili - promenu zakona, da silna nova zvanja uvodite. Postoji namera da se lista zvanja proširi, da nacionalni savet donese čitavu novu listu zvanja.
Prema tome, za nova zvanja novi programi, za nove programe novi predavači i što je to onda problem, da onaj ko će vršiti studijski program da i predloži kako će mu se neko ko će ga vršiti, u skladu sa već postojećim zakonskim normativima za pojedina zvanja, i zvati. Da li će ovako ili onako, nema potrebe da pita za molbu, jer čim pita onda tu već može da bude i ovakva i onakva odluka.
Dakle, kada se sve uredi stručnim zvanjima i listom zvanja, onda će neko ad hok izabrati onog ko mu je na raspolaganju i u tome ne treba limitirati institucije koje su samostalne i koje nisu samostalne, da od nekoga zavise, jer to onda može da prođe školska godina, pa ćutanje administracije, pa se ne upiše godina itd.
To sve što govorim su praktični problemi koji mogu na terenu da budu vrlo ozbiljni. Neko da pare, upiše se, pa možda zbog jednog zvanja ne može da realizuje program, pa možda mora da zove saradnika sa drugog fakulteta, možda je to način da se dođe do tezge. Ma hiljadu tih razloga može biti kad nešto limitirate nepotrebno i mi želimo ovom inetervencijom da samo jednu reč izbacite. Mislim da amandman duh zakona neće pokvariti, neće mu ništa smetati, prećutite to "nezavisni" na jednom jedinom mestu i pokažite da prihvatate amandmane opozicije.

To je opet jedan od dokaza revizije koju ste nepotrebno pravili, da nešto malo promenite, ali to što ste zvali saradnik u nastavi, ili asistent, asistent pripravnik, oko toga možemo da se sporimo i ne sporimo kako ćete ga zvati, ali bitno je šta mu pružate.
Vidite, u prethodnom amandmanu, za saradnika u nastavi dali ste kratko vreme i mogućnost da upiše magistarske studije ili specijalizaciju. Opet se vraćamo na ono čuveno, sa specijalizacijom, objavljenim radovima, bićeš docent.
E, tu već pripremate teren da uvedete u ovu medicinsku struku jedan poseban nivo, posebnu privilegiju u odnosu na druga zvanja i zaista to ne treba da radimo. Ne bi trebalo da budemo nepravedni prema drugim smerovima i stručnim zvanjima.
Amandman koji sam podneo na član 72. stav 1. odnosi se na zvanje asistenta. Zadržali smo u neku ruku stara rešenja, za koja smatramo da su bliska univerzitetskoj praksi i da nam je stvar do kraja poznata, da se decenijama na taj način radilo, ali nismo ni dali toliko dugo vreme da se to odugovlači i asistensko zvanje unedogled provlači.
Za to nismo ni postavili tako visoke kriterijume kao vi. Upisane doktorske studije, a i da ima završene magistarske studije i po logici stvari upisan doktorat, upisane doktorske studije, to je ono što mi možemo da prihvatimo i definisali smo bliže uslove. Zašto?
Zato što u okviru integrisanih studija se predviđa mogućnost da ako završi šest godina izlazi sa zvanjem magistra medicinskih nauka. Da li će to biti master, šta će od toga ispasti, ili će to biti diplomska studija pa drugo zvanje, poput rešenja u hrvatskom zakonu, kako u integralnom tekstu stoji. Ako bi izašao kao magistar, znači da bismo mi imali veliko opterećenje fakultetima sa prispelim studentima prosekom iznad osam kao opštim uslovom koji bi konkurisali u zvanje asistenta.
Mnogi zagovornici ovog zakonskog predloga su govorili da je to dobro. Da ćemo time imati selekciju i moći pažljivije da biramo. Sve bi to bilo dobro da smo mi finansijski moćni. Govorim o državnim univerzitetima, koji bi mogli da finansiraju tako veliku najezdu.
Jer, dok ovaj zakon stupi na snagu, proći će dve godine za različite norme i tri, ili šest meseci, i oni koji su upisali magistarske studije završiće ih i moći će legalno da konkurišu u to zvanje. Prosek iznad osam lako se ostvari i sa znanjem i sa drugim mogućnostima da se dođe do visoke ocene.
Dakle, ako je to tako fakultet, odnosno univerzitet, kao vlasnik svih para reći će - stanite, vi imate veliki broj upisanih kandidata, vi imate dosta magistara medicine iz medicinske struke, a šta ćemo da uradimo sa matematičarima, fizičarima i drugim fakultetima u sastavu univerziteta, pa vi sve pare pojedoste do sada, a mi još da zaposlimo 20 asistenata pa ćete vi da birkate koji vam je najbolji.
Nepotrebno stvaramo široku bazu za uhlebljavanje najpre ovih asistenata pripravnika ili saradnika u nastavi, a bogami kasnije i asistenata, pa ćemo od njih moći da biramo. To što će oni da rade i da pomažu videli smo u obrazloženju, kaže - lakše će se izvoditi nastava. Pa, to neko mora i da plati.
Fakulteti danas nemaju šanse da plate, evo pričitajte šta je Turajlićka pisala prethodnoj gospođi ministrki, nemaju para da plate ni vodu, a ne da plate 10-15 asistenata, pa će oni da podele posao, pa će nekim kriterijumima neko ko ih posmatra odozgo, kao Orvel, što reče neko od naših kolega, da odluči ko će biti taj najbolji kome ćete još produžiti određeni, obično kraći rok, status u zvanje asistenta saradnika, odnosno konkretno asistenta, a oba člana su povezana jer zaista su vrlo zanimljivi.
Mislimo da licu koje je dobilo status zvanja asistenta dovoljno je provo četiri godine, plus još dve, jer doktorske studije traju četiri godine, ili tri, kako se gde opredeli, tako da bismo na taj način mogli da steknemo pravovremeno i doktora nauka, pa da se krene u dalja akademska zvanja.
Širenjem osnove iz koje će svako imati šansu da dođe deluje demagoški u određenom smislu. To nije nemoguće ni loše, ali to treba neko da isfinansira. Kako će fakultet da pokrije tolike asistente? Pazite, po predmetima. Mi nemamo kao što imaju Rusi podeljene kliničke i pretkliničke predmete, pa posebna grupa, pa posebno finansiranje.
Kod nas su medicinske studije takve, oni su u žiži interesovanja jer su na određeni način privilegovani, da vi primate asistenta čim završi, sa zvanjem magistra, na određenu kliničku ili pretkliničku granu. Pa ćete na biohemiju pet, na anatomiju tri, na kliničke predmete 25, a ne treba vam. Vama je kontrolor rada po vašem predlogu univerzitet.
On se pita o izboru. Ne samo nastavnika. Daće sugestiju - izvinite, vi hoćete još tri profesora a izabrali ste 35 asistenata. Šta da kaže dekan fakulteta. Kako će? Imaju prosek osam, moram da ih primim, magistri su, konkurisali. A niste pri tome definisali bliže uslove.
Mi smo vam dali i tu mogućnost amandmanom da se uzme pored prosečne ocene grupa predmeta ili neki drugi bliži uslov da bi se rasteretili velikog priliva magistara. Govorim o integralnom zakonskom tekstu u kome se on zove magistar posle šest godina studija.
To su tzv. integrisane studije. Da li će se on zvati master, pa će imati drugo zvanje, to je nešto drugo.
Ako se u hodu nešto promenilo tokom ovih dana, to je sasvim drugo, ali posebno asistente za kliničke predmete, njima je zaista ovo vreme dovoljno da realizuju ove četiri plus dve godine, a za predkliničare i da ne govorim. Za njih je to mnogo lakše. Oni imaju mnogo više vremena, jer se doktorskim tezama bave problematikom koju izučavaju u pretkliničkim predmetima. Biohemija, fiziologija, to su transportni procesi, nešto zarad čega i zbog iskazanog interesa ih i primaju upravo na te pretkliničke predmete i njima je tu posao olakšan.
Kada sve to stavite na jednu stranu, medicinsku struku, poznat mi je problem, slično je i na stomatologiji, farmaciji i kada na drugoj strani posmatrate druge smerove i obrazovna polja onda ćete videti da je to prilična neravnopravnost.
Osobito će to biti izraženo tamo gde univerzitet sadržava i fakultete medicinske struke, po pravilu su to fakulteti gde se mnogo studenata upisuje, i očekuje se da idu najbolji studenti, sa najvišim prosekom, da će se ići na kriterijum više od osam. To je alternativa, ali je sada teško pričati o tome. Onda se kriterijum podiže na više jer će ih biti mnogo sa osmicom, koji će moći u odsustvu drugih kriterijuma da kažu - izvolte, ja konkurišem.
A fakultet nema mehanizam da kaže - ti mi ne trebaš, ti si mi potreban. A nema dodatnih kriterijuma šire definisanih i mi smo dali nekakvu ideju i smernicu da na taj način nekako limitiramo tu navalu i da je učinimo legitimnom, da se niko ne oseti oštećenim, da u startu zna da li može ili ne može da konkuriše i da dođe do određenog zvanja, a ne da se stvori široka baza, pa unutar tri godine da mi birkamo kome ćemo produžiti status, a kome nećemo. Osobito kada postane asistent, što bi bilo vrlo komplikovano i nefer, da se neko na kraju eliminiše iz trke, zato što će neko samo da bude iskazan kao konačna potreba u zvanju nastavnika, docent, a onda da nam asistenata bude previše i asistenata saradnika.
Za to vreme dok su oni asistenti saradnici na pretkliničkim predmetima ljudi gube vreme za specijalizaciju. Oni su svi u nadi uvereni da će jednog dana biti izabrani, ponovljen im mandat, i biti izabrani u zvanje asistenta. To je gubljenje dragocenog vremena, a vi jeste skratili preduge specijalizacije na godinu dana, ali od toga neće biti ništa. Verovatno će ministar zdravlja reći da to ne dolazi u obzir, da nikada nećete dobiti specijalistu za godinu dana.
Ovde je trebalo praviti izuzetak, protiv čega jesam, ali oni će biti na određeni način, koliko god da im je lakše da dođu do pozicije asistenta ili asistenta saradnika, toliko će oni biti osujećeni.
Neki od njih koji ne budu otišli konačno do zvanja nastavnika biće osujećeni u svom napredovanju, stručnom usavršavanju, upisu specijalizacije i ko zna čemu sve još i imati osnovu da se smatraju potencijalno ugroženim predloženim zakonskim rešenjem koje otvara široki front nastupa. A onda, na kraju, ipak mora da limitira u skladu sa zahtevima koje traži univerzitet, jer je fakultet pod univerzitetom, i onda će reći - izvinite, vi ne možete medicinari više kadrova dobiti, dosta vam je.
