Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na Predlog zakona o carinskoj tarifi, na Odeljak I – Žive životinje; proizvodi životinjskog porekla, Glava 2. – Meso i drugi klanični proizvodi za jelo, u tarifnim oznakama pod tim i tim brojevima, kako je već navedeno u tekstu amandmana, predlažem da se carinska stopa 30 zameni carinskom stopom 50.
Ovaj amandman, kao i svi amandmani poslaničke grupe SRS, ide u pravcu zaštite domaćih poljoprivrednih proizvođača od nekontrolisanog uvoza poljoprivrednih proizvoda i propadanja poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Konkretno, moj amandman se odnosi na kozje meso u svežem i rashlađenom stanju, sa i bez kostiju.
Mnogi su razlozi zbog kojih bi predlagač zakona trebalo da usvoji ovaj amandman. Navešću samo četiri najbitnija. Prvo, to je podsticanje proizvodnje, odnosno ovog vida stočarstva koje može biti izuzetno atraktivno, a kod nas nije baš toliko razvijeno. Zašto kažem da može biti atraktivno? To su pokazala iskustva mnogih, pa i razvijenih evropskih zemalja, da je ovo jedno od najkvalitetnijih mesa; da su mlečni proizvodi na izuzetno visokoj ceni u zemljama EU i ostalim zemljama Evrope, van Evropske zajednice.
To bi moglo da omogući domaćim poljoprivrednim proizvođačima da im se, stvaranjem povoljnih uslova za obavljanje ovog vida stočarske proizvodnje, reši egzistencijalno pitanje, pre svega, što kvalitet ovih proizvoda omogućava izuzetno visoke cene na svetskom tržištu, tako da to može postati veoma interesantno za naše poljoprivredne proizvođače.
Drugi važan razlog je onaj koji se proteže kroz sve amandmane, a to je zaštita od nekontrolisanog uvoza, o čemu su mnogi poslanici SRS govorili, tako da se neću ponavljati.
Treći bitan razlog je taj što bi se prihvatanjem ovog amandmana dovelo do stabilizacije cena poljoprivrednih proizvoda, odnosno što se tiče ovog amandmana, konkretno, kozjeg i jarećeg mesa. To se odnosi i na sve ostale poljoprivredne proizvode, jer bez stabilne cene, bez unapred određene cene, jako je teško motivisati poljoprivredne proizvođače da uopšte uđu u neku proizvodnju, jer apsolutno nemaju nikakvu sigurnost, šta ih očekuje i kakva je briga države.
Četvrti bitan razlog je taj što je očigledno da država nema dovoljno sluha ili sredstava ili ne znam čega da subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju. To je velika prepreka za naše poljoprivredne proizvođače, jer sve ozbiljne zemlje koje ulažu u poljoprivredu i koje od poljoprivrede imaju izuzetno veliki profit, subvencionišu poljoprivrednu proizvodnju. To im je izuzetno jak adut u međunarodnoj trgovinskoj razmeni. Kažem, ova vlada očigledno nema sredstava da tako nešto čini. Sa poljoprivrednim kreditima jako kilavo ide, tako da jedino ovaj način – povećavanjem carinske stope, može naš poljoprivredni proizvođač da se stavi u ravnopravan položaj sa ostalim svetskim poljoprivrednim proizvođačima.
Uostalom, šta reći o brizi ove vlade, ("na čelu sa potpredsednikom", kako smo čuli od nekog poslanika) o poljoprivrednim proizvođačima, kada je ova vlada, mislim, prva u istoriji, dozvolila da u jeku žetve nema dizel-goriva. Svaki komentar je suvišan i mi ovde nemamo o čemu da govorimo, kada je ovo pitanje na dnevnom redu.

Dame i gospodo narodni poslanici, o Predlogu zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje bilo je dosta reči u načelnoj raspravi, koja je bila objedinjena sa još sedam tačaka dnevnog reda.
Tom prilikom poslanici poslaničke grupe SRS izneli su za ovom govornicom niz argumenata zbog kojih je trebalo da se ovaj zakon povuče sa dnevnog reda, niz argumenata koji su ukazali na to da ovaj predlog zakona nije dobar, da nije u interesu građana Srbije. Međutim, kako vidimo, vladajuća većina, pre svih ministar Dinkić istrajava u tome da ovaj predlog zakona prođe, a ovo nije ništa drugo do pokušaj da se legalizuje pljačka i uništavanje domaćeg bankarstva, kao i pripremanje rasprodaje domaćih osiguravajućih društava.
Svi smo svedoci onoga što se proteklih godina dešavalo na finansijskom planu u Republici Srbiji. Zatvoreno je oko 25 što banaka, što osiguravajućih društava. Veliki broj radnika je ostao bez posla. Cilj svega toga je bio dvostruk: najpre, da se oslobodi finansijsko tržište, odnosno finansijsko polje Republike Srbije za upliv inostranih banaka, koje će na taj način kontrolisati privredu, odnosno proizvodnju Republike Srbije; drugi razlog je taj što će parama građana Republike Srbije kreditirati privredu, odnosno fizička lica, uz jako nepovoljne kamatne stope.
Ne čudi nas iz SRS što je ovaj predlog ovako loš, s obzirom da znamo od koje poslaničke grupe je došao. Konkretno, amandman koji sam podneo na član 10. glasi da se ovaj član briše. Bez obzira na to što pojedini poslanici pokušavaju da ospore ovakav način pisanja amandmana, jednostavno, bilo koji drugi način pisanja amandmana ne bi mogao da popravi ovakav loš predlog zakona, osim da se on u celosti briše. Nije ni čudo što je on ovako loš, s obzirom da dolazi od poslaničke grupe koja jedva da ima 2% uporišta u biračkom telu Srbije.
Još jednom koristim priliku da pozovem ministra Dinkića, bez obzira što nije u sali, da ovaj predlog zakona povuče iz procedure. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujući novom Poslaniku o radu Narodne skupštine, za koji predsednik, gospodin Marković, pre neki dan, reče da je evropski poslovnik, mi smo tek danas u prilici da raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona, koji je pre 10-tak dana bio u načelnoj raspravi, što je, po mom mišljenju, apsolutno apsurdno i u suprotnosti sa logikom. Ali dobro, valjda su to nove tekovine demokratskog društva.

Ispred SRS podneo sam amandman na član 39. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama, koji se odnosi na tarifni broj 34. postojećeg Zakona. On reguliše plaćanje sudske takse za izvode iz zemljišnih ili drugih javnih knjiga o nepokretnostima, ovim zakonom se predlaže da se taksa po listu formata A-4 sa 50 poveća na 65 dinara. Dakle, radi se o povećanju od 30%.

SRS je protiv povećanja sudskih taksi. Ovo je samo jedno u nizu povećanja cena. Imali smo najnovije povećanje cena električne energije, nafte, s druge strane najavljuje se smanjenje penzija. Dakle, potpuno suprotno logici. No, to je politika ove vlade Republike Srbije i ma koliko bilo obrazloženje resornog ministra, gospodina Stojkovića, da će ovo povećanje sudskih taksi ići u povećanje plate sudijama i zaposlenima u pravosuđu, protiv čega SRS, u principu, nije.

Mislim da ovaj zakon nije trebalo sada da se nađe na dnevnom redu, iz dva razloga: prvo, što povećanje plata svih zaposlenih u Republici Srbiji, ne samo u pravosuđu, ne treba da se obavlja na ovaj način, ovaj Robinhudovski način, da se uzima od onih koji nemaju, a da se daje onima koji možda malo manje, odnosno malo više imaju, malo su manje siromašni.

