Evo, ja se vama izvinjavam ako niste taj deo čuli, ja sam čuo, evo tu su druge kolege poslanici, ja sam taj deo čuo potpuno su zamenjene teze. Čovek koji je zadao batine, ovde je navedeno da je dobio batine. Naprosto ja s tim ne mogu da se složim zato što je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine. Ja treba da dođem u Inđiju i moji birači će da kažu - zašto si ćutao na sve to. Zahvaljujem se.  

Dame i gospodo narodni poslanici, ja takođe želim da čestitam svima onima koji slave Đurđevdan, da njima i njihovim gostima poželim sve najbolje, pre svega puno zdravlja.
Takođe želim da im kažem i njima i nama da treba da se prisetimo i one čuvene pesme „Đurđevdan“ koju su ispevali 1942. godine 3000 mladih Srba koji su vozom odvođeni u Jasenovac. U tako teškim okolnostima kada nisu imali ništa, kada su bili sigurni da idu u smrt ispevali su jednu od najlepših pesama „Đurđevdan“ koja se danas peva na više desetina jezika širom sveta.
Naša je sveta obaveza da se setimo i tih naših žrtava s obzirom, nisam Kolinda, ali s obzirom da teške optužbe i teške priče dolaze iz nama susedne države, dužni smo da se prisetimo i tih žrtava i prisetimo i tog Đurđevdana koji danas mnogi Srbi slave. Treba da slave, ali treba i da se setimo kako su to proslavljali Srbi koji su bili sigurno da od njih 3000 se gotovo niko neće vratiti i u tim okolnostima su smoli snage da proslave Đurđevdan jednom pesmom, zbog koga su u stočnim vagonima zatvoreni šiberi, pa od njih 3000 svega 2000 je živo stiglo do Jasenovca, a retki su samo preživeli i ostavili nam svedočanstvo na tu jednu od najlepših pesama.
Što se tiče ova dva zakona, podržavam posebno uzajamno priznavanje vozačkih dozvola sa Albanijom i tu ću pohvaliti onoga ko je pisao taj sporazum. dakle, došli smo u poziciju da Albanija prizna vozačke dozvole koje Republika Srbija izdaje i za teritoriju KiM jer se ovaj sporazum odnosi na celu teritoriju Republike Srbije, odnosno na sve vozačke dozvole koje su izdali srpski organi. Stoga taj sporazum, odnosno zakon kojim se potvrđuje ovaj sporazum iziskuje svake pohvale. Pravo je čudo da se to pre nas nisu setili pripadnici stranke bivšeg režima.
Što se tiče privatnog obezbeđenja, tu su problemi nasleđeni. Nije bilo nikakvog zakona, nikakvog uređenja. Naravno, neki prvi zakon iziskuje nužno i promene protekom određenog vremena. Da iz prve ni ova Vlada ni ova Skupština, tu računam i vlast i opoziciju nije mogla iz prve da osnovnim zakonom i amandmanima na perfektan način uradi niti da predvidi određene stvari i mogućnost da se podzakonska akta donesu u nekom određenom roku.
Obuka me posebno zainteresovala i mislim da je ona potrebna i da te agencije i firme koje se bave obezbeđenjem objekata i ljudi, posebno sportskih objekata da tu moramo da budemo izuzetno perfektni. Ovo što gledamo na nekim velikim utakmicama, velikim pod znacima pitanja, samo po broju gledalaca, više liči na ratište nego na ozbiljnu sportsku priredbu i mi o tome bez obzira koje vlast, ko opozicija, tom nasleđenom problemu moramo posvetiti posebnu pažnju. Koliko vidim više se pirotehnike i baruta potroši na jednom derbiju nego u oba srpska ustanka.
Mislim da je zbog toga veoma nužna obluka i ta obuka bi trebala da bude kao obuka za specijalne jedinice, jer bi ti ljudi koji obezbeđuju sportska borilišta, sportske priredbe morali da budu izuzetno odvažni, hrabri, ali i dobro obučeni, s obzirom da sam prisustvovao i utakmici Srbija – Albanija, kada neki pripadnici obezbeđenja meni nisu ulivali sigurnost. Misli da je nekima i marker onaj na kome je pisalo obezbeđenje bio pretežak. Ta obuka mora da bude temeljna, posebno za ljude koji će se baviti obezbeđenjem sportskih priredbi.
