Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8589">Mileta Poskurica</a>

Mileta Poskurica

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo, vi se naravno svi sećate kako je to izgledalo krajem decembra prošle godine kada smo donosili budžet, u čiju repliku ovim izmenama sada ulazimo.
Sećate se da je negde u pet do dvanaest maltene dogovoreno da se amandmani koji ne mogu da budu obrađeni povuku i da se ta, ozbiljno je delovala poslanička grupa, koja je želela da se zarad kobajagi dobra Srbije povuče iz priče, pa smo i tada govorili o članu 4, na koji sada ponovo ulažemo amandman, koji je garantovao mimo Zakona o privatizaciji – pravo, po dogovoru dva premijera, da se 90% prodaje NIS-a ukalkuliše automatski na žiro račun vojvođanskog budžeta.
Te smo tada videli, odmah u februaru da je polovina sredstava od NIS-a, negde oko 18 i nešto milijardi prebačeno budžetu Vojvodine, za koji smo skorije čuli da je negde šezdeset milijardi. Znači, blizu trećine sredstava je garantovano leglo na budžet od prodaje NIS-a.
Ostalih 40%, što je opet podvlačimo mimo Zakona o privatizaciji, po dogovoru dva ministra, sukcesivno kad-tad, a sigurno onda kada se zakon bude doneo o prenosu nadležnosti, pa će se stvoriti jedan realni osnov, opet sada protivno uverenjima drugih poslanika, ipak će realni budžet Vojvodine imati, biti finansiran. Ono što je leglo 400 miliona, to je leglo 400 miliona.
Doduše, u neku banku za koju se raspravljalo koja je to. Sad se pi-ar te banke javio i rekao – da oni nemaju naročito veliku proviziju. Mi ne znamo kako je ta banka izabrana i kako su baš u nju legle pare, ali šta je tu je.
Uslovno i formalno budžet Srbije raspolaže s tim u Beogradu, ali kada bude trebalo pare će otići gore.
Dakle, hoću da kažem, šta se u uslovima koje mi sada imamo, pred ovim teretom ove krize, koja je tada, jer je Vlada bila u nekoj drugoj vrsti problema, odnosno da li će ostati konstantna, u istom sastavu, nakon toga, ako se recimo budžet ne usvoji, sada uraditi sa nekim siromašnijim opštinama kojima ukida deo transfernih sredstava.
Uzmimo primer opštine Knić u kojoj je 236 miliona budžet, odnosno transferna sredstva su 98 miliona, dakle to je više od 40%. Ma koji minimalni procenat, a biće to značajan procenat, ukidanja transfernih sredstava, zbog veće racionalizacije koju Vlada predlaže – koštaće tu nerazvijenu opštinu većih odricanja nego što se to može očekivati za one koji se uporno, i verovatno s pravom koliko je moguće, bore za poziciju očuvanja kompetentnosti vojvođanskog budžeta i dopune, da od tih idealnih uslovom pređe tih 7%.
Dakle, predlažemo da se stav 5. člana 4. Zakona koga upravo menjamo briše. Hvala.
Dame i gospodo, mi iz SNS smo hteli da poziciju u članu 5. razdeo 20, radi se o Ministarstvu za nauku, klasifikacija 424 - specijalizovane usluge, protivno inače uvaženoj praksi, uvećamo za milijardu i po dinara, i to tako što ćemo novac uzeti sa pozicije ministra Dinkića.
Naravno, mogao je ovaj amandman i da ide tako da bi se išlo na razdeo 15 i odatle skinulo milijardu i po, prebacilo na nauku, ali ne bismo mogli na taj način da pokažemo tačno šta smo hteli da transparentnije ukažemo nego na ovaj način, da je nauka zaista u nezavidnoj poziciji, da manje od 1%, 2% ili 3% budžeta se izdvaja za nauku, u uslovima u kojima bar 50 naučnoistraživačkih institucija i organizacija i dve do tri hiljade ljudi zaposlenih ne prima ni plate, čak ni za februar nisu dobili plate, gde nemaju osnovnih sredstava za materijalne troškove, gde je skoro na sajtu osvanuo podatak da ih Ministarstvo poziva da potpišu ugovor o stipendiranju.
Zašto ovo menjamo? Stavku koju menjamo iznosi 90% opredeljenih sredstava za Ministarstvo nauke. Nešto se iz toga bitno finansira. Ovo je izuzetak. Pravilo po kome se sve i svašta finansira iz specijalizovanih usluga, protiv čega jesmo, i ova pozicija uzima negde 50% svih sredstava specijalizovanih usluga. Ali je, uslovno rečeno, najtransparentnije i najjasnije prikazano kako se troši u Ministarstvu nauke.
U vrlo neugodnoj poziciji su oni koji se sada spremaju da jednu nakaradnu koncepciju bolonjskog školovanja dovrše. Moraće zakon da menja i tu mnogo toga. To će biti verovatno deca sa velikim prosekom, deca koja će teško završiti školovanje, jer im Vlada sprema novo iznenađenje, a to je veća školarina.
Master studije će biti maltene privatno plaćanje. Kada nekako završe i ne ostanu na fakultetu iz razno-raznih razloga, najčešće jer nemaju dobre veze rođačke, pokušavaju da nađu sreću na institutu. Tamo ih čeka iznenađenje, minimalne finansije, nemaju šanse na čemu da rade, kako da rade, sa kojom opremom. Jako teška situacija.
Naravno da privatizacija i generalni koncept u kome se nalazimo od 2000. godine mnogo doprinose ovome, ali vredi nešto učiniti i poboljšati pozicije, jer njihovi vlastiti prihodi su svega oko četiri i nešto miliona, a donacije iz inostranstva oko 70 miliona. Velika je diskriminacija i treba ih na ovaj način pomoći.
Mi smo mislili da bi trebalo u članu 5. promeniti smisao tačke 32, brisanjem jedne reči iz te tačke, jer bi ona na taj način dobila neki drugi sadržaj, nešto što bi moglo da garantuje efikasnost sprovođenja zakona. Činjenica je da bi, uvođenjem u tehnologiju termičke obrade otpadnog materijala, one firme, ona preduzeća, oni operateri koji učestvuju u procesu upravljanja otpadom, čitav lanac zainteresovanih lica, mogli da budu, na određen način, skrenuti od mogućnosti da proces sprovedu do kraja, jer je tehnologija termičke obrade nekih vrsta otpada skupa, a posledice takve emisije štetnih gasova, koje bi se javile kao nužne posledice, bez primene odgovarajućih filtera da zaštite sredinu u kojoj se nalaze, bile bi, takođe, pogubne po sredinu.
Sigurno je da bi u ovom periodu koji nastupa to bilo obavezujuće. Možda bi to bilo i predmet rigorozne kontrole nekih posrednika u upravljanju otpadom, nekih ljudi koji su za to odgovorni, a neke bi koštalo i gubitka dozvole, da ne govorimo o činjenici koliko bi to bila opasna pojava kada bi se, recimo, deponije masovno spaljivale, kada bi oni koji produkuju otpad, možda, bili izloženi riziku da neko taj otpad zapali, umesto da plati skupoceni transfer i ostalo.
Onda se istražuje ko je to uradio. Nekada bi to, čak, moglo biti razlog i gubitka radnog mesta za mnoge ljude koji tu rade, vlasnike koji otpad u svom tehnološkom procesu stvaraju.
Ne mislimo da delujemo posebno, ovim našim amandmanom, na određeni vid tretmana otpada, koji se odnosi na spaljivanje otpada u korist različitih produkta drugih vrsta energije. Nismo dirali u našem amandmanu tačku 31, samo smo hteli da popravimo efekat ove tačke, zbog budućih postupaka koji se mogu primenjivati u tretmanu otpada.
Dame i gospodo, mi smo hteli, intervenišući na samom početku zakona, u članu 3, posle stava 1, posle tačke 6, dodavanjem tačke 7, da proširimo delovanje ovoga člana, da time damo na značaju jednoj važnoj ideji, koja bi se uklopila i u nešto što je obrađeno pod glavom 3, a zove se – Nacionalni ciljevi, gde na planu smanjenja ambalažnog otpada na svim nivoima, od proizvodnje, korišćenja i reciklaže, treba preduzimati odgovarajuće mere.
Mislimo da bi uvođenje tačke 7, koja integralno glasi: "podsticanje organizovanog sakupljanja", dovelo do efekta koji dalje piše, ''a time i smanjenja količine komunalnog otpada i reciklaže ambalažnog otpada''.
Mislimo da ako bi se krajnji proizvođač, krajnji dostavljač, vezao na određeni način s krajnjim korisnikom, a to su građani koji koriste pića ili ostale sadržaje iz ambalažnog otpada, oni bi bili na određen način finansijski motivisani da učestvuju u prikupljanju, bilo da je reč o povratnoj ili jednokratnoj ambalaži.
Time bi se na organizovani način smanjila količina otpada koja se nalazi u opticaju, smanjila bi se mogućnost njegovog neplaniranog rasturanja po životnoj sredini, a sigurno poboljšala mogućnost da se deponije, ili mesta deponovanja otpada, održe duže u kompetentnom sastavu i budu duže funkcionalni i primenljivi.
Jer, prepuni smo takvih uticaja po celoj Srbiji, posebno PVC ambalaže, plastične, gde se ona krajnje neprimereno rastura po životnoj sredini.