Otprilike smisao naše intervencije se svodi na to. Hvala.

Opet, naravno, ovo "samostalne", ništa više. Brišemo taj prerogativ da neko drugi odlučuje o tome, da sam fakultet odlučuje o tome hoće li pustiti svoga nastavnika da zasnuje negde radni odnos, imaće dobru kontrolu.
Taj mehanizam za šta se mi zalažemo je zapravo ne samo dokaz jedne samostalnosti fakulteta u odlučivanju te vrste, nego da se jednostavno ne bi stvorili mehanizmi kočenja migracije, interne migracije, da neko želi da ode i da bi se na kraju imalo dovoljno. Univerzitet ima druge mogućnosti kontrole rada fakulteta, kako je stvar postavljena, pa će i kroz to moći da kontroliše, a naravno i kroz kontrolisanje i načina ostvarivanja prava na dohodak, penzionog i ostalih prava koja ostvaruje.
Zbog toga smo mislili da bi jednostavno trebalo ovo eliminisati kao akt samostalne visokoškolske ustanove, da stavimo samo visokoškolsku ustanovu, da ne bismo to pretvarali u neku nadležnost univerziteta, da sada odlučuje gde će profesor nekog fakulteta da gostuje, kada ipak fakultet najbolje zna svoje potrebe. Može da pusti svog hemičara, jedinog fizičara ili jednog od dvojice da odu da rade i u Nišu i u Novom Sadu, ako je to potrebno da odrade na svom fakultetu dovoljno.
A na kraju krajeva i ako ga ne puste, može da izlobira odluku da ode tamo da radi i da ostavi manjkav svoj matični fakultet, matičnu instituciju, matičnu akademiju, a naravno, to bi značilo loš kvalitet nastave.
Ako se nekada tako olako dozvoljava, neće imati vremena da se druži sa studentima, da ispunjava njihovo vreme i na kraju da stekne beneficije za polaganje konačnog završnog ispita sa sticanjem poena, jer će biti okupiran tezgaranjem. Različite mogućnosti možda postoje - možeš da ideš do fonda tog i tog. Verovatno će opšti akt to da reguliše, ali opšti akt od ustanove do ustanove i na njega daje saglasnost fakultet.
Kako raditi kada je reč o privatnom fakultetu? Zašto sada neće Karićev univerzitet da da saglasnost na svaku želju nastavnika da gostuje? Zašto neće sklopiti dogovor sa nekim drugim fakultetom? Naravno, ne traži se da se ti kadrovi vrate sa privatnog fakulteta na državne da predaju, nego privatni međusobno da prave različite komunikacije, tako da je bolje prepustiti, neka rade fakulteti, jer ovako direktne kontrole više institucije neće biti na privatnim fakultetima.
Apsolutno to ništa ne znači. Može formalno da odobri Karićev univerzitet svakom Karićevom fakultetu da može da mu ode nastavnik ovde ili onde da predaje, ali to nema onu težinu koju je predlagač verovatno hteo da obezbedi, nekakvu sigurnost, predlažući to za univerzitete i fakultete čiji je osnivač Republika.
Uslovno rečeno, tu može da ima neke logike, ali kada to prenesete, a morate ih ravnopravno tretirati na privatne univerzitete šta neće dati, šta ko sme da kaže iz univerzitetskog kolegijuma, rektorskog kolegijuma, da kaže Kariću ili nekom drugom vlasniku u njegovo ime ili neko drugo ime, naravno da će reći da mora da ide. Ne znači ništa što je ugledan nivo univerziteta kada je jedan privatni vlasnik svega, kada je on čovek privatnik, on može da odluči kako hoće, da podeli otkaze svima, da im ne daje plate. Jednostavno, opet bi sa te strane bila neravnopravnost između onih u državnom sektoru i onih u privatnom sektoru.
Zato, kada istinski nema prave samostalnosti, treba da brišemo tu reč "samostalan" i da ne dovodimo u pitanje naš stranački koncept, za koji se zalažemo da to "samostalnost" ne bude preferencijalno pravo.

Vraćamo se ponovo na istu priču, isto pitanje, bodovi, bodovani predmeti za jednu godinu studija, upoznavanje studenta sa obimom studija i izbor bodova.
Dakle, jedan galimatijas koji sam zaista tražio od ministra da objasni to i u načelnoj raspravi, a evo i sada pristajem da mi se objasni, čak ako sam sve izgrešio da amandman povučem, jer mi zaista do kraja neće biti jasan smisao odluke da neko ko se finansira sopstvenim sredstvima imati 37 bodova, upisati neku naučnu oblast, biti lekar, inženjer, avijatičar, i neko ko se budžetski finansira 60 bodova, to je minimum, i sva prava koja iz toga proizilaze.
E sad, ostajem na nekoliko stvari pod upitom i zato ovaj amandman predlaže da bude 60 i 60. Studiraju isti fakultet jedni i drugi i logično je da svi ostvare isto. Šta je suština? On može da bira predmete da bi došao do zbira od 60, pa ako hoćemo nešto da učinimo ovome koji se finansira neka bira neke druge predmete.
Ali, to opet nije jasno. Kako neko može upisati prvu godinu medicinskog fakulteta da bira predmete.
Da li će konačno, bežeći od izbora nekog predmeta, pobeći recimo od nekog ključnog predmeta, i kakav će biti lekar bez ključnog predmeta ili kakav će biti inženjer koji nije savladao motore sa unutrašnjim sagorevanjem, hidrauliku, fluide itd. Ili pravnik koji neki predmet nije izučio, izabrao je da ne uzme njega. Kaže - meni je ovaj fakultet težak, ja ću sa 37 bodova da se šlepujem svake godine i nikada neću uzeti najteži predmet.
Znam da je to nemoguće, ali samo čekam da neko objasni, jer bi stvarno bio nonsens da je to moguće, da neko preskoči predmet i stekne zvanje, diplomu ili čak surogat diplome kao svedočanstvo, što bi mu dalo pravo da bude, ali šta. Šta može da bude, da bude lekar ili da ne bude lekar? Da bude pravnik ili pomoćnik, možda. Šta ako uzme medicinu? Ako uzme farmaciju? Biće apotekarica, srednja škola, ili apotekarica ili srednja škola, ili Viša farmaceutska, ako ne završi obim studija od 240 bodova. Prilično je nejasno.
Šta još čini veću nejasnoću? Odmah konkretni primeri. Uzmite sajt, Beogradski neće da se otvori, da vas izvestim, taj BU nikako da otvori svoj sajt Medicinskog fakulteta, ali Kragujevački se otvara odmah, Novosadski se otvara i otvara se Niški. Za čudo Novosadski, koliko vidim, na Medicinskom fakultetu ima još i sociologiju. Da sam otvorio Lomonosov i tamo to pročitao ne bih se čudio, tamo je istorija, jezik, latinski, ruska istorija itd, ali ovaj ima i sociologiju, sve je prva godina.
Ako uporedite ova tri prve godine studija na tri fakualteta vidite da nigde nema istog programa, a oni moraju, bar za budžetske, da budu svi po 60 bodova. To znači da će recimo negde sociologija ući bodova kao recimo negde engleski jezik ili kao Uvod u kliničku praksu. Sva tri predmeta koja sam pomenuo nijedan se ne sadrži u nastavnom planu i programu za prvu godinu studija na svakom fakultetu. Možda je to negde izborni predmet, ovde to nije slučaj.
Uopšte galimatijas sa tim bodovima, sa tim predmetima, kad se ovoliko napravi heterogenim. Bilo je to ranije jasno. Medicinski fakultet u prvoj godini ima anatomiju jedan, biologiju, fiziku, hemiju. Znalo se u celoj Srbiji, u celoj Jugoslaviji, svuda je to bilo isto. Meni je razumljivo da se to boduje. Boduješ i ideš prema svetu, a ovde se boduješ unutar sopstvene države, sopstvenih nekoliko fakulteta na 100 kilometara udaljenih, imaćeš različiti bodovni skor.
Ko će to da prihvati, ako se molekularna i humana genetika boduju isto kao istorija medicine, a svi moraju da imaju 60. Negde morate da zakinete, jer programi nisu isti. Čemu onda smisao bodova, šta to ravnate sa čim, babe i žabe, nemoguće je.
Tek priča za sebe, ovi sa 37 bodova ostaju enigma.
Sad ona ostala prenesena prava, ako neko sa 37 bodova efikasno završi sve na vreme i želi da kaže - izvinite, želim da budem budžetski. Predlagač je predvideo neku odredbu, priča se o nekim procentima kojima će dozvoliti, dvadesetak posto takvih samofinansirajućih da pređu u budžetske.
Ko će mu sutra zabraniti, šta će biti kriterijum - što si bliži 60, to ti je veća šansa. Hajde tako i da stavimo. Prednost će imati oni sa više bodova. Šta ako se opredele i ovi ostali samofinansirajući svi na 60 da idu? Da li je opet to dovoljno ako je država rekla – ne, oni da su bili dobri, oni bi položili ispit na vreme, ne bi bili samofinansirajući. Ne možete sve njih da primite.
Govori se u skupštinskim kuloarima o tome kako će se limitirati nivo onih, a da ne pređe 20 posto, ako shvatam, koji će upisati narednu godinu o trošku budžeta. Sigurno da bi bilo protivzakonito upisati ga sa 37 bodova, da konkuriše onome ko je završio prvu godinu studija sa 60 bodova, na drugu, na treću. Dakle, konkretan primer kako nešto nije provedeno na operativnom terenu, a stajalo je to tri-četiri minuta posla, tri sajta otvorite i kažete - evo, da izbodujem, neka neko iz komisije koja je pravila ovo izboduje, ovako odokativno neka podeli bodove, neka se dogovore, neka daju nekim lekarima, nekim dekanima da podele i da kažu da je neupotrebljivo. Onda gubi svaki smisao, to više nije uporediva vrednost, ako ćete vi iste predmete izbodovati različito.
Mi mislimo da je najbolje, posle ovolikih primedbi, da se ovaj zakon povuče, da se ovo vrati, to nikad nije kasno. Mi se ne bismo ljutili i da prekrši ministar proceduru. Jednostavno, da ovo predsednik Republike ne potpiše i da mi nemamo ovaj zakon, da se sa ovim stvarima ne igramo. Ovde je toliko puno nejasnoća i ne znam šta ću sutra, kada me neko od kolega pita, šta ću sutra da mu kažem. Ja sam poslanik, ja sam ovde branio i danas sam ceo dan stajao na nogama, i kako ću da objasnim to 37 bodova, i mnogo toga što je meni nejasno. Očekivaće da sam na izvoru zakonodavne delatnosti.