Takođe, želim da pohvalim ovaj član u kome su izmene obavezno obezbeđeni objekti. S tim u vezi, ja od ministra policija tražim kao narodni poslanik da se jedan specijalno, obavezno obezbeđeni objekat, ne znam od koga, koji se zove hotel u Andrevlju, da se ispita da je on bio po čijom ingerencijom obavezno obezbeđeni objekat i koje obezbeđenje je obezbeđivao taj objekat nedavno kada je to rezultiralo prebijanjem gospodina Čačića podpredsednika opštine Beočin, zamenika, samo zato što je rešio da jede popio je batine.
Dakle, za njega postoji osnovana sumnja da je vršio obezbeđenje na način da je prebio čoveka koji je došao na ručak i mene interesuje da li je on prošao neku vrstu obuke? Da li je kao fizičko lice bio licenciran za tu vrstu posla? Da li je imao legitimaciju i da li je pokazao? Sa tim u vezi mi insistiramo, mi koji živimo u Sremu, mi koji živimo u Inđiji, insistiramo da se taj slučaj ispita do kraja, tim pre, što je čak i fascikla gospodina Vladimira Ješića bila obezbeđena dok je vladala stranka bivšeg režima na celoj teritoriji zato što je samo zbog povrede ugleda i časti zaštićena fascikla, koja je procenjena i koja je dobila štetu presudom suda za vreme vladavine stranke bivšeg režima od milion i po dinara, što je bilo četiri puta veća vrednost od one koja se isplaćivala za poginulom na KiM…
Ako je za vreme vladavine stranke bivšeg režima mogla da bude obezbeđena jedna fascikla, na takav iznos, ja sam opravdanim razlogom tražim da se slučaj na Andrevlju ispita do kraja i ni pod kojim razlogom ne može da izbegne niko odgovornost ko je učestvovao u tom nemilom događaju tim pre što mislim da je glava gospodina Čačića ipak vrednija od jedne fascikle i taj slučaj se mora krivično isterati do kraja s obzirom da je isti gospodin našao je za shodno da optuži neke druge ljude za nasilje, a da nikakvog nasilja nad njim nije bilo.
To je izazvalo veoma veliko uznemirenje u javnosti, nanelo veoma veliku političku štetu čak i organima u Vladi Republike Srbije i bez obzira što dotični gospodin odbio poligraf, ja tvrdim da organi unutrašnjih poslova i tužilaštvo moraju, odnosno zahtevam, moraju da isteraju tu stvar do kraja, da se zna tačno šta se desilo u tom objektu, da li je on bio obavezno obezbeđen objekat, od koga, da li su lica koja su to obezbeđivala, uključujući i pomenutog, imala odgovarajuću licencu, da li su bili angažovani od agencije ili od firme koja se bavila obezbeđenjem objekata.
Podržaću naravno ove izmene i dopune Zakona. Veoma sam dirnut zato što neki bivši ministri unutrašnjih poslova postavljaju pitanja da li je bilo određene kontrole kod privatnih firmi za obezbeđenje. Sa pravom mogu da se pridružim mom kolegi vinodelcu da se ta kontrola tih agencija i tih firmi mora na adekvatan način obavljati, da mora biti što češća, da ne sme dolaziti do slučajeva do kakvih je došlo na Andrevlju, ali pomalo mi je dirljivo kada to kaže bivši ministar unutrašnjih poslova.
Pa ću pitati ministra unutrašnjih poslova - kakva se kontrola vršila kod oficijalnih službi BIA, recimo Savezne policije, Saveznog MUP-a, Republičkog MUP-a u periodu od 2000. do 2004. godine kada je dopušteno da potpredsednik jedne stranke i budući potpredsednik Vlade posećuje zemunski klan koji je bio u zatvoru, da posećuje jednu ulicu, mislim da se zove Šilerova u Zemunu, a da se kasnije utvrdilo da su ta lica umešana u ubistvo premijera na čije je mesto došao kasnije savezni ministar unutrašnjih poslova? Tako da me interesuje - da li je u tom periodu vršena kontrola, ne ovih privatnih agencija za obezbeđenje, već ko je vršio kontrolu organa bezbednosti koji su bili oficijalni i koji su trebali da budu pod kontrolom da se ne desi da nam ljudi sa kojima se družio bivši potpredsednik Vlade stranke bivšeg režima ubiju premijer?
