Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se govori o najboljem interesu učenika. Najbolji interes učenika je da znaju da rade, da proizvode i da se kroz život usavršavaju. Nema većeg interesa od znanja.

Ne razumem, a govorim o pojavi kojoj će ovi majstori stati na kraj, pojava se zove „kradulović Del Boj kompani“. Ta pojava stečajne mafije, neće više biti moguća kada majstori uzmu stvar u svoje ruke, kad steknu zanate, kad oni koji budu želeli da produže, steknu fakultetsko obrazovanje, pa kada postanu i majstori i menadžeri, pa kada budu poznavali svoj posao, onda neće govoriti – živela digitalizacija, ua poljoprivreda. To smo juče čuli. Poljoprivreda koja daje suficit 2,7 milijardi. Naša najbolja privredna grana koja će davati još više.

Zamislite osobu koja je protiv poljoprivrede, a gleda u pasulj. To je gotovo neverovatno. Onda se toj osobi stalno javlja nešto u kugli i stalno diže Poslovnik, misleći da je to ona kugla. Takvu pojavu i ne razumem.

Najbolji interes učenika je da ako se školuju za orezivače vinograda, da ne dobiju od države 550 hiljada evra. Ne treba njima stan od 500 hiljada evra, od 200 kvadrata, mislim da je od Koromana kupljen, moj kolega vinodelac, to poljoprivrednici imaju. Nije njihov interes da klepe 550 hiljada evra, i zemljište iz restitucije, i još da ga država plati 500, pa da koštaju milion državu. NJihov interes je da donesu milion državi. Zato je i najbolji interes učenika da se sklopi takva vrsta ugovora, da se oni obrazuju, da znaju manuelno da rade, da budu vrhunski majstori i da budu na korist svojoj porodici, državi i ovom društvu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo svi jednaki. Nije ovo Srpska akademija nauka, pa da bi akademici, tipa Balša, veliki znalci, oni koji se nikada u životu nisu oznojili, a kamoli znojavi vode napili. Reklamiram član 108. i član 109., vi ste trebali da obratite pažnju jer je pokušao da vodi sednicu i trebali ste pored mere upozorenja da mu izreknete opomenu, ali ja cenim vašu popustljivost.

Pokušao je čovek da me uvredi po obrazovanju. Na dnevnom redu je dualno obrazovanju. Ja kao neko ko je išao u školu od 72 – 76. godine, u Mašinsko tehničku školu, koja je bila najteža škola u Inđiji, posle toga viša Ekonomska gimnazija, morao sam da prođem i delimično kroz dualno obrazovanje da bi znao šta sve zanatlije rade da bi mogli da ih servisiramo tehnologijama itd. Prošao sam to dualno obrazovanje, radio sam u poljoprivredi i više puta sam se oznojio i zato ne mogu da doživim nikakvu uvredu ni od njega ni od Tanje Jordović koja je rekla da mi zbog toga što govorim o dualnom obrazovanju treba vezati konzerve za rep. Ja taj rep nemam, a posebno nije žute boje.

Dakle, ja verujem da sam potpuno kvalifikovan, a ministar je tu, da govorim o onome kroz šta sam ja prošao, a on nije. Meni otac nije završavao u kafiću „Bona fides“ Pravni fakultet, njegov fakultet je bio javno privatno partnerstvo, delimično je bio državni, delimično privatni kod Vodinelićke, članice njegove stranke. Ja nisam imao nesreću da prođem takvo obrazovanje i zato ne doživljavam nikakvu uvredu od njega. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Privredna komora, javno objavljivanje, bilo je ovde zamerki od mog kolege poljoprivrednika gde bi njegovo dualno obrazovanje objavljeno, s obzirom da je završio večernju školu uz večeru, što je bila bolja večera, to su bile bolje ocene. Nadam se da je to objavljeno negde u nekom kafanskom jelovniku.

