Član 14. Predloga zakona kaže da je ministar nadležan za poslove pravde naredbodavac za izvršenje ukupnih izdataka raspoređenih u razdelu 4 koji se odnosi na pravosudne organe; da je ministar iz stava 1. ovog člana odgovoran za preuzimanje obaveza i izdavanja naloga za plaćanje, za izvršenje izdataka iz stava 1. ovog člana; o izvršenju zadataka iz stava 1. ovog člana Ministarstvo pravde tromesečno podnosi izveštaj Visokom savetu pravosuđa.
Zoran Krasić je, u ime poslaničke grupe SRS, predložio da se ovaj član briše. Zaista, mislim da nema nikoga ko je čuo ili pročitao ovaj tekst zakona, a ko ne misli da ovaj amandman nije u redu, jer je nedopustivo da izvršna vlast preko izvršavanja budžeta utiče na sudsku vlast i da sudsku vlast ucenjuje.
Mi smo dobili obrazloženje, naravno, Vlada to nije prihvatila. Dakle, piše – amandman se odbija iz razloga što je članom 61. Zakona o budžetskom sistemu, regulisano da je direktni korisnik budžetskih sredstava odgovoran u okviru svojih ovlašćenja za transakcije indirektnih korisnika budžetskih sredstava koji spadaju u njegovu nadležnost. Član 14. Predloga zakona je usklađen sa navedenom odredbom Zakona o budžetskom sistemu kojim su kao indirektni korisnici budžetskih sredstava utvrđeni i pravosudni organi.
Dakle, ovim obrazloženjem, pre svega nebuloznim, Vlada pokušava da stvori utisak ili se Vladi tako čini da su narodni poslanici idioti koji se ne razumeju u svoj posao, da su glupi, nepismeni. Ali nije ministre Dinkiću Zakon o budžetskom sistemu sveto pismo.
Možda je tačno da to piše u tom zakonu o budžetskom sistemu. Dozvoljavam da jeste tako, ali ako se insistira, ako to govorimo već godinama, pogotovu poslednjih godinu ili dve dana kada ste menjali zakone o sudskim taksama, govorili smo o ovome, skretali pažnju da se blagovremeno povede računa, da se stvori poseban budžet, da ministar nije taj koji će da raspolaže, ucenjuje. Problem je u tome što vi to niste uradili. Vi ste ostavili ovu odredbu ovakvu ne da biste učinili ministru Stojkoviću (vašem kolegi) da on može da raspoređuje ta sredstva, nego da vi lično ucenjujete i ministra Stojkovića i Vrhovni sud Srbije i sudije pojedinačno.
Nismo mi zaboravili, a nisu ni građani Srbije sigurno, vaše česte izjave, kada je bilo ukidanje banaka, ovakva ili onakva rešenja, kada ste vi izlazili sa stavom, koji je inače karakterističan za Vladu Republike Srbije, da vas ne interesuju ni zakoni ni sudske presude. Kada ste govorili da vas ne interesuje sudska presuda onda je normalno, zaposleni u sudu, sudije pre svega, ako znaju i čuju vaše komentare, onda se naravno kod njih stvara strah i neka podsvesna obaveza da moraju da udovolje vašim zahtevima, bilo da su oni izrečeni tako indirektno kroz medije ili da direktno okrenete nekog sudiju ili predsednika suda i da zatražite od njega neku uslugu.
Dakle, ako neko zna da mu je plata direktno vezana za vašu dobru volju, onda svakako da on dolazi u situaciju i iskušenje da se povinuje vašim željama, vašim zahtevima. Koliko god se mi ovde, pa i vi, neću da kažem jer svi pričamo kada je onako da se izjasni deklarativno, svi kažemo da sudovi treba da budu nezavisni, odnosno pravosuđe, da tužilaštva treba da budu samostalna itd, ali znamo dobro da to nije tako i znamo da to nikada u Srbiji nije bilo tako.
Ono što se dešavalo u ovom demokratskom periodu i kako smo ono skoro čuli u vreme tranzicione pravde, kao da postoji neka druga pravda, posebno je izražen uticaj izvršne vlasti na sudsku vlast. Vi ste zaista najbolji primer i ponavljam opet, dakle, ona rešenja presude vezane za neke banke, dakle, gde ste vi imali svoj stav i svoj put i nije vas interesovalo šta kaže zakon, šta kažu sudovi, vi obećavate korisnicima budžeta da će imati iste ili veće plate ako otpuste zaposlene.
Dakle, ljudi su u panici, verujte mi, i u pravosuđu i u zdravstvu i u upravi i u obrazovanju, jer niko ne zna šta ih čeka iduće godine. Znaju samo da strahuju od otkaza, znaju da od ovih plata kolike su ne mogu da žive ili jedva sastavljaju kraj sa krajem, posebno Vas se plaše, ministre Dinkiću, zaposleni sa srednjom stručnom spremom, jer kažu da imate neki poseban animozitet prema tim ljudima, kažu, povećavate plate lekarima, ali ne i medicinskim sestrama, povećavate sudijama, ali ne i zaposlenima u pravosuđu. Verujte mi, ovo vam ne govorim ništa lično, nego ono što saznam što nas ljudi obaveštavaju.
Naravno, mi znamo i mislimo da sudije treba da imaju odgovarajuću platu, odgovarajuće zarade, znamo da rade odgovoran državni posao, ali takođe znamo da izvršna vlast ni na koji način ne sme da se meša u odlučivanje i u rad sudova. Najbolje je da se oslobodimo uticaja izvršne vlasti na pravosuđe, dakle da oni sami raspolažu sredstvima koja se kroz budžet opredele za pravosuđe skupštinskom većinom, sada ovom, a sutra nekom drugom, juče nekom drugom, takođe.
Dakle, ono što se opredeli da Vrhovni sud, zna se već, da se napravi jedan pravi način i da oni raspolažu svojim budžetom i ne samo oni, nego mnogi drugi budžetski korisnici, a ne ministre Dinkiću, da zavise od vaše dobre volje, kao što su jedno vreme zavisili i narodni poslanici kada, ne znam koliko dugo nismo primali plate, a sada vidimo da se to isto dešava poslanicima državne zajednice. Naravno, ne govorim o povećanju plata, ne podržavam povećanje plata, ali da treba da se primi neka plata, ne mora biti sa povećanjem, jer valjda je to normalno i uobičajeno.
Dakle, svi u Srbiji znaju kada govore o svojim platama, mislim pre svega na budžetske korisnike, svi govore o Dinkiću kao nekom vrhovnom bogu od koga zavisi njihov život. Odu kod svog resornog ministra, to vaše kolege o vama pričaju, ode određena delegacija kod resornog ministra, da li je u pitanju prosveta, zdravstvo, uprava, žale se, pitaju kada će povećanje plata, a taj vaš kolega kaže – ja nemam ništa protiv, svaki dan pišem Vladi, tražim da se na Vladi o tome raspravlja, ali ne da Dinkić.
Zaboga ministre Dinkiću, kako ste sebi to dozvolili, šta umišljate da ste vi, da vi na taj način raspolažete parama ovog naroda, jer to su pare građana Srbije koje se slivaju u budžet i nemamo ništa protiv da se budžet puni, jer i treba da se puni. Imamo mnogo primedbi u vezi toga šta vi sve oporezujete, za šta sve uzimate pare građanima Srbije itd, ali to je posebna priča.
Kada je u pitanju pravosuđe, već godinama je nedorečeno šta se dešava sa administrativnim taksama, odnosno sa sudskim taksama. Nikada nam nije ni resorni ministar, ni vi nam niste objasnili zašto su visoke sudske takse. (To se ne odnosi na vas.) To smo govorili ministru Stojkoviću da su toliko visoke sudske takse da jednostavno građani dolaze u situaciju da umesto da se tuže moraju da se pobiju, pa ko je jači da ostvari neko pravo, to im dođe isplativije, nego da se tuže, jer nemaju sredstava da plate visoke sudske takse.
Kada ste već uveli tolike takse, da li mi imamo specifikaciju koliko je to tačno sredstava koja bi trebalo da se uberu od takse i koje se stvarno uberu. Radi se o tome da se sudski predmet vodi, postupak se vodi bez obzira da li je taksa plaćena ili nije plaćena.
Kada se postupak završi, ako stranka u postupku i dalje ne plati taksu, onda se ide na prinudno izvršenje, pa dok dođe do takse ne bude u pitanju ni ovaj budžet, nego tri četiri budžeta posle ovoga. Obaveza je stvorena u ovoj godini. Razlog zašto je to tako leži i u tome što Vlada Srbije ima veoma loš odnos i stav prema zaposlenima u sudskoj upravi i oni bukvalno neće da rade taj posao, jer kažu – baš nas briga da li naplatili taksu ili ne, nama se to na plate neće odraziti, mi ionako od plata ne možemo da živimo.
Šta radi država sa tim parama? To niko živi ne zna. Umesto da se i ta sredstva opredeljuju za plate zaposlenih u taj posebni budžet koji bi trebalo da postoji za pravosudne organe, pa da se onda iz toga povećaju plate i sudijama i stručnim saradnicima i ljudima sa srednjom stručnom spremom. Jer vi niste pravnik, vi niste sudija pa ne znate, kolege koje to jesu znaju to dobro, kolika je odgovornost stručnih saradnika koji rade kompletno jedan predmet. Sudija jedino bude prisutan na ročištu, sve drugo radi saradnik i izrađuje presudu i ekspeduje itd. a plata mu je oko tri puta manja nego plata sudija. To je nedopustivo i to je neverovatno. To samo kod nas tako funkcioniše.
Ja znam šta vi sada pokušavate da nađete, ministre Dinkiću, ali tu nema podatka ovog koji ja tražim, a to je koliko je trebalo za 2005. godinu da se ubere od takse. Svi sudovi imaju kompjutere, imaju brojeve predmeta, vrednost spora, iz vrednosti spora se zna tačno kolika je taksa i lepo se to sabere na nivou Srbije, da vidite koliko bi to mnogo miliona bilo, a koliko je malo toga naplaćeno, zato što zaposleni u sudovima nemaju interes; ja to ne opravdavam i ne mislim da zaposleni treba tako da se ponašaju, ali jednostavno oni na taj način pokazuju svoj odnos prema Vladi, prema Ministarstvu, prema državi, jer kažu da država ne vodi računa o njima, da Vlada ne vodi računa o njima, da ministar ne vodi računa o njima, ni vi, ni njihov resorni ministar i da oni na taj način uzvraćaju što ne vode računa o naplati takse.
Verujte, ovo što vam govorim je živa istina. Ubeđena sam da svi pravnici u ovoj sali i oni koji nisu ovde to odlično znaju, advokati pogotovo znaju da se to tako radi, a kada biste vi prihvatili ovaj amandman, pa kada biste onda i ovaj član (koji ste nam ovde u obrazloženju rekli) ovog zakona o budžetskom sistemu, kada biste član 61. promenili u tom smislu, onda verujte da bi zaposleni imali mnogo više interesa da naplaćuju takse. Ne bi primali podneske dok se ne donese dokaz o uplaćenoj taksi, jer znam da se ne može desiti da zato što nije plaćena taksa sudski predmet stoji nerešen.
Kod samog prijema mnogo toga bi moglo da se uradi kada bi se uspostavila normalna komunikacija između izvršne i pravosudne vlasti, a ta normalna komunikacija svakako nije bilo kakav uticaj izvršne vlasti na sudsku vlast, jer je to nedopustivo.

Gospodine Dinkiću, nisam htela da vam repliciram malopre, ali moram sada kad govorim o ovom amandmanu, da se
vratim na ovo što ste malopre govorili.
Nije budžet samo za vas zakon. Budžet jeste Zakon. Vi ste rekli "to je za mene pravi zakon". Naravno da je zakon, ali radi se o tome da nije dobar, koncipiran je tako da vama stavlja na raspolaganje ovolike narodne pare i na kraju, državne pare. O tome se radi. Ne radi se o tome da mi donesemo zakon o budžetu, ako se uopšte donese, pitanje je šta će ovih dana Bogoljub Karić, koliko je spreman para da podeli, kako se u obaveštenim krugovima priča. To je problem skupštinske većine, ne naš.
Dakle, kada se već donese taj zakon o budžetu, onda, naravno, da nije sporno da taj zakon treba da se primenjuje upravo onako kako je napisano. Ali, mi hoćemo amandmanima da se promeni tekst tog zakona, ovog ili onog prethodnog Zakona o budžetu.
Kada ste govorili o ''Karić banci'', kažete da ste osam puta donosili rešenje. Dobacila sam vam iz klupe, a moram sada i ovako, radi javnosti, da kažem da verovatno ne bi bilo tako da se to dešavalo posle vašeg odlaska u Japan sa Bogoljubom Karićem. Tada su bile one okolnosti, danas su ove, nema veze.
Govorili ste o povećanju broja sudija. Ne znam kakvo je obrazloženje dao ministar Stojković, kažete da je rekao da on planira da smanji broj sudija u toku iduće godine ili možda misli na neke druge kategorije u okviru sudova, ne znam da li misli baš na sudije, niste ni vi tačno rekli.