Dakle, nema opravdanja, ne može neko da se brčka u bazenu sa ubicama, a da kasnije ostane potpuno nekažnjen i da avanzuje u potpredsednika Vlade.
Kada se već postavljaju razna pitanja o privatnim agencijama za obezbeđenje, ja sam pravom postavljam naravno i to pitanje. S obzirom da je ministar unutrašnjih poslova mnogo kasnije došao za ministra verujem da su mu neke činjenice u vezi toga poznate.
Sve prigovore mogu da podnesem, ali veoma su neosnovani. Mislim da siromaštvo koje smo dodirnuli, za koje je zaslužna stranka bivšeg režima, koja još uvek vrši vlast na više od četvrtine teritorije Vojvodine, da bi naš narod lakše podneo siromaštvo i bedu, u koju su je gurnuli nego oholost, bezobzirnost i bahatost pripadnika stranke bivšeg režima, koje su sa narodom delili dobro i zlo tako što su sebi uzimali dobro, a narodu ostavljali zlo.
U to vreme, ja sam čak predlagao, dok su oni vladali da se himna promeni, da ne bude „Bože pravde“, nego „Bože sačuvaj“. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ja sam u dilemi. Dakle, poštujući sve argumente o produžetku karijere tih sudija sa 65 na 67 godina, ja imam dilemu, s obzirom da poštujem argumente da se radi o sudijama Vrhovnog kasacionog suda i da ta profesija iziskuje nešto starije sudije, da treba da imaju iskustvo, da to iskustvo, pre svega, moraju da koriste da se izjednači ili ujednači suđenje na celoj teritoriji Republike Srbije, budući da razni sudovi, opštinski, osnovni sudovi, apelacioni sudovi donose u različitim krajevima različite presude.
Moja dilema je tim veća zato što sam, poštujući sve ove argumente, bio protiv kada se gospodinu Vladimiru Vukčeviću, tužiocu za ratne zločine, produžavao mandat posle navršenih 65 godina života. Tada sam bio protiv. Poštujući tu funkciju, imao sam mnogo zamerki zašto se tada pravio „leks individualis“, kako su to tada nazvale neke moje kolege, s obzirom da je tada opozicija bila jednoglasna da se Vladimiru Vukčeviću treba produžiti mandat, odnosno da traje i posle navršenih 65 godina života.
Ja sam bio sasvim drugačijeg mišljenja zato što smatram da nije trebalo to raditi, iz prostog razloga što je on svoj posao obavljao veoma selektivno i o svom poslu, poštujući njegovu samostalnost, nije izveštavao našu Vladu, ali je zato izveštavao službenike stranih vlada, odnosno američke ambasade, i zbog toga sam i podneo krivičnu prijavu za špijunažu, misleći da je takva vrsta opštenja sa stranim ambasadama od strane našeg tužilaštva i naših organa koji su samostalni nedopustiva.
Iz tih razloga ću se dvoumiti do kraja glasanja da li da glasam za opravdane razloge koje je ministar izneo da se sudijama Vrhovnom kasacionog suda produži mandat do 67. godine.
Ono što mene zabrinjava da moj kolega vinodelac je imao dva različita stava. Jedan je imao po pitanju tužioca za ratne zločine gospodina Vukčevića, a sasvim druge argumente je upotrebio danas kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Imamo dva različita aršina, po gotovo istom pitanju, tako da, bez obzira što mislim da je gospodin Vukčević neophodan, da je Tužilaštvo za ratne zločine neophodno, smatram i dalje da nije trebalo produžavati mandat, tim pre što sam tom istom tužiocu podneo blagovremeno i već sa velikim protokom vremena dokaze o zločinima koji su počinjeni i nad srpskim stanovništvom u Podrinju, radi se o 298 civila, i do dana današnjeg nisam dobio odgovor, bez obzira što mu je mandat produžen.
Što se tiče suđenja u razumnom roku, taj zakon ćemo podržati, s obzirom da je tu 240.000 predmeta starije od deset godina. Dakle, imamo 240.000 predmeta koji su po starosti maltene isto stari kao predmeti Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu, da nisu dovršeni. Ako imamo prigovore za rad Haškog tribunala, moramo biti objektivni i takav prigovor istaći i za domaće pravosuđe. Bez obzira što je izvršena tzv. reforma 2009. i 2010. godine, naše pravosuđe je sporije čak i od tog zloglasnog haškog kazamata, odnosno Haškog tribunala.
