Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Enis Imamović

Enis Imamović

Stranka demokratske akcije Sandžaka

Govori

Hvala.

Uvaženi predsedniče, uvažena predsednice Vlade, članice Vlade, težnja svakog zdravog društva ali i pojedinca ka pravdi stvorila je potrebu za osnivanjem institucija pravde. Najznačajnije institucije za pravdu u jednom modernom društvu su svakako pravosudni organi odnosno sudovi i tužilaštva. Oni u suštini postoje kao civilizacijski odgovor na nepravdu kako pojedinci ne bi uzimali pravdu u svoje ruke ili je tumačili po slobodnoj volji.

U takvom konceptu društva podjednako je važno poštovanje jednakosti svih građana, kao i nezavisnost pravosudnih organa.

Kada kao predstavnici bošnjačkog naroda građana ove zemlje govorimo o pravosuđu, o njegovom položaju u ustavnoj materiji, moramo najpre postaviti pitanje - koji je danas status bošnjačkog naroda u samom Ustavu, ali i status drugih nesrpskih naroda u Ustavu Republike Srbije? Zašto je ovo pitanje važno?

Sve presude koje se donose počinju sa - U ime naroda. Zato je moje prvo pitanje - u ime kog naroda?

Ukoliko krenemo od prvog člana Ustava, koji prvenstveno definiše Srbiju kao državu srpskog naroda, šta se ovde može zaključiti? U ime kog naroda ti sudovi donose presude? Da li to znači da se pravda, pravednost, vladavina prava, poistovećuju i pripadaju samo jednom narodu? To je pitanje koje nas dovodi do prvog razloga zbog čega je važno i zbog čega mi smatramo da je potrebno izaći iz ovih okvira ustavnih promena koje je zadala Vlada ovim predlogom?

Mi smatramo da je neophodno i da Skupština iskoristi svoja ustavna ovlašćenja i da proširi tu reformu Ustava na što širu moguću materiju, kako bismo dobili jedan moderan, efikasan, savremen Ustav, po meri svih građana koji ovde žive.

U vezi sa sudstvom, Bošnjacima je takođe važan i način na koji će Ustav osigurati ravnopravno učešće Bošnjaka u tim pravosudnim institucijama.

Svaki izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije govori o nedovoljnoj zastupljenosti Bošnjaka i Albanaca u pravosudnim institucijama, odnosno državnim organima sa javnim ovlašćenjima.

Mi ovde imamo slučajeve da se Bošnjacima kandidatima za izbor sudija osporava izbor bez ikakvog obrazloženja, iako Poslovnik izričito traži obrazloženje. Dakle, navede se njihovo ime i prezime, ospori se njihov izbor i to je to. Stiče se utisak da se osporavaju samo zbog njihovog imena i prezimena.

Dakle, nama kao predstavnicima Bošnjaka prvi prioritet kod reforme Ustava, pa i samog pravosuđa, jeste vraćanje Bošnjacima statusa naroda. To je posebno važno zato što su Bošnjaci u Srbiji, a prvenstveno u Sandžaku, autohton evropski narod.

Mi smo ovde svoj na svome. Niotkuda nismo došli, niti imamo nameru bilo gde da idemo. Ne zavisimo i ne tražimo ničiju pomoć, niti protektorat, tražimo samo ono što nam Ustav i zakoni omogućavaju. Ni manje, ni više.

Ako već ulazimo u promene Ustava zbog kojih se mora zakazati referendum, kakve jesu reforme pravosuđa, mi smatramo da bi bilo korisno iskoristiti ovaj referendum da zajedno dođemo do jednog novog, modernog, efikasnijeg Ustava, jer mi kao zemlja nemamo više vremena da čekamo i da odlažemo te reformske procese. Rađaju nam se nove generacije, stasavaju i odlaze. Odlaze svi - Bošnjaci, Srbi, Albanci, Hrvati. Dakle, naše reforme ustavnog sistema moraju dati odgovor na taj problem, moraju dati odgovor na to pitanje.

