Dame i gospodo, danas ćemo nažalost govoriti o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, a umesto da govorimo o tom novom, davno najavljivanom, zakonu o osiguranju i tada da u celosti zahvatimo probleme zdravstva.
Razumljivo da ćemo mi prihvatiti ovu kratku izmenu, koja je i od strane predlagača predočena kao sadržaj koji znači makar formalno ujednačavanje prava građana na lečenje, a na šta oni imaju i ustavno pravo. Bojim se da je to jedna demagoška klauzula i da skrenemo tako malo lopticu na nekakav drugi teren, obično na stranu onih koji su nas do sada optuživali da u svojim govorima imamo demagoške stavove i da smo demagoški orijentisani, da pribiramo jeftine poene, i da, ako je loše opravdano, da smo i tome sami kumovali itd.
Ovaj zakon zapravo još u obrazloženju, u formulaciji koju je predlagač stavio, vidi se da neće pružiti svima jednaku šansu za lečenje u inostranstvu, ne samo zbog limitiranja sredstava za koje čujemo, a ne bi trebalo da čujemo od govornika, trebalo bi da znamo to već sa odbora, koliko je doista sredstava do sada potrošeno, koliko je to ljudi doista zahtevalo u prošloj godini lečenje u inostranstvu, šta je od toga bilo gratis.
Čujemo Italija. Gde su ostalih 18 zemalja NATO-a, koje su agresiju pravile na ovu zemlju, zašto one nisu pomogle? Da li je to stvar u njihovim lošim vladama, u njihovom lošem izboru, da li je to zato što se naš ministar i naša vlada loše kotira tamo, pa niko ne želi sa rizikom da ulaže u to i da nam pomogne da izađemo iz krize kojoj su značajno doprineli, a to je povećani incidenca kardiovaskularnih bolesti, povećan incidenca malignih bolesti.
Poslušajte nekada na lokalnim televizijama lokalne epidemiologe. Retko se ko usuđuje na direktna pitanja novinara da kaže - od toga svega jeste više, mucaju, plaše se direktora šta će da kaže, plaše se neke reakcije i špijuna koji to slušaju i prenose, a zaista sve je više takvih bolesti, za koje možemo opravdano tvrditi da su značajnim delom posledica NATO agresije, ozračenosti koje su naši pacijenti dobili.
Najveći red sada nije samo za veštačke kukove. Veliki su redovi za zračenja bolesnika. Možda Srbiji danas treba više mevatrona ili linearnih akceleratora nego ultrazvučnih aparata. Dakle, mnogo toga je razlog što ćemo, govoreći o ovom predlogu zakona, izraziti sumnju da će ministar, ministarstvo i njegovi saradnici biti kompetentni da ovo, što su izmenom ovom predložili, realizuju.
Tim pre ako su sredstva već potrošena. Biće nam drago samo zato da jednom na ekranima privatnih i državnih televizija ne gledamo apele za pomoć. Videli smo skoro za akutnu mioblastnu leukemiju, 100 hiljada eura traže za transplantaciju u inostranstvu, 100 hiljada eura. To je petina, to je sedmina sume koja se ovde predlaže samo za slučaj jednog deteta.
Neka se to skine sa ekrana, narod će pomoći i pomaže, i to je de fakto, narod je naš takav. Ukuca se na mobilni, da li 25, 50 dinara, i pomogne nesrećnim sudbinama, ali ne može državni koncept takav da bude. To treba i zakonom regulisati, ne može se država oslanjati na to. Možda je zakon, a već u daljim odrednicama od strane predlagača stoji da će Republički zavod formirati stručne komisije, koje će odlučivati o tome ko će biti upućen na lečenje u inostranstvo.
Koji će rang ustanova biti korišćen, o tome ništa ne znamo, da li ćemo imati prilike da će istaknuti stručnjaci koji će biti članovi tih komisija, a verujem da će to zapravo biti ljudi koji su se i do sada bivali po komisijama, koje već imamo na spisku one čuvene knjige iz Mladenovca, iz 2001, 2002. godine, gde su čak i bračni parovi po komisijama, prilično politički podobni.
Znam iz mog grada ko god je otišao u republičku komisiju nekakvu za zdravlje, za nauku, za prosvetu, svi su pripadnici stranaka na vlasti. Tu dileme nema. Nađite mi jednog da nije, biću sretan da mi to potvrdite. Dakle, ako i takvi budu, kako će se odnositi prema institucijama u koje ćemo odlaziti, da li će biti šanse, čuli smo, za ponovnu aferu Medenica? Da li će to biti nešto drugo?
Da li ćemo sa ovim što imamo imati šanse da ponovo lečimo, izlečimo ili zalečimo decu i do 15 godina starosti? A šta sa starijima? Zašto je žurba ovolika? Ako je zakon u maju bio predviđen, zašto to nije bio integralni deo Zakona o zdravstvenoj zaštiti?
Možda se to nekome žuri iz establišmenta, pa da neko na neke tajne načine, kao nekada u Brozovo vreme kada su salo skidali u ljubljanskom kliničkom centru, tada najmodernijem?
Pomoć treba i tom čoveku, bilo odakle da je, bilo iz koje političke alijanse da je, ne kažemo mi da to ne treba, ali da li ćemo se ogrešiti sada na novi način? Da li će otići neko stariji, a da će ostati dete? Mnogo toga nije rešeno, jer mi nemamo bazične informacije koliko ljudi orijentaciono potrebuje, iz kojih sektora, kolike će liste čekanja biti tu?
Što se tiče struke, one su jako jasne, vrlo se dobro zna kolika je lista, koliko može da čeka neko za transplantaciju srca, jetre, bubrega, tu dileme nema. Što se tiče struke, ne treba tu nikakvih eksperata specijalnih, to i u udžbenicima standardnim malo boljim stoji maltene do dana izračunato. Danas smo mi ipak suočeni sa činjenicom da se takvi rokovi ne poštuju.
Drugi razlog zašto mi mislimo da ovaj ministar i garnitura ne uživaju poverenje građana, to je što se operativno na terenu susrećemo sa činjenicom da sve i ako zakon donesu ili izmenu zakona poput ovoga, i formalno to bude u redu, niže institucije takođe u subordinaciji ministarstva, recimo Republički zavod, donose svoja akta, njihovi upravni odbori, prosleđuju ih institucijama nižeg ranga, a onda oni na svojim upravnim odborima donose nove akte i onda je to cirkulus viciozus umanjenja prava, neprekidno umanjenje stečenih prava garantovanih zakonom.
Dok se neko ne doseti i pokrene pitanje, kao mi prošlog puta ovde za skupštinskom govornicom, zašto lečiti nekog kvalitetnim, strašno je reći, kvalitetnim citostaticima, ali citostaticima, do 60 godina starosti. I netom iza toga, par meseci iza toga, ministar je tu uredbu ukinuo. Da to prazna priča, da nije demagogija, evo uredba, evo zakon, pobrojani svi citostatici, koje inače znamo kada ih već dajete kome ih dajete, i kako neko mora biti prinuđen da sa 60 godina i par meseci, u očaju, plače i laže komisiju da je star samo 60 godina, tri meseca je lažno prijavljen da bi stekao pravo da živi.
Jedna strašna dehumanizacija, jedna povreda osnovnog ustavnog načela promicala je godinama tako. Kada se odavde intervenisalo, neko se dosetio, pa je promenio. Pogledajte šta još urade institucije nižeg ranga, ali opet pod pokroviteljstvom Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja. Stiče se često utisak da je to feud nad feudom, ta institucija, i da su oni i od ministra moćniji, da mogu mnogo više težih odluka i sa težim posledicama da donesu.
Evo, recimo, kreiraju famozne liste čekanja. Znamo mi da ne mogu svi kukovi istog časa u Srbiji biti zamenjeni i već je to nekako postala trivijalna priča o zameni kukova, ali sada se javlja novi momenat.
Doneta je odluka da se participira 10, 25%, nikako više od 30 hiljada dinara, da bi se kuk zamenio.
Sada se opet čeka na tu listu i napravljene su razlike između onih u traumatizmu, onih sa degenerativnim bolestima i sada se dođe u priliku da neki centar, poput ovog iz kojeg dolazim, ima seriju takvih modela u kojima nedostaje jedna dimenzija. Da bi hirurg krenuo u salu valjda mu trebaju tri slične uzastopne dimenzije, da zna koju će da plasira. Zbog nedostajuće jedne dimenzije kuka, neko će biti vraćen još tri do šest meseci da čeka. Neko ko je lično vezan za moju porodicu, već sedam godina čeka kuk. Čovek je prestareo, stekle se kontraindikacije da mu se kuk zameni.
Ali, nije kuk najveće zlo. Uredbom je takođe predviđeno da čak i zračna terapija ima listu čekanja. A zamislite, kao i citostatici, kada je neko operisan i indikovano zračenje ide na listu čekanja. A zamislite još to kada je vezano da bolesnik mora da legne u instituciju da mu se zračna terapija pruži u hospitalnim uslovima.
Evo ga primer, nije iz Kragujevca, da ne razgnevim moje Kragujevčane, nego nekoga ko gravitira, gde žena čeka zbog dojke već nekoliko meseci da bi došla na red da se zrači. Nemoguće je naći mesto u hospitalu za to. Otvara li to problem generalne politike da li je zaista Srbiji potrebno još linearnih gliceleratora, još mevatrona? Potrebno je.
Dajte sada, kada oni koji nam to plaćaju po desetine ili više desetina miliona evra iz Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, iz EU, ako oni tolike pare daju, dajte poslušajte naše eksperte, dajte naše mišljenje, naš stav, neka se to preusmeri u ono što je danas u Srbiji prioritetno. Ko će me ubediti i ko će reći da je to u ministarstvu u redu i da su odluke upravnog odbora Republičkog zavoda dobre, ili nižih institucija, ako kaže - zračenje kostnih metastaza se ima čekati, a ko čekati neće, platiće jedanaest i po hiljada.
Ima li gore nego kad su kostne metastaze? Šta taj još čeka? Morfin? Šta čeka? Smrt. Dakle, mora da čeka ili će platiti 11 hiljada za čistu palijativu, lekari znaju šta to znači. Na takve uredbe, koje je doneo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, pozivaju se niži centri.
Doista, to je čitav niz razloga zbog kojih mi izražavamo nevericu i ne verujemo da će ovo što se donosi biti temeljno do kraja sprovedeno. Ovo je inače iskonski dobra, iskonski čista i iskrena odluka da svako ima pravo. Da li će biti forma ili demagoška klauzula, upravo onako kako ste i nas okarakterisali da o tome govorimo demagoškim rečnikom.
Zadnjih nekoliko dana ponovo se u domovima zdravlja i bolnicama pojavio novi papir, gde se zabranjuje bolnicama, stacionarnim ustanovama, da uzimaju lekove za lečenje koji su na tzv. negativnoj listi.
Do sada je to moglo, a sada je restrikcija u pravima i šta sada rade lekari koji treba da produže lečenja, pritisnuti dužinom boravka na odeljenju, otpuštaju bolesnike i misle to da prebace na teret domova zdravlja.
Kad juče se recimo u mom gradu javlja direktor doma zdravlja i kaže - ne može longacef da dobije niko sem produžetak bolnice. Pazite longacef, u to vreme po kome se najviše pljuje, longacefa je bilo. Danas se ljudi leče gentamicinom od svih infekcija i jeftinim antibioticima pe-ros, koji ima svoje mesto, ali zato kod trećine, četvrtine stare populacije razvija bubrežnu slabost.