Znam da su sudovi poprilično neefikasni. To da ima korumpiranih sudija, nažalost, ima. Mi uvek tvrdimo da ih nema mnogo, ali ima dovoljno da ukaljaju obraz profesije. Čini mi se, ako smo se ikada složili po nekom pitanju, onda smo se složili kada je u pitanju taj predsednik Trgovinskog suda, Goran Kljajević. On jeste kriminalac, ali je činjenica da je on došao kao predsednik nekog kriznog štaba u Trgovinski sud 2000. godine. Ali, to su tekovine vaše revolucije i sada morate sami da se nosite sa tim. Trebalo je tada da znate da je on kriminalac, a mi smo to i tada znali.
Zašto je potrebno da se poveća broj sudija u trgovinskim sudovima, u sudovima opšte nadležnosti? Ministre Dinkiću, vi znate koliko je privatizacija izvršeno u ovih pet godina i koliko je tih privatizacija završilo na sudu. Preko 90 posto privatizacija je na ovaj ili onaj način sporno, bilo da je u pitanju sam postupak privatizacije, bilo da je u pitanju izvršenje ugovora iz privatizacije. I jedni i drugi slučajevi su pred trgovinskim sudovima i trgovinski sudovi su prenatrpani i prezatrpani takvim predmetima. Čak i da su vrlo efikasni, bojim se da ne bi izašli na kraj sa ovoliko predmeta koliko iz tog postupka ima.
Sa druge strane, sudovi opšte nadležnosti su pretrpani radnim sporovima. Stotine hiljada ljudi je dobilo otkaze za ovih pet godina.
Mnogi od njih nisu dobili ni odgovarajuće otpremnine i mnogi od njih vode postupke pred sudovima opšte nadležnosti. Opet kažem, radni sporovi bi trebalo da se završavaju u nekom najkraćem mogućem roku, a verujte da se i po pet godina vodi radni spor. Možda u tih pet godina jedan deo možemo da pripišemo neefikasnosti sudije, ali jedan deo moramo da pripišemo i tome da su sudovi prezatrpani i prenatrpani takvim predmetima, zato što su ljudi ostali bez posla i pokušavaju nekako da se snađu, pa kud će – šta će, moraju da se tuže.
Dakle, sa tog aspekta potpuno delim vaše mišljenje da pravosuđe može da bude znatno efikasnije, ali je suština da pravosuđe treba da se očisti od tog malog broja kriminalaca u pravosuđu ili onih sitnih lopova i lopovčića, pa će onda ona većina čestitih sudija koji sada rade u našim sudovima sigurno mnogo bolje i efikasnije da radi svoj posao.
Nadam se da će, zahvaljujući poslaničkoj grupi SRS, dobar deo tog posla da krene nabolje, a kada to kažem danas smo dobili zahteve za razrešenje nekih sudija, pa vidim da je tu i gospođa v.d. predsednika Drugog opštinskog suda, što smatram velikim uspehom naše poslaničke grupe što smo iznošenjem argumenata o njenom radu je naterali da podnese ostavku, da zatraži razrešenje. Kamo sreće da svi takvi odu iz suda, da oni koji ne odu na taj način da dobijemo od Visokog saveta pravosuđa i Velikog personalnog veća preko Odbora takve zahteve za razrešenje.
Tek kada se oslobodimo takvih, onda možemo eventualno da primamo nove. Ako se zaključi da ima prostora možemo da zaposlimo nove sudije, da se nešto mnogo ne povećava broj, pa onda na taj način da ne utičem negativno na primanja, odnosno na zarade zaposlenih u pravosuđu.
Podnela sam amandman na član 16. koji govori da za javnu nabavku iznad iznosa sredstava od 450 miliona dinara naručilac zahteva bankarsku garanciju u postupku javne nabavke u skladu sa odredbama Zakona o javnim nabavkama. U drugom stavu kažete nabavkom male vrednosti, u smislu Zakona o javnim nabavkama, smatra se nabavka čija je procenjena vrednost od 200.000 do 2 miliona dinara.
Ja sam amandmanom predložila da nabavke male vrednosti budu u iznosu od, odnosno da se ovaj iznos od 2 miliona zameni iznosom od 1,5, dakle da nabavka male vrste bude u vrednosti od 200.000 do 1,5 miliona dinara, zato što mislimo da iznos za nabavke male vrednosti se nije smeo povećavati, pre svega zbog manjkavosti samog Zakona o javnim nabavkama i svim zloupotrebama koje se dešavaju u primeni ovog zakona i to pogotovo kada su u pitanju nabavke male vrednosti.
Mi smo, kada se o tom zakonu govorilo, iznosili mnogo argumenata, ubeđivali resornog ministra da prihvati neke naše amandmane, tvrdili da će Zakon o javnim nabavkama dovesti do mnogo zloupotreba.
Sigurna sam da i vi sada znate da to jeste tako, da zna resorni ministar, da znaju svi u Vladi Republike Srbije. Ovaj zakon, kada je donošen, to je sada opet neki novi zakon, do sada to nismo imali, sve nešto senzacionalno, ali ne mogu takvi zakoni da se donose samo zato da bi mi imali neki naslov kako smo doneli nov zakon, nego zakon suštinski mora biti dobar. Šta će nam zakon koji će otvoriti mogućnost za mnogo više zloupotreba nego kada su se nabavke vršile bez tog zakona. Zaista, više zloupotreba ima sada nego onda.
Tragično je i komično bilo pre neki dan na konferenciji za novinare kada je vaš kolega Velja Ilić govorio o ovom zakonu. Pitali su ga novinari vezano za ovu aferu u železnici sa Šarančićem i tim vagonima, šta su već nabavljali, Velja Ilić umesto da objasni, ali valjda nije mogao, ne može baš toliko da laže, da kaže da nije tačno to što se u javnosti priča, on kaže – aman ljudi, taj Zakon je toliko loš da mora hitno da se menja. Znači, toliko je loš da ga ne primenjuje, kada ga članovi Vlade ne primenjuju ko će onda drugi da ga primenjuje. To je dokaz da mnogo grešite što sa predrasudama gledate na amandmane SRS.
Možemo mi gospodine ministre sa ove govornice vama da kažemo i ovo i ono, ali verujte kada govorimo o zakonima i amandmanima iskrena nam je namera da se donese dobar zakon, da primena tog zakona bude pozitivna za građane Srbije, da primena svakog ovde donetog zakona smanji eventualno korupciju, smanji zloupotrebu, a vi uporno donosite zakone sa takvim rupama u zakonu, kako bi mi pravnici rekli, da je to strašno. Svaki zakon koji ste doneli u ovom tzv. tranzicionom periodu, periodu tranzicione pravde, može da se zloupotrebljava.
Uopšte nemojte da se iznenadite da svi koji primenjuju te zakone jednog dana dođu pod udar pravosudnih organa, ozbiljnih pravosudnih organa u jednom ozbiljnom postupku. Čudom ćete se načuditi koliko su sami ti vaši zakoni doprineli da se ljudima malo labavijeg morala, desi zloupotreba zato što im se učinilo da je zakon tako ušuškan da je to mnogo lako da se sprovede, a da ne bude primećeno, bar da ne bude golim okom primećeno.
Zato mislimo da treba i ovaj amandman da prihvatite. Nemate razloga da ovaj iznos povećavate na dva miliona. Milion i po je previše, ali da kažem sasvim dovoljno, jer sami znate da sve zloupotrebe koje se dešavaju, odnosno najveći deo zloupotreba u primeni ovog zakona se dešava upravo kroz ovaj institut malih nabavki.
Pošto smo pri kraju rasprave o budžetu moram da iznesem jedan načelan stav poslaničke grupe SRS, a to je, da su kolege poslanici iz skupštinske većine i vi ministre, kao predstavnik Vlade, pokazali jedan veoma neozbiljan odnos prema jednom vrlo ozbiljnom zakonu, zakonu o budžetu. Niti ste raspravom pokušali da se suprotstavite našim argumentima, niti vašim prisustvom.
Dva puta smo odlagali sednicu zato što vi niste našli vremena da dođete pred narodne poslanike. Naravno, mi uvažavamo i razumemo da vi imate obaveza i danas ste rekli da ste imali obavezu, da ste se jedva odlučili šta vam je preče, pa ste pravi izbor napravili, ovo vam jeste najpreče i najvažnije.
Ali vi ste Vlada, vi dogovarate sa predsednikom Parlamenta kada će neki zakon da se stavi na dnevni red, pa morate da isplanirate kada se govori o budžetu da morate da budete ovde, da nas slušate, da razgovarate sa nama, ne da se svađate, ne da nam držite političke časove, ne da ironišete, ne da nas vređate, nego da argumentima govorite o našim argumentima, jer mi na taj način razgovaramo sa vama.
Dakle, bez obzira na neke druge konotacije koje se čuju, znate, mi smo narodni poslanici i kada govorimo o zakonu moramo građanima da predstavimo ministra koji predstavlja zakon. Kolege poslanici koji će glasati za ovaj zakon, ne mogu da tvrdim da će imati većinu kod izglasavanja, ali će glasati oni koji su tu, nisu pokazali dovoljno ozbiljnosti. Možda da jeste, možda bi Bogoljub Karić noćas imao manje uspeha.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što se pre tri ili četiri dana desilo u tzv. kosovskom parlamentu dokaz je više da je poodavno trebalo da poslušate Tomislava Nikolića i da se ovaj parlament na jednoj vanrednoj sednici pozabavi isključivo problemima posvećenim Kosovu i Metohiji. Ovo vam napominjem da bih vas podsetila da možda bar danas poslušate apele Srpske radikalne stranke i Tomislava Nikolića da se izmeni Predlog rezolucije u kontekstu tih događaja iz Prištine, a i ovih izdajničkih koji se čuju danas u ovom parlamentu, verovatno na iznenađenje svih građana Srbije.
Predlog rezolucije bi trebalo u nekoliko detalja zaista da se promeni, počev od samog naziva, jer nije dobro da kažemo da se razgovara o budućem statusu Kosova i Metohije, jer status Kosova i Metohije je jasan. U rezoluciji bi moglo da se govori o ostvarivanju autonomije, a ne nikako o statusu Kosova i Metohije. Takođe je trebalo čvršće i odlučnije podvući da nema i ne sme biti izdvajanja Kosova i Metohije iz sastava Srbije.
Ovo što je predviđeno tačkom 3, gde se kaže da bi se svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasilo nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim, gospodo, pravno je neprecizno, a i preblago je. Ovde je moralo da stoji da bi ovo bio pravno ništav posao, zbog posledica koje bi eventualno bile izazvane ovakvim poslom.
U tački 5, takođe, preblage su kvalifikacije i nekako se nagoveštava u ovom trećem i četvrtom stavu kao da se govori o Srbima koji su u statusu nacionalnih manjina na Kosovu i Metohiji. To ne sme ni u nagoveštaju da se nađe, jer su Srbi većina u Srbiji, a Kosovo i Metohija je Srbija. Ne može se govoriti, ni naslućivati da bi Srbi eventualno mogli biti nacionalna manjina i da njima treba neka posebna prava omogućavati na Kosovu i Metohiji. Srbima se mora omogućiti da se vrate da žive na svoja vekovna ognjišta, na svoje Kosovo i Metohiju, kao sastavni deo Republike Srbije.
Takođe, nije dobro ovo što ste u tački 6. naveli da, kao demokratski organizovana država, članica državne zajednice Srbija i Crna Gora, Republika Srbija nosi veliku odgovornost za mir i dobrosusedsku saradnju u svom okruženju. Dame i gospodo, kakvu to odgovornost Srbija ima za mir na Balkanu? Valjda odgovornost treba da preuzmu ovi što su doveli do problema na Kosovu i Metohiji. Zašto se ne spominju teroristi, zašto se ne spominje UČK? Valjda su oni ti koji su doveli do nemira na Balkanu, a ne Srbija. Srbija nikada nije vodila rat na Kosovu i Metohiji da bi istrebljivala, da bi etnički čistila Kosovo i Metohiju. Nažalost, oni drugi su to radili, i delovi Kosova i Metohije danas su etnički čisti, ali etnički čisti od Srba. To je ono što je trebalo ovde na jedan jači način da se naglasi.
U tački 7. kaže se da Narodna skupština Republike Srbije pozdravlja posredničku ulogu Ujedinjenih nacija u procesu definisanja budućeg statusa itd. Ovo nikako nije dobro i nemamo mi šta da pozdravljamo UN, odnosno posredničku ulogu UN. Mi, dame i gospodo, podsetiću vas, imamo vrlo loša i neprijatna iskustva iz tih i takvih posredničkih misija UN. Ne smemo i ne treba da krijemo antisrpsku politiku celog Zapada. Imamo primere Republike Srpske Krajine, imamo primer Republike Srpske, imamo, na kraju krajeva, Rezoluciju 1244.
Da se primenjuje Rezolucija 1244 mi danas ne bismo imali problem koji imamo i mi danas ne bismo imali potrebu da na ovaj način razgovaramo o Kosovu i Metohiji. Dakle, UN, Savet bezbednosti UN ne poštuje ni tu rezoluciju, koju su sami doneli. Srpsku Krajinu svi znate da su žrtvovali, da je Republika Srpska Krajina, sa svim atributima državnosti, pod okupacijom hrvatske ustaške države. Ta hrvatska ustaška država je na putu za EU. Nažalost, ni ovde u Srbiji, ni u ovom parlamentu se ne govori o Republici Srpskoj Krajini. Naprotiv, jednostavno većina ovde... Uostalom, pokazali ste svoj odnos prema Republici Srpskoj Krajini kada je formirana vlada u izgnanstvu Republike Srpske Krajine.
