Hvala potpredsedniče, ministre Lončar sa saradnicima, Ministarstva zdravlja, Liga socijaldemokrata Vojvodine će u skladu s tim da li ćete usvojiti ili ne naše amandmane, tako i glasati za ove izmene zakona.
Ja sa samo pitam, ako će ove izmene zakona doprineti tome da se naši radnici ne iseljavaju, da ne odlaze iz ove zemlje, onda će oni stvarno biti podržani u svakom pogledu. Mislim da je to dugoročno pitanje i da jednostavno ne znam koje izmene zakona i koje uređenje našeg zdravstva bi pomoglo tome da naši zdravstveni radnici ne odlaze iz ove zemlje, a znamo da je samo od početka 2015. godine dozvolu o dobroj reputaciji, koja je neophodna za zaposlenje u inostranstvu tražilo čak 1000 lekara, a ne zna se ni koliko je to medicinskih sestara, dok je u 2012. godini istu ovu potvrdu tražilo samo njih 200.
Znači, govorim o tome da našu zemlju masovno napuštaju zdravstveni radnici i da ćemo možda doći do toga da za nekoliko godina nećemo imati, ne samo dobre lekare, nego i dobre medicinske sestre.
Ponižavajuće niske plate sestara, stagniranje u razvoju sestrinstva, neregulisano visoko školovanje, izostavljanje adekvatnog nagrađivanja, pravih vrednosti jesu ključni razlozi što zdravstveni radnici odlaze iz naše zemlje. O tome više ne bih govorila, jednostavno znamo svi šta se dešava u našem zdravstvu, ali pošto poslednjeg četvrtka ne dolaze ministri u Skupštinu, svoje izlaganje bih posvetila jednom pitanju i molim vas da mi odgovorite na njega. Tiče se visoko obrazovanih sestara.
Znači, moje pitanje se odnosi na studente tj. visoko obrazovane medicinske sestre koje su stekle zvanje diplomirani organizator zdravstvene nege na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, Univerziteta u Novom Sadu. Od 2003. godine su na Medicinskom fakultetu, pored studija medicine, stomatologije i farmacije otvoreni i studijski programi, osnovne akademske studije zdravstvene nege 240 bodova, i strukovne studije zdravstvene nege 180 bodova. Iz budžeta Republike Srbije se svake godine izdvajaju sredstva za 70 studenata na akademskim studijama, a na strukovnim se školuju 30 samofinansirajućih studenata. U obrazovnom sistemu je pronađeno rešenje za visoko obrazovane medicinske sestre, gde one u skladu sa stepenom obrazovanja imaju definisan koeficijent i shodno tome odgovarajuću nadoknadu za svoj rad.
Problem postoji u kliničko-bolničkoj praksi gde još uvek nisu prepoznati njihovi stručni nazivi i oblast rada nakon završenih studija, niti propisani opštim aktima Republike Srbije, a samim tim ne postoji mogućnost izdavanja licenci kao visoko obrazovanih medicinskih sestara.
Prema istraživanjima čije je podatke objavio Republički zavod za statistiku, u Republici Srbiji 70% svih usluga u zdravstvenoj zaštiti obavljaju medicinske sestre. Inače, u Srbiji, prema podacima Komore medicinskih sestara i tehničara imamo samo 0,3% visoko obrazovanih medicinskih sestara, dok je taj postotak u Evropi gotovo 70%.
Poslednjih godina, veliki broj visoko obrazovanih sestara, koje je država školovala odlazi u inostranstvo, pa se postavlja pitanje – da li je osnovna ideja akademskog školovanja da se osnaži sestrinska struka ili da školujemo kadar za izvoz?
Komora medicinskih sestara i tehničara Srbije je više puta upućivala Ministarstvu zdravlja predloge za rešenje tog problema, a poslednji put 2.10.2015. godine je uputila Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu državne i lokalne samouprave, predloge i sugestije na tekst radne verzije kataloga radnih mesta u zdravlju od dana 25.09.2015. godine.
U tim predlozima ministarstva se može videti da fakultet tj. akademske studije zdravstvene nege u trajanju od četiri godine i postignutih 240 bodova nisu obuhvaćeni novom sistematizacijom. Pozivajući se na usvojena dokumenta kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, kao što je Strategija o pridruživanju EU, kao i Evropska direktiva o obrazovanju medicinskih sestara, postavila bih vam pitanje.