Uporno pitam ministra, ali ministar ima pravo i da ne odgovori. Ili će se nekada pojaviti neko uputstvo. Znate, čak i uz običan tranzistor daju na buvljaku uputstvo kako se koristi, a vi nemate za ovakvu temeljnu zakonsku reviziju, ne u zakonu uputstvo, nego da kaže - prateće uputstvo će biti, ili sad ću kao ministar ili zamenik ministra da iznesem vama, da vi ta pitanja više ne postavljate, da javnost razuverimo, da buduće studente ne plašimo.
I da ne kažu- idi sine i upiši medicinu, uzmi 37 bodova, šta te briga, položićeš 37, bićeš posle na budžetskim, nemoj da uzimaš tu anatomiju, ona je teška, budi lekar bez anatomije. Sve je moguće. Ovo sad postaje skoro i smešno.
Ali, nisam kriv, nisam ovo pisao, samo čitam kako je napisano i čitam aktuelne programe naših fakulteta koje su stavili na sajt.
Ništa nisam od ovoga izmislio. Ova kamera odozgo ne može to da zumira, nema ni potrebe, zaista stojim svojom rečju i dignitetom iza svake ove rečenice i iza svake ove strukture, programske šeme svake godine studija. Uzeo sam samo prvu godinu studija, da ne komplikujem priču, jer se ona odnosi na sve godine studija.
Kakva tek izjednačenja, uravnoteženja i ESPB bodovi, koliki će biti dodatak diplome kad nekom budete to pisali za Nemačku da konkuriše. Kad su naši programi neusaglašeni, šta će tek biti sa nemačkim ili ozbiljnim ruskim programom, koji čak nema i neke kliničke predmete, na moje iznenađenje, koje mi imamo. Za doktore medicine - kliničare nema neke kliničke predmete, neke segmente.
Kada u dodatku diploma budete ispisivali, biće dodatak diplome veći nego sama diploma, i u formatu i sadržaju, jer će sadržavati mnogo toga što mora da se opiše. Možda će u zagradi biti nekakav broj kao vrednost boda, ali džaba, nije to pitko. Ne znam šta je Evropi, šta je toj Bolonji trebalo da vam nametne, da vas isprepada. Ko vas je to isprepadao, šta ste ovo napravili? Ne znam koji vas je to uticajni lobi naterao na ovo.
Ono što je zanimljivo, nisu se mnogo članovi ove famozne komisije za reviziju prednacrta, bavili revizijom nastavnih sadržaja. Ne, njih je zanimala autonomija i neautonomija, tamo gde su pare. Šta će studentima da se ponudi, koliko će da uče, kažu da nikad to nije bio problem spora na BU. Verovatno su svi oni razumeli, ja nisam, meni niko do sada nije objasnio, a javno pričam, milioni slušaju, da ne razumem kako će ovo biti i ko god da mi objasni biću zahvalan. Ali to objašnjenje mora biti takvo da ga razumeju svi naši upisani studenti ili oni koji nameravaju da se upišu, da znaju na šta imaju pravo.
Ekstra je priča za one koji će se opredeljivati za izborne predmete. I ti izborni predmeti moraju biti bodovani. Što bi ih neko uzimao? Šta će mu ako nema boda? Kako izbodovati? Ili, uvek ostaviti lufta među pet obaveznih i, recimo, jedan izborni, pa taj izborni ti vredi tri poena, a ti biraj najlakši - ja ću fizičko vaspitanje, ovde jedni daju fiskulturu, i uzeće fiskulturu kao izborni predmet, a nekom istorija medicine, nekom engleski. Možda to izazove smeh u sali, ali to je teorijski moguće. Sve to skupa mora biti 60 ili za onog koji sam sebe finansira 37.
Dakle, mislim da je ovo kulminacija nejasnoća u zakonskom predlogu ili kulminacija jednog haosa koji je nastao samo da se pošto-poto ovo stavi pred poslanike, ne znam sa kojom idejom, da li da ovo niko neće čitati.
Gospodine ministre, vi znate, ako ste pratili skupštinu, opozicija uvek čita zakone. Ne čitaju ovi vaši koji to glasaju a priori, ad hok, poneko čita, ali opozicija uvek čita sve zakone i temeljno analizira, postavlja pitanja koja interesuju javnost. Da li ste vi u stanju da na to odgovorite, da nam objasnite, ili ne?
To je naše jedino pitanje i smisao amandmana. Očito je jasno, tu dileme nema, izjednačite 60:60. Prosto. Ne znam gde u Bolonjskoj deklaraciji stoji da možeš da imaš manje, ako piše najmanje 60. Gde nađoste 37? Nisam pročitao. Opet vas molim, dajte tu deklaraciju iz koje ste vi to videli, ovih vaših 10-11 koji su pisali, gde su pročitali da to treba tako, čiji model?
Gospodin Momčilov je analizirao celu zapadnu Evropu, pa nije našao takav model. Zatečeni smo. Ja sam temeljno Ruse analizirao i video sam da oni to tako ne rade, ali kod njih se do doktora nauka prođe 11 godina, nema ništa za godinu-dve posle studija, nego se temeljno uči. Ako vi to hoćete instant naučnike, instant doktore, instant magistre, onda to razumem. Moguće je, instant hrana je moderna, instant postupci, instant tehnologija je zapadna tehnologija. Odatle idemo u neomundijalizam, a to je onda druga priča, to treba i reći.

Dame i gospodo, evo sada opet pitanje upućeno i poslanicima, predlagaču, upućeno i Evropi, koja nam je postavila zadate ciljeve u deklaraciji, zašto kada idemo u nostrifikaciju, ekvivalencije, odnosno priznavanje prava na nastavak obrazovanja ili na zapošljenje onima koji su završili fakultete van naše zemlje i prilikom ratifikacije ugovora kojim se podrazumeva ta mogućnost, sada moramo da razvijemo posebne mehanizme kojima ćemo to rešavati i to na nivou samostalne visokoobrazovne institucije.
Zamislite, fakultet BU, sto puta pominjan danas, u kome je 30 fakulteta i sada opšti akt BU mora da sadrži 30 nekakvih mini pravilnika za priznavanje kriterijuma, i principa i metodologije nostrifikacije. Neću ni biti svuda iste ekvivalencije, nije postupak isti. On podrazumeva da morate znati i brojeve bodova koje je ostvario, upisni program, a masu dokumenata obezbeđuje ministarstvo i sigurno prosleđuje univerzitetima, da bi se jednom utvrđen mehanizam kasnije sprovodio kroz druge.
Zašto taj proces ne bi bio preveden i prepušten samoj obrazovnoj visokoškolskoj instituciji koja školuje kadar odnosno taj profil koji želi da nostrifikuje diplomu. Dakle, ako nismo to ranije, da vraćamo na nivo Republike, da odlučuje Ministarstvo i tako dalje.
Spustili su izvesni stepen decentralizacije, jer konačno nešto slično imamo i kada su ratna zbivanja, kada se popale arhive, i vi na osnovu izvesnog broja papira u nekom opštinskom sudu regulišete svoje zvanje koje ste imali.
Ovde je mnogo više, mnogo više podataka, nema potrebe za tolikom suspekcijom i stavljanje u nadležnosti nadređenoj ustanovi obrazovnoj da ona donosi mehanizme i konačnu odluku. Hajde, konačnu odluku može i da donese, nekakav befel u izboru zvanja, potvrdi to, stavi žig i tako dalje, kao za diplomu, ali samu tehnologiju je nepotrebna da provode univerziteti, osobito veliki univerziteti. Očekujemo jednu veliku fluktoaciju posle ovog zakona, pa će mnogi da odu da se školuju tamo, pa će da dođu ovde, pa da to nostrifikuju, pa da imaju dve diplome, pa da imaju različite apendikse na diplomama.
Tu će biti velikog posla. Što bi opteretili univerzitet da on radi za svih 30 beogradskih fakulteta, ili za 10 u Kragujevcu, ili 15 u Nišu, kada to može svaki fakultet za sebe ili mnogo bolje, čija nadležnost nije istaknuta u prvi plan, a to je zajednice fakulteta. Ne zajednica univerziteta, jer je to glomazno telo, ali zajednice fakulteta bi mnogo toga mogle da urade. To bi bilo mnogo srodnije.
Na našem terenu je primećena heterogenost nastavnih predmeta i jednom će te srodne zajednice, srodnih ili istih fakulteta, da sednu i da se dogovore. Zamislite obrnutu situaciju, kada neko nešto naše priznaje u Parizu i kaže - ovi iz Niša nema šanse njih da primimo, oni uče sociologiju, šta će nama njihov apendiks, njihov dodatak diplomi, bolje da se ne pojavljuju i da kažu igubili su ga usput u avionu. Piše sociologija. Neće.
Ali kragujevački hoće odmah, oni imaju vrlo modernog prodekana za naučna istraživanja, za rad, za ono i uzmu kragujevačke, i pobedi Kragujevac kao mlađi fakultet Niš. To je malo ironija, ali u principu jeste, jer on tu mora da stavi kompletan sadržaj, program, bodove, kako se upisao, uslove upisa, šta se sve traži, šta je sve predviđeno.
Dobro, možda su to međunarodne norme i to tako treba, ali kada mi naše sadržaje ponudimo, i sada on pročita - sociologija. Što ne bi bilo jednostavnije - čekajte da vidimo, možda je njima stari sajt, ali neka sada oni crvene što imaju neažuriran sajt. Baš mene briga. Oni pišu sociologija na medicini. Šta radi dekan tamo? Neka ministar vidi da se smeni, ali to ne može više. Dobro.
Neka utiče preko rektora, to će moći, iako naravno dekani biraju rektora, ali dobro, možemo sve da obrnemo. Malo šale da razbijemo ovo što sada imamo, ali to nije ni šala niti je to neozbiljan problem. Nešto namećemo univerzitetima i kažemo - pa vidite koliko univerzitet mora da radi, pa administraciju, pa ovo, pa ono.
A idemo u nadležnosti univerziteta koje su date, gde ima administracije sa zajedničkim poslovima, pa čak ima u prvoj i zadnjoj tački gde se govori o zajedničkim poslovima, zajedničkoj informatici, zajedničkoj bazi podataka.
Znači, to će univerzitet da preuzme i stručne službe fakulteta za osnovnu nastavu, poslediplomsku. Samo da fakulteti budu srećni za to. Koji je to posao. Koliko tu posla ima, koji je to rudnik, i sada će univerzitet sve te opšte poslove da uzme za 20 fakulteta. Da uzmemo najveću kasarnu u Beogradu za BU da bi mogao taj posao da radi.
Šta vam je to trebalo? Šta ste ovo izmišljali? Kud ovo vodi to stvarno ne znam. Usvojte bar ovaj amandman da nešto promenimo, nije prekasno.

