Zahvaljujem. Najpre bih, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, hteo i ja da uputim jednu proceduralnu zamerku. To je vreme pristizanja zakona u poslaničke klubove i veoma malo vremena, sat, teorijski vremena od časa kada je zakazana sednica do časa kada je zakazana sednica Odbora.
Nismo mogli da temeljno izučimo Predlog zakona, sa jedne strane. Sa druge strane, naravno, na Odboru se i ne može učiniti bogzna šta, ako imate primedbe na zakon, nego, jednostavno, možete pripremiti ministra da sa više racionalnog odnosa prema amandmanima kojima pokušavamo da promenimo ono što, po našem političkom mišljenju, nije u zakonu dobro, popravimo, jer smo već samo po definiciji toga krenuli u ispravke zakona.
Ovo je Predlog zakona o izmeni već postojećeg zakona. To signalizira generalno, bar dve osnovne stvari: sigurno da nešto u tom zakonu nije dobro, čim ga menjamo, sigurno da je početna euforija oko toga da smo ušli u proces bolonjskog ujednačavanja kriterijuma i evropski integrativni prostor, kako se sada zove, valjda delom i iz podsvesti onih koji kreiraju taj slogan, da se po Evropi, baš u onom centralnom delu, u kapitalističkoj i bogatoj Evropi, koja ima i privatne moćne, i jake državne univerzitete (radio se kao po Evropi). Već se studenti i nastavnici veoma zabrinuto izjašnjavaju o tome kuda ide ovaj nekako široko zamišljeni proces, ko zna kako i odakle dirigovan, i ko zna, kada gledate potpisnike onih, to su potpisnici Bolonjske deklaracije, svi koji svoju decu sigurno ne školuju po ''Bolonjskom programu'', nego na moćnim privatnim univerzitetima gde se na pomen univerziteta vrata sama otvaraju.
Pitanje racionalnog odnosa nije apsolutno zabranjeno. Trebalo bi da bude kritički odnos. Mislim da je opravdano ovo što je ministar pokrenuo, u tom pravcu, kao i Ministarstvo. To otvara i druge aspekte i priče, da smo uočili nenormalnost i loše funkcionisanje zakona. Naravno, ostalo je nama koji smo opozicija, a koji smo u to vreme i govorili da takav zakon, takva rešenja nisu bila dobra, da imamo satisfakciju.
Govoreći i o ovim izmenama, osvrnuću se na tri aspekta. Jedan je, šta time dobijaju direktno abonenti. To su, pre svega, studenti, društvo u celini i studenti. Drugi je, šta imaju oni koji su u to uključeni na sasvim direktan način. To su profesori, predavači, nastavno osoblje. Treće, uloga države, odnosno Ministarstva.
Generalni benefit od ovoga će imati studenti. To otvara pogled sa dve strane prče. Zaista smo pređašnjim izmenama učinili da u startu devalviramo zakonom date preporuke da sa 60 bodova mora ići u narednu godinu. Onda smo videli da suočeno sa realnošću moramo ići na manje. Prva je bila, čini mi se, 37 ili kako je već bilo, pa 42 itd. Sada smo ostavili na 48 i ne sledujući princip od 54.
Nema studenta u Srbiji koji to neće pozdraviti i nema političke partije koja će se tome suprotstaviti. To je nešto što indirektno govori o tome da moramo mi poslanici, posredno, više oni koji su zakon u većini izlagali, da se uzmu u zdravu pamet i da vide da tako temeljna promena na tako ozbiljnom planu kao što je obrazovni sistem ne može bez makar virtuelne provere, kako sam tada govorio ministru Vuksanoviću, i pokušaja da vidi kako to u praksi izgleda, da se automatski preseče kao nožem i primeni, to je krenulo 2005. na 2006. godinu, mi sada vidimo da nemamo još mastere po tom osnovu, završene mastere.
Drugo nužno rešenje i pomoć onima koji si su u to posredno uključeni, predavači, jeste da dođu do svojih naučnih znanja po takozvanom starom sistemu, jer je master i upis doktorskih studija drugačiji od onoga što imaju oni koji su na magistarskim studijama. Na stranu razlika u tome šta je značilo nekada magistrirati i koliko se spremati za naučnoistraživački rad, koliko je to sada u sistemu mastera na određeni način devalvirano. Biće ''pro et kontra'' priča na ovu temu. Reći će – pa, zašto u tvom segmentu, o kome ću pretežno govoriti, a to je medicina, misliš da bi to bilo drugačije, bilo gore, kada zaista jeste. Potrošio sam silno vreme da pohvatam sa sajtova različite nastavne planove medicinskih fakulteta u Srbiji i video da mnogi nude kao neobavezne predmete, fakultativne predmete, takve, koji bi se teorijski izučavali u okviru magistarskih istraživanja po ranijoj magistarskoj edukaciji, po ranijem starom programu.