Kao predstavnici građana Sandžaka, svih građana Sandžaka, smatramo i da je neophodno pristupiti efikasnoj regionalizaciji. Nama je najbitnije definisanje Sandžaka kao nove autonomne pokrajine, što uostalom omogućava i Ustav, postojeći i važeći, u svom članu 12, koji kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku i lokalnu samoupravu. Ovo pravo takođe daje i član 182. stav 3, koji kaže da se mogu osnivati nove autonomne pokrajine, postojeće ukidati, spajati, itd.

Uspostavljanje autonomnih regija sa svojim specijalnim statusom i preporuka Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1985 od 8. aprila 2014. godine, koja kaže i preporučuje da uspostavljanje tih specijalnih statusa autonomnih regiona kao prevencija konflikta, kao rešavanje konflikta i rešavanje mnogih socioekonomskih problema. U ovoj rezoluciji se daje do znanja da su postojeći i novoformirani specijalni statusi autonomnih regija dali pozitivne efekte kako u samim regijama, tako i u celim državama u kojima su osnovane.

Dakle, autonomija je ustavno, legalno i legitimno pravo svih građana Srbije. To pravo bi trebalo da pripada svim građanima, bez obzira gde žive i kako se izjašnjavaju.

Ne želim da verujem da postoje dve grupe građana - jedni kojima se to pravo omogućuje, koji imaju to pravo i koriste i druga grupa građana kojima se zabranjuje čak i da misle o tome.

Pojam autonomije je, i svaka njena definicija, kao vid teritorijalnog uređenja jedne države. Svako drugačije tumačenje je zlonamerna zamena teza, koja u suštini ima za zadatak da stvori otklon javnosti prema toj ideji, a kod onih koji pretenduju da koriste to pravo, da ih pokoleba ili da ih obeshrabri od te ideje.

Dakle, ukratko, mi u Sandžaku želimo da sami odlučujemo o pitanjima koji su bitna za naš život, dakle o svim pitanjima iz politike, nauke, kulture, ekonomije, zdravstva.
Ako budemo mogli u nastavku diskusije jednim civilizovanim tonom da dođemo do razmene mišljenja, mi ćemo biti vrlo zahvalni.
Zahvaljujem.
Hvala, uvaženi predsedniče.

Dakle, upravo je to bio predmet mojeg razjašnjenja.

Dakle, kada govorimo u ime naroda, mi tražimo da ovaj Ustav, prilikom prvih svojih reformi, sve narode koje žive u Srbiji prihvati kao ravnopravne narode i ravnopravne građane. Dakle, da ne stvaramo građane prvog reda i drugog reda, kako je sada stvoreno u ovom Ustavu, da se otkloni svaka nejasnoća. To je bio naš zahtev.

Dakle, nema potrebe da me vi edukujete, šta, kako, u ime kojeg naroda. Nisam rekao da se protivim početku presuda koje kažu da se donose u ime naroda. To ste možda pogrešno shvatili, svakako ste pogrešno protumačili.

Dakle, moj cilj je bio da narod koji predstavljam dobije jednak status kao i svi ostali narodi koji žive u Republici Srbiji. I hoću da moj narod ima osećaj da se presude donose i u ime Bošnjaka, a ne u ime srpskog naroda i svih ostalih koji žive u Republici Srbiji.

Dakle, drugo, rekli ste još jednu interesantnu stvar, kada kažete da autonomiju možemo da tražimo onda kada autonomiju počnemo da živimo. Mi u Sandžaku živimo autonomiju već vekovima. U Sandžaku u haromniji žive tri religije i pet naroda. Mi jedni drugima smo odlične komšije. Mi se podjednako ponosimo našim kulturno-istorijskim nasleđem i pravoslavnog naroda, pravoslavne vere i srpskog naroda i albanskog naroda i bošnjačkog naroda i crnogorskog naroda. Dakle, to je naša tradicija. Mi se u Novom Pazaru podjednako ponosimo i Altun-alem džamijom i Petrovom crkvom i Đurđevim Stupovima.