Lečiće samo time što dotični dom zdravlja ima. Dakle, upropašćuje se zdravlje bolesnika najjefinijim lekovima. Znamo da je to doista, formalno, antibiotik, ali setimo se svih ono malo vremešnijih godina šta smo na raspolaganju nekada imali za tu primarnu zdravstvenu zaštitu. Dom zdravlja, nema niži nivo.
Pogledajte famoznu listu lekova, za koju ministar kaže da nikada nije bila bolja, veća je od svakog vademekuma. To je ogroman spisak, međunarodna klasifikacija kompletna, i tu je sve ono što će SIZ navodno pokrivati u različitim okolnostima. Nešto na recept, nešto stacionarno, a nešto kada propiše komisija.
Pitajte bolesnike obolele od multiple skleroze koliko se njima revidiralo dijagnoza u kasnijem postupku da ne bi došli na interferon, koliko će sa htepatitisom C dobiti pegazis ili ga neće dobiti, kako će komisija proceniti, koliko će biopsija biti urađeno a da nikada neće dobiti. Dakle, ne funkcioniše sve na terenu kako je idealno koncipirano i zamišljeno, zato što u samom Ministarstvu ne stoji stvar dobro. Stvar je u tome što ona niža institucija, korak ispod, samo stepenik niže, gotovo egal sa ministrom i njegovim saradnicima, donosi uredbe, dekrete kojima se prava osiguranika redukuju na manje ili više vidljiv način.
Kada je reč o primarnoj zaštiti, uzmite listu lekova A, koji idu na lekarski recept, pa pažljivije otvorite, jer znaju lekari da i među lekovima lek postoji, svi oni koji bi bili povoljniji u svetu, tamo gde nas teraju da se borimo za bodove, za medicinsku edukaciju, na naučimo novo, kao da mi to ne znamo, pa kada naučimo novo i dobro, a vi pogledajte listu, participira bolesnik sa sa 25% do 75%. Što je lek skuplji, to je nivo učešća bolesnika u tome sve veći i veći.
Čak su neki antilipenici, ako hoćemo primarnu prevenciju, ostali rezervisani tek posle specijalnih komisija do kojih je teško doći za tercijalnu fazu lečenja, kada bolesnik već dobije infarkt, kada razvije dilatativnu ishemijsku kardiomiopatiju, pa onda može dobiti antilipenik da to spreči, onaj ostatak života da učini povoljnijim.
Nema ga u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Svet ćete teško ubediti da je to u redu. Razumljivo je da postoje kriterijum i svaki ga lekar zna.
Druga strana, drugi ili treći razlog zbog čega mislimo da Ministarstvo ne radi svoj posao dobro jeste aplikacija u samoj uredbi koju su oni sprovodili svojim dekretima. Evo, jedne ovakve uredbe koja je data od strane Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja, gde jasno piše, to ne podleže plaćanju lekova i ko je oslobođen participacije.
Kada malo pažljivije pogledate, videćete i za davaoce krvi, posle 30 davanja ili samo tri meseca posle zadnjeg su oslobođeni plaćanja. Kako ćete vi motivisati nekoga da dođe do 30. davalaštva, ako znate da u proseku i oni najrevnosniji daju dva puta godišnje krv. On 15 godina, verujući samo ovoj postavci, mora da ide u kredit davanja krvi da bi tamo 16. godine mogao da se leči, pa da mu se nešto od toga isplati, da ima povoljnosti.
Zakon će to regulisati, buduće davaoce, zaveštaoce tkiva i organa. A kako, sa čim ćete ih motivisati, kada smo se borili skoro na Odboru da jedan dan bolovanja dobiju više oni koji daju krv.
Zašto obilazimo stalno domaće eksperte, zašto nam strani eksperte odnose novac. Ako je za reformu transfuziološke službe potrošeno između 10 i 12 miliona evra, mi ne znamo koliko je toga otišlo u opremu, koliko je investirano u opremu, koliko je otišlo u konsalting usluge. A zamislite samo da je ušteđeno nekoliko procenata, koliko bi operacija više bilo.
Zar mi ne znamo kako da pravimo derivate krvi, zar ne znamo koja je oprema potrebna za to. I zar je to potrebno, ne znam da li je do kraja dovedena afera koja je započeta prošle godine u vezi sa tim, dati strancima da ono što je najkvalitetnije, što je idealni resurs naše zdrave populacije u tom pogledu, da damo nekome da sa strane uradi i da taj posao obavi i stiče dodatnu korist.
Hteo bih još neka pitanja da postavim i na taj način iznesem razloge zašto mislimo da na ovaj način nećemo dobiti konačno rešenje i da će ovo biti jedna od demagoških klauzula, koja je vezana zajedno sa delovanjem ove ministarske garniture.
U današnjim zdravstvenim institucijama često postoji tzv. višak radne snage. Vrlo često se na mnogim odeljenjima u bolnicama otpušta medicinski kadar, koji radi po nekoliko meseci, bez ugovora na neodređeno vreme, nisu pod ugovorom, otpuste se, prime se novi i iz fonda se podigne izvestan broj sredstava, pa se nadoknadi, i tako se bajpasiraju same zdravstvene institucije, jer tada ne plaćaju medicinske sestre, niži tehnički personal, a onda kada se dovede do ivice organizacija službe, onda se brzopotezno primaju, pa tu neko izgubi posao, a nekoga prime ponovo.
Pogledajte danas odakle dolazim, u Centru za dijalizu već nekoliko dana nije zabranjeno, nego je preporuka da se jednostavno ne primaju bolesnici iz pripadajućih opština Topola i Aranđelovac nego se prosleđuju Mladenovcu.
Ministar je bio na našoj dijalizi, a sada kada bi otišao i kada bi se prerušio, što reče neko od poslanika, pa da pogleda kako taj centar izgleda, to je tiha jeza. Više nema ni prostornih mogućnosti, niti aparata, jer incidenca takvih bolesnika i kriterijum koji je ranije bio prećutno znatno niži, niko nije postavljao ranije to pitanje. Ali, sofisticirana tehnologija je pružila ljudima mogućnost da u 70. godini života, pa i kasnije, počnu da se leče.
Sada ne možemo otpočeti lečenje novodijaliziranih bolesnika, u prilici smo da mnoge vraćamo, da ih šaljemo u drugi centar, a verovatno će to biti i cirkulus viciozus zatvaranja drugih centara i pogoršavanje njihovog rada.
Ako se svi budu slali u Lazarevac, gde ima mesta, onda će sanitet i vožnja koštati mnogo i biće diskomfor druge vrste. Nema tu generalne koncepcije, bar što se tiče tog našeg centra. Mi smo već izgubili svaku nadu pet godina čekajući da se okrpi, okreči, omalteriše i nešto popravi. A ta naša institucija je očigledan dokaz, ne bih želeo da pričam loše o gradu gde živim, ne treba to govoriti, on je sam po sebi u vrlo teškom stanju, kompletan grad i privreda, sve je to u jako niskom stanju, nego zato što hoću da iznesem fakat, da se ne kaže da je i to jedna od demagogija, da je to jedno od netačnih stanja, koje mi eto tako često, tek samo da bismo o vlasti loše govorili, iznosimo.
Doneto je još niz različitih odluka od strane upravnih odbora i institucija, potkrepljenih po pravilu odlukom Republičkog zavoda, da se tzv. participacije za usluge izvrše, i ova zadnja koja je dosta pristojna, liči na već viđeno od pre nekoliko godina, 10 do 30 dinara, retko kada više, ali opet ona u sebi krije drugu opasnost. Masa institucija zakazuje sada preglede i po dva meseca ne možete uraditi standardnu laboratorijsku analizu u domu zdravlja, ili u nekom osrednjem gradu, jer je to sada skupo, samo je 10 dinara participacija, a oni su nekada, naplaćujući više, uzimali više para, pa su brže zanavljali reagense.
Dakle, kako god okrenete, opet nije dobro, i ako od bolesnika ne uzimate ništa ili samo 10 dinara po analizi koja je predviđena.
Liste čekanja za dijagnostička sredstva ili overa specijaliste za određeno dijagnostičko sredstvo, to je nešto što se ne može staviti, dakle, neko sredstvo, neka laboratorijska analiza posebne vrste, gde će morati čitav konzilijum da ide da bi overio da su nekome potrebni imunoglobulini da ne plati. To je rutinska analiza koju je lekar specijalista ili imunolog mogao da odredi sam.
A nekada se to dogodi nekom visprenijem doktoru iz druge struke koji to zna, recimo, nefrolozi moraju da napišu imunološku analizu, i ne može 990 dinara da se plati ta analiza imunološka, jer je ona na nekakvoj listi i socijalno neće priznati refundaciju sredstava. Mi znamo da fond sredstva refundira vrlo kasno, ako uopšte refundira, a zadnja odluka koja je sada stigla u mnoge ustanove, opet je došla iz Republičkog zavoda, da se lista negativnih lekova mora zaista da se primeni.
Ali, teško je razumeti da će bolesnik, kada ode na odeljenje vaskularne hirurgije i dalje, morati da kupuje po 40 ampula trentala da bi dobio infuziju, jer bolnica to nema i nije godinama imala, to znam iz ličnog iskustva, i to se uzimalo. Lekar koji propiše trental, po uredbama direktora bolnica, moći će da snosi konsekvence po ugovoru o radu. Ali, šta to znači, da dobije otkaz. Bolesniku, koliko god mi možemo da pričamo o tome da li je primena tog leka spasonosna ili ne, ali drugi lek nemamo da damo, svi ga dobijaju i svi moraju da ga kupe, a 40 ampula, to i nije baš malo.
Ako ne prođe komisiju po navedenoj naredbi, po odluci, evo je odluka, da ne bude izmišljotina, u navedenoj odluci konzilijum od pet lekara, i ako čovek lista imena i gleda obično su to lekari koji su ekspertski angažovani za tendere ili za neke velike i moćne kuće. Kako se samo dogovore isti likovi, to je tek priča za sebe. Pa onda generalni sastav ministarstva i ovi niže ordinirani i niže postavljeni, to je prazna priča i svima je to jasno.
Još nešto što će baciti senku na raspolaganje parama. Bili smo svedoci da su do pre par godina u Kraljevu radili eksperiment, Evropa da neke pare, oni podele pare, ali trebalo je znači da lekar uzme kompjuter i kuca sve, umesto u zdravstveni karton, i onda će se na taj način povećati efikasnost zdravstvenog rada bogzna koliko.
Čuo sam od lekara sa terena, da imena ne govorim, da baš nisu oduševljeni time, jeste da su naučili da kucaju, ljudi koji su mojih godina ili stariji, nije im baš bilo do kompjutera, ali to su odradili. Ne znam u koliko zdravstvenih ustanova je primenjena takva računarska obrada i koliko će to nekome doneti izvore prihoda kada se to bude kupilo i da li će, ako ministarstvo svuda bude kupilo računar ili po nekoliko takvih, uskratiti pare za lečenje ozbiljnih bolesnika.
Najnoviji hit je da se u nekim apotekama u unutrašnjosti instaliraju veliki videobimovi, nekakvi ekrani na kojima će biti programirana uputstva za pacijente o leku, o interakcijama, ili informacije za bolesnike, iščitavati i leteti po tom ekranu, a u ionako tesnim apotekama verovatno će se starice i deca gurati kada njihov lek dođe na red da pročitaju o leku. Prosto neverovatno.