Pokušava se, sami su fakulteti postali svesni, da ne mogu edukovati posebnim integrisanim studijama određene profile koji će nositi težinu završne specijalizacije. Prosto je nezamislivo kako će lekar kada završi master postati magistar. U starom sistemu, on je bio sposoban da bude ili jedna uža specijalistička struka, sada će to biti student medicine koji je završio program koji su završavali drugi studenti pre toga za šest godina. On može polako da luta kroz izborne predmete i da ponešto nađe što će ga možda usmeriti.
Međutim, koliko oni traju, koliko im je mali fond i koliko su neusaglašeni, o tome ću posebno govoriti, kao delu krivice i Ministarstva, Konferencije univerziteta i delu krivice koncepta, koji nam je učinio, da bi, zaista, skinuo sam tri sajta, tri fakulteta, beogradski nisam, i kada pogledate nastavni plan i program po godinama studija, na mnogima ćete videti, plus minus. O akademskoj mobilnosti, unutrašnjoj akademskoj mobilnosti, teško da je, i iluzorno je govoriti na takav način. Jer se kriterijumi, nastavni sadržaji, iako se ostvarilo 60 bodova, i nije 60 bodova nešto što opozicija zamera zakonu, nije uopšte problem da vi kvantifikujete godine studija, koliko koja vredi, univerzalno sve po 60, i nije problem da po tome ide i ocena kao bliži deskriptivni opis vrednosti studenta. Nikakav problem nije u tome i to niko ne bi rekao da to je ''Bolonjski'' doprinos.
''Bolonja'' je vrlo deklarativno dala naše principe, kojih se već u članu 1, ne znam zašto, odričemo. Oni govore, o tome, da mi nacionalne pretpostavke, nacionalna dostignuća treba da poštujemo, da će Bolonjska deklaracija, ne znam, virtuelne komisije, koja već u svetu i u Evropi postoji, imati svoje predstavnike tamo, i da oni neće zameriti ako radimo nešto što je na nacionalnom planu, od nacionalnog interesa, ako poštujemo svoju kulturu i svoju tradiciju, te izmena ovog člana, ne znam, da li, u svekolikoj evropskoj integraciji akademskog prostora nešto znači ili ne.
Dotakao sam se amandmana, ne mislim o njima da govorim, biće posebna priča o njima. Govorim i dalje o studentima, šta su dobili sem ovakvog, možda ću još više govoriti, nastavnoga plana. Dobili su, sada je već neko izračunao obavezu po vrednosti jednog boda i to predsednica Komisije, 40 sati učenja nedeljno itd. i to: 20 sati škola, 20 sati fakultet. Znate kako to u praksi izgleda, gde ''Bolonja'' ne valja?
Mnogi fakulteti su dobili licence tako što su prostorno onemogućeni da ne mogu da prime studente, redukovan je broj studenata na održavanju predavanja. U vremenu paralelizma, starog i novog programa, nastavnik, tiče se druge zainteresovane strane, mora tri puta da drži isto predavanje po istom nastavnom sadržaju: ''Bolonjcima'' u dve smene da bi ih bilo manje i za one koji su u fazi da završe školovanje po starom sistemu, treći put. Dakle, jedno nužno dvostruko veće opterećenje, trostruko veće opterećenje za predavača.
Da ne govorim o motivaciji kakvu ima za istu mizernu i nikakvu platu, bez obzira što Ministarstvo daje pare za plate, ali možete i sami proveriti, posebno na nekim fakultetima gde su ukupna primanja takva da na sajmu kupe odmah najskuplja kola. Sve je to javno, svi predajemo poreske prijave, lako je proverljivo, koliko ko, za taj trostruko, doduše, privremeno trostruko, posao. Ali, pošto prostorije neće moći da porastu, a strategije nema da nam kaže – ne treba medicini u Kragujevcu 200 studenata godišnje ili 180 nego samo 80, pa onda to zadiranje u pravo studenta da studira itd, pa porodični problemi, milion problema će se izroditi, no, do tada ćemo mi raditi taj isti posao u dve smene.
