Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Vulin sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu su samo neki u nizu sporazuma koje Ministarstvo unutrašnjih poslova potpisuje o međunarodnoj saradnji kako bi pojačalo koordinaciju i komunikaciju kako sa zemljama u regionu, tako i sa dalekim zemljama poput Kine.

Pre svega, želim da pohvalim Sporazum o zaštiti od katastrofa na teritoriji zapadnog Balkana potpisan letos u Skoplju, jer on pokazuje koliko se danas ulaže Ministarstvo unutrašnjih poslova, u spasilačke ekipe, u opremu i međusobnu koordinaciju službi MUP-a, ali i otvaranje granica Srbije prema regionu.

Ovaj sporazum je formalizacija saradnje i podrške koja je već postojala. U Severnoj Makedoniji na više lokacija delovale su snage MUP-a Srbije. Letos je, takođe, poslata spasilačka jedinica da gasi požar u Grčkoj. To je samo deo razvoja i ulaganja u MUP.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je poslednjih godina obeležila borba protiv organizovanog kriminala, koja je bila apsolutni prioritet. Ogromni su rezultati u razbijanju organizovanih kriminalnih grupa i njihovih izvora finansiranja, ali se takođe značajni rezultati vide i kada govorimo o suzbijanju kriminala koji pogađa običnog čoveka, ulično nasilje, prodaja droge itd.

Ono što mi je danas veoma važno da naglasim, a povezano je sa dobrim rezultatima MUP-a, jeste važnost toga da se MUP u svom radu drži van dnevne politike. Dokazali ste da nema zaštićenih i dokazali ste da ste spremni za borbu sa najorganizovanijim kriminalnim grupama. Ali, takođe ste dokazali da i najmanji pokušaj politizacije koja bi umanjila rezultate MUP-a, da je nećete dozvoliti.

Događaj od pre neki dan vezan za mural Ratka Mladića, o kome danas mnogo govorimo, samo je jedan u nizu događaja koje pokušava da politizuje MUP, koji žele da pokaže da je MUP na strani određene političke opcije, na strani huligana, na strani kriminala. Danas u Skupštini slušamo o tome da policija štiti mural, da policija negira genocid, da mural štite huligani. Od murala koji mesecima stoji, koji niko nikada nije do sada pomenuo, pre neki dan su smislili način da provokacijom i nasiljem pošalju mnogo jaču poruku. Poruku da je Srbija genocidan narod, poruku da smo fašisti i da je klima u Srbiji nestabilna.

Ne smete da dozvolite da se ova politizacija, koju pokušavaju da sprovedu, odrazi na bezbednost građana na ulicama. Policija ne čuva mural, policija čuva mir i bezbednost na ulicama Beograda. Policija ne upošljava huligane, već danas ruši organizovane kriminalne grupe. Mural Ratka Mladića je samo jedna paradigma pokušaja vraćanja krvavih glava na ulice Beograda, ono što niste dozvolili, blaćenja Srbije i urušavanja svega što je Srbija postigla na ekonomskom nivou. Oni pokušavaju da stvore nestabilnu klimu i atmosferu u zemlji, kako bi se diskreditovala i Srbija i MUP i svi rezultati koji su građanima Srbije veoma očigledni.

Šta dalje možemo da očekujemo ni sami ne znamo, jer je destruktivnost na veoma visokom nivou. Ali, ono što je važno jeste da je bezbednost na ulicama Beograda i dalje na najvišem nivou. Pogotovo bih pohvalila činjenicu da će do kraja godine na ulice da se vrate i pozornici.

Sprovođenje bezbednosti na ulicama odlika je jedne ozbiljne i pristojne Srbije. Ali, sa druge strane, moram da izrazim svoju zgroženost i sramotu povodom reči koje je uputila Aida Ćorović pripadnicima policije, pre svega kao žena, jer te reči koje je uputila prema nekima koji mogu da joj budu deca, te reči ne priliče jednoj ženi, a više liče na reči koje bi izgovarali neki huligani, o kojima ona upravo priča da su deo policije i da štite određene političke opcije i da štite taj mural, što nije istina.

Napade koje svakodnevno trpite dokaz su da radite posao kako treba. Imate jednu Natašu Kandić koja napada na tviteru, ali neće da dođe u emisiju. Imate, takođe, Milana Antonijevića koji izražava mržnju, koji se takođe u petak nije pojavio u emisiji. Oni su spremni da izlivaju bes i mržnju, da to kamufliraju pričama o ljudskih pravima, ali isto tako su spremni da ćute danas kada Srbiju nazivaju fašistima i onima koji negiraju genocid.

Poštovani ministre, ovu su sve dokazi da radite pravu stvar za Srbiju i samo tako treba da nastavite. Živela Srbija?

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put predlažem da se dnevni red dopuni sa tačkom vezano za formiranje komisije koja će utvrditi tačan broj ubijenih u NATO agresiji.

Danas ću biti jako kratka. Izneću samo par činjenica koje ste odavno čuli i više puta, ali zaista želim da porazmislite malo dublje o moralnoj odgovornosti koju imamo kada govorimo o tim činjenicama.

Dakle, pre skoro 23 godine, bez odobrenja Saveta bezbednosti Srbija je bombardovana. Ubijeno je oko 2.000 ljudi i ko zna koliko dece. Mi taj podatak i dan danas nemamo, skoro 23 godine nakon NATO agresije. Zamislite situaciju u kojoj jedan učenik dođe na čas istorije i pita nastavnicu – koliko ljudi je stradalo u NATO agresiji. Nastavnica mora da odgovori na to – ja ne znam, ne postoji tačan broj, ne znam ni koliko je vojnika poginulo tada, ne znam koliko je civila poginulo. Mi nemamo taj podatak.