Republika Srpska je formirana Dejtonskim mirovnim sporazumom. Dame i gospodo, deset godina posle tog Dejtonskog sporazuma šta se dešava u Republici Srpskoj? Pokušaji da se Republika Srpska uništi.
Ovih deset godina takozvanog mira u Republici Srpskoj bilo je deset godina okupacije, najteže okupacije. Pitajte onaj narod koji živi tamo, pitajte Srbe u Republici Srpskoj kako su živeli pod Ešdaunom i onima koji su bili pre njega. Oni su propisivali ko može da se bavi politikom u Republici Srpskoj; oni postavljaju profesore, rektore i dekane; oni kažu da profesor Radomir Lukić ne može da se bavi svojim poslom. Gde su tu garancije Saveta bezbednosti UN?
Moramo da kažemo da Srbi iz Republike Srpske mrze Bosnu i Hercegovinu. Borili su se protiv Bosne i Hercegovine, ginuli u tom ratu, ostali bez kuća, ostali bez porodica, trajni invalidi, i šta se sada dešava? Sada ih teraju da žive, ponovo kažu mogu Srbi da žive u toj multietničkoj Bosni i Hercegovini. To isto nemamo pravo ni kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Neće da kažu da Šiptari na Kosovu i Metohiji mogu da žive zajedno u Republici Srbiji, sa Kosovom i Metohijom kao sastavnim delom Republike Srbije.
Sa druge strane, pre mesec dana bila je akcija UNMIK-a i KFOR-a u selu Prekaze, oni su tamo morali da odu sa tenkovima i helikopterima. To je ono što mora da se traži od međunarodne zajednice, pre svega razoružanje svih formacija, osim međunarodnih, koje su dovoljne da nose oružje na Kosovu i Metohiji.
Pošto slavim danas krsnu slavu, želela bih svim pravoslavnim vernicima da čestitam, onima koji slave Svetog Arhangela: neka vam je srećna slava i neka je svima nama Bog na pomoći.

Dame i gospodo, član 4. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu odnosi se na sredstva za pokriće izdataka budžeta AP Vojvodine za 2006. godinu i kaže se da se ta sredstva obezbeđuju iz dela prihoda od poreza na dohodak građana, poreza na zarade u visini od 18% od iznosa ostvarenog na teritoriji AP Vojvodine, dela prihoda od poreza na dobit preduzeća u visini od 42,7% od iznosa ostvarenog na teritoriji AP Vojvodine, transfernih sredstava prenetih iz budžeta u iznosu od 15 milijardi 505 miliona i 910 hiljada dinara, a i ostalih prihoda ostvarenih na teritoriji AP Vojvodine.
Amandman, koji je u ime poslaničke grupe SRS podneo narodni poslanik Srđo Komazec, predviđa da se u članu 4. stavu 1. ova alineja 4. briše, a to su ovi prihodi ostvareni na teritoriji AP Vojvodine. Zašto mislimo da bi bilo dobro da se ovaj deo člana briše?
Zato što Narodna skupština ne treba da određuje svojim budžetom prihode koje ostvaruje AP Vojvodina iz svojih izvora, a pogotovo što u Predlogu budžeta nije postavljena gornja granica iznosa i nisu precizno navedeni izvori prihoda.
Dakle, ovde je samo nešto napisano da bi bilo napisano, a u suštini ne znači ništa, kao što ništa ne znači ni obrazloženje, koje je na pola stranice Vlada napisala zbog čega ne prihvata amandman Srđe Komazeca.
Dakle, nije nas Vlada ubedila da amandman ne treba da se odbije. Mi iz SRS, naravno, i dalje mislimo da je neophodno da se ovaj amandman prihvati i očekujemo da će u danu za glasanje to da urade narodni poslanici, s obzirom da ministar očigledno nije dobro shvatio našu nameru da poboljšamo tekst zakona o budžetu.

Dame i gospodo, u 13,00 časova smo završili prepodnevno zasedanje Skupštine i nije to bilo tako davno da bi oni koji su ovde i oni koji su nas gledali znali zbog čega je to učinjeno. Vi, gospodine predsedniče, ceo dan pokušavate da nam kažete da nećete da iznosite političke stavove, ali morate da kažete ono što jeste tačno. Dva sata prepodnevnog dela zasedanja potrošena su na povrede Poslovnika, repliciranje na tu temu itd.
Suština, barem onoga što je dolazilo iz redova SRS, jeste to da mi smatramo da je nedopustivo da Skupština raspravlja o zakonu o budžetu za 2006. godinu u pojedinostima u odsustvu predstavnika Vlade Republike Srbije. To je bio razlog zbog čega je data pauza u 13,00 časova, umesto uobičajeno, dakle, ne obavezno, nego uobičajeno, u 14,00 časova.
Pitam: šta se to promenilo od 13,00 do 14,20 časova? I dalje nemamo predstavnike Vlade u parlamentu i dalje ćemo da govorimo o amandmanima. Imamo nekakvo nebulozno obrazloženje Vlade Republike Srbije, gde za tri-četiri amandmana imamo obrazloženje: amandman se ne prihvata kao onaj na član onaj, onaj na član onaj. Dakle, vrlo neozbiljan pristup Vlade Republike Srbije prema amandmanima, prema narodnim poslanicima, a u krajnjem slučaju prema građanima Srbije, koji su birali sve nas i doveli nas u ovaj parlament.
Dakle, mi i dalje insistiramo da se predstavnici Vlade i Vlada Republike Srbije uzmu u pamet, da shvate da je ovo najvažniji posao, da danas raspravljamo o tome koliko para građanima Srbije se namerava uzeti iz džepova, na koji način i gde će te pare da se potroše, koliko će od toga iz džepova građana da dobije Narodna kancelarija Borisa Tadića i onaj tamo Đilas, koliko će da dobiju kojekakve nevladine organizacije, koliko ste predvideli, a niste, za razvoj proizvodnje, pokretanje proizvodnje.
Pokušavamo da vas ubedimo da prihvatite neke amandmane, da bar nešto napravimo od ovog budžeta koji je predviđen. Sve to radimo ovde, u prisustvu vrlo malog broja poslanika. Još gore, bez prisustva predstavnika Vlade Republike Srbije. Čuli smo gde je ministar Dinkić, Labus. Ako nikoga nema, neka dođe Vojislav Koštunica, on je predsednik Vlade, on može da kaže, možda njega možemo da ubedimo, možda on još uvek ne učestvuje u toj ekonomskoj izdaji zemlje, poput Labusa i Dinkića, koji otvaraju Merkure po Srbiji itd.
Dakle, gospodine predsedniče, uvažili ste pre podne zahteve poslanika da prekinete sednicu dok ne budu prisutni u sali predstavnici Vlade Republike Srbije.
Molim vas, vodite računa o dostojanstvu Narodne skupštine, vodite računa o tome kakav utisak iz ove sale upućujemo građanima Srbije.
Neozbiljno je da narodni poslanici pričaju o amandmanima, koga mi ubeđujemo ako nema predstavnika Vlade. Naš rad se svodi na "mlaćenje prazne slame". Mi srpski radikali smo suviše ozbiljni za takav rad, za takav vaš odnos prema parlamentu, prema građanima Srbije. Molim vas, ako niste u stanju da obezbedite prisustvo predstavnika Vlade, da se lepo raziđemo, pa kada Vlada bude imala vremena, kada se udostoji, neka dođu i da nastavimo da pričamo o budžetu Republike Srbije.

Juče ste nam, ministre, sat i po vremena ovde govorili  o zamišljenom budžetu zemlje dembelije, a očekivali smo, na dnevnom redu je budžet Republike Srbije za 2006. godinu, da nam malo pričate o tome kako će građani Srbije da prežive još jedan vaš budžet.
Kažete – do sada ste pet puta obrazlagali budžet, a dve godine ste ministar. Sama činjenica da ste tri puta obrazlagali rebalans budžeta, govori o tome koliko ste dobar tvorac budžeta. Još ste rekli da ste vi prvi put lično zadovoljni. E, to je ono što nas brine, to što ste vi zadovoljni, bojim se da znači da će građani Srbije biti jako nezadovoljni realizacijom ovog budžeta.
Toliko toga ste juče ovde ispričali, pa sam pokušala da evidentiram neke najkarakterističnije stvari da pokušam da ih prokomentarišem.
Kažete da su ciljevi ovog budžeta obaranje inflacije, nastavak strukturnih reformi i povećanje izvoza. Nisam uspela da zapišem, rekli ste još dve stvari.
Ovi ciljevi su zaista na mestu. Ne znam koji bi to poslanik i koji bi građanin Srbije rekao da ima nešto protiv ciljeva koje ste izneli.
Ali, stvari govore nešto sasvim drugačije. Vi ste do pre nekoliko dana pričali da lažu ekonomisti, Vi i Vaš partijski prijatelj Jelašić, koji pričaju o nekoj dvocifrenoj inflacije za ovu godinu, a sada je sami priznajete. Kolika će stvarno biti inflacija, odnosno kolika bi stvarno bila kada ne bi statistika radila ono što radi, odnosno ispunjavala želje naručilaca, a uostalom to najbolje znaju građani Srbije kroz svakodnevne svoje troškove.
Nastavak strukturnih reformi i povećanje izvoza. Šta ćemo mi to, ministre, da izvozimo kada ništa ne proizvodimo? Zaista, ne razumem koji vam je bio motiv kada dobro znate da ste pozatvarali sve što se zatvoriti moglo, da sada pristižu, to je opet greh onih pre vas koji su rasprodali privredu Srbije, pa su onda tavorila ta razna preduzeća dve godine, sada ističe taj rok od dve godine koliko su po ugovoru bili obavezni da, kao, čuvaju delatnost preduzeća koje su kupili, e sada dolazi do izražaja ono što smo mi pričali tada – da se preduzeća jeftino kupuju samo zbog dobrih lokacija.
I, naravno, svi ti radnici naknadno dobijaju otkaze, jedna tura je dobila otkaze još kada su otkupljena preduzeća, a sada se i ovaj ostatak nalazi na ulici, zato što novi vlasnici, gazde menjaju delatnost; tamo gde je bila, proizvodnja čarapa, prave hotele, baš ih briga za proizvodnju, oni hoće ono od čega će da zarađuju.
Kažete – u toku ove godine izvršena je reforma državnog penzionog fonda, a sledi zdravstveno osiguranje i obrazovanje. Tu sam se sledila. Ako bude reforma zdravstvenog osiguranja i obrazovanja kakva je reforma penzionog fonda, onda stvarno – narode Srbije, neka vam je Bog u pomoći!!! Od ove vlade, od ovog budžeta, od ovog ministra pomoći nemate, naprotiv!!!
Na koji način ćete reformisati zdravstveno osiguranje? Videćemo kada budemo o tome raspravljali, ali je interesantna Vaša ideja o, bar onom što u medijima saznajemo, jer ovo što ste ovde ispričali je sve divno i krasno, na koji način mislite da reformišete obrazovanje?
Da li Vi zaista mislite da u našem obrazovnom sistemu ima mesta za otkaze; da prosvetni radnici strahuju da li će da se zamere direktoru, da li će lepo da mu kažu – dobro jutro ili će malo mrko da ga pogledaju.
Sada direktori već slušajući ovo što Vi najavljujete, što najavljuje Vaš kolega Vuksanović, zloupotrebljavaju to što su direktori, uvode strahovlade po školama i umesto da se prosvetni radnici bave onim što jeste njihov posao, oni moraju da se dodvoravaju direktorima, da rade kako oni kažu, da bi se zaštitili, da bi obezbedili i sačuvali svoja radna mesta.
Onda idu dalje Vaše hvale, ovo zaista ne znam gde ima, možda ste doneli iz Japana! Kod njih je sigurno ovako. Privredni rast najviši u Evropi?!
E sada je problem zbog tog visokog privrednog rasta od 8,6 projektovanog za, ovu, narednu godinu, a sada je 6,1% – nastaje inflatorni udar.
Dalje, kažete, rekordan rast inostranih investicija. Gde li su, ovaj narod u Srbiji za njih ne zna, jer da ima tih investicija i da je to nekakav rekord, onda bi valjda bio smanjen broj nezaposlenih. Valjda taj neko ko investira pravi neku fabriku, valjda mora i da zaposli nekoga u toj fabrici. To građani Srbije ne znaju.
Kažete, povećana štednja na dve milijarde evra. Možda je to tačno, ali zašto ne kažete da se u tu štednju uračunavaju depoziti pri otvaranju, uzimanju kreditnih kartica. Zašto ne kažete da su tu depoziti koji se ulažu za podizanje potrošačkih kredita, pa izdvojite to da vidite kolika je stvarna štednja. Naravno, vi sve to dobro znate, ali lepo zvuči kada pričate.
Kažete, suficit u proizvodnji, ovo je stvarno, prehrambenih, odevnih i predmeta od krzna. Koja to naša sada tekstilna fabrika radi, a pogotovu koja izvozi?
Ministre Dinkiću, dajte malo, pa budite realni!!
