...Naučio sam ja na nestašluke studenata, đaka, srednjoškolaca, ništa to nije meni neobično, samo je pitanje nivoa primerenosti nestašluka, gde se koji sprovodi.
Hteo sam da kažem da je ovo možda jedinstvena prilika, kada govorim o ovoj tački dnevnog reda i o Nacionalnom prosvetnom savetu, da se podsetimo na stav o tome da smo, kada se donosio ovakav koncept zakona, u kome su članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, odnosno brojno telo od 42 člana, dobili ozbiljne nadležnosti, postavljali pitanje racionalnosti tolikog broja, ne ulazeći uvek i detaljno u to kakav je sastav i koliko je on racionalan i efikasan.
Tek se kroz ovaj izveštaj koji je došao Odboru za prosvetu videlo da on, iako namenjen kao prethodnica zakonski obaveznog godišnjeg izveštaja, koji treba da dođe u Narodnu skupštinu, otkriva stvari koje u "bekgraundu" nismo uvek ni sagledavali.
Naime, prošlo je dosta vremena dok se Savet formirao, pa je onda izostajalo da svake godine Skupština razmatra izveštaj Nacionalnog prosvetnog saveta. Prvi put kada se našao pred poslanicima mini sastava skupštinske projekcije, mini sastava strukture ovog parlamenta, mi smo zajednički, svi jednodušno, videli da to nije radilo kako je trebalo, nije funkcionisalo kako je trebalo i da se nisu baš mnogo ni trudili članovi Saveta, na čelu s predsednikom, da, podnoseći takav izveštaj, pre svega, Odboru, prikriju neke segmente koji za njih ne bi bili optužujući.
Počeo sam rečenicom – da je prilika, hteo sam i mislio da kažem da možda, na neki način, uzmemo u odbranu Nacionalni prosvetni savet, koji je radeći, ili bar pišući o tome da je radio na problemu donošenja strategije, ključnog smisla svog postojanja, ključne odrednice po kome bi bio vrednovan, nailazio na probleme, jer nije bio preterano okružen pažnjom i mogućnošću da sarađuje s važnim državnim institucijama.
Za donošenje nacionalne strategije, kaže predsednik Saveta, potrebno je da imamo saglasnost i koordinaciju sa dve institucije koje reguliše zakon. To su Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja i Savet za visoko obrazovanje, zatim Zavod za procenu kvaliteta, ali i Konferencija univerziteta Srbije, Ministarstvo finansija, Nacionalna služba za zapošljavanje, zapravo, svi relevantni činioci.
Zašto ovo iznosim? Članovi Saveta kažu – mi nemamo dobre plate, one jesu redovne, ostale naknade ne dobijamo, nemamo prostor u kome možemo da radimo, nego u svom izveštaju pišu da su morali da idu u Palatu federacije, u neke druge institucije. Nije tako loše raditi u Palati federacije, ima tamo prostora. Morali su, čak, neke odbore i komisije da šalju u unutrašnjost Srbije, gde su ih, paradoksalno za jedan ovakav izveštaj koji ide Odboru, imenom i prezimenom, piše, sačekivali revnosni direktori, koji su pokazali veliku volju i želju da prime rad te komisije.
Deluje da je taj savet prilično radio ad hok. Oni zaista kažu – imali smo 25 sastanaka Saveta, ili 100 sastanaka različitih komisija, nešto se radilo. Optužujuća je činjenica za rad mnogih komisija da nisu imale dovoljnu komunikaciju s različitim državnim institucijama, Zavodom za statistiku, Ministarstvom finansija, čak se ni međusobno komisije za vrednovanje obrazovanje, za unapređenje kvaliteta obrazovanja, nisu mogle naći. Komisija za udžbenike nije našla zajednički jezik sa ministarstvom.
Zašto govorim ove detalje? Bilo je bitno da ministar prosvete bude prisutan, da bi možda mogao da odgovori na niz zavisnih pitanja o tome kako funkcionišu druga tela, slična tela, Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
U naučno-istraživačkoj delatnosti, opet imate jedan savet koji, takođe, ne stiže da napravi svoju strategiju. Iako je imao veliki broj prilika da to iskaže, predsednik Saveta je izneo razloge zbog kojih nisu otišli dalje; verovatno i oni to gledaju – čovek ne treba da preteruje u tome.