Šta to znači? To znači da mi našu istoriju ne želimo da pišemo činjenicama, to znači da želimo da našu istoriju kroji neko drugo. Mi imamo moralnu obavezu i odgovornost, ali i odgovornost kao narodni poslanici, jer mi ovde možemo da obrazujemo tu komisiju koja će utvrditi imenom i prezimenom tačan broj poginulih, odnosno ubijenih u NATO agresiji.

Ako se samo vratim na moja prethodna izlaganja kada sam pominjala kako oni pre nas, dve hiljaditih, nisu bili spremni na ovaj korak i ako sve što sam rekla, a istina je, čime su se sve bavili i šta su radili, a nisu želeli da odaju počast onima koji su izgubili nekog i onima koji su dali život za našu zemlju, da li mi želimo da se osećamo isto kada za 23 godine neko uperi prst na nas i kaže imali ste priliku, ali niste želeli to da uradite. Niste napisali istoriju činjenicama.

Molim narodne poslanike da razmisle o moralnoj obavezi koju imamo po ovoj temi i da razmisle kako bi glasanjem se dnevni red dopunio ovom komisijom i kako bi utvrđenjem tačnog broja poginulih, odnosno ubijenih u NATO agresiji, vratili dostojanstvo porodicama i odali počast onima koji su branili zemlju i zbog kojih smo mi danas ovde. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo bili svedoci da je 1999. godine učinjena agresija i zločin u kom su ubijeni vojnici i civili i deca. To nažalost ne možemo danas da promenimo, ali ono što je danas do nas na ovoj sednici, jeste da ovu dopunu uvrstimo u dnevni red i da formiramo komisiju koja će utvrditi imenom i prezimenom ko su oni koji su ubijeni od strane agresora, da imamo tačan spisak ljudi, da odamo počast porodicama koje su pretrpele gubitak i da sami pišemo svoju istoriju.

Simbolički danas je 5. oktobar koji nas takođe podseća da smo se ogrešili o žrtve NATO bombardovanja, odnosno njihove porodice, kao i sve građane koji su tada izmanipulisani strahom, prevareni, dovedeni u zabludu da će nasiljem doći do demokratije.

Znate, kada samo godinu dana nakon što je bila NATO agresija, nakon što je ubijeno toliko ljudi, samo godinu dana vi na isti tako agresivan i nasilnički način dođete na vlast. NATO agresiju su pokušavali da nazovu NATO humanitarnom intervencijom. Zločinci su sebe samoprozvali humanitarcima. Tako su i 5. oktobra pokušali da to predstave kao neki humanitarni čin kojim će spasiti građane Srbije, koji će dovesti zemlju u demokratsko društvo i kojim će spasiti državu Srbiju.

Međutim, tih dvehiljaditih imali smo mnogo veće šanse da utvrdimo ko su ti koji su ubijeni tokom NATO bombardovanja, imenom i prezimenom da utvrdimo spisak ubijene dece. Umesto da pišemo tada istoriju herojstva, mi smo pisali ponovo izdajom, nastavili agresiju nad Srbima tako što smo krenuli da ih isporučujemo agresorima. Pričali smo - evo vam, koga sve hoćete, izvolite, sve ćemo da isporučimo, samo nas pustite, pustite nas da vladamo, da vršimo naše pljačkaške privatizacije, pustite nas da svoje lične interese ispunimo, ionako želite da Srbija bude uništena.

Simbolika njihove vlasti tada jeste bilo isporučenje na Vidovdan, ali ne bih više o tome. Htela bih ono što je danas nama važno, a to je da smo i mi i oni tada znali da je NATO ubio oko 2000 ljudi i dece. Oni su odlučili da se time ne bave, da to zanemare. Ali, ko smo mi danas, ako danas koristimo retoriku neki ljudi ili oko 2000, ko smo mi danas ako ne znamo ko je tačno ubijen, kako se on zove i preziva, ko su te porodice kojima treba da vratimo dostojanstvo, ako mi ne znamo tačan spisak koga su to ubili te 1999. godine?

Šta nas odvaja od toga da budemo moralni, da budemo ponosni na svoje činjenje, šta nas odvaja od toga da budemo vredni poštovanja? Samo jedna skupštinska rasprava, jedno da većine ovde da konačno napravimo taj spisak, da konačno vratimo demokratiju koja je tog 5. oktobra potpuno ubijena, da vratimo dostojanstvo porodicama i da odamo počast svima koji su dali život za našu zemlju.

Molim narodne poslanike da podrže ovaj predlog. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici.

Iz sednice u sednicu predlažemo da se dnevni red dopuni ovom tačkom, odnosno formiranjem komisije koja bi utvrdila tačan broj žrtava NATO agresije, imenom i prezimenom.

Ne moramo mi danas usvojiti ovaj predlog i staviti ga na dnevni red, kao što nismo činili to ni prethodne, skoro četiri godine, od kada mi ovo predlažemo, ali sam sigurna da ovih par minuta koje izdvojimo da o ovome razgovaramo, odnosno da o ovome kažem par reči, zaista jesu pomak ka nekom rešenju.

Mi ne možemo da promenimo prošlost, ne možemo da vratimo žrtve, ali možemo da im odamo počast i možemo da pomognemo porodicama da se osećaju dostojanstvenije.

NATO agresori su ubili naše policajce, naše vojnike, naše dobrovoljce, ali isto tako su gađali i civilne mete, ubili su porodice, ubili su našu decu. Pokušali su taj zločin da maskiraju, nečim što se zove humanitarna akcija, pokušali su da predstave kao da postoji nema dozvola međunarodne zajednice.