Dalje, kažete, ministre, da smo sada u uzlaznom privrednom ciklusu. Valjda u uzlaznom privrednom ciklusu treba ljudi da se zapošljavaju, a ne da i dalje ostaju bez posla, treba da rastu realno plate, a ne da kupovna moć građana opada. Govorile su moje kolege šta znači povećana kupovna moć i šta znače troškovi u septembru, šta znači trošenje kredita. Ove godine su građani iskoristili ove vrlo skupe i nepovoljne kredite, potrošačke, pa onda te kredite troše za svoje svakodnevne potrebe!! Već od iduće godine će biti problem i sa vraćanjem kredita i sa podmirivanjem ovih redovnih troškova.
Kažete, osnovne karakteristike budžeta su smanjivanje javne potrošnje, bitno veće javne investicije, znatno veći razvojni deo budžeta.
Zaista lepo zvuči, ali je trebalo da kažete, nadam se da ćete to ipak da kažete, šta zaista znači smanjivanje javne potrošnje –udovoljavanje zahtevima MMF: smanjivanje penzija, pretnja otkazima u zdravstvu, obrazovanju, u pravosuđu i ako je to ono što je vaš cilj i vaša namera, onda hvala, ali Srbiji to ne treba.
Bitno veće javne investicije, to ste samo napomenuli, niste nijednu naveli i bilo bi lepo da vidimo koje su to bitno veće javne investicije.
Dalje ste rekli, jedna od osnovnih karakteristika budžeta, znatno veći razvojni deo budžeta, a to je pravljenje bazena na Banjici. Neverovatno!
Gospodine ministre, ovo što ste nam predstavili kao budžet, niti je razvojni, niti je socijalni, niti je reformski. Ovo je nešto što će da se potroši do juna ili jula meseca, pa ćemo onda, gospodo kolege poslanici, imati rebalans budžeta, pa ćemo opet da povećavamo iznose i to je suština budžeta Mlađana Dinkića.
Hvalite se velikom budžetskom rezervom, hvalite se suficitom. Čuli ste od kolega šta to u stvari znači. Veliku budžetsku rezervu, zapravo, izvlačite iz budžetskog suficita, odnosno iz kredita i zaduženja. A zašto ste vi predvideli tako veliku budžetsku rezervu? Da se Vlasi ne dosete; sada će Mlađan Dinkić da raspoređuje pare naroda Srbije, pa onda nije predvideo u budžetu one "borkinje" za ljudska prava, to su ona Kandić, Vučo, (Vučo reče da su one ''borkinje'' za ljudska prava) i nije njih predvideo, ali će zato da im daje parice iz budžetske rezerve, pa onda to građani neće znati.
Nije predvideo ovde kod troškova ''manekena'' Srbije, predsednik Republike, ukupno 122 miliona 946 hiljada – građani Srbije koštaće vas predsednik DS, koji se lažno predstavlja kao predsednik svih građana Srbije, nije predviđena Narodna kancelarija, zato što ste, ministre, očekivali da ćemo mi svim oružjem da napadnemo Narodnu kancelariju, a i zato što vi znate, pretpostavljam, da Narodna kancelarija nema utemeljenje u Ustavu, ni u jednom pozitivnom zakonskom propisu.
Boris Tadić nikako nije smeo da formira Narodnu kancelariju, a pogotovu sada po svim mesnim zajednicama postoje narodne kancelarije Borisa Tadića. Zato ćete vi i Narodnu kancelariju da plaćate iz velike budžetske rezerve, a u obrazloženju budžeta, dakle, u razdelu 2 govori se o predsedniku Republike i ukupnom trošku od 122 miliona 946 hiljada dinara za troškove predsednika Republike i tu se ne spominje Narodna kancelarija.
U obrazloženju na str. 120. i 121. kod predsednika Republike, razdeo 2 u stavu 2. se kaže: ''U okviru ovog razdela planirana su sredstva za obavljanje funkcije predsednika, odnosno Generalnog sekretarijata predsednika Republike Srbije, kao i za rad Narodne kancelarije''.
Ministre Dinkiću, voleli bismo da znamo koliko je to para, konkretno, za rad Narodne kancelarije.
U poslednjem stavu na ovoj strani (koji se završava na narednoj strani 122.) kaže se: ''U okviru sredstava za tekuće popravke i održavanje izvršavaju se rashodi popravki i održavanja objekta na Andrićevom vencu broj 1, u kojem se nalazi sedište Generalnog sekretarijata (ali nije, to je sedište predsednika Republike, pa i generalnog sekretarijata), održavanje i čišćenje mermera, parketa, tepiha, zavesa, mebla i drugo''. A izostavili ste ogledala, pošto je Tadić na sve zidove stavio ogledala da može da se ogleda, kao i izdaci na ime tekućih popravki i održavanje prostorija Narodne kancelarije.
Dakle, opet Narodna kancelarija sakrivena, a mi hoćemo da građani Srbije znaju koliko će da plate Narodnu kancelariju i onog Đilasa i koliko će da plate "borkinje" za ljudska prava.
Bilo bi dobro, ministre, da ste nam rekli, kada ste pričali o tome kako će građani Srbije dobro da žive u 2006. godini (rekli ste da je 2005. godina, poslednja godina, kako vi tzv. reformisti volite da kažete, te teške tranzicije, bolne tranzicije, dakle, sledi nam godina u kojoj će teći med i mleko), ali niste nam rekli – kolike će biti stvarno penzije, koliko će biti plate prosvetnih radnika, koliko će biti plate zdravstvenih radnika, koliko će biti plate zaposlenih u pravosuđu. To se očekuje od vas, to se očekuje od ovog parlamenta.
Objasnili ste sinoć da plate u zdravstvu, čini mi se, mogu da se povećavaju za 9 procenata. Nisam to zapisala, ali čini mi se toliko, što nije mnogo, ni bitno, ali bitno je ono što se krije iza toga. Biće tolike plate, ako se niko ne primi na posao novi, a ako se neki ljudi otpuste, onda će plate u tom okviru moći da se povećavaju. To se odnosi na sve korisnike budžetskih sredstava.
(Mlađan Dinkić, sa mesta: Samo na lokalne samouprave.)
Samo na lokalnu samoupravu? Shvatila sam juče kada ste govorili da se to odnosi i na zdravstvo, i na pravosuđe, i na prosvetu, jer ste govorili o dobrovoljnim odlascima iz ovih oblasti, pa bi onda to značilo da, ako neko u jednoj školi ima 50 zaposlenih – imaju, recimo, predviđenih milion dinara za plate i direktor otpusti njih 49, njegova plata milion dinara. Ko će da radi i kako će da radi to ne znamo?!
Ovo što ste govorili vezano za stambene kredite, ministre, više puta smo vam govorili, a zaista sam sada ubeđena da vam je jasno da smo bili u pravu. Džabe vam krediti, džabe vam sredstva predviđena za kredite, džabe vam smanjena kamata, može da bude i dva posto, nema građana Srbije koji pri ovakvim uslovima mogu da uzmu kredite. Morate da nađete, evo sada smo dobili zakon o hipoteci. Pričala sam sa vašim kolegom Parivodićem, koji je ovlašćeni predlagač, ni on nema još uvek rešenje, kaže da pokušava da ga nađe.
Mora Vlada, morate kroz neki propis da nam ponudite da se nađe veza između korisnika kredita i buduće nekretnine. Do sada kredit može da uzme samo neko ko već ima nekretninu, jer na nju može da upiše hipoteku. Nemamo mi ništa protiv da neko ko ima stan da uzme kredit da kupi veći stan, neko ko ima stan da uzme kredit da kupi poslovni prostor i obrnuto. Nemamo ništa protiv, ali to nije ono što treba građanima Srbije.
Građanima Srbije treba da se omogući da povoljan kredit uzme neko ko nema nikakvu nekretninu, a vi nemate za to i dalje rešenje. Onda nemojte da obmanjujete javnost i da lažnim informacijama građane uljuljkavate, da kažete – možete da dobijete kredite.
Pa onda građanin ode, sakuplja tamo gomilu dokumentacije i kaže - sve je to u redu, a sada samo dajte nekretninu na koju ćete upisati hipoteku. Dakle, vidite, pokušajte da pomognete ministru Parivodiću da nađete rešenje za ovo.
Vidite, dame i gospodo, deo ovog budžeta predviđen je za ono protiv čega smo se mi iz SRS borili od kada je ova nova Vlada nama predlagač zakona, jer ona prethodna je sve ovo radila ali kroz uredbe, a ova nova preko skupštinske većine kroz zakone.
Veliki deo sredstava je predviđeno za razne agencije, komisije, direkcije, uprave itd, a mi nemamo predstavu šta oni stvarno rade. Znamo mi šta je po zakonu predviđeno, šta ko od njih radi, ali šta zaista rade – to mislim da niko u zemlji Srbiji ne zna?! Onda vam se neki bune, pa se javljaju po medijima.
Naravno, nemam nameru ni njih da štitim, jer ni oni nisu ništa uradili, znate dobro na koga se to odnosi, jer da rade bar te agencije, koje građani Srbije plaćaju, ne samo agencije, razne komisije, uprave, ne znam kako se sve već ne zovu, da rade, onda se sigurno ne bi desilo da vaš, novi prijatelj, Karić, dnevno prima sedam hiljada evra, a od toga je polovina državnih para.
Nisu to pare ''Mobtela'', jer on sam kaže da mu je plata 250 hiljada evra. To znači da dnevno Bogoljub Karić dobija 7 hiljada evra. Pola od toga je državnih para. Ministar Dinkić se izgleda iznervirao što sam rekla da je Bogoljub Karić njegov prijatelj.
Činjenica je da jeste. Znamo i ko je putovao u Japan da vas pomiri, gospodine Dinkiću. Znamo da ste tamo sa Karićem zajedno kupovali lance i katance i da ste se dogovorili da ćete vi ispred njega da idete da stavljate lance i katance, a on iza vas da obećava da će da ih skida. Završili ste to sa bankama u Srbiji, završavate i sa osiguravajućim društvima.
Pozivam narodne poslanike da shvate ozbiljno sve naše primedbe, da pročitaju budžet, da ne slušaju ono što je juče Dinkić ovde ispričao o željama njegovim i ono što je saznao u Japanu, kako se lepo i dobro živi.
Nemojte da podržite ovaj budžet, neka ga gospodin ministar vrati, neka ga još jedanput dobro pregleda i neka zaista konačno dobijemo budžet od koga će građani Srbije imati nekakve koristi, a ne samo da im se uzima za sve moguće i za nemoguće, da građani Srbije plaćaju porez na vodu, a da Dinkić plaća narodnu kancelariju Tadićevu i Đilasovu, to je zaista nedopustivo.

Predsednik Parlamenta gubi dobar običaj, a bogami i poslovničku obavezu da raspravljamo o Vladinim predlozima bez ovlašćenog predlagača, odnosno predstavnika.
Imamo jedan zakon koji je trebalo da nam ovde predstavi ministar Bubalo, a kažu on je u Americi. Ne znam kako se namestio baš ovaj zakon sada pošto je ministar Bubalo ovde obećao da nikada više dok je ministar nećemo raspravljati na njegov predlog o izmenama i dopunama zakona, da će svaki put ako to bude trebalo on da uradi celovit, potpuno nov zakon. Ministar da je ovde, morala bih da mu kažem da laže, a sada mu to poručujem, otišao je da se šiša? Moguće je, samo da ga ne ošišaju.
Dakle, danas imamo objedinjenu raspravu o četiri zakona koji nemaju bliskost koja je predviđena Poslovnikom, ni vezu koja je predviđena Poslovnikom Narodne skupštine da bismo mogli da vodimo objedinjenu raspravu o ovim predlozima.
Drugo, onako kako je našim ovim poslovnikom regulisano, zamislite da poslanici SRS imaju 72 sekunde da raspravljaju o ovom paketu, a to znači 18 sekundi po poslaniku za svaki predlog zakona. Ovo je zaista nešto neverovatno, ali dobro, mi smo se kao dobro organizovana poslanička grupa organizovali, rasporedili, pa ćete da čujete šta mi mislimo o svim ovim predlozima.
Fond, odnosno Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije – zašto li se menjao, šta li je bila suština promene ovog zakona, videćete?
Ministar Dinkić reče da je uloga Fonda da se poveća zaposlenost i izvoz, a moje je pitanje, ministre – šta je do sada bilo smetnja? Do sada smo imali Fond, što niste zapošljavali, što ste otpuštali, što ste uvozili, što niste izvozili, što ste gasili proizvodnju, što niste proizvodili?! Dakle, niste imali nikakvu zakonsku smetnju i ne znam šta će ovaj zakon u tome doneti novo.
Ja ću na nekoliko članova, na koje smo mi inače i podneli amandmane, da skrenem pažnju. Pre svega na član 2. koji je veoma opasan, jer on govori o članu 3. osnovnog Zakona. U članu 2, ministre, Vi možda to ne znate, pošto nije ovde Bubalo, vi ste lepo izbrisali Kosovo i Metohiju iz ovog jedinstva Srbije. To je veoma opasno i molim sve narodne poslanike da pročitaju član 2. Predloga, da razmisle da ovako nešto ne bi smelo da prođe.