Dakle, simbolična finansijska motivacija bi doprinela poboljšanju stanja zaštite životne sredine i time bi bila neposredno vezana za onoga ko je neposredni korisnik, dakle, potrošača, ili građane koji se time koriste, koji bi mogli na određenim mestima, posebno u uslovima razvijenih trgovinskih lanaca i urbanih sredina, da organizuju prikupljanje ambalažnog otpada, da time svi skupa doprinesemo realizaciji onoga što stoji u nacionalnim ciljevima i programu koji je predlagač zakona ovde predložio. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, hteli smo da popravimo ovaj zakon, tako što bismo u članu 56. stav 2. brisali.
Kada se pogleda kako član 56. izgleda, sasvim je logično da oba stava iz tog člana treba da budu koherentna.
Prilično je jasno šta se želi reći u stavu 1, ali u stavu 2. piše, doslovce, da ambalaža koja je proizvedena pre stupanja na snagu ovog zakona, a to je zakon kratkog regularnog roka stupanja na snagu, posle objavljivanja u «Službenom glasniku», uskoro, dakle, a nije usaglašen s osnovnim zahtevima koje ambalaža mora da ispuni za stavljanje u promet, može da bude u opticaju dve godine.
Mi smo amandmanom hteli da promenimo tu mogućnost i da skratimo vreme na 12 meseci.
Delujući na zakone, pokušavamo da promenimo ono za šta vlast nema naročito osetljivosti, a to su problemi građana, problemi privatnika, problemi preduzetnika, bilo u kom tipu svojine da se nalaze, državnom, društvenom ili privatnom, dakle, da pomognemo da ih zakonska regulativa ne dovede u neku goru situaciju od one u kojoj se nalaze.
Sasvim je logično očekivati, bar kada je reč o jednokratnoj ambalaži, da neće biti takvih koji će imati zalihe, pošto se, pretežno, ona uvozi, čak, najveći punioci, poput «Knjaza Miloša», uvoze ambalažu iz susednih zemalja. Sasvim je neracionalno očekivati da će neko uvesti ambalažu za dve godine i tako uticati na efekte ovog zakona. No, ako se ovakva okolnost pravi zakonom, onda to može delovati podsticajno na nekoga da to uradi, jer se, u skladu s preporukama iz člana 15. o ovlašćenjima koje ministar ima i koje zakon daje, mogu dodatno etiketama ili dodatnim intervencijama prilepiti postojeće oznake i obeležja na ambalaži.
To bi značilo dve stvari, da ako neko uveze ambalažu i ima je duže nego što treba, moraće da plati Ministarstvu, da je prilagodi, nalepnicom prilepi i dovede u stanje kako je definisano, recimo, članom 15, ili će morati da se šalje poruka proizvođaču ambalaže da unapred to utisne i učini robu skupljom. Tada niko neće biti motivisan da za dve godine unapred kupuje ambalažu da bi je imao na lageru, ukoliko mu daju Predlogom zakona ovakva rešenja.
Mi mislimo da bi, iako će to biti donekle skuplje, trebalo postaviti zakon tako da se ne forsira ubrzani naknadni uvoz materijala, njima je to repromaterijal, ili potrošna roba, deo onoga što će proizvesti, nego da se krene u proceduru sprovođenja zakona dovoljno brzo i dovoljno efikasno, za šta je sasvim dovoljna i razumna mera godinu dana.
Naravno, ovo se mnogo manje odnosi na povratnu ambalažu, koja je najčešće rađena od drugih materijala koji se mogu ponovo upotrebiti, pa je problem da dve godine traje povratna ambalaža malo verovatan, ali se može, dodatnim etiketama, promeniti njen sadržaj, dati određena uputstva, ono što ministar propisuje u stavu 5. člana 15, ako bude želeo da reguliše ponašanje na tržištu ambalaže i ambalažnog otpada po zakonu kako je ovde sam sebi predvideo. Naravno, možemo uvek sumnjati u to. Tamo gde postoji uvoznik i gde postoji punilac, tako da nije reč o jednoj istoj osobi, o jednom istom privatniku, već su to dve potpuno odvojene firme, dva različita fizička ili pravna lica, uvek može postojati mogućnost pravljenja dilova da bi se ukalkulisalo i uklopilo u ovako veliki zadati rok.
Zato mislimo da bi trebalo ovaj amandman prihvatiti, jer ništa suštinski ne menja u stavu 1. ovog člana, a znatno bi doprineo poboljšanju i efikasnosti kontrole onoga što zakon namerava da kontroliše. Hvala.
Zahvaljujem.
Hteli smo ovim amandmanom da uvedemo više reda u organizaciju rada Agencije, i to, u odnosu na njene pretpostavljene nadležnosti, da to urade kvalifikovane osobe, onako kako se u zakonu i predlaže za poslove i delatnosti koje će Agencija obavljati. Prema tome, bilo bi logično da se u sastavu Agencije nađu stručnjaci onih oblasti koji su kasnije zaduženi za određene resore u procesu, recimo, merenja radioaktivnosti, nivoa izlaganja, projektovanja mera zaštite, ili kontrole kvaliteta sprovođenja tih mera. Dakle, u ostalom tekstu zakona je utvrđeno koji se ljudi i kojih obrazovnih profila mogu baviti time.
Sasvim je logično da to bude unutar Agencije, tim pre što se podrazumeva, u jednom od članova, da ona, praktično, vrši i proces kreiranja uslova pod kojima će se obavljati dodatno obrazovanje zainteresovanih stručnih profila, onih koji će biti kvalifikovani da te neoperativne mere sprovode na terenu.
Ako ima nekakvu edukativnu, vaspitnu, obrazovnu ulogu, onda bi trebalo da se sadrži u sebi i sasvim definisane stručnjake određenih profila, koje smo mi ovde predložili, u meri i broju koji bi odgovarali Agenciji.
Nismo mogli, naravno, da tipujemo koliki će broj biti i kojih stručnih profila, ali struktura je morala biti zastupljena, jer samo na taj način bi se garantovalo, ako se, uopšte, usvoji predlog po kome bi agencija mogla da provodi mere informisanja i mere obrazovanja, u kontroli sprovođenja mera, da se nađe neko ko će to moći da uradi – da se nastavna i obrazovna funkcija dovede do kraja.
Mislim da obrazloženje koje je Vlada poslala, da se to može drugim načinima i drugim zakonima regulisati, nije pitko. To bi, praktično, bio jedan od izuzetaka u ponašanju ovog puta. Mislim da bi bilo sasvim u redu da se ovakav amandman prihvati i da svako unutar Agencije dobije određena resorna zaduženja.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Tim pre što Agencija hoće da preuzme i mere koje joj ne pripadaju, po našem predlogu. Hvala.
Za ono što smo mislili da bi trebalo menjati u ovom članu mislimo i dalje da je logično i pokušavamo da ubedimo predstavnika predlagača zakona da je zaista potrebno da u specifičnim okolnostima, kakve jesu u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu odbrane, inspekcijski nadzor vrše inspekcije unutar ta dva ministarstva.
Zato je nama nerazumljivo obrazloženje u kome se kaže da se amandman ne prihvata zato što je Predlogom zakona utvrđeno drugačije. Mi smo i išli amandmanom da bismo promenili Predlog zakona, jer, u protivnom, kako dalje stoji – nelogično je i neprihvatljivo da inspekcijski nadzor i inspekciju vrše inspektori unutar samog ministarstva, jer bismo doveli u dubiozu čitav niz inspekcijskih nadzora. Dakle, u prosveti, ne bi bilo logično da Ministarstvo prosvete šalje inspekciju, a u Ministarstvu zdravlja, gde nas te afere potresaju svakog dana, javnost Srbije, ne treba da Ministarstvo formira inspekcije iz istog resora i da kontroliše isti rad.
Inspekcijski organi su organi nezavisni u svom radu i oni mogu Ministarstvu da daju dragocene podatke, koji su zaista potrebni, da poštuju specifičnost svake službe. Moguće je da se danas smatra da postoji potpuna javnost i transparentnost u radu Ministarstva policije i Ministarstva Vojske i da, zapravo, više nema nikakve, nama ranije poznate, specifičnosti, pa da bi zato mogao biti, nama još uvek nejasan, inspektor – koji inspektor, za neka dva ministarstva za koja ne znamo tačno ni koja su ministarstva. Mi samo slutimo kompilaciju raznih ministarstava.
Ako se misli da bi bilo logično da nadležnost inspekcijskog nadzora prebacimo, makar za ove dve formacije – za Vojsku i policiju, unutar njih samih, onda se otvara pitanje kakav će inspekcijski nadzor biti na VMA. To je institucija sa posebnim elementima osetljivosti i nadzora, sposobna da sama sebi vrši, unutar interne kontrole, nadzor, a sigurno je vezana i za probleme u vezi s jonizujućim zračenjem, naravno, i s nejonizujućim zračenjem.
Zato se pitamo, da li je trebalo rigidno postupiti i odbiti ovaj amandman, jer smo puni uporedne prakse u vezi s drugim ministarstavima i drugim inspekcijskim nadzorima, i to nije nekompatibilna stvar? Zahvaljujem.