Međutim, umesto toga, želi oni to da priznaju ili ne, oni su postali zločinci koji su ubili preko 2.000 civili, ranili preko 6.000 civila i koji su ubili našu decu, a ne znamo tačan broj, ni imena i prezimena te dece. Kada kažem oko 2.000 i kažem oko 6.000, to je zato što mi zaista nemamo tačan broj. Mi nemamo spisak imenom i prezimenom svih ljudi koji su podneli žrtvu NATO agresije 1999. godine.

Šta nas od toga odvaja da bismo imali barem malo pošteniji pristup prema ovoj tragediji? Odvaja nas jedna skupštinska rasprava i jedan dan zasedanja i jedno većinsko „da“ da konačno formiramo ovu komisiju koja će utvrditi taj tačan broj i napraviti spisak imenom i prezimenom.

Zaista verujem da se svi ovde slažemo da je to veoma mali napor, a da ne bismo ostali dužni porodicama, kao ni žrtvama, a da ne bismo ostali ni dužni onim generacijama koje dolaze posle nas. Ne znate imenom i prezimenom ko je dao život za vašu zemlju, ne znate imenom i prezimenom ko je bio, kako oni kažu, kolateralna šteta jer nisu gađali civilne mete. To je na neki način sramotno i to je dozvola agresoru da piše našu istoriju i da je kroji umesto nas.

Molim narodne poslanike da razmisle o ovom predlogu. Kao što sam rekla, ne moraju danas glasati, ne moramo danas staviti ovo na dnevni red, ali neka razmisle jer ćemo mi nastaviti da predlažemo ovu dopunu dnevnog reda i na narednim sednicama i nećemo od nje odustati. Hvala puno.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas se po ko zna koji put obraćam povodom formiranja komisije za ispitivanje i utvrđivanje tačnog broja žrtava NATO bombardovanja, odnosno NATO agresije.

Prvi put smo ovo predložili u prethodnom mandatu i od tada predlažemo na svakoj sednici. Ni građane Srbije, ni porodice žrtava, nikoga ne zanima koliko mandata je prošlo, ni koliko je sednica prošlo, nikoga ne zanima ova naša priča, već ih zanima pravda.

Velika nepravda je učinjena. Savezna Republika Jugoslavija je bombardovana bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Bombardovane su i civilne mete, bombardovane su i škole, bombardovane su bolnice, bombardovan je čak i Javni servis.

Sve to zvuči apstraktno danas kada pričamo, 22 godine kasnije, pričamo non-stop i bez prestanka i sve zvuči kao neka lekcija iz istorije i nešto što prihvatamo kao činjenicu kojoj više ništa ne možemo da uradimo, ali to nije istina. Ono što možemo jeste dva promenimo naš odnos prema toj agresiji, jer upravo te činjenice ne posedujemo. Mi ne znamo koliko je tačno ljudi ubijeno tokom NATO agresije. Mi ne znamo tačan broj. Mi ne znamo imenom i prezimenom ko su ti ljudi, ko su ti civili, ko su ta deca ubijena tokom NATO agresije.

Mi znamo da je to bio zločin koji nije kažnjen i da su to uradili agresori i ubice, jer su gađali civilne mete. Ubili su našu nedužnu decu, uništili su čitave porodice.

Možda nemamo moć njih da kaznimo, to je sigurno, ali ono što imamo jeste moć, obaveza i dužnost da sastavimo spisak žrtava NATO agresije, da se zna tačno imenom i prezimenom ko su ti ljudi koji su dali život i ko su ti ljudi kojima je život oduzet.

Mi moramo da znamo imenom i prezimenom tačno koji je pripadnik Ministarstva odbrane ubijen, koji je pripadnik MUP-a ubijen, koji civil, koja žena, koji muškarac, koje dete je ubijeno od strane zločinaca NATO agresije.

Da smo to učinili 2000. godine danas ne bismo pričali o ovome, ali njih nije zanimalo to da urade. Danas su prošle 22 godine od NATO bombardovanja, mi i dalje to nemamo, a danas je mnogo lakše nego za 22 godine kada ćemo tek na teži način to uraditi i pitanje da li ćemo imati tačan spisak ubijenih.

Ovo je obaveza koja nam pripada, ovo je dužnost koju osećamo mi koji smo predložili ovu dopunu dnevnog reda. Verujem i da svi vi danas u sali osećate istu takvu dužnost i obavezu.

Volela bih, na samom kraju, da znam šta je to što nas sprečava da mi konačno stavimo ovu dopunu na dnevni red, da konačno krenemo da diskutujemo o toj komisiji koja, uistinu, ništa loše ne može da nam donese osim neki mir žrtvama i njihovim porodicama da postoji taj jedinstven spisak i lista ljudi koje su ubice, agresori i kukavice kukavički ubili gađajući civilne mete 1999. godine. Hvala vam puno.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas po ko zna koji put predlažemo da se dnevni red dopuni tačkom za formiranje komisije za utvrđivanje tačnog broja žrtava NATO agresije i danas neću govoriti ni o Madlen Olbrajt, ni Žaku Širaku, ni o Klintonu, sve to možete lepo pogledati u jednoj izložbi „Odbrana 78“, ukoliko do sada to niste učinili, jer je tamo u potpunosti dočarana njihova zasluga žrtvama agresije.

Ne želim ni da pominjem 2000. godine kada su oni koji su mogli mnogo više da urade, jer se agresija dogodila 1999. godine, kada je svi bilo sveže i kada su mogli da dođu do tačnog broja žrtava NATO agresije, kada su mogli da dođu do onih koji su direktni krivci, oni ništa nisu radili, osim što su svoje političke protivnike izručivali Haškom tribunalu i dozvolili da im neko drugi sudi.