Ono što su sigurno izneli i uradili, to je promena programa u sferi osnovnog obrazovanja i donet je konačni program za 7. i za 6. razred. Ostao im je za naredni period program za osmi razred.
U komentaru rada, ili predlogu mera za buduću aktivnost, kako su mislili posle one rekonstrukcije u 2009. godini, predviđaju istovremeno i izmene nastavnih planova i programa za sedmi i osmi razred. Nešto što je tek doneto, već treba da se menja, a to opet govori, na određen način, da ili nisu bili saglasni, koherentni u mišljenju, stavovima, ili da nisu imali razumevanje onoga kome izveštaj podnose.
Naravno, Narodnoj skupštini podnose izveštaj o svom radu, ali svoje organizacione zaključke, ozbiljne predloge daju Ministarstvu. Svi do jednog bili su revnosni da im netom doneti zakon, po kome su i osnovani, nije valjao, te da su imali nameru da predlože zakon o promeni Zakona o vaspitanju i obrazovanju, predlog odluke o promeni.
Dosta su radili na tome da Zakon i sami promene. To ide u prilog onima koji su, kada je Zakon donošen, govorili da Zakon nije dobar i da neće rešiti sve aktuelne probleme. Ostali smo, na samom odboru, pod upitom – hoćemo li zaista sistem osnovnog obrazovanja menjati u tri plus tri plus tri, ili ćemo ići – predškolsko i osam razreda, kao što imamo. Uvereni smo, a o tome ne govorimo, jer ministra nema, da se pitanje efekata često potezalo s ove govornice, uglavnom od opozicionih partija, kako nam funkcioniše visoko obrazovanje po Bolonji, do finih pikanterija koje su nužna i ozbiljna posledica za školovanje dece, za njihove roditelje, za postavljenje rukovodećeg kadra u visokim institucijama.
Država finansira, država se ne pita ko će biti dekan, ko će biti rektor itd. Postavlja se i niz drugih pitanja – zašto Nacionalni prosvetni savet, gde tražimo smenu nekih ključnih ljudi, neki su ostavke podneli, nije mogao da funkcioniše? Zato što, osim što nije imao saradnju, nije izašao ni s nekim predlozima koji su autentični sastav Zakona.
Čini mi se da u Zakonu piše da Nacionalni prosvetni savet utvrđuje standarde, i to standarde za uvođenje u posao nastavnika, vaspitača itd.
Pazite, neko završi školu i to stavljaju pod upit – ko ima licencu za vaspitača. Kako medicinska sestra, kad uđe u vaspitni proces u predškolskom obrazovanju, da dobije licencu, koliko joj licenci treba, da li ona jedna, zdravstvena, ili druga licenca, za vaspitače, duple licence. To imamo i u ovim komorama zdravstvenih radnika i farmaceuta, ljudi koji imaju dve specijalizacije, fakultete, imaju isti problem, duple licence. Ali, iz nadležnosti je da Savet utvrđuje standarde, recimo, znanja, veštine i sposobnosti za direktora.
Znate da, po zakonu, direktora postavlja lokalna samouprava. Članovi komisije koja se ovim bavi predlažu da to ne ide tako, a mi smo se na Odboru, čini mi se, većinom složili da je nepotrebno posebno školovati kadar za direktore. Kakva bi to bila škola? Ko bi uzeo pare da te ljude pripremi, kada znamo da će, po volji lokalne vlasti, promenom odnosa u parlamentima lokalnih samouprava, jedan direktor biti pola godine, godinu ili dve?
Niko se nije dotakao u Izveštaju ni ozbiljnih problema koji su u gimnazijama, drugim srednjim školama, koji su se postavili oko đačkih ekskurzija, oko tzv. školskog dinara. Nešto se radi s besplatnim udžbenicima. Jako je veliki broj osetljivih problema koji nisu pomenuti u Izveštaju Saveta.
Da li Savetu nisu bili dostupni? To mogu da slutim, jer kada predsednik Saveta piše izveštaj, on kaže – stavove su crpili iz saznanja članova Nacionalnog prosvetnog saveta i komisija.
