Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su više predloga akta. Prvo želim da čestitam Kragujevčanima koji će rešiti daljinsko grejanje na bazi zajma za koji ćemo, ja verujem, doneti odluku da država garantuje za tu vrstu zajma i da to u danu za glasanje i potvrdimo.

Želeo bih da na sličan način, a predsednika Republike, bivši predsednik Vlade, sadašnji predsednik Vlade su naredni periodi označili kao period gde treba podići komunalni standard života stanovnika kroz snabdevanje pijaćom vodom, ovog puta za grejanje, kroz izgradnju kanalizacione mreže itd.

Ovo je potvrda da Republika želi da pomogne lokalnim samoupravama na teritoriji Srbije da reše neke svoje probleme. Kragujevac će verovatno rešiti na ovaj način daljinsko grejanje.

Ja bih želeo da na sličan način rešimo, recimo, vodosnabdevanje u Inđiji i u celom Sremu i u celoj Vojvodini, s obzirom da imamo problem zbog verovatno upotrebe đubriva u poljoprivredi. Imamo problem sa pijaćom vodom, sa amonijakom itd. i želeo bih da nađemo rezerve pijaće vode, koje recimo postoje u blizini Rume u Hrtkovcima i da na takav način sve sremske opštine snabdemo pijaćom vodom.

Tu postoje neki generalni projekti koje je radio Institut za vode „Černi“ i u narednom periodu ja ću se zalagati da se pronađe izvor finansiranja i da država obezbedi neku vrstu garancije da to i učinimo, jer su naši stanovnici koji su mnogo toga podnosili 90-ih godina, u vreme ekonomskih i vojnih pritisaka na našu zemlju, za vreme agresije, posle toga u periodu kada su bezobzirno pljačkani, kada im je otimana društvena imovina, naši stanovnici, naši građani zaslužili da im se podigne standard života i da im se omogući da u što boljim uslovima žive.

Što se tiče CEFTA-e, ona sada ima četiri člana. Ranije je imala više, ali su mnoge države iz CEFTA-e otišle u Evropsku ekonomsku zajednicu i u ovom trenutku četiri države su u CEFTA-i i mi svakako zbog slobodne trgovine, radi se o Evropskom udruženju za slobodnu trgovinu, zbog slobodne trgovine valja da sarađujemo sa njima i valja da podržimo sporazume, jer male države kao što je Srbija, kao što je naša, uslovno rečeno mala, vrednosno će Srbija biti velika zemlja, da bi očuvala standard stanovništva i da bi mogla da servisira dugove koji su nastali i pre ove vlasti i nije problem što su se gospoda pre nas zaduživala, nije problem ni toliko što su donatorsku podršku potrošili u ne znam šta, nije čak važno ni toliko što su oprost dugova Londonskog i Pariskog kluba takođe potrošili.

Ono što je najveći problem bio je što od svih tih dugova od potrošenog novca nisu napravili izvor za vraćanje dugova, niti su napravili infrastrukturu, niti su podržali investicije, odnosno da se zanovi industrija u Republici Srbiji, a time i proizvodnja roba, da se ulaže što više u proizvodnju i infrastrukturu i na takav način su nas ostavili u mnogim teškoćama. Jednostavno smo zatekli kuću golih zidova i trebalo je, uporedo sa kvalitetom životom, stanovništvo u lokalnim samoupravama, po pitanju komunalnih potreba, rešavati pitanje infrastrukture, trebalo je rešavati pitanje proizvodnje da na takav način dođemo do većih plata i penzija, a samim tim i da budžetski prihodi budu veći zbog toga što veće penzije i veće plate običnih stanovnika, u čiju korist treba što više da radimo, donose punije budžete.

Niko od običnih građana, sem što neko ode na more, ali to po nekoj jeftinijoj tarifi, neće izneti taj novac od većih plata i penzija na belosvetska ostrva, nego će ga potrošiti u trgovinskim lancima itd.

Kroz PDV i akcize taj će novac opet doći do Republike. Republika će deo uložiti u investicije i na takav način će kroz investicije i radove doći i još do većih budžetskih prihoda i to je jedan proces koji je uvezan jedan sa drugim.

Da bi sve to uradili moramo da imamo robu, moramo da plate i penzije podignemo od zarađenog, a ne od zaduženog, što je bio slučaj pre nas. Mora novac da se ulaže u proizvodnju.

Ja priznajem da je Đilas bio veliki ulagač. Veliki ulagač novca u svoje džepove. Takođe, priznajem da je Đilas bio jedan veliki izvoznik našeg novca na svoje račune u belosvetske države i na takav način osiromašio građane dodatno.

Dakle, sem što ih je ostavio bez posla, bez plata, sa prihodovne strane u budžetu ih preselio u rashodovnu i još gore napravio. Da je on taj opljačkani novac uložio u investicije u Srbiju, da ga je trošio u Republici Srbiji, onda bi država imala neke koristi. Ona neka korist i siromaštvo bi bilo znatno manje nego što smo zatekli iz prostog razloga što bi taj novac cirkulisao kroz državu Srbiju.

Iznošenjem novca, deponovanjem u štek velike količine novca i materijalnih stvari, je samo povećao siromaštvo koje inače Boris Tadić, on i ta družina napravili otpuštanjem velikog broja radnika.

Ne proizvode siromaštvo siromašni, nego bogati, posebno bogati na tako sumnjive načine kao što je to bio Đilas i žuta ekipa koji su, da bi se bogatili, prodavali firme budzašto, firme postale neka vrsta plena, gde ove nije interesovala, kupce, radna snaga. Pa, recimo u kombinatima u Vojvodini, gde su za 50 miliona evra tajkuni koji su švercovali naftu itd. devedesetih godina, za 50 miliona kupili 200.000 hektara zemlje i kombinate.

Njih nije interesovala radna snaga. Svi su stoku poklali, a radnike otpustili. Najviše zaposlenih bude u stočarstvu, kupe po dva moderna traktora „Džon Dira“ i obrađuju hiljade i hiljade hektara, a od toga država nema nikakvu korist. Ukoliko uništite stočarstvo, imate samo biljnu proizvodnju i umesto da proizvodite 4.000 evra po hektaru u mesu, mleku i jajima i preradi, vi u ratarstvu ostvarite samo 1.500 evra i onda naravno da država gubi na BDP-u, a oni koji su ostali bez posla su izgubili plate itd. i sa prihodovne strane, negde gde su doprinosili, prešli u socijalne slučajeve, na rashodnu stranu.

Pri tome, ta ekipa je odnela velike količine novca napolju, koji više nije kružio kroz Republiku Srbiju i bilo je potrebno zadužiti se, da servisiramo njihove dugove i kada nam kažu da su dugovi porasli, zaborave da kažu da su kamate za njihove dugove bile jako visoke, da su bile i po 5%, 6%, 7% i da je, recimo, godišnje bilo potrebno ovoj vlasti da obezbedi milijardu do milijardu i 300 miliona samo da servisira kamate na stare dugove, a ti dugovi nisu stvorili izvor za vraćanje dugova, ni za stvaranje neke novonastale vrednosti. Zato mi radimo sve što je suprotno od toga. Želimo da ova država trguje i sa CEFTA-om. Radi se o poreklu robe itd. To ćemo lako dokazati i želimo da zatrpamo našom proizvodnjom, našom robom okolna tržišta, tržišta EU, tržište CEFTA-e, tržišta u svetu, tržište u Rusiji i Belorusiji, Kazahstanu itd. Što više robe prodamo i što je veće tržište, to su veće mogućnosti za razvoj.

Zato moja stranka, bez obzira na svoju veličinu, a sigurno je u ovom trenutku snažnija od svih tih stranaka, pokreta, kažu - pokret, a šta je pokret, ljudi, gde postoji registar pokreta? To je neregistrovana politička stranka koja ne podleže kontroli o finansiranju itd.

Ja tvrdim da je moja stranka snažnija, ali je daleko manja od nekih vladajućih stranaka i stoga se zalažemo, u mom programu je bilo još 90. godine zalaganje za ulazak u evropsku zajednicu, sada je to EU.

Da bi se osnažila privreda, mora da ima što šire tržište, a to je posebno bitno kod poljoprivrede, jer evropske subvencije, evropski budžet za poljoprivredu, zajednička evropska poljoprivredna politika, ukupno u budžetu EU učestvuje sa 45%. Dakle, 45% budžeta EU je namenjeno poljoprivredi.

Stoga je moje zalaganje, stranke koja obožava selo, koja voli poljoprivredu, razumljivo da se zalažemo da uđemo u EU. Ne po cenu gubitka teritorija, to odmah da kažem i ponovim, ne po cenu gubitka teritorija što bi neki od ovih nesrećnika koje sam opisao želeli, ulazak u EU našim poljoprivrednicima omogućava da subvencije, podsticaje i stimulacije u poljoprivredi bude tri puta veće i da na takav način ne samo poljoprivrednicima bude bolje, već da prerađivačka industrija ima jeftiniju sirovinu i da može da napravi prehrambeni proizvod i da bude konkurentna prerađivačka industrija na našem tržištu, regionalnim tržištima, na CEFTA tržištu, na tržištu EU i na drugim tržištima, da budemo konkurentniji, jer je sirovina onda po manjoj ceni.

Naše stanovništvo je sigurno u toj situaciji da će uvek biti dobro snabdeveno, jer ko ima višak hrane u regionu, svakako je nadmoćniji od onih koji nemaju dovoljno hrane za ishranu svog stanovništva. Zato u poljoprivrednoj proizvodnji i prehrambenoj industriji valja se zalagati za što veća tržišta, za što veće podsticaje. Recimo, Bugarska, koja ima istu površinu zemljišta, nešto manje obradivog zemljišta nego Srbija, dobija od EU u ovom trenutku samo za dve stavke plus ekologija - ruralni razvoj i direktna plaćanja, negde oko milijardu i 300 miliona evra godišnje, plus što EU sada u poljoprivrednoj proizvodnji stimuliše i ekologiju vezano za poljoprivredu, znači preko 1,3 milijarde dobiju samo za rural i za direktna plaćanja.

Srbija u ovom trenutku, iako je povećala podsticaje dva puta u odnosu na prethodni režim, izdvaja 400 miliona. I zato će poljoprivrednici, ako uđemo u EU, a rekao sam - ne po cenu gubitka teritorije, biti najveći dobitnici. Ja verujem da će vrlo brzo prestići, ako budu imali iste uslove proizvodnje, da će za nekoliko godina prestići poljoprivredne proizvođače u EU, jer su nevolje koje su pretrpeli srpski poljoprivrednici izveštili naš narod da bude snalažljiviji u poljoprivrednoj proizvodnji od onih koji su poljoprivrednu proizvodnju vršili iz nekih udobnijih uslova, da tako kažem.

Stoga verujem da će srpski poljoprivrednici, srpski seljaci, zahvaljujući boljoj klimi, recimo, Holandija izvozi najviše paradajz, a ima daleko lošije uslove nego Srbija u proizvodnji tog povrća i ona, recimo, svoje staklenike i plastenike dodatno ogledalima mora da obasjava jer nema tu vrstu klime i tu vrstu sunčeve energije koju u ovom trenutku ima Srbija. Imamo plodnu zemlju, imamo vredne ljude, imamo dobru klimu, imamo zimu, koja je veoma bitna za poljoprivredno zemljište, jer bez zdravog poljoprivrednog zemljišta i zdravih biljki, zdravih životinja, bez zdravog poljoprivrednog i prehrambenog proizvoda nema zdravog čoveka.

Mi sve to imamo, samo moramo da pod istim uslovima kao i evropskim, imamo dugoročnu predvidivu poljoprivrednu politiku koja će važiti sedam godina i da sve što proizvedemo iz ratarske proizvodnje kroz stočarstvo obnovimo stočarsku proizvodnju, a preradom mesa, mleka i jaja podignemo prehrambenu industriju i sve ono što servisira metalska industrija, koja servisira poljoprivredu, prehrambenu industriju, itd. Hemijska industrija, sve to može da živne i poljoprivreda može da bude komparativna prednost za proizvodnju svih ovih roba koje treba da se nađu, u okviru i ove saradnje u zakonskim projektima, da se nađe na raznim tržištima.

Pogledajte i probajte, recimo, kajsiju, koja je uvozna i probajte ovu našu koja je dospela sada. Pogledajte samo razlike u mirisu voća, pogledajte njihove vrste hleba, pogledajte naš kako lepo miriše. Dakle, najlepši plodovi, najlepše voćke, najlepši poljoprivredni proizvodi iz sopstvene bašte i mi koji volimo svoju zemlju i koji smo patriote, govorio sam juče, moramo da branimo tu zemlju, da je ne zagadimo, zato što ona ne pripada samo sadašnjoj generaciji.

Jedan narod ne čini samo sadašnja generacija. Mnogi od nas su ubeđeni da posle i pre nas ništa nije postojalo. Ja mislim da neki naši mudri preci koji su pravili ovu državu da ustanu, kad bi videli neke od nas, recimo Jeremića, Đilasa, Tadića itd, ja mislim da bi oni tražili, gospodine Martinoviću, DNK analizu. Oni ne bi mogli da veruju da od takvog naroda su postali onakvi kakve sam opisao, razni Đilasi, razni Jeremići, itd. Verovatno ne bi mogli da veruju da su njihovi i verovatno bi zatražili DNK analizu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi se moramo truditi da naša zemlja bude svakom od nas moja zemlja, da svako kaže - moja zemlja, da doživi ono što je Stefan Nemanja govorio - nema naroda bez zemlje. I on je govorio da svako od državljana tadašnjih mora da stavi grudvu zemlje u svoju ruku i da doživi zemlju, da je ta gruda rodna gruda zemlje, čak i kad je blato. Svako od nas treba da to uzme, da oseti svoju zemlju, jer narod bez zemlje je skitnica, to nije narod. Dakle, sve dok imamo svoju zemlju, mi smo narod i zato je on govorio da bez zemlje nema naroda. Svi od nas treba to isto da učinimo i da to doživimo kao svoju zemlju, a ne kao ono - našu. Svako od nas treba da kaže - moja zemlja i tek onda će to biti naša zemlja, uistinu naša, a ne ono - društvena, svačija i ničija.

Kad svako pomisli da je Srbija, da kaže - moja zemlja Srbija, u tom trenutku će Srbija procvetati. Moramo da je doživimo kao Izraelci, kao Amerikanci. Svi oni to doživljavaju kao svoju zemlju. I onda ćemo krenuti napred.

Ova država daje šansu svima. Ova vlast nije ni diktatorska, ni autokratska, ni tako dalje. Ova vlast, evo, preko puta, gospoda mogu da posvedoče, daje šansu svima. Ko želi da radi u korist napretka, ova vlast svima daje šansu.

Mnogi kritikuju, a ja sam jedan od tih koji je kritikovao, pojavu da su mnogi tzv. žuti našli mesta u redovima pobednika. Možda sam ja grešio, verovatno jesam, verovatno je trebalo i mnogi su dokazali da su zaslužili tu šansu. Ima i onih koji su dokazali da nisu. Ali ja tvrdim da je predsednik Republike i predsednik najmoćnije stranke dao šansu svima, uključujući i dvema seljačkim strankama, Ujedinjenoj seljačkoj stranci gospodina Miletića i Narodnoj seljačkoj stranci, kojoj ja pripadam. Dakle, svako od nas je doneo neku kockicu koja je u mozaiku, koja se zove država Srbija i napravio neko bogatstvo boja da Srbija izgleda sve bolja i bolja.

Ova zemlja je naša i mi drugu nemamo. Ova zemlja daje dovoljno i davaće dovoljno za svačije potrebe, ali neće dati ni za čiju više pohlepu kakva je vladala za vreme Đilasa, Tadića, Jeremića i te žute ekipe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo razmatrao je zakon i prihvatio ga. Voda je najvažniji izvor života. Voda bez čoveka može, ali čovek bez vode ne može. Kad presuše bunari, kad presuše izvori, kad presuše reke, kad presuše jezera, tek ćemo onda ceniti vrednost vode. Recimo, najkvalitetnija voda sa Durmitora, Diva, po meni, Durmitor planina, 1400, 1500 metara nadmorske visine. Pravo bogatstvo srpskog naroda nalazi se na Durmitoru. Voda je najveće bogatstvo.