Dame i gospodo, uvaženo predsedništvo, samo bih vas molio da eventualno imam predstavu o vremenu da mi kažete koliko je to još preostalo, da bih koncipirao govor.
Pretežno ću se osvrnuti na zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, budući da se zbog ukupno raspoloživog vremena, a činjenica je da smo objedinili dosta obimnu pravnu materiju, ne možemo posvetiti detaljima u svemu tome.
Osvrnuću se na zamerke koje sam pripremajući se za ovu sednicu saznao od ljudi koji su kompetentni u struci o kojoj se radi, dakle, od profesora atomske fizike na fakultetu za fiziku, doktora nuklearne medicine koji se bave time, dakle ljudi koji bi imali šta da kažu o ovom zakonu i o nekim njegovim segmentima.
U samoj, da ne kažem preambuli jer nije ustav, ali u uvodnom članu 3, gde se rešava nomenklatura pravnih normi koje se u zakonu koriste, vidi se odsustvo potrebe da se možda detaljnije definišu neki pojmovi, poput izvora, gde se kaže da su to materije, uređaji i objekti. Mogli su malo taksativnije da se pobroje, ako ni zbog čega drugog, ono bar zato da bi se znalo sutra kada inspektor po nalogu, propisima i podzakonskim aktima koje dobije od svemoćne agencije, koja je očito u centru ovog zakona, centru pažnje podnosioca zakona, pa da zna gde će da krene, šta će da traži, šta da meri, gde da meri, koga da kažnjava...
Ne mislim samo na globalna merenja i praćenja, nego i na konkretne situacije koje se mogu u radu jednog inspektora dogoditi, pa, bogami, i s obzirom na vrlo drakonske mere koje, vidimo, idu i do milion i po ili tri miliona dinara, piše za pravno lice, ali o tom potom. Kada se malo temeljnije pogleda, odgovaraće tu i neki preduzetnik koji se prihvati ćoravog posla da nešto dovede u red, da mu se slučajno u nekom materijalu nađe neki kontaminirani predmet, nešto što može da emituje jonizujuće zračenje, da mu neko poturi, ubaci, podmetne i tako dalje. Sve je to moguće i zato je zakon trebalo malo temeljnije da se prihvati razrešavanja i takvih pitanja, bar kroz pitanje nadzora i kontrole.
Pomenuo sam da agencija nama predstavlja trn u oku, to je umnožavanje administracije; gasimo ministarstvo, otvaramo agencije, naravno da to ne može biti tako pitko. One po pravilu preuzimaju posao ministarstva; u ministarstvu je previše zaposlenih, a onda Vlada pravi agenciju. Kakva struktura, koliko ljudi u agenciji, ko će da uđe, ništa se od toga ne zna. Vlada ima apsolutno pravo da kroji agenciju kako hoće, po njenoj volji i po njenom stavu.
Rezultate o tome šta nađu na terenu, ispostave koje mere stepen ozračenosti i izloženosti... Da ne govorim o tome da ovde uopšte nije definisano, recimo, nisu obrađene i date norme, uvek sa efektivnom dozom izloženosti zračenju profesionalno zaduženih osoba da nešto rade, radnika u zdravstvu ili onih koji rade u proizvodnji medicinskog radioaktivnog materijala. Mora se znati koliko će biti njihova ozračenost u nekom vremenu, apsorbovana doza. Zašto bismo čekali da to ide u pravilnik, zašto bi nam pravilnik bio stariji od zakona, što da u zakonu ne stoji kao i u drugim zemljama: toliko i toliko za pet godina, toliko i toliko unutar jedne godine može biti kumulativna doza? Zašto bismo to sve ostavili agenciji? Ko će da radi u toj agenciji, ko će to da propiše? Zašto to nije napisano? Trebalo je nekim amandmanima da to popravljamo, ali to bi bila velika intervencija.
Zašto se ne bi stavilo da u sastav agencije moraju ući ljudi, recimo, koji imaju toliko i toliko iskustva? Vi ste kasnije već dali neke norme - tri godine radnog iskustva na poslovima merenja i kontrole kvaliteta sprovođenja mera.
Znači, oni koji se razumeju u merenje radioaktivnosti u uzorcima iz životne sredine, oni koji imaju iskustva u vezi sa merenjem radi procene nivoa izlaganja, projektovanja mera zaštite, takvi ljudi treba da su u agenciji. Oni će donositi normativna akta koja će neko drugi da sprovodi, po njima kažnjava, ali manje-više kažnjava, nego nam čini sigurnu ili nesigurnu sredinu. Potpuna abolicija onoga što smo dobili od NATO pakta.
Vlada i nadležna ministarstva preduzela su da nešto urade sa tim otpadom, da ga sklone, ali moramo jasno reći da smo žestoko pogođeni radioaktivnim materijalom. Nikada nikome to nećemo oprostiti. Trebalo bi u tome da nam pomognu i kreditnim linijama, da se spasavamo, a ne da sada vode iz nama neznanih izvora evidencije koliko nam je ljudi od maligniteta bolesno u Srbiji, koliko je bolesne dece, koliko su nam uska grla određena za hemioterapiju, za zračenje itd.
To su uska grla našeg zdravstva. Nekada je to bila koronarna bolest, ona je i dalje uska, ovo je drugo usko grlo u Srbiji. Nema u generalnom planu Ministarstva zdravlja kako će da reši taj problem, koliko košta lečenje. Gde su krediti te vrste, da pokušaju moralno da se izvade iz problema u koji su nas ubacili, jer su detaširali svoj otpad na nas Srbe u "Milosrdnom anđelu". Dakle, to treba otvoreno reći. Ne razumem potrebu da se ministar pokriva, pere od činjenice da nam je urađeno zlo i da gajimo dobre odnose. Gajimo odnose kakve moramo, a recimo istinu kakva jeste.
Poseban problem je i agencija. Sve može agencija. Dvadeset tačaka šta sve agencija može. Gle čuda, agencija može i da donosi program dopunske obuke za profesionalno izložena lica i lica odgovorna za sprovođenje mera zaštite, koje i inače treba da vrše tzv. pravna lica, u koja spada i agencija.
Pazite, agencija donosi nekakve kriterijume kako će neko nekoga da obučava. Pri tome, u zadnjem stavu kradom provlači: taj isti posao može, osim pravnog lica, da radi agencija. Da bi ga radila agencija, ona mora da ima i nastavnike, i profesore, i tablu, i kredu i moderne tehnologije komunikacije, videobimove, savremenu nastavu, interaktivnu itd., sve nekakve izmišljotine, ali to postaje nastavna baza.
Agencija dobija pravo na bilten specijalne vrste gde će da objavi svoje rezultate merenja i istraživanja. Koji je to časopis, koji mu je impakt faktor, ko će u njemu da piše, koji zaposleni u agenciji će tu da se obrati, onaj što je merio tamo u Kosovskoj Mitrovici? Valjda neće on da se pojavi u prestižnom časopisu, i da li je uopšte prestižan i ko će da ga plaća? Je l' nemamo druge časopise, biltene u kojima to može da se objavi? Zašto to mora biti poseban list, da štampamo, jer će to biti ranga i nivoa interne upotrebe? Ovako ste stavili kao da je časopis od nekog prestižnog značaja.
Imamo primedbe na član 22. stav 3. Razmišljali smo da damo amandman, a nismo, ne znamo ni sami kako zakon popraviti u tolikoj meri, da brišemo nadležnost agencije da pravi škole za obuku. Neka se bavi čime je i predvidela Vlada, to je njeno telo, ispostava – kontroliše, prati, sprovodi i izdaje silne dozvole.
Kad pogledate šta sve izdaje jedna agencija, da oduzme i da izda, to su tri vrste licenci. To su dve vrste inspektora i dve vrste ministarstava. Zašto u zakonu nije stavljeno koji će to ministar biti, koje je to ministarstvo za zaštitu od jonizujućeg zračenja, da li je to Ministarstvo zdravlja? Da napišemo srpski: Ministarstvo zdravlja. Za poslove nuklearne sigurnosti i upravljanje otpadom – ministarstvo nadležno za … Recite kako se zove to ministarstvo – ekologije, životne sredine, nauke i tehnologije? Recimo, u Hrvatskoj to sve radi Ministarstvo zdravlja. Zna se koje ministarstvo.
Zašto bismo mi ostavljali u zakonu nerešeno koje će ministarstvo biti nadležno? Recimo ime i prezime ministarstva i stvar je jasna. Ne vidim zašto je to bilo tako, valjda da se naknadno dogovore u Vladi koje će ministarstvo da preuzme, da li će time da uposli nekog, da ga ne otpusti. Ne mogu da idem toliko daleko u percepciji događaja rešavanja viška zaposlenih u ministarstvima i u Vladi, ali ima pravo čovek, kad čuje kako se Vlada domunđava kako da reši ovu krizu, sada ćemo da prebacimo ljude na taj i taj posao.