Dame i gospodo, želeo bih pre nego što bilo šta kažem o zakonu da čestitam, jednako kao i govornik ispred mene, uspeh našim mladim studentima, našem budućem kadru, koji je eto postigao tako vidan uspeh pobedivši glatko Amerikance u jednoj teškoj naučnoj disciplini kakva je elektrotehnika, a da nisu bili potkovani principima Bolonjske deklaracije, a da njihov fakultet nije ostao podređen njegovoj visosti univerzitetu.
Fakultet visoke tradicije, dobrog obrazovanja, fakultet gde ima i ovakvih i onakvih profesora, gde se moguće radi za manje ili više para za ispite i svega drugog što ne valja, a što ovaj zakon ničim nije predvideo da reši, sem deklarativnim i etičkim normiranjima. Dakle, ima i drugih slabosti, ali ja ću krenuti da govorim o onim najbitnijim, o onim koje ste vi nazvali reformskim, gospodine ministre.
Naravno da ste u neku ruku u pravu, u odnosu na zakon koji smo imali ispred i u odnosu na tajanstvenu želju i potrebu gospođe Turajlićke da realizuje svoj zakon pred ovim parlamentom. Vi ste joj učinili tu uslugu. Ona to nije uspela da uradi ni u prethodnoj garnituri, ni u Vladi Zorana Đinđića, ni kasnije Živkovića, a evo uspela je sada da provuče tu svoju ideju, ona i oni koji su to sa njom pisali. Kako motivisani, zašto motivisani, valjda je svima veoma jasno.
Da to nije tako jasno ne biste nastojali amandmanima, koje ćete možda prihvatiti, da vam se nevladine organizacije i drugi ne mešaju u različita tela koja formirate, iako se tu velika zahvalnost u konceptu gospođe Turajlić iznosi – ali, nema smisla, neću ime više pominjati, nije tu – upravo o radu nevladinih organizacija na pokušaj da promeni nešto u obrazovnom sistemu.
Ovo nije malo, ovo nije nevažno, ovo nije nalog MMF-a, ovo je samo potreba nekakve deklaracije, ne naloga, ne hitnoće, nisu avioni, nije NATO pakt. Pokušajte i uradite nešto zarad mobilnosti, zarad ujednačavanja akademskog proseka, ali uvažavamo različitosti koje su u sistemima obrazovnim dozvoljive i različitosti koje svaka nacija neguje kod sebe.
Dakle, predlažemo, nudimo, harmonizujte, a ne ujednačite, izjednačite, kopirajte, i nadasve ne nudi konkretne modele, a vi nas ne izvestiste kakvi su konkretni modeli, makar oko onoga kada se već informišete preko amandmana, koliko vidim, i prihvatate amandmane u postupku, pa sada mi ne znamo šta je u konkretnom predlogu prihvaćeno, da li ću pričati o nečemu što ste vi odlučili da prihvatite, pa da promašim pismeni zadatak, njegovu temu, možda hoću, možda neću.
Ali, to je sudbina kada se posle toliko vaših sastanaka radnih, toliko sakupljenih dekana, rektora, prodekana i slobodnih strelaca koji su kod vas došli da vam pohvale koncept, zašto su onda mnogi drugi, čije papire posedujete i vi, udruženja pravnika, konferencije pravnih fakulteta, njihove katedre, njihova veća, uključujući i beogradski Pravni fakultet, dakle odlučili da se suprotstave ovakvoj ideji, pre svega zbog aspekta u kome se njihov fakultet, pravni fakulteti dovode u poziciju gubitka prava na samostalno pravno istupanje i stavljanje u jedan vazalni odnos pod instituciju univerziteta.
Neće nam naravno, nama koji smo protiv ovakvog koncepta reformi, do kraja biti jasno šta su to univerziteti do sada izgubili što su fakulteti imali određenu samostalnost. Ako je trebalo više kontrole nad fakultetima bilo je i drugih mehanizama. Ako je trebalo uvideti se u sadržaj nastavnih programa ili kako sada zovete studijskih programa, bilo je načina i to da se proveri, jer sve to kroz institucije univerziteta.
Dakle, krenuli smo jednim mehanizmom, mi poslanici smo imali tri verzije i uložio sam nepotreban trud da sve tri čitam, podvlačim, takav mi je način učenja i čitanja da bih to jednostavno bolje zadržao u glavi, podvlačio sam tri puta isti predlog. Niti je fer, niti je pošteno. Ništa promenjeno nije.
Ne znam kada su se i gde promene o kojima vi govorite izdogađale, šta ste vi to pristali kada sate opet ponudili formu kakva je bila ponuđena ranije i kakva nosi korene još iz 2001. godine.
Rekli ste i da ne postoji Bolonjska deklaracija, trebalo bi je smisliti i po njoj raditi. Dakle, ako jedna deklaracija, negde udruženih zemalja zapadne civilizacije, koje imaju drugi obrazovni sistem i mi zaista ne sporimo pravo da Evropa uređuje svoj akademski prostor.
Na šta bi to ličilo, zašto bismo mi to uticali. Uređenje svog akademskog obrazovnog prostora, članice potpisnice Bolonjske deklaracije žele da stvore nekakve prioritete, preferencijale, misleći da će tako moći da budu konkurentnije, tržišno otvorene, da neko drugi dođe da studira i da postignu svoju regulaciju kretanja unutar samih država te zajednice, tih potpisnica deklaracije. Naša Vlada je na to pristala, univerzitet takođe,
2003. godine potpisala postupak i vi ste krenuli u realizaciju ovog procesa.
Mi smatramo, iako ste krenuli, sa nesumnjivim pravom da oni to traže i zahtevaju, trebalo je voditi računa o nečemu što ste vi to rekli, a to je nacionalni interes. Ni u jednom jedinom članu, ni u jednoj jedinoj rečenici nismo uspeli da nađemo, temeljno analizirajući i pišući amandmane i o lošim stranama zakona, kakav ste to nacionalni interes branili kada ste napisali ovakav zakon i šta je to bilo definisano kao nacionalni interes kada se pristupa reformi nečega jako bitnog.
Ako hoćete ili mislite da to nije bitno staviti, pogledajte recimo član 3. ili 4. hrvatskog zakona ili pogledajte sajt Lomonosova, pa vidite kako ruska vlada stoji iza programa studija Lomonosovog na medicinskim, hemijskim i ostalim fakultetima gde sam gledao. Pogledajte i vidite da su i oni usvojili neke elemente Bolonjske deklaracije, ali tamo studije traju za medicinu šest godina, za hemiju traju pet godina.
Ful tajm im je 11 godina za medicinske kliničke studije, da postanu osnovne studije, da završe magistetrijum i doktorate. Kod nas je sve to očito duplo kraće. Kako se to može porediti ili valjda student medicinske akademije Lomonosova nije dovoljno validan, niko ga neće prihvatiti, pa da za 11 godina postaje doktor nauka, a kod nas magistar i lekar postaće za šest godina po vašem predlogu, koliko su do sada trajale osnovne studije.
Svi za redom govornici su isticali slabost dosadašnjih sistema studija i nedovoljnu ažurnost i odgovornost studenata, nisu međusobno dobro sarađivali studenti i profesori, bio je ovakav odnos, onakav odnos. Ni jednim rešenjem koje nudite ovde neće se ni popraviti odnos ni studenata, ni profesora, biće zapravo stvar ista, gotovo jednosmerno primanje, sa čime se mi ne slažemo i ne zalažemo se za takav autoritarni odnos, gde će profesor samo pričati, student samo slušati. Korelacija i interakcija postoji čak i u obdaništu.
Međutim, neuvođenjem mentorskog sistema ili drugačijeg načina temeljne revizije, mi ćemo opet ostati, hteli ne hteli, na tome.
Da li ćemo po konceptu koji predviđate, krećem zapravo sasvim drugačije mimo nekog svog ličnog koncepta, na bazi onoga što ste vi rekli, moći da obezbedimo da profesori imaju uvid u kontakt sa studentima i ostvarivanje tih famoznih bodova tokom vežbi, predavanja, kada znate kakva je kadrovska politika na fakultetima.
Negde veoma bitne predmete, čak dvosemestralne, drži jedan, retko dva profesora. Imamo često probleme kada student polaže drugi ili treći put da se mora pozivati profesor sa strane. Nemamo svuda viška kadrova i svuda suficite. Ali, to su samo oni praktični detalji koji čine da upravo ono što ste izrekli verovatno govori o tome da vi nemate dovoljno iskustva.
A ovde sede profesori koji su univerzitetski profesori veoma dugo i bilo bi korisno, a valjda biste vi poslušali njihove savete te vrste, da vam taj univerzitetski rad, iskustvo, evo tu je vaša pomoćnica koja ima veoma velikog iskustva, to je uvaženi profesor na Pravnom fakultetu, pa da vidite kako se realno život odvija na fakultetu i šta to u autonomiji fakulteta koja sada postoji smeta da se nastavi takav rad, da se da fakultetu, jer je on jedini konkretni vršilac procesa.
Moguće je da sam iz provincijskog grada, ali nisam upoznao studenta sa multidisciplinarnih studija. Kako to lepo zvuči. Ne znam koliko je. Evo, koleginica Emilija možda zna pa će reći vama, a vi meni replicirajte, koliko ih u Kragujevcu ima na multidisciplinarnim studijama. Ne znam ni kako ćete ih potpisati, ni šta će biti, ali svejedno, da bi imali mogućnost većeg broja onih koji će učiti multidisciplinarne studije, dajemo univerzitetu pravo kompletne autonomije nad fakultetima.
Dobro je gospođa Donka definisala ovo - univerzitet je jedna labava zajednica fakulteta, koja sada kako stoji, podrazumeva osim prostora, obično glomaznog, obično bajnog i sjajnog, kakav sve nije, u kome sede predstavnici fakulteta i donose zajedničke odluke za sve fakultete koje univerzitet pokriva. I tu su vam sada oni nastavni sadržaji, tu su vam izbori u zvanja, tu su vam magistarske i doktorske teze itd.
I šta je to bilo malo univerzitetu da mu sada treba dati mogućnost pravne i finansijske nadmoći nad fakultetom. Kako reći nekom fakultetu sa velikom tradicijom, koji je sa nekoliko takvih osnovao oca univerziteta, nemoguće je, ali tako ispada, e sad će on da mu se kao očuh vrati jednom drugom merom. Dakle, samo o tom segmentu ideje koja u Bolonjskoj deklaraciji nije toliko podvučena i toliko naglašena eksplicite kao što je potreba raspravljanja o tzv. sistemu prenosivih bodova.
Govoreći o ovome i toj vašoj potrebi, koja je naročito iskazana kroz stepen hitnoće, jer je zakon po hitnom postupku, pazite, pa valjda je i onaj iz 2002. godine bio po hitnom postupku, i ono je loš zakon, a ovo je još lošije rešenje.