Danas je 13. juli, danas je dan srpskog ustanka u Crnoj Gori, kao što je srpski ustanak bio i u Banatu. Zvao se Vršačka buna. Znači, Banat je geografska odrednica, Crna Gora, u čiju državnost niko ne dira, je u tom trenutku bila samo okupirana geografska odrednica. Taj srpski ustanak je podigao Bajo Stanišić, đeneralštabni oficir, mislim da je bio pukovnik. Taj ustanak je podigao i Pavle Đurišić. Taj ustanak sa najvećim činom je podigao Blažo Đukanović. Blažo Đukanović, deda-stric današnjeg Đukanovića. On je znao šta za Srbe, šta za građane Crne Gore, šta za građane tadašnje Jugoslavije znači voda, koliko je treba braniti. Tom prilikom, to je bio najveći ustanak u porobljenoj Evropi, to je bio ustanak protiv okupatora, gde nisu ubijena dva srpska žandarma, već je ubijeno 700 i nešto okupatorskih italijanskih vojnika, a preko 1.000 zarobljeno, zarobljene ogromne količine oružja i municije. Taj ustanak je ugušen uglavnom zahvaljujući srpskoj neslozi, gde su se ideološki sukobili i gde je ideologija, eto, bila preča i od vode.

Moj savet svima nama je sledeći – da nikada dok se drugi tuku protiv nas, da se nikada više mi ne tučemo protiv sebe i između sebe. Od naših zađevica, od naših svađa, kojima nismo čuvali vode, reke, planine, našu zemlju su koristi uvek imali naši protivnici. Zato i sada kada govorim o vodama, morao sam to da vežem za ustanak i 13. jul. Ne znam da li će jednog dana Milo Krivokapić, one litije koje su bile izuzetne, impresivne, prisvojiti ideološki kao neku vrstu Milove pobede i Milove šetnje itd, kao što su neki naši ustanci ideološki prisvajani s jedne na drugu stranu.

Danas je u Crnoj Gori, koja se razdružila od Srbije svojom voljom, danas se tamo od Srba traži da se razdruže, ne samo teritorijalno, već i nacionalno i duhovno, da se razdruže od Srpske pravoslavne crkve, da se razdruže od Njegoša. Danas tamo dominiraju oni drugi, koji su, recimo, pištoljem i kožnim mantilom priključivali Boku Kotorsku, koja se ranije izjasnila da se priključuje Kraljevini Srbiji, oni su ih pištoljem 1944. godine priključili Crnoj Gori. Danas se priča da smo im mi okupirali okupiranu Crnu Goru 1918. godine, okupirali vodu, obalu, okupirali valjda od Sutomora do Herceg Novog. Bez te srpske vojske, a u nju računam i Srbe iz Crne Gore, današnja obala Crne Gore ne bi bila od Ulcinja do Herceg Novog, već bi bila tamo gde je bila 1914. i 1918. godine, od Ulcinja do Sutomora.

Zato treba ceniti vode i ceniti borce za slobodu koji brane vode, planine i zemlju. Ljudi su smrtni, ljudi umiru, ali slava boraca za slobodu nikada ne umire. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se pridružujem poslanicima i kolegi Martinoviću koji su izneli problem u kome advokati i sudije žele da disciplinuju Narodnu skupštinu. Ta težnja je očigledna.

Sudije, čast izuzecima, 80%, 20% sudija koji misle da su nezavisni samo od ove vlasti ali ne i od one bivše, da mogu da rade sadašnjoj zakonodavnoj i izvršnoj vlasti ono što god požele. Tih 20% sudija je naviklo da advokati koji sa njima sarađuju naruče presudu, koja se nekada brže isporuči nego kad naručite picu. Naime, 20% sudija su dokaz da ustavne promene koje slede neće baš biti od koristi za pravdu i za sprovođenje te pravde za utvrđivanje istine na sudu.

Gospodine Martinoviću, ja se bojim da onim što ste vi tvrdili potvrđujete moju tezu da ćemo kad ustavne promene stupe na snagu u 20% slučajeva dobiti umesto pravosudnih organa sudova, da ćemo dobiti STR - samostalne trgovinske radnje. A bojim se da će ovaj CEPRIS koji vodi sudija Majić biti tržni centar za sve samostalne trgovinske radnje odnosno pravosuđe, u onom delu u kome je nezavisno od ove vlasti ali zavisno od one bivše i da će progon poslanika u Narodnoj skupštini, progon izvršne i zakonodavne vlasti, biti od strane tih 20%, a verujem da ih ima i više, biti opšti.

Zato ja govorim, pazite dobro da promenama Ustava ne dobijemo samostalne trgovinske radnje u sudovima a da CEPRIS i ovaj Majić ne postanu nešto što će sve to okupiti, pa to biti neki tržni centar sastavljen od više samostalnih trgovinskih radnji koji će trgovati pravdom, a zajedničko će im biti napad na sadašnju vladajuću koaliciju u Narodnoj skupštini i napad na izvršnu vlast, a posebno na deo izvršne vlasti koju nosi predsednik Republike. To će biti jedan opšti orkestrirani napad i nemoj da se čudite čudnim presudama koje će uslediti.

Zamislite CEPRIS, sudija Majić, zbir advokata, tužilaca i sudija, a to je samostalna trgovinska radnja, ukrštena, gde su svi zajedno. I mogu i te kako, već sada, da utiču na presude koje budu donošene. Često su u tom CEPRIS-u tužilac i advokat i sudija iz istog predmeta, često se poklapaju. I sada vas ja pitam - gde je tu nezavisno pravosuđe?

Onog trenutka kad sudija uđe u političku emisiju, Olje Bećković ili neku drugu, bez dozvole starešine suda, u političku emisiju, tog trenutka je on pljunuo i uneredio nezavisnost pravosuđa. Ne može da bude nezavisno pravosuđe ako se sudija bavi politikom. Ako sudija Majić i njemu slični kritikuju rad narodnih poslanika u pripremi zakona, u predlogu, i traže odgovarajuća rešenja, oni žele da naruče zakon, kao što kod njih neki advokati kroz CEPRIS naručuju presude, a to često može da izgleda, kažem - može da izgleda, koliko stavite na tas boginje pravde, toliko vam na tu stranu vagne pravde ili nepravde, u zavisnosti šta se traži.

Ja imam tog sudiju, a vi niste pomenuli, kada sam ja predložio zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima, to je ocenjeno kao nova demonstracija bahatosti u Skupštini. Kaže - jednim udarcem ugasite N1 i Novu S i disciplinovati sve u Savetu REM-a. Pazite, to kaže sudija Majić i još se poziva na neke svoje radnike u CEPRIS-u ili ne znam da li su sudije, advokati itd.

Znači, narodnom poslaniku je osporeno da predloži zakon, nikom od nas nije osporeno da sudija donese presudu. Još nisam našao sudiju koji je rekao da za vreme ove nove vlasti i vladajuće koalicije da je bilo ko od političara, a gospodine Martinoviću, iznosio sam koliko i same sudije, smatrao da svega 5% ministara utiče na pravosuđe, nisu rekli dokaze, ali još nisam našao da se neki sudija žalio na političara koji je naručio presudu, ali evo intencije da sudija Majić, koji je oslobodio pedofila, 11 terorista, evo njegove intencije da naruči zakon. On kaže da je bahatost to što sam predložio zakon. Ja još nisam čuo da je bahatost da je sudija recimo doneo presudu. Ne smatram da je to bahatost. Mislim da je to u skladu sa njegovim ovlašćenjima. Da li je presuda naručena ili nije, to je nešto drugo. Da li je izlobirana ili nije, to je nešto treće, ali još nisam video da je neko optužio sud na način na koji on optužuje Narodnu skupštinu.

Ako ne mogu da predlažem zakone, ako ne mogu da ih branim, tumačim, podnosim amandmane, onda ne vršim svoju funkciju koja mi je Ustavom dodeljena. Kaže – postoji opasnost da zakon bude usvojen. Pazite, opasnost da zakon bude usvojen. Predložio ga je narodni poslanik u Narodnoj skupštini, bez velike pompe sam to predložio, ali on kaže da je to veoma opasno, velika opasnost da bude usvojen.

Pri tome, pošto sam ja to podneo, da se prate zloupotrebe oko navodnog reemitovanja, da „Junajted medija“ sa tridesetak kanala tvrdi da emituje program u Luksemburgu koji se ovde reemituje, istovremeno preuzima. Šta kaže Konvencija o prekograničnoj televiziji, imam ovde, mogu da čitam? Konvencija kaže da je to istovremeno preuzimanje neizmenjenih medijskih usluga. Znači, kao revakcinacija. Bez vakcinacije nema revakcinacije. Bez emitovanja u Luksemburgu ovde nema reemitovanja.

Oni tvrde da reemituju to iz Luksemburga i ovde ne plaćaju ništa. U Luksemburgu ne emituju program, ni tamo ne plaćaju ništa. Oni su virtualni, piratski programi koji se tolerišu zbog njihove buke iz dva ova informativna kanala, a najveći prihodi su iz sporta, iz zabave. Tu imaju „Grand“, 13 „Sport klubova“, itd, tu im je najveći prihod. A i ovi megafoni koji se žale na slobodu medija su političke prirode i time oni žele da prikriju da program uopšte ne reemituju.

To su piratski kanali, zvanični. Luksemburški regulator kaže da oni tamo ne emituju program, a ovde tvrde da ga reemituju iz Luksemburga.

Zamislite njihovu tvrdnju kada kažu, a pravosuđe bi trebalo da deluje zato što je to povreda zakona, zloupotreba službenog položaja članova REM-a koji to dopuštaju, zato što REM treba to da reguliše, oni su u onoj pobuni opozicije tražili da dobiju pet članova REM-a da bi mogli da nastave protivzakonito da rade, zamislite kad kažu – Nikola Radišić, dopisnik jedne televizije, ne govorim ime, ove najglasnije, dopisnik iz Luksemburga. Kažu –dopisnik iz Luksemburga televizije, da ne spominje „Junajted medije“ koja ovde u stvari emituje program, a ne reemituje ga.

Kako je dopisnik u Luksemburgu novinar luksemburške televizije? Oni sami priznaju da nas kradu i da program ne reemituju i time ne plaćaju ništa SOKOJ-u, REM-u, RATEL-u, sve obaveze su izbegli i pri tome novac od pretplatnika plaćaju za fiktivnu uslugu reemitovanja koja ne postoji. Plaćaju po dva evra, do tri evra za svakog korisnika u Srbiji. Plaćaju tim televizijama za navodno reemitovanje koje ne postoji.

Gospođo iz pravosuđa, ako bilo ko od nas plati fiktivnu uslugu inostranstvu koja nije izvršena, izbaci novac, to se zove poreski prekršaj i pranje novca.

Očigledno da naše pravosuđe zahvaljujući ovakvom Majiću koji odmah kaže da mi želimo da uništimo, gle čuda, baš te televizije, da je on tamo rado viđen politički gost. Ako sam ja to napisao da se spreče zloupotrebe prekograničnih televizija koje reemituju program, onda se to odnosi i na „CNN“, na „Skaj“, na „BBS“, na ruske televizije, italijanske televizije, „RAI Uno“. To su prekogranične televizije, klasične koje ovde reemituju program, izvorni program onakav kakav tamo jeste.

Kako se oni ne bune? Kako se sudija Majić prepoznao baš na ovim kanalima, a samo sam tražio da REM prati da li se taj program stvarno reemituje, da li se radi o reemitovanju ili se radi o prevari koja se skupo plaća, pare od pretplatnika i pare od reklama koje se otimaju domaćim medijima?

Član 27. Zakona o oglašavanju kaže da televizije koje reemituju program ne mogu da emituju reklame, sem onih koje su deo izvornog programa koji se emituje u inostranstvu, a oni emituju, to ste svedoci, emituju brdo reklama, emituju 200.000 sekundi dnevno. Tako uzimaju deo reklamnog tržišta i hleb domaćim kanalima koji plaćaju sve. Plaćaju sve doprinose, plaćaju sve poreze, ovi ne plaćaju ništa i pri tome, zato što reemituju program, ne smeju da pružaju reklame da ne bi uzeli hleb onim domaćim kanalima koji posluju u skladu sa zakonom.

To se dešava, 200.000 sekundi samo po dva evra, a pogledajte kolika je na „sport klubovima“ cena reklame, pa ćemo pasti svi u komu kada saznamo tu cenu. Neka je samo po dva evra, to je 400.000 dnevno, puta 365 dana, koliko je to novca? To je 150 miliona evra.

Oni su počeli da prekrajaju preko „Cas medije“ koja je takođe članica „Junajted medija“, počeli su da prekrajaju i stvarne prekogranične kanale, a pravosuđe ćuti, tužilaštvo ćuti.

Uzmite „Foks muvi“. U jednom filmu od 900 do 1.000 sekundi reklama, a imaju preko 10 filmova od popodne do uveče. Koliko je to novca? Oni na američkom kanalu prekrajaju reklame, ubacuju srpske. Nemoj neko da mi kaže da u Americi ide reklama „Jelen piva“, pa je ovde reemitovanjem došla takva reklama ili „Dijamanta“, itd.

To je jedna laž, prevara, gde se ogroman novac sliva u džepove Dragana Šolaka, Dragana Đilasa koji tim novcem, telom tim novcem zapošljavaju političke protivnike ove vlasti, što nemam ništa protiv, zapošljavaju tobož za stranački rad.

Mi nemamo problem sa opozicijom, mi imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem. Oni se finansiraju od ovog novca. Oni se finansiraju od ovog novca. Oni će finansirati sve aktivnosti, ne samo protiv vlasti, već protiv države Srbije da bi se oborila jedna patriotska vlast koja ne da Kosovo, da bi se doveo neki Vuk Jeremić itd, koji će potpisati nezavisnost Kosova. Za to je potrebno prethodno oboriti ovu vlast i oboriti ovu opoziciju koja je sada u Skupštini, oboriti njih bez obzira koliko ih je, da bi se postigao cilj međunarodne zajednice čiji je deo bombardovao ovu Srbiju i želi da neko prizna Kosovo i da se time opravda njihova navodna humanitarna intervencija bombardovanjem, uništavanjem civilnih ciljeva.

NATO nije vodio rat protiv Vojske Srbije, Vojske SRJ, vodio je samo prvih nekoliko dana. Taj rat je prerastao u rat protiv civila prethodno u Republici Srpskoj, a posle 1999. godine u Republici Srbiji. Nemoj neko da mi kaže da neka vojska, koja po meni je bila zločinačka, da nije bila, koja bi vojska gađala mostove, vozove, autobuse, civilno Aleksinac, Niš, itd? Koja bi vojska gađala trafo stanice? Koja vojska bi gađala mostove u Novom Sadu? Ukoliko nije bila namera da se naškodi civilima i da se pobije određeni broj civila da bi vlast u Srbiji popustila. Zato im je cilj i ovaj novac na određen način pretplatnici televizijskog programa, pretplatnici, finansiraju kroz finansiranje "Junajted medije", "SBB", "Totala", "Eona", finansiraju aktivnosti protiv ove države Srbije zato što se novac preko "Cas medija" i plaćanja navodnog reemitovanja programa ispumpava negde u Luksemburg i odande se upućuje prema raznim političkim navodno predstavnicima koji su, gle čuda, svi zaposleni u Đilasovom preduzeću.

Zato govorim, nemamo problem mi sa opozicijom koja je delimično ovde prisutna, delimično sam i ja opozicionar, ni sa vlašću, nemamo mi problem ni sa neposlušnim vladajućim, ni sa opozicionim poslanicima. Mi imamo problem kao država sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem. To ne govorim sad, to kolega Martinoviću govorim tri godine, i uporno nastupam. Tužilaštvo koje sve ovo čuje, pravosudni organi koji sve ovo čuju ne postupaju i ne provere da li stvarno taj REM, a sećate se pre godinu i po dana bila je opšta povika - dajte nam REM. Kada su dobili pet novih i one koje su imali, odjednom više opozicija ne traži REM.

Očigledno da Šolak ima dovoljno članova u REM-u koji treba da kontroliše ponašanje elektronskih medija. Skupština o tome može da diskutuje, Vlada može o tome da diskutuje, ali REM, Regulatorno telo za elektronske medije, upravlja i gleda da li se poštuje Zakon o elektronskim medijima i Konvencija o prekograničnim televizijama.