Pre svega treba se okrenuti privredi, da pokrenemo privredu, proizvodnju. Onda će biti dovoljno za sve, da se povećaju plate svim korisnicima budžeta. Ovo je povećanje plata jednih korisnika budžeta. Šta ćemo sa zdravstvenim radnicima, šta ćemo sa školstvom, šta ćemo sa pripadnicima MUP-a?

Sa druge strane, problem je taj što mi ne možemo biti u potpunosti sigurni da će ovo povećanje sudskih taksi ići za povećanje plata zaposlenih u pravosuđu, jer sve ove takse idu u jednu Dinkićevu vreću, a on će, prema svom nahođenju i prema svojim ličnim simpatijama, odrediti kome će iz budžeta opredeliti ta sredstva.

Iz tih razloga, SRS je protiv ovog predloga zakona i u danu za glasanje neće podržati ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema sumnje da je bilo neophodno da se u Srbiji stvori jedinstvena, centralizovana i ažurna elektronska baza podataka o svim privrednim subjektima u Srbiji, jer je potpuno bilo jasno da organi koji su taj posao vodili, dakle trgovački sud za preduzeća, odnosno organi lokalne samouprave za privatne radnje, taj posao su obavljali dosta aljkavo i dosta neuredno.
Evidencije su bile neažurne, nepotpune, tako da sa tog stanovišta primedbi nema, ali mišljenja sam da se za jedan ovako važan zakon Vlada odlučila dosta brzo, da se poprilično pretrčalo preko ovog problema i da je posledice svega toga ono o čemu je govorio gospodin Arsić, dakle da imamo jednu prazninu, jedan vakuum, prostor u kome se sada treba snaći.
Stvoren je jedan novi organ, a to je Agencije za privredne registre, koja je formirana posebnim zakonom, koja ima u nadležnosti da vodi registar privrednih subjekata, registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima, registar finansijskog lizinga i ostale registre u skladu sa zakonom. O agencijama neću da trošim reči. Dakle, stav SRS je oko toga poznat. Mi smo u principu protiv formiranja agencije kao paralelnog organa i pandana nadležnim ministarstvima.
Prva nelogičnost koja se javlja, a viđena je u obrazloženju ovog predloga zakona, jeste ta što se kaže da je ova agencija otpočela rad odmah nakon stupanja na snagu zakona, odnosno da je od 31. decembra 2004. godine počela sa vođenjem registra. Ali, već u sledećem pasusu kažete da se stvara potreba da se taj rok produži s obzirom da je u međuvremenu stupio na snagu Zakon o privrednim društvima, tako da je očigledno da je ovde došlo do nesnalaženja i do jednog pravnog vakuuma, odnosno pravne praznine, a to je sve posledica jednog naopakog načina donošenja zakona u ovoj skupštini.
Mi smo u par navrata imali situaciju da donosimo zakone čiji članovi se usklađuju sa zakonima koji će biti doneti. Znači, jedna apsolutna pravna nelogičnost. Ne može se donositi zakon na osnovu nekog zakona koji će biti donet, već mora da bude usaglašen najpre sa Ustavom Republike Srbije, a onda i sa zakonima koji trenutno važe. To je situacija i sa ovim Zakonom o privrednim registrima, koji se sada usklađuje sa Zakonom o privrednim društvima, koji je naknadno donet.
Takođe, ovaj predlog zakona je pun paušalnih ocena, što se vidi iz obrazloženja Predloga zakona. Ima dosta nesigurnosti predlagača ovog zakonskog predloga i dosta nepotrebnih stavova, o čemu je govorila narodni poslanik Vjerica Radeta. Očigledno je da je ova izmena i dopuna zakona mogla da bude sročena u daleko manjem broju članova, da je trebalo menjati samo suštinske stvari. Ovde se odlučilo da se dosta formalnih stvari menja, što je donekle povećalo obim ovog zakona.
Da ne pričam napamet, daću primer jedne od takvih paušalnih ocena, gde se kaže da će sa registracijom preduzetnika Agencija započeti 31. decembra 2005. godine, jer kažete da je realno očekivati da će Agencija trajno softversko rešenje za registar privrednih subjekata dobiti u novembru. Znači, ovo je jedna krajnje paušalna ocena. Šta znači da je realno očekivati? Realno je očekivati da će naši košarkaši osvojiti zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu, ali to nam ne daje za pravo da na zlatnim medaljama izgraviramo njihova imena, jer šta ako se ta realna očekivanja ne ispune.
Dalje, kada je u pitanju obrazloženje dela Analiza efekata propisa, ima dosta nesigurnosti predlagača, koji kaže da ovaj zakon ne bi trebalo da ima negativne ekonomske efekte, već suprotno, ukoliko efekata bude, da bi oni trebalo da budu pozitivni. To je takođe poprilično paušalna ocena, ali ono što je posebno zabrinjavajuće i gde se zvanična statistika i ovaj zakon baš ne podudaraju, to je povećanje naknada koje subjekti treba da plate prilikom podnošenja zahteva.
To se odnosi na član 77. osnovnog teksta, gde su te naknade povećane za 20% i vi u obrazloženju kažete da to povećanje naknada zapravo ne predstavlja povećanje, već usaglašavanje sa inflacijom od maja 2004. godine do danas – mislim da zvanična statistika kaže da inflacija nije 20%, pa bih vas molio da se ubuduće oko toga dogovarate, a sledi još jedna paušalna ocena - kao i pretpostavljenom inflacijom do kraja 2005. godine.
Još jedna po SRS nepotrebna izmena odnosi se na član 17. osnovnog zakona, koji reguliše da se registraciona prijava podnosi na jeziku i pismu koji su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Stavom 2. predvideli ste da podnosilac registracione prijave može da registruje poslovno ime ili skraćeno poslovno ime na stranom jeziku koji je u službenoj upotrebi u Evropskoj uniji.
Mislimo da je ovaj stav potpuno nepotreban iz dva razloga. Prvo, donekle predstavlja degradaciju srpskog jezika, a sa druge strane ovom odredbom su diskriminisani ostali veliki svetski jezici, poput recimo ruskog ili kineskog. Zašto se ovde ograničava na jezike Evropske unije?
Ono što je bilo karakteristično za niz prethodnih zakona, to je da se veliki broj nadležnosti ministarstava prebacuje u nadležnost samog ministra. Slučaj je i sa ovim zakonom, gde ste u članu 27. osnovnog teksta poslove koji su bili u nadležnosti ministarstva sada prebacili na ministra za poslove privrede, tako da je on sada taj kome se podnose žalbe.
On je taj koji donosi rešenja po žalbama, dužan je da odlučuje po žalbi, može da donese rešenje koje će zameniti pobijeno rešenje ili odbiti žalbu kao neosnovanu. Stav SRS, generalni stav, jeste da ne treba jednom čoveku davati ta ovlašćenja, šta će raditi ministarstvo ako on stoji iza svega toga. Ovo je generalna primedba i odnosi se na sva ministarstva, jer to nije samo slučaj sa Ministarstvom privrede.
Na kraju bih još dve stvari napomenuo, da se za trenutak vratim na povećanje naknada. Znači, ono iznosi 20% i naknada je sada u visini od 540 dinara do 5.100. Mišljenja samo da je ova naknada previsoka za aktuelni ekonomski trenutak u Srbiji.
Na samom kraju, još jedna primedba, a odnosi se na rok koji je dat organima koji su pre ove agencije vršili upis u registar, dakle, na trgovinske sudove koji su dužni da do 31. decembra 2005. godine dostave agenciji svoju dokumentaciju o privrednim subjektima, a organi lokalne samouprave do 15. jula 2006. godine. Mišljenja smo da je ovaj rok previsok i da se u tom pogledu oslikava nesigurnost predlagača kako će ovaj proces da ide, a i nije precizirano šta ako neko od tih organa koji prethodno obavljaju upis u registar ne izvrši navedene obaveze iz ovog zakona.