Inspekcijski nadzor. Kako ćemo u vojsci i policiji da vršimo inspekcijski nadzor, a ima izvora takvog zračenja? Da li će tu biti civilni inspektori? Kako zovemo ove druge iz ministarstva - civilni. Da li oni imaju inspektore koji su inače bili kompetentni da to rade u vojsci i policiji do sada? Zar to neće biti ti isti inspektori koji će moći da proprate i neke akcidente i dislokaciju izvesnih uređaja koji emituju jonizovano zračenje? Ne možemo pustiti civilnog inspektora, ako uopšte ima više tajni kod Šutanovca, da ide da se šeta, da juri radare, da juri druge uređaje. Zašto ta nadležnost nije data vojnim organima? Zašto toliko otvaranje, otkrivanje? Ne znam u čemu je problem što je to nekada bila nadležnost inspekcijskih službi. Konačno, to misle ljudi koji su zakon gledali i u samom Ministarstvu odbrane. Oni valjda vama ne smeju to da kažu, ili nisu uključeni u ovo. Misle da bi bilo logičnije da se ta nadležnost poveri inspektorima Ministarstva odbrane, odnosno MUP-a.
Pitanje je da li ćemo da pišemo amandman, da pokušamo to da ispravimo. Vi niste napravili konsultacije sa Šutanovcem, ne smete da ga pitate, posvađaćete se međusobno. Kakva šteta, bili bi izbori. Možda ne bismo imali problem ovakve vrste. Zamislite, žena inspektor pođe na neku planinu da traži tamo radar, da li zrači, da nešto meri, u kojim prilikama, kad sme da uđe itd? Moglo je tu zaista nešto da se odradi.
Prava je pikanterija kad uređujete kaznene mere, da se valjda natera neko da to poštuje, član 84. tačka 16) – kazniće se kaznom od milion i po do tri miliona dinara pravno lice ako ne uradi to i to, pa između ostalog: "ako vrši delatnost prometa izvora jonizujućih zračenja, bez licence za obavljanje prometa". Član 65. kaže – delatnost prometa vrši pravno lice ili preduzetnik. U članu 84. se ne pominje preduzetnik. Znači, već je neko izbačen iz igre. Ili neće moći preduzetnik da vrši promet, moći će samo pravno lice, ili neće biti kažnjen ako je preduzetnik, jer kažnjava se samo pravno lice, kako ovde stoji.
Kaže: vrši taj i taj, koji ima licencu za obavljanje delatnosti prometa. Uz tu licencu mu treba i dozvola. To je član 66. Odmah vidite da će agencija izdati dozvolu nekome ko može da vrši promet za nekoga ko ima licencu za obavljanje radijacijske delatnosti.
Kad pogledate član 29, na koji se odnosi, vidite da onaj ko će se baviti prometom mora da ima dve licence: jedna je za promet, a jedna je za radijacijsku delatnost. I tu će agencija lepo da uzme pare, sklopiće se uslovi kakve bude neko zaposlen u agenciji, ne znamo ko, po profilu, po broju, a da li će biti više stručnjaka ili više administracije, da li više ekonomista, pravnika, inspektora, nego profesora univerziteta koji su kompetentni da ovu stvar razumeju, da tačno i jasno govore kakve će mere biti projektovane za nuklearne objekte? Ima još mnogo drugih pitanja koja bi se sasvim prirodno otvorila kada je o ovoj temi reč.
Recimo, granice za sadržaj radionukleida propisaće agencija. Zašto ih ne stavimo u zakon? Agencija može da menja svake godine, da nešto propisuje. Zašto ne stavimo u zakon, temeljnije je? Jer, onaj inspektor ima neko uputstvo, pravilnik, podzakonski akt, a ako u zakonu piše da toliko toga ne može biti nigde, toga može biti samo toliko i toliko. Ne bi druge države u svoje zakone unosile takve norme, da je to iluzorno i da je nepotrebno. Ovako zakon postaje vrlo opšt, vrlo nedefinisan u određenim bitnim segmentima za kontrolu njegovog sprovođenja, a mogućnosti aktiviranja inspektora gotovo neograničene.
Kada je reč o kontroli upravljanja otpadom, ne treba da dozvolimo da nam u Srbiji – koja je najmanje kriva za zagađenja svake vrste koja su nas zadesila, najviše su krivi oni koji neće da ratifikuju ni Kjoto sporazum, SAD – naši inspektori revnosno negde zatvore neku fabriku ili neko postrojenje koje se time bavi, a eto, propisali ste zakonom mogućnost da se otpad i spaljuje. Neka emisija sumpordioksida, ili ovog ili onog bude veća, pa dva tri puta bude veća, ili ne bude veća, pa se neko sabotira i vi zatvorite fabriku i otpustite radnike. Možda mi ne možemo toliko da zagadimo, a sigurno će neki povoljni vetrovi da odnesu, da se ne desi da inspektor rigorozno sprovodi svaku stavku u nekom ponovljenom ili vanrednom ili utvrđenom periodičnom merenju, pa da nas to košta zatvaranja fabrike.
Dajte da vidimo da to zakonom uredimo i da mu pomognemo da nađe filter i da se to dekontaminira, da se uredi sredina i da ljudi ne gube posao zbog toga. Sve je moguće izvući iz rigorozno propisanih pravila.
Najviše nam nedostaje verovatno onog ličnog odnosa prema okolini, onog što svakog dana …
(Predsednik: Gospodine Poskurica, vreme je isteklo, privedite kraju.)
… ili plastičnu flašu ili otpad. Zašto nije u zakonu, dovršavam ovom rečenicom, predviđena neka obaveza da se pređe sa PET ambalaže i najlon kesa na papirnate kese; onda bismo imali sasvim drugačije stanje, a ne to da stavimo na teret lokalnoj samoupravi i volji lokalnih ekoloških stranaka. Hvala.
Naročito teški oblici diskriminacije se odnose i na postupanja ili nepostupanje organa državne vlasti u propagiranju ili vršenju diskriminacije.
To najbolje govori, uz prinovu tačke 6) po istom članu, da se uprkos intervenciji koju smo imali govoreći u načelu, studenti Raniluga nisu prijavili nenormalnosti koje traju čitav jedan semestar, evo ušli su i u letnji semestar i dalje im se dekan Maliković ne obraća, niko im ne daje nikakvu informaciju u vezi sa tim kada će početi nastava u letnjem semestru za studente treće i četvrte godine.
Sastanak sa ministrom prosvete je održan 20. marta, posle niza pisanih uputstava koje je prosledio dekanu, dekan nije odgovorio jer navodno nije dobio konkretno uputstvo. Dekan Maliković, sa profesorom Obradovićem, zajedno i sa njegovim partijskim drugom Šuvakovićem, održao je sastanak dosta konspirativno, u prisustvu nekoga ko se trebalo smatrati predstavnikom studenata.
Mislim da bi trebalo da se malo utišaju. Ovo je zajednička tema i za njih, ali dobro.
(Predsednik: Gospodo poslanici, upozoravam vas da ometate govornika. Molim vas, nemojte ometati gospodina Poskuricu. Izvolite.)
Valjda ih stanje na Kosovu i očigledna ponavljana, prolongirana, produžena diskriminacija kao višestruka i naročito opasna zanima, kao i čitavu javnost Srbije. Ovo je način na koji može da se sazna nebriga aktuelnog ministarstva za stanje obrazovnog sistema Kosova.
Ni predstavnik studenata koji je tamo bio nije preneo nikakvu informaciju grupi studenata treće i četvrte godine, kojih ima više od 80, koji nemaju pravo da upišu godinu, ne mogu da nastave studije, te su u krajnje nepovoljnim uslovima zato što ne mogu da dobiju ostala prava koja im po tom osnovu pripadaju. Očigledan primer gde ni poverenik ni evropske institucije ne mogu njima biti od pomoći.
Buka je bila veoma očigledna i niste preduzeli ništa, što i nije neobično kada je prilika u kojoj vi predsedavate, uprkos restriktivnom Poslovniku. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)
Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona koji naravno nije, kao i mnogi drugi, ostavio ravnodušnu  javnost Srbije. Čak bi se moglo reći da je u preteranoj meri izazvao uzburkavanje u pogledu podele stavova o tome - šta u svojim segmentima zakon nosi kao poruku. Njemu je, u javnoj raspravi koja je bila u nekakvom finišu, prethodio nemili događaj u "Sava centru", kasnije u Kragujevcu, i uglavnom se sve svodi na konstataciju da samo jedan određeni segment zakona - razmatranje prava i liberalizacije odnosa prema slobodi izražavanja seksualnog opredeljenja je bio najverovatnije i najčešće razlog za postavljanje podela u javnosti Srbije.        
Ako bi se tako gledalo, onda bi bilo pitanje koliko komfornu većinu zaista ima vladajuća većina da donese takav zakon, kada smo svedoci da se javnost doista jako polarizovala, da su svi mediji o tome pisali, da se o tome dosta govorilo i da se konačno, ako hoćemo, i nekakve druge strane zakona izvlačile u prvi plan - šta bi bilo, kada bi se zakon odista doslovno primenjivao na svaku moguću situaciju, koju bi neko pokazao u pogledu znakova netrpeljivosti prema određenoj anomaliji koja se mora kao takvom prikazati.
Učinjeni su veliki napori od strane stručne javnosti da pokaže da nije reč o nekim jezgrovitim psihijatrijskim poremećajima, da je reč daleko od toga da se radi o obolelim osobama, da je reč da se ne radi o oboljenju, nego konačno o jednoj promeni navika, o jednoj drugačijoj orijentaciji, odnosno nešto što je nekada bilo definisano kao kvalitativni poremećaj nagona.