Sudija Majić me optužuje zato što hoću da sprečim zloupotrebe, odnosno da se utvrdi koji kanali stvarno reemituju program, a koji to fingiraju i koji varaju. Šta je to protiv države Srbije? Šta je to bahatost u Narodnoj skupštini? To sudija Majić, ovo već drugi put pričam, nije našao da mi odgovori.

Zato tvrdim da će određeni delovi sudstva, posle ustavnih promena, biti bukvalno samostalne trgovinske radnje gde će se naručivati presude, ali još gore, naručivaće se u tom delu aktivnosti protiv države Srbije, tobož, kroz aktivnosti protiv političkih predstavnika koji iz patriotskih razloga ne žele da potpišu i otpišu deo svoje teritorije.

Pri tome će nas još ti mediji baš zbog nepopuštanja zvati izdajnicima, koji eto imaju nameru da jednom to učine, samo sa ciljem. Zamislite onog Đilasovog kuma i njegovog suvlasnika u tom preduzeću, on ide Srbijom i on priča o izdaji. On je bio savetnik predsednika Tadića u vreme kada je proglašena nezavisnost Kosova i Metohije od strane kosovskih Albanaca, gde su se oni dogovorili da se to učini tek posle drugog kruga, kada Tadić bude izabran za predsednika Republike Srbije, što se i desilo. Dana 14. februara 2008. godine Tadić daje zakletvu i time postaje predsednik Republike Srbije drugi put, nažalost, a Albanci 17-og, tri dana kasnije, poštujući američku ambasadu i zahteve DS, Borisa Tadića, Borka Stefanovića i Vuka Jeremića, tri dana kasnije Albanci proglašavaju nezavisnost. Svi se prave mrtvi i Vuk Jeremić traži neobavezujuće kao mišljenje, da učvrsti tu nezavisnost, a pri tome prstom nisu mrdnuli. Savetnik Mlađan Đorđević, on je u to vreme bio savetnik za Kosovo i Metohiju, on priča kako on nema veze, sad je neka izdaja, a zaboravio je da je počinio akt izdaje tog 17-og kada nisu reagovali jer su bežali u Rumuniju, a Albanci su proglasili nezavisnost.

Da je ova vlast tada bila, nikada Albanci, nikada Albanci ne bi smeli da proglase nezavisnost i kad bi pokušali, to bi bilo sprečeno. Još nešto da kažem, da je ova vlast bila Crna Gora se nikad ne bi odvojila od Srbije. U vreme kad su je odvajali, Boris Tadić je bio predsednik Srbije, predsednik zajednice je bio Marović, Crnogorac, predsednik Crne Gore nije bio Srbin iz Srbije, nego je bio Đukanović. Znači, njih trojica vode dve države i zajednicu i oni se odvajaju sami od sebe. Zato što su se tako dogovorili. Zato, da bi naškodili Srbima i Rusima, po nalogu spolja, oni odvajaju Crnu Goru, da se spreči mogući izlazak nekad Rusa, koji su izašli na more, zato što su oligarsi kupovali tamo neku imovinu, ali da se, eto, spreči, da se izađe, da Srbija ima kao neki izlaz na more itd.

Da ne govorim o Crnoj Gori, koja je Boku kotorsku, koja se 1918. godine priključila ne Kraljevini Crnoj Gori, ne Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ne pre toga državi Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu, nego se priključila, odlukom svih tih nacionalnih veća u Grblju je, konačno, posle svega, proglasila da se ujedinjuje sa Kraljevinom Srbijom, i ta obala je bila od Sutomora do Herceg Novog. To je ta obala koja se priključila bila Kraljevini Srbiji. I Crnogorci kažu – ne priznaju, ne priznaju Podgoričku skupštinu. Ako ne priznaju, vraća se sve na staro, onda je njihova obala od Ulcilja do Sutomora, a ostalo je trebalo da pripadne Srbiji kad je došlo do razlaza, zato što su se oni, kao Srem i Velika skupština Baranja, Banat, Bačka, pripojili svojom odlukom, prvo srpska košulja, pa jugoslovenski kaput, pripojili su se Srbiji.

Mi u Srbiji, zbog kao te neke bratske ljubavi, poštujemo odluku Blaža Jovanovića iz aprila 1945. godine u Kotoru, kada je tema bila snabdevanje građana prehrambenim namirnicama. Druga tačka je bila Razno. Pod tačkom Razno, kožnim mantilom i pištoljem je komunista Blažo Jovanović priključio Boku, navodno pravosnažno, Crnoj Gori. Mi smo to priznali. I oni danas kažu da smo mi okupirali Crnu Goru, koju su prethodno bili okupirali Austrougari. Onda smo je mi reokupirali. Mi smo je okupirali tako što smo im doneli, Jadransku obalu od Sutomora produžili do Herceg Novog. Zato nas optužuju. To je ta politika.

Što se Majića tiče, on je živi dokaz u šta će se pretvoriti naš deo pravosuđa posle ustavnih promena i koliko će politički pritisak na našu zemlju porasti, a novac će stizati iz ovih nelegalnih poslova, nezakonitih poslova Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća.

Kad smo već kod toga, sinoć ste, neki od vas, i ja, gledali polufinale Evropskog prvenstva. Je li tako? Oni koji su to gledali, gledali su na televiziji koja pripada Šolaku i Đilasu. Je li tako? Da li je to zakonito? Hajde da vidimo da li je zakonito.

Postoji Zakon o elektronskim medijima. Član 64. kaže da najvažnije događaje od interesa za sve građane Srbije mogu da prenose isključivo pružaoci medijskih usluga, to su televizije koje pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup. To znači da sem kabla možete na antenu, da svi građani, tako piše ovde, od interesa za sve građane, to mogu da gledaju. Listu najvažnijih događaja sastavlja REM.

E sada da vidimo kako su oni to sastavili. Tek toliko da tužilaštvo može da reaguje, ukoliko bude, naravno, želelo i ako bude volje pravosuđa da to uradi. Listu najvažnijih događaja sastavio je REM i u tu listu je uvrstio finale i polufinale Evropskog prvenstva, verovali ili ne. U listu najvažnijih događaja iz člana 64. REM je uvrstio i 2018. i 2021. godine seniorske reprezentacije u polufinalu i finalu Evropskog prvenstva.

Sinoć ste imali polufinalnu utakmicu Italija-Španija. Prenos tog događaja je od interesa za sve građane. Isključivo pravo na prenos imaju pružaoci medijskih usluga koji to prenose za celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup. To se nije desilo. Koliko su reklame na poluvremenu i pre utakmice donele, ja to ne mogu znati, ali znam da je prekršen Zakon o elektronskim medijima, član 64, i lista najvažnijih događaja koju je sastavio sam REM. Regulatorno telo za elektronske medije ništa nije učinilo, danas nisam video nikakvu vest, povodom toga što se ne poštuje zakon i lista koju su oni sami sastavili, što znači, gospodine Martinoviću, da su članovi Saveta REM-a i funkcioneri REM-a, tamo neki sekretari i izvršni direktori, počinili krivično delo zloupotrebe položaja.

Da li će nego od tužilaštva mrdnuti malim prstom? Po onome što sam video da je sudija Majić ovde napisao, verujem da niko neće mrdnuti malim prstom u tužilaštvu, zato što sudija Majić postaje vođa svih tih 20-ak sigurno posto sudija koji krše zakone nemilice, a koliko vidim, sudija Majić je posebno zainteresovan za medije „Junajted grupe“, gde je rado viđen gost u političkim emisijama, što je još jedno kršenje nezavisnosti sudstva.

Ono što ja želim da sudije urade i ovi predsednici sudova je da utvrde istinu i da sprovode pravdu, a ne nepravdu, da svi pravni subjekti i sva fizička lica budu jednaki pred zakonom, da se više ne događa da štite krive, a da kažnjavaju nevine. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću podržati sve ove zakone, posebno iz razloga što gotovo sve tačke doprinose daljem privrednom razvoju Srbije.

Kao neko ko je gradio industrijsku zonu u Inđiji, znam koliko je autoput prednost za one opštine koje se nalaze pored autoputa, za njihove industrijske zone u odnosu na one koje to nemaju.

Takođe, kao neko ko ima gasovod u opštini gde je gas razveden i za privredu i za građanstvo, znam šta znači gasovod, šta znači za korisnike, za individualna domaćinstva i šta znači za privredu i recimo da odluku o tome da svoju investiciju plasira u Inđiji, u industrijskoj zoni koju smo pravili zahvaljujući autoputu, je doneo upravo iz razloga što ima količinu gasa koja mu je neophodna za proizvodnju guma, a treba da proizvede pet miliona guma, odnosno to je protivrednost godišnja u BDP 250 miliona evra. Dakle, prevagnulo je za industrijsku zonu to što smo imali autoput, prevagnulo je za „Toju“ to što smo imali autoput i dovoljnu količinu gasa.

U Inđiji je trenutna nezaposlenost 3,7%, prateći Inđiju, to su uradile opština Ruma, Pećinci, tako da je ukupna nezaposlenost u Sremu veoma niska, zahvaljujući pre svega infrastrukturi: dve međunarodne pruge i dva međunarodna puta, zahvaljujući čak i plovnom putu Dunav, zahvaljujući tome je nezaposlenost u Sremu ja mislim pala ukupno ispod 5%, to kolega Martinović zna čak bolje nego ja.

To je značaj te infrastrukture i značaj železnice koja su u ovom trenutku obnavlja u Sremu, dakle, radi se o pruzi koja će ići prema Budimpešti. To je još jedna prednost zbog koje je, verovatno to je odlučio da svoju investiciju vrednu 380 miliona evra plasira u Inđiji, a ne u Poljskoj zato što ima dobru infrastrukturu da autoputem i železnicom plasira svoju robu, odnosno da tu mogu da pristignu sirovine koje koriste, i stoga su se oni odlučili za tu investiciju sa 560 radnih mesta lociraju u našoj zemlji, ne u Poljskoj i da to bude u Inđiji a ne u nekim opštinama koje su im predlagane na teritoriji Srbije.

Dakle, iz tih razloga privrednog razvoja, infrastruktura je veoma bitna. Ona je na neki način put kojim se kreće automobil koji se zove privreda Srbije. Ekonomija, odnosno taj privredni deo proizvodnje, a to vam je motor, a bez investicija, to je kao gorivo koje se sipa u taj automobil, investicije su one koje napajaju taj motor da može da se kreće po toj infrastrukturi, po putevima.

Mi, za razliku od prethodne vlasti imamo robu koju možemo da izvozimo tom infrastrukturom koju smo napravili ili ćemo napraviti, imamo radnike zaposlene koji će koristiti i železnicu i autoputeve i neke druge puteve koje smo obnovili da što pre dođu do svojih radnih mesta, imamo puteve i infrastrukturu kojima će dolaziti sirovine i gotovi proizvodi biti izvoženi, jer sve male zemlje koje žele ekonomski da napreduju moraju da budu orijentisane na izvoz i ova zemlja ide u tom pravcu da bi tim izvozom finansirali dugove i zajmove koje smo nasledili, dugove i zajmove koje smo mi napravili da bi razvili infrastrukturu i privredu.

Dakle, tim izvozom mi moramo da servisiramo i dugove, da zanavljamo privredu, stvaramo akumulaciju, ali da lični dohodci i u buduće penzije budu sve veći i da budu zarađeni, da se isplaćuju od zarađenog novca, od rasta BDP koji će u ovoj godini biti tri milijarde veći nego prethodne godine. Za te tri milijarde svi zajedno ćemo moći više da potrošimo nego prethodne godine, više da uložimo u infrastrukturu, više da uložimo u subvencije za razvoj dalje privrede i na takav način ćemo svi doći do tog novca ili će novac na određeni način doći do nas, do javnog sektora, pa i do narodnih poslanika.

Stoga ja podržavam ove zakone, ne želim da kao bivši režim živimo zaduženo. Želimo da penzije i plate isplaćujemo od zarađenog, da zarađujemo što više, da naši starci imaju što dostojanstveniju starost, a da oni koji su zaposleni stignu po platama one koji rade u javnom sektoru.

Preostalo vreme ustupam mojim kolegama koje strpljivo čekaju da daju svoje mišljenje. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih nešto o obrazovanju. Ovde je rečeno, u vezi jedne predugačke rečenice, da taj predlog nije došao iz Ministarstva poljoprivrede, već iz Ministarstva obrazovanja.

Mi koji se bavimo poljoprivredom retko pravimo te greške. Morate ljude da delite, sem na pismene i nepismene, na obrazovane, ne obrazovane, morate da ih delite i na usmene. Većina naših, posebno starih seljaka je bila usmena. Moji su poreklom iz BiH. Oni su retko kada imali nastavnika i učitelja, a svi su znali da pišu i svi su bili usmeni i svi su bili razboriti. Imali su samo jednog učitelja koji je dolazio da ga obučava Naškrlju Kalaitovića i njega sva ta deca pamte, moji roditelji ga pamte i svi su znali ono što je bilo neophodno da jedan čovek zna. Vojni obveznik da se potpiše, da pročita, itd.

(Aleksandar Martivnović: Kako se prezivao učitelj?)

Neki učitelj Kalaitović, ali on je bio neslužbeni učitelj, već je išao po livadama, planinama i obučavao te ljude. Tako je nekad i počela pismenost.

Sada kada prođete pored Karađorđa vi vidite samo jatagane. On čovek, onako namršten, pita - ljudi, čuvate li vi ovu državu? Ali, vi kod njega ne vidite pismenost. On nije bio pismen čovek, ali je bio usmen. Dimitrija Obradovića za prvog ministra prosvete nije postavio pismen čovek, nego jedan usmen čovek Karađorđe je Dimitrija Obradovića, crkveno Dositeja, stavio za prvog ministra. On je osnivač "Velike škole" koja je prerasla u Beogradski univerzitet.

Usmeni ljudi veoma cene pismene ljude, ali iskrene, patriote. Ja vas danas pitam, ja ovu najezdu doktora nauka ne mogu da objasnim. Moderna nauka ne može da objasni neku najezdu doktora nauka. Ne znam da li je onaj Janko Veselinović doktor nauka? Žalim studente kojima on predaje, mora da tamo predaje fatamorganu, kao kod hiljadu ljudi Đilasovih predstaviti sto hiljada.

Zamislite Danicu Popović. Ona treba da obučava studente o moralu, a prepisala od pokojnog kolege, to je dokazano, ja sam to tvrdio i student Jakšić, to se dokazalo, da je ona falsifikovala rad pokojnog kolege. Ne samo da je to falsifikat, nego i nemoralno.

Idemo dalje, Jovo Bakić. Šta može čovek, on mora da obučava i da uči atletičare, kad kaže - jurićemo ulicama političke protivnike. Čemu onda on uči svoje studente? Verovatno ih uči trčanju kako stići političkog protivnika, kako ga zadaviti, udariti itd, on im obećava neku revoluciju itd.

Revolucije, sve revolucije, kažu kada se izvedu, iza njih samo ostane šljam nove birokratije i ništa drugo. Iz revolucije se rađaju siromaštva, a iz siromaštva nove revolucije. Šta će Jovo Bakić da nauči studente?

Hajde uzmite Đorđa Vukadinovića. Šta on može da nauči svoje studente? Kako zbog izbornih tehnika, izbornih kvota, izbornih zakona na brzinu promeniti naciju i od Srbina postati Vlah i pokušati promenom nacije da stekneš neki politički ugled, odnosno neku političku funkciju.

Sreća Borko Stefanović nije predavač, on bi mogao da bude asistent Đorđu Vukadinoviću i da kaže - kako na brzinu promeniti prebivalište da uđete u Đilasovu kvotu, kako promeniti ime da se danas zovete na jedan način, a sutradan na neki drugi način?

Kako mnogi od tih politički aktivnih profesora, šta može da nauči ovaj Dušan Teodorović svoje studente? Kako u nevolji pobeći na agresorsku stranu? On je poznat po tome da kada je bilo bombardovanje Srbije da se na brzinu spakovao i pobegao u Ameriku, time na agresorsku stranu. Šta on može o patriotizmu da nauči studente?