Zašto se ne rešava problem sa kojim se susreću visoko obrazovane medicinske sestre, a to je da je još uvek njihovi stručni nazivi i oblast rada nakon završenih studija nisu prepoznati, niti propisani zakonom i opštim aktima Republike Srbije, pa samim tim nemaju mogućnost dobijanja licence za rad, iako u šifarniku zanimanja postoji to njihovo zanimanje od 2010. godine? Hvala.

Hvala predsednice.
Svoje pitanje postavljam premijeru Vlade Republike Srbije Aleksandru Vučiću, a odnosi se na „Elektrovojvodinu“ u Novom Sadu.
Pitam kako je moguće da menadžment „Elektroprivrede Srbije“ gasi „Elektrovojvodinu“ koju su izgradili građani i građanke Vojvodine, a koja je uspešno i profitabilno radila duže od pola veka i imala najbolju naplatu u državi, a da se najavljuju otvaranje „Elektrosevera“ i EPS trgovine, dve nove kompanije u Kosovskoj Mitrovici? Kakvi su to dvostruku aršini - „Elektrosever“ može da se formira, a „Elektrovojvodina“ mora da se ugasi? Kakva je to racionalizacija poslovanja, u kojoj se gasi ukupno pet privrednih društava u državi, počev od „Elektrovojvodine“, pa do „Elektroistoka“, i u Beogradu centralizuju njihov novac i imovina, a onda se posle toga pravi jedno novo privredno društvo, iako je izboreno da nacionalni operativni dispečerski centar tako reorganizovanog EPS-a bude premešten u Novi Sad i da u našoj „Elektrovojvodini“, u koju je pola veka ulagano u znanje, ljude i opremu, bude srce sistema za celu Srbiju, i dalje tvrdimo i upozoravamo da je cela reorganizacija EPS napravljena po zamisli generalnog direktora Aleksandra Obradovića, a po našem mišljenju je to katastrofalna ideja?
Menadžment EPS gasi „Elektrovojvodinu“, koju, kao što sam već rekla, su izgradili građani i građanke Vojvodine, koja je uspešno radila i mislim da nije trebalo da se gasi. Imala je najbolju naplatu, a najavljuje se „Elektrosever“ i EPS trgovina, dve nove kompanije u Kosovskoj Mitrovici.
Pitam premijera Aleksandra Vučića kada će se predložiti i usvojiti novi zakon po upravljanju EPS, kako bi se izbeglo da uređenje elektrodistributivnog sistema u Srbiji bude predmet proizvoljne procene jednog čoveka, jednokratnih uredbi ili interesa moćnog kapitala?
Drugo pitanje, postavljam Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ministarki Zorani Mihajlović. Pitanje se odnosi na pružni put Šid-Adaševci, koji je već duže vreme u jako lošem stanju, pa su se građani u međuvremenu, godinama već, i pojedinačno i preko inspekcija i preko razno raznih odluka SO Šid, obraćali Ministarstvu građevine, saobraćaja i infrastrukture, „Železnici Srbije“, koja je i nadležna za taj pružni put, „Putevima Srbije“, koji su takođe nadležni, ali se do dana današnjeg ništa nije uradilo, niti su stizali neki odgovori.
Predrag Bekerek, odbornik u SP Šid, je 29. septembra uputio pismo ministarki saobraćaja Zorani Mihajlović i direktoru „Železnica Srbije“ Miroslavu Stojčiću, sa zahtevom da se ovaj prelaz, koji se inače nalazi na putu M18/1 i ukršta se sa prugom Beograd-Zagreb, uvrste među 75 pružnih prelaza. Problem ovog prelaza jeste višegodišnji, obraćali su se medijima i železnici, ali su oni obećali da će to biti rešeno. Do dana današnjeg ništa nije urađeno.
Na ovom putu je sve više saobraćaja, mnogi ljudi tu prolaze zato što idu na posao u Šid, ovamo prolaze traktori, a najviše prolaze kamioni, pošto je tu blizu granični prelaz kod Adaševaca, znači izlazi se na autoput Beograd-Zagreb. Situacija je još gora od kada se na tom delu gde je pružni prelaz otvorio i carinski terminal.