U članu 3. ste izostavili – govorite o sredstvima za obavljanje poslova Fonda i vrlo je interesantno nama iz SRS kako vam nije palo na pamet da deo sredstava iz privatizacije treba da bude u ovom fondu. Valjda logično da se sredstva iz privatizacije vraćaju u dalji razvoj privrede. Nećete valjda sve što se privatizovalo, makar i onako bagatelno, da potrošite kroz budžet. Trebalo bi da malo povedete računa.
(Velimir Simonović, sa mesta dobacuje.)
Da li ste nešto komentarisali? Čini mi se da ste se javili da govorite.

Nije u redu, vodite računa o Poslovniku.
Dakle, predložili smo da se briše član 4, zato što je, takođe, naš stav, ministre, da Fond još uvek ne može da funkcioniše bez sredstava iz budžeta. To je u nekoliko članova ovog zakona o izmenama i dopunama predviđeno. Mi mislimo da i dalje mora da postoji mogućnost da se delom finansira iz budžeta.
Niste predvideli ni kontrolu korišćenja sredstava iz ovog fonda, a mi smo mislili da bi bilo dobro da to bude pred Narodnom skupštinom i to jedanput godišnje obavezno. Ne znam kako može da funkcioniše ovaj fond bez ikakve kontrole.
U članu 8. je predviđen organ upravljanja fonda. Zamislite ko će biti u organu upravljanja Fonda. Upravni odbor ima predsednika i šest članova, koje po funkciji čine ministri nadležni za privredu, za finansije, za nauku, za kapitalne investicije, za ekonomske odnose sa inostranstvom, za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, ministar nadležan za rad. Ovo je zaista neprimereno. Mogli ste lepo da kažete da je upravni fond vlada, osim onog ministra vera koji je danas ovde sedeo u prepodnevnom delu rasprave.
Dakle, ovo je loš Predlog, mi nećemo glasati za njega i bilo bi dobro da je ovde Bubalo da ga pozovem da ga povuče iz dalje procedure.
Imamo jedan interesantan predlog zakona, koji u stvari pokazuje svu licemernost Vlade Vojislava Koštunice. To je zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa.
Sada ste vi predložili neke kozmetičke promene ovog zakona u članu 1. Onako, dosta neprecizno i sa nekim lošim redosledom ste rekli šta je to delatnost obavljanja ovog fonda. Niste dovoljno precizno naveli ni šta to treba da radi upravni odbor, nadzorni odbor.
Program javnih preduzeća je takođe potpuno neprecizan. To je sve kamuflaža i suština zbog čega ste vi u stvari, zbog čega je nama Vlada predložila izmene ovog zakona. Ne zbog ovog što je u samom Zakonu, nego zbog amandmana 2. Vlade Republike Srbije. Amandman 2 odnosi se na član 5. Kaže se da se posle člana 5. dodaje podnaslov i član 5a,( a onda se ovaj opet odnosi na član 9. osnovnog Zakona) i kaže se da, u javnim preduzećima i preduzećima sa većinskim učešćem državnog kapitala predmet prodaje iznosi najviše 70 posto državnog kapitala koji se privatizuje.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako je Vlada spremna da se poigra sa ovakvim stvarima i da na ovaj način definitivno ekonomski dokrajči Srbiju, a bojim se ne samo ekonomski, onda vas kao narodne predstavnike pozivam da vi budete ozbiljniji i da nikako ne prihvatite ovaj vladin amandman. Vlada je verovatno mislila da se ovaj amandman provuče, onako, neprimećeno.
Poslanici će kao da raspravljaju o Predlogu zakona, niko neće obratiti pažnju, pošto je već postalo uobičajeno da Vlada predloži zakon, pa ga onda uređuje amandmanski, ali vi ste predvideli, gospodo iz Vlade, da strateška dobra, koja nikako ne bi smela da se privatizuju sa više od 49 procenata, privatizujete tako što će neko da ih kupi sa preko 70 posto kapitala i onda Srbija nema ništa od toga.
Jasno je nama da je ovo uvod u prodaju NIS, jasno je nama da je ovo uvod u prodaju i struje i vode, nećemo biti iznenađeni kada vrlo skoro budemo saznali: ''A od kuma'' – elektroenergetski sistem Srbije! Pod ovim uslovima mi iz SRS pozivamo sve poslanike, obraćamo se javnosti Srbije da skrenemo pažnju na ovu veliku opasnost koja se nad Srbijom nadvija ovim amandmanom Vlade Republike Srbije! Nadam se da će narodni poslanici biti ozbiljniji od Vlade koju su birali i da neće glasati za ovaj amandman.
Imamo ovde i Predlog zakona o sprečavanju pranja novca. Ovo vam je priča o zecu i kupusu. Ko li je u ovoj vladi u stanju da spreči pranje novca, to je zaista posebna priča i posebno pitanje, pogotovo kada se vidi na koji način ste predvideli formiranje komisije za sprečavanje pranja novca.
Niste uopšte predvideli da to bude samostalna komisija, odgovorna samo Skupštini Srbije. Niste predvideli da članovi komisije ne mogu da budu krvni srodnici. Niste predvideli da članovi komisije ne smeju da budu krivično osuđeni zbog nekih krivičnih dela bliskih za obavljanje ovog posla. Niste predvideli ni koju stručnu spremu treba da ima član komisije. Niste predvideli da treba da ima opštu radnu sposobnost. Prosto neverovatno sa čim i sa kim se vi, gospodo iz Vlade, igrate.
Da li vi želite da i ovom komisijom, kao i nekim komisijama koje ste do sada formirali, pokušate da pod tepih sakrijete mnoge afere koje diče ove dične vlade od 2000. godine do dana današnjeg. A mnogo je novca oprano u tom vremenu i vi to dobro znate. I "Gorenje" mašina naravno.
Ja vas pitam šta ćemo sa onim opranim novcem, šta ćemo sa vašim prijateljima Hamovićem i Lazarevićem? Šta ćemo sa vašim novim prijateljem Karićem i sa njegovih sedam hiljada evra dnevno iz ''Mobtela''? Pola od toga su državne pare. Šta ćemo sa finansiranjem Narodne kancelarije, jedne neustavne, nezakonite pojave, kako da je finansiramo iz budžeta? I to je pranje novca.
Šta ćemo sa onim novcem što opra Marija Rašeta na aerodromu, kupujući onaj fikus od 65 hiljada, kašičice za 650 dinara itd? Dakle, opet pokušavate da zamajavate narod pričom o nekakvim komisijama, a bolje bi vam bilo da ne utičete na pravosudne organe, na organe gonjenja, na tužilaštva i da ih pustite da rade svoj posao.
Potpuno razumem nervozu nekih narodnih poslanika, možda se plaše da će biti ispitivano pranje novca stranaka koje su davale nekim poslanicima za prelazak iz stranke u stranku. Možda i to dođe pod udar.
Na kraju, imamo Predlog zakona o bankama. Mi srpski radikali smo pokazali svoj odnos prema ovom zakonu, na način kako inače radimo kad Vlada pokuša da nam podmetne nešto kao što je ovaj zakon.
Podsetiću vas da smo Predlog zakona o bankama dobili u poslaničke kancelarije u petak, posle 18,00 časova, da je to urađeno da bismo bili onemogućeni da valjano pripremimo i diskusije o ovom zakonu i amandmane, jer imamo dosta primedbi na ovaj zakon. Mi smo zato napisali amandmane na sve članove, predložili da se svaki član pojedinačno briše, kako bismo mogli da objasnimo šta mi u stvari mislimo i o zakonu u celini i o zakonu u pojedinostima.
Ipak moram da kažem, izazvana i prozvana uvodnim izlaganjem ministra Dinkića, mnogo lepo priča o bankama, kao da su građani Srbije zaboravili onaj januar 2002. godine, kad Mlađan Dinkić uništi četiri najveće srpske banke, kad uvede razne belosvetske banke u Srbiju. Onda nam se hvali kako je štednja 2 milijarde i 80 miliona.
Pitam, ono što sam pitala i jutros, Mlađana Dinkića da nam kaže, pošto ovde hvali ''Komercijalnu banku'', da ima 40 miliona evra štednje u toj banci. Ministre, da li znate koliko je ''Komercijalna banka'' izdala rivolving kartica, pošto je depozit kod njih za te kartice 300 evra, a to je takođe deo štednje, kao što je deo štednje depozit za potrošačke kredite koje građani Srbije uzimaju?
Dakle, nemojte da obmanjujete javnost Srbije i da kažete da su te 2 milijarde ona prava štednja, ono što je građanima ostalo – od ovako "velikih" plata, pa mogu da uštede.
Nažalost, građani ne mogu da sastave kraj s krajem, a kamoli da štede. Može jedan broj, a to su ovi vama bliski po raznim osnovama. Oni verovatno štede i mogu da štede, ali ovaj parlament i Vlada Srbije bi trebalo da radi u interesu svih građana Srbije, a ne samo jednog dela, odnosno jednog sloja građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, pored poslovničke obaveze predsednika Skupštine kada je u pitanju utvrđivanje dnevnog reda, pa na dnevni red stavi i predlog SRS, naše poslaničke grupe, da se raspravlja o opozivu Borisa Tadića, predsednika DS, koji se lažno predstavlja da je predsednik svih građana Srbije, bilo bi jednostavno korektno, pre nego što raspravljamo o njegovom predlogu za izbor sudija Ustavnog suda, da smo raščistili ovaj predlog srpskih  radikala. Da vidimo da li imamo većinu za inicijativu da se krene sa opozivom Borisa Tadića. Jer, ako je to tako, onda je besmislen ovaj njegov predlog za izbor sudija Ustavnog suda.
Zbog čega je to Predrag Marković popustio, ne znam, ali očigledno da ni ovakav kakav je Poslovnik Narodne skupštine u ovoj skupštini se ne primenjuje i ne važi.
Imali smo mi od 2000. godine do danas razne interesantne tekovine takozvane demokratije; zaklinjanja na pravnu državu, zaklinjanja na funkcionisanje sistema, na jačanje institucija. Sa druge strane, imali smo nešto što je, valjda, nezabeleženo ni u jednoj iole ozbiljnoj pravnoj državi, da Srbija funkcioniše (ako se može reći da funkcioniše) godinu i po dana bez Ustavnog suda.
Dakle, nama se dešavaju neke stvari koje skupštinska većina, i sada i ona prošla, kao i mediji, stavljaju u zapećak, da građani Srbije nisu u prilici da se upoznaju sa tako važnim stvarima u funkcionisanju države Srbije.
Nije to jedina tekovina demokratije koja je veoma negativna u odnosu na građane Srbije. Zašto je tako, kada je u pitanju nepostojanje Ustavnog suda?
Znamo dobro šta se dešavalo u ovih pet godina. Koliko je bilo neustavnih odluka i zakona donetih u ovom parlamentu. Doduše, više u onom prethodnom sazivu, ali je bilo tada moguće donositi neustavne zakone, zato što je tadašnja skupštinska većina znala da nema Ustavni sud, da nema ko da ocenjuje ustavnost i zakonitost i onda su radili šta god kome padne na pamet.
Onda je bilo moguće da se glasa na daljinski, da se glasa bez prisustva poslanika u sali, onda je bilo moguće i da neko ko je ministar kaže da treba vratiti smrtnu kaznu na 15 minuta, valjda da on poubija koga misli da treba da ubije, onda su bile moguće razne krađe u ovom parlamentu na razne načina.
Jednostavno, dešavalo se svašta, nismo ličili na pravnu državu. Nažalost, i danas smo daleko od pravne države.
SRS je podnela mnogo inicijativa za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti raznih akata, uglavnom zakona donetih u ovom parlamentu. Kod Ustavnog suda su se dešavale vrlo čudne stvari.
Recimo, za neki zakon, prvo, ako je inicijativa SRS u pitanju po dve godine Ustavnom sudu ne pada na pamet da raspravlja o toj inicijativi.
Ako je potrebno da se, što je u skladu sa zakonom i sa Ustavom, vodi javna rasprava o toj inicijativi, SRS bude obaveštena da će nekog dana u nekoliko sati da se održi ta javna rasprava. I, dan pre toga se dobija telegramsko obaveštenje da javne rasprave neće biti.
Kada se, ipak, desi, uz još neke inicijative, proglasi neki zakon ili deo zakona neustavnim, onda u preambuli odluke Ustavnog suda stoji da je to na inicijativu ove grupe građana, one grupe građana, ovog preduzeća, onog, nigde nema SRS. A, SRS je inicirala preko 90% zahteva za utvrđivanje ustavnosti određenih zakona koji su zaista proglašeni neustavnim.
Imali smo interesantan zahtev kada je u pitanju zloupotreba od strane bivšeg predsednika Skupštine Nataše Kandić, koja je reketirala narodne poslanike, koja je uzimala... Mićić, šta sam rekla – iste su, nije velika greška, jedino, srećom, ona nije bila baš u Skupštini...dakle, reketirala je narodne poslanike i Ustavni sud, koji je, naravno, tada podržavao ideju Nataše Mićić, nije rekao da je takva odredba neustavna. Neke druge odredbe je, doduše, proglasio neustavnim.