Ako je to element i ako je to dokaz da nama pripada autonomija, mi onda već imamo i više prava nego što imate vi u Vojvodini. Ali, nam je nejasno da Vojvodina može… (Isključen mikrofon.)
Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, kada o predstojećem popisu stanovništva govorimo sa aspekta nacionalnih manjina vrlo je važno naglasiti da popis i njegovi rezultati predstavljaju osnov, odnosno čvrst mehanizam po kome manjine određuju u kom obimu i do kojeg nivoa će ostvarivati svoja individualna i kolektivna prava, kao što su na primer pravo na obrazovanje na maternjem jeziku i pismu, delotvorno učešće u javnom životu, zastupljenost u državnim organima sa javnim ovlašćenjima, službene upotrebe jezika i pisma, finansiranje nacionalnih saveta, ali i ostvarivanje onih građanskih prava, opštih prava kao što je broj škola, kapacitet škola, broj obdaništa, bolnica, lekara, kao što je kapacitet vodosnabdevanja, kapacitet električne energije itd.

Drago mi je da je koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina zauzela čvrst i jedinstven stav o važnosti ovog popisa i da su iskazali jasnu nameru da u ovom popisnom procesu žele da budu aktivni sudionici a ne posmatrači.

Jasno nam je da se ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona žele pomeriti rokovi i uskladiti sa trenutnom situacijom, možemo da razumemo i potrebu da se uradi tako nešto. Međutim, kao predstavnici nacionalnih manjina nismo zadovoljni što ova prilika nije iskorišćena i za to da se ovaj zakon, prilikom ove izmene i dopune zakona, još bolje i preciznije definiše u onim oblastima koje se tiču nacionalnih manjina. Na primer, od čitavog Zakona o popisu stanovništva, nacionalne manjine se ne spominju ni na jednom mestu, ni u jednom članu zakona, niti njihove institucije, poput nacionalnih saveta nacionalnih manjina koji se biraju na direktnim izborima.

Takođe, u ovom zakonu se ne preciziraju ni detalji na koji će način država afirmativnije delovati kada je u pitanju izjašnjavanje pripadnika nacionalnih manjina. Istovremeno, pripadnicima nacionalnih manjina ovaj zakon nije ostavio nikakvu mogućnost da kontrolišu svoje popisne podatke u popisnom procesu. Time ovaj zakon otvara dodatno prostor za brojne zloupotrebe.

Ovim zakonom se ne predviđa ravnopravno i ravnomerno učešće nacionalnih manjina u celokupnom procesu, shodno rezultatima popisa iz 2011. godine, što je evropska praksa, kao što je, na primer, zastupljenost u popisnim komisijama.

Dakle, u ovom segmentu zakon isključuje manjine, ali i njihove zvanične organizacije manjinske samouprave, jer se zakonom ne predviđa mogućnost konsultovanja i uključivanje bilo kakvih učešća nacionalnih veća u popisnom procesu, kao ni delegiranje članova popisnih komisija od strane istih.

Iz ugla manjina, finansiranje ovog popisa je konfuzno, jer se ne predviđaju nikakva sredstva za kampanje koje nacionalni saveti treba da vode kako bi motivisali svoje pripadnike da se izjasne na popisu. Ukoliko oni budu želeli to da rade, to će morati da rade od sopstvenih sredstava, što nije slučaj sa ostalim organima i sudionicima koji su definisani u ovom zakonu.

Ovaj zakon potpuno isključuje i savete za međunacionalne odnose na lokalnom nivou. Ukoliko su to tela koja igraju najznačajniju ulogu u ostvarivanju manjinskih prava na lokalnom nivou i ukoliko su to tela koja predstavljaju direktnu vezu manjinskih zajednica sa svojim lokalnim samoupravama, zašto ovaj zakon to ne prepoznaje i zašto saveti za međunacionalne odnose nisu uključeni u ovaj proces?