Što se tiče prigovora koji su dozvoljeni, ja ću to u tom zakonu takođe podržati, i to snažno, ali i u sadašnjem zakonodavstvu postoje određeni prigovori, tu pre svega mislim na sudske izvršitelje, odnosno na rešenja o izvršenju, gde sudski izvršitelji otimaju plate i imovinu, kuće itd, a da pri tome sudovi ne rešavaju prigovore u roku jer svako od stranaka koje su na taj način ugrožene su dužne da u roku od pet dana podnesu prigovor. To isto važi i za sudije. Sudije treba da reše prigovor u roku od pet dana, međutim, one te prigovore ne rešavaju ni u roku od nekoliko meseci, bez obzira što se po Zakonu o izvršenju to smatra nemarom sudije.
Takođe ću ovo podržati zbog slučajeva koji zastarevaju. Ovde je spomenut slučaj Dade Vujasinovića, a u poslednje vreme nam se javlja i slučaj zaštićenika građana, ne zaštitnika, već zaštićenika, odnosno zaštićenog Zaštitnika građana, koji umesto da rešava probleme koje ne rešavaju sudovi, on je sam postao problem i problem tumačenja oko zastare određenih slučajeva određenih krivičnih predmeta.
Ovde je spominjana često rečenica „sloboda bez straha“. Oni koji se zalažu protiv plagiranja i za akademsku čestitost trebalo bi da znaju da je delo „Sloboda bez straha“ i Zakon o slobodi bez straha pisao Dragoljub Jovanović. On je bio vođa Narodne seljačke stranke, a ja kao neki pravni sledbenik Narodne seljačke stranke, koja je nastavila svoj rad od 1990. godine, moram da kažem da nije akademski čestito i da nije lepo jedan zakon koji je pisao Dragoljub Jovanović danas na takav način plagirati, s obzirom da sa iste izborne liste dobijamo prigovore o plagijatima i o akademskoj čestitosti, tako da treba imati iste aršine kada su u pitanju dve različite političke strane.
Slobodu bez straha, kada smo se već toga dotakli, treba da garantuju sudovi i ja verujem da se situacija iz dana u dan popravlja. Oni moraju garantovati tu slobodu jer danas sirotinja ne može zbog reforme pravosuđa iz 2009. i 2010. godine gotovo za kvaku da uhvati dok oni koji imaju novac i koji su na vreme instalirali svoje sudije i te kako se provlače kroz naše pravosuđe. Mnogo će nam trebati truda, vremena, rada i znoja da se popravi situacija koja je nastala.
Taj život za slobodu bez straha, koji ja, kao demokratski orijentisana ličnost, u potpunosti podržavam, ne mogu da garantuju sudije, recimo, mrtve sudije koje su izabrane, kojima je Ministarstvo pravde platilo čak i troškove sahrane, pa ga posle dve godine nisu odjavili iz članstva neke stranke, pa ga oni izaberu, taj život za slobodu bez straha ne mogu da garantuju takve sudije. Mogu da garantuju neke koje će postaviti ova Skupština posle donošenja odluke na Visokom savetu sudstva.
Tu slobodu, naravno, bez straha, jer ne mogu da garantujem ni sudija u Prokuplju, protiv koji je bio pokrenut postupak za razrešenje, a recimo u toj nekoj reformi pravosuđa su avanzovali, postali sudija apelacionog suda. Takvu pravdu i pravo ne mogu da garantuju sudije koje su izabrane 2009. i 2010. godine. Mnogi od njih su rezervni partijski sastav određenih političkih struktura, odnosno stranke bivšeg režima. Nema dovoljno crne boje u kojoj bi se oslikalo stanje u pravosuđu, koje smo zatekli 2012. godine i zato sa indignacijom odbacujem sve primedbe koje su istakli poslanici opozicije, pa i moj kolega „vinodelac“. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da predlažem da se ovaj predlog amandman odbije.
Gospodin Babić mi je već uzeo deo od matematike. Dakle, nije bilo osam članova upravnog odbora, nego devet, tako da je predlagač amandmana pogrešio i u broju članova upravnog odbora koji je do sada u Upravnom odboru Nacionalne službe za zapošljavanje bio.