Već je i sa ove govornice izneta konstatacija i bojazan da su možda trendovi novog svetskog poretka, a unazad gledano, decenijama unazad polako i polako menjali svoj odnos prema toj društvenoj pojavi i polako je svodili na nivo jednog drugačijeg ponašanja na nivo nekakve prihvatljivosti, koju treba predočiti i građanima Srbije i da se tolerantno prema tome odnose.
Zaista, ako hoćete da nešto prikažete kao stvar tolerancije, onda ga ne treba ni tako strogo zakonom regulisati, jer ako je stvar tolerancije, onda je nemoguće, ako neko iskaže, mora se reći da je mnogo ljudi koji sa takvim tolerantnim stavom ne mogu, makar u početku, da ga prihvate, onda kako će neko biti tako enormno i drastično kažnjen - ako pokaže neku vrstu, neki vid netolerancije? Kako će se to netolerancija shvatiti?
Da li će poverenik, koji se tu bude javio kao osoba koja ima pravo da štiti one koji smatraju da su im prava ugrožena, u odnosu na one koji ta prava ugrožavaju, da li će to ceniti i na koji način? Kada će se osoba obratiti sudu? Da li će sud doneti pravo na materijalnu štetu, odnosno na materijalnu nadoknadu štete koja je pri tome pričinjena - to su sve pitanja koja će se u razradi zakona morati da budu jednoga časa otvorena i da se o tome zna?
Dakle, mi sa jednom velikom rezervom, ako se ne prihvati izmena zakona po amandmanima koje smo podneli, možemo da se upustimo u raspravu i reći - da je ovo jedno krajnje demokratsko pitanje, odnosno upravo nedostajuće demokratsko pitanje koje nije rešeno, da bismo došli na korak bliže do ulaska u Evropu. Naravno, u Srbiji imamo mnogo ozbiljnije probleme u ovom času nego što nam je neko predočio - da je ovo ključni i jedini nedostajući zakon da nam svima bude bolje. Moramo biti svesni i činjenice da stroga implikacija zakona dovodi, recimo direktora škole, u jedan vrlo nepovoljan položaj.
Šta ako neka od organizacija ili verskih sekti ili nekakva organizacija homoseksualnog udruženja zatraži da drži radionice ili da drži, recimo, predavanja u đačkom parlamentu ili, recimo, vidite profesore koji će, držeći se za ruku, muško s muškim, žensko s ženskim, dolaziti na predavanja, privatno se družiti? Sada okuraženi, oni prijave da jesu to što jesu, jer ih zakon štiti. Kako će se to u pedagoškom, vaspitnom smislu odnositi na obrazovne institucije, recimo na institucije koje su zatvorenog tipa - popravni domovi, razni, recimo, šta znam, internati itd? Svuda gde je bilo prilike za situaciono ispoljavanje različitih abnormalnosti, hoće li one time biti podstaknute?
Kako, u članu u kome se govori o nastupanju, jednakom pravu zauzimanja javnih površina, ako želi neka grupa, recimo, navijača da izađe istog dana kada i gej parada? Sa policijom, može biti tampon zona. Hoće li neko doći, odnosno neka nevladina organizacija, politički ostrašćena, pa da podrži, da podnese prijavu - jedni protiv drugih, već možemo da slutimo koga protiv koga i kako će to u praktičnoj implementaciji zakona ići?
Mi naravno postavljamo i druga pitanja zato što su mnoga prava ugrožena, čak recimo prava sasvim regularnih grupacija - pravo u obrazovanju. Uzmite, recimo, problem sa Ranilugom, gde studenti srpskog jezika i književnosti nisu u stanju da nastave školovanje na trećoj i četvrtoj godini studija, jer njihov dekan, gospodin Maliković, koji je dobio odobrenje od ministra prosvete da nastavi sa započetim studijskim programom, da overi ispite, da pruži đacima šansu da nastave, izgubili su to pravo. Ušli su u drugi semestar, ovo je letnji semestar, bez prava da dobiju studentske kredite, bez prava da nastave studije, bez prava da im se overi semestar - to su ozbiljni problemi.
Ovo što se sada nalazi pred nama, ovakav predlog zakona, sa svom javnom raspravom koja je prethodila bacaju u zapećak druge probleme, pa se nekada javnost opravdano pita - nije li to možda pozadina, one onako medijski bogato prezentovane problematike, koja će sve ovo fokusirati samo na jedno.
Zahvaljujem, budući da nisam znao tačno koliko je vremena ostalo. Ostalo ćemo izneti u toku diskusije oko amandmana.
Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici...
...Naučio sam ja na nestašluke studenata, đaka, srednjoškolaca, ništa to nije meni neobično, samo je pitanje nivoa primerenosti nestašluka, gde se koji sprovodi.
Hteo sam da kažem da je ovo možda jedinstvena prilika, kada govorim o ovoj tački dnevnog reda i o Nacionalnom prosvetnom savetu, da se podsetimo na stav o tome da smo, kada se donosio ovakav koncept zakona, u kome su članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, odnosno brojno telo od 42 člana, dobili ozbiljne nadležnosti, postavljali pitanje racionalnosti tolikog broja, ne ulazeći uvek i detaljno u to kakav je sastav i koliko je on racionalan i efikasan.
Tek se kroz ovaj izveštaj koji je došao Odboru za prosvetu videlo da on, iako namenjen kao prethodnica zakonski obaveznog godišnjeg izveštaja, koji treba da dođe u Narodnu skupštinu, otkriva stvari koje u "bekgraundu" nismo uvek ni sagledavali.
Naime, prošlo je dosta vremena dok se Savet formirao, pa je onda izostajalo da svake godine Skupština razmatra izveštaj Nacionalnog prosvetnog saveta. Prvi put kada se našao pred poslanicima mini sastava skupštinske projekcije, mini sastava strukture ovog parlamenta, mi smo zajednički, svi jednodušno, videli da to nije radilo kako je trebalo, nije funkcionisalo kako je trebalo i da se nisu baš mnogo ni trudili članovi Saveta, na čelu s predsednikom, da, podnoseći takav izveštaj, pre svega, Odboru, prikriju neke segmente koji za njih ne bi bili optužujući.
Počeo sam rečenicom – da je prilika, hteo sam i mislio da kažem da možda, na neki način, uzmemo u odbranu Nacionalni prosvetni savet, koji je radeći, ili bar pišući o tome da je radio na problemu donošenja strategije, ključnog smisla svog postojanja, ključne odrednice po kome bi bio vrednovan, nailazio na probleme, jer nije bio preterano okružen pažnjom i mogućnošću da sarađuje s važnim državnim institucijama.
Za donošenje nacionalne strategije, kaže predsednik Saveta, potrebno je da imamo saglasnost i koordinaciju sa dve institucije koje reguliše zakon. To su Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja i Savet za visoko obrazovanje, zatim Zavod za procenu kvaliteta, ali i Konferencija univerziteta Srbije, Ministarstvo finansija, Nacionalna služba za zapošljavanje, zapravo, svi relevantni činioci.
Zašto ovo iznosim? Članovi Saveta kažu – mi nemamo dobre plate, one jesu redovne, ostale naknade ne dobijamo, nemamo prostor u kome možemo da radimo, nego u svom izveštaju pišu da su morali da idu u Palatu federacije, u neke druge institucije. Nije tako loše raditi u Palati federacije, ima tamo prostora. Morali su, čak, neke odbore i komisije da šalju u unutrašnjost Srbije, gde su ih, paradoksalno za jedan ovakav izveštaj koji ide Odboru, imenom i prezimenom, piše, sačekivali revnosni direktori, koji su pokazali veliku volju i želju da prime rad te komisije.
Deluje da je taj savet prilično radio ad hok. Oni zaista kažu – imali smo 25 sastanaka Saveta, ili 100 sastanaka različitih komisija, nešto se radilo. Optužujuća je činjenica za rad mnogih komisija da nisu imale dovoljnu komunikaciju s različitim državnim institucijama, Zavodom za statistiku, Ministarstvom finansija, čak se ni međusobno komisije za vrednovanje obrazovanje, za unapređenje kvaliteta obrazovanja, nisu mogle naći. Komisija za udžbenike nije našla zajednički jezik sa ministarstvom.
Zašto govorim ove detalje? Bilo je bitno da ministar prosvete bude prisutan, da bi možda mogao da odgovori na niz zavisnih pitanja o tome kako funkcionišu druga tela, slična tela, Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
U naučno-istraživačkoj delatnosti, opet imate jedan savet koji, takođe, ne stiže da napravi svoju strategiju. Iako je imao veliki broj prilika da to iskaže, predsednik Saveta je izneo razloge zbog kojih nisu otišli dalje; verovatno i oni to gledaju – čovek ne treba da preteruje u tome.
Ono što su sigurno izneli i uradili, to je promena programa u sferi osnovnog obrazovanja i donet je konačni program za 7. i za 6. razred. Ostao im je za naredni period program za osmi razred.
U komentaru rada, ili predlogu mera za buduću aktivnost, kako su mislili posle one rekonstrukcije u 2009. godini, predviđaju istovremeno i izmene nastavnih planova i programa za sedmi i osmi razred. Nešto što je tek doneto, već treba da se menja, a to opet govori, na određen način, da ili nisu bili saglasni, koherentni u mišljenju, stavovima, ili da nisu imali razumevanje onoga kome izveštaj podnose.