Na samom kraju, samo da ponovim ono što su moji prethodnici već rekli. Dakle, SRS neće podržati Predlog ovog zakona. Mišljenja smo da tu materiju treba urediti malo drugačije. Uostalom, ima mnogo važnijih tema u Srbiji koje je trebalo da se nađu pred ovom skupštinom nego što je to Zakon o registraciji privrednih subjekata. Ekonomska situacija u zemlji je jako loša, socijalni položaj građana je iz dana sve gori. To je ono čime bi ova vlada pre svega trebalo da se bavi, a ne mahanjem Studijom izvodljivosti ili nekim povlasticama od SAD.

Dame i gospodo narodni poslanici, učinilo mi se na trenutak da sam ugledao gospodina ministra Mlađana Dinkića, međutim, poput fantoma izgubio se iz sale, verovatno shvativši da poslanici SRS-a i dalje kritikuju njegove predloge zakona. No, mi smo već navikli na takvo ponašanje gospodina Dinkića.
Njega argumentovane kritike poslanika Srpske radikalne stranke ne interesuju. On je jednostavno umeo da sprovede u delo ono što je zamislio ili, bolje rečeno, ono što su zamislili njegovi nalogodavci.
Imamo prilike da ovih nekoliko dana, zahvaljujući blagodetima novog Poslovnika o radu, vidimo kako Narodna skupština zaista radi efikasno. Za dva dana smo pretrčali preko 16 tačaka dnevnog reda kao preko usijanog kamenja.
Pored toga, vladajuća većina je primenila već dobro poznat metod objedinjavanja tačaka dnevnog reda u jedinstvenu načelnu raspravu. Do sada smo imali prilike da vidimo da se objedinjuju jedna, dve ili tri tačke dnevnog reda. Ovog puta ste se malo više okuražili.
Evo, objedinjeno je u prvom mahu sedam tačaka dnevnog reda, sada osam, a za sutra mislim da je planirano da čak 12 tačaka dnevnog reda bude objedinjeno u jedinstvenu načelnu raspravu, po čemu će, uveren sam, ovaj saziv parlamenta biti apsolutni rekorder.
Ako se to podeli na vreme koje je na raspolaganju narodnim poslanicima, nama poslanicima ostaje da otprilike po minut vremena o svakom od ovih predloga zakona kažemo, što je, naravno, složićete se, i te kako malo da bismo upoznali građane Srbije sa onim šta im se sprema sa ovakvim predlozima zakona.
Što se tiče ovih osam predloga zakona, odnosno seta zakona iz oblasti finansija, radi se o zakonima koji se i te kako tiču svakog građanina Republike Srbije, čije će posledice oni i te kako osetiti. Naime, čitav ovaj set zakona zapravo služi kako bi, da tako kažem, legalizovao već postojeće stanje u oblasti finansija Republike Srbije, odnosno da pokrije ono što pojedini državni organi ili institucije, na čijem čelu su kadrovi iz šifarske organizacije G17, već rade. Ovi predlozi zakona daju nadležnosti nekim organizacijama, odnosno organima i institucijama, koje one već sprovode. Dakle, radi se o legalizaciji već postojećeg stanja.
Takođe, zabrinjavajuće je to da je Vlada odlučila da se o ovako bitnim predlozima zakona raspravlja po hitnom postupku. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smo ubeđeni da o ovako bitnim temama, temama iz oblasti finansija, koje se tiču svih građana Republike Srbije, treba raspravljati po redovnoj proceduri, u redovnom zasedanju i odvojeno o svakom pojedinačnom predlogu zakona. Na to smo već navikli od vladajuće većine i to nas nije iznenadilo.
Imali smo prilike da se u uvodnom izlaganju gospodina ministra Dinkića naslušamo njegove narcisoidne politike i njegovih hvalospeva o uspesima koje je on, najpre kao guverner Narodne banke Jugoslavije, a sada i kao ministar u Vladi Republike Srbije, sproveo.
Takođe smo bili u situaciji da čujemo od šefa poslaničke grupe SRS gospodina Tomislava Nikolića kako gospodin Dinkić koristi državne organe za lično obračunavanje sa političkim neistomišljenicima, a onda nam je gospodin ministar sa ove govornice rekao da nije zadovoljan radom Trgovinskog suda u Beogradu. To me nimalo ne čudi, s obzirom da je Trgovinski sud u Beogradu stavio van snage jedno rešenje NBS kojim je jedna banka izgubila pravo na rad, odnosno pokrenut je postupak za stečaj i likvidaciju te banke. To samo govori o politici sile koju Ministarstvo finansija, odnosno gospodin ministar sprovodi.
Što se tiče onoga što je do sada urađeno, i sam ministar je rekao da je od njegovog postavljenja na mesto ministra finansija 25 banaka izgubilo dozvolu za rad. Taj podatak je nazvao reformama bankarskog sistema u Republici Srbiji.
Mi iz Srpske radikalne stranke znamo samo da je veliki broj radnika tih banaka zakukao nad tim reformama, da je veliki broj radnika koji su radili u tim bankama ostao bez posla, a takođe se priprema i privatizacija ostalih banaka u Republici Srbiji.
Cilj Ministarstva je da se potpuno uništi domaće bankarstvo, da se oslobodi prostor za inostrane banke, a onda će i privreda Srbije biti na kolenima, naročito proizvodnja, jer na taj način imaćemo potpuno kontrolisanu privredu od strane inostranih banaka.
Kada se već pozivate na Sloveniju, evo i ja da kažem, a to sa ove govornice nije rečeno, da Slovenija nije dozvolila bezuslovnu privatizaciju svojih banaka i da je ona ostavila dobar broj svojih banaka, jer je bila svesna činjenice da onaj ko kontroliše banke kontroliše i privredu jedne države. Zato je Slovenija najuspešnija od zemalja bivše SFRJ, zemlja koja je već članica EU, ali zemlja koja nije bespogovorno slušala naloge sa Zapada.
Takođe, sa ove govornice gospodin ministar Dinkić je obećao smanjivanje kamatnih stopa po raznim osnovama. Tu priču od njega slušamo kada god se pojavi u Narodnoj skupštini, uvek ponešto obeća.
Naravno, od toga nema ništa i ostaje na građanima Srbije da prozru ovakvu politiku stranke G17 i Ministarstva finansija, odnosno Mlađana Dinkića i adekvatno ih "nagrade" na sledećim izborima. Uostalom, šta reći kada jedan od poslanika vladajuće koalicije iskritikuje ove predloge zakona; to je najbolji pokazatelj da tu nešto ne štima.
Mene ova koalicija, ova vladajuća većina podseća na jedan prenaduvani balon koji mi iz Srpske radikalne stranke zovemo reciklirani DOS, i apsolutno sam siguran da njemu nije potrebna iglica u vidu SRS i da će se on raspuknuti sam od sebe, a onda će građani Srbije biti u prilici da konačno na vlast dovedu časne, poštene i odgovorne ljude, odnosno srpske radikale.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je na član 50. podneo narodni poslanik Zoran Antić iz poslaničke grupe SRS u potpunosti prati prethodna dva amandmana, na član 48. gospođe Gordane Pop-Lazić i na član 49. gospođe Vjerice Radete. Mislim da su poslanici SRS-a u odbrani ova tri amandmana u potpunosti dokazali besmisao ovakvog načina finansiranja turizma u Republici Srbiji kroz fond za razvoj turizma.