Moram da kažem da uštede od dva člana nisu značajne ukoliko se ne uzmu i drugi podaci. Ova skupština je smanjila broj članova Upravnog odbora i u Upravnom odboru penzijskog i invalidskog osiguranja, sa 21 na sedam. Nadzorni odbor, čini mi se, više ne postoji. Takođe, smanjen je broj članova u Upravnom odboru Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, sa 21 na sedam. Smanjen je i broj članova Nadzornog odbora u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.
Dakle, te uštede, koliko sam shvatio, samo u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje su bile preko 100.000 evra, uštede u Upravnom odboru penzijskog i invalidskog osiguranja su takođe preko 100.000 evra. Za tih 200.000 evra možete da, recimo, kupite stotinu krava. Znači, svake godine, umesto da to ide u džepove članova upravnog odbora, mogli ste poljoprivrednicima da poklonite stotinu krava. Svaka od njih daje 2.000 evra, što u mleku, što u mesu, znači da one proizvedu, umesto raznih gubitaka, oko 200.000 evra godišnje što u mleku, što u mesu.
Znači, te uštede treba prebacivati na proizvodni deo. Sa rashodovne strane novac treba prebacivati na prihodovnu. Stoga, kao član jednog od upravnih odbora, pozdravljam intenciju Vlade da se smanjuje broj članova upravnog odbora u svim organima i telima, u svim upravnim odborima. Samo bih da kažem da, kada smo smanjili broj članova Upravnog odbora u RFZO-u, sa 21 na sedam, broj zemljoradnika smo sveli sa dva na jedan. Tada je povedena neviđena kampanja protiv zemljoradnika, samo zato što nije lekar, iako su oni u sazivima stranaka bivšeg režima pre ovog poslednjeg Upravnog odbora imala dva zemljoradnika, imala 21 člana, onda su poveli kampanju protiv nove Vlade zato što je sa 21 člana to smanjila na sedam. Dakle, vodi se kampanja protiv onih koji štede.
Moram na kraju da kažem da naš narod, s pravom, kaže da je ušteda najbolja zarada. Zato mislim da ovaj amandman treba odbiti.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ja mislim da, bez obzira što je kolega Bradić jedan od najaktivnijih narodnih poslanika, poštujući njegovu aktivnost, poštujući uvek njegovu volju da ostane do kraja na sednicama, uvek pažljivo pročitam njegove amandmane i uvek sam voljan da glasam za njegove amandmane pre nego za amandmane nekih drugih narodnih poslanika, ali ovog puta mislim da je Vlada u pravu i da stoga ne treba prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, i mi rečnik za trku imamo.
Malopre sam slušao pažljivo odbranu amandmana od jednog univerzitetskog profesora i primetio sam da je reč „treba“ izgovorio sa „trebaju“.
Reč „treba“ se ne menja po licima. Dakle, ja mislim ono što sam i pre tvrdio, za neke naše profesore sa tim titulama, da to nije dokaz, da je to dokaz zvanja ali ne i znanja. Ja sam se ranije zalagao da neke od naših profesora treba poslati na neku proveru, posebno ove starije, jer su jednom čak upotrebili izraz „mereno na vazi“, umesto „mereno na vagi“.
Dakle, verujem da treba izvršiti proveru određenih profesora tek toliko da polože prijemni ispit na fakultetu na kome predaju. Dakle, ne moraju da ga završe, ali makar da polože prijemni ispit na fakultetu na kome predaju i osnovu neke gramatike, mislim da bi bilo dovoljno za naše današnje studente koji su ovako u ekspanziji znanja itd.
Ja sam takođe primetio da u toj odbrani amandmana je upotrebljena i reč „oprostiti“, kao - oni bi oprostili. Izgleda da su oni zamislili da su bogovi. Samo Bog može da oprosti i mislim da moj kolega poslanik je dao sebi pravo da se obrati u ime Boga.
Prošla su vremena kada su se oni ponašali kao Bog i kada su mislili da su Bog i batina u ovoj državi. Mislim da su imali sreće što su regularno, što smo ih onako na regularan, poprilično regularan način, bez obzira na silne pritiske itd. smenili sa vlasti. S obzirom da su umislili da su Bog i batina, pretila je velika opasnost da narod uzme batinu i da ubije boga u njima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, i mi rečnik za trku imamo. Zahvalan sam što su nam poslanici iz opozicije omogućili da se i mi koristimo rečnicima. Ovo je Rečnik Matice srpske 1971. godina, strana 224. Meni je žao što kolega profesor doktor Janko Veselinović nije tu, pa da vidi da nema reč „blizo“, ne postoji u rečniku. Postoji blizu. Kada neko kaže – ja nisam blizo, taj vrlo loše brani svoj amandman.