Po amandmanu je.
Privredna komora u kojoj se kafedžije, objavljivanje internet. Imali smo zamerku na objavljivanje od onih čije večernje ili celovečernje obrazovanje nikad nije objavljeno.
Dakle, ja sam svedok da je Privredna komora reagovala i javno objavila podatak po pitanju majstora u Duvanskoj industriji Niš i rekli su – majstori traže da se objavi podatak da Duvanska industrija Niš vredi milijardu i 200 hiljada. Moj kolega poljoprivrednik je prodao za 450 miliona, za proviziju od 12 miliona dolara. To su majstori rekli da se objavi u Privrednoj komori i dobro je da ovde objavljujemo čak i prilikom dualnog obrazovanja. Ugovor i informacije da budu javne.
Ne možete imati ukusan hleb ako nemate pekara, mlinara, ne možete ako nemate poljoprivrednika traktoristu. Ne možete imati traktor ako nemate strugare i glodače. Ne možete govoriti „ua poljoprivreda“ i tražiti, ne znam, da se objavi i broj cipela učenika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, raskid ugovora je definisan. Navešću primer. Ovde smo imali predstavnike stranke bivšeg režima koji su govorili kako to preko nekih agencija rade ljudi za jeftine pare. Raskinut je ugovor u NIS sa svim radnicima, bez ikakvih prava u zakonu. Zašto je prodat NIS? Da bi neko bio izabran za predsednika. Usudiću se da kažem – vrlo jeftino, samo zato da bi neko bio izabran za predsednika. Setite se onog velikog otimanja oko stolice između Koštunice i onoga što je izabran, koji je prolongirao kosovsku nezavisnost samo dok on ne bude izabran, pa posle zakletve, dva dana, proglašena na njihov zahtev. Raskid ugovora je usledio posle te prodaje. Svi zaposleni su otišli u agenciju i svi su posle dobili tri puta manju platu, svi radnici, tako je njima bilo do radnika. Kada neradnici odlučuju o radnicima, oni ne definišu njihova prava, jer oni misle samo kada su njihovi džepovi puni da svi drugi džepovi mogu da budu prazni, da može da bude siromaštvo koje je bilo neizdrživo za gledanje.

Danas kada neko pokušava da zanovi majstore, zanatlije, privredu, njima to ne odgovara. Oni imaju neku svoju virtuelnu privredu gde niko ništa ne mora da radi, gde će akademici da prave obuću, gde će akademici da seku limove itd. NJima nije do radnika. Oni su od radnika napravili jadnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko je prošao kroz dualno obrazovanje, ja pozdravljam mogućnost da škola raskine ugovor, ali takođe kolegama koji se ovde zalažu isključivo za digitalno obrazovanje moram da kažem da toga nema bez dualnog obrazovanja.

Kako mislite, evo, ova pojava iz „nikad im dosta nije bilo“, kako oni misle da se, recimo, napravi kompjuter bez radnika? Ko će napraviti kućište? Mora da postoji radnik koji će napraviti kućište. Neko mora da napravi čip. Neko mora to da zalemi. Modem, neko to mora da uradi, čak i kuglu, za ove koji gledaju u nju. Ne može da bude digitalna, neko mora da je napravi. I one natalne karte takođe neko mora da proizvede. Svi koji koriste to sada su protiv dualnog obrazovanja. Znači, neki majstori moraju to da naprave. Ne možete imati ukusnu voćku, ne možete imati bilo šta, ne možete imati računar, a da prethodno to neko fizički nije uradio.