Šta je za studente problem? Da bismo radili u malim grupama kako ''Bolonja'' zahteva, moramo da obezbedimo takvoj deci vreme da dva puta u toku dana, raspoređeno, nekada i noću, slušaju predavanja i svoje predispitne obaveze, što je potpuno nefiziološki. Ko bi mogao zamisliti u vreme kada smo mi, koji se sada borimo ''za'' i ''protiv'' ovog koncepta, učili i studirali da se neko posle dva sata digne da mi nismo u studentskoj menzi, na učenju? Nije to bilo zamislivo. Nije bilo fiziološki moguće, bilo je nemoguće. Sada u 10 sati završavate neke vežbe studentima, jer drugačije ne možete. Hoćete da ispoštujete norme koje vam je neko kancelarijski propisao. Ne znam ko je od nas to tražio.
Ako hoćemo tako mali broj, onda idemo na mentorski sistem, promenu obrazovanja, i imaćemo i manji broj studenata, ali akreditacije su pale i to je problem na mnogim fakultetima i na mnogim univerzitetima. Možda ne toliko u privatnim, oni uvek imaju prostora, ali na državnim fakultetima je značajan problem. Toliko treba ta deca da rade i da na kraju polažu razne seminare, testove i kolokvijume koji ih ne oslobađaju, i hvala bogu da ih ne oslobađaju obaveze da izađu na usmeni ispit, jer se tu zapravo otkrije koliko jesu ili nisu savladali gradivo.
Nastavnici, druga zainteresovana strana, dobijaju obavezu da svoja ispitna pitanja, svoja predavanja prezentuju na sajtu. Šta vi mislite kada student čita sa sajta predavanje koje je autorizovao profesor? Koliko je to intelektualno pravo, koje je u elektronskoj komunikaciji otišlo i dokle? Hoće li sada ta naša predavanja čitati neko sa drugog fakulteta i reći – ovaj nije kompetentan? Da li koncept koji nosim kao svoj sinopsis za predavanje može zadovoljiti nekog ko priča istu priču u Nišu i u Novom Sadu? Zamislite kada se jednom krene po tome da se kopa? Ko je to nas naterao da moramo da stavljamo predavanja na sajt? Da li su to uradili nosioci rukovodećih funkcija na fakultetu? Da li su uneli u svoj interni akt pravo da to urade sa nama i da to okače, da studenti iz toga uče, da im sva pitanja postavimo na sajt? Pa, šta smo hteli sa ''Bolonjom''? Da kažemo – gospođo Turajlić, bili ste u pravu, evo, vidite kako sada dobro prolaze studenti? Nije to rešenje.
Idemo na, ono što je ministar na Odboru rekao, u drugi smer, u drugi pravac. Prebrzo i lako prolaženje će nositi lošiji kvalitet, lošiji sadržaj onoga što deca imaju.
Kad već govorim, to je da zainteresovana strana, i studenti i nastavnici, studentima je lakše, studenti će reći – to ste rekli, to piše. Šta ste vi rekli? Može da ima diktafon, pa da vas snima.
Inače, ono što piše na sajtu najčešće ne može biti ni približno onome što čovek kaže tokom takozvane interaktivne nastave. Uvedene su mnoge novotarije, da bismo prosto rekli da će se interna medicina slušati umesto godinu i po, godinu dana, i potpuno iste bolesti kao i pre 100 godina učiti, naravno, sa novim saznanjima. Naravno, one se isto zovu, isto su postojale pre 10 ili 15 godina. Vi ih učite u kraćem roku, u sabijenom vremenu. Terate tu decu da sede, prozivate ih, gubite silno vreme da prozovete. Fakultet nije postao fakultativna stvar Bolonjskom deklaracijom i preuzimanjem rešenja koja tamo nisu napisana tako decidno. On je postao srednja škola sa obaveznim prisustvom. Naravno da veliki broj studenata negoduje.
Kada govorite o oceni studenata, moramo biti potpuno svesni da tu nema subjektivizma. Oni nemaju pređašnje iskustvo. Imaju iskustvo samo sa tim sa čime su se zatekli, i čuli, kada su došli, od svojih roditelja da je to ''Bolonjski program'' – ti si po njemu. Mi koji o ovome govorimo i kritikujemo, imamo i jedno i drugo, i skloni smo, s pravom, da upoređujemo i jednu i drugu vrednost, jednu i drugu kategoriju.