Ovu državu su napravili usmeni, polupismeni ili nepismeni, i pismenost preko Dositeja su napravili usmeni, a možemo reći nepismeni ljudi, oni koji nisu završili škole i fakultete. Razlika između zvanja i znanja je ogromna i mi danas imamo najezdu proizvodnje diploma, odnosno zvanja, a iza tih zvanja ne postoji nikakvo znanje i nije primenljivo.

Naši preci, polupismeni, pismeni, usmeni, delimično pismeni, su napravili, stvorili ovu državu. Veliko je pitanje da su trebali da naprave pismeni da li bi je bilo kada napravili, a ne tada u teška vremena, veoma teža nego što su danas. Mi danas nemamo problema sa patriotizmom običnih ljudi, nigde, bez obzira koje su nacije i vere, svi vole državu i svi vole da država bude sigurna. Ko proizvodi nesigurnost? Pa ovi navodno pismeni. Oni jesu pismeni, ali koliko su oni dobronamerni, koliko ima morala u toj pismenosti, možemo lepo da diskutujemo.

Hajde da vidimo ko propoveda sve te nasilne akcije. Hajde da vidimo u julu prošle godine koliko je tih ljudi podstrekavalo demonstrante, pismenih, sa zvanjem bez znanja, sa diplomama, doktori itd. Koliko je njih podstrekavalo da se ova Skupština uništi, spali, itd, bez obzira što ona nije samo simbol narodnih poslanika koji se u njoj okupljaju, ona je i kulturno dobro. Uništavali su je, bacali su koktele, uništavali kamere, upadali u hol Narodne skupštine, gađali policiju sa kamenjem od tri do četiri kilograma.

Kako može pismen čovek, ako je stvarno pismen, kako čovek sa zvanjem može da podrži aktivnost gde demonstranti gađaju policiju sa tri do četiri kilograma teškim kamenom? Za mene je to pokušaj ubistva. Kako mogu pismene sudije da puste da se takvi ljudi nekažnjeno izvuku sa pokušajem ubistva policajaca koji su bili tu samo da očuvaju ovaj objekata, koji je objekat kulture, da zadrže red i mir koliko se to moglo? Da li je sudija koji je završio fakultet, pravosudni ispit itd, mogao to da pusti?

Ima Ruzveltova izreka, kad smo već kod korupcije, koja kaže ovako: „Nepismen čovek može da ukrade nešto iz vagona, a ovi sa univerzitetskom diplomom mogu da ukradu i voz i prugu.“ Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, RTS je na najbolji način pokazao koliko ih poljoprivreda i rasprava o poljoprivredi interesuju. Gotovo da im zahvalim što toliku pažnju obraćaju na poljoprivredu, ali su recimo veoma aktivni da u poljoprivrednim emisijama na način, kako to zovu, prikrivenom reklamom potvrde neke svoje biznise oni koji se bave poljoprivrednom politikom na RTS, da li svoje biznise ili članova njihove porodice.

Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je zakon prihvatio i mi cenimo da je zakon veoma dobar, čak bolji od onoga što smo mi očekivali. Odbor je imao određene amandmane na određene oblasti, posebno na pčelarstvo. Podneli smo tu vrstu amandmana i na zahtev Ministarstva poljoprivrede, koje je u konsultacijama sa Ministarstvom finansija, nas je obavestilo da Ministarstvo finansija u ovom trenutku ne može da prihvati takvu vrstu proširenja, Odbor je te amandmane naknadno i povukao, tako da narodni poslanici imaju zakon u integralnom tekstu.

Mi cenimo da je veoma dobar, da je evropski, ali provejavala je sumnja da li je zakon sprovodljiv s obzirom da naš budžet u ovom trenutku je napregnut, posebno u ovom poljoprivrednom delu koji se odnosi na Upravu za podsticaje, imajući u vidu dugove koje smo nasledili i koje smo emitovanjem novih prava doveli do toga da trenutno imamo određene dugove koje treba do kraja godine sanirati.

Otuda je verovatno bila ta sumnja iz Ministarstva finansija da u ovom trenutku ne treba proširivati prava koja emituje ovaj zakon. Ovaj zakon ne doprinosi samo da poljoprivrednici imaju neku sigurnost, ovaj zakon doprinosi tome da država ima stratešku sigurnost od mogućih novih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je naša zemlja nekada bila izložena i kojima može ponovo biti izložena, ako se takva situacija ne daj bože desi.

Takođe, ovaj zakon omogućava da se delimično ublaže posledice potpisivanja SSP, odnosno potpisivanja i ratifikaciju u Narodnoj skupštini 2008. godine, s obzirom da prethodni režim nije dovoljno vodio računa o tome, da poljoprivreda mora da uživa jedan stepen zaštite pre ulaska u EU, nego su prerano spustili carine i na takav način ugrozili domaću poljoprivrednu proizvodnju.

Ovaj zakon, predviđajući razne vrste intervencija omogućava da poljoprivrednik bude siguran u cenu, a da stanovništvo sa druge strane bude sigurno u dobru snabdevenost tržišta. On nam garantuje da će određene količine biti dostupne za izvoz i da ćemo ostvariti iz zemlje devizne prihode, dakle, koje su takve vrste da uvek imamo daleko veći izvoz nego što imamo uvoz svih poljoprivrednih proizvoda, a tu mislimo na južno voće, kafe, itd. Ovo nam omogućava da poljoprivrednici kada se zakon primeni u punoj meri, budu sigurni da će njihove cene biti takve da pokriju troškove proizvodnje i da im garantuju neki minimum zarade.

Mi kojima se miris hleba pričinjava kao najlepši miris na svetu, posebno ako smo gladni, treba da cenimo proizvođače hleba, dakle da na isti način na koji cenimo ukus slatke voćke i miris i ukus sveže ispečenog hleba, na takav isti način kako nas poljoprivrednici snabdevaju tim ukusnim poljoprivrednim proizvodima, na isti način treba da pokušamo da im vratimo, da budu sigurni u proizvodnju.

Verujem da ćemo, kada uđemo u EU, a pri tome mislim da nećemo ulaziti ukoliko to podrazumeva žrtvovanje određene teritorije, kad uđemo u EU, kada budemo imali onaj stepen podsticaja koji imaju evropski seljaci i kad ta politika poljoprivredna predvidiva kao njih na sedam godina, da će naši poljoprivrednici u vrlo kratkom roku pod istim uslovima zgaziti, da tako kažem u ekonomskom smislu poljoprivredne proizvođače u EU, jer su naši poljoprivrednici, seljaci daleko vredniji, snalažljiviji, zato što su ih muke i nevolje koje su trpeli poslednjih 30 godina, naterali da budu vredniji i snalažljiviji i pažljiviji u poljoprivrednoj proizvodnji. Verujem u njih da pod istim uslovima će biti dominantni u EU. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne postoji zemlja, ne postoji država u Evropi koja poljoprivredu surovo pušta na tržište. Takva država ne postoji.

Ako neko misli da zakon na određen način uređuje tržište u Srbiji, to nije tačno. Ne uređuje ovaj zakon tržište, nego uređuje tržište poljoprivrednih proizvoda. Dakle, uvodi neki red u cene na jednoj pijaci, na jednoj velikoj pijaci koja se zove Republika Srbija, a Boga mi, na nekoj većoj pijaci koja se zove regionalno tržište, koje je nama dostupnije nego neka evropska i ruska tržišta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poljoprivreda je retka grana. Proizvodnja u njoj se dinar obrne jednom u toku godine, a nekada, recimo u stočarstvu, proizvodnji mleka, treba vam i tri godine da steknete prvi neki novac u proizvodnji mleka, ukoliko krenete od umatičenog ženskog teleta.

Takva vrsta proizvodnje iziskuje državnu podršku i nema ekonomski razvijene zemlje u Evropi, bez obzira što su im privreda i industrija veoma jake, ko ne vodi brigu o poljoprivredi, takva zemlja u Evropi jednostavno ne postoji.

Često naši ljudi pogrešno tumače evropsku zajedničku poljoprivrednu politiku, ona se pre svega vodi zbog interesa zemalja EU, odnosno ranije Evropske zajednice.

Retki su oni koji znaju da je rimskim ugovorima Evropska zajednica, sem uglja i čelika kao treću stvar uzela poljoprivredu. Dakle, oni su smatrali da razvoj poljoprivrede, tada u Evropskoj zajednici, sada Evropskoj uniji je od strateške važnosti za Evropsku zajednicu, odnosno sada EU.

Ja, kao predsednik Narodne seljačke stranke sam 1999. godine znao da mi nećemo nikada samostalno vršiti vlast, ali smo hrabro uneli u program, kao naš cilj, ulazak u Evropsku zajednicu, koja je sada prerasla u Evropsku uniju, upravo zbog poljoprivredne politike.

Najveća dobit od ulaska u EU će biti za našu poljoprivredu. Trenutno Bugarska koja ima nekih 100.000 - 200.000 hektara manje obradivog zemljišta nego Srbija od EU samo za direktna plaćanja dobija 789 miliona evra, plus ruralni razvoj od preko 300 i nešto miliona Bugarska dobija preko 1,2 milijarde za podsticaj u poljoprivredi samo zato što je članica EU.

Za očekivati je da jedanog dana kada mi budemo članovi EU, a već sam rekao ranije, ne po cenu žrtvovanja naših teritorija da srpski poljoprivrednici dobiju oko 1,3 milijarde iz fondova EU zato što je 45% evropskog budžeta opredeljeno za poljoprivredu u njihovoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici.

Moram reći da zahvaljujući tom ogromnom novcu njihova poljoprivredna politika je predvidiva i dugoročna. Ona se menja svakih sedam godina, odnosno samo se blago dopunjuje zato što u osnovi oni nemaju neku naglu promenu od prvih sedam godina za koliko zacrtaju svoju poljoprivrednu politiku.

U ovom trenutku za sedam godina u narednom periodu EU će izdvojiti 385 milijardi evra. To vam je na 104 miliona hektara koliko oni obrađuju, to vam je preko 500 evra po hektaru ukoliko uzmete hektar kao neku meru. To je zahvaljujući snažnoj njihovoj industriji i bogatom budžetu iz koga oni mogu da izdvoje.

U ovom trenutku mi smo podsticaja povećali za dva i više puta u odnosu na 2012. godinu i ukupni naši podsticaji za ovu godinu će biti negde na nivou 400 miliona evra, što je tri puta manje nego da smo članovi EU.

Taj novac koji bi od njih dobijali je novac ne samo naših poreskih obveznika, nego i poreskih obveznika cele EU, dok ovih 400 miliona evra mi dobijamo iz našeg budžeta od naših poreskih obveznika.

Moram poljoprivrednicima da kažem kada budu gledali ovaj odloženi prenos da treba više da se angažuju oko IPARD projekta, zato što u ovom trenutku želja EU i naša želja je da se naša poljoprivreda prilagodi evropskoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zato sledi IPARD 3, sledeća mera, a još IPARD 2 ima još jednu turu konkursa.

Tako da je moja molba usmerena njima da se što više njih prijavi i da konkuriše za ta evropska sredstva, jer u ovom trenutku pare koje dobijamo od EU su isključivo od poreskih obveznika EU, dakle mi ništa ne izdvajamo.

Ono što mene na određen način frapira jeste da nacionalne mere iskoristimo sa 130% i koristimo naša sredstva koja izdvajaju naši poreski obveznici, a da, recimo, ono što izdvaja EU, da nas pripremi kroz IPARD projekte, da smo tu iskoristili i do sada isplatili, recimo, 10-15 procenata od onih 175 miliona evra, koliko možemo da povučemo u skladu sa konkursima za IPARD II.

Ova godina je završna godina za konkurse IPARD-a. Možemo posle samo da koristimo sredstva koja nam se odobre ove godine, a u narednom periodu, ali sada moraju da konkurišu što više da bi ispunili tih 175 miliona evra, jer ako ne ispunimo to, EU neće žaliti zato što nije plasirala ta sredstva koja su nama bila namenjena, već mogu da nam zahvale što smo bili toliko naivni kao poljoprivredni proizvođači, što nismo konkurisali u dovoljnoj meri za ta sredstva i što ih nismo iskoristili.

Mislim da je poslednji trenutak da to učinimo, s obzirom da su kontrole malo tvrđe, a rigoroznije kod sredstava IPARD-a. Verujem da zbog toga određeni broj poljoprivrednika nije koristio ova sredstva koja su nam u ovom trenutku dostupna.

Samo da upozorim one kritičare koji tvrde da zbog veličine poseda mi ne možemo da vodimo zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku, da im kažem da je u EU 70% poseda manje od pet hektara, a čini mi se da je negde 30% manje od dva hektara. Dakle, oni su samo specijalizirali na određen način svoju poljoprivrednu proizvodnju i bogatim, izdašnim podrškama EU kroz subvencije, podsticaje, regrese i tako dalje, došli do toga da njihovi poljoprivrednici budu u ovom trenutku zadovoljniji od nas.

Ono što mi treba da uradimo, ne samo ovim zakonom, da nam poljoprivredna politika bude predvidiva, da nam pravilnici budu stalni i da subvencije budu isplaćene blagovremeno, što do sada nije bio slučaj, zato što nam se uvek pojavljivalo više poljoprivrednih proizvođača na konkursu od onoga što smo projektovali na osnovu ranijih i prethodnih godina.

Zato bi bilo dobro da i Ministarstvo finansija zna da seljaci neće odneti pare na belosvetska mora, Mauricijus, Kukova i druga ostrva, nego da svaka ta isplata poljoprivrednicima je blagorodna za poljoprivredu i ekonomiju Srbije, zato što poljoprivrednici neće te pare odneti na more, 95% i nije videlo more, onih 5% je služilo mornaricu. Oni će to uložiti u poljoprivrednu proizvodnju. Dakle, to će otići za kvalitetnija semena, sadni materijal, protivgradne mreže, kvalitetniju stoku i tako dalje i na takav način će podići BDP. Svaki dinar uložen u poljoprivredu kao krompir on izbaci. Ako ga posejete, izbaci 10 dinara više nego što si uložio i zato moj apel na Ministarstvo finansija da posebnu pažnju posveti poljoprivrednoj proizvodnji.

Šta mi još treba da uradimo? Da posebnu pažnju posvetimo malim farmerima, zato što su oni i te kako važni, poput malih preduzeća i srednjih preduzeća za industriju i privredu. Tako su i mali farmeri pravo bogatstvo i veoma su značajni za razvoj poljoprivrede, zato što ih puno ima i što većina malih farmera ipak nešto imaju od stoke, tako da u ovom trenutku, zahvaljujući malim farmerima, mi sa stočarstvom nemamo ozbiljniji problem, nego što bi imali ukoliko se njima proizvodnja ugasi. Zato treba subvencije, regrese i sva druga primanja da pokušamo da usmerimo u nešto većoj meri za male farmere, jer su oni veoma bitni za održivu, dugoročnu i organsku poljoprivrednu proizvodnju i na takav način ih držimo vezanih za zemlju.

To nije više samo poljoprivredno pitanje, to je sada i demografsko pitanje. Ukoliko podržimo male farmere, oni su većinom uzduž naših granica i uzduž naše pokrajine, administrativne linije, većina tih malih farmera živi u tim područjima. Ukoliko im na određen način platimo što se bave poljoprivredom i što žive na tim područjima, u tom slučaju demografski pozitivno utičemo, jer ukoliko se te teritorije isprazne zbog tendencije metropolizacije, jer bez obzira što je natalitet u Beogradu takođe slab, on ne gubi stanovništvo i postoji opasnost da se preselimo u nekoliko velikih gradova i da nam teritorije ostanu puste. Može se desiti da živimo u 80-90 posto slučajeva u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Zrenjaninu, Subotici, Kruševcu, Kraljevu, a da nam teritorije uzduž granice i administrativne linije ostanu ispražnjene i u takvim situacijama, ukoliko ispraznimo teritorije svojim stanovništvom, postoji opasnost da jednoga dana neki drugi narodi nasele te teritorije i zato je to izuzetno demografsko pitanje pitanje, da vežemo kroz male farme te ljude za zemlju, odnosno da na takav način čuvamo i suverenitet zemlje.