Ali danas to nije tema, danas želim da odam poštu žrtvama NATO agresije i da kažem da nisu zaboravljeni, iako je prošlo 22 godine od kada su stradali i civili i vojnici, kada su gađane i kasarne i škole i vrtići. Prošlo je 22 godine od kada niko nije odgovarao za ovaj zločin. Ubijeno je 2.500 civila, 6.000 je ranjeno, od toga 2.700 dece.

Verujem da je ovo jedinstveni slučaj kada je legitimna meta bombardovanja bila jedna medijska kuća, kao što je RTS, kada je poginulo šesnaestoro ljudi. Ja sam tada imala 10,5 godina i moje emocije su bile pomešane, nisam se ni plašila, nisam ni znala šta se dešava, ali naši roditelji su se plašili za nas, i to sa razlogom, jer mi danas sedimo ovde, ali mnogi roditelji su izgubili svoju decu, 97 dece je ubijeno, 97 dece su ubili NATO agresori.

Pod bombama ugašen je život jedanaestomesečne Bojane Tošović iz Merdara kod Kuršumlije, ona bi danas imala 22 godine, dvogodišnji Marko Simić, koji je poginuo u naručju oca Vladana prilikom bombardovanja stambene zgrade, on bi danas imamo 23 godine, mala Milica Rakić, koja je ubijena na svojoj noši u svom kupatilu, danas bi imala 24 godine, u Grdeličkoj klisuri ubijen je šestogodišnji Branimir Stojković, danas bi imao 27 godina.

Sigurno se sećate da smo posećivali i koncert “Pesmom protiv bombi“ i razne druge skupove, jer to je jedino što smo tada i u tim godinama mogli, ali danas mi koji smo imali pet, šest, sedam, deset, dvanaest godina, danas sedimo u Narodnoj skupštini i možemo mnogo više, dužni smo da uradimo nešto za žrtve NATO agresije, dužni smo da kažemo imenom i prezimenom ko su ti ljudi koji su poginuli, odnosno ubijeni od NATO zločinaca. Mi smo dužni da napravimo tačan spisak imenom i prezimenom i molim narodne poslanike da shvate da je prošlo već previše vremena i da je ovo prilika da zaista uradimo nešto što je do nas.

Predsedniče, vi ste rekli da treba da vidimo da li može da nastane neki drugi problem ukoliko usvojimo i ovo stavimo na dnevni red. Ja zaista ne vidim kome može da smeta da napravimo jedan spisak ubijene naše dece, nedužnih civila i svih onih koji su štitili našu zemlju, vojnika, policajaca, svih koji su ubijeni te 1999. godine. Ja zaista ne vidim kome bi to moglo da smeta i zašto ne možemo već jednom da stavimo na dnevni red.

Molim narodne poslanike da glasaju za ovaj predlog i da konačno oformimo komisiju koja će to konačno i uraditi, da znamo imenom i prezimenom ko su ti ljudi koje su ubili NATO agresori. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sad je već prošlo više od godinu i po dana kada smo prvi put predložili izmenu ovog zakona da bi se plate sudija prekršajnih sudova izjednačile sa platama drugih sudova.

Ovaj predlog smo podneli na svakoj sednici redovnog zasedanja do sada, jer smatramo da je učinjena nepravda prema sudijama prekršajnih sudova, kao i da ukažemo da postoji obaveza i odgovornost Republike Srbije da tu nepravdu ispravi.

Kao što i sami znate, da biste bili sudija prekršajnog suda, vi morate da ispunite sve kriterijume i sve uslove kao i za sudije drugih sudova. Ono što se često dešava kod nas jeste da se ispune isti uslovi, isti kriterijumi, ali to vas prosto ne kvalifikuje za istu zaradu. To je ono zašto smo ovde. Mi moramo da radimo da Srbija postane pravednija zemlja.

Prekršajni sudovi uvedeni su u zakonodavni sistem Republike Srbije pre 11 godina i oni se bave veoma važnom materijom u oblasti borbe protiv korupcije, u oblasti budžetskog sistema, u oblasti prekršaja i bezbednosti saobraćaja. Zašto bi njihove plate bile manje? Smatramo da to nije pravično, pogotovo jer oni koriste preko 270 zakona, koriste preko 800 podzakonskih akata, a da ne pričam o tome da drugi zaposleni prekršajnog suda imaju iste plate kao zaposleni svih drugih sudova, što znači da su isključivo diskriminisane sudije prekršajnog suda.

Navešću podatak iz 2018. godine, gde je Prekršajni sud u Beogradu u budžet Republike Srbije, znači u državnu kasu uneo milijardu i 222 miliona dinar

Plate sudija iznosile su tada 465 miliona što znači da su oni trostruko opravdali svoj rad. Sudije Prekršajnog suda nisu teret budžeta. Da bi se njihove plate izjednačile sa platama drugih sudova, Republici Srbiji je potrebno 250 miliona dinara. Oni će svakako to uneti u budžet Republike Srbije i zaista smatram da je naša odgovornost i obaveza da se podrži ovaj predlog i da konačno nepravda bude ispravljena.

Molim kolege narodne poslanike da podrže da makar se ovo uvrsti u dnevni red, da krenemo da raspravljamo na ovu temu, pa se nadam da ćemo doći do nekog zajedničkog rešenja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, živimo u zemlji koja je prethodne tri decenije bila bezbednosno ugrožena. U decembru 2019. godine usvojili smo Strategiju nacionalne bezbednosti koja po prvi put jasno i nedvosmisleno definiše koji su naši nacionalni interesi i da to podrazumeva suverenost, teritorijalnu celovitost i očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti.