Nije potpuno isto, iako ste vi dali fond praktične nastave za mnoge nastavne predmete, da taj nastavni fond obavite u roku koji je za trećinu kraći nego ranije. Praktično, deca rade više, ali nemaju dovoljan broj dana da se situacija, da se patologija obrne, da deca mogu da vide i nauče više nego što bi inače stekli kada bi to radili samo kroz eksperimente u laboratoriji. U laboratoriji hemijsku reakciju možete ponavljati beskrajno dugo, dok svi ne vide. U biološkim naukama, u medicini, ne možete naručiti bolest da je student vidi samo za jedan semestar, ako je ranije imao priliku godinu i po dana, tri semestra da to gleda.
To su sve razlozi zašto studenti nisu preterano oduševljeni ovim. Zato ste bili u prilici da ne mogu da polože, da su kriterijumi izoštreni. Fakulteti imaju sada slobodu, pravo, internim aktom da komisijski organizuju ispite. Imaju ogroman problem, govorim o nastavnom kadru, to ovde izmenama nije predviđeno, nije se čačnulo u pravo da donose opšte akte, jer im se već ušlo u njihovu autonomiju time što im se stavila šapa na školarine. Taman sada još da Ministarstvo ili univerzitet proverava statut i da razmišlja da li će medicinske nauke biti prikraćene za učestvovanje profesora, nastavnika u nastavi koja će se baviti studentima u dve ili tri smene, a da, pri tom, neće ući u operacionu salu. Gubićemo kvalitet na drugoj strani. Pristup celoj ovoj priči je veoma rizičan.
Šta bih još hteo da kažem o ovoj drugoj zainteresovanoj strani, dakle o kliničarima. Jedan od predloga rešenja jeste da se produži pravo profesoru da ide još tri godine posle penzije. Šta ćete da radite za kliničare, kada treba i direktor ustanove da mu da to pravo da može da radi, kliničkog centra, jer je to vezani odnos za profesore koji rade na klinici, na medicinskom ili na stomatološkom, farmaceutskom fakultetu itd? To će onda biti problem. Fakultet bi mu dao saglasnost, ali bez svoje nastavne baze, a to je bolnica, jedno odeljenje, on ne može da produži. To je jedno virtuelno obećanje koje najčešće postoji. Ako ne postoji nikakva, onda bar politička nesaglasnost direktora i dekana. Jedan daje, drugi ne daje. To je možda moguće na nekim predmetima, na nekim katedrama koje nisu klinički vezane, na medicinskom ili na drugim fakultetima, da se to i konačno, možda, na neki način, i sprovede.
Kada je reč o studentskoj prolaznosti, hteo bih da uporedimo neke podatke koji su se, neki na sajtu a neki u ozbiljnim medijima, pojavili, gde se zaista zahteva da oni koji kreiraju izmene, koji vrše kontrolu kvaliteta, postave pitanje kako je to moguće da postoji stopostotna prolaznost na Tehnološko-metalurškom fakultetu, Arhitektonskom 97%, Elektrotehničkom 78%, a nekom sličnom u Boru samo 17%, 4%, na Veterini 4,8%, na Tehničkom fakultetu u Boru 17%, Pravoslavnom-Bogoslovskom 23%. Ne znam koliko su ti podaci tačni, ali oko toga se vrti. Kako je cenjena prohodnost? Da li po kriterijumima – 37 bodova, 42 boda ili je 46% četvrta godina, piše u informaciji, ili je ostvareno svih 60 bodova, kako zakon nalaže, pa je onda prošao? Onda to bitno umanjuje procenat i ne treba stvarnost prikazivati lepšom nego što jeste.
Ono što se tiče u izvesnom delu priče o kritici studenata koju su oni iznosili i zamerkama koje imaju i činjenici, ima se utisak da često pišu peticije, da su često nezadovoljni, nezadovoljni su profesorima, ispitivačima.
Zaista, ako uzmete listu koju je dao Nacionalni savet, Ministarstvo kao preporuke kako se ceni interna kontrola kvaliteta, onda dolazite do zapanjujućih podataka, to treba da oceni profesor, a kada predaje – njegov stav, njegovu sklonost da se našali, da podigne tonus, da bude zanimljiv, da ga motiviše, prosto, liči na američke filmove, pa, da li je stavio ruku u desni džep, seo na katedru ili nije, ili je napravio neku duhovitu aluziju, svašta ulazi u to, vi i ne znate koliko je neko kompetentan i kako će vas bodovati.
Sećamo se svi predavanja u kojima se muva nije čula. To je bilo takozvano jednosmerno, ocenjeno je da ne valja. Ja sam većinu tako učio i ništa mi nije smetalo da naučim. A, šta će mene da pita, kao u Gimnaziji, da pitam studenta šta misli o problemu iz moje kliničke oblasti, o kojoj pričam, da on natuca, da gubimo vreme, ionako je vreme u cajtnotu.