Ja govorim o amandmanu. Znači, obrazloženje je da je moj kolega prof. dr Janko Veselinović upotrebio izraz koji ne postoji u rečniku. Za mene nije prihvatljiv, zato što odbrana amandmana nije leksički dobro urađena. Očekujem od jednog profesora da malo gramatički bolje i lepše brani svoje predloge. To je jedan od razloga zašto ja nisam za to da se prihvati ovaj amandman.
Naravno, meni je drag i gospodin Bradić i mi treba da poslušamo nekada i njega, a ne trebamo, ali ja njemu ne zameram, zato što je on jedan od najboljih poslanika opozicije, bar po meni. Ja verujem da oni sa puno žara brane taj svoj amandman, ali to nije razlog da se prave ovolike greške i neki ovde docenti će se svakako sa mnom složiti.
Tu ima i druga suština. Malo mi je neprijatno kada se za radne sate i za radnička prava zalažu oni koji su poput cunamija opustošili fabrike i preduzeća, gde su radna mesta naprosto počišćena i danas se oni zalažu da ta radnička prava budu veća. Ja bih se sa njima mogao složiti, posebno kada se radi o žičarama. Ja verujem da je posebno ugrožen, recimo, zgrabinovac, koji ne znam koliko apartmana uzme, od koliko kvadrati na Kopaoniku.
Ja neću biti u tom riziku. To je malo preskup spor za nas zemljoradnike, bar za ovog jednog od nas dvojice koji smo u Skupštini. Verujem da onaj drugi posećuje skijališta. Ja nemam nameru da se vozim tim žičarama, ali mislim da su oni zabrinuti za zdravlje bivšeg ministra zgrabinovca, da bi nešto moglo da mu se desi, s obzirom da je on čest posetilac tih skijališta koja su veoma skupa i da uzima veoma skupe apartmane. Ne znam kako to sve postiže sa platom koja je manja od 1.000 evra, kada uzmemo da je junački osvaja neke pašnjake tamo, forsirao pašnjak u blizini Hrama Svetog Save, u tom junačkom jurišu zauzeo i pri tome izgubio 400.000 radnih mesta odmah.
Meni, da ne bude grubo poređenje, možda je grubo, zaštita radnika od njih liči na zaštitu Jevreja od partija Adolfa Hitlera. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa mojim kolegom poljoprivrednikom u jednoj stvari da je pruga Beograd–Bar politička stvar. Dakle, verujem da je tom prugom došlo mnogo političara iz Crne Gore u Srbiju, a i on sam treba da se zamisli da nije …

Ne razumem, kako?

Ja kažem da je mnogo političara došlo tom prugom, a vi verujete da nije.

Slušajte, gospodine Bečiću, hoćete li vi ovde da uvedete cenzuru ili šta hoćete?

Ja kažem da se slažem da je pruga Beograd-Bar politička stvar. U prethodnom govoru mog kolege poljoprivrednika to je tako rečeno i ja se sa njim apsolutno slažem. Da to nije tako, pitam gde bi mnogobrojni političari iz Crne Gore, kojom prugom bi došli i da to nije tako i on sam ne bi bio sad u parlamentu. Drugo, mi bi ostali bez takvih dragocenih docenata, da ne znam ko bi docentovao na Fakultetu političkih nauka da pruga Beograd–Bar nije politička stvar. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, samo da kažem da se raspravlja o amandmanima na ugovore o prevozu robe i putnika u železničkom saobraćaju, ja sam ovde slušao o „Žeželjevom mostu“. Iz prostog predloga vidim da to nije predmet ovog amandmana. Ili razgovaramo o amandmanima ili razgovaramo o „Žeželjevom  mostu“ i nemam ništa protiv, ali onda moramo da kažemo šta im je to smetalo da ga naprave za prethodnih 12 godina koliko su bili na vlasti kao stranka bivšeg režima u Republici Srbiji. Šta im je smetalo da to urade kao petnaestogodišnja vlast u AP Vojvodini ukoliko su toliko željni tog „Žeželjevog mosta“.