Ova Strategija zaista bi bila mrtvo slovo na papiru da ne postoji ekonomski osnažena Srbija, kakva je danas, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, da ne postoji jaka vojska i jaka policija koji predstavljaju preduslov stabilnosti. Baš tako jaka vojska koju ste vodili i policija koju danas vodite uz podršku Aleksandra Vučića omogućava da naš izbor bude – ne u NATO, omogućava da imamo prijatelje i na istoku i na zapadu, da se ne dese ponovo ni „Oluja“, ni „Bljesak“, ni NATO agresija, ni martovski Pogrom, ali takođe ni formiranje svih ovih kriminalnih grupa i klanova koji su na bilo koji način direktno povezani sa snagama bezbednosti.

Mi kao zemlja, jedna mala zemlja, ali istaknuta na Balkanu ne delimo zemlje na velike i male, niti na istok, niti na zapad i zato je Sporazum sa Palestinom značajan. Ona je prijateljska zemlja zato što je sa nama i u dobru i u zlu. Zahvalni smo joj i poštujemo što poštuje naš teritorijalni integritet i suverenitet.

Sporazumom Republike Srbije i Palestine unapređuje se saradnja u borbi protiv svih oblika organizovanog kriminala i to nam zaista pomaže da budemo potpomognuti informacija, da budemo organizovaniji, efikasniji u borbi protiv svih vrsta kriminala.

Pre svega, želim da pohvalim napore predsednika Aleksandra Vučića i ministra Aleksandra Vulina što pokazali da svojim delima u Srbiji nema zaštićenih. Kažu oni koji ne vole Srbiju baš tako, da ovde vlada kriminal i dalje, da vladaju razbojnici, da su klanovi u potpunosti zaštićeni, ali mi vidimo da to nije tako.

Mi vidimo hapšenja, mi vidimo razbijanje tih kriminalnih grupa, vidimo privođenja pravdi svih onih koji imaju veze sa kriminalom, bez obzira koju partijsku knjižicu posedovali. Akcijama države i MUP-a uhapšeni su svi oni koji su mislili da mogu da ubijaju, da diluju, da maltretiraju, da reketiraju i da to rade apsolutno ne kažnjeno. I to vidimo svakodnevno.

Ono zbog čega sam izuzetno ponosna jeste što za nas i Pokreta socijalista najznačajnije jeste što je politika koja se danas vodi pre svega okrenuta ka ljudima. Okrenuta je ka onima koji nas čuvaju i štite svakodnevno, okrenuta je ka poboljšanju njihovog materijalnog položaja, ka poboljšanju njihovog profesionalizma.

Moram pohvaliti činjenicu koliko je stanova, koliko je rešen veliki broj stambenih pitanja na teritoriji cele države Srbije kada govorimo o bezbednosnim službama. Moramo da govorimo o tome koliko je potpomognuto njihovo efikasnije rukovođenje i sprečavanje da oni odu iz naše zemlje. Moramo da govorimo o tome koliko je učinjeno kada govorimo o lečenju, o zapošljavanju dece u službama bezbednosti, u ulaganje u opremu i naoružanje i sve to u periodu krize kakva je danas. ništa od toga ne bi moglo bez snažne ekonomije koju vodi predsednik Aleksandar Vučić.

Želim da pohvalim i to što je najavljeno da će u Novom Sadu biti predato 500 stanova, u Kraljevu 200, što je predviđeno 1000 stanova u Zemunu, što je predviđena izgradnja još 2500 stanova u narednim godinama. Ovo vama zvuči sve kao neke brojke koje nabrajam, ali to su zbrinute porodice pripadnika snaga bezbednosti. To je ono što radite podjednako u Beogradu i u Kuršumliji. U kopnenoj zoni bezbednosti skoro ste predali vozila, predali ste opremu, predali ste šlemove, pancire, uniforme, čizme.

Ulažete u to da im vratite dostojanstvo. Brinete o njima koji brinu o nama, o građanima Srbije, brinete o njima na jedan ljudski način i ako nastavite tako, a verujem da hoćete, građani će konačno shvatiti da zaista mogu da budu sigurni da postoji i vojska i policija i snage bezbednosti koje čuvaju našu zemlju, koje čuvaju našu decu. Brinete o ljudima koji brinu o ljudima i hvala vama i predsedniku Vučiću na tome.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici.

Srbija je zemlja koja je pokazala da zna uspešno da upravlja krizom. Danas kada je pandemija korona virusa realnost u svetu mi možemo i moramo da se pohvalimo da je Srbija druga u Evropi po broju vakcinisanih u ovom trenutku. To govori da zna da planira, da razmišlja unapred, ali i da ima jako dobre međunarodne odnose koji omogućavaju bezbednost naših građana i zdravlje naših građana.

Drago mi je što je danas na dnevnom redu upravo ovaj sporazum sa Republikom Severnom Makedonijom, zato što nas je podstakao da se prisetimo da je Srbija bila jedna od najuspešnijih zemalja Evrope upravljanjem migrantskom krizom još od 2015. godine kada je Srbijom prošlo preko milion migranata.

Podsetimo se, da osim što je bila organizovana, ona je bila humana i u tom smislu ponašala se prema svima koji žive u Srbiji podjednako kao prema samim građanima Srbije, a to radi i danas bez obzira ko je koje nacionalnosti.

Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma koji je pred nama između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije značajan je jer govori o unapređenju saradnje u suzbijanju ilegalnih migracija koje su jedna od ključnih bezbednosnih izazova u današnje vreme.