Na sreću ovaj vaš predlog nema ono što ima 141. član onog zakona, čiji je idejni tvorac ovde obrazlagao, gospodin Gašo Knežević, gde zaista videli ste drakonske mere pretnje revizije zvanja itd. Neka svojevrsna Batićeva lustracija, koja nije prošla ni tamo gde je on namenio, a gotovo da je prošla i u debeloj meri zakačila brojne političke neistomišljenike i ljude koji su drugačije mislili, a koji su po zakonu došli u regularna zvanja.
Eto, ako nešto mogu iz ovoga da pohvalim, to je to. Mi i dalje, predstavnici SRS, mislimo da treba povećati odgovornost studenata. Oni ne bi trebalo da budu lenji, ne bi trebalo da čekaju da im se veliki broj ispita da kao uslov da ih prenose, ali ne vidimo ni kako će, da idem onaj drugi segment priče, a to je sistem vrednovanja bodova, nastavnog sadržaja i vrednovanja predmeta.
Taj koncept koga je zaista u jednoj ili dve rečenice dala, a pročitao sam nekoliko verzija Bolonjske deklaracije i voleo bih da mi je neko dao neku integralniju, ali na vašem sajtu, pa sajtu Mostara, pa Crne Gore, pa levo, desno, Rusije, nalazio sam uglavnom slične tekstove. Možda ima neka, ali dajte da je mi vidimo u kojoj se malo podobnije govori o tome.
Zaista bi bilo fer od potpisnica Bolonjske deklaracije i njihovog šefa tog štaba, kako se zove, uostalom nisam bio, idete vi iz Ministarstva i ne znam o čemu tamo pričate, da li samo klimate glavom i potpisujete ili ih pitate, zašto vam nisu dali neki konkretan model, recimo poput impakt faktora. E, ovako će da izgleda primena bodovnog sistema na najčešća zanimanja, na najčešće akademske obrazovne i strukovn-obrazovne programe, za najčešća zanimanja u svetu. Ovo treba da ima toliko bodova - inženjer; te predmete i te predmete, da mi vidimo šta to usaglašavamo.
Jer, bojim se da jednu numeričku kvantifikaciju, broj bodova, prevodimo, analogni odnos stavljamo sa kvalitetom. Mi moramo da kvalifikujemo. Vidite i sami da ste u zakonu dali mogućnost da kada neko nostrifikuje ili pravi ekvivalenciju, da li će raditi ili nastaviti studije, on mora da vidi nastavni sadržaj. Ne vredi mu što ima 50 bodova i ide dalje. Šta je u tih 50 bodova?
Da ne pričam nebuloze, da je to zaista tako, vidimo iz Predloga ovog zakona da student mora i može da bira osnovne izborne predmete, da čak može i da se upiše sa 37 bodova minimum i da zato što je on samofinansirajući, a isti fakultet, isti sadržaj može da upiše ko je budžetski finansiran sa 60 bodova.
Šta tako ako nastavimo svake godine da on koristi svoja prava dobijamo, studenta koji nikada neće imati 60 bodova. To nije definisano zakonom i možda je to jasno, ali evo vi izađite i pojasnite, ali ga bar napištite da bi svima bilo jasno.
Ili će samo u jednoj godini kada upisuje, a moći će 37, pa će to morati da nadoknadi narednih godina, ili niko živi ne zna šta je to, i onda će on biti egal lekaru koji je upisao recimo sa 60 bodova.
Dakle, mnogo je nejasnoća. Pitamo se zašto vam oni koji su vas ubedili da naš sistem ne valja, nisu bar dali operativni model. Vi znate da se sve standardizuje, od proizvodnje hrane, sokova, automobila i mi jesmo za to. Ko kaže da mi ne bi poštovali standarde u Evropi. Svako bi. Ali dajte da budu jasniji i da ne znače ruiniranje onog što mi imamo na našem terenu, naše samobitnosti, naših nacionalnih interesa.
Kakav nacionalni interes? Nema rečenice o tome, koliko god da u konceptu iz koga je zakon napravljen piše, paradoksalno piše, šta ćemo sa studentima koji su učili, pa studirali godinama i položili pola ispita i ne dobiju više nikakav papir. Pa šta vi to hoćete? Da ovim predlogom date polufabrikate? Kakav papir? Neka idu u Evropu, pa neka rade. Nama treba ko može da završi studije. Ko će znati za šta je završio. Imaće zvanje i to će moći da radi.
Ili - kaže u tom predlogu, imamo mnogo obrazovanih ljudi, zauzimaju mnogo dobra mesta. Uticajni su i cenjeni. Malo parafraziram. Nemojte zameriti, ali ovo mnogo liči na to i to što mi imamo tako obrazovan kadar i što radi po svetu jeste dokaz da smo mi dobro radili, ali je istovremeno dokaz da nam fakulteti ne valjaju, jer su prilagođavali svoje programe i opterećivali ogromnim i obimnim nastavnim sadržajem koji bi negde neko tek na magisterijumu učio, pa mi zato moramo da reformišemo ovaj obrazovni sistem, da smanjimo nivo opterećenja osnovnih studija, a to što su ti talentovani naučili tokom osnovnih, da smo to pomerili za magistarske, oni bi tek kad budu magistri to naučili.
Pazite, ne piše to tako. Pisano je, pa je bilo vremena, pa to deluje čitkije, ali ja namerno da bi naša javnost to čula govorim o tome čije su ideje ugrađene u ovaj zakon, kakav način razmišljanja vas je vodio kada ste takvu mogućnost dali da recimo date sistem integrisanih studija, da dozvolite npr. magisterijum posle godinu dana, da dozvolite da se osnovne studije redukuju na samo četiri godine.
Neverovatno, ko će medicinu sa šest, koji i sada loše završe, i teško ide i traljavo, završiti za četiri. Kako ćete dvosemestralne, trosemestralne predmete uključiti na manje od 60 bodova ili će samo jedne godine student da uči samo jedan predmet. Koliko mu godina treba za medicinu. Tri godine, tri predmeta.
Prosto, ako ih iseckate, iskomadate, nećete dobiti ništa od toga, oni integrisano uče, ne zato što to neko želi jer su velike, jer treba integrisano znanje iz toga. Ne možete na parče učiti hirurgiju trbuha, hirurgiju ruke, glave i tako dalje.
Dakle, mnogo praktičnih posledica ćemo imati zato što ako budemo primenjivali ove koncepte za koje se vi zalažete i koji su ključno što čine ovaj zakonski projekat lošim i razlog zbog koga ćemo mi biti protiv toga.
Regulaciono telo koga ste tamo dali, Nacionalni savet kao glomazno birokratsko telo, mi imamo neku analogiju u nacionalno-prosvetnom savetu. Mi smo krenuli amandmanski s tim, a iskreno da kažem moguće je i pod upitom kako bismo to prebacili nadležnost nacionalno-prosvetnih saveta, ali možda ni pitanje prebacivanja nadležnosti iz ovog zakona ne bi bilo nerešivo, jer se ovde može svašta prebaciti, prodati NIS za pet minuta.
Nije to problem. Pravnici bi to rešili, nego smo hteli da ukažemo na činjenicu da imamo kompetentno telo koje tamo postoji, iz reda akademika i ljudi koji konačno kao posledicu svog obrazovanja imaju visoko obrazovanje. Gotovo svi koji sede u savetu, 42 koliko ih ima, imaju visoko obrazovanje. To je Akademija nauka, to je Pravoslavna crkva i ostale verske zajednice.
Zašto ono delom strateških problema se ne bi bavilo, onima što ste dali u nadležnost - nacionalnom savetu. To je bila ideja, jer ta ideja koju vi predlažete košta 14, 15 miliona samo za osnivanje. Dalje bi se ona formirala i dobro plaćala iz budžeta, pa bi ona pravila svoje komisije. Komisije bi pravile svoja radna tela tzv. ekspertske timove ili recenzente.
Dakle, to je jedan začarani galimatijas, gde uvek neko za nekoga radi, a jedno telo sedi i ubira dobre pare i daje strateške ciljeve. Njih ne videh ni na vašem sajtu vaše strategije. Videh misija vizije. A vi objasnite šta to znači. Ako je to vaša strategija i ako je to ono što je bilo najvažnije da se u principima i smernicama vaše vlade nađe u predvečerje donošenja zakona koji temeljno ruinira jedan sistem, koji nigde i ničim, ne znam zaista gde je iskazao potrebu da želi da ruiniran bude.
Postavlja se pitanje šta je motiv, šta to želimo kada stavimo pod kapu univerziteta sve fakultete? Bolju kontrolu fakulteta? Ako gledate po sistemu rukovođenja, šta ima rektor da kontroliše dekana? Kako, nikako. Jednog bira veće, drugog bira veće izborno. Nema logike. Imaju subordinaciju, ali nema kontrole. Bolja finansijska kontrola?
Možda ima tu neke logike. Nagoveštavate da će biti manje para. Jasno je to u obrazloženju zakona, nekoliko puta to provejava, jer vidim da dekani treba da postanu menadžeri, znači, da skupljaju pare, a ne da se bave kvalitetom i organizacijom nastave. Biće manje za ovo, biće manje za ono. Možda će biti sad lakše ministru, jer će dekan da kaže: evo, stiglo od Beograda toliko para, sada kad podelimo na vas 10-15, kome ovo može da bude dobro.
Univerzitetima sa malim brojem fakulteta i privatnim, a Beogradskom univerzitetu, sa 30 fakulteta, a imamo šest-šest, ako se ne varam, šest državnih, šest privatnih univerziteta. Privatni imaju dva, tri ili četiri fakulteta u svom sastavu, a državni, poput Beogradskog, čak 30.
Kako će on ono što mu se da, a biće na kašičicu, očekujem, da to lepo raspodeli i da svi budu zadovoljni, da svi budu motivisani da organizuju studije i da, kako rekoše ovde, "osavremene programe" itd. Mi jesmo za to da programi zaista budu, da se na najrigorozniji način nastavni sadržaji prate, odnosno studijski programi, da maltene iz godine u godinu profesor mora da ima predavanje koje je napravilo inovaciju, da nikada ne bude rečeno na isti način, isti sinopsis da ne bude. Potpuno se slažem. Mora se nastojati da se studentu poboljša odgovornost.
Vi ste jedno od prava studenata proširili amandmanima. Ne znam o koliko rokova govorimo. Šta ste vi to u dogovoru sa njima prihvatili ne znam, ali jedno od rešenja je žalba studenta na ispit - 36 sati. Šta ako polaže popodne? Masa fakulteta ispite radi noću u devet, deset sati. Kome on da se žali kad mu za 36 sati ističe?