Fond za razvoj turizma, odnosno fondovi uopšte su, da tako kažem, zastareli način finansiranja. To je nešto što je preuzeto iz komunističkog doba. Svi znamo da su fondovi služili uglavnom za popunjavanje budžetskih rupa, a ponekad i za popunjavanje džepova državnih funkcionera.
Srpski radikali smatraju da je prioritetno i da bi daleko svrsishodniji način finansiranja i pomaganja turizma u Republici Srbiji bio kroz stimulisanje stranog ulaganja, odnosno kroz strane investicije, ulaganje svežeg inostranog novca u turističke potencijale Republike Srbije, što treba podsticati poreskim olakšicama, odnosno odgovarajućom poreskom politikom države Srbije.
Naša država se susreće sa jako teškom ekonomskom situacijom, sa velikim socijalnim problemima i u takvoj situaciji turizam obično bude poslednja rupa na svirali, a to je privredna grana koja i te kako može da doprinese razvoju privrede Republike Srbije.
Samo bih uporedio ono što je gospodin ministar istakao u svom izlaganju danas i u jučerašnjoj raspravi, recimo, da je za 2004. godinu iz budžeta opredeljeno oko 60 – 70 miliona dinara za turizam u Republici Srbiji. Sa tim parama ne mogu da se pokrpe ni sve rupe na putevima turističkih destinacija u Republici Srbiji.
Koliko je to malo pokušaću da predstavim podatkom da, recimo, Republika Slovenija samo od reke Soče (koja je veličine, recimo, kao Mlava u Republici Srbiji) godišnje ostvari prihod od 700.000 evra. Otprilike, to je ta suma koju Srbija ima za godinu dana. Dakle, samo od sportskog ribolova, gde dnevna dozvola staje od 200 do 700 evra. Da ne govorim o ostalim turističkim destinacijama Republike Slovenije.
Dakle, potpuno je neophodno da se u oživljavanje turizma Srbije uključi strani kapital, jer sa stranim kapitalom Srbiji dolaze i strani turisti, a bez stranih turista nema turizma u Republici Srbiji, jer naš narod je previše finansijski iscrpljen da bi mogao da održava turizam Republike Srbije. Potpuno je izvesno da su Srbiji u oživljavanju turizma neophodni strani turisti, a njih mogu privući samo lepi objekti, kvalitetna usluga, a to je ono što Srbija danas nema, to je ono u šta u Srbiji poslednjih decenija nije ulagano, a toga će biti samo ukoliko se u turizam Srbije uloži svež kapital koji, po srpskim radikalima, može doći samo iz inostranstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 11. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine koji je podneo narodni poslanik Srpske radikalne stranke gospodin Momir Marković je potpuno logičan i sledi sve one amandmane koje su podneli narodni poslanici SRS-a. Mislim da je rasprava, koja traje već pet-šest dana, u potpunosti potvrdila svu besmislenost ovog predloga zakona.
Povod za moje mišljenje da je to tako mi daje i činjenica da se već nakon prvog dana rasprave gospodin ministar Parivodić delimično složio sa primedbama poslanika Srpske radikalne stranke, a onda je odmaglio iz ove sale u nepoznatom pravcu i do danas se nije pojavio, da bi njegov primer sledili i ostali poslanici vladajuće većine i nakon toga ih više nije bilo.
Dakle, sve argumentovane kritike ovog predloga zakona, iznete od strane poslaničke grupe SRS, poslanici vladajuće većine nisu mogli ili jednostavno nisu želeli da demantuju, niti da brane ovaj predlog zakona, verovatno i sami svesni njegovog besmisla i njegove neprimenjivosti.
Pošto smo u finišu, nalazimo se kod poslednjeg člana, možda ne bi bilo loše da rekapituliramo ono što se dešavalo u proteklih šest dana.
O čemu se ovde zapravo radi? Radi se o jednom potpuno besmislenom predlogu, o zakonu koji ne može biti primenjiv, zakonu koji je pun kontradiktornosti, paradoksa i pravnih nelogičnosti.
Mislim da su poslanici vladajuće većine svesni toga da se ovde radi o jednom političkom pamfletu, da se radi o bacanju prašine u oči građanima Srbije koji su i sami postali svesni da je ovo samo jedna pričica koja treba da zamajava javnost i građane Srbije i da skrene njihovu pažnju sa daleko važnijih pitanja. Građani su toga postali svesni i već nakon drugog dana rasprave grupa građana se okupila ispred Narodne skupštine protestujući protiv jednog ovakvog zakona.
Ako se već radi o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, kao što se govori ovde, onda je potpuno nejasno zašto ste ograničili njegovu primenu samo na fizička lica, zašto ste od evidentiranja imovine (dakle, ne radi se o povraćaju, nego o evidentiranju imovine) izuzeli imovinu verskih zajednica, o čemu je već bilo rasprave povodom prethodnog člana ovog zakona.
Taj problem postaje veći, mislim na imovinu Srpske pravoslavne crkve na području Kosova i Metohije, koja je besomučno oduzimana nakon Drugog svetskog rata, parcelisana i data Šiptarima na korišćenje. I, kako mislite da sprovedete jedan ovakav zakon, odnosno zakon kojim predviđate donošenje nekog posebnog zakona o evidentiranju, nekog novog.
Ali, puno je još paradoksa, puno je nelogičnosti, a o njegovoj neprimenjivosti nam govori i to da je nemoguće utvrditi legitimitet naslednika, o čemu ste i sami govorili, da je nemoguće utvrditi legitimitet imovine. Dali ste to jednoj državnoj instituciji koja uopšte nema nadležnosti da se bavi evidentiranjem oduzete imovine.
Puno je stvari koje nisu logične u ovom zakonu, a da ne govorim o univerzalnom periodu, mislim na 20 godina. Dakle, potpuno je jasno da jedan ovakav predlog zakona niti ima zakonskih niti ustavnih utemeljenja da bi bio donet i upravo se iz tog razloga mi iz poslaničke grupe SRS borimo.
Ono što se nama stavlja kao primedba i ono što nas mnogi pitaju jeste – zašto ste vi radikali protiv povraćaja oduzete imovine? Mislim da je to lako objasniti. Potpuno je nemoguće jednu istorijsku nepravdu, koja je evidentna, ispraviti, a da se u isto vreme nepravda ne učini nekom drugom i potpuno je nemoguće obeštetiti sve one koji su oštećeni u tom vremenskom periodu.
Vi možete vratiti imovinu, parče zemlje, ako je to oduzeto nekom fizičkom licu, ali kako mislite da obeštetite porodice onih koji su izgubili glavu u tom mračnom komunističkom diktatorskom periodu? Da li je njihova žrtva manja, pa se niste ni trudili, ili se tu radi o nečem drugom?
Mislim da se radi o nečem drugom, kao što sam rekao na početku izlaganja, o jednom čisto marketinškom triku vladajuće garniture, o želji vlasti da skrene priču na neke nebitne teme i da nas narodne poslanike već nedelju dana zamajava jednim ovakvim predlogom zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Vjerica Radeta, narodni poslanik Srpske radikalne stranke, podnela je amandman na član 3. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji glasi – prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici. To je prvi stav ovog člana zakona, iz koga se upravo vidi smislenost primedaba poslanika Srpske radikalne stranke koji su prethodnih dana u diskusiji o tome govorili.
Upravo se iz ovog amandmana vidi koliko je ovaj zakonski predlog besmislen, koliko je to jedna politička farsa, koliko je ovaj predlog zakona jedan politički pamflet koji služi samo za zamajavanje građana Srbije, samo za to da ulije lažnu nadu ogromnom broju građana Srbije koji računaju da će ova vlast stvarno omogućiti da im se vrati imovina ili da im se nadoknadi šteta koju su oni ili njihovi preci pretrpeli od prethodnih vlasti, a u suštini, ovaj zakon je potpuno neprimenljiv.