Dakle, neka kritika što neko nije uradio za dve godine ono što oni nisu uradili za 12 godina kada je iz ove zemlje iscurelo preko pedeset milijarde eura po procenama međunarodnih organizacija, da su toliko izneli oligarsi kako moj uvaženi kolega drugačije kaže oligarhi, ali ja mislim da se pravilno kaže oligarsi mada nisam profesor univerziteta. Toliko su oni zajedno sa svojim pomagačima izneli u prethodnih 12 godina, od 2000. godine do 2012. godine. Tada se moglo graditi, bilo je novca. Tada su od zaduženog delili šakom i kapom, uglavnom svojim prijateljima i u to vreme nije napravljeno, a sada je došlo vreme da se živi od zarađenog i da se gradi od zarađenog, a ne od zaduženog. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pozdravljam što je moj kolega zemljoodelac podržao ova dva predloga zakona, tako da ću ih i ja podržati. I mi rečnik za trku imamo.
Što se tiče oba zakona, ja ću ih podržati. Malo sam razočaran jer kolega iz stranke bivšeg režima, čiji predstavnici vladaju nad jednom četvrtinom teritorije, u Vojvodini, nije prisutan. Demokratija nije slušati samo sebe, govoriti šta hoćeš i slušati samo sebe. Demokratija je i slušati šta drugi imaju da kažu o toj temi.
Moj kolega iz stranke bivšeg režima je rekao ono što je on hteo da čuje i izašao napolje. Nije on ni gluv, ni nagluv, on je postao slabosluh, ne želi da sluša druge kolege šta imaju o tome da kažu.
Što se tiče Zakona o zapošljavanju, mi koješta možemo da kažemo, posebno o prethodnom periodu. Slušao sam pažljivo tog borca za radnička prava, koji je skakutao u cipelicama od 400 evra. Mnogi od njih koji vladaju jednom četvrtinom teritorije Srbije i koji su vladali 12 godina na teritoriji cele Srbije danas pričaju o socijalnim pravima koje su oni navodno emitovali, ali nije imao ko da plati, zato što je naš glavni proizvod u državi bio dug i iz duga su plaćana prava koja su emitovali bez proizvodnje i koja su na takav način bila veštačka.
Mnogi od njih stave i petokraku na svoje profile na društvenim mrežama, stave petokraku, kupe stan u Beču i onda pričaju o radničkim pravima. To je za mene naprosto neprihvatljivo i zato mi je žao što kolega koji je govorio tako nadahnuto o pravima radnika, kolega iz stranke bivšeg režima trenutno nije prisutan, iz prostog razloga što on ima samo nešto da kaže, ali nikad nema pravo, ni obavezu da posluša i ono što neki drugi poslanici imaju da kažu.
Priča o socijalnoj pravdi od pripadnika stranke bivšeg režima treba da počne od divlje privatizacije, koja je ustanovila ne kapitalizam, nego kapitulizam. Posle te divlje, predatorske privatizacije, kao cunami da je prošao kroz naše fabrike, kao cunami da je prošao kroz naša preduzeća i, da upotrebim neki izraz, više su nas koštali oni nego sankcije, bombardovanje i osiromašeni uranijum zajedno. Posle njihove vladavine, posledice te vladavine su daleko veće na celoj teritoriji cele Srbije. Na nesreću, barem na moju, i većine građana, oni još uvek vladaju jednom četvrtinom teritorije.
Gubitak 700 hiljada radnih mesta postavlja pitanje – šta bi bilo sa Zakonom o zapošljavanju, kakve bi mogli povlastice sada da ustanovimo nekim novim zakonom da nismo od 2000. godine izgubili 700 hiljada radnih mesta, odnosno neki pokazatelji kažu da je toliko izgubljeno radnih mesta za proteklih 12 godina?
Samo za tri godine, pre 2012. godine, izgubljeno je 400 hiljada radnih mesta, iako je rečeno da će biti 200 hiljada radnih mesta odmah u jednoj prethodnoj kampanji njihovog bivšeg predsednika stranke bivšeg režima. Sa tih 400 hiljada radnih mesta koje su samo u tri godine izbacili, do 2012. godine, mi bi danas imali 400 hiljada doprinosa više u PIO Fondu, dakle, sa pravom iz proizvodnje bi mogli da porastu penzije za 20% i ne bi bilo potrebe za ograničavanjem dotacija određenih penzija, nego bi te penzije realno mogle da porastu za 20% da budu veće da nije bilo takve politike koja je 400 hiljada ljudi izbacila iz privrednog lanca i umesto da budu na prihodovnoj strani, 400 hiljada radnika je prešlo na rashodovnu stranu, postali su na određeni način socijalni slučaj, a da nisu imali želje za to.