Zato ja ne razumem tu njihovu potrebu da kažu – dosta nam je radnika, dosta nam je zanatlija, dosta nam je poljoprivrednika, mi hoćemo sve da bude digitalno. Ne može sve da stane u 42 graške pasulja i ne može sve da stane u staklenu kuglu, niti u natalne karte. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u cilju efikasnosti, kao nekadašnji proizvođač, ja ću ovo izlaganje skratiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman smo podneli u želji da ojačamo Predlog Vlade, i da potvrdimo njihovo nastojanje. Nemamo ništa protiv besplatnih udžbenika, njih će zaraditi majstori zanatlije. NJih će zaraditi majstori zanatlije kada dignu privredu, kada se rešimo stečajnih upravnika, kada se rešimo raznih hohštaplera političke prirode, koji su prodali celu našu privredu za 6,7 milijardi, a ostavili naduvani javni sektor.

Kada se rešimo svega toga, u ovoj državi je zavladala finansijska disciplina, koje nije bilo. Kada se rešimo svega toga, onda ćemo moći da imamo besplatne udžbenike, ali će naići nove fabrike traktora, imaćemo ponovo nešto što je bio IMR, nešto što je bio IMT, nešto što je bio „Zmaj“, a već sam govorio, da podsetim da IMT, samo IMT bez Rakovice, proizvodnja traktora u vrednosti današnjih 500 miliona evra godišnje, plus priključni uređaj i mehanizacija, plus jednoosovinski traktori u Knjaževcu, plus fabrika prikolica u Loznici.

Dakle, kada ponovo budemo imalo vredne, dobre, strpljive, radne zanatlije, kada ponovo budemo i strugare glodače, u punom kapacitetu kako to oni kažu, zaposlene, a ne samo vračare, tračare, itd. onda ćemo imati i besplatne udžbenike, jer će oni za svoju decu zaraditi svojim rukama i napuniti budžet Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo, najvažnije u ovom ugovoru su materijalno i finansijsko stanje učenika koje se definiše ovim ugovorom. Dakle, da naši gledaoci znaju da nema robova, da nema besplatne radne snage, da i deca znaju da mogu da zarade još u fazi svog školovanja.

Ovi neki neradnici koji pričaju o radu me pomalo i vređaju. Ako su gledali američke filmove, videli su da najveći poslodavci, najveći industrijalci vežbaju svoju decu uvodeći ih u prvu fazu proizvodnje, pa do kraja. Da bi dobro rukovodili morali su da prođu obuku, morali su da uče i da rade, da uče kroz rad. Oni koji nisu imali svoje firme, deca su raznosila pice, učila da budu ugostitelji, raznosila novine. Mogla su se povrediti dok biciklom raznose novine, ali je poenta bila u tome da nauče da poštuju novac i da nauče da se živi od zarađenog, a ne od zaduženog. Ovi koji nam zameraju, njima je glavni proizvod bio dug, mašta, iluzije i sitno seckana magla na kockice. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da li ovi koji su pravili siromaštvo, umesto da ga iskorenjuju, da li ovi koji su se borili ne protiv siromaštva, protiv siromašnih roditelja i njihove dece, da li znaju razliku između išta i ništa? Da li znaju razliku između 70% od ličnog dohotka ili nula? Da li znaju razliku između zanata, manuelnog rada, učenja, prenosa znanja praktičnog? Da li znaju razliku između tog znanja i ulice? Da li, a što su oni želeli, deca treba da uče od narko dilera ili možda od „Srbe sisavca“ i „hajnekene“? Kako treba isisati kroz Centar za razvoj sporta milione i milione dinara? Kako treba zloupotrebiti 459 miliona u jednoj opštini? Kako treba napraviti Centar za razvoj sporta i staviti „Srbu sisavca“ da ga vodi sa dve stolice, a 30 zaposlenih?

Da li to treba da uče ili da uče u realnom sektoru kako se proizvodi, da budu pošteni? Pa, naravno da ovi koji su imali filozofiju - bolje uvesti nego proizvesti, su na takav način rad i posao dali tuđoj deci u inostranstvu, tuđim radnicima, a ne svojim. Oni ne razumeju šta je privreda, oni ne razumeju šta je stvaranje, oni razumeju samo šta je razaranje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. u vezi sa čl. 107. i 108.