Opština Šid nalazi se na jednom od koridora međunarodnog teretnog transporta, zbog čega je putna infrastruktura dosta oštećena. To naročito važi za putne prelaze. Jedan od tih prelaza prema selu Vašica saniran je i doveden u takvo stanje da se saobraćaj preko njega može donekle nesmetano odvijati. Međutim, prelaz ka Adaševcima je u veoma lošem stanju.
Pitam ministarku Zoranu Mihajlović kada će popraviti pružni prelaz Adaševci–Šid?

Hvala, potpredsedniče.
Ministre Vujoviću, eto sada, mislila sam da će današnju raspravu osim ministra Vujovića da prati i ministar prosvete, ministar Verbić, ali očigledno da ne prati ni jedan ni drugi. Logično bi bilo da današnju raspravu osim ministra Vujovića koji raspravlja o finansijama, takođe prati i ministar Verbić, pošto se jednokratna pomoć odnosi na prosvetne radnike.
U razlozima za donošenje izmena ovog zakona stoji da se on donosi samo zbog toga što je neophodno da se unapredi kvalitet procesa srednjih i osnovnih škola i ustanova učeničkog standarda. Znači, nigde ne piše da će se ta jednokratna pomoć dati prosvetnim radnicima zbog toga što se oni nalaze u teškoj situaciji. O tome da li će svi zaposleni u prosveti dobiti po sedam hiljada dinara se ne zna, jer je odlukom Vlade, određeno da najverovatnije neće čak ni svi zaposleni dobiti tu nadoknadu, tj. jednokratnu pomoć, nego će Ministarstvo prosvete da odluči ko će dobiti. Zato, vidim da shodno da ministar prosvete, gospodin Verbić trebao danas da bude na današnjoj sednici.
Inače, Predlogom zakona vrši se dopuna plana 17. Zakona o budžetu za 2015. godinu, tako da bi sada glasio: „U skladu sa članom zakona o budžetskoj 2015. godini, neće se vršiti obračun isplata božićnih, godišnjih i drugih vrsta nagrada i bonusa, predviđenih posebnim i pojedinačnim kolektivnim ugovorima za direktne i indirektne korisnike sredstava budžeta Republike Srbije, iz budžeta lokalne samouprave i korisnika organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osim jubilarnih nagrada za zaposlene koji su to pravo stekli u 2015. godini. U 2015. godini prema ovome ne mogu se isplaćivati zaposlenima kod korisnika budžetskih sredstava nagrade i bonusi prema kojima oni i predstavljaju, po nekim međunarodnim kriterijumima oni su nestandardni.
Ukoliko jedinice, opet govorim o zakonu, ukoliko jedinice lokalne samouprave ne obezbede iz budžeta i ne isplate jubilarne nagrade zaposlenima u osnovnoj i srednjoj školi koji to pravo stiču u 2015. godini, ministar nadležan za poslove finansija, koga nema u sali, na predlog Ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja, privremeno će obustaviti proces transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade u iznosu neisplaćenih jubilarnih nagrada zaposlenima u osnovnim i srednjim školama iz budžeta jedinica lokalne samouprave.
Pitam ministra Vujovića, koga nema opet u sali, šta će se desiti da li će prosvetni radnici u lokalnim samouprava, gde postoje ti radnici koji treba da dobiju bonuse za nagrade, ostati bez plata ako to lokalne samouprave jednostavno ne dobiju? Predstavnici sindikata nisu zadovoljni i ističu da je neadekvatna pomoć očigledno nelogičnog odnosa države prema prosveti. Prosvetari traže prosečnu platu, što bi značilo za profesore 40 hiljada dinara, a za sve one zaposlene po 20 hiljada dinara, a ne jednokratnu pomoć koja će se isplatiti ko zna kada.
Posebno treba da brine izjava ministra prosvete Verbića, koji je ovih dana govorio da svima onima kojima ne treba tih sedam hiljada dinara, da tu, jednokratnu pomoć vrate. To je stvarno neodgovorno i na neki način ponižavajuće za, ne samo za našu prosvetu, nego i za prosvetne radnike. Prosvetne radnike odavno već boli nepravda, i zbog jednog drugog zakona, koji danas nije tema, a to je Nacrt zakona o platama, u kome nema javnih preduzeća, vladinih agencija, funkcionera, u kome nisu obuhvaćene sve delatnosti.