Ovaj zakon je potpuno besmislen. Predložen je u pogrešnom trenutku i pogrešnom ambijentu i ne može se nazvati pravim zakonom, ni realnom mogućnošću za ovaj politički trenutak.
Koji su problemi vezani za član 3? Upravo ono što su poslanici Srpske radikalne stranke u načelnoj raspravi i govorili, a to je da se ne može sa apsolutnom sigurnošću utvrditi legitimitet naslednika sporne imovine.
Možemo doći u situaciju da se za jednu istu imovinu javi više naslednika, što je teorijski potpuno moguće. Ko će i na osnovu kojih ovlašćenja i na osnovu kojih kriterijuma odrediti ko je od njih pravi naslednik te sporne imovine? A šta ako dođemo u situaciju da se oko sporne imovine povede parnica da se utvrdi ko je legitimni naslednik te imovine? Ovim zakonom ništa od toga nije predviđeno, a to su sve primeri iz realnog života građana Srbije, sve ono što je zakonodavac trebalo da u ovom zakonu predvidi.
Takođe se ne može sa sigurnošću utvrditi ni legitimitet imovine, jer ste i sami u par navrata rekli da u velikom broju slučajeva država ne poseduje dokumentaciju o oduzetoj imovini, a od eventualnih vlasnika, odnosno njihovih naslednika tražite da podnesu dokaze o oduzetoj imovini. Znači, može se doći u situaciju da neko traži nešto što zapravo i nije njegovo, što nije pripadalo njegovim precima, a to je takođe problem koji ovaj zakonski predlog ne tretira.
Što se tiče člana 3, na koji je amandman podnela koleginica Vjerica Radeta, drugi stav kaže da se prijava iz stava 1. ovog člana podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije (u daljem tekstu: Direkcija), u dva primerka, neposredno ili poštom preporučeno, na obrascu koji je odštampan uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo.
Prosto me je iznenadilo kada sam u ovom zakonu pročitao da predlagač nije predložio jednu agenciju koja bi obavljala poslove sakupljanja dokumentacije, koja bi se bavila ovim poslom, ali ste predložili da to čini Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, koja zapravo i nema nadležnost za nešto tako.
Republička direkcija za imovinu Republike Srbije ima nadležnosti koje su jasno propisane Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Ona vodi evidenciju imovine u vlasništvu Republike Srbije i predstavlja organizaciju koja upravlja imovinom Republike u ime Vlade Republike Srbije. Mi iz poslaničke grupe SRS smatramo da bi svako proširenje nadležnosti ove organizacije, koja radi u ime i za račun Vlade Republike Srbije, bilo neovlašćeno i da nije u istom rangu sa katastrom i drugim organima.
Prosto je neverovatno da se mi danas bavimo jednim ovakvim predlogom zakona, a ne bavimo se ključnim pitanjima koja su od vitalnog interesa za građane Srbije, za srpski narod. Prosto je neverovatno da se ova vlast potpuno ne interesuje za građane na Kosovu i Metohiji, a i njima je oduzimana imovina. Kako mislite njima da nadoknadite štetu koju su pretrpeli?
Sticajem okolnosti jedan sam od poslanika koji je proteklog vikenda posetio škole na Kosovu i Metohiji, kojima je Srpska radikalna stranka poklonila 100 računara. Lično sam video u kakvim uslovima se tamo živi, u kakvim uslovima žive, uče i rade naša deca. Meni je stvarno žao što se mi danas zamajavamo u Skupštini ovakvim stvarima, a ne trudimo se da makar malo omogućimo tim ljudima da se osete sastavnim delom ove države, da im usadimo to da ova država za njih brine. Oni su tamo prepušteni sami sebi. Više nemaju poverenja ni u koga i poklon SRS-a ih je veoma obradovao.

Dame i gospodo narodni poslanici, o Predlogu ovog zakona najbolje govore izjave najpre ministra gospodina Parivodića, koji je u jučerašnjem izlaganju jednom prilikom rekao: "Nisam pisao ovaj nacrt i nisam njime oduševljen." Ne čudi me što danas ministar nije sa nama u Skupštini da brani ovaj predlog zakona pred narodnim poslanicima. Nedugo zatim Skupštini se obratio jedan od poslanika vladajuće većine koji reče da je ovaj predlog iznenadio veliki broj poslanika koji su iznenađeni brzinom kojom se on našao u proceduri.
Ceo postupak mi liči na onu priču o ludom i zbunjenom, samo ne znamo na kraju ko će ispasti lud, a ko zbunjen. Činjenica je da je pogrešan trenutak i pogrešan ambijent za donošenje jednog ovakvog zakona.
On predstavlja jednu najobičniju podvalu građanima Srbije. On će samo podgrejati lažne nade velikog broja građana Srbije da eventualno mogu doći do neke imovine ili do enormnih količina para.
Zapravo se svodi na dnevno-politički marketing, na pribavljanje jeftinih političkih poena. Nemoguće je sprovesti postupak predviđen ovim zakonom. Vlast je toga svesna. Kažem, ovo je čist marketinški trik koji treba samo da donese određene političke poene vladajućoj većini.
Ono što sam primetio, a to je da gotovo sve političke partije u periodima dok su opozicione stranke zalažu se za denacionalizaciju, ali onog trenutka kada dođu na vlast ne pada im na pamet da tako nešto stave na dnevni red. Da bi se ova vlast, pod firmom ispunjavanja predizbornih obećanja, dosetila da jedan ovakav predlog zakona stavi pred Narodnu skupštinu, stavi na dnevni red, da o njoj raspravljaju narodni poslanici, znajući da je ovo samo polovično rešenje koje treba da obmane javnost Srbije.
Pravni i ustavni razlozi ne dozvoljavaju donošenje jednog ovakvog zakona, a ono što je naročito problematično je da ovaj predlog zakona predstavlja pokušaj obavezivanja budućeg zakonodavstva, a što je pravno neutemeljeno, gotovo pravno nemoguće, jer ne možete niti ste u ovom zakonu predvideli kada ćete i u koje vreme doneti zakon o denacionalizaciji, ne možete predvideti kakva će biti buduća skupštinska većina i ne možete je praktično na jedan ovakav način obavezati.
Mnogo toga u ovom zakonu je sporno, počevši od datuma 9. marta 1945. godine, koji ste doneli kao dan koji se računa za evidentiranje oduzete imovine. Znači, radi se o periodu unazad 60 godina. Zašto to nije 80, 100 ili 200. Ranije se dešavalo protivzakonito oduzimanje privatne imovine, ranije su se dešavale ovakve stvari. Zašto recimo ne 1941. godina, koja se naročito pokazala problematičnom u Sremu, gde je ustaška NDH oduzimala imovinu Srba, a što je komunistička vlast samo nastavila posle samog oslobođenja.
Šta sa folksdojčerima i njihovim naslednicima u Vojvodini koji su unazad deceniju-dve veoma zainteresovani za donošenje ovakvog zakona, da li će se eventualno vraćanjem imovine njima izmeniti struktura stanovništva u Vojvodini. Čini mi se da se aktuelna vlast upliće kao pile u kučine, da ulazite u jedno vrzino kolo i gotovo da niste svesni kakve sve probleme može izazvati primena jednog ovakvog zakona, a da ne govorimo o univerzalnom periodu zastarevanja od 20 godina.
Ovde se radi o jednom pravnom presedanu. Pravnici znaju koliko pravni presedani mogu biti opasni po pravni poredak jedne države.