Žao mi je što kolega iz stranke bivšeg režima nije bio prisutan, što trenutno nije bio prisutan, da malo podebatujemo i o tome kako su proizvedeni tajkuni, da nam kaže – da li je u poslednje tri godine proizveden bilo kakav tajkun na teritoriji Republike Srbije, ne računajući one njihove koje su oni ustanovili i za koje ne znamo šta ćemo da radimo sa njima ili su oni pisali zakone, odnosno naručivali zakone.
Navešću jedan primer. Koliko bi više radnih mesta bilo da nije bivši finansijski direktor stranke bivšeg režima kupio tri šećerane za tri evra. To je bio taj cunami, to je bila divlja, predatorska privatizacija koja nas je koštala stotine hiljada radnih mesta odmah. Da uporedim, isti finansijski direktor stranke bivšeg režima, gaćice jedne pevačice je platio pet hiljada evra, što znači da je tada, kada su oni suvereno vladali Srbijom, stranka bivšeg režima, njihov finansijski direktor, inače poznati tajkun, u Srbiji jedna šećerana koštala 1.666 puta manje nego gaćice njegove omiljene pevačice.
Danas pripadnici te iste stranke spočitavaju gubitak radnih mesta onima koji su taj gubitak zaustavili. Neka izdvoje i da kažu koliko je radnih mesta nestalo u poslednje tri godine, a ja sam izneo podatak da je pre 2012. godine, za tri, četiri godine vladavine stranke bivšeg režima, nestalo 300 do 400 hiljada radnih mesta i recimo uporedno sa tim kurs evra je skočio sa 78 na 120 dinara. Neka nam kažu koliko je kurs evra porastao u poslednje tri godine, koliko je broj radnih mesta pao u poslednje tri godine i tako ćemo uporediti vladavinu stranke bivšeg režima koja još uvek, nažalost, traje na jednoj četvrtini teritorije Srbije i uporediti vladavinu sadašnje Vlade, odnosno obe vlade koje su nastale posle leta 2012. godine.
Mislim da vredi podržati oba ova zakona, s obzirom da je jedan sasvim nov i definiše govor znakova. Drugi, o zapošljavanju donosi neke novine. Pozdravljam smanjenje članova odbora sa devet na sedam i to donosi koliku – toliku uštedu. To smo isto uradili, čini mi se, i sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju, gde smo sa 21 člana broj sveli na sedam, a od toga Vlada daje četiri, a tri daju strukovna udruženja, pa su nam u njihovoj štampi pokušali da nakače celu aferu, jer je zemljoradnik imenovan na mestu RFZO, a koje je predviđeno za zemljoradnika. Oni su pre toga imali 21 člana, tri puta više, i umesto jednog zemljoradnika imali su dva. Kada je smanjen broj na sedam, kada je to trostruko manje, kada smo stavili samo jednog zemljoradnika, onda je to bio problem. Nije problem bio što je ostao jedan zemljoradnik, kao predstavnik osiguranika, već je bio problem što sam to ja. Da sam znao da će biti toliko napada na mene, odustao bih i ustupio svoje mesto kolegi vinodelcu, zemljodelcu.
Dakle, verujem da vredi podržati ova dva zakona. Moram kolege da upozorim da se iz teških situacija, kakva je nasleđena 2012. godine, ne izlazi lako, već teško. Ne možete se merdevinama do uspeha popeti, kao stranka bivšeg režima, sa rukama u džepovima. Treba još više da radimo, bez obzira na njihove kritike. Vreme treba i Vlada, a i narodni poslanici da pomognu, svako iz svog ugla, da vreme provedemo u radu, trudu i znoju, pa da izađemo, ne iz kapitalizma, već kapitulizma koji smo nasledili. Postoji nemačka poslovica koja kaže – treba biti strpljiv, nema u svakoj školjki bisera, ali svaku morate otvoriti. Mislim, s obzirom da sam zemljoradnik, da put do uspeha može da vodi samo preko pluga i struga i nikako više. Hvala.