Kada su u pitanju konkretni članovi zakona, član 5. u stavu 2. kaže da je instruktor lice koje je ovlašćeno da obučava popisivače i prati i kontroliše njihov rad tokom terenskog prikupljanja podataka. Ukoliko zakon ne definiše, postavlja se pitanje na koji će način instruktor vršiti kontrolu popisnih podataka, naročito onih specifičnih podataka kada su u pitanju segmenti, kulturološki segmenti, etnički segmenti ovog popisnog izjašnjavanja, ukoliko instruktor nije dobio nikakve smernice od strane ovlašćenih institucija, manjinskih organa manjinske samouprave?

Isti član 5, u stavu 17. kaže – kalendar objavljivanja i pregled svih statističkih saopštenja i publikacija, sa precizno navedenim naslovom, referentnim periodom, datumom i vremenom objavljivanja, objavljuje se na veb sajtu Republičkog zavoda za statistiku pre početka kalendarske godine za celu narednu godinu. Ovaj član je konfuzan, jer ne precizira kada će se tačno objaviti rezultati popisa. Konačni podaci popisa iz 2011. godine još uvek nisu objavljeni i zbog neobjavljivanja ovih podataka, još uvek dolazi do manipulisanja podacima o ukupnom broju, jer se ne zna koliki je ukupan broj i konačan udeo nacionalnih manjina u stanovništvu Republike Srbije.

Član 6. u stavu 1. je solidno koncipiran, ali je važno obratiti pažnju oko podataka koji se odnose na etnokulturološke i religijske odrednice, jer dolazi do zloupotrebe popisnih podataka, kao što je na primer versko izjašnjavanje, odnosno mešanje verske i nacionalne pripadnosti, kao što je to slučaj kod bošnjačkog naroda, kod Bošnjaka, koji se neretko nacionalno označavaju kao Muslimani.

U stavu 2. ovog člana se sada omogućava popis i odsutnih članova domaćinstva, što je pohvalno. Međutim, i ovde ostaje nejasno da li se i za njih prikupljaju podaci o etničkoj pripadnosti.

Član 9. podstav 1. navodi ministarstva i posebne organizacije. Ne spominju se ministarstva koja u svom delokrugu imaju bavljenje pitanjem nacionalnih manjina. Dakle, to je prilikom donošenja ovog zakona bilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, sada je to Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Zbog čega se ovo ministarstvo konkretno ne spominje kao sudionik u ovom procesu?

Podstav 3. dalje kaže – drugi organi i organizacije i institucije. Ostaje potpuno konfuzno koje su to organizacije i institucije. Ni u kasnijim članovima koji tematiziraju ovu oblast, koji tematiziraju prava nacionalnih manjina se ne spominju organi manjinske samouprave, nacionalna veća kao organi manjinske samouprave koji se legitimno biraju na direktnim izborima i kojima je ovo pitanje popisa od vitalnog značaja.

U članu 10. stav 2: „U Republičkom zavodu za statistiku formira se posebno upravljačko telo sa zadatkom da organizuje i koordinira rad svih učesnika u popisu. Na čelu ovog tela je direktor Republičkog zavoda za statistiku, a članovi su lica odgovorna za organizaciju i realizaciju specifičnih popisnih aktivnosti.“ Ostaje nejasno koje su to specifične popisne aktivnosti? Ne spominju se predstavnici nacionalnih veća nacionalnih manjina i ovo je bila prilika, ove izmene i dopune zakona su bile prilika da se u te specifične popisne aktivnosti definišu one kategorije, definišu ona pitanja koja su delegirali predstavnici koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Svima nam je cilj da dođemo do konkretnih, što kvalitetnijih podataka, koji će nam pomoći da iz ovog popisa izvučemo koje su to politike koje treba da sprovedemo u narednom periodu.