Ima interventnih telefona, ne znam ko se tu javlja, od pet do sedam javite se, pa će apotekar da vam kaže da li vam je interakcija, da li je kombinacija lekova dobra. Gde je onda uloga lekara? Čega se to igramo. Neki direktori apoteka kažu, kada bude po novom, kada uvedemo novi softver, hardver, neko da pare pa podelimo po vertikali do direktorke apoteke, sada ćemo da iščitamo šta je najveća učestalost oboljevanja i od čega ljudi u našem gradu najviše boluju.
Gde to rade apotekari? Nego, došao novac, treba ga pokriti, fino lepo ja tebi-ti meni, sada si nov za Srbiju, sa novim projektom, pa ti se to upiše kao poen i ostaješ posle kandidat za višu instituciju, a čujemo da i Agencija za lekove loše posluje.
Dakle, svašta se dešava, pare se na svašta mogu potrošiti, tako da je ova diskusija suvisla, sa aspekta mogućnosti preusmeravanja novca, makar za one koji će biti podvrgnuti lečenju u inostranstvu, ma iz kakvog od razloga da bude indikacija, naravno bolest kao indikacija pre svega, a ne godine.
Očekujemo da će se i ostalim korisnim diskusijama, pre svega iz opozicionih redova, postići jedan efekat, neri-baund efekat, saznanje da su jednostavno i drugi doktori, drugi ljudi, drugi politički učesnici u političkom životu u stanju da sagledaju objektivno stanje u našem zdravstvu i da vide da zaista tu nešto ne funkcioniše tako dobro, i da nema elemenata za velike hvalospeve. Da se nešto mrda i dešava, dešava se, ali nemojmo zaboraviti da je bilo mnogo investicija sa strane i da su te investicije vrlo disparitetne.
Znamo za Japan da se snažno istakao, dajte da pohvalimo Japan, dajte da pohvalimo ako nam je Italija toliko dece lečila. Da vidimo ko još, ali ako to otvorimo i počnemo da hvalimo, koliko je ko dao, onda moramo postaviti pitanje gde su pare otišle. Možda je to ono što ne smemo da čačnemo, možda nas to može dovesti teorijski u šansu da ostanemo grubi ili nezahvalni prema nekome sa strane, iako je bio članica skupine 19 onih koji su nam naneli zlo, ali ako je nešto dao i nečemu doprineo, trebalo bi to da znamo.
Da jednom izađe konačno na videlo čime to raspolažemo, šta su naši problemi, jer samo 700 hiljada evra, to je zaista mala svota za tek pretpostavljene razmere i intervencije različitih vrsta koje u inostranstvu treba da se obave.

Dame i gospodo, zaista mislim da treba jednom dati definiciju porodice. Kakav je to strah od konvencija? Pa šta ako su nešto i dekretom stavili? Pa, potpisuju li Amerikanci dekret o tome da neće narušavati stabilnost sredine, ovo jonizujuće zračenje itd.? Nikakve konvencije ne potpisuju. Sve što im ne odgovara neće da potpišu. Evropljani su takođe u večitom sukobu, a mi jednu veoma važnu pravnu instituciju nemamo jasno definisanu.
Gde je definišu - u 197. članu, i to u odnosu na stav 1. značenje porodice može biti itd. Ne može definicija jednog istog pravno-sociološkog termina jednom biti tako eksplicite i tako vulgarno za naše prilike, recimo, da kažu da lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi mogu biti porodica. Pazite, "mogu biti porodica", "bili u seksualnoj vezi". To će sad biti porodica, u kontekstu nasilja, a ako nije nasilje nego imovinska rasprava, neko drugi može biti član porodice. Ako su prava i obaveze staranja, onda je sasvim određeni krug. Neverovatno, vrlo fluidno.
Zašto bežimo od jedne ključne definicije porodice? Šta tu nije u redu? Od koga nas je strah, kakva sramota? Onima što u kancelarijama sede i kontrolišu šta pišemo treba objasniti da je ovo srpska porodica, tradicija takvog života. Ovde se kod nas zna ko ti je otac, ko ti je majka, a i kada se ne zna, imamo i za to rešenje. Mi to poštujemo. Naš narod se zgražava da mogu u brak da se uključe svekar i snaja itd.
Što se igramo sa tim? Što je to tako strašno? Da li to supervizor ne da da imamo definiciju porodice? Dokle smo došli? Što da saznamo šta nam je porodica indirektnim putem, u članu o nasilju? Dok na ulici nekome nešto kažeš, ispada da je bio u porodici, da si nekada sa njim bio, pa će biti nasilje... Da ne idem mnogo u taj tuđi član koji će doći, tuđ je u odnosu na član 2.
Dakle, mnogo je razloga, kad čitate zakon u celosti, da vidite da nije nikakav problem i da to može biti samo jedan odličan šlagvort da se spasavamo od drugih nejasnoća i kolizija, ako pristanemo na definiciju porodice. Ne tražimo mi nikakvu specijalnu definiciju, ne osuđujemo ni NATO agresiju, ništa, nemojte da se plašite. Samo kažemo da hoćemo da u Srbiji znamo ko čini porodicu, ništa više od toga.

Dakle, ono što smo radili kada smo donosili Zakon o obrazovanju, o osnovnom i srednjem školstvu, kada smo formirali nacionalne prosvetne savete, i sve drugo što smo hteli da učinimo da malo ministra razvlastimo, da mu ne damo toliko ingerencije, pokušavamo i sada ovim amandmanom.
Zapravo, on je meni krajnje logičan, budući da u Ministarstvu ima stručnih ljudi, makar onih profila koji ulaze u sastav organa starateljstva. To je sigurno pravnik, defektolog, psiholog, pedijatar, socijalni radnik ili neke druge struke itd. Ne može niko da me ubedi da će ministar imati toliko veliku mentalnu moć i toliko poznavanje stvari da će sam moći sesti i sa svojim kabinetom sročiti stručna uputstva, normativna akta i sve drugo što je potrebno da bi nekakav centar za socijalni rad funkcionisao dobro.
Vidimo da u ovom zakonu postoji tendencija da se skrene u stranu uloga i značaj centara za socijalni rad. To nije u redu. To su upravo ljudi koji su nosioci posla i trebalo bi neko iz njihove struke, profila, zone interesa i poznavanja temeljne problematike da se uključi u pisanje stručnih standarda za svoj rad.
Niko to bolje ne može da uradi, jer je to sigurno de fakto i bilo urađeno tako što ministru to neko donese. Gospodin Lalović sedne da sam piše stručna pravila za rad veoma složenih timova, gde su ljudi ekspertski orijentisani da rade na tom problemu. To je prosto nemoguće, da se objedini pet posebnih strukovnih zanimanja u jednom čoveku. Dakle, ta megalomanija objedinjavanja ministarstava i ministarskih nadležnosti je odlika vlasti i mi želimo da to tu presečemo.
Ništa neće biti strašno, usvojićete vi i neke mnogo ozbiljnije članove, u kojima ministar ima, kao što smo čuli, čak i da piše programe za edukaciju usvojitelja, za strane državljane. Kako li će samo taj stranac da polaže na engleskom taj test da se vidi koliko je podoban? Mnogo je to šuplje, mnogo toga ima za otvorenu sumnjičavost.
Mi pokušavamo bar na ovom terenu, što se tiče svake lokalne sredine, gde su organi starateljstva, da im pomognemo da to za njih (kada već ne rade sami na nekom kolokvijumu, na nekakvim stručnim seminarima) uradi neko u Ministarstvu ko se time bavi i ko to dobro zna, da to jednom čoveku uzmemo iz ruke. To je smisao amandmana i ja predlažem da podržite ovaj amandman i glasate za njega.

Mislim da ne postoje više reči kojima bi trebalo objašnjavati razloge zašto ne ići u sklapanje tazbinskih brakova. Da se samo malo krenulo levo ili desno po svom komšiluku i sa verujućim ljudima govorilo, bilo bi jasno. Ovako, stvorili smo pravnu zavrzlamu, gde će advokati najviše koristi imati; a i ceo zakon je takav, osobito kada bude došlo do razvoda, podele imovine, nasilja u porodici – pune ruke posla advokatima. Kod ovakvog zakona advokati imaju najviše posla.
Ako ste već odlučili, verovatno koncipirali u svojoj glavi da ćete većinom izglasati da zakon prođe sa ovakvim članom i ovakvim preporukama, onda nije bilo logično da stavite – ne mora se poništiti ugovor o sklapanju braka između tazbinskih srodnika. To je krajnje nelogično, jer ako je sud doneo odluku znajući sve činjenice, onda ne može da se stavi "ne mora", nego "neće se poništiti". Znači, ne verujete ni sudu.
Ako je već isključeno da se u proces stvaranja bračne zajednice između tazbinskih srodnika uključi centar za socijalni rad, da da preporuke, poznavanje sa terena, ličnu situaciju i tako dalje, nego sam sud dolazi do informacije o tome i doneo je odluku da brak može da se sklopi, da nema smetnji, što nas uvek iznenađuje, onda je nelogično staviti "ne mora", nego treba staviti "neće". Otpoštujte odluku suda i kraj priče.
Ako se ne prizovete svesti i ne povučete jednu ovakvu nebuloznu odredbu, koja je nemoguće nekada bila kreirana, ali za neke druge okolnosti, neke druge navike, koje su daleko od hrišćanskih, koje nama ne pripadaju, pravoslavnom srpskom narodu, mislim da bi bilo vrlo logično temeljno o ovome razmisliti. Mi se nećemo ljutiti ako ovo povučete i građanima će biti jasnije da ste bili pravilno orijentisani u ovom pogledu.

Bojim se da je upravo završna rečenica gospodina Nedeljkovića možda i smisao ovog zakona. Vaša nesuvisla potreba da isprepisujete sve i svašta svela se na nešto slično onome što smo videli kada ste govorili o đačkim parlamentima, dakle, pravo da misli, pravo da odlučuje, pravo da ima ministra spoljnih poslova, ministra kulture, predsednika vlade.
Evo i sada – pravo deteta da misli. Mišljenje je proces. Ko je ikada u bilo kom pravnom aktu detetu zabranio mišljenje? Ako mišljenje iznosi kao nekakav stav, onda ga artikuliše, pa je to onda opet stav deteta. Ako to svoje mišljenje operacionalizuje, to je onda delo, akt.
Prosto je neshvatljivo zašto se to stavlja u ovako globalni koncept, da tek indirektno može da se zaključi da je to mišljenje koje dete može da izloži u momentu kada se odlučuje o njegovoj sudbini, recimo, kod usvajanja ili kod razvoda braka, kome će da pripadne itd. Trebalo je to preciznije navesti, jer ovako bombasto stavljeno - pravo na mišljenje, ostavlja upit gde je to dete do sada živelo, kakva je to država bila u kojoj se pravo na mišljenje deteta nije poštovalo.
U prvom stavu se vidi kako je sposobno da ostvari, maltene, proces mišljenja. To je neverovatno. Jedna prilično nemušta formulacija pet stavova ovog člana čini ga glamuroznim, nejasnim, nedorečenim. Uopšte, osujećenje prava na mišljenje i stavljanje u prvi plan jednog misaonog procesa – nama je neshvatljivo zašto se toliko dalo tome značaja, kada je moglo za određene vezane članove, u kojima je prisustvo deteta bitno, da se stavi: ukoliko dete jeste sposobno ili dovoljno zrelo, biološki, mentalno, psihički, da da svoje mišljenje o određenim stvarima koje se njega tiču. To se tiče sličnih odluka koje dete donosi, u pogledu mišljenja, o podobnosti za intervenciju, za lečenje.