Dakle, ima jako mnogo razloga zbog kojih ocenjujemo da primena, aplikacija ovog zakona u praksi će stvoriti niz nejasnih situacija i niz problema, neće biti koristan ni za građane, ni za same studente, osobito ne za institucije koje su ovim najviše zahvaćene. Naravno, mi ćemo biti protiv takvog predloga, jer narušava tradicionalni sistem obrazovanja, a to je jako važan segment u našoj državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, da nastavimo danas gde smo stali, otprilike posle ovih iznetih brojnih primedbi od strane poslanika SRS.
Ja ću se osvrnuti na još neke aspekte zašto smatramo da zakon donet po hitnom postupku, po osnovu Bolonjske deklaracije, zapravo nema nikakvog razloga da se diči tom činjenicom, jer je to niti reformski zakon, niti je neki zakon koji dovodi do stvarne autonomije. Na određen način on zapravo nas vodi u jednu novu vrstu centralizacije.
Dok su fakulteti imali potpunu slobodu u kreiranju nastavnog programa, izboru, osim izbora dekana i izbora rukovodeće garniture na fakultetu i univerzitetu zadnjih, od 2000. godine pa nadalje, mi smo to rešenje imali Zakonom od 1998. godine, i to je tada ocenjeno kao krajnje nedemokratski način.
Dakle, onaj ko je bio vlasnik novca, koje osnivač nije mogao da bira rukovodeći kadar, odnosno kako se sada zovu izvršioce neposredne, direktore ili menadžere, u tom su statusu bili, sada vidimo da je to ostalo rešenjem iz prethodnog zakona i mislimo da sadašnje ponuđeno rešenje samo je evolucija Zakona koji imamo i evolucija koja će voditi gorim rešenjima.
Budući da je sasvim jasno izneto sa naše strane da mi ne želimo da ostavimo utisak da govoreći ovako branimo postojeći zakon, niti da smo protiv reformi koje svet uvodi, mi jesmo protiv toga da se te reforme tiču nas onda kada ih nismo tražili, kada niko relevantan nije procenio da su nam potrebne i kada sami nosioci obrazovnog procesa nisu rekli da je dosadašnji koncept obrazovanja skopčan sa lošim iskustvima i da smo ono bazično, a to je informacija, stručnost, edukacija, obrazovanje, dostignutost ciljeva predviđenih za nas izgleda sasvim normalna, i niko to nije doveo u pitanje i ne vidimo ovakvu potrebu za ovako teškim intervencijama.
Nisam danas moguće govorio dovoljno ni o izborima u akademska zvanja. Posebno skrećem pažnju na ono što je i u zakonu istaknuto u prvi plan, a to je da u okviru integrisanih studija, studija medicinske struke iz medicinske oblasti, nastavni sadržaj iz te oblasti predviđaju četvorogodišnje školovanje do osnovne diplome i sticanja zvanja doktora medicine, stomatologije, magistra farmacije itd.
Ali, naredne dve godine učenja, što je do sada bio nekakav minimum za savlađivanje nastavnog programa, ne znamo šta će sadržavati. Teško da ćemo imati vrlo jasan koncept i posle isteka roka od 2 godine, kada to treba da se zna, ali će svi završavati sa diplomom magistra u džepu. Šta to konkretno može da znači u kontekstu izbora u saradnička zvanja? To znači da će svaki fakultet medicinske struke koji odškoluje studenta sa prosekom iznad 8 imati pred vratima jednog novog kandidata koji će se javiti na konkurs za asistenta pripravnika ili kako vi zovete sada saradnika u nastavi.
Naravno, ne znamo što je ta terminološka promena uvedena. Ona nije u duhu sa zakonom i sadašnjim našim običajima, univerzitetskom praksom, ali je kao takva uvedena. To znači da će fakultet morati da primi veliki broj izvršilaca, dakle, saradnika u nastavi, kojima će prema Predlogu zakona dati jako kratko vreme, godina plus godina, da se na tom planu dokažu, a oni su već gotovo magistri nauka. To je jako malo vreme i jako kratko vreme, ali istovremeno opterećuje budžet fakulteta.
Sada nađimo se u situaciji u kojoj ćemo biti posle uvođenja zakona. Ako finansiranje fakulteta u sastavu univerziteta zavisi od nekakvog, ničim definisanog dogovora dekana i rektora, pripadajućeg fakulteta, rektora i dekana fakulteta članica, onda će problem kompeticije biti veoma izražen. Kako će to fakulteti medicinske struke moći da traže 10, 15, 20 asistenata pripravnika ili saradnika u nastavi, a da recimo neke tehničke struke mogu da se izbore jedva za jedan ili dva? Kako ćete sredstva odbiti da dajete?
Neće valjda da nalazi privatni kapital fakultet, odnosno univerzitet u državnom vlasništvu, da bi primao te mlade ljude na samo, teorijski moguće, dve godine. Imate i vi za to obrazloženje. Kažete - pa biće veća selekcija kadrova. Dobro, slažem se, ali šta ćemo kada svake godine stižu novi i novi magistri, šta ćemo kada samo dve godine je potrebno da odjednom to krene, unutar te dve godine će oni koji su po dosadašnjem programu krenuli okupirati fakultete. Imaćemo šanse da budemo veoma često nepravedni i u uslovima kakvi jesu u Predlogu zakona, gde nemamo definisane dodatne kriterijume tzv. ostale za izbor u saradničko zvanje, mi nećemo moći zapravo tačno da znamo šta će nam to biti kriterijum koga ćemo izabrati, a koga ne.
Konačno, kada takvi isti i budi probrani, izabrani na neki volšeban način, uslov upisivanja studija, doktorskih studija, oni će ih opet za enormno kratko vreme završiti, ili samo tako što će pisati stručne radove u časopisima, postati doktori nauka. To je jedan presedan za koji zaista nisam znao da postoji. Moguće je da u nečijoj svetskoj praksi postoji, ali svi mi koji smo ovde završili takve studije trećeg stepena za to ne znamo. By the way, kad sam kod toga, hoću da kažem i da i ovaj zakon nije rešen u skladu sa deklaracijom, zato što smo doveli do trećeg, uveli smo tri nivoa umesto dva kako deklaracija predlaže, ali o tom-potom.
Dakle, kako ćemo sada ići u hiperprodukciju doktorskih zvanja, zvanja doktora nauka, osobito doktora medicine. Ispada da to sada favorizujemo jednu oblast naučnu, da oni mogu lakše do svega toga da dođu. De fakto to nije činjenica, jer ti lekari neće biti doktori medicine, sa punim obimom sadržaja programa koga su imali do sada, ni punim obimom, ni punim sadržajem, prosto neće moći da se uklope u zadatu šemu.
Zašto onda, konačno, ići u reforme za koje znamo da će na terenu imati u konkretnoj primeni vrlo velike nedostatke. Ali, naravno da je to verovatno odnekuda zadato, to se mora sprovesti do kraja i to je takav princip.
Zašto nije Bolonjska deklaracija, kada je već želite, tako sprovedena u dva nivoa, kao što su to radili u zakonskom rešenju Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, pa onda imaju doktorske studije kao taj drugi stepen, dodiplomske, diplomske i doktorske studije drugog stepena. Stvar bi utoliko bila jasna, ne bi se po automatizmu dobijalo stručno zvanje i akademsko zvanje, kako je predviđeno, ne za mali broj studenata.
Naravno da želimo da istaknemo opet u prvi plan da odsustvo nacionalnog interesa i strategije u vezi sa ovim se vidi i kroz činjenicu da niko nije radio temeljnu analizu broja univerziteta, poptreba i potreba kadrova. Ako preko 30 i nešto hiljada studenata svake godine upišemo i od toga diplomira 12.000, i u postupku dok se taj zakon primeni imaćemo taj ritam, šta ćemo raditi sa novoprispelim po ovom zakonu, ako ga usvojite, novoprispeli kadar koji će imati šansu da radi i nekakve druge obrazovne profile i da ima druga zvanja.
Recimo, neće dobiti diplomu, dobiće svedočanstvo zato što nije završio osnovni obim studija od 180 ili 240 poena, koliko ide po evropskom sistemu prenosa bodova. Dakle, jedna od nejasnoća, gde ćemo uposliti te ljude kada nemamo državni koncept, ni o tome šta će biti privatizovano, šta sve zapravo neće biti i šta će sve ostati u našim rukama, kako ćemo sačekati grejs periode u kojima će neko eventualno morati da vrati ono što smo uzeli, a tek da nekog zaposlimo u privredi koje nemamo.
Ako je istina drugačija, da mi školujemo za evropske potrebe kadar, onda je to druga priča, onda to treba jasno reći. Ali, onda time opet govorimo da smo u određenoj prednosti nad onima koji nam serviraju deklaracije i koji nam serviraju uputstva kako da se ponašamo, iako i dalje stojimo na stanovištu da deklaracija kao takva nije ovako rigidna, nije ovako principijelno dosledno napisana i ovako rogobatno zamišljena, kako je u operacionalizaciji kroz ovaj predlog zakonskog teksta sprovedeno.
Mi nigde nismo čuli, niti postoji ikakva relevantna analiza – ne računam analize nevladinih organizacija, koje su sa ovim predlogom krenule, njih 10-15, to ne računam kao relevantno mišljenje – koja je ocenila naš obrazovni sistem kao loš. Pre podne sam izneo jednu primedbu, koja je užasna, na to da neko ode, postane neko, a onda se kaže, postao je zato jer je morao da uči mnogo. To nije stvarni reper za uspešnost.
Dakle, ko je i gde okarakterisao sistem kao loš, kakva je to sad kao novotarija, mobilnost studija, mobilnost profesora.
I u moje vreme je moglo da se putuje gde god hoćete, Titovo najgore vreme. Imaš prosek, imaš para, ne treba ti ni para, sve država plaćala i želiš da ideš u državu koju hoćeš kao student u razmenu da ideš. To može i sada. Masa studenata dolazi, odlazi, vraća se.
Tu jednostavno to da mi promovišemo akademsku mobilnost od profesora do studenata apsolutno nije pitko i mislim da ko je iole kročio u bilo koju prostoriju fakulteta, bilo kada proveo dva sata, čuo je da to postoji i da tu apsolutno problema nema. Ako ima imobilnosti nastavnika, to je moguće samo zato što teško mogu da dođu do vize.
Možda vi iz vladajuće koalicije najbolje možete da kažete zašto je tako teško ili teže nego ikada doći do vize da negde odeš, čak i za stručni kongres. Sve vam pretresu, sve vam papire traže, da biste dobili šansu da posetite jedan stručni kongres, čak i onda kada imate rad, sve neophodne prerogative, kad je jasan organizator, jasna svrha putovanja.