U članu 11. u stavu 2 – članove popisne komisije imenuje direktor Republičkog zavoda za statistiku, na predlog jedinice lokalne samouprave, odnosno gradske opštine grada Beograda. Ni ovde se ne spominje obaveza konsultovanja nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Član 11. u stavu 3 definiše da popisnu komisiju mogu sačinjavati od tri do sedam članova, u zavisnosti od broja stanovnika, broja naseljenih mesta, površine teritorije, s tim što je jedan član predstavnik Republičkog zavoda za statistiku i izuzetno, na posebno obrazložen zahtev jedinice lokalne samouprave, direktor Republičkog zavoda za statistiku može imenovati dodatne članove popisne komisije.

U članu 12. se opet nabrajaju ministarstva, među kojima nema ministarstava koja su usko vezana za delokrug nacionalnih manjina. Ne spominje se učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina u popisnoj komisiji. Dakle, ostaju potpuno isključena iz ovog popisnog procesa. Ovo je izuzetno važno, naročito u onim naseljenim mestima u kojima manjine čine značajan procenat stanovništva.

U članu 20. kod jedinica lokalne samouprave rekao sam da se ne spominju saveti za međunacionalne odnose.

Dakle, ovo su neki od članova zakona za koje smatramo da je bilo neophodno iskoristiti ovu priliku i unaprediti ih, kako bi dobili kvalitetniji zakon, koji je prihvatljiv za legitimne predstavnike nacionalnih manjina. Ovo su predlozi koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina koji su dati radnoj grupi, a koje je radna grupa, nažalost, odbila.

Politički gledano sa aspekta Bošnjaka, ovaj predstojeći popis je posebno važan zbog ispravljanja istorijskih nepravdi prema ovom narodu, naročito u sandžačkom regionu. Rezultati ovog popisa najpre treba da budu odgovor na politiku etničkog čišćenja koja je sprovođena u Sandžaku i koja se i danas na svojevrsni način sprovodi. Ranije je to bilo drastično, činjenjem zločina, otmica, masovnih ubistava u Sjeverinu, Štrpcima, Kukurovićima, masovnim hapšenjima i mučenjima, do danas preko sofisticiranih metoda socio-ekonomskog ucenjivanja, do neodgovornih i sebičnih poziva na bojkot prošlog popisa. Sve to zajedno imalo je za cilj da smanji broj Bošnjaka u Sandžaku. Da li je taj broj smanjen? Ja mislim da jeste, videćemo šta kažu rezultati ovog popisa.

Naš cilj je da povratimo poverenje u državne organe, da povratimo poverenje u popis kod naših građana, a to ćemo uraditi tako što ćemo unaprediti ovaj zakon, tako što ćemo slušati šta je to što manjine predlažu kako bi dobili što kvalitetnije informacije, što kvalitetnije podatke iz ovog važnog procesa. Da bi to uspeli, ideja je, koju smo predložili da legitimni predstavnici manjina budu zastupljeni u zvaničnim telima, koji se bave sprovođenjem ovog popisa.

U tom smislu, je dogovoreno da predstavnici koordinacije nacionalnih saveta budu zastupljeni u Republičkom zavodu za statistiku, gde će u tom radnom telu, posebnom upravljačkom radnom telu, biti predstavnici cele koordinacije. Imena su poslata, koliko znam očekuje se potvrda i rešenje da su oni imenovani.

Drugi važan deo je i organ za sprovođenje popisa, a to su popisne komisije u lokalnim zajednicama, koje imenuje direktor Republičkog zavoda za statistiku na predlog lokalne samouprave i ovde je izuzetno važno nekoliko stvari. Na sastanku sa Republičkim zavodov za statistiku je dogovoreno da predstavnici nacionalnih veća učestvuju u radu tih lokalnih popisnih komisija, na način da se njima dostavi koordinisan spisak svih opština gde manjine imaju interes da imenuju svoje posmatrače, i onda će koordinacija dostaviti po jedno ime za svaku opštinu koju će predstavljati ovaj organ manjinske samouprave.