Jednostavno, jedan galimatijas od rešenja, koji ne znam zašto je tako prepisivan ili ponovo dovođen u prvi plan, budući da je verovatno neko mislio da će zakon biti loš ako se ovo ne stavi. On bi bio jednako loš i bez ovoga što ste stavili, ali na nama je da na ovome intervenišemo, kada je već takav kakav je. Prihvatite sugestiju predlagača amandmana, pa ga utoliko izmenite.

Dame i gospodo, naravno da posle našeg amandmana na član 103. sada sledi i amandman na član 312. Saglasno našoj amandmanskoj intervenciji na član 103. sada i ovde brišemo stav 2, po kome bismo učinili to da strani državljanin, bio to pojedinac ili bračni par, što opet nije definisano u članovima  101. i 102, ne pokreće postupak usvajanja, da njemu skratimo muke, da to ne radi, da poštedimo ministra da ne mora da piše program na engleskom, arapskom, francuskom i ko zna kojim sve jezicima, program podobnosti za usvajanje, da skratimo muku i organu za starateljstvo da taj program proverava, da jednostavno skinemo hipoteku moguće trgovine i sve druge razloge koje smo navodili govoreći o tome da strani državljani ne bi bili poželjni trgovci.
Dosta smo toga prodali u Srbiji, dosta smo toga doveli pod znak pitanja; ima mnogo toga na šta smo pristali, pa ne moramo i na to da nam decu otuđuju. Saglasno tome, mislim da bi trebalo razmisliti, ali uslov je da prihvatite i amandman na član 103, a samim tim i na stav 2. člana 312, pa ćemo po tome doneti jednu mudru odluku i sačuvati našu decu za usvajanje na našim terenima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, već smo čuli izjave ministra, brojne diskusije SRS i brojne primedbe na zakon. Da bi se izbeglo mnogo toga što je neizbežno ponoviti, biće sigurno primedaba koje su zajedničke za sve do sad rečeno, krenuo bih od prvog člana i nekih najnužnijih odrednica. U članovima 1 - 4. postoje opšti pravni termini koji ovde doista nisu definisani.
Problem porodice i vanbračne zajednice, kao što smo i danas čuli, nije doživeo neku dublju pravno-sociološku definiciju, pa se sa problemom vanbračne zajednice srećemo tek u stavkama kada i ona dolazi u kriznu situaciju, kada se deli imovina; ili, sa problemom porodice, prilično nakaradno, opširno i indirektno definisano u članu 197, kada se govori o nasilju u porodici. Govoriću o tome posebno. Tada se srećemo sa jednim indirektnim objašnjenjem šta bi to, iz stava 3, bila bliža definicija porodice.
Da se ne zadržavam u iščitavanju, budući da bih time mogao samo da zbunim javnost, ali sasvim je nakaradan takav pristup, kao kada bismo čokoladu definisali kao prehrambeni artikal, konditorski proizvod u smislu visoke kalorijske vrednosti, a onda to istovremeno može biti poklon koji je za poneti kad negde pođete.
Dakle, definisati porodicu onda kada govorite o nasilju u porodici je zaista nešto što je prilično neprihvatljivo.
Zakon obiluje mnogim nedorečenostima. Nije ni pomenuta situacija koja može biti srazmerno česta, a koja podrazumeva (da li da čekam, pa da mi produžite vreme, ili da nastavim da pričam?) da brak može sklopiti svako bez jasno definisanih bračnih smetnji. One jesu definisane, ali sposobnost rađanja i sposobnost sklapanja braka i kreiranja vanbračne zajednice je gotovo potpuno liberalna, nužna i najčešće pozitivna posledica, to je formiranje i stvaranje poroda.
Nije obuhvaćena posebna kategorija, a to su lica ometena u razvoju. Ni govora o tome na koji način se u takvim situacijama postaviti. Šta činiti, kad znamo da su, srazmerno različitoj kategorizaciji ometenosti, od one fizičke, koja je praktično inkompatibilna sa mogućnošću da se brak sklopi, do one koja je često teško prepoznatljiva, do blažih ili umerenih smetnji u mentalnom razvoju, takve osobe najčešće izvan centra za socijalno staranje. Da li u momentu sklapanja braka sa takvom osobom postoji registar? Nisu ni pomenute.
Konačna posledica – šta ako se stvara porod sa takvim smetnjama? Trebalo je obratiti pažnju na tu činjenicu, o tome nije bilo govora ni u jednoj stavci ovog zakona i mislim da je jedan važan segment prenebregnut. Imalo bi načina – da onda kada se pripremne radnje za sklapanje braka provode neko donese uverenje, ako registar takvih osoba postoji, iz centra za socijalni rad, da li ta osoba, kao i osobe koje su ometene u razvoju ili su nesposobne za rasuđivanje bivaju podvrgnute proceni o toj sposobnosti, da li su sposobne za rasuđivanje, te time da ne čine korak ka braku koji kasnije može biti ništav ili rušljiv.
Zanimljiva je jedna stavka koja se odnosi na odnose roditelja i deteta i podnaslov - život sa roditeljima. On bi bio krajnje jasan ako bi se znalo da je reč o razvedenim roditeljima ili o vanbračnoj zajednici, o definisanom izboru deteta. Međutim, u zakonskom predlogu ostavlja se jedna praznina u kojoj se ne zna da li dete može da bira ako jedan od roditelja u regularnom braku odluči da živi i radi izvan grada, čak u drugoj državi, pravo deteta da bira, koje čak i nije limitirano, nego do 15 godina. Šta će se dogoditi sa tom porodicom, hoće li postati nestabilnija ako se i ovaj element unese kao problem?
Razvoj deteta, član 62 – donošenje hipotetične odluke o medicinskim ispitivanjima i lečenju zaista je nešto što može biti gotovo neprihvatljivo, ukoliko bismo se doista strogo pridržavali ovoga. Mislim da ste u potrebi da se prejudiciraju sve evropske odredbe i sve ono što ste morali da prepišete i u zakon unesete dali previše slobode i prava toj deci da odluče o medicinskoj intervenciji, a to pravo se prosto kosi sa nekim kasnijim članovima.
Uzmimo član 78. stav 4; roditelj koji je preneo pravo roditeljskog staranja na drugog roditelja ima pravo da se pita i odlučuje o ozbiljnim stvarima od interesa za dete, a nabrojano je čak i to medicinsko ispitivanje.
Postavlja se pitanje da li dete roditelja u normalnoj, regularnoj bračnoj zajednici ima pravo da svojim mišljenjem dominira nad mišljenjem roditelja i da ne pristane na medicinsku intervenciju, a da tamo gde se jedan roditelj odrekao staranja onaj drugi roditelj može da bude taj koji će odlučivati o intervenciji.
Zamislite ako je lekar obavezan, a jeste, da predoči šta će detetu raditi ("milosrdni anđeo" je ostavio velike posledice, zar smo zaboravili na to) i ako predoči da mora biopsija, hemoterapija, da će dete biti bez kose, da će biti težak i rizičan ishod, koje će dete reći - hoću da se operišem, hoću intervenciju. I kad ima 18 godina potrebna je podrška roditelja da na tako nešto pristane.
Taj deo se čini nedorečenim, kao i pravo deteta da odlučuje o svom školovanju. Da li doista može dete samostalno da odluči, kada smo svedoci da deca, adolescenti greše u izboru definitivnog zanimanja, odlaska na fakultet? Često rade intuitivno, refleksno, a zamislite odluku o srednjoj školi.
Šta to znači u skladu sa ostalim pravima, poput famoznog prava na mišljenje i prava da se žali organu starateljstva ili sudu ako mu nije uvaženo pravo na mišljenje. Mišljenje je misaoni proces. Kako se on može kontrolisati, kako se može utvrđivati povreda prava na mišljenje? To će sada da radi u nekoj posebnoj prostoriji, sa ili bez organa starateljstva.
Mnogo je nedorečenih i opštih pojmova – trajna zajednica, nema bračnih smetnji, svako ima pravo itd. da odlučuje o porodu. To se mora definisati. Usudio se zakonopredlagač da definiše jedan čisti fenomen kao što je strah, to je čista emocija, i daje definiciju straha u članu 38, a nije dao mnogo važnije definicije, poput onoga – šta su opravdani troškovi, kako to ministar propisuje inostranom usvojeniku deteta protokol usvajanja i da li ga daje na engleskom. Ko proverava njegovo znanje?
Masa toga može ovde da se ospori, kritikuje. Naravno, ima još ljudi koji će se javiti za reč. Zahvaljujem se na pažnji i molim da se zaista uvaže naši amandmani, koji su pokušali da isprave ovaj predlog.

Gospodo, smisao našeg amandmana, koji je naša poslanička grupa podnela, jeste da izvesne krajnje formalnosti u stavu 6. izbrišemo. Stavljena je neprecizna formulacija, ministar plus ministar zdravlja, ministar za zdravlje i socijalnu politiku, dakle da ta dva ministarstva spojimo na jedan jasan način.
Ni to što ste odbili, manje-više, mnogo vas ne uznemirava, ali postoji druga preporuka koja se odnosi na stav 1, gde smo zaista mislili, iako ste oročili vreme ovim predlogom zakona, koje je i ranije bilo oročeno, na tri dana, kada pacijent treba da odnese poslodavcu potvrdu i time dokaže da zaista jeste na bolovanju, da to vreme, iz razumljivih razloga, produžimo na šest dana.
I da zavisnu rečenicu u ovom stavu izbrišemo. Dakle, da jednostavno ne komuniciramo na taj način sa poslodavcem i pacijentom.
Međutim, vidim da ni to niste prihvatili, uz obrazloženje koje nije logično, budući da se obrazloženje koje ste mi poslali odnosi na prethodno vezani član, a čuli ste kako je on formulisan. Prema tome, isto obrazloženje za odbijanje ovog amandmana ne bi trebalo da stoji.
Suštinski razlog, zbog koga mislimo da je tri dana mnogo, rezervisan je naravno za izuzetne situacije, a ne one rutinske, u kojima ne vidim ni zašto je lekaru uzeto pravo da za rutinske prehlade, rutinske dispepsije i smetnje koje su prepoznatljivog kratkog toka, odmah izda doznaku i da se čovek za tri do pet dana, ili jednu radnu nedelju, vrati na posao sa doznakom. A ne da ponovo ide, ponovo plaća participaciju, ponovo plaća red, da bi tamo petog-šestog ili sedmog dana uzeo tu doznaku, a prethodno samo došao da uzme potvrdu i uzme terapiju.
Vi znate da svaki dolazak košta, da je to nepotrebno maltretiranje i za samog pacijenta. To o načinu kako će on da izvesti, mi u principu nismo ni protiv rešenja koje je predloženo u prethodnom amandmanu, kao što je nekada i bilo, izvesti poslodavca da je na bolovanju. Ako već treba da nosi papir, dakle, manje radikalni predlog nego u prethodnom amandmanu, onda neka taj papir nosi kada je velika verovatnoća da će moći da ponese i doznaku, i da time reši problem.