Nemoguće je da samo sticanjem nekih saznanja, odgovorni ljudi, a tu ih ima sigurno 200, preko 200 ljudi, nešto saznaju opštim načinom informisanja. Moraju biti na terenu. Moraju biti neposredno uključeni u aktivnost obrazovnog i vaspitnog procesa, idemo na taj nulti novo, da bi znali više od pukih saznanja. Tada bi se, verovatno, i mnogi problemi otvorili za njih.
Kada, recimo, gledate izveštaj jedne od komisija, a to je Komisija za opremu, standarde opreme, idu po svim školama, po strukturi, profilu, tehničke škole, gimnazije, drugi obrazovni profili, ali naiđu na problem 57 eksperimentalnih škola.
Tih 57 eksperimentalnih škola, modela obrazovanja za nešto što će je, inače, bilo rađeno kao projekti pod pokroviteljstvom stranih firmi, skraćenice su strane, meni potpuno nepoznate, neko je upleo ruke u sistem obrazovanja, predložio nove obrazovne profile. Takvih 57 eksperimentalnih škola, s tim profilima, postoji, a ne znamo, niti nam daju izveštaj o tome da li je to toliko potrebno. Istini za volju, u jednom segmentu kažu – mislimo da ih je preterano mnogo, mislimo da se neki obrazovni profili dupliraju, recimo, železnički kadar itd., kadar za železnicu, koliko se sećam.
Dakle, postoji čitav niz nejasnoća i problema na koje su i članovi komisija nailazili u svom radu, ali, šta su radili? Oni su se žalili ministru, žalili su se Nacionalnom prosvetnom savetu, kao nekakvom organu iz kog su nastali. Kažu – nismo imali komunikaciju, ali konačno rešenje za sve – menjamo Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja.
Kako da ga menjamo, ako nemamo strategiju, ako ne znamo šta to hoćemo, u kom pravcu da ga menjamo?
Hajde da ukinemo licencu za zvanje direktora. Što da direktor uči školu za direktora? Ko će biti probran, a ako ga probereš unapred da utiče na tu školu, onda si ga anticipirao kao budućeg direktora?! Imaš problema u koaliciji na lokalu, ima da ti padne vlast u nekoj opštini. Ako si poslao njih 10, onda će se sada razviti surevnjivost i to neko mora da plati.
Para je, po pravilu, i za usavršavanje nastavnika, i za njihov odlazak na seminare na kojima će se obučiti, u sferi obaveznog obučavanja, kako je Zakon predvideo, sve manje. Bojimo se da bi, možda, neki fondovi bili prikraćeni, ili bi, na određen način, to palo na džep roditelja, pa da onda neko drugi finansira takve zahteve i takve potrebe.
Dakle, priličan broj pitanja se otvorio i za nove članove Saveta će biti dovoljan zadatak da samo odgovore na ona pitanja koja su postavili odlazeći članovi Saveta, ili, poštenije rečeno, koji su morali da odu, jer su mandati istekli; neki su pod nizom drugih okolnosti otišli, ili moraju da odu, ili to žele. Dovoljno je da ovi novodošli, zajedno s ostalima, koliko u mandatu još imaju godina, donesu odgovore na dileme i nejasnoće koje su im kolege ostavile.
U našem odboru smo, iako su Zakonom regulisani predlozi nacionalnih manjina – da neko bude član iz tog sastava, tražili da se dodatno pojača sastav ljudi iz oblasti vaspitanja i obrazovanja iz dela članova koji pripadaju nacionalnim manjinama.
Na sledećim, zajedničkim odborima, govorićemo o upotrebi srpskog jezika u istraživanju, obuci, naučno-istraživačkom radu, videćemo koliko i na čemu se stalo.
O tome, naravno, u ovom savetu nemamo nikakav izveštaj, nikakav stav o zanemarivanju službene upotrebe srpskog jezika. Na mnogo toga nije odgovoreno, ali to se tiče samo sfere obrazovanja koja ide do gimnazije, po ovom zakonu i ovom savetu. Tek visoko obrazovanje je poseban problem. Bilo je tu pitanja i za samog ministra, čoveka iz Ministarstva, koji je mogao uzgred, da ne postavljamo poslanička pitanja, da odgovori na neke nejasnoće koje nam se javljaju.