Da nagađam, e, lepo si to ispričao, 20 minuta je bila interaktivna nastava. Evo, sve to što si rekao nije ti tačno. Oni sada rade seminarske radove. To je isto obaveza po ''Bolonji''. Deca poskidaju sa sajta, sa "Gugla", sa ovoga, sa onoga, nešto iz udžbenika, pokažu, to nije povezano. Dete nije čulo to predavanje. Ono ne zna šta treba da priča, ali ima obavezu, to nosi 20 poena, i ono piše tamo u uverenju, oni svi srećni. Vi morate, da biste dobili pozitivnu ocenu, da kažete – hvala, dobro je dete, jako ste dobro to uradili, kolege. U stvari, onda mu finim načinom kažeš da to nije tačno, to ne stoji, to ne stoji. Neko mora da uradi recenziju toga.
Dakle, u razuđivanju tih predispitnih obaveza otišlo se prilično u detalje. Neko to zove moduli, neko zove seminari, neko klinički problemi. To je jedan galimatijas od izraza. Vrlo sam često zbunjen i zovem kolege koje su tamo prodekani, dekani ili šefa službe da mi objasne nekakve nejasnoće.
Studiranje u proseku traje 7,84 godine i mi pokušavamo ovakvom amelioracijom kriterijuma da smanjimo trajanje studiranja. Pokušavamo da dignemo nivo fakultetski obrazovanih ljudi sa, nekih, 6, 7 % na nešto više.
Govorimo o akademskoj mobilnosti, dakle, ta deca će nam otići ako im pripremimo diplome, prilog uz diplomu koji će sadržavati sve što sadrži. Mi ih ne školujemo sa voljom da nam odu, nego sa voljom da nam se zadrže.
Onda više nije problem Ministarstvo prosvete, da ih zadrže, sem na fakultetima, a kako da kaže dekanu moraš da primiš najbolje studente. Šta, da dekan polaže račun ministru? Kako ministar da ga na to natera? Možda da mu pošalje neki nalaz da vidi proveru kvaliteta, vanredno, ako hoće, ako nisu politički pajtosi, a najčešće jesu, jer se tako i postaje i dekan i rektore itd, po političkoj liniji, i ne, što bi mu slao.
Problem koji ovde nalazimo, a tiče se i jednih i drugih, jeste problem akreditacije koju zovete početna akreditacija. Pre nego što istekne vreme, a o tome ima i amandman, stojimo na stanovištu da je možda davanje dozvole za rad, kako je to bilo ranije, bilo je rešenje koje je u redu, s tim da se procedura malo promeni, da se stvori obavezujuće vreme za Ministarstvo da pošalje komisiji, a komisiji da Ministarstvu, tri meseca, vrati ministru, unutar, recimo, mesec dana da izda uverenje.
Zašto početna akreditacija, pa posle godinu dana neka nova? A, šta može da stoji u bekgraundu iza toga? Teorijski može mnogo šta da stoji.
Mi u opoziciji moramo da budemo sumnjičavi, ne zbog samog ministra i Ministarstva, koje verovatno ne snosi razloge za suscepciju bilo kakve vrste, ni zbog iskustva koje imamo, niti iskustva u kome nijedna naša primedba tog zakona nije uvažena i došli smo gde smo došli. Dakle, da ga prepravljamo, malo u korist ovih, malo u korist onih, hvala bogu i ograničimo školarine i samovolju.
Ali, da vidimo, zašto nisu mogli da oni koji već dobiju i ostanu po starom sistemu akreditovani, zašto bi se godinu dana još sačekivali, možda je to izvor potencijalne ucene. Sve što radi u pripremi mišljenja, odnosno pisanja izveštaja, komisija sad piše izveštaj i daje mišljenje, ili obrnuto, svejedno, uglavnom opet radi istu administraciju, pregleda, proverava, to će morati za godinu dana. Onda ima pravo posle te početne akreditacije da počnu da primaju studente, da realizuje nastavu.
I, šta sad nekom – nije dao tal, nije pustio nekog na ispitu, nije primio profesora, nije prošla teza, naljutio nekog moćnog, dođe, lepo, komisija i kaže – sada tebi licenca za ovu godinu neće se obnoviti.
(Predsednik: Prošlo je 20 minuta, privedite kraju, molim vas.)
Za te studente, znam da imaju zakonsku obavezu da se negde usmere, ali ko će da ih primi, kad su državni fakulteti inače prebukirani. Zahvaljujem. (Aplauz)