Naravno, Narodnoj skupštini podnose izveštaj o svom radu, ali svoje organizacione zaključke, ozbiljne predloge daju Ministarstvu. Svi do jednog bili su revnosni da im netom doneti zakon, po kome su i osnovani, nije valjao, te da su imali nameru da predlože zakon o promeni Zakona o vaspitanju i obrazovanju, predlog odluke o promeni.
Dosta su radili na tome da Zakon i sami promene. To ide u prilog onima koji su, kada je Zakon donošen, govorili da Zakon nije dobar i da neće rešiti sve aktuelne probleme. Ostali smo, na samom odboru, pod upitom – hoćemo li zaista sistem osnovnog obrazovanja menjati u tri plus tri plus tri, ili ćemo ići – predškolsko i osam razreda, kao što imamo. Uvereni smo, a o tome ne govorimo, jer ministra nema, da se pitanje efekata često potezalo s ove govornice, uglavnom od opozicionih partija, kako nam funkcioniše visoko obrazovanje po Bolonji, do finih pikanterija koje su nužna i ozbiljna posledica za školovanje dece, za njihove roditelje, za postavljenje rukovodećeg kadra u visokim institucijama.
Država finansira, država se ne pita ko će biti dekan, ko će biti rektor itd. Postavlja se i niz drugih pitanja – zašto Nacionalni prosvetni savet, gde tražimo smenu nekih ključnih ljudi, neki su ostavke podneli, nije mogao da funkcioniše? Zato što, osim što nije imao saradnju, nije izašao ni s nekim predlozima koji su autentični sastav Zakona.
Čini mi se da u Zakonu piše da Nacionalni prosvetni savet utvrđuje standarde, i to standarde za uvođenje u posao nastavnika, vaspitača itd.
Pazite, neko završi školu i to stavljaju pod upit – ko ima licencu za vaspitača. Kako medicinska sestra, kad uđe u vaspitni proces u predškolskom obrazovanju, da dobije licencu, koliko joj licenci treba, da li ona jedna, zdravstvena, ili druga licenca, za vaspitače, duple licence. To imamo i u ovim komorama zdravstvenih radnika i farmaceuta, ljudi koji imaju dve specijalizacije, fakultete, imaju isti problem, duple licence. Ali, iz nadležnosti je da Savet utvrđuje standarde, recimo, znanja, veštine i sposobnosti za direktora.
Znate da, po zakonu, direktora postavlja lokalna samouprava. Članovi komisije koja se ovim bavi predlažu da to ne ide tako, a mi smo se na Odboru, čini mi se, većinom složili da je nepotrebno posebno školovati kadar za direktore. Kakva bi to bila škola? Ko bi uzeo pare da te ljude pripremi, kada znamo da će, po volji lokalne vlasti, promenom odnosa u parlamentima lokalnih samouprava, jedan direktor biti pola godine, godinu ili dve?
Niko se nije dotakao u Izveštaju ni ozbiljnih problema koji su u gimnazijama, drugim srednjim školama, koji su se postavili oko đačkih ekskurzija, oko tzv. školskog dinara. Nešto se radi s besplatnim udžbenicima. Jako je veliki broj osetljivih problema koji nisu pomenuti u Izveštaju Saveta.
Da li Savetu nisu bili dostupni? To mogu da slutim, jer kada predsednik Saveta piše izveštaj, on kaže – stavove su crpili iz saznanja članova Nacionalnog prosvetnog saveta i komisija.
Nemoguće je da samo sticanjem nekih saznanja, odgovorni ljudi, a tu ih ima sigurno 200, preko 200 ljudi, nešto saznaju opštim načinom informisanja. Moraju biti na terenu. Moraju biti neposredno uključeni u aktivnost obrazovnog i vaspitnog procesa, idemo na taj nulti novo, da bi znali više od pukih saznanja. Tada bi se, verovatno, i mnogi problemi otvorili za njih.
Kada, recimo, gledate izveštaj jedne od komisija, a to je Komisija za opremu, standarde opreme, idu po svim školama, po strukturi, profilu, tehničke škole, gimnazije, drugi obrazovni profili, ali naiđu na problem 57 eksperimentalnih škola.
Tih 57 eksperimentalnih škola, modela obrazovanja za nešto što će je, inače, bilo rađeno kao projekti pod pokroviteljstvom stranih firmi, skraćenice su strane, meni potpuno nepoznate, neko je upleo ruke u sistem obrazovanja, predložio nove obrazovne profile. Takvih 57 eksperimentalnih škola, s tim profilima, postoji, a ne znamo, niti nam daju izveštaj o tome da li je to toliko potrebno. Istini za volju, u jednom segmentu kažu – mislimo da ih je preterano mnogo, mislimo da se neki obrazovni profili dupliraju, recimo, železnički kadar itd., kadar za železnicu, koliko se sećam.
Dakle, postoji čitav niz nejasnoća i problema na koje su i članovi komisija nailazili u svom radu, ali, šta su radili? Oni su se žalili ministru, žalili su se Nacionalnom prosvetnom savetu, kao nekakvom organu iz kog su nastali. Kažu – nismo imali komunikaciju, ali konačno rešenje za sve – menjamo Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja.
Kako da ga menjamo, ako nemamo strategiju, ako ne znamo šta to hoćemo, u kom pravcu da ga menjamo?
Hajde da ukinemo licencu za zvanje direktora. Što da direktor uči školu za direktora? Ko će biti probran, a ako ga probereš unapred da utiče na tu školu, onda si ga anticipirao kao budućeg direktora?! Imaš problema u koaliciji na lokalu, ima da ti padne vlast u nekoj opštini. Ako si poslao njih 10, onda će se sada razviti surevnjivost i to neko mora da plati.
Para je, po pravilu, i za usavršavanje nastavnika, i za njihov odlazak na seminare na kojima će se obučiti, u sferi obaveznog obučavanja, kako je Zakon predvideo, sve manje. Bojimo se da bi, možda, neki fondovi bili prikraćeni, ili bi, na određen način, to palo na džep roditelja, pa da onda neko drugi finansira takve zahteve i takve potrebe.
Dakle, priličan broj pitanja se otvorio i za nove članove Saveta će biti dovoljan zadatak da samo odgovore na ona pitanja koja su postavili odlazeći članovi Saveta, ili, poštenije rečeno, koji su morali da odu, jer su mandati istekli; neki su pod nizom drugih okolnosti otišli, ili moraju da odu, ili to žele. Dovoljno je da ovi novodošli, zajedno s ostalima, koliko u mandatu još imaju godina, donesu odgovore na dileme i nejasnoće koje su im kolege ostavile.
U našem odboru smo, iako su Zakonom regulisani predlozi nacionalnih manjina – da neko bude član iz tog sastava, tražili da se dodatno pojača sastav ljudi iz oblasti vaspitanja i obrazovanja iz dela članova koji pripadaju nacionalnim manjinama.
Na sledećim, zajedničkim odborima, govorićemo o upotrebi srpskog jezika u istraživanju, obuci, naučno-istraživačkom radu, videćemo koliko i na čemu se stalo.
O tome, naravno, u ovom savetu nemamo nikakav izveštaj, nikakav stav o zanemarivanju službene upotrebe srpskog jezika. Na mnogo toga nije odgovoreno, ali to se tiče samo sfere obrazovanja koja ide do gimnazije, po ovom zakonu i ovom savetu. Tek visoko obrazovanje je poseban problem. Bilo je tu pitanja i za samog ministra, čoveka iz Ministarstva, koji je mogao uzgred, da ne postavljamo poslanička pitanja, da odgovori na neke nejasnoće koje nam se javljaju.
Otprilike, to bi bili elementi sugestije, elementi obrazloženja za one ljude koji ili su smenjeni, ili moraju da odu, da razumeju naš sav i da krivicu za nefunkcionisanje Saveta, jasno je bar našoj poslaničkoj grupi, ne snose samo ti članovi. Kada bi Ministarstvo i relevantne institucije, onaj ko radi u Komisiji za prostorno normiranje, videli izveštaj tog odbora, šta predsednica tog odbora traži, onda bi videli da kompletna lokalna infrastruktura, Demografski zavod, Zavod za statistiku, finansije, Arhitektonski fakultet, svi treba da se uključe, a svesni smo da će, kada uključujete mnogo subjekata u realizaciju nekog posla, to biti realizovano loše.
Postoje, naravno, normativi i standardi koji se u medicini uče, o higijeni školovanja, o osnovama koje se moraju znati – i svetlost, indeks površine, visina stolice i ostalog. To treba, možda, izracionalizovati, ne ići toliko daleko, toliko širiti rad tih komisija, da se one neće moći da sastanu, a onda komisija kaže – mi smo imali najbolju nameru. Toliko je, kao nekada, u neko vreme, išla diskusija po širokoj osnovi, ali nismo mogli da se sastanemo, nije došao taj, nije odgovorio taj, nije odgovorio onaj, a onda – normativi se ne dostižu.
Kada sve to nemate, pitanje je kakvu će strategiju moći da naprave, da je predlože Ministarstvu, da oni to pročešljaju, ako uopšte žele i imaju kompetencije, a da to onda dostave Skupštini na usvajanje.