Kada je u pitanju ono što se danas dešava u Skupštini Srbije, ne može da se propusti, a da ne kažemo da je isključiva i direktna odgovornost Ustavnog suda Srbije, Vučetića, što je od ovog parlamenta napravljena buvlja pijaca. To je tada rađeno, kada su u jednom momentu sudije Čiplić i Vučetić imali isti stav koji je odgovarao tadašnjoj skupštinskoj većini DS – Borisa Tadića.
Kada je njima odgovaralo da isteruju iz Parlamenta koga hoće, da dovode koga hoće, tada je doneta takva odluka – da su poslanici vlasnici svojih mandata, što je potpuno nelogično i van pameti. Kao pravnik tvrdim, da to nije dobra odluka, bez obzira što je to odluka Ustavnog suda. Naravno, sa druge strane, znam da ta odluka mora da se poštuje i poštujem je dokle god se ne donese neki zakon koji će takvu glupost da anulira.
Dakle, odluka – da poslanik koji je biran sa poslaničke liste neke stranke može biti vlasnik svog mandata, da on izađe i da kaže da je za njega glasalo 10, 12, 15, 18 hiljada građana, potpuna je nebuloza. Ko je taj poslanik u ovom parlamentu koji može da kaže da je baš za njega glasalo 18 hiljada ljudi?!
Naravno, glasove su dobile političke stranke i koalicije. To je greh Ustavnog suda Srbije, naglašavam, iz vremena kada su Čiplić i Vučetić imali isti politički stav. Ali je bilo i nekih situacija, Čiplić, kao eksponirani funkcioner DS, a Vučetić, funkcioner G17 plus, kada se te stranke nisu slagale na političkoj sceni, onda su i ove sudije imale potpuno različite stavove.
Podsetiću vas, kada su proglašene neustavnim neke odredbe zakona, onog čuvenog ekstraprofita: izađe Vučetić na jednoj televiziji i objašnjava razloge zašto je to stavljeno van snage, zašto je neustavno, pa okrenete drugi kanal koji drži DS pod kontrolom, tamo imate Čiplića koji govori potpuno drugu priču, kao da nisu sedeli u istom sudu, kao da se ne radi o istoj odluci.
Zašto je još Vučetić doneo svojevremeno takvu odluku, da se vratim kratko, najsramniju odluku Ustavnog suda, koja se odnosi na narodne poslanike kao vlasnike mandata i na omogućavanje trgovine i, ponavljam, buvlje pijace, u ovom parlamentu?
Sada se mnogo o tome priča, a u prošlom sazivu kada smo mi, srpski radikali, o tome govorili, to se nekako stavljalo po strani i ostalo je maltene tajna za građane Srbije, da je prvi greh otimanja mandata u onom prošlom sazivu bio od strane G17 i SPO-a. G17 nije ni bio stranka tada kada su bili izbori, a posle toga su kupovinom imali poslanika u ovom parlamentu.
SPO nije prošao cenzus, ali su takođe kupovinom imali poslanika u ovom parlamentu. Dakle, to je stara priča sa istim korenima, korenima u odlukama sudije Vučetića i njegovog Ustavnog suda.
Šta nam danas Boris Tadić piše. Naravno, opet smo danas bez kompletnog sastava Ustavnog suda, a to faktički znači bez Ustavnog suda, i onda imamo ovaj potpuno nebulozan predlog.
Juče je gospodin Krasić pročitao ovo što nam kao ''poštovanima'' piše ovaj predsednik DS, koji se lažno predstavlja kao predsednik svih građana Srbije, i onda smo dobili nemušto objašnjenje predsednika Skupštine.
Sada ću opet da pročitam šta nam kaže Boris Tadić. On, na osnovu člana 83. tačka 2. Ustava Republike Srbije, Narodnoj skupštini Republike Srbije predlaže za sudije Ustavnog suda Svetislavu Bulajić i Dragicu Marjanović. ''Smatram da ovi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete na osnovu kojih će dostojno obavljati funkcije na koje sam ih predložio''.
Onda kaže: ''Narodna skupština Republike Srbije je, na sednici održanoj 22. juna 2005. godine, donela Odluku o prestanku funkcije sudiji Ustavnog suda Republike Srbije, dr Srđanu Đorđeviću, sa 30. septembrom 2005. godine.
Vodeći računa o činjenici da bi novoizabrani sudija mogao da stupi na dužnost tek od 1. oktobra 2005. godine, obaveštavam Vas da ću kandidata predložiti blagovremeno, kako bi Ustavni sud mogao da od 1. oktobra 2005. godine radi u punom sastavu'', a danas je 15. novembar.
Meni zaista ostaje nejasno, pošto ste vi u kohabitaciji, da li ćete poslušati Borisa Tadića i prihvatiti ovaj njegov predlog. Meni ostaje nejasno, i kada izaberete, da li Ustavnom sudu i dalje nedostaje jedan sudija.
Po ovome što ovde piše – nedostaje. Po onome što kaže Predrag Marković, ali pošto on dobro komunicira sa Tadićem, sećate se onog Zakona o radu i fine komunikacije, pa može i ovako i onako, to se začas falsifikuje, nebitno šta ovde Narodna skupština kaže i kakve se odluke i zaključci donesu.
Sada imamo ovde dva konkretna predloga. Jedan predlog je za Svetislavu Bulajić i njena biografija je ovde na tri-četiri strane napisana, onako naširoko. Imamo samo kratko, na jednoj strani, biografiju Dragice Marjanović.
Sada, po logici stvari, pošto je ova prva, Bulajić, rođena 1964. godine, a Dragica Marjanović 1943, bilo bi logično da ima više podataka iz biografije ova što treba skoro da ide u penziju, ali ne znam zašto je to Boris Tadić ovako izabrao.
Ova gospođa, Dragica Marjanović, ima 62 godine i 38, već 39 godina radnog iskustva. Po ovom vašem strašnom Zakonu o penzionisanju ona za godinu dana, dve najviše, ispunjava sve uslove po oba kriterijuma, odnosno ne više da može da bira, nego mora da ide u penziju.
Zašto bismo mi danas birali sudiju Ustavnog suda koji će za godinu dana da ide u penziju, da mi ponovo ovde imamo raspravu na istu temu i da nas opet Boris Tadić, ako do tada ne bude opozvan ili ne budu neki vanredni izbori, ako do tada on bude predsednik Srbije – mi ćemo ponovo biti bez Ustavnog suda onoliko koliko njemu odgovara.
Mislim da je to nedopustivo i zaista poslanici koji imaju nameru da glasaju o ovome moraju da povedu računa da, ipak, budemo ozbiljni kod glasanja i kod izbora.
Ustavni sud je najviša pravosudna funkcija u Srbiji i zaista bi trebalo na taj način i da se gleda kada se glasa i raspravlja o ovim predlozima. Namerno blokira Tadić Ustavni sud, to nije tajna, ali, očigledno da ga u toj namernoj nameri podržava Koštuničina većina u Skupštini.
Dakle, tako se odvija kohabitacija. Nema kohabitacije kada treba da se dogovore o tome da se ovom parlamentu dostavi platforma o rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Tu ne mogu da se slože. A kada se blokira Ustavni sud, onda se fantastično slažu Koštunica i ''maneken'' Tadić.
Dakle, koji je drugi predlog Borisa Tadića? Gospođa Svetislava Bulajić. Gospođa je rođena 1964. godine i sada, ovde, rekoh, na tri strane svašta o njoj ima: i znanje jezika, i radno iskustvo i ostala angažovanja, izabrane publikacije, knjige itd.
Ali ima nešto što Boris Tadić nije napisao, a to je da je gospođa Svetislava Bulajić, koja ima 41 godinu, u generaciji bivših studenata, a sada profesora vanrednih i redovnih na Pravnom fakultetu, ona jedina iz generacije još uvek asistent i nalik na Mlađu Dinkića, a sve njene kolege iz generacije su ili vanredni ili redovni profesori Pravnog fakulteta, kao Gordana Ilić-Popov, redovan profesor, a generacija su.
Zašto je ova gospođa Bulajić primljena, svojevremeno, na Pravni fakultet? Primio je prof. Pavle Nikolić. On je u to vreme bio najstariji profesor na katedri i najuticajniji. Šta mislite zašto je primio?
Zato što je gospođa u to vreme bila njegova rođena snajka, žena rođenog sina. To je istina. Samo se vi mrštite i usput listajte šarene novine, imate tu šta da vidite, ali pratite ipak ovo što mi pričamo.
Dakle, zašto je sada Boris Tadić predlaže? Zato što ne može još dugo, gospođa, da bude magistar i da bude asistent. Onda bi bilo lepo da se smesti na neku zvučnu funkciju, gde će raditi onoliko koliko Tadić i DS od nje traže, gde će praviti društvo funkcioneru DS, Čipliću, i divota jedna.
A što Srbija i dalje neće imati Ustavni sud, koji zaista vodi računa o ustavnosti, koji zaista vodi računa o pravnom sistemu?
I vi svi koji se smeškate na ovu moju diskusiju i naše diskusije ove vrste, samo da vas podsetim na trgovinu u ovom parlamentu, koja je ishod odluke Ustavnog suda Srbije. Da li vi koji se smeškate to podržavate?
Videli smo to i juče, videćemo verovatno i kod nekih narednih glasanja, ali o tome se drage kolege odgovara pred građanima Srbije. Zbog toga ćete odgovarati i vi iz skupštinske većine na nekim narednim izborima.
Zbog toga će odgovarati i ''maneken'' Tadić; pitaće ga građani jednog dana koliko je para potrošio za ona ogledala na kojima se ogleda svaki dan u Predsedništvu Srbije. Bilo bi mu bolje da se pozabavi svojim ustavnim ovlašćenjima, da se ne meša u posao SPC, da ne otvara Narodnu kancelariju sa mesnim kancelarijama širom Srbije, o trošku građana Srbije.
O tome ćemo govoriti kada bude budžet, kada obelodanimo građanima Srbije koliko je Mlađa Dinkić predvideo para za neustavnu Narodnu kancelariju, dakle, da se bavi svojim poslom, onim što mu je ustavno ovlašćenje.
Jeste ustavno ovlašćenje Borisa Tadića da nam predloži kandidate za Ustavni sud. Ne sporimo mu ovlašćenja, ali mu sporimo i osporavamo predloge.

Zbunjeni ste, gospodine predsedniče, kao i skupštinska većina još od sinoć, jer smo vam pomrsili račune. Niste predvideli da ćete morati i danas da se okupite u broju od 126, niste očekivali da ćemo raspravljati o predlogu Borisa Tadića, manekena, o sudijama Ustavnog suda, ali priznajte bar da je dobro što smo krenuli u tu raspravu, jer da nije bilo onoga na šta smo vam mi skrenuli pažnju, vi biste verovatno izabrali i onu gospođu snajku za sudiju Ustavnog suda, tako da, kada god mi učestvujemo u raspravi, to zaista ima smisla i to je argumentovano.
Sada sam se javila konkretno zbog člana 140. Poslovnika i zbog predloga za zajednički načelni pretres.
Prvo je uopšte sumnjivo, mi smo, znate, dobili 7. novembra saziv za Petu sednicu Drugog redovnog zasedanja, a 11. novembra posle 18,00 časova u poslaničke klubove dostavljen je Predlog zakona o bankama, i sada ovde imamo predlog o zajedničkom načelnom pretresu četiri zakona. Ali, zamislite šta se kaže, Predlog zakona u bankama, ukoliko Narodna skupština prihvati predlog da se Predlog zakona po hitnom postupku stavi na dnevni red sednice kao peta tačka dnevnog reda.
Dakle, ovo je prosto neverovatno, a pogotovo je neverovatno da imamo predlog za spajanje. Mi, dakle, imamo na dnevnom redu devet tačaka, a faktički rasprava će se voditi samo o tri grupe vladinih predloga, što je nedopustivo.
Moram da vas podsetim na vrlo restriktivan Poslovnik, po kojem narodni poslanici imaju veoma ograničeno vreme da govore o nekom predlogu. Zamislite, 80 poslanika SRS sat i po vremena mogu da govore o budžetu i to je neverovatno. Mi danas imamo predlog da zajednički raspravljamo o predlozima zakona o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Zakona o sprečavanju pranja novca i Zakona o bankama.
Gospođa Snežana Stojanović-Plavšić, koja je predložila ovaj zajednički pretres, pozvala se na član 90. Član 90. Poslovnika u drugom stavu kaže – Narodna skupština može odlučiti da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja u njima međusobno povezana, s tim što se odlučivanje o svakom predlogu obavlja posebno. Dok je Miloljub Albijanić podnosio predlog u ime G17 plus, verujte, nismo imali ovakve nebulozne predloge.
Sada molim gospođu Snežanu Stojanović-Plavšić da izađe za ovu govornicu i da pokuša da nam objasni kakva je veza između ova četiri predloga zakona, gde su oni međusobno uslovljeni ili su rešenja u njima međusobno povezana? Mi u SRS takvu vezu ne vidimo, a možda će gospođa Stojanović-Plavšić da nas ubedi da je u pravu. Ali i vi pre nego što glasate, saslušajte, videćete da gospođa neće biti u stanju da nam objasni ovo, ali svejedno, neka pokuša.
Gospodine predsedniče, iskoristiću da ne izlazim ponovo, znam da sam prešla dozvoljeno vreme, neću biti zadovoljna vašim odgovorom, znam šta ćete da kažete. Tražim da se Skupština o povredi člana 140. izjasni u danu za glasanje.