Pored toga ovaj sporazum i saradnja značajna je jer se odnosi i na druge oblasti, kao što su trgovina narkoticima, trgovina oružjem itd. Zato se danas mi u Srbiji osećamo i bezbednije i sigurnije i zaštićenije i mirnije.

Kažu, Srbijom vlada kriminal. Mi vidimo hapšenja. Kažu Srbijom vladaju razbojnici. Mi vidimo hapšenja. Kažu Srbijom vladaju klanovi koji su zaštićeni. Mi vidimo hapšenja. Ali, znate šta još vidimo? Mi vidimo i burne reakcije na ta hapšenja, mi vidimo strah, mi vidimo uvrede, mi vidimo paniku koja vlada i koja se uvukla u kosti. I to vidimo i u ovom parlamentu.

Mi smo juče bili u prilici, bili smo svedoci upućene mržnje prema ministru Aleksandru Vulinu u parlamentu. Znate kako, meni je bilo neverovatno da jedan ministar Vlade Republike Srbije u parlamentu Republike Srbije može da bude upoređen sa Geringom. Da li znate ko je bio Gering? Svi znamo da je to bio ratni zločinac. On je bio osuđen za zločine protiv čovečnosti.

Zaista ne mogu da verujem da smo juče mogli da slušamo, ne pet, nego sedam minuta, znači produžene vreme, na albanskom jeziku bez mogućnosti da čujemo prevod. Meni prevod i dalje nije dostavljen. Više od 24 sata kasnije nisam dobila prevod šta je dotični kolega pričao. On je takođe rekao da propast nema alternativu.

Jel ovo parlament koji želimo da imamo? Jel ovo parlament jedne demokratske zemlje? I da li je ovo parlament u kome smo mi usvojili novi kodeks ponašanja i zašto smo ga usvajali ako se njega ne pridržavamo?

To što je rečeno bile su strašne stvari i uvrede na račun i predsednika Aleksandra Vučića i ministra Aleksandra Vulina, ali je rečena i jedna istina, upravo koju sam malopre pomenula, samo u različitom kontekstu.

Rečeno je da propast nema alternativu. To je veći podstrek ministru Vulinu i predsednik Vučiću da se bore protiv organizovanog kriminala, to je podstrek da se da jasna poruka da nijedan pojedinac i nijedna kriminalna grupa ne može biti zaštićena i to je jasna poruka da upravo kriminal u Srbiji je osuđena na propast, odnosno da je propast kriminala da ona nema alternativu.

Reči mržnje iskazane u domu Narodne skupštine samo su pohvala za rad ministra Aleksandra Vulina i MUP. Želim da čestitam ministru na svemu što je uradio sad, uz veliku i bezgraničnu podršku predsednika Vučića, što se suprotstavio jednoj novoorganizovanoj grupi, jednoj od najvećih organizovanih grupa u novijoj istoriji što je imao takvu hrabrost i smelost i pre svega da mu čestitam što je danas više puta ponovio da ovo nije kraj i da će Srbija nastaviti da se bori. Hvala još jednom.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pre više od godinu dana smo podneli Predlog izmene Zakona o sudijama kojim bi se izjednačila sudijska plata sudija prekršajnih sudova sa ostalim platama ostalih sudija, jer smatramo da je to zaista potrebno i po Ustavu Republike Srbije.

Prekršajni sudovi uvedeni su u sistem sudstva pre više od 10 godina. Oni se bave ozbiljnom materijom, bave se borbom protiv korupcije, budžetskim sistemom, bave se carinama itd.

Ono što je važno napomenuti jeste da sudije prekršajnih sudova moraju ispuniti apsolutno iste kriterijume i uslove kao i sve ostale sudije koje dolaze na funkcije u drugim sudovima.

Zato smatramo da nije pravedno da imaju značajno manje plate i koeficijente. Da napomenem da izuzev njihovih zarada u sudovima, izuzev zarada prekršajnih sudija svi ostali zaposleni u sudovima i u tom sudu imaju iste plate kao i u drugim sudovima, što je potpuno paradoksalno. Sudije prekršajnih sudova koriste više od 270 zakona u svom radu, više od 800 podzakonskih akata, što znači da je potrebno da zaista poseduju posebne veštine.

Kada govorimo o okruženju i zemljama kao što su Crna Gora, Slovenija, BiH, Republika Srpska, Makedonija itd. te poslove koje kod nas obavljaju sudije prekršajnih sudova tamo obavljaju sudije osnovnih, apelacionih, viših sudova, što znači da njihovo znanje mora biti isto, kao kada smo govorili o uslovima i kriterijumima za njihovo postavljanje na funkcije.

Kada govorimo o budžetu i kako bi se finansiralo to izjednačavanje njihovih plata, možemo dati podatak da je 2018. godine na primer Prekršajni sud u Beogradu u budžetsku kasu Republike Srbije uneo milijardu i 222 miliona dinara, a za njihove plate je otišlo oko 465 miliona, što znači da tri puta više doprinose, nego što se troši na njihove plate.

Kako bi se izjednačile njihove plate sa sudijama ostalih sudova potrebno je izdvojiti još oko 250 miliona dinara, što zaista smatram da nije velika cifra iz razloga što oni trostruko više unesu u budžet.

Iz tog razloga se nadam da će kolege narodni poslanici prihvatiti ovaj predlog i da ćemo uspeti da smanjimo tu diskriminaciju koju oni već 10 godina trpe. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, prošla je 21 godina od NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, 21 godina od kada smo bombardovani bez saglasnosti Saveta bezbednosti, protivno međunarodnom pravu.