Predstavnici Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije analizirali su položaj zaposlenih u prosveti na osnovu statističkih podataka i prosečnom neto zaradom od 40.000 dinara, već neto zarada od prosvetara, a manja od republičkog proseka, na primer 44.000 dinara imali su zaposleni u delatnostima kao što su snabdevanje vodom, upravljanje otpadom u zdravstvu, prerađivačkoj industriji, građevinarstvu. Na dnu ove liste su oni koji se bave uslugama smeštaja, ishrane sa prosečnih 28.000 dinara, dok vrh pripada finansijskim delatnostima i osiguranju, onima koji se bave snabdevanjem strujom i gasom, a najveće zarade uknjižavaju zaposleni na poslovima informisanja i komunikacija čija je prosečna neto plata iznosi 81.000 dinara.
Računica kaže da obrazovanje u odnosu na republički prosek zaostaje sa 11,46%, a u odnosu na najbolje plaćene čak i 102,66%. Uz to broj zaposlenih u obrazovanju sa završenim fakultetom je 2,64 puta viši od srpskog proseka. Kako ističu sindikati zaposleni u obrazovanju imaju najniže zarade među svim visoko obrazovnim zaposlenima u Srbiji koja je i do dva puta niža od plata u nekim oblastima.
Današnja rasprava se svela na to da se nije pričalo samo o toj jednokratnoj pomoći prosvetnim radnicima nego se pričalo i o tome zašto i neki drugi ugroženi u ovoj državi na primer ne dobiju jednokratnu pomoć. Pričalo se dosta o tome da su subvencije paorima nisu isplaćene. Ja sam to pitanje postavljala i na sednicama kada su bila poslanička pitanja, sada sam prvi put od ministra čula da te subvencije neće na kraju krajeve biti isplaćene jer sve što je do sada bilo predviđeno za subvencije jednostavno je već isplaćenom.
Pitam, ministra Vujovića koji opet nije u sali, kako će isplatiti subvencije. Znači, da li treba paori onog prvog dana svi da se prijave pa dok ima da budu prvi koji su se prijavili za subvencije pa će dobiti subvencije, a svi oni ostali koji će se prijaviti drugog dana neće dobiti subvencije. Po njegovim rečima to je tako, da su subvencije dobili samo oni koji su se prijavili prvog dana i za ostale subvencije neće biti.
Ne znam šta je, ministar je na vratima, nije u sali, a volela bih da to još jednom potvrdi paorima da neće dobiti subvencije za poljoprivredu.

Ipak, mislim da poslanici treba da pitaju ministra.

Da, hoću.

Ne, ne želim više da nastavljam, hoću da pričam ministru, a ne saradnicima.

Hvala predsednice.
Svoje pitanje postavljam Ministarstvu poljoprivrede, a odnosi se na da potrebu za poljoprivrednim inspektorima u okruzima u kojima ih nema, a predviđa ih zakon.
Pitam ministarku poljoprivrede - da li ima naznaka da se uposle poljoprivredni inspektori u okruzima gde ih nema? Ako se to predviđa, a po zakonu bi trebalo da ih ima u svakom okrugu, da li će te poslove obavljati republički poljoprivredni inspektor na nivou okruga ili će se svesti na nivo lokalne samouprave, kao što znamo da sve lokalne samouprave imaju inspektore za zaštitu životne sredine, postoje komunalni itd. građevinski inspektori?
Godine 2006. donet je Zakon o poljoprivrednom zemljištu, čime je utvrđena obaveza donošenja godišnjeg programa zaštite uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, koje donosi jedinca lokalne samouprave a pre stupanja na snagu tog zakona, državno poljoprivredno zemljište se koristilo bez naknade, jer nije postojao pravni osnov za davanje u zakup.
Sa sigurnošću znam da Zapadno-bački okrug, iz koga dolazim, u stvari opština Kula nema poljoprivrednog inspektora. Imaju ga u Vojvodini samo Južno-bački, Južno-banatski i Severno-banatski okrug.
Na primer, u Subotici je otvorena Kancelarija za državno zemljište, ali nemaju inspektora. Zapadno-bački okrug pokriva poljoprivredna inspekcija iz Novog Sada, odnosno inspektor koji je nadležan za Južno-bački okrug. Zbog velikog obima posla koji ima inspekcija u Južno-bačkom okrugu čeka se na poljoprivrednog inspektora i po mesec, dva dana, jer naprosto jedan inspektor ne stiže da uradi dva okruga.