Zašto su te izuzetne okolnosti naglašene? Uzmite situaciju koja je dosta česta - nega inokosnog bolesnog člana porodice. Ima mnogo inokosnih domaćinstava, što je deo našeg problema bele kuge, odnosno i u tome, dakle duže traje ta bela kuga nego što mislimo, pa su veće i fatalnije posledice naše industrijalizacije, tako da su zaista sada porodice suočene sa jednim inokosnim članom, gde deca moraju da ih neguju, i u momentu saznanja o njihovoj bolesti i otvaranja doznaka po tom osnovu, odnosno uzimanja potvrde do momenta da nađu nekoga ko će da pričuva obolelu osobu da bi oni odneli poslodavcu, a zamislite da je to recimo 150-200 kilometara, koliko je tu potrebno vremena, organizacije i koliko je para potrošeno nepotrebno.
Ako već mora da nosi, a zašto ne bi nosio za šest dana, pa makar odneo i tu potvrdu, preko koje kao da smo amandmanom prešli, prosto smo se naučili na varijantu da imamo i potvrdu, i da imamo i doznaku kao posebno rešenje.
Na određeni način zaposleni su već, dakle, pacijenti potencijalni, kažnjeni velikim odbijanjem od svojih zarada, 65%, i da ih ne bi trebalo dodatno maltretirati i otežavati načine komunikacije s poslodavcem, a to je jako važno kod onih koji rade u privatnom sektoru, gde gotovo da jedva čekaju nekakvu začkoljicu da ih uklone sa posla i dovedu druge radnike.
Radnici u državnom sektoru danas su u stanju da im posle nekoliko meseci decu otpuste s posla, pa prime drugu kvotu, budući da im iz Zavoda za zapošljavanje, iz Fonda dotiraju ove novoprimljene, pa ih drže šest meseci, pa ih vrate, pa dovedu druge.
Dakle, sami zloupotrebljavate zakone u delu u kome ste zajedno i donosili te zakone, tako da je ova amandmanska intervencija, čini mi se, logična i bila bi nešto između onog radikalnog prethodnog rešenja i ovog vama prihvatljivog rešenja, iako su u principu oba rešenja dobra i korisna. Zahvaljujem.

Čujemo iz ove rasprave neke nove momente. Ja sam znao da, osim duhovno-političke veze, ministarstva, ministra i direktore domova zdravlja, bolnica i centara vezuju i finansijske veze, nisam znao da se i sektori bave time, ali svašta ćemo čuti raspravljajući o dva važna zakona. Ali, to je naša stvarnost. Mi se takvih stvari koje su krasili takvi odnosi u nekoj skorijoj prošlosti nismo rešili. Verovali smo da će se to sa izborom novog ministra promeniti, ali svedoci smo u svojim sredinama da se baš mnogo toga ne menja.
Ta finansijska komponenta jako vezuje. Sada bih prešao na amandman, a ovo je bila moja impresija. Imam prava malo na impresiju, a uklopiću se u tri minuta vremena.
Šta amandman zapravo želi da kaže? U članu 6. koji je Vlada ponudila vidimo da ona reguliše koje oblasti podležu sanitarnom nadzoru. Ne samo što smo temeljno protiv oblasti kao oblasti, kao takve definicije, ona je toliko široka da bismo tu sada mogli da uvedemo mnogo inspekcija da celu oblast regulišemo, građevinsku i neku drugu, hiljadu drugih inspekcija za celu oblast snabdevanja vodom, ispravnost namirnica, tehnologe, koga sve ne?
Ipak, hteli smo malo preciznije ove tri postojeće tačke u ovom članu da opišemo i tu smo uradili male izmene, ali smo naš amandmanski predlog obogatili sa još osam novih tačaka, u kojima smo izneli zašto je potrebno da sanitarni nadzor, koji podrazumeva i zdravstveni i inspekcijski nadzor, bude uključen. Hoćemo reći da bi u većini ovih tačaka bilo mesta i za zdravstveni nadzor, makar osoba koje učestvuju u vršenju radnji koje su pobrojane, plus inspekcijski nadzor koji proverava kako se akti sprovode.
Šta smo mi to obogatili? Ono o čemu smo inače govorili - zaštitu životne sredine, pa smo dodali značaj otpadnih voda. Zdravstveni nadzor je bitan. Zamislite područja gde se odlažu radioaktivne materije; nije tu potreban samo fizičar koji će proveriti stepen aktuelne ozračenosti. Jedan temeljniji zdravstveni nadzor godinama unazad može da potvrdi ima li veće učestalosti, recimo, malignih bolesti ili nekih drugih.
Nije dovoljno samo da se jedno stručno lice iz druge oblasti pojavi iz nadležnog inspektorata; moguće je da će sada sa reformom u Ministarstvu zdravlja i životne sredine postaviti nekakve ažurnije inspekcije, koje sada postoje ali ne stižu do granice. Recimo, kada ih pozovu, pa juriš kolima da nešto ne stoji na carini i da plaća ležarinu.
Zatim, tu su i jonizujuća zračenja i promet lekova i medicinskih sredstava. Mi smo se ubili dokazujući kod tog zakona da je samo ovlaš dotaknuta oblast apoteka. Ministru i Vladi onda uopšte nisu bile u interesu apoteke, bila je agencija itd.
A videli smo kako funkcioniše nacionalna laboratorija, Amerikanci pregledaju vakcine ili ko sve ne, a nisu ni to sproveli. Tada smo govorili - apoteke su dotaknute. Kako? Ne možete vi a da ne pomenete apoteke u oblasti sanitarnog nadzora; pomenuta je na jednom mestu proizvodnja lekova i ništa više od toga.
Šta smo još ubacili? Posebno smo izdvojili one elemente koji bi bili u okviru sanitarnog nadzora, vezano za kontrolu zdravstvenog stanja lica koja su posebnim zakonima stavljena kao kategorija koju treba proveravati, ne samo preko carinskog ili prekograničnog prometa, nego i lica koja učestvuju u proizvodnji lekova, životnih namirnica, ostala lica, upravo u onom segmentu gde se više govori o Zakonu o zaraznim bolestima, a, koliko vidimo, zaštita od zaraznih bolesti je prva tačka ovog nadzora koji će se sprovoditi.
Dakle, ne vidim nikakve specijalne prepreke da se naš amandman prihvati i time obogati zakon koliko je to moguće.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je tehnički deo naše intervencije koji podrazumeva da se bukvalno prenese drugi stav iz narednog člana i učini da to bude peti stav u prethodnom članu 12. To znači da ministar propisuje način vođenja podataka o laboratorijskim ispitivanjima, kao i rokove i način obaveštavanja o dobijenim rezultatima. Time bi se član 13. učinio nepotrebnim i mislim da bi se pojednostavio.
Nije to nekakva velika primedba, neće to suštinski da promeni ni zakon, ni smisao. Da smo hteli da idemo u detalje, vidite, već u drugom stavu piše, skoro nesuvislo, recimo – laboratorijsko ispitivanje iz stava 1. ovog člana vrše zdravstvene ustanove i drugi oblici obavljanja zdravstvene delatnosti. Trebalo je malo pismenije to napisati, pa staviti – i druge zdravstvene institucije, ustanove itd. Moglo se to malo lepše i pismenije. Mi smo hteli samo da ovo zaokružimo. U nekoj žurbi je to verovatno doneto, ne znam pod kakvom presijom. Trebalo je da se donese, ali intervencije ovoga tipa su pokazatelji i indikatori dobre volje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, nama je jasna namera da vi zaista želite da iscrpljujete ovim maratonskim sastancima, a onda prebacujete da je veliki broj naših amandmana jedna vrsta opstrukcije. Amandmani su potpuno legalna stvar i mi pokušavamo da popravimo kvalitet ovog zakona, ali nam nije do kraja jasno, ako želite da radimo i ponedeljkom i petkom i ostalim danima po Poslovniku, zašto ne ubedite svoje poslanike da dolaze na vreme. Više od sat vremena čekamo da ovo počne. Zaista nema smisla.
Mi ćemo izdržati, i do sada smo, a vi se saberite i vidite šta nije u redu sa tom vašom koalicijom, jer ovo je jedan od znakova da nešto nije u redu. Jedan se eto dešava na dva kraja Srbije, ali to je vaš izbor i vaš problem.
Amandmana koji sam podneo odnosi se na tehničke detalje i neće u suštini promeniti ovaj zakon kome su potrebne suštinske promene. On je moguć tako da ga kozmetički uredimo, ali ne više od toga jer ako bi se prihvatanjem ovog amandmana kvalitativno popravio tada bi zaista sudovi bili u stanju da sprovedu brže i efikasnije ostvarivanje potraživanja na osnovu izvršne isprave.
Ti termini se obrađuju u članu 30. i 31. Po članu 31., izvršne isprave su sudske odluke, odnosno izvršna sudska poravnanja, izvršne upravne odluke, upravna poravnanja i prekršajne odluke koje se u tom prekršajnom postupku oglase kao takve. Ovo je zapravo prepričana 1. i 2. tačka ovog jedinog stava člana 31. i tu nije bitna promena našim amandmanom.
Nešto bitnija je promena u tački 3. stav 1. člana 31. gde mi insistiramo da ostvarimo da je primena drugog poravnanja ili druge odluke zapravo logičnija i bliža duhu zakona, da je zaživela u pravnoj terminologiji, čak i u kolokvijalnoj terminologiji ljudi koji se pravom ne bave i ne vidimo da postoje naročiti razlozi da se ostavi kako je predlagač zakona dao „druga isprave koja je zakonom određena kao izvršne isprave”.
Imamo dve osnovne forme izvršnih isprava, mislimo da ih možemo zadržati kao takve u tački 3. da to nije nekakav napor i da će ministar, kao juče popodne tokom zasedanja, imati dobru volju i prihvatiti ovaj naš amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i saradnici, evo čuli smo dve forme ocena o ova dva zakona. Pristalica sam one prve ocene, po kojoj zakon nije urađen dobro, nije urađen temeljno i nije urađen prema većini preporuka EU koje smo tu videli.
Jeste doista korišćena klasifikacija Svetske zdravstvene organizacije u pogledu desete revizije međunarodne klasifikacije bolesti, i to je formalno i logički koherentno, međutim, mi smo u našim predlozima dali drugi vid klasifikacije bolesti, koje bi imale jedan drugi klinički imperativ.
Naravno, počeo bih sa uvodnim delom, hteo bih da kažem da je jedan deo komentara koje smo čuli zapanjujuća, bezrezervna pohvala ovog zakona. To razumem za članove stranke kojoj pripada ministar, šta bi drugo nego jedni druge da hvale dok još opstaju na sceni, ali se čudim predstavnicima nekih drugih stranaka koji su izneli tako paušalno pozitivne ocene da nisu stigli, kao gospodin ispred, koji je taksativno pročitao ceo zakon, da vide da, recimo, ministar uređuje način uzimanja brisa.
Zamislite vi tehničare sa srednjom školom, da ne govorim o lekarima epidemiolozima, kojima će ministar propisati način uzimanja brisa, kulture i materijala za pregled. Neverovatno!
Ili ćete mu zapečatiti lokal, pa će on u to vreme da ukloni nedostatak koji je uočen u lokalu ili u objektu za preradu hrane, proizvodnju mesa. Zapečaćen lokal, napisano – zatvoreno, on mora to u međuvremenu da ukloni.
Dakle, to su nekakve grube greške koje mi radikali nismo više hteli ni amandmanima da ispravljamo, budući da smo zakon ocenili tako kako smo ocenili, da nije dobro urađen, uprkos tome što u njemu ima izvesnih pomaka. Ne bih mogao da cenim da su ti pomaci napravljeni.