Prvo, gospodine predsedavajući, prethodni govornik koji se prepoznao u onom „hajnekena“ se nije javio na vreme. To je ne istina. Nije se javio navodno po učinjenoj povredi Poslovnika, koju niste učinili, već se javio znatno kasnije, a onda radi dostojanstva Narodne skupštine rekao je da ja ne govorim istinu.

Evo dokumentacije. Centar za razvoj sporta je vodio Srba Simonović, zvani Srba Sisavac, 30 zaposlenih, dve stolice. Dodelio je, da ne bude, pošto je povređeno dostojanstvo, da ja lažem, fudbalskom klubu iz „beton“ lige, to naši gledaoci svakako znaju, to je ona najniža liga, dodelio je 16 miliona dinara. Radi se o Fudbalskom klubu iz Glibovca. Gle čuda, u Glibovcu živi jedan narodni poslanik iz Palanke. Dodelio je svom fudbalskom klubu 16 miliona. Taj izvesni Srba Simonović, zvani Srba Sisavac, on je mali, dostojanstvo Narodne skupštine zato što je rečeno da ja lažem, to je rekao krupni primerak. Udruženje sportsko „Šarplaninac“ dobilo je dva miliona dinara.

Prema tome, gospodine predsedavajući, na vreme da sankcionišete zloupotrebu Poslovnika i da kaznite u skladu sa st. 7. i 8. sa dva minuta prethodnog govornika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da budem pravno onako tačan. Ne radi se ovde o deci.

(Zoran Krasić: Nego?)

Evo, gospodin koji dobacuje će to potvrditi.

Radi se o maloletnim licima. Decom se smatraju osobe do 14 godina. Ovde poslodavac raskida ugovor i meni se dopada posebno stav – ako izgubi status učenika. Poenta je na učenju i vaspitanju, a ne na radu. Ovi neradnici samo su se uhvatili – ovi će da rade. Pa, i treba da rade. Treba da nauče da rade. Mene su učili sa devet godina. Stave ti dinar u brazdu pa ti malo raščupavaš repu, pa počinješ da ceniš zemlju, pa počinješ da cenih državu. Počinješ da ceniš rad.

(Radoslav Milojičić: A zeka.)

Evo, šarplaninci udruženje opet dobacuju. Priznajem da sam slagao, bilo je milion i 890.000 dinara, ne dva, pa zato vole da dobacuju.

Poenta je da budu vaspitani, da ne skaču na svog profesora. Ne smeju biti isključeni iz škole, ako ih isključe, nema onda onih 70%. Dakle, neka vrsta discipline će postojati. Od tih maloletnih lica, možete reći dece nastaće ljudi.

Nije sramota raditi, sramota je ne raditi. Sramota je lenčariti. Treba svakog dana učiti decu, maloletna lica da budu posvećeni učenju, radu, da se trude da prevaziđu svoje majstore da budu još bolji. Od toga će naša država imati koristi i to na više načina. Manje ćemo uvoziti, više ćemo izvoziti. Oni će kada odu u Evropu kao majstori biti cenjeni i vrlo lako će naći posao. Ponoviću izreku, znanje koje steknu će biti pravo bogatstvo gde god da odu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovog puta učenik i roditelj.

Ali, šta da radimo, izgleda da je priča o sisavcu i sisarima unela neko uzbuđenje među redove ovih i stalno mi dobacuju, ali mene omesti ne mogu. Možete da ostanete vaspitani samo ako to dokažete u sukobu sa nevaspitanima. Tako da, gospodine predsedavajući, nema razloga za intervenciju.