Trebalo bi da ne samo u centar okruga nego i svaka lokalna samouprava, posebno u Vojvodini da ima inspektora koji će kontrolisati na koji način se postupa sa državnim zemljištem, jer na primeru Zapadno-bačkog okruga svake godine ostane neobrađenih površina, ne izlicitiraju se ili ih uzurpira N.N lice koje koristi državno zemljište i ne učestvuje u postupku javnog nadmetanja, a samim tim ne plaća zakup, što naravno država time gubi prevelika sredstva.
Takođe, niko ne vrši kontrolu uspostavljanja samog podoreda, a to bi trebali da rade poljoprivredni inspektori jer se dešava da zakupci u tri godine za redom seju šećernu repu čime uništavaju strukturu zemljišta. Šećerna repa se može gajiti na istoj parceli posle četiri godine. Znači, ne poštuje se podored. To možda paorima niko ni ne kaže, a zakupac treba da je domaćin i da koristi agrotehničke principe. Čast izuzecima.
Ako nema poljoprivrednog inspektora, nema kontrole u situacijama kada zakupac da zemlju podzakup, što je naravno protivzakonito. Brojni su problemi na terenu vezani za poljoprivredno zemljište i prirodno je da ako postoje inspektori svih profila da postoji i poljoprivredni. Ovo je u interesu kako državi tako i samom zakupcu koji bi na primer mogao da ima osnova da traži da inspektor poljoprivredni na njegovom lokalu, da bi ga taj poljoprivredni inspektor odveo u katastar poseda, a ne ako već uzima tu zakupninu, a pored toga što je platio zakupninu on mora, pošto nema poljoprivrednog inspektora da plati i geometra da izvrši premer poljoprivrednog zemljišta, tj. da mu odredi među, jer Komisija za dodelu državne zemlje nije u obavezi da uvede zakupca u posed.
U Ministarstvu poljoprivrede postoji Odeljenje poljoprivrednog inspektorijata koje ima za sada zaposlenih samo 17 poljoprivrednih inspektora za poljoprivredno zemljište. Tu mislim na ceo region Srbije. Na primer, inspektora za poljoprivredno zemljište ima Grad Beograd, a Vojvodina, znamo koliko tu poljoprivrednog zemljišta i državnog koje se daje u zakup ima, ima samo tri u samo tri okruga. Tako da molim Ministarstvo da mi odgovori na pitanje – da li će postupati po zakonu, da li će svi okruzi u što bržem roku dobiti poljoprivredne inspektore, da li će oni biti u nadležnosti Republike ili će pripadati lokalnim samoupravama, kao što pripadaju i drugi inspektori, tu mislim na građevinske, komunalne itd?

Hvala predsednice.
Moje pitanje postavljam Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, odnosno ministru Aleksandru Vulinu, a pitanje se odnosi na Akcionarsko društvo „Kulski štofovi“ u Kuli koji je do dana današnjeg pod stečajem.
U nekom svom uvodu ću reći da je 1988. godine u Kuli, koja je tada imala oko 50 hiljada stanovnika, 15 hiljada zaposlenih je bilo u privredi, odnosno 13 hiljada u proizvodnji, a samo dve hiljade van privrede. Danas, 2014. godine, u stvari prošle godine, opština Kula ima 47 hiljada stanovnika, od toga samo 800 zaposlenih.
Fabrika o kojoj hoću da govorim a.d. „Kulski štofovi“ iz Kule je fabrika koja je nedavno slavila sto godina od kako je osnovana. U najboljim vremenima je imala 1.700 zaposlenih. Tada je bila poznata na daleko po izradi kvalitetnih štofova, dobijala je više puta „Zlatne košute“ za kvalitet. Godišnje su u onim vremenima najboljim tkali i po dva miliona metara štofova. Radnici te fabrike su svojim nekim prekovremenim radom, radom subotom izgradili obdanište, rekreacioni centar sa bazenom itd. Učestvovali su u izgradnji cele opštine, a i dalje.
Firma nikada nije privatizovana, odnosno 97% firme je do kraja, u stvari do 2010. godine bilo u državnom vlasništvu, ali i pre toga su postojali razno razni problemi jer se dobro zna da radnici pre toga, u tim 2000-tim godinama nisu dobijali plate, i po 87 plata nisu dobili.
