Dame i gospodo narodni poslanici, čudan je Poslovnik ovih dana, vrlo čudan. Čudne su liste govornika, pa ću ja, ako dozvolite, nešto i da izjavim po pitanju suda i tužilaštva. Ja i dalje tvrdim da naš trpeljiv narod, pre svega trpeljiv, siromašan, na ivici bede i gladi, ogromna većina živi u bogatoj i plodnoj zemlji, ali siromašni i gotovo gladni više od tog hleba žele pravdu. Oni žele da se kazne, oni kao gubitnici tranzicije, čekaju i uporno čekaju da se kazne dobitnici tranzicije. Ne oni koji su to stekli svojim umećem, svojim biznisom, svojim kapitalom, već pre svega oni koji su to stekli kriminalom, koji su državu pretvorili u baru kriminala, gde dok nismo ušli u nju nismo znali ni koliko je duboka, a mnogo je duboka. Zato oni više od hleba traže od sudske vlasti da utvrdi istinu, da utvrdi istinu, da kazni krive i zaštiti žrtve, ne samo da bi ih kaznili, već da bi se ubuduće krivična dela ili nedela na takav način sprečila.
Verujem da nove sudije, verujem da promene u tužilaštvu treba da obezbede da se na tom sudu jednom utvrdi istina. Takođe, želim da podstaknem tužioce da u ime naroda tragaju za tom istinom. Da bi sud imao šta da radi i kako da utvrdi istinu, oni zbog naroda moraju da tragaju za tom istinom iz razloga da se kazne krivi, da se zaštite oni koji nisu krivi.
Činjenica je da su partijski sudovi, koji su postojali kao sudovi partije, kao produženi organi određenih stranaka, stranaka bivšeg režima, koalicije, pre svega služili da zaštite svoje partijske moćnike. To su bili sudovi partija. To nisu bili sudovi naroda koji su trebali da utvrde istinu, već su to bili sudovi koji su bili protiv naroda i protiv istine.
Zadatak onih koji danas, kao sveža krv, ulaze u pravosuđe je da u ime toga pristupe rešavanju teških slučajeva. Ja pozdravljam razrešenje sudija u Valjevu, iskreno pozdravljam i snažno pozdravljam, ali ja ne verujem da su drugi sudovi imuni na divljanje sudskih izvršitelja kojim je nedavnom promenom zakona to divljanje sprečeno i ublaženo. Zakon koji je bio na snazi donedavno je sprečavao žrtvu da se uopšte žali. Izvršitelji su divljali, imali su svoje sudije, imaju svoje izvršitelje, svi su bili u kombinaciji, kao da su radili na procenat. Sudovi su lupali pečate kao da su bili šalteri sudskih izvršitelja, a ponekad i nekih advokata i nisi morao pitati – zašto je doneta neka presuda, već pošto je doneta neka presuda.
Naš narod priča, a ja verujem gde ima dima ima i vatre, da se neki novac vraća i prebija u presudama. Kod mene u Inđiji očigledna nepravda. Čovek se spalio u dvorištu svog advokata uz tvrdnju da je advokat bio prvo njegov, pa prešao na protivničku stranu. Pošto nije bio zadovoljan pravdom, on se spalio. To je građanin ove zemlje. Ma koliko bio siromašan, on kao građanin ove zemlje, on kao neko koga mi predstavljamo ovde, ima pravo na zaštitu, bez obzira koliko je bio siromašan. Presuda je bila pravosnažna. Nažalost, nije mu se moglo pomoći. On je svoje muke malo gorom mukom skratio, ali nas je opomenuo da po pitanju izvršenja, što izgleda ovako benigno… Ovde se otprilike debate vode oko toga ko će gde biti koji tužilac, sudija itd. Debate treba sa se vode oko prava, prava građana na istinu i pravdu. Jedno je pravo, drugo je pravda. Sudovi moraju težiti ka istini, težiti da zadovolje one koje treba da štite i da kazne one koji ugrožavaju njihov život, njihovu slobodu, njihovo pravo na posao, pravo na hleb, barem je to moje mišljenje.
O Holokaustu. Kao pripadnik familije koja je u svim ratovima, na sreću, bila među žrtvama, ono Patrijarha Pavla - ako ne možemo da živimo kao ljudi, bolje da nestanemo, da ne živimo kao neljudi, bolje da nestanemo. Otprilike tako. Tako se moja familija ponašala. Nestajali smo, ali smo gledali da ostanemo ljudi. Ja verujem da te naredbe postoje, ali toj nepravdi, koju danas ispravljamo, učinjena je još veća nepravda. Nekom novom naredbom, zločin je zadržati tu imovinu za vreme rata. To je zločin, kriminal, nazovite kako hoćete, veliki kriminal. Neću da govorim o imenima.
Tadašnja okupirana Srbija, bez obzira što je bila okupirana, nije imala pravo da učini to. Učinila je pod pritiskom, postoji naredba. Šta ćemo sa naredbom kojom je ta imovina zadržana u slobodi? Ako je zadržana u ratu, a što je zadržana u slobodi? Ja pitam drugove i drugarice, pitam gospodina Martinovića koji je istoričar, pravnik istoričar, koji to najbolje zna. Posebno je dobar u istoriografiji koja vas zanima, gospodine, koji dobacujete. Verujem da je veoma dobar, ali ja govorim činjenicu.