Prehrambeni suverenitet zemlje je, takođe, veoma značajan da zemlja koja ima viškove hrane u ovom regionu, a to se pokazalo u vreme pandemije, ima određenu političku prednost u regionu zato što ima višak hrane u odnosu na one koji nemaju dovoljno hrane i nemaju dovoljno pijaće vode. Na takav način se kroz poljoprivrednu i prehrambenu proizvodnju, kroz te viškove, može steći neka politička moć u regionu i najbolji svedoci su bili naši građani koji nisu imali nikakav problem u snabdevanju, a snabdeli smo i tržište okolnih zemalja u regionu i najveći suficit u poljoprivredi i prehrambenoj industriji ostvarujemo upravo u zemljama oko nas.

Takođe, ovim ultranacionalistima, ja spadam u nacionaliste, da kažem da su nam bitne i EU i Rusija i tu ću navesti primer maline i jabuke. Dakle, 95% naših jabuka ide u Rusiju, a 95% malina i borovnica odlazi na tržište EU, tako da su nam iz poljoprivrede veoma jasni tržišni vidici, da nam je bitna i Rusija, ali i da nam je bitna i EU zbog tržišta za određene poljoprivredne i prehrambene proizvode.

Ja uvek navodim primer Danske i Holandije, koje u poljoprivredi treba da budu neki primer kako mi to treba da gledamo. Recimo, Holandija koja ima dva puta manje zemljišta nego Srbija, daleko lošiju klimu, je vodeći, recimo, proizvođač u povrću. Oni specijalnim ogledalima nadoknađuju to što nemaju dovoljno sunca, za razliku od Srbije. Recimo, Holandija ima izvoz iz poljoprivrede i prehrambene industrije 87 milijardi evra i druga je po snazi u svetu. Ispred njih nešto malo su SAD, koje imaju nekoliko stotina puta veću teritoriju.

Takođe, za primer treba uzeti Dansku. Dakle, treba videti njihovu kooperativu i kako oni obezbeđuju to da nema sukoba između proizvođača i prerađivača iz prostog razloga što oni imaju kooperativu ili zadruge koje nisu samo proizvođačke, već i prerađivačke. Ujedno su vlasnici farmi, a sa druge strane su u određenom procentu vlasnici prerađivačkih kapaciteta i danas, recimo, Danska izvozi 28 miliona svinja, što je deset puta više od nas, iako Danska ima nešto manje poljoprivrednog zemljišta.

Da li znate koliko Danska izveze svojih poljoprivrednih proizvoda, odnosno žitarica, koje proizvodi takođe u milionima tona, slično kao i mi? Njihov izvoz je nula. Sve upotrebe za svoje stočarstvo i zato je moj apel uvek da biljnu proizvodnju kroz stočarstvu i preradu mesa, mleka, jaja, da na takav način uvećamo prihod po jednom hektaru, jer mi sada u Vojvodini možemo da dostignemo prihod od 1.500, pa maksimalno kroz repu 2.000 evra po hektaru, ali ukoliko bi naša biljna proizvodnja bila iskorišćena za naše stočarstvo, u takvoj situaciji bi po hektaru umesto 1.500 evra zarađivali 4.000 kroz proizvodnju mesa, mleka i jaja. Prerađeno, ne baš finalno, to bi donelo negde oko pet do šest milijardi ovoj zemlji dodatno prihoda, a taj bi novac na neki način došao do svih nas, tako i do narodnih poslanika. Svi bi imali veće plate.

Da bi imali veće plate i da bi imali veće i stabilne penzije, mi to moramo da zaradimo. Ne možemo, za razliku od prethodnih režima, da živimo od zaduženog samo, već otprilike sada živimo od zarađenog i vraćamo onaj deo duga kada oni nisu dizali privredu nego su plate i penzije bile naslonjene samo na kreditima koji su bili veoma skupi.

Mi kao zemlja trebamo da proizvedemo dobar prehrambeni proizvod, poput Danaca. Danci nemaju seljake na drumovima iz prosto razloga što, sa jedne strane, proizvođači ukoliko nešto izgube u primarnoj proizvodnji i stočarstvu, to zarade kroz preradu, jer su tamo vlasnici određenih klanica i srazmerno isporučenim poljoprivrednim proizvodima, srazmerno tome dele dobit, tako da im nije bitno ni najbitnije ono što je kod nas bitno, otkupna cena. Kod nas poljoprivredni proizvođači, naravno, žele da otkupna cena bude što veća, pa kada su svinje 230 dinara oni se ne bune, ali kada padne na 120 dinara, onda imamo pobunu da drumovima.

To kod Danaca nije bitno zato što imaju tu predvidivu dugoročnu poljoprivrednu politiku koju mi tek treba da stvaramo i ovaj zakon je prilika, ne znam da li ćemo imati dovoljno novca, da napravimo tu dugoročniju, stabilniju, predvidivu poljoprivrednu politiku.

Ja apelujem da osnujemo jedan fond koji će biti poput RFZO, da Ministarstvo poljoprivrede vrši nadzor, a da ga pune svi potrošači, da uvedemo jedan dinar po artiklu, jedan dinar po artiklu. Znači, na tri obroka koliko koristite tri artikla, otprilike bi prehrambena poljoprivreda ili prehrambena naplatili tri dinara. Danas se proda u Srbiji 20 miliona prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, što sokova, jaja, voća, povrća itd, hleba. Ukoliko samo jedan dinar dignemo, imamo dnevno 20 miliona. Tih 20 miliona puta 365 dana, to bi bilo sedam miliona i 300. To bi bio fond koji bi se punio, a praznio samo po potrebi da poljoprivrednici preko onih prerađivačkih organizacija zaključe da je potrebna ta intervencija, da Ministarstvo da saglasnost da ne bi došlo do zloupotreba i da se na takav način interveniše, a da to nije klasična državna pomoć i na takav način napravimo još stabilnije cene, odnosno da se seljacima proizvodnja isplati, da potrošači budu sigurni u dobru snabdevenost, a država da bude sigurna, strateški sigurna od mogućih ekonomskih pritisaka, vojnih, nekih sankcija itd.

Da zaključim, da završim diskusiju sa dve izreke. Jedna od Kisindžera – ko kontroliše hranu taj kontroliše ljude. Druga izreka – čiju hranu jedeš, njegove pesme pevaš. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je rečena jedna neistina, da komunisti nisu uhapsili nijednog vladiku. Ja znam jednog komunistu koji je uhapsio dvojicu. Prvi je bio Amfilohije Radović, a drugi je bio Joanikije, s tim što je ovaj prvi je bio i mitropolit.

Ja još uvek Mila Đukanovića držim kao komunistu. To je poslednji komunistički diktator i ne verujem da se on ispisao iz te komunističke partije.

Što se Jugoslavije tiče, ona se raspala baš po toj komunističkom drezdenskoj receptri. Poslednji koji su otišli su bili montenegrini i danas zvanična Crna Gora posle teritorijalnog razduženja želi duhovno i nacionalno da razdruži Srbe od Srba i od Njegoša i to im očigledno ne polazi za rukom i mi više nemamo posla sa Milom Đukanovićem, mi imamo posla sa Milom Krivokapićem, koji je u potpunosti preuzeo politiku Krivokapić Mila, tako da se Milovom politikom milo tući ne može i ja sa pravom kažem da sad imamo problem sa dve iste politike i tamo Srbi treba da se prestroje, da sve glasove strpaju u srpsku listu i da oni sami odluče sa kojom Milovom kolonom će da idu na nekim sledećim izborima, a dotle imamo problem sa Milom Krivokapićem.

Ja sam se javio, pre svega, da zahvalim na ovoj najiskrenijoj ljubavi, ne samo ljubavi prema hrani, već i prema poljoprivrednicima koju su sve moje kolege ovde iznele i želim da zahvalim na tom poštovanju seljačkih grubih ruku, da zahvalim na poštovanju ljudi koji ne znaju ni šta je godišnji odmor, zimovanjme, letovanje.

Želim da tu pažnju koju ste im posvetili da oni uzvrate na najbolji način. Ovo je veoma teška godina zbog pariteta cena, koje su veoma nepovoljne za stočarstvo i ovo je teška godina jer je počela sa… Jun je počeo sa ekstremnom sušom. Ne znamo kakvi će biti prinosi kukuruza, šećerne repe itd. Ali, vaša pažnja koju ste danas posvetili poljoprivredi godi ne samo meni, već svim poljoprivrednicima u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka – da je znanje bogatstvo koje svog vlasnika svuda prati.

Ja se nadam da će nas naše visoko obrazovanje, da neće proizvoditi samo diplome, a da ima mnogo diploma bez pokrića, već da će iza visokog obrazovanja izlaziti ljudi sa znanjem.

Razlika između zvanja i znanja je velika, i najezda raznih diplomaca i zvanja, tu najezdu, moderna nauka ne može da objasni.

Nadam se da će i profesori koji uče studente, naučiti sami sebe, jer moraju neprestano učiti da bi učili druge.

Mi imamo profesore, za koje ja verujem, neki od profesora da ne bi položili prijemni, na fakultetu na kojem predaju.

Želim da rade profesori koji prenose znanje, a ne profesori koji će potpisati u indekse, da bi se proizvelo samo puko zvanje, jer morate preneti neko znanje, a ono mora biti primenjivo da bi to doprinelo ovom društvu i državi.

Preostalo vreme ću ustupiti kolegama koje su iza mene.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ljudi u Srbiji od promena 2012., a 2013, su Vlade počele da rade u punom kapacitetu, zaslužuju da od prirodnih i stvorenih dobara, imaju pošten posao, pristojnu platu, čestit dom ili stan, dostupno školstvo i zdravstvo, i što je najvažnije, pravo na dostojanstvenu starost. Školstvo, posebno visoko, ne treba da bude obavezno, ali zdravstvo, mora da bude obavezno i kada ljudi odbijaju da se leče, posebno ako su stari i nemoćni.

Dame i gospodo narodni poslanici, naši penzioneri nisu zaslužili milost. Generacijska solidarnost nam nalaže da obezbedimo dostojanstvenu starost najstarijim građanima, i nemoćnim građanima, na način da to neće biti iz duga, da to neće biti iz kredita, već da te njihove penzije sadašnja generacija mora da zaradi.

Zašto ovo kažem?

Država je 2012. godine dotirala penzije, i čini mi se, gospodine Martinoviću iz budžeta, sa gotovo 54%.

To je dokaz da su promašene privatizacije i grabizacije divlje predatorske privatizacije, ne samo obogaljile društveni kapital i državni kapital, i prelile ga u džepove tajkuna. Dobitnika tranzicije, nego je nastala šteta otpuštanjem 400 hiljada ljudi, uglavnom iz privrede, ljudi sa prihodovanog dela budžeta i doprinosa, poreza i doprinosa, padali na rashodovanu stranu.

Umesto dobrostojećih ljudi, postojali su socijalni slučajevi. Zato su penzije dotirane sa 54%, i one su se obično jedva isplaćivale i to iz duga, a za taj dug, s obzirom na divlju predatorsku privatizaciju, s obzirom na nedostatak investicija, nije napravljen izvor za vraćanje duga, jer su dugovi otišli i potrošnju, umesto da se penzionerima zarade penzije, uzimani su krediti po veoma skupim kamatama, i tako se pokušao Boris Tadić i njegova kamarila da opravdaju pred penzionerima i da pokušaju da svoju vlast ovekoveče preko dugova i u tom trenutku smo gotovo svi živeli od zaduženog, a ne od zarađenog.

Stvar se preokrenula investicijama, jer bez investicija ne možete da napravite radna mesta, možete da imate želju, ali bez svežeg novca, ne možete da pokrenete investicije, posebno one u proizvodnji.

Ono što je dobro ova vlast uradila to je da nije dizala samo objekte i infrastrukturu, već paralelno sa infrastrukturom dizala je pogone prerađivačke industrije itd. koja je garantovala izvoz i dohodak.

Mnogi su pljuvali strane investitore i ti strani investitori su otvorili ovde domaće fabrike, i samo je kapital strani, a fabrike su naše, i sa tim stranim kapitalom, došlo se i do novih tržišta i svaki strani investitor kada je počeo da gradi fabriku, dakle, srpsku fabriku u zemlji Srbiji, svako od njih je doneo komad svog tržišta, tako da smo istovremeno obezbedili i proizvodnju i izvoz, plasman i zato današnji penzioneri mogu sa radošću da izračunaju da kurs evra u Srbiji miruje već 9 godina, ne zahvaljujući samo gastarbajterima, jer su oni postojali i u vreme bivše vlasti i bivšeg režima, nego zahvaljujući tome što je kroz investicije i povećan izvoz obezbeđen izvoz deviza, koje vrlo lako poklapa povećani uvoz, u odnosu na izvoz.

I uvoz Srbije za vreme bivšeg režima je bio pokriven sa 52%, a sada je pokriven sa preko 70%. Ono što gastarbajteri donose sa zahvalnošću primamo, ali ono što su doneli strani investitori, ne samo novac, to je bilo mirovanje kursa i niska inflacija, i mirovanje kursa 9 godina, ali nije kurs mirovao na štetu građana Srbije i na štetu deviznih rezervi.

Devizne rezerve i pored stabilnog kursa su rasle, u devizne računam i zlatne rezerve. Danas verovatno imamo tri puta više zlata, nego što smo imali, a ima i ona priča da u vreme njihove vlasti, ne znamo gde su završile određene zlatne rezerve iz Narodne banke Republike Srbije i to je omogućilo da imamo bolje penzije, da imamo redovnije penzije i redovnije prilive u PIO fondu.

Ti redovniji prilivi su obezbeđeni sa 320 hiljada novo zaposlenih koji su uglavnom radili u proizvodnji, i kada smo nekada govorili da će u Srbiji dolaziti strana radna snaga, nama se nije verovalo.

Da vas pitam, ko sada radi u građevinskoj industriji? Mi smo došli u poziciju posebno mi u Sremu, da nemamo dovoljno radnika, koliko imamo novootvorenih radnim mesta. Zaposleno je 320 hiljada ljudi i svakog meseca, ti ljudi dobijaju, kada računamo prosečnu platu, po 538 evra, a sada čini mi se da je to poraslo na 550 evra i to je preko 160 miliona evra, prihoduju naši građani i to se vidi po ulicama.

To se vidi i po broju automobila. Ti automobili troše gorivo. Od tog goriva ima akciza i PDV. Iz tih para i iz tog budžeta se finansiraju i dotiraju penzije u onoj meri koliko sada to treba, a to je tri puta manje nego što se dotiralo za vreme njihove vlasti.

Na tih 160 miliona evra idu i doprinosi, kojih verovatno ima negde oko 70 do 80 miliona najmanje godišnje, što opštinski, što za PIO, što za zdravstvo, itd. Čini mi se da ti doprinosi ukupno izađu 72% na onih 160 miliona. To je ono što je pokrenulo i potrošnju u Srbiji. Kada je porasla potrošnja naravno da i prihodi od PDV-a rastu.

Što se poljoprivrednih penzija tiče, ja moram da istaknem da je loša poruka: bolje biti socijalni slučaj, nego seljak.

Sistem penzijskog i invalidskog osiguranja zemljoradnika za vreme bivšeg režima bio katastrofalan. Svako ko je otpušten iz fabrike, a imao je neki komadić zemlje, ubacivali su ga u osiguranike PIO osiguranja poljoprivrednika, što je rezultiralo ogromnim dugovima.

Da li neko zna da je taj dug sa kamatama poljoprivrednika prema PIO fondu? Mnoge nisu ni pitali kad su ga ubacivali u to. Jednostavno su ljudi dobili da duguju. Niko im nikada nije dostavio rešenje da su postali obveznici.

Tako je nastao dug koji je bio zapečen u iznosu drugih kamata od 180 milijardi. Sada je to daleko više i mislim da je oko 250 milijardi dug koji ne može da bude naplaćen.

Ja već nekoliko vlada i ministara molim da nađemo način da to likvidiramo, da uzmemo da ljudi plate, da ne budu kažnjeni oni koji su plaćali, da plate 5% iznose i kamate i da im se ostalo otpiše. Tako ćemo dobiti prihode. To je jednokratni prihod, ali ćemo dobiti i stalne prihode. Dobićemo ponovo obveznike PIO poljoprivrednika.