Ali, da krenem u startu sa nečim pozitivnim. Nešto pozitivno može i da se nađe. Bilo je komplikovano preći na republičku nadležnost sa kombinovane savezno – republičke. Tu se slažem, jer sam neko vreme proveo radeći u saveznoj instituciji.
Koliko sam video, tu je uključeno najmanje pet zakona, da bi se došlo do konglomerata ovih zakonskih predloga. Na neki način je po strani ostavljena veterinarska i fitosanitarna inspekcija, ona koja je najnadležnija za granični promet materija, mesa, mesnih prerađevina i drugih preparata, bilja, biljnog semena i ostalog.
Sa čime smo mi suočeni? Kada smo stavili u nadležnost lekarima, slažem se, različitim profilima a ne samo lekarima, u okviru sanitarnog nadzora, to je dobro u kontekstu toga što će moći da se bolje, ispravnije i na adekvatniji način kontrolišu završni, finalni proizvodi.
Kako će raditi sanitarna i veterinarska inspekcija? Kako će raditi inspekcija koja sada pripada, po ovom zakonu, Ministarstvu nauke i zaštite životne sredine? Ne znam tačno, ali čujem iz praktičnih primera da postoje problemi zbog toga što one nisu eksteritorijalno razmeštene, da se čeka da iz Beograda ode inspektor ovaj ili onaj, da izvrši carinski pregled i na taj način smo, moguće je, izgubili jednu nit u efikasnom radu. Ali dobro je što se lekarima vraća nadzor nad kvalitetom i ispravnošću hrane, vode, namirnica itd. U tom delu to je jedan od pogodaka koje je ovaj zakon postigao.
Dalje, što se tiče konkretnih detalja i razrade ovog zakona, ne mislimo mnogo toga dobrog. Mnogo toga je moglo drugačije da se uradi. Vidite, ostaje nam problem onoga što će raditi tzv. druge inspekcijske službe, koje pripadaju drugim ministarstvima. Teško je poverovati da će jednako efikasno, ne ulazeći u stručnost, recimo, fizičara ili ekologa, da oceni realnu opasnost po zdravlje ljudi, ako to nije lekar iz određene struke, a bavi se prometom robe koja dolazi sa one strane granice. Čak i unutar same teritorije, a ne samo na graničnim prelazima.
Da li će neko ko će biti inspektor pri Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine ili Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva biti kompetentan da proceni realnu opasnost od onoga što će naći kao neispravno, a da pri tome ta opasnost bude u tolikoj meri realna kako bi je procenio i lekar sanitarac iz oblasti epidemiologije, higijene, medicine rada itd?
U kontekstu organizacije ove službe pri Ministarstvu zdravlja, ovoga sektora, mi smo stavili načelnu primedbu još na našem odboru za zdravlje. Čuli smo od gospodina Paje Momčilova koji su sve razlozi što mislimo da je bolje da postoji uprava za inspekcijske službe ili nekakav inspektorat, direkcija, neko drugo telo koje bi bilo u stanju da objedini i učini koherentnim rad različitih inspekcijskih službi koje po jednom istom pitanju mogu često da sadejstvuju; kao što će npr. oko izdavanja upotrebne dozvole za rad različitih objekata sadejstvovati ljudi iz oblasti zdravstva, građevine, arhitekture, veterinarskih inspekcija, ako je reč o nekom objektu za preradu mesa, gde je za način organizacije, stvaranje tzv. opštih sanitarnih uslova za rad takve industrije ili tehnologije veoma bitno da se uključi i veterinar.
Dakle, biće tu potrebno da se stvori više različitih timova, koje ne znam kako će i ko objediniti. Pa onda samo by the way dajem komentar na činjenicu o rokovima; mnogo toga je ministar uzeo na sebe, ne ulazim u to ko će to propisivati, ministarstvo ili sektor, a ministar će potpisivati rokove kada će ko morati da obavi određeni zadatak, da da izveštaj ili minimum neophodnih kvalifikacija kojima se dokazuje da je urađeni zadatak obavljen i postavljeni cilj ostvaren prilikom otvaranja nekog objekta ili njegove rekonstrukcije.
To znači da može korisniku objekta, vlasniku, posebno preduzetniku, koji je ovde najčešće, najviše kažnjavan, da odugovlači vreme do konačnog roka, što čak i lokalnim zakonima ne bismo često bili u stanju da regulišemo i sprovedemo u delo.
Kada govorimo o lokalnoj nadležnosti u sanitarnom nadzoru mogu da primetim da je mnogo više nadležnosti dobila pokrajinska sanitarna inspekcija, nego bilo koja lokalna. Zapravo, lokalna se u nagoveštaju vidi, a vidim, i mi radikali i predstavnici drugih poslaničkih grupa govorimo o tome, da će verovatno i lokalni značaj imati te isturene inspekcijske službe, koje su inače pod patronatom Ministarstva zdravlja.
Ne znamo zašto se nije učinilo više i na formalnom jačanju značaja lokalnih inspekcijskih službi, jer njihov pogled mora biti uperen prema Beogradu ili prema sektoru, prema ministru lično, a to bogami stvara i šansu za jedno neprincipijelno ponašanje inspektora.
I, da otvorimo jednu temu – zašto inspektori nisu baš najbolje rešenje, jer su često skloni da se ponašaju nepravedno i nepravično i da zloupotrebljavaju svoj položaj. Ne znam, kad nemamo realne dvostepenosti, realne kontrole njihovog rada, koliko će oni u celom svom radu biti objektivni do kraja i koherentni.
Videćemo kada krenemo od stvari opšteg tipa, o sanitarnom nadzoru koji jeste tema ovog zakona, za koji još ne znamo da li je redovan ili vanredni, da li je aktivan ili pasivan, ili je to stvar kombinacije sanitarnog nadzora. Moguće su sve ove varijante. Kod redovnog sanitarnog nadzora bi trebalo da znamo koliko često, kako će ga ministar propisati, da li će sve ići u podzakonske akte. Ako ide u podzakonske akte, onda to ima neku drugu težinu. Ako bi se znalo unapred da neko mora nekoliko puta neke objekte da kontroliše. Ili će to biti stalni, kontinuirani ili vanredni, pa će se neko morati neprekidno bojati da će mu inspektor doći.
Kakva ovlašćenja ima? Kao sam gospod Bog, i pitanje je kada počne da uzima svima redom briseve, briseve svih materijala, svih radnih površina, a o sanitarnim knjižicama da ne govorim, imaju periodiku svog zanavljanja, koliko će puta taj nesrećnik ili privatnik ili neko na koga se inspektor okomi morati da uradi i da plati pregled.
Znamo da jedan rutinski bris i njegovo očitavanje košta oko 1.000 dinara i više, zavisi kako u kom zavodu za zaštitu zdravlja. Koliko će to puta neko morati da uradi, sve će to morati da plati. Kome odgovara inspektor ako u pet poseta jednoj instituciji utvrdi da je sve što je tražio manje-više ispravno? Dakle, ima mogućnost da to radi kad želi, jer zapravo mi to tačno u zakonu ne vidimo ili će to tek biti propisano.
Ako će biti propisano, digresija, očekivali smo da će biti propisani postupci, mere u vezi sa zakonom koji smo doneli, dobre laboratorijske prakse, dobre proizvođačke prakse, pa vidimo šta se desilo sa vakcinama. Zašto se neko zvaničan ne oglasi? Samo poneki doktor iz Instituta. Šta se tu radi? Šta je suštinski problem kod vakcine? Štetne su zdravlju i sklonili smo ih.
Ako smo sproveli smernicu dobre proizvođačke prakse, dobre laboratorijske prakse, zašto to nije na licu mesta ustanovljeno? Da li je na drugom mestu ustanovio Institut za farmaciju? Zašto se ne oglasi "Batut"? Mnogo toga ne znamo što je trebalo podzakonskim aktima i u "Službenom glasniku" da se objavi, pa se nije objavilo, pa se desilo ovo što se desilo.
Dakle, otvara se teren za sumnje da može biti ovako, može biti onako, a mi to naravno ne znamo. Da li će biti reči o aktivnom ili pasivnom nadzoru? Da li će neko biti obavezan da periodično uzima briseve, određene kulture, da to prilaže i kada dođe inspektor pokaže da je odradio, ili će to recimo biti jedan pasivni oblik, pa će se raditi samo onda kada inspektor zakuca na vrata. Mi to ne znamo.
Kakva je relacija, u okviru ovog zakona o sanitarnom nadzoru, različitih instituta ili zavoda za zaštitu zdravlja i samih inspektora? Da li su ti zavodi uslužna mesta gde će inspektori realizovati svoj posao ili imaju nadležnosti i prema njima samima? To je jedan deo. A znamo da i jedni i drugi moraju da izveštavaju, a osobito što se tiče Zakona o zaraznim bolestima, i da inspektor izveštava Zavod da je ovaj prešao granicu, možda ima SARS, zovite kontrolu itd. Takav vid pismene komunikacije u tim okolnostima postoji. Kako je u rutinskom radu nije jasno iz ovog zakona, sem u nekim tačkama u zaraznim bolestima, gde vidimo da kontrolu treba da vrši nadležni institut za zaštitu zdravlja, a osobito u zdravstvenim ustanovama, ali o tom potom, videćemo koliko i tu nejasnoća ima.
Kada se govori o propisivanju, rekao samo da je zaista malo rogobatno da ministar propisuje način uzimanja briseva, učestalost itd. Valjda se zna kako se uzima bris grla, bris nosa, bris rane. Prosto je neverovatno da to propisuje ministar. Zašto smo onda to učili? Svaki student je naučio da to radi, ali možda ima i nečeg novog.
Opet nije u saglasnosti sa Evropskom unijom. Videli smo šta sve niste od Evropske unije prepisivali. Pitanje je koherentnosti ovog zakona, ko ga je pisao, da li je sve to u redu, da li je neko sedeo u susednoj sobi kada se ovo pisalo, pa to proveravao. To nama nije jasno i zašto se tehnički nije doteralo do kraja, a bogami i neke suštinske odrednice nisu u redu.
Rokovi za dostavljanje saglasnosti o izgradnji, rekonstrukciji, idejnom rešenju, dozvoli za korišćenje objekta koji podležu sanitarnom nadzoru; tu će rokovi biti propisani. Već u lokalnoj samoupravi imate rokove za koje će neko, kada traži dozvolu za upotrebu, imati rok kada mora da mu se izda. Završeni su izbori i svi obećavaju da će te rokove znatno skratiti. Šta ćemo kada taj segment sanitarnog nadzora bude odgovoran za enormno produženje roka? Pitanje je koliki će biti i kakav će biti.
Nemojte da mislite i molim kolege kada izađu za govornicu da ne tvrde da su radikali protiv zakona ne bi li nastao haos. Mi jesmo protiv zakona koji nisu do kraja dobro urađeni. Nismo protiv ovakvih zakona. Taman posla da je neko protiv zakona o zaraznim bolestima, kojim se štiti zdravlje stanovništva od širenja zaraza. To je besmisleno i to niko ne bi poželeo svom narodu.
Dakle, mi kritikujemo, kada je već urađen dockan, zašto bar nije urađen da valja i zašto se do kraja ne saslušaju svi amandmani i svi predlozi. Znamo da se zakoni prave unutar kabineta određenog broja ljudi, a nekada na nekakvim seminarima, ali moramo voditi računa da zaista budu koherentni. Da ne hvalim baš preterano ministra pravde, videli smo kako je mnoge amandmane čovek jutros i juče usvojio, koji su bili logični i racionalni. Da li unutar Vlade postoje sasvim dva različita kanala razmišljanja i a priori odbijanja nečega što ne dolazi iz privilegovane grupacije predlagača? Ne znam zašto je to tako, ali na to liči.