Dakle, ako ima problema oni su te vrste i mi ne vidimo razloge zašto to stavljati u prvi plan i zašto javnost dovoditi u poziciju da veruje da će tek nakon ovakvog zakonskog projekta moći da se čuje strani predavač ili moći neko ko se usavršava dodiplomski ili postdiplomski da ode van, kada to jednostavno nije tačno.
Čuli smo i nekakve primedbe od govornika koji su indirektno posvedočili o valjanosti zakona iz 1998. godine i potpuno se slažem, SRS se potpuno slaže. Možda sa nekakvim laganim izmenama taj zakon bi mogao decenijama da važi, da ga niko više ne dira, jer su tu svoj interes našli fakulteti, univerziteti i studenti sa liberalnijim režimom studija. Ako želimo tu nešto da promenimo, možda da promenimo broj ispita koji se prenosi u narednu godinu itd.
Tu je do kraja kristalno jasno definisano, zna se ko kome polaže račune, ko kome odgovara, jedna vertikala i jasna hijerarhija. Ovim zamagljivanjem odnosa u kome vi date, a sve šta god date univerzitetu nikada neće biti stvarni, direktni, najjači i najveći nosilac obrazovnog procesa. Ne može on pobeći od svoje suštine da je suma fakulteta, suma visokih škola.
Slobodni fakulteti će, kako ovo gledamo, imati bolji status – postaće visoke škole itd, pa će moći da organizuju i studije, imaće finansijsku i pravnu samostalnost, i postdiplomske studije mogu da prave – nego fakulteti koji će biti u sastavu univerziteta. Jedan galimatijas od promena i prosto smo zatečeni zašto, ko ih je indicirao, zašto su bile potrebne.
Kada je već reč o bodovima, da opet ne ostane utisak u javnosti da smo protiv normiranja. Sve što može da se normira, što je podložno normiranju, što se može iskazati numerički mi nismo protiv.
Ali, teško je opisni sadržaj, deskripciju iskazati numerički ili zbir različitih opisnih sadržaja ili sadržaja uopšte. Možda bi ona bila po našem mišljenju prihvatljiva kada biste jedan isti nastavni sadržaj ili isti nastavni program upoređivali na dva fakulteta ili na srodnim fakultetima.
Recimo, razumljivo bi bilo da se predmet interna medicina boduje, pa da se vidi koliko to bodova vredi na stomatološkom, koliko na medicinskom, koliko na farmaciji. To bi imalo logike, svrhe.
Kako ćete recimo uvesti bodovanje kada se na naša tri univerziteta, Novi Sad, Kragujevac i Niš, prema onome što na sajtovima stoji, jedan isti predmet izučava različiti broj semestara, već po starom zakonu, sa različitim izborom predmeta, koji mogu doći kao izborni, negde je izborni predmet hitna stanja, negde statistika, negde klinička mikrobiologija itd. Svaki izborni predmet ima svoj bod.
Ne možete kada se neko pojavi u unutrašnjim migracijama, u unutrašnjoj razmeni studenata i konkuriše formalno sa istim brojem bodova da pređe recimo iz Kragujevca u Niš, ima 60 bodova, da li ih je stekao po osnovama iste težine savlađivanja istog programa i istog obima, to ne mora da znači. Dakle, nove nejasnoće i, ono što je najveće čudo, sve to što je nejasno, što je maglovito, konspirativno, nepotrebno se radi, kome je stavljeno u nadležnost? Stavljeno u nadležnost da reguliše sama institucija. Ko, "nesrećni fakultet", svojim opštim aktom.
Zamislite situaciju u nastavnim i naučnim većima koja su dužna, kada kreiraju programe, da sve to obeleže i da urede, da svaki predmet dobije određenu bodovnu stavku. Ko će ikada izmiriti različite katedre (slobodno i verbalno me upozorite, ta zvona možda znače poziv i za ove sa strane), kako će se to uravnotežiti, kakav će to biti nepremostiv zalogaj za same fakultete, to će se tek videti u praksi.

Dame i gospodo, preda mnom je papir onih kreatora koji su formalno kreirali ovaj zakon o univerzitetu, koji je formiralo veće Beogradskog univerziteta, dakle ne široki konsenzus, ne svi rektori i svi dekani, oni su možda kasnije dolazili, još od 2003. radna komisija.
Viđaju se ova imena i na nekim drugim sajtovima, oni koji su podržali reformu Univerziteta iz ranijih vremena, profesor Snežana Pantelić-Vujanić, predsedavajući te komisije, dr Marija Bogdanović, znate lik odakle poznat, dr Ivan Juranić, dr Bogdan Đuričić, Borivoje Lazić, Sima Avramović, Nevenka Žarić-Joksimović, Leon Kojen, Živan Lazović, Branko Medojević, Dejan Popović, Božidar Cerović i magistar Svila Zdravković, generalni sekretar Beogradskog univerziteta. Dakle, Beogradski univerzitet je napravio sebi, iz reda izabranih profesora, ovakvu reformu.
To je jasno, to nije prošlo ni tzv. široki konsenzus, ni tzv. široku raspravu, javnu raspravu koja je ostatak neke kardeljevštine, samoupravnog koncepta, od koga očito bolujete, te bolesti, te persuazije neprekidne, da sami sebe nagovarate da je nešto dobro.
To je taj koncept, to su te persone koje ćete naći na nekim drugim sajtovima, i nevladinih organizacija, i nekih drugih.
Prema tome, niti je održivo kao koncept da je to jednoglasni konsenzus, niti su pojedinačna dolaženja kod ministra u kabinet reper da će se nešto uraditi što će biti ispravno, korisno i nadasve u nacionalnom je interesu.
Upravo to je to što smo hteli da potvrdimo i da negiramo pređašnje stavove, mada još toga što je ministar rekao ne stoji i nije krajnje pitko, i mi smo zato generalno protiv ovakvog koncepta i tvrdimo da ovo jednostavno nisu dobra rešenja koja nam nudite.

Hvala. Dame i gospodo, ovo je najkraći član u integralnom Predlogu zakona i odnosi se na vreme stupanja na snagu ovog zakona, gde piše da on stupa na snagu narednog dana nakon njegovog donošenja, a mi smo amandmanski intervenisali tražeći da to bude, saglasno Ustavu, osmog dana od dana objavljivanja. Doista, kada se pogleda pažljivije, to je sedma glava Ustava Republike Srbije, gde nedvosmisleno stoji zaštita ustavnosti.
Obrazloženje, mišljenje i stav Vlade o svim amandmanima koji su podneti i, naravno, o ovom amandmanu na član 52, koji obrazlažem, potpisao je Vojislav Koštunica. Dakle, očigledni legalista, dokazani legalista koji evo šta radi – potpisuje jednu potpuno neustavnu odluku, želeći što pre da stavi u pogon ovakav pravni akt, ovaj zakon koji je donet, ne objašnjavajući sasvim jasno šta je to naročito opravdani razlog da odmah nakon donošenja stupi na snagu i da, na taj način, krene sa haračem i globom građana, pravnih i fizičkih lica na različite usluge zbog kojih će se administraciji obraćati.
Suština ovih taksi jeste da se uplati određen iznos, 100, 10, pet ili tri puta veći, za različita rešenja, saglasnosti, dozvole, overe, dopune, uverenja, itd. To je jedna administrativna začkoljica. Uglavnom, procedura, da građanima bude jasnije, sleduje obično ispred ili nakon neke druge administrativno-tehničke, pravne procedure do koje se dođe, sa jednim pečatom ili zavođenjem u knjigu, plate iznos koji se kreće, reda veličine, nekoliko stotina do nekoliko desetina hiljada dinara. Nikakve druge koristi građani od ovoga neće imati, sem što će dodatno puniti budžet, za koji smo čuli da se inače jako dobro napunio u prvih šest meseci ove godine.
Sada vidimo, Vlada se, umesto da na adekvatne načine reaguje i popravlja novonastalu situaciju, jer su nas vremenske prilike ponovo iznenadile, ponovo su naišle oluje, vetrovi i kiše – pred kojima možemo samo da se molimo Bogu da se više ne dese, jer, ako slušamo, ispalili su 200 ili 300 protivgradnih raketa, pa su prevideli oblak, pa mali se provukao, pa raketa je podbacila, pa iz dana u dan kao da smo u 18. veku – ad hok snalazi kada su u pitanju očigledne elementarne nepogode.
Vlada ne pruža nikakvo uverenje seljaku da će sada, zbog desetkovanog prinosa koji mu sleduje nakon ovakvih događaja po celoj Srbiji, imati nekakvo olakšanje, tek da će za elementarnu zahtevnost pred administracijom morati iz džepa da izvadi u 2/3 slučajeva novac za ono što do sada nije plaćao. Očigledni nemar Vlade prema statusu građana, prema prilikama u kojima žive, prema njihovoj materijalnoj situaciji, čak je zakonodavac tu predložio da se ide u nekoliko tarifnih stavki koje do sada nisu postojale ili su postojale pa su višestruko uvećane, pa će na indirektan način pogoditi sve naše građane.
Recimo, što se tiče zdravlja, što je meni blisko, u tarifnim brojevima 51. i 52. govori se o izdavanju odobrenja za stavljanje lekova u promet. Pazite, odobrenje, to je jedan konačni akt, jedan papir gde se odobrava da se lek stavi u promet. Čitav niz procedura, a mi smo govoreći o zakonu o lekovima i lekovitim sredstvima govorili o tome da će ono što će ministarstvo ili agencije propisivati biti skupoceno i iskazano kroz potrebu da se ljudima koji tu rade dobro plati to što rade. Dakle, moraće mnogo toga da se uradi, a kada se dobije konačni papirološki akt, odobrenje da može da se izda sada će umesto 2.200 dinara platiti tri i po puta više, skoro 10.000 dinara.
Isto važi i za uvoz sirovina, polufabrikata, poluproizvoda i stavljanje u promet, za laboratorijsko ispitivanje, za dokazivanje efikasnosti lekova u različitim studijama, sve će se to dodatno platiti. Svedoci smo da se, po sadašnjem kreiranju iz Ministarstva zdravlja, veliki broj lekova ponovo nalazi na listi, i to onih kvalitetnijih, efikasnijih i boljih i da su oni veoma skupi, a ako se sada određuju takse za svaki takav pokušaj, to će samo dodatno poskupeti lekove.
Pojačaćemo rešenje za odobrenje stavljanje lekova u promet. Ogromna je procedura da se do tog rešenja dođe i sve to mora da se plati. Samo jedan papir na kome treba da piše – evo, može se staviti u promet, koštaće. Zamislite, u tarifnom broju 141, a govorio je naš poslanik o tome, gde se recimo vrši prodaja proizvoda životinjskog porekla van poslovnih prostorija, zelene pijace i vašari, zamislite sada one koji na vašarima prodaju hamburgere, pljeskavice itd., sirotinja koja od nečega živi i za takvu saglasnost da ima tehničku podobnost, jedan šator, jedan grejač, potrebno je 12.000 dinara.