Otprilike, to bi bili elementi sugestije, elementi obrazloženja za one ljude koji ili su smenjeni, ili moraju da odu, da razumeju naš sav i da krivicu za nefunkcionisanje Saveta, jasno je bar našoj poslaničkoj grupi, ne snose samo ti članovi. Kada bi Ministarstvo i relevantne institucije, onaj ko radi u Komisiji za prostorno normiranje, videli izveštaj tog odbora, šta predsednica tog odbora traži, onda bi videli da kompletna lokalna infrastruktura, Demografski zavod, Zavod za statistiku, finansije, Arhitektonski fakultet, svi treba da se uključe, a svesni smo da će, kada uključujete mnogo subjekata u realizaciju nekog posla, to biti realizovano loše.
Postoje, naravno, normativi i standardi koji se u medicini uče, o higijeni školovanja, o osnovama koje se moraju znati – i svetlost, indeks površine, visina stolice i ostalog. To treba, možda, izracionalizovati, ne ići toliko daleko, toliko širiti rad tih komisija, da se one neće moći da sastanu, a onda komisija kaže – mi smo imali najbolju nameru. Toliko je, kao nekada, u neko vreme, išla diskusija po širokoj osnovi, ali nismo mogli da se sastanemo, nije došao taj, nije odgovorio taj, nije odgovorio onaj, a onda – normativi se ne dostižu.
Kada sve to nemate, pitanje je kakvu će strategiju moći da naprave, da je predlože Ministarstvu, da oni to pročešljaju, ako uopšte žele i imaju kompetencije, a da to onda dostave Skupštini na usvajanje.
Konačno, mi smo u petoj godini od donošenja Zakona, sa mnogo lepih reči o tome da obrazovanje treba menjati, da deci treba olakšati školovanje. Svedoci smo u praktičnom životu da im školovanje nije ni lakše, ni jeftinije, da stiču mnoga znanja preko Interneta, da nema bazičnog obrazovanja. Pitamo se, zašto se do te mere ide s pričom da deca mogu da dobijaju i koriste udžbenike u obrazovnom procesu kakav ko želi?
Razumem da postoji liberalizacija, ali komisija mora da proceni koji udžbenici odgovaraju nastavnom planu i programu, jer je nemoguće da se u jednom odeljenju koriste različiti udžbenici za jedan nastavni predmet. Kako će taj nastavnik da predaje?
Nije logično da se nastavnik matematike u jednoj školi odluči za ovaj udžbenik, a drugi nastavnik, u istoj školi, da se odluči za matematički udžbenik, recimo, za drugi ili treći razred gimnazije, drugog autora. Gde je ta koherencija?
Zar nema jednostavnog programa i plana koji podrazumeva, a što bi, prevashodno, morale komisije ovog saveta da urade, da kažu – mora se savladati to, to, to, ta i ta materija, a onda, ko piše udžbenik, da vidi da li je to uradio? Kada je sve to identično, onda je moguće birati čiji bi se udžbenik uzeo. Nisu Zavod za izdavanje udžbenika, kao javno preduzeće, i ostali izdavači stavljani u istu ravan.
Dakle, veliki je broj problema koji je nama sada jasan i dostupan, ne na osnovu saznanja, kao što piše predsednik Saveta, nego na osnovu informacija koje su nam oni dali, i on na čelu tog saveta, ali i na osnovu onoga što možemo čuti kao roditelji u školama, što možemo čuti u emisijama tematski posvećenih tom problemu. Vidimo da se za pet godina uradilo manje.
Ako je ova nužna smena nekih ljudi, nekih što to žele, a nekih što moraju, dobar znak da će ova važna institucija, kada je već doneta kako je doneta, u broju u kom jeste, da profunkcioniše i zaživi, onda mi treba da zauzmemo i kritički stav prema toj činjenici, ali i jasnu garanciju da će to s novim ljudima biti bolje. A, kako će ova polovina ljudi, koji ostaju i žele da promene Zakon, sarađivati s drugom polovinom dolazećih, to će biti pitanje, nadam se, i ovoga tela, a sigurno Odbora, kome će u ovoj godini, verovatno, doći neki novi, drugačiji i sadržajniji izveštaji. Hvala.
(Za vreme izlaganja narodnog poslanika Milete Poskurice, poslanici SRS-a su lupali o klupe.)