Dakle, za nas nije sporno da podržimo zakon o izmeni i dopuni Zakona o popisu kada su u pitanju termini i kada je u pitanju usklađivanje rokova. Međutim, nije jasno zašto je vladina grupa i dalje ostala isključiva za ove konkretne i rekao bih korektne predloge nacionalnih manjina kako da unapredimo zakon i nije mi jasno zbog čega opet nije iskorišćena ova prilika da se ovaj zakon unapredi i da se približi jednoj trećini stanovništva u Srbiji, a to su nacionalne manjine.

Mi nemamo problem da zajedno dođemo i dogovorimo se koji su to rokovi koji su svrsishodni za sprovođenje narednog popisa stanovništva, jer on treba da nam pomogne i da nam pruži što bolje i kvalitetnije informacije, rekao sam o našem stanovništvu, kako da u budućem periodu kreiramo i da se borimo za kreiranje politika koje će otklanjati svakodnevne probleme sa kojima se naši građani suočavaju. Samo tako ćemo biti u mogućnosti da na osnovu tih podataka dođemo do boljeg i kvalitetnijeg Zakona o popisu. Hvala.
Reklamiram povredu Poslovnika 104. Ovde je kolega prethodni govornik uvredljivo se izjasnio, izrazio vezano za moje obraćanje. On je nazvao moje obraćanje kao vašom dozvolom. Vi niste ovde meni da dozvoljavate ništa da ja govorim, ja koristim svoje poslovničko i poslaničko pravo da govorim onako kako smatram da treba i onako kako smatram da treba da zastupam građane koji su me glasali. Glasali su me građani Sandžaka, Bošnjaci koji su i te kako bili žrtve etničkog čišćenja. Ako su sudovi presudili, ako su sudovi, molim vas, pustite me da završim…

(Đorđe Milićević: Opet dozvoljavate isto.)
Pokušavam da završim, a kolega dobacuje.

Ukoliko su sudovi potvrdili, da je u Sjeverinu i u Štrpcima počinjen zločin, ukoliko su sudovi potvrdili da je Užički korpus odgovoran za granatiranje sela Kukurovići, to su sve zločini koje sam ja spomenuo u svom govoru, potvrđeno sudskim presudama…
Ja govorim o pogrešno protumačenim stavovima koje ste dali pravo prethodnom govorniku da slobodno iznosi…
Nije replika, ja kažem ovo je moje osnovno pravo….
Molim vas, predsedavajući, dozvolite, ovde se radi o potvrđenim presudama, potvrđenim sudskim presudama. I ako su potvrđene sudske presude….
Pa, ne možemo da učestvujemo u ovakvoj debati predsedavajući. Ovo nije debata, vi dajete reči, dajete pravo svakome od njih da oni napadaju sve moje stavove, a meni ne dajete pravo da branim svoje stavove, ni u Poslovniku, ni u replici. Ja u ovakvom zasedanju Skupštine, u ovakvoj Skupštini nemam nameru da učestvujem, ovakvoj Skupštini nemam nameru da dajem legitimitet. Pokušali smo, nismo uspeli. Svaki put naše pravo da govorimo argumentovano na osnovu sudskih presuda, vi prekidate Poslovnikom i prekidate osporavanjem našeg prava, građani da zastupamo politiku za koju smo dobili podršku na izborima, građane Sandžaka.
Hvala, uvaženi predsedniče.

Koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, kao čovek i kao predstavnik Bošnjaka, bošnjačkog naroda u ovom parlamentu, svoje obraćanje počeću minutom ćutanja za sve nevine žrtve nacističkog logora u Jasenovcu.

Neka sećanje na ove žrtve bude lekcija i pouka svima da se nikada i nikome ne dogodi da budu žrtve nacističkog i fašističkog režima i logora kakvi su oni bili.