Mnogo je problema vezanih za ovaj zakon. Jedan od njih je da se ne može sa sigurnošću potvrditi legitimitet naslednika. Šta ako se desi da se za istu imovinu javi dva, tri, pet, deset naslednika. Kako ćemo to utvrditi? Sa sigurnošću se ne može utvrditi ni legitimitet sporne imovine, jer kažete da država ne poseduje valjanu dokumentaciju o tome.
Sporno je ko i na koji način, pod kojim uslovima i na osnovu kojih kriterijuma će izvršiti procenu te imovine. To su sve stvari koje ovim zakonom nisu jasno određene. Javlja se problem sa upisom novih vlasnika u katastarske knjige, jer vi znate da se upisom novih vlasnika iz evidencije brišu prethodni vlasnici. Problem postaje tim pre veći ukoliko se desi da je imovina u tom periodu promenila dva, tri ili više vlasnika.
Šta sa imovinom koja je u proteku nekoliko godina podlegla privatizaciji. Ako se dobro sećate, gospodo, u predizbornoj kampanji ste obećavali da sporna imovina neće ulaziti u procese privatizacije. Međutim, ispostavilo se da vaša predizborna obećanja nisu bila iskrena i da ste ih vrlo brzo pogazili.
Šta raditi sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Kako njima vratiti imovinu? Ovim zakonom se to ne predviđa. I jedno zaista kompleksno i teško pitanje za državu Srbiju, šta raditi sa Srbima sa Kosova koji su pre 40, 50 ili 60 godina nasilno napustili tu teritoriju, sa zabranom da se na nju vrate, kako taj problem rešiti.
Ima još jedna stvar, a to je - ma koliko konfiskacija bila nepravedna, u nekim slučajevima ona je i pravedna, odnosno izvršavana je kao vid kazne. Recimo, za one ljude koji su sarađivali sa okupatorima. Te primere nemamo samo u našoj zemlji. Te primere imamo i danas u razvijenim i modernim evropskim državama, u Francuskoj na primer, u nekim državama Skandinavije, u Norveškoj, gde je oduzimana imovina licima koja su sarađivala sa okupatorom, pa čak i polovina imovine današnje Italije oduzeta je od Rimokatoličke crkve, odnosno od Pape i kardinala.
Znači, poređenjem tih dveju stvari dolazi se do zaključka da jedan ovakav predlog zakona i nije bio neophodan.
Na kraju bih samo rekao da je ovo jedan licemeran predlog zakona, kojim se tobož ispravlja velika istorijska nepravda, a sadašnja vlast preti istovremeno konfiskovanjem imovine licima optuženim pred Haškim tribunalom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi se sećamo 2001-2002. godine kada je po nalogu Zapada, po nalogu evropskih mentora, ministar finansija, Mlađan Dinkić, izvršio sanaciju najveće četiri srpske banke, pod izgovorom da će se na taj način rasteretiti privreda Republike Srbije, da će se na taj način dati injekcija, odnosno da će to biti inicijalna kapisla koja će pokrenuti proizvodnju u Republici Srbiji, koja će vinuti privredu Srbije na visoke grane, posle desetogodišnje muke i propasti koje je doživljavala, i da će to biti ono što će nas uvesti u Evropsku uniju.
Očigledno je posle tri-četiri godine da argumenti koje je izneo ministar finansija sadašnji, gospodin Mlađan Dinkić, nisu bili tačni, a suština se svodi na to da je to urađeno iz prostog razloga da se stavi šapa na srpsku privredu i da Evropa i evropski mentori ove vlasti kontrolišu srpsku ekonomiju, koja se sada nalazi na najnižim granama u poslednjih 10-15 godina.
Takođe, privatizacija srpskih banaka, koja je u poslednje vreme izuzetno aktuelna, ne odvija se kako novopečene demokrate vole da kažu "transparentno", nego se obavlja ispod žita, tajno, iza leđa građana Srbije, u nekim poluprivatnim kružocima, između kumova, rođaka, nekih neprirodnih saveza.
Cilj uništavanja srpskih banaka je izuzetno jasan. On se svodi na to da se oslobodi manevarski prostor za ulazak evropskih banaka na tržište Republike Srbije, kako bi od građana Srbije odvlačili novac, a onda ih istim tim građanima, koji su taj novac uložili, davali putem kredita, pod izuzetno nepovoljnim kamatnim stopama.
Sigurno je jedno, da ukoliko Srbija ne sačuva domaće bankarstvo, da ne samo da u skorije vreme nećemo postati deo evropskih integracija, ne samo da nećemo biti ni blizu EU, nego ćemo postati evropska provincija, bez ikakve šanse da u skorije vreme budemo deo evropskih integracija, a kamoli da postanemo deo EU.
Zbog svega gore navedenog, poslanici SRS neće glasati za predloženi zakon.
Slična je situacija, kada smo već kod ministra finansija Mlađana Dinkića, i sa osiguravajućim društvima. Veliki je broj osiguravajućih društava koja su u poslednje vreme izgubila licencu za rad. Suština je ista, da se stvori prostor za ulazak inostranih osiguravajućih društava na prostore Republike Srbije, da oni budu ti koji će izvlačiti pare od građana Srbije u svoje matične ekspoziture.
Mislim da je i svim građanima Srbije jasno da je jedna fantomska organizacija, koja se pod šifrom G17 predstavlja građanima Srbije, stavila šapu na sve što se tiče finansija i ekonomije u državi Srbiji. Najsvežija iskustva nam govore da su bacili oko na Srbijašume, da su bacili šapu na JAT.
Sve ono čega su se dotakli, a tiče se finansija, u njihovoj se ruci sasušilo i ovo je samo jedna generalna proba da se upuste u rasprčkavanje državne imovine u velikim javnim preduzećima, tipa Elektroprivrede, tipa Srbijašume, tipa Železnice. Zbog toga građani Srbije treba što pre da se dignu, što pre da traže smenu nove vlasti, da ne kažem da uzmu motke u ruke, da razjure ovu bandu koja je sada na vlasti i da na vlast konačno dođu pošteni i časni ljudi.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 194. porodičnog zakona. Odnosi se na deo zakona koji uređuje imovinske odnose dece i roditelja, odnosno konkretno na pravo stanovanja. Član 194. glasi: "Dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu. Pravo stanovanja traje do punoletstva deteta. Nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja".
Ovaj treći stav zakona je prilično neprecizan i donekle nejasan, te sam stoga svoj amandman usmerio upravo na taj treći stav člana 194. u kome kažem da posle reči "nepravdu" u zagradi treba dodati "jedini stan, zasnivanje druge porodice". Naime, u velikom broju članova ovog zakona ima dosta nepreciznosti i nejasnoća, a ja smatram da treba precizirati sve ono što se zakonom može precizirati i bez obzira što se ovakvom odredbom naslućuje o čemu se radi, mišljenja sam da je bolje i svrsishodnije to precizirati.
Recimo, imamo situaciju da roditelj koji je izgubio pravo starateljstva nad detetom živi u garsonjeri ili nekom manjem jednosobnom stanu, da, primera radi, izdržava bolesne roditelje ili je u međuvremenu stekao novu porodicu, zaključio novi brak, iz njega dobio decu; postavlja se pitanje da li uopšte postoji mogućnost da se u tom stanu omogući kvalitetan život, sa članovima nove porodice i sa detetom i suprugom iz prethodnog braka, da ne govorimo o odnosima između članova prethodne i sadašnje porodice takvog čoveka.
Dakle, ovaj moj amandman je čisto tehničke prirode. Suštinski ništa ne bi promenio, samo bi precizirao odredbe ovog člana.

Dame i gospodo narodni poslanici, šta reći posle Luneta. Dakle, bez obzira ...(Žagor.)