Kada je reč o zaraznim bolestima, rekao sam da je normalno da čovek logički prihvati takvu klasifikaciju, takva je kakva je. Da li je sve što se na njoj nalazi zanimljivo za ovo okruženje, to je pitanje koje smo već otvorili. Mislimo da ovakvu kvalifikaciju, ovakav predlog zakona i ono što temeljno stoji na samom početku mora da prati neko stručno i metodološko uputstvo. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što kaznenim odredbama jako pretite lekarima medicine da će, ako nešto ne prepoznaju ili posumnjaju a ne utvrde, biti kažnjeni. Čak, paradoksalno, više će biti kažnjen lekar specijalista, sa 25.000,00 do 50.000,00 dinara više nego nacionalni institut koji donosi program zaštite, nego direktor tog instituta.
Zamislite plate lekara specijaliste i lekara opšte prakse i direktora instituta, samo u jednom gradu u unutrašnjosti, a da ne govorim republičkog instituta "Batut". Malo se i tu vidi da ne može neko da ispoštuje sve što mu je predočeno ako nema jasne smernice. Priča se, kola u stručnoj javnosti, da je "Batut" nešto od toga napravio, nekakav elaborat, nekakav predlog stručno-metodološkog uputstva, ali da se zastalo oko neke bolesti.
Moguće je da je to dezinformacija, ali kada se postavlja pitanje laboratorijske dijagnostike, da li smo u stanju da postavimo dijagnostiku laboratorijsku. Za sada ono što znamo, a moguće je da ne znam dovoljno o tome, da takva dijagnostika obiluje kliničkom i neurološkom simptomatologijom. Ako toga nema u laboratorijskoj dijagnostici, pitanje je mesta tu, ali ako je mesto tu, mora nekakvo propratno uputstvo, mora nekome da dođe na ruke praktično uputstvo, stručno i metodološko, kao što je za mnoge stručne oblasti došlo.
Ovo takođe mora to da prati, da ne bi lekari i stručni saradnici bili izloženi riziku da budu grubo kažnjeni.
Kada sam već kod toga, dotaći ću se činjenice da prijavljujemo i sve pneumonije. Logičnije je da te pneumonije koje su bitne, recimo SARS kada bi došao, daleko bilo, treba da se prijave. Ama čak i sve da se prijavi, nećemo biti cepidlake, ali zamislite koliko se tih dijagnoza postavi bez stručno-metodološkog uputstva, šta je ta konačna dijagnoza pneumonije.
Koliko puta od lekara specijaliste bude i ne bude ta dijagnoza? Ona se takva postavi, radiolog je postavi i opovrgne. Ako bi tako zatrpavali institute za zaštitu zdravlja sa prijavama koje jesu i nisu, nisu validne, takav bi galimatijas i haos u njihovim računarima postao, u njihovim evidencionim centrima, da bi to bilo zaista teško shvatiti zašto to radimo, zašto stvaramo sebi tolike obaveze da, recimo, svaku streptokoknu infekciju prijavljujemo. Koliko ih ima? Lekar opšte prakse mora to i da prijavi, a ako ne prijavi biće kažnjen. To je veliko umnožavanje prijava, a da nema metodološkog uputstva, da li onog sa komplikacijom, onog bez komplikacije ili svakog.
Recimo, intrahospitalna infekcija, prijavljivanje i ko će to mrtav ladan da vam prizna da mu se razvila intrahospitalna infekcija. Kakav je kriterijum za to? Propisaće valjda ministar i za to kriterijum. Skoro je stručna javnost raspravljala o tome da li je bris ili hirurška rana crvena zbog mehaničke inflamacije ili bakterijske inflamacije.
Neće niko lako da pristane na to da mu se proglasi intrahospitalna infekcija. Koliko to puta inspektor treba da uđe i kakva dosijea da otvori i šta sve da vidi i na koliko kliničkih odeljenja u jednoj prosečnoj gradskoj bolnici da bi tako nešto utvrdio?
Dakle, ima tu puno nejasnoća, a taksativno su pobrojane bolesti i situacije koje podležu obaveznom prijavljivanju i onaj ko ne učini mora za to biti kažnjen. Zamislite lekara kome je plata 25.000,00 i kaznićete ga zbog toga što nešto nije prijavio, sumnju na nešto.
Uzmite neku potencijalnu, ali ozbiljnu stvar. Hemoragijska groznica, koja nije praćena bubrežnim sindromom. Stvarno opasno. Ja sam nefrolog i znam, ali ne može bubrežni sindrom da se razvije odmah. Sutra će neko da me kazni zato što mi nije stigao laboratorijski dokaz da to jeste hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom. Ne može da vam stigne, treba dan, dva, tri da se uradi na Torlaku relevantan test, pa da dobijete nazad. Vi tri dana sumnjate, niste prijavili, a isti takav treba da bude transportovan sanitetom. To je obaveza koja se preporučuje, ali ne zna onaj lekar opšte prakse i čim neko ima malo crvene oči i hemoragijsku groznicu, daj mu sanitet, vozi ga. Može da bude neka druga, a da nije ova sa bubrežnim sindromom.
Znači, ima tu tih pojedinačnih slabosti koje urušavaju koncept zakona, da bi bio tako idealno hvaljen kao što jeste hvaljen. Ali, šta da radimo. Prijavljuje se obavezno i rezistencija na bakteriju. Šta kada imate rezistenciju, sa koliko antibiotika, antibiotika koje grupe? Kazaćete multirezistencija, to znam, ali i to treba definisati.
Ako neko mora da bude kažnjen, mora da bude jasno zašto je kažnjen. Dakle, tih kriterijuma nema. Da li će ih sve utvrditi ministar? Što to ne radi struka, što to ne radi ta komora koja je, kobajagi, čitala lek? Znate šta, sve više sumnjam da se tim komorama predloži zakon, da im neko elaborira i oni otklimaju glavom i kažu - može. Kada neko čita do detalja, verovatno će reći - o čemu se ovo radi, kako ćemo to da sprovedemo?
Vakcinacija - vrlo zanimljiv problem. Doskora su bile obavezne vakcinacije. Da raščistimo zbog javnosti, već imamo obavezne kliničke indikacije i epidemiološke indikacije. Epidemiološke indikacije mogu često da nas zbunjuju. Ako neko ima šansu da dobije grip, neko njega neguje, teško pokretna osoba, hronični bolesnik, lekar, medicinska sestra, on ulazi u kategorije epidemioloških indikacija, da dobije zbog onog ko je dobio kliničku indikaciju za vakcinaciju. Dakle, to se širi.
Kako ćete sada da uzmete jednu, recimo, vakcinu protiv hepatitisa B, kada je 3000 ili koliko puna doza, a tek odskoro se u nekim centrima pojavilo da instituti distribuiraju i provode vakcinaciju. Ranije je bilo - kupi i vakciniši se. Na dijalizi, na odeljenju na kome sam radio u Kragujevcu, masa bolesnika je kupila tu vakcinu. To treba da kupe i sestre.
Definisane su profesije pod rizikom, to znam, ali kako ćemo da ih nateramo, ako napišemo da je obavezna vakcinacija hirurga? Bila je prosta priča da su to kineske vakcine, da to nisu ovakve i onakve. Onda se svi poplaše, sestre, čistačice koje nose materijal sa dijalize u najlon kesama, u džakovima, da bi ga odnele da ga spale. Koliko puta imaju šansu da budu ozleđene, oštećene i da dobiju infekciju. One se moraju obavezno vakcinisati iz epidemioloških razloga. Ako se ne obezbedi besplatna vakcina, malo će njih to da uradi.
Zamislite još jedan nonsens kada je reč o, recimo, seroprofilaksiji, zaštiti imunim gamaglobulinima ili specifičnim za tetanus - tetabulinom. Kada neko ima saobraćajni udes, laka rana, povredi se, uradi se nešto, ode kod lekara opšte prakse i posao se završi tu, i onda mu on predloži da mora da dobije serum, zakonski mora. Istekao je onaj kriterijum kada je bio vojnik, parapel doze, i sada u 40. godini treba da primi.
Primi običnu vakcinu, koja je 15-20 dinara, ali serum je 600-700 dinara. Taj bolesnik, recimo seljak, nema para kod sebe, doktor je napisao nalog za injekciju, on je otišao, apoteka zatvorena, ne primi i sutra će doktor da odgovara jer nije sproveo vakcinu. Nije sproveo, jer nije imao.
Dakle, hajde nešto da učinimo. Ako nešto nalažemo kao obavezno, da to i obezbedimo. To je diskrepanca između zamišljene idealne verzije zakona i situacije na terenu, koja ničemu ne odgovara, da ne ulazimo, da ne zamaramo javnost sa mnogo drugim, ozbiljnijim stvarima, o tome ko i kako ima pravo da se leči citostaticima u odnosu na starosno doba, što je tekst koji zvanično kruži po fondovima, i uputstvo gde da ide i ko će sa leka koji nije na listi dobiti pravo, a da li je stariji ili mlađi od ne znam kog broja godina. To je neverovatno.
Ako su to reforme, reformski zakoni, reformska država, ako se to sve tako kategoriše da će neko primiti citostatik prema tome koliko je star. Nisam, moguće da sam neobavešten, pročitao da citostatik gleda u kalendar biološki i zna kad je efikasan. Ako je to racionalizacija, recimo tako. To su teške situacije na terenu koje viđamo, jednako ovome što će neko, ne primivši tetabulin, moguće dobiti tetanus. Tetanusa ima, zato što on nema para da kupi, nije u stanju, ambulanta nema da mu ponudi. Što se ljutimo na vremena u kojima je toga bilo koliko hoćete?
Niko nije lud da izazove serumsku bolest ili nešto drugo, a da propiše nešto što mu ne treba. Ne treba bežati od toga. Ne može neko tetabulin da upotrebi bezveze. Znači, mora lekar da ima, ako je obavezan, na raspolaganju ono što pacijentu mora da pruži.
Hteo bih da kažem nešto i o kaznenim odredbama. Već sam u startu rekao da su nekako malo čudne. Recimo, direktor Instituta za zaštitu zdravlja, koji donosi strateški projekat i plan, može biti kažnjen 20.000-40.000, a lekar sa 25.000 do 50.000. Sada ministar zna da je lekaru specijalisti plata 25.000, ne verujem da je veća, bar meni sa svim prinadležnostima nije viša od 32.000. Prema tome, ne znam kako je to moguće.
Dalje, kaže se da će zdravstvene ustanove biti kažnjene ako ne sprovode sve propisane posebne mere, a toliko ih ima, uzmite član 9. stav 2. tačka 1) pa nadalje, koliko tih opštih mera ima. Toliko je lako naći neku koja može da promakne ili koja može biti da nije ni bila potrebna da se odradi i onda će biti zdravstvena ustanova, direktor i čak personal, medicinsko osoblje te ustanove, drastično kažnjavani, da ne interpretiram i ne čitam zakon.
Instituti, već sam rekao o toj diskrepanci u odnosu na lekare, i pretpostavljam da je to veoma ozbiljna diskrepanca i u kaznenoj meri.