Ja imam 20 godina staža godina poljoprivrednog i nije dobro da, recimo, obveznik PIO osiguranja poljoprivrednika koji ima 15 godina staža ima istu penziju, odnosno da onaj koji ima 40 godina staža u PIO osiguranju, da ima istu penziju kao onaj koji je uplaćivao 15 godina. To nije dobro. Mora da se nađe način da onaj ko je više godina uplaćivao ima veću penziju.

Broj 2, kod osiguranika poljoprivrednika oni koji nemaju radnog staža, a stariji su od 50 godina, treba obustavljati naplatu PIO osiguranja jer on čovek nikada neće steći 15 godina radnog staža i neće steći uslov za penziju. Nešto moramo da uradimo da jednostavno te ljude rasteretimo.

Da li znate da pojedine podsticaje u poljoprivredi oni koji duguju prema PIO osiguranju ne mogu da koriste, a ne mogu ni da isplate. Hajde da nađemo načina da to što treba da dobije podsticaj, da se to prebije na određeni način, što govore ljudi kao ja, da se to prebije, da se prebije eventualni prihod sa dugom. Država duguje za podsticaje, oni državi duguju za PIO osiguranje i da se jednostavno tako obezbedi neki priliv u Fond i da se oni uključe u sistem.

Šta ćete sa zdravstvenim osiguranjem da uradite? Nešto moramo da uradimo za poljoprivrednike. Broj osiguranika poljoprivrednika, dug je premašio tu sa kamatama 100 milijardi. Broj osiguranika je pao na 94 hiljade osiguranika na 650 hiljada poljoprivrednih gazdinstava.

Ljudi, moramo da obezbedimo, da oni imaju pravo da se leče. Jeste taj problem nasleđen zajedno sa kamatom, jeste propust prethodnog režima, ali hajde da pokušamo. Sve je bilo zapušteno i napušteno, svaki problem.

Hajde da pokušamo da rešavamo probleme koje su nam oni ostavili, mada nam oni zameraju da nedovoljno brzo rešavamo sve probleme koji su nam ostavili.

Oni bi radna mesta, ali neće fabrike, jer fabrike zagađuju životnu sredinu. Oni su navikli da se u Srbiji dime svega dva odžaka za vreme njihove vlasti. Od Subotice, pa kad si krenuo dole do Makedonije samo dva fabrička dimnjaka su dimila. Oni su navikli na to.

Oni su navikli bili da dignu kredit sa 6% kamate da bi isplatili dugove prema građanima. Nisu napravili nikakav izvoz za vraćanje duga. Nije dug bio jedino što nas opterećuje, već to što sa tim novcem nisu napravili izvoz, kao poljoprivrednik koji digne kredit i, umesto da kupi traktor i zemlju, on ode na more, letovanje, ode sve u potrošnju i onda, kada dođe vreme da vrati dug, on nije kupio ni traktor, ni zemlju, on nema čime. Nema izvoz za vraćanje duga.

To su loša poljoprivredna gazdinstva, a za vreme njihove vlasti oni su bili to loše poljoprivredno gazdinstvo koje nije vodilo računa šta će ostati budućim generacijama, kada sve rasprodaju.

Oni nama kažu da su ostavili svega 15,5 milijardi duga. To nije tačno, ostavili su 17,6. Neće da kažu da je londonski i pariski klub oprostio 6,7 prethodno i da su i to popunili. Znači, potrošili su i tih 6,7 milijardi, jer su popunili i to što dug bio smanjen. Neće da kažu da su dobili donatorsku podršku od 4,5 milijarde. Neće da kažu da su dobili prihode od privatizacije, uključujući i one neke posebne državne, „Mobtel“ i tako dalje, koji su iznosili pet do šest milijardi. Oni neće da kažu da su u tom periodu potrošili 16 milijardi, pa kad su utrošili prihode o privatizaciji kažu – dug je rastao slabo za vreme Koštunice, najmanji rast duga bio... Pa, naravno, kada je prodao sve i koristio olakšice koje je dobio, opraštanje kamate, pa opraštanje dela duga i kamate od pariskog i londonskog kluba. Pa, naravno kada su im tako situaciju olakšali, naravno da to u vreme dug nije mogao da raste, jer su se trošile fabrike koje su napravili penzioneri. Potrošili su sav društveni kapital koji je vredeo, ne znam, deset puta više. Oni su potrošili taj prihod ukupan od privatizacije, pet do šest milijardi, uključujući i onaj prihod od "Mobtela" za 1,2 ili 1,5 milijardi. To su oni radili i posledice snosimo mi. Zato mi moramo, za razliku od njih, da zarađujemo penzije. Penzije moraju da budu drastično veće, ali ih mi moramo zaraditi.

Što se poljoprivrednika tiče, moramo naći model da ispravimo nepravdu koja glasi - bolje biti socijalni slučaj nego seljak, zato što masovno poljoprivrednici, da ne bi čekali 65. godinu, prodaju deo svog poseda, odustaju od poseda, prodaju ga budzašto, da bi mogli da ostvare pravo na socijalnu pomoć i to znači da opet sa rashodovane strane guramo ljude na prihodovanu.

Dajte da taj moto - bolje biti socijalni slučaj nego seljak, prekinemo i da napravimo jedan pravedan sistem za oporezivanje poljoprivrednika i za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javne nabavke, Kancelarija za javne nabavke, danas uglavnom govorimo o javnim nabavkama. U ovoj državi za vreme vlasti bivšeg režima, na te javne nabavke, pala je jedna velika magla tako da su javne nabavke u stvari bile tajna.

Đilas je najbolji primer za to kako se javna funkcija podredi privatnim biznisima. Spojio je javnu funkciju i privatne biznise. To je rezultiralo da on u svojim privatnim firmama napravi ogromne profite, a da u javnom sektoru bude ogroman minus. To će gospodin Mirković najbolje znati. Znači, to je negde 1,2 milijarde evra je ostavio dug u Beogradu dok je vladao i bio gradonačelnik.

Firme su mu napredovale i napravile ekstremne profite tako da je svima jasno, verovatno i Agenciji za borbu protiv korupcije koja je usko povezana sa ovim, verovatno je i njima bilo jasno da se radi o prelivanju iz javno u privatno, ali bože moj, niko nije reagovao, jer su oni za vreme svoje vlasti pažljivo birali tužioce, sudije, radnike Agencije za borbu protiv korupcije. Danas je toj Agenciji za sprečavanje korupcije, sada se tako zove, omiljena meta su narodni poslanici.

Dakle, oni koji čak i nisu u poziciji da učestvuju u javnim nabavkama, da budu članovi tenderske komisije itd, oni su omiljena meta Agencije za borbu protiv korupcije koja bi zloupotrebu u javnim nabavkama trebala je da sankcioniše i spreči. Ja moram priznati da to sada rade daleko efikasnije, nego u periodu do 2013. godine.

Da vas podsetim, da je u toj Agenciji za borbu protiv korupcije uhapšen direktor, jer se to tako zvalo, zato što i sam direktor u Agenciji za borbu protiv korupcije za vreme vlasti bivšeg režima bio duboko u korupciji, što bi neki naši mlađi rekli – bio duboko u medu i šećeru.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako vam kažem samo podatak da je za vreme vlasti bivšeg režima Agencija za borbu protiv korupcije zgradu u kojoj posluje i dan danas, sada se zove Agencija za sprečavanje korupcije, kupila bez javnih nabavki, direktno pogodbom, sa vlasnikom firme, odnosno sa firmom čiji je vlasnik bilo lice iz one „Bele knjige“, čuvene „Bele knjige“ na osnovu koje je sprovođena akcija Sablja itd. Ako kažemo da su kupili direktnom pogodbom, uz pomoć podrške Vlade Mirka Cvetkovića, Vlade Ilijade, u to vreme je bila više jada nego Vlada.

Ako su oni to kupili direktnom pogodbom, gde su za jednu zgradu dali pet puta više novca nego što je taj zanimljivi preduzetnik dao za celu firmu koja je ima pet takvih objekata u Beogradu. Kao slučajno su šetali kroz Beograd, nešto im nije odgovaralo, na Zelenom vencu im nije odgovarala zgrada Beogradske ili „Beobanke“, da ne grešim dušu i onda su u povratku videli na uglu baš tu zgradu, baš tog lica i rešili su baš to da kupe.

Šta ste mogli u to vreme, za vreme vlasti žutog režima, bivšeg režima, dakle šta ste mogli da očekujete u javnim nabavkama, šta ste mogli da očekujete o tome da se spreči upadanje u med njihovih funkcionera, ako je sama Agencija, koju su oni odabrali na način koji je protivpravni i protivzakonit kupila zgradu u kojima posluje i dan danas. Tamo ima žutih kadrova. Sećamo se gospođe koja je bila u stranci nikada im dosta nije bilo, da je njena majka aktivno radila na slučajevima narodnih poslanika koji su zbog neke sitnice lepljeni za stub srama u medijima. Pri tome, Radulović, zahvaljujući tome što je ćerka od jedne funkcionerke iz Agencije bila na njegovoj listi, Radulović je prošao nekažnjeno iako je kao stečajni upravnik, a kasnije i kao ministar duboko svoje prstiće zaronio u srpske budžete, bogami i američke, ali za američke me toliko nije briga. Toliko o onome koji će se ovde verovatno posle izbora vratiti na antivakser idejama.

Dame i gospodo, u vezi državne pomoći. Državna pomoć i subvencije u poljoprivredi i industriji. Ono što bih ja voleo, iz ovih podataka vidim da je 2019. godine da je podrška 2,4 puta veća u industriji za subvencije nego u poljoprivredi. Praksa u EU je obrnuta. Subvencije u poljoprivredi su 45% evropskog budžeta, izdvaja se na 10,4 miliona hektara. Ako to uzmemo kao jedinicu mere da to bude površina poljoprivrednog zemljišta na 10,4 miliona hektara obradivih površina, oni izdvajaju 54 milijarde evra, što je negde prevedeno po hektaru oko 500 evra.

U ovom trenutku ovaj iznos koji je isplaćen 2019. godine nije i konačan, zato što su ostali dugovi koji će se isplaćivati sada kada smo, uz podršku naravno i predsednika Republike, uspeli da dobijemo dopunska sredstva da bi isplatili te zaostale repove i dugove i da u potpunosti isplatimo sve što je dugovano u 2019. i 2020. godini.

Dakle, ova cifra za 2019. godinu neće biti konačna, ali kada je podelite sa tri i po miliona hektara obradivih površina dobijete negde oko 100 evra. Ranije je to bilo oko 30, 40 evra. Ovo je veliki napredak i ja kao predsednik Narodne seljačke stranke sam zahvalan i Vladi i naravno nosiocu izborne liste koji je dve seljačke stranke stavio na listu i koji uvek ima razumevanja po pitanju poljoprivrede da srazmerno industrijskoj moći ove zemlje izdvojimo što više novca za poljoprivredu i da na takav način subvencionišemo i nagradimo poljoprivrednike, odnosno da ih stimulišemo za što veću proizvodnju.

Moram reći da ova državna pomoć nije bila samo u korist poljoprivrednika, da je ona bila i u korist potrošača, a posebno je bila korisna za prerađivače, bila u korist države koja, bi ne daj Bože, zbog eventualnih novih vojnih i ekonomskih pritisaka bila sigurna da ima prehrambenu sigurnost. Dakle, sem toga što je država bezbedna, sem toga što ima neku vrstu političke moći u regionu koji snabdeva hranom, jer smo okruženi zemljama bivše Jugoslavije koja u dovoljnoj meri nemaju hrane, ali ovi podsticaji su išli korist potrošača zato što su imali dobro snabdeveno tržište i jeftiniju namirnicu, a u korist prerađivača je bila još malo veća zato što su mogli da naprave, zahvaljujući sirovini koju dobiju jeftiniju zbog državne pomoći, mogli da naprave dobar prehrambeni proizvod i da budu konkurentni na našem tržištu i okolnim, pre svega prema evropskim proizvođačima za koje sam rekao da imaju nekoliko puta veći podsticaj ako uzmemo jedinicu mere za podatak.

Dame i gospodo, mi smo malo okrenuli subvencije u korist stočara, voćara, jer smatramo da intenzivnija poljoprivredna proizvodnja je od veće koristi za državu. Malo smo na biljnoj proizvodnji uštedeli onu subvenciju po hektaru zato što nije baš primereno praviti isključivo biljnu proizvodnju, subvencionisati i onda izvoziti milione tona kukuruza, stotine hiljada tona proizvoda od soje, stočnog brašna itd, a uvoziti meso često kvaliteta koje je ispod kvaliteta domaće mesne industrije, kvaliteta mesa koji proizvode domaći stočari.

Zato smo uveli podsticaje – svaka krava recimo 25 hiljada dinara, svaka nabavka priplodnog grla, junica je do 125 hiljada dinara, povraćaji su od 50 do 65% u stočarstvu, uvedeni su za mlade posebne privilegije itd. Tako da smo okrenuli subvencije u korist, koliko smo mogli, u korist intenzivnije poljoprivredne proizvodnje koja po hektaru daje daleko više. To je dalo neke određene rezultate, a sećate se vi koji ste bili u starijim sazivima da smo imali ovde pobunu ala Čanak, Radulović, Pajtić koji su protestvovali u ime ratara da se ne zaokreće agrarna politika u korist intenzivnije proizvodnje, pa su prozivali moju malenkost i zvali tako malo – hajde izađi malo da te ubijemo, zato što, eto, Bože moj, sa ratarstva smo prebacili na stočarstvo.

Moram vam objasniti da svaki stočar je prethodno ratar. Dakle, ništa mi previše nismo uzeli od ratarstva, nego smo ih usmerili da nadomeste prihode iz ratarstva stočarstvom, a stočarstvo je malo intenzivnija poljoprivredna grana u kojoj morate da radite svaki dan, u kojoj ne možete da kupite jedan „Džon dir“ i da obrađujete hiljadu hektara itd, već morate svakog dana da budete prisutni na svojoj farmi.

Privatizacija ili "grabizacija" koju su ovi žuti nesrećnici, koji sa pravom nisu ovde, ja mislim i da su bili na izborima da bi građani rekli "gud baj Čarli", dakle, verovatno bi ta američka iskrivljena verzija i na izborima propala, zato nisu ni izašli na izbore da misle da neko, eto, žali za njima, kao, eto, oni bojkotovali izbore i da ih nisu bojkotovali verovatno ih ovde ne bi bilo, uprkos tome što smo skinuli cenzus 3%, jer su u potpunosti zaslužili nepoverenje građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ja ne bih previše dužio, da vam kažem svima da dobro pazite. U ovoj državi je žuti režim naučio i građane, bogami, a naučio i svoje članove, ukoliko još uvek postoje, oni su naučili svoje simpatizere i članove da je vera odvojena od države a pronevera kod njih nije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo želim da čestitam svim građanima, svim lokalnim samoupravama koje će zbog kredita koje će država povući za izgradnju gasovoda rešiti neke svoje probleme u ekonomiji, dolaziće lakše do investicija, a imaće i energetski izvoz za grejanje u svojim domovima, što do sada nisu imali.

Mi koji to već imamo svakako želimo da Srbija kao zemlja ravnopravnih građana, svakako želimo da i svi drugi u Srbiji to imaju i stoga ova vlast na tome radi za razliku od nekih prethodnih.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se terorizma tiče gotovo svi ratni sukobi počinju zbog terorizma ili zbog odbrane od terorizma. Amerika je najpoznatija država, odnosno super država, odnosno zbir država, odnosno kontinent koji često zbog terorizma kreće u vojne akcije pa pri tome te vojne akcije često i nisu u suštini zbog terorizma i tako se razaraju neke države koje kasnije postaju izvor i leglo terorizma.

Setimo se Avganistana i Osame Bin Ladena. Njega nju direktno finansirali i obučavali Amerikanci i dok im je valjao bio je borac za slobodu. Kada im je bio potreban kao terorista proglašen je teroristom i likvidiran kao neko ko je izvršio terorističke akte na teritoriji SAD, a posle 11. septembra te iste SAD su ponovo krenule na neke države koje čak i nisu imale veze sa terorizmom poput Libije, Sirije, itd. Barem tada nisu imale nikakve veze sa tim.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada nešto kažete protiv Crnaca onda ste rasista, kada nešto kažete protiv Jevreja onda ste antisemita, a kada nešto uradite protiv Srba onda ste borac za slobodu. Terorizam je bio uvod u građanske ratove u Srbiji.