Dakle, 5. jula 2010. godine „Štofara“ je otišla u stečaj, a u tom momentu je u fabrici radilo 212 radnika. Agencija za privatizaciju je imenovala Milorada Veljovića za stečajnog upravnika. Kolektivni ugovor su radnici još davno pre toga potpisali i imali su rešenja o radu, o specifikaciji radnih mesta po bodovima. To naglašavam zbog daljeg toka stečaja.
Stečajni upravnik posle imenovanja iako po Zakonu o stečaju je morao da uradi socijalni program, jer je fabrika do kraja bila državna, to nije uradio.
Pitam ministra Vulina – zašto a.d. „Kulski štofovi“, zašto u Akcionarskom društvu „Kulski štofovi“ u Kuli nije urađen socijalni program? Zašto je samo 82 radnika dobilo iz Fonda solidarnosti po 184 i nešto hiljada dinara, a ostali radnici nisu to dobili iako imaju presudu na osnovu priznanja iz Privremenog suda u Somboru iz maja 2011. godine? Znači, šest godina čekaju da im se isplate zaostale plate i deo koji im sleduje, kao i tim radnicima kojima je stečajni upravnik Veljović to isplatio.
Znači, tim radnicima od 5. jula 2009. godine do 5. jula 2010. godine nisu isplaćene minimalne zarade i to je tih 184 hiljade dinara, a postoji presuda. Zašto stečajni upravnik nije obavestio sve radnike po istom postupku i po kom principu je isplatio 80 radnika, a one druge nije isplatio i nije urađen još uvek socijalni program? Zašto je zaobiđen taj socijalni program iako je fabrika državna?
Dalje pitam – šta se desilo sa imovinom tog Akcionarskog društva „Kulski štofovi“ Kula? Radnici pričaju da su se neke mašine izvezle, odvezle, prevezle u Italiju jer su neki radnici koji su imali sa tim iskustva otišli tamo da ih montiraju. Šta je sa predstavništvo u Novom Bečeju? Zna se da je tamo danas zgrada Telekoma. Kome se plaća zakupnina i da li je taj prostor prodat? Ko koristi magacinski prostor u Kuli? Ko uzima novac za tu zakupninu?
Pošto postoji hipoteka u „Štofari“, taj prostor ne može da se proda, ali naravno može da se izda na 99 godina i pitam da li će se on izdati i kome? Možda već postoji osoba kojoj će se izdati.
Radnici a.d. „Kulski štofovi“ su izgradili rekreacioni centar, već sam naglasila da su radili subotom itd. prekovremeno. Taj prostor se ne koristi i najverovatnije da će se i on prodavati. Ko njime sada upravlja?
Na osnovu člana 180. Zakona o stečaju, stečajni upravnik Milorad Veljović je bio dužan da sastavi listu svih poverilaca za koje se znalo iz poslovnih knjiga i ostale dokumentacije stečajnog dužnika. U toj listi se posebno evidentiraju zaposleni kod stečajnog upravnika za iznose neisplaćenih zarada. To nije urađeno, tako da…

Pitam – kada će se na neki način videti šta će se desiti sa tim radnicima koji su ostali neisplaćeni?

Hvala predsednice.
Poštovani ministre, naši amandmani, amandmani LSV, a imamo ih pet skoro svi se odnose na stručnu spremu, odnosno na obrazovanje kadrova u turizmu. Mislili smo, a to sam ja u svojoj načelnoj raspravi i rekla da imamo jako puno turističkih škola, škola koje obrazuju kadrove, imamo fakultete i privatne fakultete i državne fakultete ali jednostavno ljudi koji su završili te neke visoko-turističke ugostiteljske škole, fakultete ne mogu da nađu posao. Dolazim iz jednog sela gde ima dvojica završenih, u Beogradu su završili visoko-turističku ugostiteljsku školu, jedan je radio na nekom kruzeru, ne znam gde, sada jednostavno nemaju posao, završili su fakultete i sade papriku. Svaki posao treba da se radi, nije do toga, ali jednostavno na njihovim poslovima, poslove koje su možda oni mogli da obavljaju rade neki nestručni ljudi, zato smo od naših pet amandmana, tri ili četiri, ne znam tačno se odnose na tu stručnu spremu.
U članu 10. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o turizmu kojim se menja član 37. stav 3. tačka 2) novog člana 37. se menja i glasi – Radno iskustvo od sedam godina, od čega najmanje pet godina u turizmu. Tu se misli na konkurse i na radno iskustvo.