Konačno, mi smo u petoj godini od donošenja Zakona, sa mnogo lepih reči o tome da obrazovanje treba menjati, da deci treba olakšati školovanje. Svedoci smo u praktičnom životu da im školovanje nije ni lakše, ni jeftinije, da stiču mnoga znanja preko Interneta, da nema bazičnog obrazovanja. Pitamo se, zašto se do te mere ide s pričom da deca mogu da dobijaju i koriste udžbenike u obrazovnom procesu kakav ko želi?
Razumem da postoji liberalizacija, ali komisija mora da proceni koji udžbenici odgovaraju nastavnom planu i programu, jer je nemoguće da se u jednom odeljenju koriste različiti udžbenici za jedan nastavni predmet. Kako će taj nastavnik da predaje?
Nije logično da se nastavnik matematike u jednoj školi odluči za ovaj udžbenik, a drugi nastavnik, u istoj školi, da se odluči za matematički udžbenik, recimo, za drugi ili treći razred gimnazije, drugog autora. Gde je ta koherencija?
Zar nema jednostavnog programa i plana koji podrazumeva, a što bi, prevashodno, morale komisije ovog saveta da urade, da kažu – mora se savladati to, to, to, ta i ta materija, a onda, ko piše udžbenik, da vidi da li je to uradio? Kada je sve to identično, onda je moguće birati čiji bi se udžbenik uzeo. Nisu Zavod za izdavanje udžbenika, kao javno preduzeće, i ostali izdavači stavljani u istu ravan.
Dakle, veliki je broj problema koji je nama sada jasan i dostupan, ne na osnovu saznanja, kao što piše predsednik Saveta, nego na osnovu informacija koje su nam oni dali, i on na čelu tog saveta, ali i na osnovu onoga što možemo čuti kao roditelji u školama, što možemo čuti u emisijama tematski posvećenih tom problemu. Vidimo da se za pet godina uradilo manje.
Ako je ova nužna smena nekih ljudi, nekih što to žele, a nekih što moraju, dobar znak da će ova važna institucija, kada je već doneta kako je doneta, u broju u kom jeste, da profunkcioniše i zaživi, onda mi treba da zauzmemo i kritički stav prema toj činjenici, ali i jasnu garanciju da će to s novim ljudima biti bolje. A, kako će ova polovina ljudi, koji ostaju i žele da promene Zakon, sarađivati s drugom polovinom dolazećih, to će biti pitanje, nadam se, i ovoga tela, a sigurno Odbora, kome će u ovoj godini, verovatno, doći neki novi, drugačiji i sadržajniji izveštaji. Hvala.
(Za vreme izlaganja narodnog poslanika Milete Poskurice, poslanici SRS-a su lupali o klupe.)
Dame i gospodo, više puta smo danas spomenuli koliko iznosi naš spoljni dug, preko 20 milijardi evra, i činjenicu da više od toga, gotovo 12 milijardi evra pripada dugu koji se odnosi na tzv. privatni dug, ne ide u kategoriju javnih dugova.
Ono što se može videti iz prikaza ili generalnog ponašanja Vlade je činjenica da oni više vode računa o tom javnom dugu, kao da privatni dug i nije, a sigurno je direktno vezan sa makroekonomskom stabilnošću koja je projektovana za narednu godinu.
Zato možda iznenađuje saopštenje, izveštaj Vlade, kod razmatranja amandmana, kao da su shvatili da je predlagač amandmana napisao, recimo, da penicilin nije antibiotik, nego psihotropno sredstvo.
Mi smo tražili da se malo transparentnije prikaže ono što se nalazi pod tačkom g), gde se prikazuje stanje javnog duga po njegovim kategorijama.
Zaista mislimo da jeste penicilin antibiotik, nego samo njegovo indikaciono područje, gde i kome se može opravdano dati i kako se može potrošiti.
Posmatrajući kako je to u predlogu budžeta dato, možemo odmah i da ukažemo zašto je to bilo bitno da transparentnije dobijemo. Jeste činjenica kada se išlo u kreditna zaduženja da je pred poslanicima sigurno bio predlog da se o tome glasa i da se o tome izjašnjavamo.
Mi tada, koji smo o tome odlučivali, po pravilu, za takva zaduženja nismo ni glasali, ali sada smo suočeni sa činjenicom da još i ne znamo ni koliko je tačno ostalo, sem za narednu godinu šta je predviđeno da se isplati, i koliko je to opravdano, jer masa od ovih zaduženja makar u unutrašnjem sektoru, unutrašnjem dugu, koji nije mali, 3,2 milijarde evra, vidimo da postoje stavke koje već sada možemo kritički tumačiti.
Ako smo sigurni da je izdvajanje za fond PIO i izdvajanje za PIO zaposlenih i poljoprivrednika nešto što smo morali da uradimo i što smo morali da prihvatimo zarad toga da bi se penzije isplaćivale i fond funkcionisao, jer je bolest fondova bolest koja traje decenijama unazad, pa je ne možemo prikazati samo kao nedostatak ove ili one vlade, nego neuspeli pokušaj da ti fondovi budu zaista investicioni i bitni, nego se još krpe, još se dopunjavaju, još se snalazimo i bajpasiramo da se odgovori osnovnim socijalnim obavezama, jer je očigledno penzija postala socijalna kategorija, onda vidimo da zajam za privredni razvoj, jedna od stavki u unutrašnjem dugu iznosi 8,6 milijardi evra. Vidite stavku po kojoj mi sada otplaćujemo neku zgradu ambasade u Briselu koja košta 12,5 miliona evra. Potpuno neprihvatljivo.
Privredni razvoj Srbije, gde mi neprekidno dobijamo, upravo smo imali poruku od Privredne komore koja traži desetak taksativno pobrojanih mera šta da se uradi da privrednicima, vidi se trend da postoji ukrupnjavanje srednjeg i malog sektora, padaju velike firme. Njihov procenat učestalosti u broju firmi od oko 8-9 hiljada subjekata, nešto ispod 0,8-0,9%, sada velikih privrednih preduzeća. Ova mala prosto vape za pomoći tražeći da im država na različitim nivoima izađe u susret. Čak je i predvidela za privredni razvoj Srbije.
Očito da krenete da se pitate šta to u Srbiji u privredi funkcioniše i dobro radi, teško da biste našli opravdanje, jer da jeste tako ne bismo bili u problemu ni sa bilansom, niti sa prihodovne strane budžeta. Ako pogledamo drugi deo, spoljni dug prema stranim poveriocima, onda ćemo videti šta se tu zapravo sve finansiralo i gde će otići negde oko, za ovu godinu planiranih, devet i nešto milijardi evra, koje treba da se vrate.
Makroekonomska stabilnost, podrška makroekonomskoj stabilnosti. Sama Vlada je dala program na koji način misli da može da očuva makroekonomsku stabilnost, kroz izvesne kreditne aranžmane od 49 miliona evra. To bi trebalo da bude podrška makroekonomskoj stabilnosti, za mala i srednja preduzeća zadužena u inostranstvu ove godine tu negde oko 33 miliona evra.
To su ogromne pare, uzete i od naše banke, srpskih banaka, od naših komercijalnih banaka, ali i od međunarodnih banaka, evo ova je koliko vidim Vlada Italije. Kada pominjemo Vladu Republike Italije, ona je finansirala, pomogla, zapravo, projekte u našem zdravstvu, koje je ministar Tomica Milosavljević, 3,5 miliona evra vešto iskoristio, da nam nabavi ono što nam nije bilo potrebno.
O tome smo pričali. Niti smo dobili odgovor Vlade, niti ministra finansija, niti ministra zdravlja, zašto je 3,5 miliona evra potrošio za aparate za dijalizu, koji nam apsolutno nisu bili potrebni.
To jeste poklon. To će platiti neka druga država. To nismo uzeli mi kao kredit, ali iz razloga nekog normalnog odnosa u komunikaciji i sa nama poslanicima, i sa Vladom Italije, koja kažem opet u ovim teškim trenucima, koja zahvata recesijom privredu i te države, daje 3,5 miliona evra za stvari koje nam očito nisu potrebne.
Dalje, sanacija prevencija poplava itd, što je bilo u Vojvodini pre par godina, sećate se, to je nešto što treba vratiti, nekih 9. miliona i 600 000 evra, kažu naši poslanici da ćete retko naći da se stvar do kraja dovela, da su preventivne mere koje su preduzete u tom sanacionom postupku pokazale efikasnim. Treba se izgleda moliti Bogu da nešto sa Transilvanije, sa Karpata ne dođe, pa da se opet poplava ne dogodi.
Ima tu još stavki, recimo, klizišta, na primer iz kraja odakle dolazim. Kada u izbornoj kampanji krenete po tim selima koja su zahvatila klizišta, lokalna vlast nije u stanju da to sanira. Očito da nije dobila deo sredstava iz kredita namenjenih za to, a mi uredno moramo da isplaćujemo za ovu godinu četiri miliona evra, koliko je predviđeno da se nadomesti za dug koji je uzet za sanaciju takvih objekata.
Osim televizijskih, marketinških istupa koje je vlast svojevremeno imala, obično u času kada se to dogodi, nekoliko meseci iza toga, nismo na terenu svesni pomaka koji se dešavaju na tom planu, ali naravno ne možemo ni lako da se borimo protiv erozivnih promena, geodetskih uslova. Znamo da je to jako skupa investicija, ali kontinuitet u rešavanju problema, kao što vidimo kontinuitet u izdavanju.