Te 1999. godine preko 2.500 civila je ubijeno, preko 6.000 ranjeno, a od toga 2.700 dece. Mi danas nemamo konačan broj ni imenom ni prezimenom žrtava NATO agresije. Mi nemamo privedene pravdi, već imamo samo one koji se ne kažu i koji danas kao Madlen Olbrajt kažu i sramotno izjavljuju - danas bih imala još čvršći stav nego što sam ima tada. Šta to znači? Da li to znači da su te 1999. godine trebali da ubiju još više ljudi? Da li znači da je malo 79 dece koje je ubijeno?

Drage kolege narodni poslanici, nas mladih danas u Skupštini ima više nego ranije. Mi te 1999. godine nismo shvatali šta se dešava, ali danas vrlo dobro razumemo i dužni smo da imenom i prezimenom izbrojimo svakog čoveka koji je stradao u NATO agresiji. Pod bombama je ugašen život jedanaestomesečne Bojane Tošović, ona bi danas imala 22 godine, Marka Simića koji je ubijen u naručju svog oca, danas bi imao 23 godine, Milice Rakić ubijene u svom kupatilu na svojoj noši, danas bi imala 24 godine, Branimira Stojkovića, koji bi danas imao 27 godina. Cele porodice su ubijene.

Ovim putem bih zamolila sve narodne poslanike da podrže predlog da se oformi komisija koja bi utvrdila imenom i prezimenom tačan broj onih koji su ubijeni tokom NATO agresije.

Godine 2000, kada su došli na vlast neki novi koji su pričali o budućnosti, njih je zanimalo nešto drugo, njih nije zanimao ovaj podatak. Zato su nazivali NATO agresiju humanitarnom akcijom i humanitarnom intervencijom, ali to nije ni intervencija ni akcija, već isključivo agresija kojom je platio srpski narod.

Nama nije dovoljno da naši prijatelji iz Evrope polažu vence, niti mi želimo da pričaju da je to neka greška i tragedija. Mi samo želimo da se privedu pravdi oni koji su ubili naše civile, mi želimo da se imenom i prezimenom kaže ko su ti pripadnici MUP-a, pripadnici Vojske Srbije, ko su ti civili koji su nedužno stradali.

Molim narodne poslanike da shvate važnost ovoga, da shvate da ako mi ne rešimo, ostavljamo teret našoj deci.

Molim sve narodne poslanike da podrže ovaj predlog. Hvala

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovana premijerko, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo ovde jer je Srbija pokazala odgovornost, požrtvovanost, ozbiljnost i patriotizam, veliku brzinu u borbi protiv koronavirusa. Odreagovali smo brzo u jednoj neočekivanoj situaciji i veoma sam ponosna na našu zemlju. Pokazali smo da smo spremni za iznenađenja, da smo spremni kad je teško, i pokazali smo da su reforme koje Vlada Republike Srbije sprovodi od 2012. urodile plodom i da konačno, danas, to nije samo mrtvo slovo na papiru, već da imamo moćnu državu sa moćnim prijateljskim vezama koje je izgradio Aleksandar Vučić, i to je svakako za poštovati.

Znam da smo ovde više puta pričali o tome, ali moram da se zahvalim i Republici Kini na više od 15 aviona, Ruskoj Federaciji, Emiratima, EU i svima onima koji su nam pomogli u ovim teškim trenucima iako su i oni sami bili u istim.

Još više sam ponosna na naše građane koji su pomogli struci na jedan, da kažem, nesebičan način, kako bi omogućili da se pandemija što više ublaži, kako bi omogućili da naš zdravstveni sistem izdrži.

Kažu da nemamo stručnjake, da su svi otišli iz zemlje, kažu da ih je sistem na neki način proterao, a onda se pitam ko su svi oni ljudi kojima aplaudiramo svako veče, ko su oni koji brinu o nama 24 sata, ko su oni koji su donosili teške odluke, preuzimali odgovornost za zdravlje miliona građana Srbije i savetovali i nas kako treba da se ponašamo i Vladu Republike Srbije kako bismo prošli najbolje i sačuvali najviše ljudskih života. Dakle, pokazali smo da mi danas imamo zdravstveni sistem koji je izdržao više nego mnogi sistemi u Evropi, u onim državama kojima smo, kako je moj kolega rekao, često zavideli.

Vojska je odigrala veliku ulogu. Govorili su dvehiljaditih šta će nam vojska, mi želimo da živimo u miru, mi imamo prijatelje, nama neprijatelji ne trebaju, a vrlo dobro znamo šta znači kada morate biti prijatelj sa neprijateljem. To znači da ste se prodali. Srbija nije na prodaju. Srbija nikada neće biti na prodaju, i to smo pokazali sa vojskom kakvu danas imamo, to smo pokazali sa vojskom na čelu sa Aleksandrom Vulinom, a koje je prepoznala potrebu za vanrednim stanjem, i to se pokazalo kao veoma hrabro, ali pravo rešenje. Velikom brzinom 7.000 vojnika, ne medicinskog osoblja izašlo je na teren, osposobljene su kovid bolnice u Beogradu, u Nišu, u Novom Sadu, širom Srbije. Vojska je bila u potpunosti na raspolaganju građanima Srbije, što nije mogla biti dvehiljaditih, kada je bila potpuno uništena i rastrojena.

Kažu da nismo dobro odreagovali na krizu. Kažu da smo mogli mnogo bolje, jer će ekonomija biti potpuno uništena. Nama ljudski životi nemaju cenu. Mi brinemo o malom čoveku, o radniku, o seljaku, o penzionerima, jer smo prosto takvi. Ovo nije fašistička država. Nisu ovo dvehiljadite godine kada je profit bio glavni i kada su se vršile pljačkaške privatizacije kako bismo što više novca stavili u svoje džepove.