Prvenstveno se taj amandman odnosi na direktora, u stvari rukovodećeg radnika u Turističkoj organizaciji Srbije, pa smo mislili da direktor koji treba da obavlja tako važnu funkciju a imenuje ga Vlada, treba da dolazi iz struke. Znači, da bude uslov da ima najmanje pet godina radnog iskustva i da ima završeni fakultet turističko-ugostiteljskog smera, a ne da to bude tako opširno kao što ste vi dali, da može da završi raznorazne društveno-humanističke struke. Konačno, ako će ove izmene i ovaj Zakon o turizmu da napravi promene i da uredi turizam na neki način, onda treba i vodeći čovek, koji će voditi turističku organizaciju Srbije, da dolazi iz struke i da ima završeni fakultet koji je ili turističkog ili ugostiteljskog smera.

Hvala.
Jeste, u redu je to. Vi kažete da i pravnici i ekonomisti mogu da budu direktori Turističke organizacije Srbije i da im se ne uskraćuje to pravo na rad. To je istina. Ali, jedan pravnik, kako ćete njega navesti, koji će biti uslovi u tom konkursu da vi znate da će taj pravnik ili taj ekonomista obavljati dobro taj posao, ako nikada nije radio u turizmu? Možda će doći iz advokature, možda će doći iz neke firme gde je pratio radne odnose ili ne znam šta drugo, ili taj isti ekonomista koji je radio u nekoj fabrici, bio vodeći i rukovodeći kadar u tom nekom svom odeljenju, kako će on sada ući u turizam? Opet ste to proširili na jako daleko.
Ja shvatam nemanje posla u Srbiji i da svako ima pravo na rad, ali, jednostavno, mislim da to neće urediti oblast turizma.

Hvala.
Pa, isto kao i u onom prošlom amandmanu, ovaj amandman se odnosi na turističke radnike u AP Vojvodini, tako da smo ovde isto mislili da, to uredi tako da direktori treba da imaju pet godina rada u turizmu, jer kako sam naglasila, Vojvodina nema problem sa obrazovanjem turističkih kadrova. Ima 12 škola ekonomskog smera koji izvode programe za ugostiteljske smerove. U AP Vojvodini postoji Prirodno-matematički fakultet, Ekonomski fakultet u Subotici i još dva ili tri privatna fakulteta, koja obrazuju kadrove tih turističkih smerova, tako da mislimo da bi kadrovi koji će voditi turizam u AP Vojvodini trebali da dolaze iz turističke struke, a ne iz svih ostalih struka.

Hvala predsednice. Ovo je treći amandman koji se odnosi na stručnost.
U članu 28. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o turizmu kojim se menja deo člana 70. Zakona u novom članu 2. člana 70. reči „društveno humanističkih nauka“ zamenjuju se rečima „hotelijerstva ili ugostiteljstva“ članom 28. preciziraju se uslovi u pogledu stručne spreme rukovodilaca u hotelima, itd.
Tako da mora da ima najmanje višu stručnu spremu, odnosno stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama, to smo mi predložili. Odnosno da aktivno zna, osim srpskog jezika i još dva strana jezika i da ima tri godine radnog iskustva u ugostiteljstvu.
Smatramo da je neophodno da rukovodilac hotela ima visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama, odnosno strukovnim studijama u trajanju od tri godine u oblasti hotelijerstva ili ugostiteljstva, a ne iz spolja društveno-humanističkih nauka kako je određeno predlogom zakona, to sam već u onim obrazlaganju ona dva amandmana rekla da se ne slažemo da to bude humanističko društvena struka, nego da ljudi, jednostavno, koji rade u turizmu treba da imaju završene škole koje su iz hotelijerskog ili ugostiteljskog smera.

Hvala predsednice.
U članu 39. piše da treba animator treba da zna srpski jezik. Mi smo napisali da treba da zna najmanje dva strana jezika. Srpski se podrazumeva.
Ako je privredno društvo u stvari subjekat u turizmu registrovan na teritoriji Republike Srbije, valjda je normalno da animator zna srpski jezik. To ne možemo da shvatimo, pa smo zato još predložili da je uslov i da zna najmanje dva strana jezika, osim srpskog jezika.

Hvala predsednice Gojković.