Učenik može da promeni zanimanje, iz tog razloga može da reši da promeni školu. Lice starije od 15 godina, ministre je li tako, može samo, bez držanja za ruku za roditelje, da reši i donese određenu odluku po pitanju svog obrazovanja. Možda mu škola krene bolje, može da promeni, da poželi nešto drugo, što je veoma dobro. Može da promeni obrazovni profil, jer ukoliko poželi da radi nešto što mu radi drugi i vidi da to dobro ide i vidi da je vešt u tome, on može to da uradi, može da raskine ugovor, što je svakako dobro, kao što je dobro ne dobacivati boljem od sebe dok govori. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu škola je obavezna da organizuje učeniku, da tako kažem, drugu priliku. S tim u vezi, da kažem da lice koje je navršilo 15 godina života koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti koju će srednju školu pohađati, čisto zbog ovih koji galame. Dakle, ta druga prilika je, recimo, ako imate kuvara koji uči pečenje mesa, pečenje kolača itd, iz nekog razloga bude raskinut ugovor, on ima pravo na drugu priliku. To je veoma dragoceno za našu zemlju.

Navešću primer. U najteže zimske dane, u najteže vreme za državu Srbiju, mi nismo imali dovoljno kuvara koji su bili vešti da ispeku vola, pa sam ja na Jahorini, gde sam bio iz patriotskih razloga, gledao rukovodstvo stranke bivšeg režima koje to sada negira, ne ovo, nego ono koje je bilo patriotski opredeljeno, ovo sada negira tu ulogu, da zbog nedostatka dobrog kuvara koji ume da ispeče vola su morali da idu na Jahorinu, i to pred samo bombardovanje, u akciji čekajući NATO, čekajući da pojedu pečenog vola na Palama, sve zbog nedostatka dobrog kuvara, oni su bili u obavezi, a to može da potvrdi, recimo, gospodin Mićović, koji je daleko mlađi, Mile Korićanac koji je bio tamo istaknuti je pokojni, ali ima ljudi iz Kraljeva koji to znaju. Dakle, nisu iz stranke bivšeg režima svi bili tako nepatrioti, a bogami bili su zainteresovani za dobre kuvare i otuda im je Radovan Karadžić priredio, kao dobar kuvar, dobar domaćin, pečenog srpskog vola. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, prvo da se skloni ono piće tamo. Onaj vinjačić da se skloni, jer moj kolega poljoprivrednik ne može da uđe. On se leči. Ako može da se skloni ono tamo iz redova stranke bivšeg režima, onaj viski, vinjak, šta je.

Dame i gospodo narodni poslanici, dokumenti i Privredna komora, ugovori, to je dobro, da znamo koliko imamo kuvara, krojača, koliko ćemo imati kuvara, krojača, strugara, glodača. Dobro je imati evidenciju.

Družina se po predvodniku prepoznaje, poznaje i prepoznaje. Zamislite, a ja sam bio njegov omiljeni poslanik, zamislite čoveka koji je iz patriotskih razloga išao, istine radi, da proba tog pečenog vola na Palama. Zamislite sada da može da vidi, ja mislim da bi se tri puta u grobu preokrenuo kada bi video ko mu zastupa stranku.

Dame i gospodo narodni poslanici, moramo imati evidenciju i zbog dobrih kuvara, zbog dobrih majstora, zavarivača, strugara, da znamo tačno šta imamo, šta ćemo imati u budućnosti, da možemo da vidimo šta su privredne prilike i neprilike, a šta nam školstvo da daje, da možemo to da usklađujemo.

Bez fizičkog rada nema ničega. Svaka čast umnom rad, svaka čast arhitektama, svaka čast IT inženjerima, ali ja tvrdim i dalje da bez tog majstora, da bez tih zlatnih ruku ništa veliko ne možemo da napravimo.

Zamislite, da smo imali tu evidenciju ne bi morali da traži Tadžetina Tadžija da dođe iz Turske, iz NJujorške avenije da šije odelo „zgrabinovcu“ od 10.000 evra, a ni ovaj ovde što galami ne bi morao da ide u londonsku robnu kuću i na Maldive da vidi dobrog kuvara i da kupi dobro odelo. Hvala.