Mi smo upravo hteli amandmanom da pokažemo, ispred SNS-a, da smo hteli informacije takve vrste koje su ovde samo taksativno pobrojane, ne da urušimo sistem kreiranja budžeta, po tome da član 10 nas obavezuje da se to i to mora prikazati u opštem delu budžeta. Zahvaljujem.
(Tokom ovog govora poslanici SRS-a lupali su o klupe).
Dame i gospodo, malo je specifična intervencija na član 4. Mi smo mislili u poslaničkoj grupi Srpske napredne stranke da je možda najbolje da napišemo da se stav 5. člana 4. briše, da bismo možda uredili ono što primena ovog člana možda može potencijalno da donese.
Naime u stavu 5. piše - da se izuzetno od člana 61. Zakona o privatizaciji itd, a u skladu sa svim izmenama koje je zakon pretrpeo, pet izmena, odlučuje da se 90% sredstava od privatizacije NIS-a pripisuje budžetu Vojvodine.
Ako čovek pogleda naredni amandman koji je istog sastava, pa i neke druge koji su pisani po ovoj temi, dakle ako bacite pogled u tuđu avliju i vidite objašnjenja koja je Vlada dala na različite predloge promena ovog člana, videćete da tu zaista postoje određene nesuglasice.
Naime, neki su pokušali da u svojim amandmanima promene procenat, pa da sa 85% idu sa 10% Srbija, a 85% Vojvodina i da ostatak distribuiraju ili po Srbiji ili lokalno po vojvođanskim opštinama. To je naravno odbijeno sa obrazloženjem - da to nije potrebno, jer će se nakon što se prilije u sredstva u vojvođanski budžet, ona prema tome i distribuirati.
Objašnjenje i obrazloženje koje je dala Vlada na ono što je kao amandman podnela Srpska napredna stranka, da se, ukoliko se ova stavka primeni, neće ostvariti očekivana kvota sredstava koja bi garantovala ustavnih sedam posto, kako je Ustavom garantovano.
Dakle, i da lišimo priču svake političke poruke, svake autonomaške, antiautonomaške ili drugačije, da štitimo čist ustavni poredak i pravo da se zakoni poštuju, ostaje pod upitom - kako je to, čijom odlukom i čijom voljom izuzetno od pravila člana 61. Zakona o privatizaciji, predloženo da se procenat, koji inače integralno glasi: "u tački 2) 50% sredstava izdvojiti za finansiranje restruktuiranja razvoja privrede na teritoriji Republike Srbije. Ako se sedište subjekta privatizacije nalazi na teritoriji AP Vojvodine, 50% sredstava će se izdvojiti za te iste potrebe na toj teritoriji".
Zašto, ko, kako i kada? Kojim lex specialisom neobjavljenim? Kakva je namera i kakav je cilj bio da se postigne uzajamni dogovor dvaju premijera? Kakva se to vatra gasila, kakva se poruka slala?
U kontekstu informacija i onoga što u bekgraundu imamo, saznanja da su svojevremeno u kampanjama favorizovana i propisivanja, mustre izgleda nekakvog autonomaškog, vojvođanskog pasoša, neprekidnog nastojanja da se, ono što je urađeno u Statutu Vojvodine, pokaže kao nešto što nema elemente ustavnih kategorija.
Valjda fali samo vojska da bi već imalo osećaj potpune nezavisnosti AP, sve ono što je nalik poruci te vrste, da bi davalo pravo onima koji žele da idu, u smislu autonomije, da podstiču takav osećaj, da neguju mogućnost da se kad-tad pojavi ta ideja, oživi ponovo. Mi ćemo se uvek takvim idejama suprotstavljati.
Mislimo da jedna ovakva stavka nosi i tu opasnost, ali šta bi bilo da se desilo da je zaista, pošto je plaćeno drugoj konsultantskoj kući da proceni vrednost NIP-a, procenjeno, ne 2,2 milijarde, recimo milijardu i recimo ugovor sklopljen sa Rusima da vrednost NIS-a bude milijardu, a da se onda prodalo 90% od toga.
Kako je onaj koji je pisao zakon o budžetu znao 40 dana pre nego što je ugovor sa Rusima sklopljen da će to upravo biti cifra od 400 i meni u objašnjenju, kaže Vlada u odgovoru, ako bi se ovo primenilo, ne bi se ostvarilo očekivanih 7% po Ustavu od vrednosti budžeta Srbije, za koji znamo koliko je programiran. Zaista, 7% puta vrednost budžeta i to je to, kad se uzme 90% od 400 hiljada evra.
Bilo je tu nekih između igara za koje nam nije jasno kako su se dogodile, sigurno nisu transparentne i sigurno mogu da budu možda poruka za neka drugačija zbivanja i drugačije odnose. Znate da je danas lako otići u parlamentarni Savet Evrope i reći - možda su nam ugrožena prava, nas ima toliko i toliko, hteli bismo to i to ili bismo mogli ovo ili ono i da vas neko tamo jedva dočeka.
U ovoj ranjivoj poziciji u kojoj naša diplomatija ne uspeva da ostavi bajne utiske i završi posao kako bi trebao da uradi po interese Srbije, svaki ustupak te vrste, svako otvaranje vrata za drugačiji način razmišljanja može biti potencijalno opasno. Ne želimo da stvorimo nikako ni finansijske pretpostavke koje bi omogućile razmišljanja u nekom drugom pravcu.
To je jedan generalni deo problema, a naravno da osnovni jeste - kako, gde i zašto neko može da kaže da izuzima jedan tako ozbiljan zakon kao što je Zakon o privatizaciji i stavku koja je jasno definisana u članu 41. tačka 2, u kojoj se kaže da, ono što ostane nakon sredstava iz člana 41. stav b), i tu su pobrojani troškovi, oglasi, tender, prospekti itd. troškovi koji prate proces privatizacije, kako se onda ostala sredstva raspodeljuju po ovom principu i ovog puta izuzimaju.
Nije to pravedno prema ostatku jedinstvene srpske teritorije, jer kada pogledate akcionarsko društvo NIS, to je oko 1.500 internih jedinica ovih pumpi, 500 benzinskih pumpi itd. Nije samo kao što prikazano 2005. godine da je od akcionarskog društva uzeto 90% vrednosti koja je bila u NIS-u, novosadskog Jugopetrola, pa se pripojilo ostalo iz Srbije, uglavnom benzinske pumpe, i to u odnosu 9:1, i da se takav odnos i takav paritet i dalje zadržava.
Zašto bi se takav princip ispoštovao? Zašto bismo očuvali postulate koji su krasili nekadašnju centralizovanu Titovu ekonomiju, u kojoj je uredbom, državnim odlukama nešto negde postavljeno i tako se razvijalo. Znači li to da bi danas-sutra neka druga firma tako moćna u centralnoj Srbiji bi trebalo da ima odnos 9:1.
Zakon, kakav je usvojen, treba ga ispoštovati. Ako je već odlučeno da ovo ide u prihodovnu stranu, očigledno da jeste, onda toliko iz prihodovne strane, makar bilo i 90%, koliko je potrebno, nama će na onih 7% utvrđenih uslovom po budžetu. Nezavisno odakle je novac došao, treba obezbediti Vojvodini toliko i toliko. Zašto reći - budite mirni, mi smo učinili, vaša firma, vaši novci.
Poruka te vrste može biti politički nepodobno i nepotrebno odašiljati ponovo i nepotrebno ponovo aktivirati takvu temu. Ne ide to za jedan sistem kakav je naš, kako smo ustavno postavili i ustrojili, nego je potrebno obezbediti finansijski nivo sredstava, bez obzira na izvor prihoda. To ne mora da znači, poruka može biti potencijalno dosta nezgodna i ohrabrujuća za one koji misle drugačije.
Upravo smisao intervencije je bio u ovome, da izbrišemo tu varijantu, a ne da se onemogući da vojvođanski budžet dobije 7% sredstava. U amandmanu koji je bio ispred Vlada objašnjava da je nemoguće predvideti koliko će to biti sredstava. Može biti podbačaj, može biti prebačaj, to se u dlaku ne može videti.
Tako da i ovde, ako smo za cenu NIS-a prodatog Rusima došli pre dva tri dana, kako smo mogli pre 40 dana da ukalkulišemo 90% puta 400, to je upravo taj iznos koliko iznosi 7% budžeta. Malo je tu priča providna i nepotrebno je izlaziti sa nekakvim lex specialisima ili porukama posebne vrste, političkim dogovorom između dva premijera.
Trebalo bi da obe vlasti, i AP Vojvodine i Vlada Republike Srbije, budu po određenim stavovima u potpunu konzistentnoj priči i da odstupanja nema i ličnih dogovora i izmirenja pojedinih mogućih dugova, mogućih nejasnoća, primirivanja situacije na terenu. Ako se time nešto primiruje, parlament je mesto u kome treba reći šta se tom odlukom primiruje, šta se dovodi u red, što se ne može pojavno reći. Zato smo protiv intervencionizma u ovom zakonu, tako što će se narušiti odredbe nekog drugog zakona, to je Zakon o privatizaciji. Hvala.