Svoje pitanje postavljam ministarki poljoprivrede i pitam – ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković izjavila je da smanjenja budžeta za ovu 2015. godinu neće uticati na korisnike subvencija u poljoprivredi. Tada je rekla da smanjenje u agrarnom budžetu je rezultat odluke da se racionalno troše sredstva budžeta, da se u ovoj godini subvencionišu poljoprivredne površine do 20 ha i da se ne daju subvencije za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta. To je bilo kada se realizovao budžet za ovu godinu.
Naime, subvencija iznosi 12.000 dinara po hektaru od čega je polovina u novcu, a druga polovina je u gorivu i u đubrivu i taj deo se refundira. Ostalo je još dva meseca do kraja ove godine, odnosno i do predstavljanja novog agrarnog budžeta u okviru državne kase za 2016. godinu, a isplate za ovu tekuću godinu, posebno mislim na obaveze prema Zakonu o podsticajima kasne.
Paori sumnjaju da je agrarni budžet pukao, da nema novca za obaveze koje im sleduju jer u taj agrarni budžet nije uneto najmanje 12 milijardi, a možda i više dinara. Nedostatak novca za obaveze prema poljoprivrednicima Ministarstvu poljoprivrede najverovatnije nije nabavilo jer ministarka poljoprivrede traži izgovore i priča o tome da se nalozi obrađuju, da se dokumentacija gazdinstava vraća na dopunu, a netačno je uverenje da je 70% ovih zakonskih obaveza isplaćeno. Ostaje da se sumnja da će Vlada za ovu godinu 2015. ostati dužna registrovanim gazdinstvima i da će se napraviti nezadovoljstva.
Paori sa kojima su poslanici LSV kontaktirali kažu da čekaju na isplatu subvencija. Tu mislim na onih 6.000 dinara po hektaru koji se isplaćuju u novcu. Dali su uredno svoje zahteve, registrovali su svoja gazdinstva ili su obnovili svoja gazdinstva, ali do sada još ništa nisu dobili. Po neki kažu da je do sada obrađeno samo jedna trećina tih zahteva.
Pitali su da li je ovogodišnji agrarni budžet pukao, da je minus 12 milijardi dinara i da ministarstvo koristi razno, razne načine da se opravda, to sam već navela, da se priča o tome da su zahtevi u obradi itd. Pitam – kakav će biti agrarni budžet za sledeću godinu?
Moja pitanja za ministarku poljoprivrede su – pod jedan, kolika su dugovanja poljoprivrednicima po osnovu direktnih davanja po hektara za regresiranje goriva i đubriva za 2015. godinu? Znači pitam ministarku da mi kaže – koliko je podnetih zahteva, koliko je obrađeno i koliko je isplaćeno?
Drugo pitanje, kolika su dugovanja poljoprivrednicima po osnovu direktnih davanja po hektaru, tu mislim na tih 6.000 dinara koji se isplaćuju u novcu, koliko je podnetih zahteva, koliko je obrađeno i koliko je isplaćeno?
Pod tri, kolika su dugovanja po osnovu premija za mleko, za koje mesece je islaćena premija?
Pod četiri, kolika su dugovanja poljoprivrednicima iz programa ruralnog razvoja, subvencija za kapitalna ulaganja, tu mislim na mehanizaciju, opremu, protivgradne mreže, sisteme za navodnjavanje, nabavke osnovnih stada za 2014. i 2015. godinu, koliko je obrađenih zahteva, koliki je ukupan iznos i koliko je isplaćeno?
Drugo pitanje takođe postavljam ministarki poljoprivrede, a odnosi se na realizaciju IPA programa, pošto opet dolazi kraj godine i sredstva za realizaciju IPA programa će biti nama na raspolaganju krajem ove ili početkom naredne godine, ali su za realizaciju ovakvih programa potrebne odgovarajuće pripremu, uspostavljanje akreditacije operativnih struktura itd. Kraj je godine i pitam – da li smo ispunili neke zahteve, a mislim da nismo? Pitam – kako ministarstvo misli da to uradi do kraja godine i da li ćemo ostati bez pomoći iz evropskih fondova za razvoj poljoprivrede i razvoj sela zbog naše nesposobnosti da uredimo sistem i ispunimo ono što od nas očekuje EU i da li ćemo time moći da pomognemo našim ljudima? Mi od toga skoro ništa nismo ispunili, a kraj godine je blizu. Jedino što smo uradili to je da smo potpisali saglasnost da nam je novac iz evropskih fondova potreban. Možda, ali pod kojim uslovima.