Moram kratko da se vratim na ovaj amandman na član 1. i na normiranje demokratskog društva, odnosno odrednicu da policija obavlja zakonom utvrđene poslove i pruža podršku vladavine prava u demokratskom društvu. Čuli ste od naših kolega, mojih kolega iz SRS, koliko je to neprimereno.
Malopre, ministre, kada ste nas ovde obavestili da je demokratizaciju u društvu i državi uveo Vojislav Koštunica, podsetili ste na ono vreme iz 2001. godine, kada je to malo žustrije ovde govorio Čedomir Jovanović, ali za Zorana Đinđića.
Nije dovoljno da neko kaže - demokrata sam, ili da napiše u nazivu stranke odrednicu demokratska, pa da to zaista tako i bude. Znate, i Boris Tadić misli i kaže da je lep i da je predsednik svih građana Srbije, a svi dobro znamo da nije ni lep i da je predsednik samo svoje Demokratske stranke.
Kada je u pitanju član Predloga zakona o policiji, pažljivo sam čitala ovaj član, pošto ste malopre, ministre, upozorili da pažljiv čitalac nešto drugo vidi iz ovog člana 1.
Pažljiv sam čitalac i iskusan, dobar i oprezan pravnik, bez lažne skromnosti. Tako sam pročitala član 5, sve stavove ovog člana i primedba koju imam odnosi se na stav 2.
Član 5. govori o informisanju o radu policije. Kažete u prvom stavu da policija objektivno informiše javnost o svojim aktivnostima, ne otkrivajući poverljive informacije itd, i to je u redu.
To tako treba i da bude, ali je sporan stav 2. koji kaže - policija na zahtev pojedinca, neposredno ili putem sredstava javnog obaveštavanja, informiše o događajima i pojavama iz svog delokruga koje su od interesa za javnost, kao i merama koje se tim povodom preduzimaju.
Mi u SRS mislimo da ovaj stav mora i treba da se briše iz ovog zakona, odnosno iz člana 5. Predloga zakona, zato što je nedopustivo da se u zakonu predvidi da policija o svojim poslovima saopštava javnosti određene podatke pre nego što postupak bude završen. To jednostavno niti je dobro, niti sme da se desi.
Kada se radi o poslovima koje obavljaju pripadnici policije i kada preduzimaju određene radnje po zakonu, po Ustavu, ne mogu se te informacije olako saopštavati bilo kome, pa ni javnosti, pogotovo kada imamo u vidu i Zakonik o krivičnom postupku, koji jasno govori o pravima i obavezama pripadnika policije.
Često smo imali u praksi priliku da se saopštenje MUP-a razlikuje od saopštenja tužilaštva, da se ovo opet razlikuje od saopštenja suda i onda se napravi, svako vodi svoj postupak, svako svoju istragu i na kraju uglavnom bude "tresla se gora, rodio se miš".
Ne sme rad policije i rad pravosudnih organa, u ovom slučaju rad policije kao istražnog organa u ovom poslu, da se dovede u pitanju tako što će da se javnosti saopšti jedna informacija, pa da onda takva informacija naravno logično može da utiče dalje na rad tužilaštva, na rad sudova. Opet ponavljam, bilo je puno primera u praksi. Sećate se samo šta se sve dešavalo u onoj zloglasnoj akciji "Sablja" kada je Beba Popović saopštavao podatke MUP-a, kada je on bio u ulozi portparola.
Sećate se, i evo ne da se sećate, nego da vas podsetim šta se sada dešava sa ovim nesrećnim Sarajlićem, uništili su čoveka pripadnici policije svojim saopštenjem. Danas se ispostavilo, čovek ni kriv ni dužan i sada će država da mu plati neke pare.
Kojim parama može da se plati uništen život, zdravlje, karijera, porodica, sve je tom čoveku uništeno i sada će država da mu plati neke pare. Uništeno mu je zato što je Bebi Popoviću palo na pamet da u ime MUP-a izda saopštenje i to je pratilo čoveka sve vreme, ali na kraju ipak pravosudni organi su radili u skladu sa zakonom i nisu mogli da sude samo na osnovu tog saopštenja.
Bilo je skoro i u ovoj nedavnoj prošlosti, dešavalo se nešto slično sa nekim koji je bio uhapšen, ali nemam nameru nikome da podižem rejting. Takođe se istrčalo sa saopštenjem MUP-a, pa se posle ispostavilo da ništa nije bilo od tog posla.
Dakle, tu mora da se bude krajnje oprezan, a da bi se izbegla svaka eventualna zloupotreba, nehat ili nepažnja, onda je najbolje ne predvideti to u zakonu.
Takođe, podsetiću vas na januar 2003. godine, kada je Vojislav Šešelj na konferenciji za novinare saopštio da je protiv njega napisana haška optužnica, da je napisana u Beogradu, da su je pisali Đinđić, Čović i Svilanović. Posle te konferencije Vojislava Šešelja, MUP je izdao saopštenje, potpisao ga Dušan Mihajlović, da Vojislav Šešelj svojim istupima uznemirava javnost i da će zbog toga protiv Vojislava Šešelja biti podneta krivična prijava.
Šta se desilo? Naravno, krivične prijave nije bilo, ali se posle nekih desetak dana i zvanično pojavila ta haška optužnica, lažna, nepotkrepljena dokazima itd. Dakle, ispostavilo se da je Vojislav Šešelj govorio istinu, kao što uvek govore i Vojislav Šešelj i svi srpski radikali, isključivo istinu. To saopštenje Dušana Mihajlovića, odnosno MUP-a je bilo u javnosti nekih 10-15 dana između tog informisanja Vojislava Šešelja da je napisana optužnica protiv njega i dana kada je ta optužnica obelodanjena.
Mogla bih da nabrajam primera do kraja radnog dana i do sutra, verovatno, koliko puta je napravljena greška zato što je MUP izdao neko saopštenje koje, kasnije se ispostavilo, nije imalo pravnog utemeljenja, a još je gore kada se desi da MUP izda saopštenje, pa da onda neko u tužilaštvu ili u sudu, recimo, možda iz straha ili zato što želi da se tamo dodvori nekom, da se dodvori ministru, recimo, zato što je saznao da je to saopštenje MUP-a, to uzme da mu bude glavna teza kod vođenja poslova u toku istrage, u toku suđenja itd.
Znate, imam informaciju da ste se i vi, ministre, razmišljali na Odboru oko ovog amandmana i kažem vam da još nije kasno, prihvatite ovaj amandman, manje će vas da boli glava, i svakog budućeg ministra. Ne možete da držite pod kontrolom svakog policajca, svaku lokalnu stanicu policije, a svako može da izdaje saopštenja. Novinari jedva čekaju saopštenja, još kad dolaze iz MUP-a, znate da jedva čekaju da ih objave, ne proveravaju, a dok vi kasnije demantujete, prošao voz. Znate onu narodnu "dva bez duše, jedan bez glave". Ovo može da bude primenjeno na ovaj član.
Molim vas, ministre, još jedanput razmislite, imate vremena i priliku, prihvatite ovaj amandman i lakše ćete sprovoditi zakon, lakše ćete i vi obavljati svoj posao.

Dame i gospodo, ovaj poslovnik Narodne skupštine do te mere ubija parlamentarnu demokratiju, ovaj vaš tzv. demokratski Poslovnik, da je to strašno. Zašto ovo govorim? Zato što, zahvaljujući takvom Poslovniku, nije moguće da narodni poslanik ovde govori o temi o kojoj želi da govori.
Žarko sam želela da kažem nekoliko rečenica o amandmanu na član 21. i sada ću da iskoristim priliku, pre nego što prokomentarišem amandman na član 46, da kažem nekoliko važnih stvari vezano za amandman na član 21.
Prvo, kada smo u poslaničkoj grupi SRS gledali i analizirali ovaj tekst zakona imali smo ozbiljnu raspravu baš oko člana 21. pre nego što se kolega Jojić odlučio na ovaj amandman. Razmišljali smo da amandmanski delujemo u više delova ovog člana, između ostalog i na period od pet godina za postavljenje direktora policije.
Nije to, kako reče kolega Mirčić, naš propust, nego svesno nismo išli sa tim amandmanom zato što smo već imali priliku kod zakona o državnoj upravi i državnim službenicima da intervenišemo na taj rok od pet godina za postavljenje kod raznih državnih službenika i činovnika, ali nam je bilo jasno da je to očigledno nepromenjen stav Vlade Republike Srbije i da nemaju nameru da udovolje takvom amandmanu. Iz tog razloga nismo ni pisali ovaj amandman, ali ću radi ilustracije da pitam ministra Jočića - zamislite, ministre, kad ste postavljeni na tu funkciju, da je pre toga bio donet ovaj zakon i da su vam u amanet na pet godina ostavili Bebu Popovića, šta bi bilo sa vama na vašem poslu.
Dakle, moramo i tako da gledamo da bi nam bilo jasno da ne mogu da prođu ovakve stvari, bez obzira čija su preporuka.
Dalje, u našim razmišljanjima imali smo primedbu, neodređeno ste rekli da direktor treba da ima visoku stručnu spremu. Mislimo da treba da se zna koja je to visoka stručna sprema. Uvažavam svaku spremu, i onu koja nije visoka, ali mi nije logično da direktor policija može biti, recimo, agronom. Ovde nismo išli amandmanski, nismo cepidlačili, nego smo intervenisali tamo gde smo mislili da je zaista neophodno.
Ovo što stoji u poslednjoj rečenici, poslednjem redu poslednjeg stava člana 21. gde se kaže "ispunjava posebne uslove za direktora policije utvrđene aktom iz člana 4. stav 4. ovog zakona", to je ono gde vi predviđate ministru da radna mesta policijskih službenika utvrđuje ministar aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta.
Dakle, vi ovde sebi stavljate popriličan teret u okviru svojih poslova. To je specifičnost ministara Koštuničinog kabineta, nekako se svi osećate kao da ste supermeni, pa mislite da možete više nego što zaista možete, a to nije dobro.
Nije dobro zato što bi bilo bolje da se usredsredite na ono što zaista treba da radite u okviru svog delokruga rada, pa bi to svakako bilo bolje i za vas i za ministarstvo, a i za građane Srbije, što je krajnji cilj.
Rekli ste, na naš amandman, da budući direktor treba da ima 10 godina efektivnog radnog staža. Ministre, nisam shvatila da li ste prihvatili da to bude 15 godina? Da li je to na Odboru promenjeno ili je to vaše razmišljanje? To nisam shvatila kada ste govorili o tih 15 godina.
Pre nego što je ovaj amandman napisan i potpisan, mi smo razmišljali da li da predložimo 10 ili 15 godina, pa smo mislili da možda ne bi bilo uputno da direktoru policije, iako je on neko ko je nivoa generala, treba više radnog staža za te poslove nego sudiji Ustavnog suda, s obzirom da sudije Ustavnog suda treba da imaju 10 godina staža. To je naša dilema.
Naravno, nemamo ništa protiv da to bude i 15 godina, ali nam je 9 godina bilo sumnjivo, nekako samo fali slika.
Ako ste želeli da se na ovaj način oslobodite generalnog sekretara Vlade Božovića, koji nema tih 9 godina radnog staža, niste morali baš na ovaj način. Potpuno svesno sam pomenula tog kralja splavova.
Juče smo se sreli u zgradi Skupštine. Došao je sa tri telohranitelja, ispred lifta smo skupa čekali, ušli smo u lift, a jedan od tih momaka je ostao ispred lifta, pozvala sam ga u lift, rekla sam mu da ima i za njega mesta, a gospodin "veličanstveni" kaže - ne, ne, ne, on treba tu da čeka.
Zamislite vi generalnog inspektora čeka čovek iz obezbeđenja ispred lifta u zgradi Narodne skupštine. Koga se on plaši u Narodnoj skupštini, a po splavovima šeta i sa pevačicama se slika svaku noć. Neverovatno.
Vi ste njega smestili na odgovarajuće poslove na nivou tzv. savezne države, odnosno državne zajednice, ali novinari kažu i pričaju ovde po holu kada je dolazio Vlada Božović u Skupštinu, da je dolazio u poslanički klub DSS da moli i da ubedi da on ipak ostane, kada već nije generalni sekretar i kada toga nema, da bude direktor policije. Rečeno mu je - ti si mlad, perspektivan advokat, tebi ne treba više policija. Naravno, dobro je što mu je to rečeno.
(Predsedavajući: Vreme.)
Očigledno je to znak da je prošlo vreme predviđeno za ovaj amandman, velikodušno vreme, koje je predviđeno ovim ograničavajućim i restriktivnim Poslovnikom.
Pošto sam se javila povodom amandmana na član 46, da kažem da ovaj amandman treba po svaku cenu da se prihvati.
Dovoljna je ova jedna rečenica iz obrazloženja da se ovaj amandman podnosi da bi se u praksi sprečila neka nova "Sablja", a vi ministre, kao i mi, kao i većina građana u Srbiji, dobro znamo kakvi su bili potezi u akciji "Sablja" i kakve su pogubne posledice za mnoge građane proistekle iz te akcije.