(Predsedavajući: Molim vas, omogućite da gospodin Radić može da govori. Izvolite.)
Dame i gospodo, dakle, kao što sam rekao, bez obzira što se ministar u svom uvodnom izlaganju upirao da dokaže kako ovaj predlog zakona predstavlja usklađivanje sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima, moje je mišljenje da je ovaj predlog zakona klasičan primer prepisivačke škole i lošeg prevođenja koje već postaje praksa nove, odnosno ove republičke vlade.
Iako se kod nekih zakona iz oblasti finansija, privrede, pa možda čak i pravosuđa to može tolerisati, kod jednog zakona kao što je ovaj predlog zakona, koji se tiče svakog građanina ove države, porodice kao osnovne ćelije društva, to ne može da bude slučaj, jer u ovaj zakon moraju biti ugrađeni i tradicija, i naši običaji i mentalitet ovog naroda. Sve to mora biti prilagođeno kako bi ovaj zakon zaista bio zakon svih građana i svake porodice u ovoj državi.
Što se samog naziva zakona tiče, mislim da je predlagač napravio jednu veliku grešku. Naziv "porodični zakon" sam po sebi ništa ne znači; mislim da se ovde radi o elementarnom nepoznavanju srpskog jezika i da bismo morali da vodimo računa o svom jeziku i da svoj jezik čuvamo.
Porodična može biti kuća, porodičan može biti automobil, porodični može biti pas, ali jedan zakon ne može biti porodični. Zakon mora da se zove zakon o porodici ili, još bolje, zakon o braku i porodici.
Rekao bih da se na samom startu ovde brkaju babe i žabe, a stičem utisak da se ovde na isto svode dve potpuno različite institucije: brak i porodica. Brak sam po sebi ne može biti porodica, jer brak predstavlja zakonitu vezu muškarca i žene. Oni porodica postaju onda kada dobiju porod, a što je i koren reči porodica, osim u nekim izuzetnim slučajevima.
Mislim da je predlagač na samom početku zakona morao jasno to da naznači. Prosto je neverovatno da se u Predlogu zakona koji se zove porodični zakon u članu 1. kaže – ovim zakonom uređuju se: brak i odnosi u braku, vanbračnoj zajednici itd. Nigde se ne pominje reč "porodica".
Takođe, u članu 2, koji se tiče konkretno porodice, kaže se da porodica uživa posebnu zaštitu države itd. Nigde nema definicije porodice, šta je to porodica. To je zajednica života roditelja, dece i ostalih srodnika koji imaju međusobna prava, obaveze itd.
Ono što bih hteo da naglasim, a vezaću se samo za jedan veoma osetljiv deo ovog predloga zakona, zbog vremena koje stoji na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS, tiče se dela o usvojenju. Mislim da je to jedan veoma važan deo ovog zakona, ali stičem utisak da se u ovih nekoliko članova koji obrađuju ovu tematiku stvara pogodno tlo za eventualnu korupciju, za eventualnu zloupotrebu položaja. Ne kažem da će je biti, ali se stvaraju uslovi da se tako nešto desi.
O čemu se radi? Radi se o tome da nadležni ministar, odnosno resorni ministar dobija zaista prevelika ovlašćenja što se tiče usvojenja, jednog veoma kompleksnog, veoma osetljivog pitanja, od čega zavisi budućnost jednog mladog života.
Tako imamo u članu 99. da razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18, niti veća od 45, što je korektno i tu nema nekih primedbi, ali se kaže da "izuzetno, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje licu koje je starije od usvojenika manje od 18 godina ili licu koje je starije od usvojenika više od 45 godina ako za to postoje naročito opravdani razlozi".
Ovaj deo rečenice se javlja u gotovo svim članovima koji se tiču usvajanja - ako za to postoje naročito opravdani razlozi. Koji su to naročito opravdani razlozi o kojima odlučuje ministar? Da li je to debljina koverte ili je to boja novčanica koje ministar može da dobije? Mislim da je ovde krajnje neprecizno i krajnje nejasno. Ne mora to da se desi, ali se stvaraju uslovi da to može da bude jedan od "naročito opravdanih razloga" što se tiče ministra.
Takođe, u članu 101. se kaže da usvojiti mogu supružnici ili vanbračni partneri zajedno, ali da ministar može, ako za to postoje naročito opravdani razlozi, dozvoliti usvojenje i licu koje živi samo. Mislimo da je ovu problematiku trebalo daleko detaljnije i preciznije definisati kako bi se izbegle eventualne zloupotrebe.
Onda sledi onaj zaista skandalozni član 103. koji dozvoljava usvojenje stranim državljanima. Ponovo se kaže da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglašava sa tim usvojenjem, a u stavu 3. se kaže da izuzetno ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje stranom državljaninu i pre isteka roka iz stava 2. (radi se o roku za koje vreme ne može da se nađe usvojitelj među domaćim državljanima) ako za to postoje naročito opravdani razlozi. Ponovo taj deo rečenice.
Postavlja se pitanje da li ministar, odnosno da li naša država može da kontroliše sudbinu deteta koje ode preko granice i koje postane usvojenik jedne strane porodice. Da li ministar i država mogu da provere gde je to dete, kakav mu je život, u kakvoj porodici živi i da li se normalno razvija? Plašim se da naša država to nije u stanju, plašim se da će ta deca postati predmet trgovine jedne zaista velike i dobro organizovane svetske mafije koja se bavi trgovinom dece, koja se bavi trgovinom ljudskih organa. Plašim se da to dete može da završi sa ispruženom rukom na nekom od trgova evropskih metropola, prosjačeći. Plašim se da to dete može da završi kao deo pornografske industrije koja je na zapadu polulegalizovana. Mislim da naša država nema niti mehanizme, niti metode da proveri kakva je sudbina tog deteta i zbog toga apelujem na vas da ovaj član zakona brišete.
Na kraju, da ne bi bilo da samo kritikujem, činjenica je da je našoj državi jedan ovakav zakon potreban. Dobro je što se Vlada trudi da u ovu oblast unese neke moderne tekovine evropskih zemalja. Na svu sreću, ministar i Ministarstvo nisu se toliko odvažili da unesu baš sve, pa čak i one neprirodne moderne tekovine razvijenih evropskih zemalja, o čemu je govorio ovlašćeni predstavnik SRS dr Miroslav Nedeljković.
Sa druge strane, zakon je u dosta svojih članova nedorečen, nejasan, neprecizan, daje prevelika ovlašćenja ministru i, ono što sam zaboravio da kažem, urušava instituciju braka i favorizuje vanbračnu zajednicu.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se, ako me sećanje dobro služi, da su na početku mandata poslanici vladajuće većine, a i članovi Vlade, upravo sa ove govornice govorili da će Vlada, prilikom predlaganja novih zakonskih rešenja, prekinuti praksu prethodne vlasti da se formiraju agencije za sve i svašta. Kako je vreme prolazilo, evo, nakon samo godinu dana, ne mogu da se setim ni jednog zakona a da se u njemu nije predvidelo formiranje neke agencije. Tako je slučaj i sa ovim zakonom o poštanskim uslugama.
Mislim da su moje kolege narodni poslanici iz poslaničke grupe SRS dovoljno rekli zbog čega smo mi protiv formiranja ovih agencija, da u ovom trenutku Srbiji takva tela nisu potrebna, da ona predstavljaju samo dupliranje administracije, da poslove koje ste predvideli da rade agencije, sasvim stručno i kompetentno mogu da obave i nadležna ministarstva. Povrh svega, u ministarstvima ima veliki broj zaposlenih, tako da bi te poslove mogli da obavljaju veoma lako.