Ovo je ipak neko drugo vreme: kada Aleksandar Vučić ne da da se otpuštaju radnici, ovo je vreme kada postoje olakšice svim preduzećima i privatnom sektoru kako bi svi ljudi ostali na svojim radnim mestima i kako bismo svi zajedno prebrodili ovu krizu.

Želim da se zahvalim Vladi Republike Srbije, predsedniku Vučiću, svim građanima Republike Srbije, Ministarstvu odbrane, lekarima. Živela Srbija!

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovana predsednice, poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, poštovani narodni poslanici, prvi deo mog poslaničkog pitanja odnosiće se na Ministarstvo odbrane.

Poslednjih godina republička Vlada sastavila je i akcenat je stavila na opremanje i naoružanje Vojske Srbije, povećala je bezbednost države, njenih građana i borbenu gotovost.

Ono što je meni kao socijalisti, kao levičaru i ono što je meni, pre svega, kao poslaniku Pokreta socijalista važno jeste što smo ulagali u poboljšanje uslova rada pripadnika vojske što je poboljšalo njihov socijalni status, ali smo svedoci da se poslednjih meseci sve više dešavaju medijski napadi iz različitih razloga.

Oni su učestali, žestoki, orkestrirani iz istih centara moći. Upravo govorim o „Krušiku“, govorim o „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana, o namenskoj industriji uopšte.

Kampanja je zaista užasna i ja bih zamolila vas kao Vladu da podvučete neku crtu, da nam kažete kako je izgledala Vojska Srbije 2010, 2011, 2012. godine kada su na vlasti bili Đilas, Jeremić, Ponoš itd, Marinika Tepić, a kako ona danas izgleda, kako bi građani Srbije mogli da čuju zašto ovi napadi zaista postoje i šta je njihov glavni cilj? Hvala.

Zahvaljujem puno na odgovorima.

Pre svega, sve što ste naveli govori u prilog tome da to što se ulaže u vojsku jeste da se omogućava da se vodi politika vojne neutralnosti, koja je jedna od ključnih interesa Vlade Republike Srbije.

Pored politike vojne neutralnosti, ono što takođe smatram važnim jeste demografija i podsticaji, tako da moj sledeći blok poslaničkih pitanja, da kažem, odnosi se upravo na to.

Pre svega, pohvalila bih činjenicu da je od 2017. do 2019. godine uloženo 740 miliona dinara u predškolske ustanove, u vrtiće, kako u adaptaciju, tako i u izgradnju predškolskih ustanova. Dakle, proširuju se kapaciteti.

Uskoro, koliko sam shvatila, biće obavezno i za decu od tri godine da pohađaju taj predškolski program.

Ono što mene vezano za ovo zanima jeste kada će vaspitači koji su na određeno vreme zaposleni u predškolskim ustanovama moći da dobiju ugovore za stalno, ne samo zbog njihovih ličnih beneficija, da kažem, odmora itd, već zato što oni nisu u mogućnosti da idu na sve obuke koje su im potrebne? Stariji vaspitači, koji su pred penzijom, idu na te obuke, a zaista smatram da neće biti efikasno kroz par godina kad oni zaista odu u penziju i mladi vaspitači nastave da rade bez edukacija, da kažem.

Drugo pitanje bih takođe postavila vama, gospođo Brnabić, odnosi se na populacionu politiku. Uloženo je 1,2 milijardi dinara godišnje. Kada će se povećati suma za drugo i peto dete, o kojima ste govorili?

Treće pitanje vezano je za mlade bračne parove. Pre svega bih pohvalila subvencije namenjene ruralnim sredinama, subvencije koje ste omogućili gazdinstvima za mašine, za opreme i na taj način ih podstakli da ostanu na selima, otprilike 161 milijarda dinara. U skladu sa tim, moje pitanje je, što se tiče gradova i izgradnje stanova za mlade bračne parove, kada govorimo o subvencionisanim stanovima, predsednik Vučić je govorio o tome da će biti uloženo oko 500 miliona evra. Zanima me kada su ti stanovi planirani za izgradnju i koja bi otprilike bila ta cena kvadrata koju bi mladi bračni parovi trebali da plate?

Još samo jedno pitanje. Pošto ste otvorili juče Tehnološki park u Novom Sadu, svaka čast na tome. Takođe je predsednik govorio da će biti uloženo još sredstava. Da li se zna konkretno koji je plan i gde će biti otvoreni ti tehnološki parkovi u budućnosti i šta će još biti uloženo u digitalizaciju koju ste sprovodili vrlo efikasno do sada? Hvala.

Zahvaljujem se.

Samo bih još jedno ponovila pitanje, znam da ne možete sada da odgovorite, ali ako budete u prilici, vezano za vaspitače, da li će biti prebačeni u nekom trenutku, da li će dobiti ugovor za stalno?

Želim samo da kažem da će poslanička grupa Pokreta socijalista podržavati i dalje Vladu Republike Srbije i sve što radite. Nisam istakla kao pitanje, ali svakako kao pohvalu budžet koji je odvojen za socijalna davanja. Koliko sam shvatila oko 100 hiljada lica, novčana pomoć za oko 100 hiljada lica i oko 400 hiljada dece koja žive u siromaštvu primaju dečiji dodatak. Tako da, ta odvajanja su za svaku pohvalu.

Pokret socijalista je levičarska partija, mi se zaista zalažemo za sve one kojima je pomoć najpotrebnija za prava svakog čoveka. Možda nismo velika partija, ali smo veoma uporna, dosledna i verna građanima Srbije.

Ne želim da nam poželim sreću predstojećim izborima, jer već radi i trud koji ste uložili je dovoljan. Hvala.