Setimo se svih terorističkih akata na teritoriji SFRJ ili na službenike koji su u ambasadama zastupali tu bivšu Jugoslaviju. U većini slučajeva to su bili Hrvati, Hrvati teroristi, odnosno pripadnici hrvatskih terorističkih organizacija u inostranstvu koji su više puta ubacivali svoje teroriste i na teritoriju Jugoslaviju, ubili ambasadora Rovovića, srušili avion iznad Čehoslovačke. Njima je Barišić koji je ubio ambasadora Rovovića postao nacionalni heroj, jedan terorista kome su podigli spomenik. Da čudo bude još veće, država Švedska je zbog terorističkog akta otimanja aviona od hrvatskih terorista pustila Barišića i ekipu iz zatvora, nagodila se sa teroristima, što je bio jedan presedan u ponašanju država prema teroristima.

Setimo se Bugojna i Raduše. Setimo se akcije u kojoj je izginulu preko 10 vojnika i pripadnika teritorijalne odbrane oko planine Raduše kada je 15 hrvatskih terorista došlo na planinu, dakle u mirna vremena podizalo neke svoje ustanke i vršilo terorističi akt.

Setimo se Hrkaša, setimo se bioskopa, setimo se železničke stanice u Beogradu. Setimo se tog terorizma za vreme komunističke Jugoslavije gde hrvatski teroristi nisu imali strpljenja da komunistička Hrvatska iz jedne NDH ih sve prevede, što se na kraju i desilo sa Tuđmanom, da ih sve prevede u drugu nezavisnu državu Hrvatsku.

Hajde da pogledamo i druge manje ili veće đavole. Setimo se kako je počeo rat u Bih. Setimo se ubijenog srpskog svata 1. marta, na dan referenduma u BiH koji je bio nelegalan po tadašnjim važećih ustavima. Dakle, došlo je do preglasavanja jednog naroda od strane druga dva naroda. Toga dana ubijen je Nikola Gardović, srpski svat, ispred srpske crkve, a čovek koji ga je ubio je Rasim Delalić Ćelo koga je Alija Izetbegović odlikovao pištoljem, poklon pištoljem sa njegovim potpisom.

Setimo se kako su Srbi u Federaciji, u BiH ostali bez glave. Samo da vas podsetim da nas Srbe koji smo najsurovije počišćeni na teritoriji bivše Jugoslavije optužuju nas za genocid i etničko čišćenje, što je gotovo neverovatno. Više desetina hiljada Srba je na teritoriji Hrvatske, na teritoriji BiH, posebno u Federaciji i u našoj južnoj pokrajini KiM, više desetina hiljada Srba je ubijeno, a preko milion je proterano i ne živi na teritorijama na kojima je živelo 1991. godine.

Takav narod koji je surovo počišćen pokušavaju oni koji su intervenisali u korist razbijanja Jugoslavije da pripišu Srbima, odnosno da kažu da oni koji su pretrpeli najveće etničko čišćenje budu optuženi za etničko čišćenje i za genocid.

Setimo se koliko Evropa kada neko u Parizu, a ja to osuđujem, odseče glavu profesoru u Parizu. Setimo se koliko se ta Evropa naježi, a podržavala je mudžahedine koji su u BiH sekli Srbima glave, vršili nečuvene zločine, ubijali decu koja su dolazila u selo samo zato što su zaboravili psa. Setimo se tih zločina. Setimo se odsecanja glava Srbima. To je onda bila borba za slobodu, ali kad se to desi u Parizu, e onda je to veliki terorizam, itd. Kad spalite srpsku crkvu, onda to nije ništa. Kad Albanci ruše srpske crkve, kada poruše 100 srpskih crkava, kada ih unište, onda je to borba za slobodu, ali kad plane jedna crkva u Parizu, e onda smo svi zabrinuti, onda su oni sa pravom zabrinuti. Dakle, njihova pravda je veoma, veoma čudna.

Setimo se teranja zarobljenika ljube odrubljene glave u BiH. Setimo se Al kaide koja je bila prisutna u BiH. Setimo se Nasera Orića i 3267 žrtava u Srebrenici i oko Srebrenice, zbog čega se i dogodio kasnije zločin u Srebrenici, ali setimo se etničkog čišćenja na teritoriji Srebrenice i okoline od strane razoružanih navodno muslimanskih vojnika. Setimo se te aktivnosti u kojoj je nastradalo 3267 Srba od Naserovih vojnika.

Voleo bih da je sudom u Hagu predsedavao Ibran Mustafić, gradonačelnik Srebrenice, pa početku sukoba u Srebrenici. Verujem da onako sramnu presudu ne bi doneo. Setimo se da terorizam u BiH nije zaustavljen, NATO pakt je napravio leglo terorizma na Balkanu, na KiM i u BiH.

Setimo se ubistvo vojnika u Sarajevu, posle 2000. godine, daleko posle rata od strane teroriste. Setimo se napada na američku ambasadu, pošto je pojedinac terorista koji nije bio dovoljno zahvalan SAD pa je ispalio na ambasadu SAD 105 metaka. Zvao se Mevrić Jašarević i rekao je da žali što je tom prilikom teško ranio samo jednog policajca.

Setimo se svega toga šta se dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije. Setimo se Zvornika, setimo se pucnjave daleko posle rata, policajac ubijen, dvojica ranjena u napadu na stanicu policije u Zvorniku, koji je izvršio terorista iz redova bošnjačke nacionalnosti.

Setimo se Albanaca, setimo se da smo jedini narod kojem su živim licima vadili organe radi prodaje na crnom tržištu. To je nečuveno. Takvi zločini u istoriji se nisu dešavali, čak ni za vreme nacista. Setimo se odrubljenih srpskih glava u našoj južnoj pokrajini na KiM. Setimo se svega toga i podsetimo zapadne sile, podsetimo i ove koji se nisu kvalifikovali na izborima. Podsetimo se njihovog puzajućeg izvinjavanja. Onima koji su odrubljivali srpske glave, nisam protiv da se izvinemo za zločine koje su počinili naši sunarodnici. Tvrdim, odnosno ne negiram genocid, ali tvrdim da je on učinjen nad Srbima i u BiH, i u Hrvatskoj, i na Kosovu i Metohiji, jer je ubijeno više desetina hiljada Srba, a počišćeno preko milion. To se uklapa u teoriju o genocidu.

Znam sigurno da je jedna nacija izvršila genocid, na svom kontinentu je istrebila starosedeoce, tj. indijance i pri tome uspela kasnije da baci dve atomske bombe, što spada u neselektivno uništavanje cele jedne populacije u Hirošimi i u Nagasakiju. Setimo se svih terorističkih akata koji su se desili za vreme Jugoslavije, setimo se hronologije hrvatskih terorističkih akata kojih je u Jugoslaviji bivšoj bilo preko 20, u inostranstvu još 20.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju terorizma, verujem da srpski organi vode dovoljno pažnje posebno zato što se deo boraca iz Sirije i one islamske države vratio na teritoriju Jugoslavije i u neke susedne bivše jugoslovenske republike. Dame i gospodo, svima treba da bude poznato da naša zemlja, naša zastava više nije trobojka bele boje, da je naša zemlja podigla svoju zastavu, da su stanovnici ove zemlje Srbije podigli svoju glavu i da ti pritisci neće proći. Ne igramo kao bivši režim kako drugi svira, nemamo dovoljno sluha, a verujemo da oni, bivši režim, koji je naučio da igra kako drugi svira da će lako na zapadu i okolnim državama, a što čine kao što vidim, naći gazdu svirače.

Moja poruka regionalnim i svim drugim Srbo mrziteljima jeste da mi više nismo ludo hrabri, da nećemo da ratujemo za druge, hoćemo da živimo za sebe, nećemo više da stvaramo zajednice pobeđenih i poraženih i da recimo Hrvate koje porazimo nagradimo državom. To nećemo više da radimo. Takođe moja poruka njima je da što nas više stisnu, više ćemo skočiti i mentalno i moralno i ekonomski i finansijski. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji se bavimo poljoprivredom znamo da nešto bude dobro na zasadu, a da nešto bude slatko moraju da sazreju okolnosti i da napolju bude klima koja će tome doprineti. Prerana berba nikada nije dala zdrav plod.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da naše pravosuđe, a ovo ja mislim iako ću glasati za ovo, ali mislim da naše pravosuđe nije sazrelo trenutno da im se da totalna nezavisnost s obzirom na to da je izvršena čuvena reforma ili deforma pravosuđa 2008. i 2009. godine. Ali, kažem glasaću za to, jer je to jedan od uslova.

U politici često dobijete, daleko češće dobijete ono što drugi žele nego što vi mislite, tako da je politika čudna nauka i često morate prihvatiti ono što drugi hoće, a ne samo ono što vi želite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naše pravosuđe je nezavisno od ove vlasti. Nema političkog pritiska na pravosuđe od ove vlasti, gotovo da smem da se zakunem. Ili ga ima u vrlo malim količinama ili u malom broju. Ima u zavisnosti od bivše vlasti i političkog pritiska bivše vlasti. Oni su 2008. i 2009. godine gotovo osnovali sud svoje partije. Taj njihov sud nije baš u potpunosti izbačen iz stroja i dalje su većina i dalje sud njihove partije pokušava da se domogne totalne nezavisnosti i da taj sud partije sudi drugim partijama, odnosno pripadnicima samo drugih partija, ali ne i onih koji su ih tamo poslali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam iz istraživanja Svetske banke, koja su, recimo da krenemo od građana, sudija ili tužioc. Šta kaže istraživanje? Šta građani kažu o sudovima? Ko ugrožava poverenje građana? Pa kažu ovako – korupcija u pravosudnom sistemu 81%. To građani ocenjuju, ne ja. Kaže – neadekvatne kazne za korupciju 83%. Šta kažu građani za kadrove u sudovima? Kaže 81% loši kadrovi u sudovima. To kažu građani.

Šta kažu sudije i tužioci? Kažu sledeće – loša netransparentna kadrovska politika. Kažu sudije 85%. Znači, sami znaju da među njima ima loših kadrova. Idemo dalje. Kažu da je korupcije 68% koja utiče na integritet pravosuđa. O tome su se izjašnjavali. Kaže neadekvatne kazne za korupciju u pravosuđu. Same sudije kažu 79%. To kažu sudije, sami za sebe. To je argument za ono što ja tvrdim da ćemo mi preteranu slobodu i preteranu nezavisnost promena Ustava dati pravosuđu koje nije dozrelo za to.

Evo šta kaže Svetska banka. Po istraživanju procenat sudija, koje navode da su sledeći izvori pokušali da pribegnu nedozvoljenim sredstvima kako bi uticali na njihov rad. Znači, nedozvoljena sredstva na njihov rad, na uticaj na njihov rada, pa kažu ovako – advokati. Ono što ja govorim da u Srbiji postoje advokatske kancelarije, posebno u provinciji koji često naručuju presude lakše nego pice i pljeskavice. Njima ćemo dati totalnu nezavisnost.

Kaže, uticaj advokata je 38%, od 35 do 38%, kažu zaposleni u sudu 42%, znači to su uticaj, izvori i kažu da su to nedozvoljena sredstva kako bi se uticalo na njihov rad. To sudije kažu. Znači zaposleni u sudu 42%, advokati 35 do 38%, a ministarstva od 5 do 6%. Dakle, ne stoji ocena o pritisku današnje politike same sudije kažu da je to u vrlo malim procentima.

Da vas ja pitam, šta je sa uticajem sudija na političare? Šta je sa tim uticajem, da li će neko da se bavi time, šta je sa sudijom Majić? Čovek je čist političar, znači on radi naš posao. To bi bilo kao kada bi mi donosili presude, a ja verujem da bi mi doneli bolje presude nego on. Mi sigurno ne bi oslobodili pedofila, i to je sigurno da ga ne bi oslobodili. Sigurno je da ne bi oslobodili 11 albanskih terorista, koji su usmrtili 80 ljudi, i to sigurno ne bi uradili.

Nismo mi ti koji smatraju da je ta presuda bila nezakonita, nego je to uradio VSS, odnosno Vrhovni kasacioni sud, a VSS nikada nije sankcionisao nezakonito ponašanje sudija, Hadži Omerovića, i pomenutog Majića. Majić radi naš posao.

Šta ćemo sa uticajem sudija na politiku? Da li znate koliko puta su govorili kakve zakone treba da donesemo? Ustav je zakon svih zakona. Da li se slažemo oko toga?

Ustav sa jedne strane zaustavlja preterane slobode građana, a sa druge strane zaustavlja vlast, da ne može da čini ono što je po volji. Ali da li taj Ustav zaustavlja sudsku vlast?

Nas zaustavlja. Da li zaustavlja sudsku vlast, jer ukoliko mi prekršimo nešto, sudska vlast kaže, vi ste prekršili Ustav, zakon nam vrate, što je često bio slučaj.

Znači, nije prvi put da bi se desilo, ali ko zaustavlja sudsku vlast, i ovu tanku nit kidamo, da ispune neke uslove i zato kažem, da je veoma gorko grožđe koje ćemo mi morati u narednom periodu da pojedemo.

Na ovom trnju, što gazi Isus, od nekih sudija, čast izuzecima, se ne bere slatko grožđe, ovde mora da bude grko i oporo.

Šta ćemo sa sudijom Majićem? Da li ga je neko kaznio? Pogledajte, ovde, pa kaže, nova demonstracija bahatosti u Skupštini i moja slika. Pazi, ovo je na Ceprisu, na njihovom onom portalu i šta je preterano bahaćenje sa moje strane, pa kaže – predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskim medijima, koji sam ja podneo, pa kažu dalje, ušao je u Skupštinu, odnosno proceduru, i to su moja ovlašćenja.

Uzgred budi rečeno, Zakon je ocenjen da je u skladu sa evropskim zakonodavstvom. Šta on još kaže? Kaže da postoji opasnost da bude usvojen, zato što je Šolak i biznis na vrhu celog tog biznisa i to su oni koji utiču najviše na pravosuđe.

Da znate, Šolak nas je tužio. Uticaj advokatskih kancelarija je u svetu veliki. Biće velika opasnost za državu Srbiju, pošto on ima i crne fondove, on može da utiče na nedozvoljen način na međunarodne sudove da ne daj bože dobije presudu. I Vlada mora da bude veoma oprezna po toj tužbi, zato što postoje sredstva koja vi nemate. Dakle, nisu ni međunarodne sudije, a Hag nam je najbolji primer, operisane od raznih dozvoljenih i nedozvoljenih sredstava kojima se Šolak i Đilas mogu služiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da ova ustavna promena stvori uistinu nezavisno sudstvo, da se deli pravda a ne nepravda, da zakon bude jednak za sve, i kad štiti i kad kažnjava, da ne kažnjava samo siromašne a nagrađuje bogate, da uistinu bude zakon jednak za sve, što je rekao Valtazar Bogišić - Zakon je za svakoga zakon. Ali, on je rekao i sledeće - da je najveća nepravda kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima. Da li su oni kaznili onog koji je imao najveću korist, a to je Đilas, a to je Šolak? Nikada to nisu kaznili, niti će kazniti, zato što su oni selektirani u toj žutoj radionici. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da pričam o nenormalnom stanju, o tajnama. Zemlja u kojoj su vojne tajne i državne tajne bile javne, a javne nabavke su bile tajne. Dakle, ta praksa koju su uveli ovi nesrećnici, koji navodno bojkotuju Narodnu skupštinu, za njih još uvek važi, za mene ne. Ja ću vam i navesti primere, kako su vojne tajne postale javne, a kako su javne nabavke postale tajne i to iz bliže prošlosti, čisto da opišem model ponašanja ovih nesrećnika koji služe novcu, a ne svojoj državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, vi imate dobru memoriju, svakako se sećate Aleksandra Obradovića. To je slučaj da se desilo u SAD ili nekoj drugoj zemlji, koje vrše pritisak na našu zemlju i na našu državu i na naše rukovodstvo, po raznim osnovama, svesni toga da u Srbiji imaju pomagače i svako ko želi Srbiju da obori, ne može je oboriti spolja, ako ne nađe nekoga ko će im pomoći iznutra.