Ja neću govoriti o martovskim sporazumima. Neću govoriti o Velebitu, Đilasu, Koči Popoviću. Neću govoriti o pregovorima u Zagrebu. Evo, neću govoriti. Neću pokazivati ovlašćenje Koči Popoviću da pregovara. Evo, neću govoriti. Ja govorim zašto se u slobodi, koliko je prošlo godina, 70, 40, 50, zašto se u prvih 10 nepravda nije ispravila? Reći ću vam. Zbog braće po žrtvovanju. Romi, Jevreji, Srbi, braća po muci, braća iz gasnih komora, ubijena, zaklana, preklana, kako god hoćete, u Aušvicu, Jasenovcu, Sajmištu, Banjici, gde god hoćete. Oni su bili jednaki i kad je otimana imovina. Ova naredba, koja je sramna, zašto nije ukinuta posle rata? Čak i umnožena. Zašto je u Slavoniji Srbima zabranjen povratak? Kojom naredbom, gospodine ministre? Donesite i nju, da vidimo, biće pravedno.
Kada govorimo o žrtvama holokausta, moramo da se setimo da je jedan narod uz jevrejski procentualno najviše nastradao oslobađajući sebe i druge, živeći kao ljudi, a bilo je među nama i neljudi, živeći kao ljudi u zadnjih sto godina 20. veka izgubili smo tri miliona pripadnika srpskog naroda.
Mislim da su samo Jermeni i Jevreji doživeli goru sudbinu od nas. Mi smo doživeli i zašto to ne reći, kao armatura bivše Jugoslavije da budemo proglašeni isključivim krivcima za zadnju dekadu 20. veka. Zašto to ne reći u ovom parlamentu, zašto ne reći da pripadnicima većinskog naroda takođe nije vraćena imovina? Salaši, njive, objekti, mehanizacije itd.
Pozdravljam ovaj povratak imovine, čak i u situacijama kada nema naslednika, ali mi nismo vratili većinskom narodu imovinu koja je oteta od 1944. godine pa nadalje od ljudi koji su krivi samo zato što su imali. Pobijeno je desetine hiljada ljudi. To nije sigurno uradio pokojni Draža, ni pokojni Hitler. Možemo govoriti o tome.
Ne želim da se bavim podelama, gospodin Martinović je rekao – postoji crna i bela strana, postoje sivi tonovi. Mislim da smo svi u grešci. Dame i gospodo narodni poslanici svi grešimo. Za vreme Drugog svetskog rata bratoubilačkih ratova je bilo samo na teritoriji Srbije, brat na brata. Ovo sve drugo su bili ubilački ratovi, nemoj da lažemo i sebe i druge. Ne valja, ali mi ne smemo da se bavimo crnim i belim tonovima, mi ne treba da se bavimo podelama. Teško ćemo, ma koliko pokušavali u ime svojih ideologija da iskreiramo prošlost, teško možemo urediti prošlost. Ona se ne da urediti, ona se desila. Mi možemo na lepši ili lošiji ili ružan način opisivati jedne, druge ili treće.
Možemo reći da je engleska reprezentacija 1938. godine, fudbalska, pozdravila Hitlera njegovim pozdravom. Ja to ovde ne mogu da imitiram, nepristojno je, ali to se desilo. Mi ne treba time da se bavimo. Previše smo jadan, iscrpljen, mali narod, toliko puta klan, ubijan, vešan, nabijan na kolac, da ne spominjem sve zločine i da ih ne opisujem toliko živopisno. Mi ne možemo iskreirati prošlost, možemo samo jedni drugima prebacivati neke krivice. To narod i na teritoriji bivše Jugoslavije ne radi.
Mi treba ne da pričamo o podelama, mi treba da pričamo o sabiranju. Previše smo mali narod da bismo se više delili. U zadnjih sto godina 20. veka jedino Srbi nisu imali nikakav priraštaj na Balkanu. Grci 35%, Bugari 38%, u Rumuniji 45%, Srbi 0%, Turci 400%, Albanci 700% za sto godina priraštaj. Zato mi nemamo vremena da se bavimo podelama. Mi treba da se bavimo sabiranjem, množenjem, dizanjem ekonomije. Mi moramo da se ujedinimo oko nevolje u koju smo upali. Svu energiju da posvetimo rešavanju, da muka i nevolja bude to što nas je ujedinilo i tako ujedinjeni da napravimo državu, zemlju slobodnih i dom hrabrih. Da ekonomiju podignemo na noge i tada će nas poštovati svi drugi koji su nas podeljene koristili jedne protiv drugih.
Zato je moja poruka za kraj, nemojte dozvoliti da nas dalje dele i da nas koriste jedne protiv drugih, dajte da se ujedinimo i da se mi jednom dozovemo pameti, da napravimo jednu državu po meri naroda, gde će nam narod biti manje bos, manje gladan, manje siromašan, da napravimo snažnu ekonomiju koja može da nosi napredak. Tako ujedinjeni da podignemo, a svedoci smo gospodo sudije, gospodo budući tužioci, da u prethodnih 15 godina ili 30 godina kada su nas prvo spolja ugrožavali, a unutra potkradali pa se obrnulo od 2000. godine su nas unutra više potkradali nego spolja pritiskali. Svedoci smo da nam samo orlove sa grba nisu pokrali. Zato vas pozivam da se ujedinimo, da se ne delimo, već da se saberemo i umnožimo. Hvala.