Razumem za one vinovnike za koje se nađe da su prekršili neku obavezu, kao u dečijem obdaništima, i brisevi, to sve potpuno razumem. Ne mislim da aboliram nehigijensko ponašanje i nehigijenske uslove u institucijama, ali mislim da bi trebalo uvesti više reda u jedno tako osetljivu problematiku, da bi, konačno, trebalo da utvrdimo i kada je reč o vakcinaciji i toj postekspozicionoj zaštiti za hepatitis B, da li ima na raspolaganju takvih specifičnih seruma ili ih nema, za zaštitu, kao što imamo za tetalpan, jer je to obavezna vakcina.
Šta ćemo raditi, recimo, u situacijama kada neko ko podleže potrebi da bude vakcinisan izbegne tu vakcinu, a piše da je vakcina obavezna? Dakle, još niz drugih nedostataka smo tu našli i stavljamo primedbe u generalnoj raspravi, budući da smo posle nekoliko naših amandmana videli da nemate nameru da ih prihvatite. Mi se nećemo truditi da zakon u celosti ispravljamo, već ćemo javnosti predočiti očigledne razloge zbog kojih mislimo da ovakva dva zakonska projekta ne možemo podržati.

Mi smo saglasno tome kako smo koncipirali upravu, administrativno inspekcijske poslove i podneli ovaj amandman i tako obrazložili da je logična posledica prethodno podnetih amandmana. Naravno da nam je Vlada odgovorila isto lakonskim odgovorom "ne prihvatamo, jer se ne uklapa u naš koncept", jednostavno - odbili smo i amandman na član 1. prema tome i ovo otpada. Što bi se u formalno-logičnom smislu i moglo prihvatiti.
Da to sada nije samo suštinska primedba, da ona vuče dublje konsekvence iz nadležnosti pretpostavljene agencije ili budući skoro usvojene agencije, ja ću obrazložiti amandman zašto smo podneli, pa redom po stavovima.
U drugom stavu - nacionalnu farmakopeju i magistralne formule lekova itd. utvrđuje ministar.
Pođimo od toga da imamo nacionalnu farmakopeju. To je farmakopeja Jugoslavije koju izdaje Savezni zavod zaštite, unapređenje i zdravlja. Kada su pravili novu državu ukinuli su i tu instituciju koja je veoma bitna i koja je veoma velike sadašnje i buduće zakonske projekte i probleme rešavala jako dobro na nivou obe republike.
Mi sada imamo u Jugoslaviji, ovo ćemo valjda po inerciji da prihvatimo, da je to srpska farmakopeja, a Crnogorci će valjda da ne bi pravili neku drugu da prihvate i oni. Da li će ministar utvrditi da ova Jugoslovenska postaje Srpska farmakopeja ili će ako je žele promeniti, a ne verujem da je novac stigao u Evropu, moguće je i da jeste i da opet plate jedan zamašan, veoma skup posao.
Zašto agenciju opet dovodimo u vezu sa ovim? Kako je ovo rađeno? Tako što se čitav niz saveznih institucija, Ministarstvo, Vlada, Savezni zavod za zaštitu, unapređenje zdravlja pokrenuli time od preko stotinu farmaceuta sa Farmaceutskog fakulteta drugih i sličnih institucija.
Recimo iz Vinče, ovoga što predviđate da ukinete, Zavoda za farmaciju Republike Srbije, dok su napisali, prepisali, preveli, prilagodili našim potrebama.
Već u drugom stavu se ne vidi ta nadležnost kako će to ministar na predlog agencije uraditi, kako će agencija šta predložiti. Upravni posao bi mogao upravnim postupkom da predloži da se takva jedna stvar prevede, a kada se to bude radilo, koja agencija bude radila, pa svih 120 članova da rade samo to, ne bi stigli da urade.
Nacionalna kontrolna laboratorija, koju mi želimo da je nema u projektu, umesto nje predlažemo da sadrži postojeće rešenje, da ostane Zavod za farmaciju Republike Srbije, da bude izvan domašaja ministra, izvan domašaja neposredne kontrole ljudi uključenih u agenciju, koju na ovaj ili onaj način bira ministar i Vlada, koja je uvek takva kakva je, koja uvek daje sklonost jednom svom segmentu da preferencijalno utiče na izbor, možda bi radila slobodnije, možda ne bi dozvolila da se radi ispitivanje leka kada je to potrebno.
Opet se vraćamo na prapriču onoga što je rečeno. Kako će to sama ta institucija, čak i da ostane tako, da utvrdi kada je koji to organ nacionalne kontrolne laboratorije, ali će i tu neki tim da napravi, da utvrdi kada je potrebno ili će reći inspektor ili će prijaviti ljudi iz kliničkih ispitivanja, nešto nije u redu sa lekom, malo nejasan, koji bi opet bio logičnije tumačen, a čak ne bi ni stajao u ovom predlogu koji bismo mi dali da smo ga predlagali.
Odgovarajuće mere u pogledu dejstva lekova, sada će agencija da predloži povlačenje leka na predlog ministra, ministar će zapravo nadležnom ministru da obustavi davanje lekova, ali to je sada malo igra. Agencija daje odobrenje da se lek pusti u promet, a ministar na predlog agencije će da spreči dalji promet leka za koji je utvrđeno po ovom ili onom osnovu da ne zadovoljava uslove za upotrebu. To je jedno nepotrebno prenošenje ovlašćenja sa jednog na drugog. Neka bude konzistentno.
Ako agencija daje dozvolu, ako inspektori na terenu ili na drugi način tokom ispitivanja ili treći način utvrde da sa lekom nešto nije u redu, da se mora povući, neka povuče onaj ko mu je dao dozvolu. Sasvim je logično ako neko izda uverenje i pravno logično i pravno održivo, da taj isti to i povuče. Što bi to davali sad u nadležnost Ministarstva, dobija neku veću težinu ili veći značaj dobija ministar, uostalom svi su tu. Pretpostavljam da sam još u minutaži.
Činjenica je da će se sada ovim predlogom nacionalna kontrolna laboratorija predstavljati kao nešto što je bio i Zavod za farmaciju, pa izmestiti u nove prostorije, pa preneti svoju opremu, pa preneti svoje pare - a da li će povesti baš sve svoje zaposlene? Pitanje je, da li će svi imati dovoljno stručnih ispita, kako je predviđeno po Zakonu o radu u organima uprave.
Da li će neko ostati bez posla sa tim pokušajem, to mi još ne možemo ni da naslutimo. Zakonodavac, predlagač zakona je dao jednu takvu nejasnu asocijaciju da će biti takvih koji će ostati bez posla. Ovako po našem predlogu, ta bi institucija ostala samostalna, bez strogog nadzora i ministra i ljudi u agenciji, gde interesi mogu često da budu isprepletani i da vuku korist, iz jedne, druge ili treće strane.

Evo i dalje pokušaja da odvojimo stručne institucije od upravnih, da ne pravimo kombinaciju stručno-upravno - administrativnog i konačno da iskoristimo ono što imamo.
Kako - tako razvijen nacionalni centar za praćenje neželjenih dejstava lekova pri Kliničkom centru mogao bi da radi i da nastavi svoj posao, da se ne podvodi pod agenciju i da nisam čitajući Predlog zakona ni video da se ti ljudi prevode u sastav agencije, ljudi koji su zaposleni i koji rade, pitanje je u kom obimu i u kom broju, jer detalje ne znam, a ako ne bi bili automatski prevedeni, mislim na agenciju, šta bi dalje radili. Da li bi to bio neki dupli centar ili bi dali priliku da se sastav agencije brojčano uveća.
Dakle, neke uhodane metode rada koje su već razvijene i zaista nema potrebe dirati, budući da je KC Srbije nekako zbirno dejstvo svih naših nejasnoća i potreba za pomoć svake vrste, pa ne bi trebalo misliti i razvijati bilo kakvu sumnju da bi u tome bili dovoljno nadležni.
Mi ne možemo da razvijemo neki centar kao što je to ranije bilo na nivou savezne države, ni on nije dobro funkcionisao, nešto malo sam radio tamo i video da to nije do kraja funkcionisalo zbog loše saradnje država članica i uopšte razvijene mreže na terenu koja je bila loša.
Trebalo bi da podrazumevamo da jedna informativna mreža za ovakav posao mora da se razvije do perfekcije, da lokalni centri u većim zdravstvenim institucijama imaju direktnu prohodnost i saradnju sa ovim. Ako bi to palo u nadležnost agencije, onda bi agencija imala faktički neke svoje ispostave u vezi jednog, odnosno mislim na one tri jedinice gde je nacionalni centar za kontrolu lekova.
Dakle, mi mislimo da je ovim odvajanjem od direktne nadležnosti Ministarstva i ovog dela, na određen način pod patronatom Vlade, u jednu zdravstvenu instituciju čist problem iz oblasti problematike primene lekova sasvim jasno definisane i postojeće. Bilo bi poželjnije, jednostavnije, jeftinije i manje komplikovano da prihvatite amandman, ali budući da ruši koncept vaše organizacije, verovatno ćete glasati negativno.

Amandman je samo logična posledica koncepta. Njim se vrši promena, u stavu 5. člana 103.  umesto "inspektora"  treba da stoji "uprava za lekove i medicinska sredstava", budući da je inspektor kao delegat te uprave, u našem konceptu je to moguće, pravno, nije održivo. Bilo bi, kako u obrazloženju Vlade stoji, da je to pravno neodrživo, kada bi ostala agencija, i krene na ovaj način.
Ako se uzme koncept koji smo predložili, onda bi ta institucija mogla da vrši i administrativne i inspekcijske poslove, pa bi to u tim slučajevima bilo pravno održivo. Mi nismo hteli da intervenišemo tako što ćemo staviti umesto "inspektor", "uprava", naravno da se ne uklapa u vaš potpuni koncept i nama je to potpuno jasno.
Možda bi trebalo više posvetiti pažnje veoma velikim nadležnostima inspektora. Taj problem bi bio bolje regulisan kada bi bilo reči o upravi, zbog mogućnosti rada i jednostavnije kontrole njegovog rada. Inspektor ima velika ovlašćenja.
Ako je on zadužen, prema onome što stoji u članu 101. da on treba da prati u praktičnom smislu sprovođenje ovog zakona i svih njegovih uredbi, onda su ovlašćenja prevelika, a svedimo ih samo na najniži mogući nivo – da kontroliše rad apoteka i distributivnih centara. To su najsitnije institucije u sistemu, finalne, gde se završava promet lekova.
Veoma su mi poznate situacije u kojima inspektori zloupotrebljavaju svoje velike nadležnosti, velika ovlašćenja. Može da uzme lek, može da, pre nego što krene u inspekcijski nadzor, ostavi tamo kesu i kaže – to i to iz apoteke skini itd. To ne može biti previše regulisano ovim zakonom. Mnogi zakoni to regulišu, ali o tome javno ne govorimo. Danas su veoma veliki problemi inspekcijske kontrole i nadzori, a ovlašćenja su velika. To moraju biti zaista moralno čisti i kompetentni ljudi.
Mislimo da bi i takvi bili bolje praćeni i pod boljom kontrolom kada bi se radilo po jednostavnijem sistemu, kakav je uprava, a ne agencija, jedan konglomerat različitih odeljaka, sektora, odeljenja, a u stvari, pod direktnom nadležnošću ministra, izdvojena na određen način, svoj izveštaj podnosi i ministru, ukinuće nešto ako on kaže da nije dobro. Dakle, jedna mešavina. Mogućnost žalbe na odluku inspektora svodi se sa završavanjem tog papira na stolu ministra. Tu nema prave dvostepenosti. U našem predlogu je ima i to je jedan od zaštitnih mehanizama protiv samovolje inspektora.