Taj čovek koji to radi i koji treba da preživi, a možda ima i privatnu kasapnicu, izašao je na teren da to uradi, on mora da da samo za odobrenje za taj dan 12.000 dinara za taksu i da nešto proda ili ne proda. Čeka ga i lokalna taksa koju će dobiti za zakup tog prostora, sve je tu izračunato po kvadratnom metru i sve je to preskupo za taj dan.
Dakle, samo namet na vilajet, još novi i novi dodaci, nikakvog stvarnog rasterećenja. Zašto se Vlada, zašto se ministarka poljoprivrede nije obratila seljacima i rekla im, ako će biti tržišnih viškova, ako Vojvodinu nisu gradobitni oblaci pogodili, da će se otkupiti pšenica skuplje nego prošle godine, jer ako je nafta dvostruko skuplja nego prošle godine, zašto se očekuje da kilogram pšenice bude bar 20 ili 25% jeftiniji nego što je bio prošle godine, zašto da padne ispod 10 evra.
Zašto se ne izjasni, zašto tako hrabro i hitno, dakle, po hitnom postupku, ne donese jednom i takvu odluku da građani uvide da u beznađu u kojem se nalaze posle ovih elementarnih nepogoda i poplava tokom celog proleća mogu na nešto pouzdano da računaju, a ne da se indirektno informišu preko vesti ili različitih skupova ili različitih ministarskih blic poseta gde daju neku paricu, da nešto malo utišaju, pa i javno mnjenje svih opština koje su pogođene, ali to je daleko od pravog i realnog rešenja.
Prema tome, mislimo da ovaj zakon, jednako kao i drugi zakoni koji se bave građanima... A, naravno da se određene takse moraju održavati, mislim na one koje pune budžet, ali neprekidno nastojati da se to uradi odmah i nakon donošenja zakona, sa povećanjem broja apsolutnog iznosa i kvantitativnog iznosa svih stavki koje se oporezuju i različitih saglasnosti, zahteva i šta sve nisu osmislili, moramo biti protiv toga.
Ovaj amandman, ova moja intervencija u ime naše poslaničke grupe odnosi se na to da se makar Vlada pokaže toliko fer da joj bar nije stalo da za sedam dana ne dozvoli građanima da ono što mogu da urade pred određenim administrativnim preprekama urade jeftinije, makar i sedam dana.
Ako već odlučite da donesete zakon, da za njega glasate, pomerite, dovedite ga do jednog sklada sa ustavnim odredbama po kojima on ne mora da stupi na snagu odmah, jer to nije zakon koji nas štiti od elementarnih nepogoda, ratne opasnosti, niti nešto drugo što traži da bude po hitnom postupku i da odmah stupi na snagu.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da smo podneli amandman kojim tražimo da se član 22. briše. Razlog je jednostavan, isti je kao i za ove amandmane što smo do sada podnosili – mi mislimo da bi bilo korektnije i ispravnije da ima više vremena da se temeljnije analiziraju čak i sve ove taksene odredbe koje stoje razvrstane po nekoliko desetina članova u osnovnom tekstu Zakona, (počev od 12-13. člana Predloga izmena).
Mislim da nije u redu da do saznanja o dnevnom redu i šanse da stvorimo i kreiramo amandmane, dođemo za manje od 24 sata. To je potpuno suprotno sa članom 84. i članom 85. Poslovnika, koji kaže da, izuzetno, predsednik Narodne skupštine može kreirati dnevni red sednice, ali u okolnostima kojima takve razloge treba jasno i da obrazloži.
Međutim, taj izuzetak, a doista je reč o izuzetku, postaje manir i postaje pravilo. (Zaista, ovih 45 tačaka dnevnog reda predstavlja manir u načinu nametanja rada Skupštini po tačkama koje se, u dogovoru sa Vladom i predsednikom Narodne skupštine, plasiraju poslanicima, sa veoma malo vremena da uđu u detaljnije analize.)
Uspeli smo kratkim brifovanjem ovako da intervenišemo u ovom zakonu, protiv koga u globalu jesmo, zato što je reč o povećanju taksi, povećanju cena. Iako u članu 11. piše da će se samo 10% prihoda od taksi, dakle, 60%, plasirati pravosudnim organima, sudijama i ostalim službenicima sudova, zarad poboljšanja njihovog materijalnog položaja, mi mislimo da je u pitanju mogućnost racionalnije provere visine plata.
Sam ministar je na radiju B-92 govorio o tome da su plate prilično zavidne za proseke sudijama sudova opšte nadležnosti, u specijalnim sudovima čak i preko 100, 150 hiljada i nešto, to će biti nekakve nove ili očekivane plate. U odnosu na lekara specijalistu to je dvostruko više i to lekara specijalistu sa 7-8 godina radnog staža.
Dakle, ne bi trebalo, ni sa ove govornice, polarizovati šta je značajnije, šta je društveno prihvatljivije, šta je opravdanije ili konačno šta je to bitno učiniti da bi se korupcija smanjila. Kada pažljivije pogledamo i sudstvo i zdravstvo i prosvetu, opet je, nekako, korupciji različitog ranga. Težina korupcije teško se može vagati. Možda je nešto teža za neučinjenu zdravstvenu usluga, ali za lošu ocenu presude – da od krivca napraviš dobitnika i tako dalje, to je veliki rizik. Ne bi trebalo, doista, ni da govorimo, jer radikali u principu nisu protiv povećanja plata, trebalo bi plate svima da budu dobre.
Nije ni smisao priče u tome da su te plate sudija previsoke. Govorim o jednoj realnoj diskrepanci, o tome da resorni minitar za zdavlje, (evo to mi je bliska tema) doista ne vodi računa o statusu zdravstvenih radnika. Ne može lekar specijalista sa sedam-osam godina staža da nema ni 30.000 dinara. Znate koliko je tu i ako hoćete kvantitativno škole više ili manje.
Na šta se odnosi ovaj član 22? To su razne pribeleške, zabeleške, uostalom sve ono za šta se sudu stranka redovno obraća, molba, žalba, tužba i td, odlaganje rokova, sve je to podignuto za najmanje 30% u odnosu na prethodnu varijantu zakona, odnosno na prethodno zakonsko rešenje koje je bilo ponuđeno. Prema tome, takvo podizanje nivoa i dodatno oporezivanje građana, čak i ako se smatralo da ono možda neće biti razlog koji će dovesti do odustajanja građana da ostvare svoja prava, ipak se može razmisliti o toj činjenici, a možda se i postići taj efekat. Pitanje je, koliko je taj efekat dobar, koliko treba nekoga finansijski osujetiti da ostvari svoje pravo, kolika je efikasnost sudova, niti će ovim dopunama Zakona, ukoliko se plate povećavaju, biti regulisana efikasnost.
Obrazloženje da će se i same plate povećati i nije toliko pitko i nije toliko uputno. To nije kategorija najugroženijih ili ugroženijih budžetskih primalaca plate, oni koji ostvaruju iz budžeta svoje plate. Na ovaj način samo se dodatno stimulišu; nešto i njima ostaje od ovih taksi.
Doista, to što su takse zaista za svaku zahtevnost ovde pobrojane i povećane za (jedno) 30% je realnost i ona je bila takva, a sada su samo stavke otišle naviše.
Međutim, otvara se i drugo pitanje, jer tamo gde je procena vrednosti za koju se ne može utvrditi stvarna vrednost predmeta, koji je predmet spora, ostavlja se ona varijanta da se uradi slobodna procena, pa se i tu stvara mogućnost da bi se došlo do niže tarife, da se onda eventualno i ne vrši procena vrednosti, nego da se primeni ona tarifa niža, koja je u ovom slučaju samo 390 dinara.
U ovom članu za pribelešku, zabelešku, pribeležbu, zabeležbu i tako dalje, da je to igra reči koja mi nije baš previše bliska, ali mi je svejedno jasno o čemu se u ovom članu radi.
Dakle, mi ostajemo na stanovištu da ako se radi na povećanju plata na taj način se stimuliše rad organa pravosuđa, da bi to trebalo biti jedan ekvivalent koji bi trebalo primeniti.
Generalno uzev, za sve one budžetske korisnike, ne samo segmentno izdvojiti da se ministarstva izdvajaju po svojoj sposobnosti koliko su u stanju da svojim potčinjenima uslovno omoguće i veća primanja.
Svedoci smo da nam sudstvo nije dovoljno efikasno i ne radi dovoljno kvalitetno. Očigledno da su ocene i Olafa i drugih međunarodnih organizacija, konačno i vladajuća većina priznaje takve njihove ocene, da nam je na vrhu lestvice korumpiranih struktura i samo pravosuđe.
Naravno, koliko god da se poveća plata, ako nemamo moralnog i časnog u sudstvu, (a videćemo kod imenovanja, biće priče i o tome, kada se bude govorilo) da nam to neće pomoći ni ma koliko povećanje plata da dođe na red – da na površinu izađu časni i moralni ljudi, moralne sudije.
Jedno od obrazloženja u članu 11. da će se povećanje taksi koristiti za pobošljanje materijalnog stanja zaposlenih u pravosuđu, mislim da nije ni do kraja korektno, ni pitko.
Odavno, još 2000. godine, je nekako u prvi plan ispalo pravosuđe, korigovanim platama sa enormno, za one prilike, 1.000 evra; a oni su se žalili da to nije ostvareno.
Pa su bile čitave serije materijalno-tehničkog znamenja iz različitih donacija sa strane, oprema, računarima, delili su im automobile. Obrazovanje, zdravstvo značajno zaostaje za ovim budžetskim korisnikom ili za ovim ljudima zaposlenim, koje predstavlja dotični ministar.
Dakle, ako već krećemo u takvu varijantu poboljšanja statusa nisam protiv da i sudijama doista bude bolje da rade za veće plate.
Ali, svakako da ne treba onda kada se koriste budžetska sredstva zaboraviti i za druge strukture i za druge zaposlene, korisnike budžeta kojima je poboljšanje materijalnog statusa osnovno i da krenemo istom logikom – da će možda i njima ono umanjiti mogućnost da krenu stazama korupcije, mita, ne poštovanja radnog mesta, pravila ponašanja na radnom mestu i tako dalje, što je sve naravno predlagač zakona imao u vidu, a ne samo činjenicu da bi povećanje taksi poboljšalo Dinkićev budžet ili prinadležnosti iz dela taksi kojima će se poboljšati materijalno stanje u pravosuđu.