Međutim, činjenica je i ovo sve nam govori samo to da je ovoj vladi, isto kao i onoj prethodnoj, gazda isti i da oni samo služe za ispunjavanje zahteva koji se pred njih stave. Ne bih da govorim o tome zašto su agencije loše. Kažem, dosta su o tome rekle moje kolege poslanici.
Meni je samo zasmetalo, kao i mojim kolegama, to što ste članovima ovih agencija, odnosno saveta agencije predvideli toliko velike novčane nadoknade, toliko velike plate, od osam do deset prosečnih ličnih dohodaka u privredi Republike Srbije. Trenutno to iznosi oko 150.000 dinara. Možda mi se čini da je to i malo za onog ko treba da odredi veličinu i boju poštanskog sandučeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi put se desilo da Narodna skupština raspravlja u objedinjenoj raspravi, a u predlogu je čak bilo sedam zakonskih projekata, mada je u međuvremenu predlagač povukao jedan zakon, iako znamo da se radi o izuzetno važnim zakonima, odnosno o izmenama i dopunama zakona. Tim je pre to čudnije i zašto se poslanici na taj način, uzimajući u obzir činjenicu da je ograničeno vreme za raspravu poslaničkim grupama, sputavaju da se valjano i na krajnje konstruktivan i dobar način izjasne o tim predlozima zakona i kažu svoje mišljenje.
Uzimajući u obzir vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS, samo ću o tri zakona reći neke najosnovnije primedbe, koje sam uspeo da uočim, odnosno to su više neke načelne primedbe.
Što se tiče prvog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, ono što je uočljivo je da postoje tri stope poreza.
Dakle, jedna koju bih nazvao opštom stopom od 14 posto, zatim stopa od 10 procenata za preduzetnike koji ostvaruju prihode iz samostalnih delatnosti i na kraju stopa poreza na prihode od autorskih i srodnih prava i prava industrijske svojine po stopi od 20 posto.
Mišljenja sam - da je Vlada imala dobre namere sve preduzetnike koji ostvaruju prihode bi oporezovala po jedinstvenoj stopi. Mi smo mišljenja da se to moglo svesti na 10 posto, a time bi se zapravo pokazala dobra volja Vlade i stvarno pomoglo građanima Srbije. Ovako se ovde više radi o nekim više tehničkim promenama, a da ne govorim o tome da može da se desi da se na ovaj način postavi i pitanje ustavnosti ovakvih različitosti, s obzirom da je garantovano članom 13. Ustava Republike Srbije da su građani jednaki u svojim pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim organima.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu, ovde su zaista u pitanju samo kozmetičke promene, bez obzira što se naizgled može reći da su poreske osnovice za imovinu koja je oslobođena poreza podignute sa 200 hiljada na 400 hiljada. Tu se suštinski ništa nije promenilo, naročito ako imamo u vidu da je Predlog zakona koji se ovim izmenama tretira iz 2001. godine.
Ukoliko uzmemo u obzir kurs dinara u odnosu na evro u međuvremenu, rast cena i troškove života ukupno, onda mislim da će se to svesti na potpuno identičnu svotu, tj. tih 400 hiljada, to je negde otprilike oko 5 hiljada evra, znači, po nekoj proceni to je jedna bolja zidana garaža.
SRS je mišljenja da je tu stopu trebalo znatno podići, da ne kažem udvostručiti u odnosu na ovaj predlog koji je stigao od strane predlagača, a čak je u jednom amandmanu predloženo da on ide do iznosa od milion dinara.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, to je već svakako jedan nepopularan potez Vlade i samo ću pomenuti član 12. kojim se predviđa povećanje akcize na rakije, žestoka alkoholna pića i likere i niskoalkoholna pića. Stav poslaničke grupe SRS je da akcize treba zadržati na postojećem nivou i da nije bilo potrebe za njihovim povećavanjem, a naročito to važi za novi član 12a, kojim predlažete uvođenje akcize na sve vrste piva, osim bezalkoholnog piva koje sadrži do 0,5 posto alkohola, u iznosu od 9 dinara po litru.
To je trebalo opteretiti daleko manjom akcizom, tj. iznosom. Ovo samo govori o tome da je budžet koji smo usvojili pre nekih mesec dana nerealno konstruisan, da nije ni reformski ni razvojni i da ste ovim izmenama i dopunama Zakona o akcizama bili samo primorani da popunjavate budžetski deficit.
Na primeru piva ću ukazati koliki je to priliv novca, da se, recimo, u sezoni u Srbiji dnevno proda oko milion boca piva, a možda i više. To je 4,5 miliona dinara, koji se svakog dana sliva u budžet Republike Srbije, što za mesec dana iznosi oko 135 miliona, pa i do 150 miliona dinara, a sve iz džepa građana Republike Srbije.
Na kraju bih samo ukratko rekao o zakonu o fiskalnim kasama, a primoran sam da to ovde kažem, jer sam zamoljen od ljudi koji rade na šarenoj pijaci u Jagodini, koji su poručili Vladi i ministru – da li imate imalo morala kada nas primoravate da uvodimo fiskalne kase, onima koji su u procesu tranzicije ne svojom voljom ostali bez posla, i koji na taj način preživljavaju i obezbeđuju sebi i svojoj porodici parče hleba, a da istovremeno ovim predlogom zakona niste opteretili neke druge koji su daleko boljestojeći, kao npr. lekare u privatnoj praksi i advokate.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o privrednim društvima je svakako jedan od veoma značajnih zakona. Činjenica je da je on neophodan Republici Srbiji. Međutim, moja generalna primedba se odnosi na brzinu kojom je predlagač sa ovim predlogom zakona izašao pred Narodnu skupštinu. To se vidi i po velikom broju amandmana koje su podnele sve poslaničke grupe, pa čak i poslaničke grupe stranaka koje čine vladajuću koaliciju. Bilo je dosta tehničkih ispravki zakona. S obzirom na obimnost ovog zakona, moglo je malo više vremena da se da poslanicima, ali šta je tu je, moramo da radimo po dnevnom redu.
S druge strane, raduje činjenica da su resorni odbori i ministar, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, prihvatili veliki broj amandmana SRS, koji idu u pravcu poboljšanja ovog zakona i ka njegovoj boljoj primenjivosti.
Što se amandmana tiče, podneo sam amandman na član 48. On se odnosi na deo zakona koji reguliše osnovna pitanja statusa preduzetnika, od pojma, preko registracije osnivačkog akta, odgovornosti itd. On konkretno glasi: U članu 48. stav 1. menja se i glasi: "Preduzetnik je, u smislu ovog zakona, fizičko lice koje je radi sticanja dobiti registrovalo...", ovo je ključna reč mog amandmana - registrovalo, "... da će u vidu zanimanja obavljati zakonom dozvoljene delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti."
Šta je suština ovog amandmana? Znate, fizičko lice nije objekat koji je podložan registraciji. Fizičko lice, kao fizičko lice, ne može da se registruje. Da bi fizičko lice dobilo privredni status preduzetnika potrebno je da registruje svoju delatnost. Suština mog amandmana je upravo u tome da mora da registruje delatnost.
Šta, po ovom predlogu, može da se desi? Fizičko lice može biti registrovano u MUP-u kao kriminalac, ali to mu ne daje pravni status preduzetnika. Registrovanje fizičkog lica je samo po sebi besmisleno i apsurdno. Znači, da bi fizičko lice steklo privredni status preduzetnika, mora da registruje svoju delatnost.
Mislim da bi se prihvatanjem ovog amandmana potpuno precizirao ovaj član i apelujem na ministra, kao ovlašćenog predstavnika predlagača, da ovaj amandman prihvati.