Izgleda da je Koštuničine ministre zahvatio Brozov sindrom. Pre neki dan slušamo i gledamo Velju Ilića, kad ga novinari pitaju zašto su se u železnici nabavljali neki vozovi ili delovi vozova mimo Zakona o javnim nabavkama, Velja kaže: "Ljudi moji, to je toliko loš zakon da moram pod hitno da ga menjam". Dakle, on je procenio da je zakon loš i ne treba da se primenjuje.
Od Velje nisam baš nešto ni iznenađena, ali od ministra Jočića, kolege po struci, jesam, kada je malopre rekao da ne treba biti zatočenik Zakonika o krivičnom postupku, nije to sveto pismo. Gospodine Jočiću, Zakonik o krivičnom postupku jeste sveto pismo kada je u pitanju krivični postupak i sve što je vezano za krivični postupak, za bilo koje vođenje krivičnog postupka, sistemski zakon je Zakonik o krivičnom postupku.
Kada bismo procenjivali, svakom ministru je u njegovoj oblasti njegov zakon sistemski, ali zakoni su isprepletani, utoliko da iako je to sa aspekta policije sistemski zakon, slažem se da jeste, ali kada je u pitanju sve što je vezano za krivični postupak, onda je u ovom sistemskom zakonu sistemski zakon Zakonik o krivičnom postupku. Ne možemo svaki zakon koji ovde donosimo nazivati leks specijalisima, niti se mogu izjednačavati u tom smislu sa sistemskim zakonima.
Isto tako, Zakon o radu je sistemski zakon za ovaj deo koji je trenutno na dnevnom redu, koji se odnosi na prava i dužnosti policijskih službenika, zapošljavanje, radno vreme itd. Tu se supsidijarno primenjuju odredbe Zakona o radu. Bez obzira šta mislila o Zakonu o radu, o tome smo govorili kada je taj zakon bio na dnevnom redu, ali je trebalo da bar ono što je sadržano u Zakonu o radu bude predviđeno i za policijske službenike.
Prvo, zamislite ovaj nadnaslov iznad člana 130. i naslova pod tačkom 3) kaže: "Dužnosti i prava policijskih službenika." Prvi put vidim ovaj redosled. Obično se kaže "prava i dužnosti". Meni je zaparalo oči i uši kada sam videla "dužnosti i prava".
Jeste da je u pitanju policija, ali čini mi se da bi bilo ljudski prihvatljivije, pravnički je svejedno, činjenica je da postoje i prava i dužnosti, redosled je nebitan u smislu izvršavanja obaveza, ali u našem pravnom sistemu je odomaćeno i uobičajeno da se kaže "prava i dužnosti". Nismo mi tu imali amandman, ali čisto da stavim primedbu.
Gledajući ovaj zakon, u redu je ono što ste vi rekli u načelnoj raspravi da će zakonom o policiji biti štićeni i zaštićeni svi koji se nađu na teritoriji Republike Srbije, tada sam vam rekla i sada ponavljam da je to u redu, treba svako ko se nađe na teritoriji Republike Srbije da bude zaštićen, ali treba da bude pravno i od države zaštićen i onaj ko štiti sve te kojima je zaštita potrebna.
Ovako kako ste vi u ovom delu koji se odnosi na radno-pravni status i materijalni položaj policijskih službenika napisali, meni zaista deluje kao da su policajci drugog reda. Mi u SRS to ne mislimo. Naprotiv, mislimo da su to časni ljudi, dobri momci koji rade svoj posao u interesu svih nas pojedinačno i u interesu Srbije, države, državnih organa itd.
Ako je to tako, a mi smo ubeđeni da jeste, onda je trebalo da se u ovom zakonu malo više i ozbiljnije pozabavite radno-pravnim statusom i materijalnim položajem policajaca. Trebalo je, u najmanju ruku, da policijski službenici budu izjednačeni sa ostalim državnim službenicima iz onog zakona koji smo skoro ovde usvajali.
U članu 131, na koji sam podnela amandman, u Predlogu zakona, ovaj član ima samo jedan stav i kaže: "Policijski službenik dužan je da po nalogu nadređenog policijskog službenika poslove obavlja i duže od punog radnog vremena, ako je to neophodno za uspešno i pravovremeno obavljanje službenog posla".
Dozvoljavam i jasno mi je da je u pitanju specifičan posao, da ne može policajac da prekine posao i kaže - isteklo mi je radno vreme, 16,00 časova, idem kući. Naravno, postoje akcije u kojima mora duže da se radi. Naravno, postoje akcije gde ne može da se vodi računa o radnom vremenu, kao kod klasičnog službenika koji dođe u kancelariju ujutru u 8,00 i ide kući popodne u 16,00 časova. Sve je to jasno. Mi to znamo.
Ali, ovako kako ste vi predvideli u ovom članu 131 - uopšteno je, ništa ne rešava, ništa suštinski ne govori. Ovako paušalno kaže "dužan je po nalogu nadređenog". Znači, ostavili ste mogućnost nadređenom da zloupotrebljava svoj posao, ako mu se policajac zamerio u nekom poslu ili privatno, evo mu prilike da mu natovari da nikada ne ide kući.
Zatim, "nadređenog policijskog službenika poslove obavlja i duže od punog radnog vremena". Koliko duže? Do penzije. Dođe na posao i ne ide kući do penzije. Ne možete tako. Ne može duže od punog radnog vremena, a nema ograničenja koliko duže.
Kaže, "ako je to neophodno za uspešno...", to je u redu ako je neophodno, kao što sam rekla, za uspešno i pravovremeno obavljanje. Mora da postoji ograničenje.
Mora taj rad duži od radnog vremena adekvatno da se plati. Ne može to da se reguliše slobodnim danima, jer ionako policajci nemaju normalnu radnu nedelju, kao što ima većina zaposlenih, a to je da rade od ponedeljka do petka, da su subota i nedelja neradni dani, nego rade subotom, nedeljom, praznikom, noću itd.
U okviru tako raspoređenog radnog vremena mora da se napravi preraspodela i da dobije slobodne dane umesto subote i nedelje, utorak, sreda, četvrtak, nebitno, onako kako mu njegov nadređeni napravi raspored. Naravno, bilo bi dobro da poštuje volju tog policajca, njegove želje i potrebe, pa koliko je moguće da se tome udovolji. Nikada to 100% nije moguće, ali da se udovolji i da, sa te strane, policijski službenici budu zadovoljni.
U tom smislu je amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela. Predvideli smo još dva stava da se dodaju ovom članu 131.
Prvi stav: "Rad duži od punog radnog vremena iz stava 1. ovog člana ne može trajati duže od 8 časova u toku jednog radnog dana". Mislimo da je to sasvim dovoljno. Ako je krenula neka akcija čak u poslednjem redovnom radnom času nekog policajca, 8 sati je dovoljno da bude zamenjen, odnosno da dođe druga ekipa, jer nikada ne ide jedan policajac u ovako specifične akcije gde je potrebno duže radno vreme, recimo, jure nekog kriminalca itd.
Dakle, ako se redovno radno vreme policajca završava u 14,00 časova i ako je on u 13,50 časova krenuo u tu specifičnu akciju, osam časova je dovoljno da njegov nadređeni nađe drugu ekipu koja će tamo negde da se sretne sa ovom ekipom koja je na poslu i da preuzme dalje vođenje, odnosno jurenje tog kriminalca. Svako zna, ako su se sreli u Kneza Miloša, kaže: mi smo obišli te i te ulice, idemo dalje. Kako se to sada radi, vidimo i po ovim parama koje su nestale iz "C marketa" u Zemunu.
Dakle, iz tog razloga mislimo da je neophodno da se taj produženi, prekovremeni rad ograniči na 8 časova. Ubeđeni smo da to ograničenje na 8 časova prekovremenog rada ne može, ni na koji način, da ugrozi posao koji policajac obavlja, akciju koja je u toku.
Drugi stav, koji smo predvideli, jeste da se policijskom službeniku utvrđuje uvećana zarada u skladu sa odredbama radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, ono što sam već otprilike rekla. Mi i ovde imamo ljude koji obezbeđuju ovu zgradu, večeras ćemo možda da radimo do deset časova, njima je isteklo radno vreme u 18,00, a oni ovde moraju da budu, kao i mi, do 22,00 odnosno do 23,00, da isprate sve nas dok odemo, da sve pregledaju.
On treba sutra, ili za 10 dana, kada mu to nije potrebno, da mu nadređeni kaže - danas imaš slobodan dan za ono što poslanici iz vladajuće većine nisu došli u salu, pa Skupština nije radila, nije bilo sednice, i zato je u četvrtak moralo da se radi do 22,00 i vi ste morali da budete do 22,00 i evo ti slobodan dan koji ti nizašta ne treba, spavaj kući.
(Dragan Jočić, sa mesta: Ako se žale oni što rade?)
Ne, niko se nije žalio. Mi, gospodine ministre, znamo kako funkcioniše, ne samo ova služba, nego uopšte. Za vašu informaciju, mnogi službenici policije, vi to sigurno znate, imaju i te kako simpatije prema SRS. Ima i ministar, je li tako. Od koga dobijamo informacije, to dobro znate, nikada svoje izvore ni po cenu života ne bismo odali, ali morate da se složite da je sve ovo što sam rekla tačno i da bi vi trebalo da se pobrinete i razmišljate na isti način. Vi ste aktuelni ministar, radite sa tim ljudima i verujte da će vama biti mnogo bolje i da će Ministarstvo mnogo bolje da funkcioniše ako ti ljudi budu zadovoljni svojim materijalnim položajem i svojim radno-pravnim statusom.
Dakle, i ovaj drugi stav treba da se prihvati, kao i ceo amandman, da se za produženi rad, tzv. prekovremeni rad, policijskim službenicima adekvatno isplati naknada u skladu sa Zakonom o radu. Čak i to kada se bude primenjivalo, opet će ovi ljudi biti znatno oštećeni, zato što i Zakon o radu ograničava prekovremeni rad, što je potpuno nelogično i nenormalno.
Ako poslodavac ima potrebu, bilo koji radnik da je u pitanju, da mu neki radnik radi nedeljno 40 časova, ne može da ga ograniči da će mu platiti samo pola od toga, nego mora da mu plati onoliko koliko radi. Ako neće da mu plati, ne sme da ga tera da radi duže od onog vremena koje je spreman da mu plati.
Mislimo da je ovaj amandman potpuno u skladu sa vašom intencijom i Ministarstva da se uspostavi red u policiji. Ne možete da očekujete da policajac dobro obavlja svoj posao ako ga vi na neodređeno vreme rasporedite kada dođe na posao, kao što rekoh malopre, pa do penzije. Naravno to sam karikirala, ali može da ne ide kući dva dana i dve noći i ne možete od takvog čoveka da očekujete da bude efikasan u svom poslu.
Ministre, u krajnje dobroj nameri i zarad poboljšanja teksta ovog zakona, ubedila sam vas za onaj amandman na član 5, prihvatite i ovaj amandman, dobićete bolji zakon i svi ćemo dobiti bolju i zadovoljniju policiju, a to valjda svi hoćemo.

Ne znam koji je to sistem replika pa konsultacije, to u Poslovniku po kojem u ovoj skupštini funkcionišem nisam videla, ali dobro. Nema kombinacije. Sada upravo pričamo o nečemu što striktno piše u zakonu.
Ministre, znam da ste imali potrebu i da je to normalno, da izađete da vas svi policajci koji slušaju i gledaju ovu skupštinu čuju kako imaju dobrog ministra koji o njima vodi računa, ali vi niste u pravu ministre.
Vaš izvorni član 131. kaže: "policijski službenik dužan je da po nalogu nadređenog policijskog službenika poslove obavlja i duže od punog radnog vremena, ako je to neophodno za uspešno i pravovremeno obavljanje službenog posla." Jasno ko dan. Šta kaže taj član 169, koji vi malopre niste ceo pročitali. On kaže: "Na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima," tu je zapeta a vi ste stavili tačku, a iza zapete se kaže "ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno". A ovim zakonom je, kao što vidite, drukčije određeno.

Ne, nema potrebe da se konsultujemo. Ministar može, ako hoće, da usvoji ovaj amandman. Tvrdimo da je amandmansko rešenje bolje za policijske službenike, da njima činimo uslugu, odnosno ne činimo uslugu nego im omogućavamo da ih izjednačimo sa ostalim državnim službenicima.
Kada smo rekli "rad duži od punog radnog vremena iz stava 1. ovog člana ne može trajati duže od osam časova u toku jednog radnog dana", ne mislite valjda da smo mislili da će svaki dan da traje do osam časova? Postoji Zakon o radu koji govori koliko između radnog dana treba čovek da se odmara. Naravno, zbog specifičnosti posla rekli smo da je osam časova neka dovoljna mera da se eventualna neka započeta akcija završi ili da se ekipa policije u tom periodu zameni.
Dakle, nema ni govora o tome da mi predviđamo da se radi duže od onoga što je predviđeno u Zakonu o radu, nego nekog dana kada ima potrebe za prekovremenim radom, on ne može da traje duže od osam časova.
To je apsolutno u skladu sa ovim Zakonom o radu i pogodnije za policijske službenike nego vaše rešenje.
Naravno, nema potrebe da se više ubeđujemo, vi možete da prihvatite ili ne prihvatite, to je vaša stvar.