Nažalost, nakon Jasenovca, dogodio se genocid u Srebrenici. Dogodili su se logori u Foči, u Banja Luci. Dogodio se i Prijedor.

Jedan takav koncentracioni logor u kojem su bili zatočeni Bošnjaci, u Prijedoru su po istim fašističkim metodama obeležavali bošnjački narod belim trakama preko ruke, a bošnjačke kuće belim čaršafima i upravo se žrtvama Prijedora u Srbiji ovih dana na televiziji sa nacionalnom frekvencijom izruguju. Te žrtve se vređaju i ponižavaju.

Nakon desetina presuda za logore u Prijedoru, nakon filmova, nakon knjiga, nakon svedočenja, pa i onih o Fikretu Aliću, jedan voditelj i jedan reditelj poslednjeg filma o logoru u Jasenovcu na toj televiziji sa nacionalnom frekvencijom ismejavaju, vređaju i omalovažavaju jednog izgladnelog zarobljenika logora u Prijedoru. Čak mu ne znaju ni ime. Nazivaju ga „onaj mršavi“, ali mu zato znaju dijagnozu. Znaju da je navodno bio bolestan od tuberkuloze itd.

Izgladnelog Fikreta Alića nazivaju propagandom protiv Srba, nazivaju ga cirkuzantom kojeg vode po Evropi i, da sve to bude još odvratnije, u tom vređanju i relativiziranju logora sudeluje čovek koji je režirao poslednji film o logoru u Jasenovcu.

Komentari tog reditelja su strašni, morbidni. Međutim, oni su u prvom redu omalovažavajući, uvredljivi, neodgovorni prema žrtvama u Jasenovcu.

Ako se zaista bavio pitanjima, problemima i patnjama žrtava u Jasenovcu i ko se zaista bavio tom temom nema snage da se ismejava i izruguje tuđim žrtvama drugih logora, a kamoli da se usudi da omalovažava i da na televiziji sa nacionalnom frekvencijom logorsku patnju jednog naroda naziva cirkusom i propagandom i sve to je nekažnjeno i nezapaženo u zemlji čiji Ustav kaže u članu 49. da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske i druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.

U ovoj zemlji bi trebalo da postoji Republički javni tužilac. Ja pitam Republičkog javnog tužioca šta je uradio po ovom pitanju? Pitam Ustavni sud da li je pokrenut postupak po ovom pitanju? Pitam RRA šta je uradila po ovom pitanju?

Danas se u institucijama Srbije negira genocid, relativizuju zločini, a veličaju zločinci.

Na sportskim manifestacijama se uzvikuje „Nož, žica, Srebrenica“. Prodaju se suveniri sa tim sloganima koji pozivaju na novi genocid. „Oj Pazaru novi Vukovaru, oj Sjenice nova Srebrenice“ se čuje na sportskim manifestacijama, vređaju se sportisti. Šta u ovoj zemlji radi Republički javni tužilac? Šta radi Ustavni sud? Dozvoljavaju da se tuđe žrtve ismejavaju, da se omalovažavaju i posle se takve institucije čude negativnim izveštajima iz Evrope.

Za dva dana je godišnjica otmice u Štrpcima u kojima su žrtve bili Bošnjaci.
Završavam.
Žrtve, ni ovi ostaci do danas nisu pronađeni, niti su njihove ubice kažnjene. Te žrtve su bile žrtve istog genocidnog talasa koji se desio u Srebrenici, kao što su žrtve Prijedora, Foče, Višegrada itd. Nedostatak kazne dovodi do potpunog odsustva pijeteta prema žrtvama.
Postavio bih pitanje kada će pravda za ove žrtve?
Nema smisla više postavljati ovo pitanje zbog toga što pravda u ovoj zemlji je vrlo selektivna i, koliko vidimo, za Bošnjake vrlo nedostižna.