Slučaj Aleksandra Obradovića, lažnog uzbunjivača. Zašto lažnog? Zato što neko ko radi u vojnoj industriji ne može da bude uzbunjivač, u smislu obaveštavanja medija itd. o nepravilnostima, taj neko mora da ide kod nadležnih organa, u tužilaštvo da prijavi taj slučaj, što on, naravno, nije učinio. Za njega, organi ove zemlje ništa nisu predstavljali, ali recimo bugarski portal, koji je radio za svoju državu, dok je on radio protiv svoje države, je našao da to štampa i to objavljuje u vestima koje su bile onako baš propagandne i poslužile su svojoj svrsi.

Kada od špijuna pravite heroja, onda NUNS, zamislite NUNS, NUNS, vojna industrija, državne vojne tajne itd, NUNS ga daruje nekom medaljom ili nekim posebnim priznanjem Aleksandra Obradovića, koji je izdao države i vojne tajne. Ako neko Bugarima da podatke od svojoj firmi, pri tome kradući od kolega, iz kompjutera, to nije samo poslovna tajna, s obzirom da se radi o vojnoj industriji, a za mene je to i vojna i državna i poslednja tajna, u tri smisla. Znači, mora da bude zaštićena trostruko.

Ako neko kaže vrstu proizvodnje, stranoj bugarskoj firmi, odnosno stanom bugarskom glasilu, bugarskoj novinarki, ako kaže potencijalne kupce, ako kaže vrstu oružja koju kupuju potencijalni kupci, ako odaje spisak svih trgovaca koji trguju naoružanjem, koji su veoma osetljivi i ne žele da se zna ime i prezime, naziv firme itd, jer trguju oružjem, a oružje ide u ratove, u ratovima se ubija, oružje ide za lov, gde se ubijaju životinje, ali u glavnom Kuršik je proizvodio naoružanje koje je služilo za vojsku. Nismo mi izmislili ratove, mi smo uvek žrtve ratova, mi smo uvek, umesto da živimo za sebe, ratovali za druge i prolazili, kao žrtve, ali to vojno naoružanje, naravno ide tamo gde ratova ima i tamo gde treba da se popune zalihe, da se ratovi spreče.

To je veoma osetljiva industrija, i gle čuda, bivši režim, od jednog kasičnog špijuna koji ne može po definiciji zakona da bude uzbunjivač, su pokušali da naprave heroja, i gle čuda NUNS, generale, NUNS nagrađuje jednog špijuna. A ja malo pretresem i taj NUNS i saznam da njega finansira Dragan Đilas sa šest miliona dinara, NUNS je postao kućna pomoćnica Dragana Đilasa, Marinike Tepić i tako dalje. Ni Beta nije daleko otišla, ali to ću opisati u marketingu onom, u RTS-u, kada je gospođa iz Brisela, a ugovore pravila sa određenom gospođom koja je supruga urednika Bete i tako dalje. Razna se preplitanja u javnom sektoru dešavaju i mi se nismo rešili bivših kadrova čak su dopunjavali.

Zamislite nek ko je izdao vojnu i državnu tajnu i postao heroj, ponosni vlasnik značke NUNS, odlikovao ga NUNS zato što je izdao državu, zato što je izdao Krušik i tako dalje. Hajde da vidimo šta je pozadina. U to vreme Bugarska namenska industrija, gospodine generale, vi to znate, imala je pad 40% prodaje, a Srbija je imala rast. Krušik je za vreme vlasti ovih nesrećnika koji nisu ni za di su sada, dakle, za vreme njihove vlasti Krušik je imao 1500 zaposlenih, promet je bio dve i po milijarde, prihod, u dinarima, a posle njihovog odlaska sa vlasti, Krušik je rastao. Bugari su padali, namenska industrija Srbije je rasla i Lučane su oni napadali. Poraslo je na 11 milijardi, pet puta veći prihod nego što je bio dok su firmu vodili, gle čuda, majka navodnog uzbunjivača, a u stvari špijuna. Pazite, majka špijuna je bila direktor, zaposlila njega i ćerku i dok je ona radila, ko zna šta su radili, verovatno su te informacije mogle legalno da izlaze, ali od kada majka nije bila direktor, Bugarska namenska pada, srpska raste. Gle čuda, uzbunjivač ne obaveštava ni naše, možda mu je to zabranjeno, uzbunjivač pod znacima navoda, špijun. To bi svugde, u Americi, u bilo kojoj državi bi ga nazvali kada bi takvu vrstu informacija pokupio od kolega iz kompjutera, dao stranim novinarima, svaka zemlja bi ga smatrala špijunom i izdajnikom.

Jedino u ovoj zemlji neki koji su vodili državu, pretapali tenkove i oružje, koji su od naše vojske napravili dobro razoružanu vojsku. Mi više za njihove vreme vlasti nismo bili vojno neutralni, generale, mi smo bili vojno neutralisani, imali smo jedan mig bez akumulatora. To je bila njihova politika, odbrane zemlje i tako dalje, sa velikim Šutanovcem, sa pašnjaluka beogradskog, kome su više bile važnije nekretnine i tako dalje, nego da odbrana ima odgovarajuće oružje, da ima bojevu gotovost i tako dalje, da bude sila obraćanja tako dobro naoružana. Umesto da dobro naoružaju vojsku oni su je dobro razoružali.

Umesto da budemo vojno neutralni, mi smo bili vojno neutralisani. Maltene, vojska je bila vojni orkestar ili družina Pere Kvržice, ništa više.

I, gle čuda, mi rastemo, Bugari padaju i pojavi se majčin sin, čija majka više nije bila direktor, više Krušik nije bio u padu, nego sa 1.500 radnika na 3.500, znači 2.000 porodica dobija hleb, ponos itd, platu, ali oni žele to da obore. Prihod sa dve, dve i po milijarde raste na 11 i očigledno je da ovi spolja Bugari nisu bili zadovoljni. Da bi oni ponovo rasli moralo je nešto da se desi.

I posle navodne afere Obradović-Krušik, Marinika-Đilas, šta se dešava, dešava to da Arapski Emirati, čini mi se Saudijska Arabija, otkazuju ugovore, s obzirom da je trgovina oružjem veoma osetljiva i ne voli pompu u javnim medijima, što su Bugari veoma dobro znali. Oni to lepo otkazuju i Krušik gubi posao od 80 miliona evra. S obzirom da se radilo o raketama „Alas“, kooperant Krušika ostaje bez 120 zaposlenih radnika. Znači, 120 ljudi je prestalo da jede hleba u Krušiku u proizvodnji, kooperantska firma, ne znam tačno kako se zove ima neka skraćenica, ali tu štetu niko nije platio.

Naše pravosuđe se poplašilo političkih pritisaka Marinike. Ne može politička aktivnost da bude amnestija za izdaju i špijunažu, to je nemoguće u bilo kojoj zemlji, to niko ne bi dopustio, ali naše tužilaštvo i naši sudovi rastežu. Oni šetaju, vode kao heroja i ja mislim čak i da ove naše sudije i tužilaštvo ko zna, možda neki od njih i oni vrše kooperaciju o toj špijunaži itd. Za šaku para, ne valja izdavati svoju državu.

Sada malo da govorimo o onom drugom delu. Znači, pričao sam da su u Srbiji za vreme bivše vlasti vojne tajne bile javne, a javne nabavke kad se oni pitaju javne nabavke su tajne.

Naime, vama je poznato, Dragan Đilas je bio trgovac maglom, odnosno da čovek danas priča o slobodi medija, a da je svojevremeno zarobio sve medije, marketinški, na tržištu je on jedini plasirao reklame, jedini imao ekskluzivne ugovore sa svim medijima pa i Studiom B, koji je bila gradska kuća na kojoj je on bio gradonačelnik i sa RTS.

Dakle, tamo su bile emisije Produkcija, Multikom, Emoušens, Dajrekt Media, Sveti Petar, nema ko nije navalio na kasu javnom servisu. Javni servis vaše pravo da znate sve.

Ali, recimo, više emisija je tamo plasirao, pa množite vi sa 13.000 evra plus deo reklamnog tržišta, kaže ovako: „48 sati svadba“ to je njegova, koju je kupio RTS, jer nisu, eto, imali tri kamere da idu da snimaju svadbe i da tako uzmu pare, već je te tri kamere imao Emoušn, Multikom itd. pa su oni išli, snimali svadbu, pri tome se sve vreme radilo o prikrivenom reklamiranju.

Lepo oni odu, snimaju svadbu, to su naučili od onih fotoreportera, svako ko je imao svadbu, uzme neku kameru itd. on uzme tri kamere, hajde da vidimo kako će se mlada obući itd, obučena je u tom butiku, ovde je piće nabavljeno u ovoj firmi itd. Sve je to prikriveno reklamiranjem.

Recimo, ukupno emitovanih epizoda 670, od toga, pazite, i na Pinku je on gazdovao, od toga na Pinku bilo negde 34, 16, negde preko 500, gotovo 600 epizoda je išlo na RTS-u njegovih „48 sati svadba“, to je njegova produkcija navodno proizvodila.

E to kad pomnožite sa 13.000 evra, to dobijete negde 7,5 8 miliona evra je prihodovao tako što je on RTS-u koji je prepun tehnike prodavao emisije, ne samo „48 sati svadba“ već i druge. Pomnožite to sa 13.000 evra, plus određeni reklamni prostor koji je dobijao veoma jeftino a prodavao veoma skupo.

Pošto je njegov reklamni prostor bio najjeftiniji, jeftiniji nego u RTS, onda je on sa jedne strane zarobio medije, štampane i elektronske, ko god je nešto loše govorio, nije mogao od njegove agencije Dajrekt medije, da dobije pravo da koristi reklamu da je štampa i emituje i na takav način da prihoduje novac, već tamo gde Đilasa nisu dirali, gde žute nisu dirali, e onda su te medijske kuće, dobijale, to se zove zarobljavanje medija, i to se zove cenzura medija.

Cenzura medija kroz reklamno tržište, tako što je on, zahvaljujući tome što je imao najjeftinije reklame, mogao jeftinije da da reklamu određenim velikim firmama, nego što su one to mogle da kupe u RTS. On je bio jeftiniji. One su kupovale od njega.

On je onda zastupao najbolje brendove, imao prodor u svim medijima i kaže, znaš šta, vi ako hoćete reklamu, onda morate da pišete da sam ja najbolji, najlepši, da sam najbolji političar, da je most na Adi, veoma jeftin, iako je proračunata vrednost bila 112, pa 160 miliona evra, a na kraju koštao 450 miliona evra, pa još bez tunela, još nam treba milijarda, da bi on bio u punoj funkciji, pa pišite da je to najbolji projekat, pa ćemo Tadić i ja da prošetamo sa građanima, pa ćemo time da pokrijemo najskuplji most na svetu, koji spaja dve Beogradske mesne zajednice, koji u principu prevodi žedne preko vode, i sve je lepo pisano o tom mostu, iako se radilo o klasičnoj pljački.

Ona firma za savetovanje, ja sam ovde pokazivao, dobila je desetine miliona evra, a da pri tome ništa veliko nije radila, radilo se o ispumpavanju para da bi se tamo negde na Kipru, podelio profit.

Taj je radio sve i svašta, ali nije radio ništa za grad, koji je zavalio 1,2 milijarde evra, jel tako gospodine Martinoviću, neizmirenih obaveza i kredita. On posle kaže, znaš šta, kredita je bilo toliko, a zaboravio je da nije platio oko 700, 800 miliona, obaveza koje je nova vlast morala da izmiri, dugovi i krediti su obaveze koje je Grad Beograd imao.

E sada kada je bio neuspešan u javnom poslu, bio je veoma uspešan u privatnom biznisu. Znači, javne nabavke su bile tajna, i to ću i dokazati.

O ovome se ništa veliko nije znalo i ja lepo uzmem i postavim pitanje Bujoševiću, a kod Bujoševića radi Neša kauboj. Nenad Janković kauboj, bio je član RRA. On je suosnivač SBB, Šolakove firme, verovali ili ne.

Kako je on došao do upravnog odbora RTS, prehtodno od RRA, može Goran Petrović da potvrdi koji je drugi osnivač SBB u Kragujevcu i može i on to da potvrdi, a on je sada u REM, i lepo su se oni rasporedili da paze na posao firme Đilasove i Šolakove, koje su u suštini oni 1996, 1997. godine, osnivali u Kragujevcu.

Lepo su se oni rasporedili, bivša vlast i ja zameram vladajućoj većini što mi to ne raščistimo, tu ima hiljadu prepreka, su oni napravili u zakonu, da ne mogu da budu smenjeni i oterani.

Mi treba da počistimo to velikom lopatom, jer se radi o velikom kriminalu i pljački.

Već sam govorio da SBB, Junajted medija, na prevarama sa prekograničnim televizijama i prepravljanjem programa, klasičnih prekograničnih televizija, tipa FOKS, HISTORI, itd, uzimaju i otimaju preko 200 miliona evra, nelegalno i nezakonito godišnje, i time ugrožavaju slobodu domaćih medija, jer kada uzmu deo reklamnog tržišta domaćim medijima, koji sve plaćaju ovoj državi, kada to otmu lažne prekogranične televizije, i prekrojeni prekogranični mediji kada to Cas, Dajrakt medija, uzme, ona ostavi domaće medije bez novca, ostave bez mogućnosti da posluju da budu nezavisni i isključivo onda zavise od opština, od raznih javnih konkursa, pri tome se i političari hvale, kada daju pare, normalno je da onda ti mediji posvećuju pažnju lokalnim političarima i onoliko koliko ne zaslužuju.

I gle čuda, postavim ja tako pitanje, Dajrek mediji, da vidim šta će Bujke da kaže, kaže Bujke i zato ovaj o poslovnim tajnama podržavam zakon, ovako, na pitanje, razna pitanja, a ovo je najzanimljivije.

Da li je nacionalni servis kupovao sportska prava od onih koji nemaju prava da ih emituju, a kupuju da bi ih preprodavali? Kaže ne. Ukoliko je RTS kupovao sportska prava, drugo moje sledeće pitanje, od SBB Junajted grupe, Junajted medije i drugih pravnih lica povezanih sa Đilasom i Šolakom, za koji novac je to učinio? Prava su kupljena novcem iz komercijalnih prihoda. Radio televizija Srbije, ja mislim, ima zajednički račun, ne mogu da podele komercijalne prihode, mogu da ih iskažu, ali se novac pomeša javni i komercijalni od reklama. Pri tome im ovi uzimaju deo reklamnog tržišta. Tu gube novac. Ali, gledajte kako ga žuti Bujke brani.

Ugovorom o sticanju prava prenosa ugovorne strane su se saglasile da uslovi, podaci i informacije u vezi sa realizacijom ugovora i posla predstavljaju poslovnu tajnu. Javni servis, vaše pravo da znate sve, sem za skrivene biznise Šolaka i Đilasa. Vi mislite da su oni pali sa vlasti. Ne. Oni su se malo pritajili, imaju svoje ljude u ovoj vlasti. Oni imaju ... organizacije koje služe, koje su parapolitički delovi stranaka na vlasti, oni imaju kamuflirane novinare koji su u stvari samo kamuflirani politički protivnici, oni imaju sve, oni drže sud posebno, oni drže tu treću granu vlasti koja bi trebala da arbitrira između ove dve, pa oni drže pola vlasti u Srbiji. Pri tome, drže kablovsku, najmoćniju kablovsku mrežu.

U njihove poslove se ne može pitati ni pričati. Ovo je od 25. jula 2019. godine. Više nisu bili na vlasti, ali su bili na vlasti. Po pitanju para oni su uvek na vlasti.

Oni rade za državu, uključujući onog špijuna, ali ne za našu. Dokazao sam da su radili za Bugarsku i ko zna koju sve, ali ne za našu. Ja ne branim vlast, ja branim državu. Meni je čast da državi služim, a oni su se državom služili. Meni je čast da državi služim. Bolje da me zbog te službe kazne, zbog vernosti i službe kazne, nego da me zbog izdaje, koju sam opisivao, nagrade. I NUNS da me nagradi, odbijam.

Hvala

Dame i gospodo, povodom događaja oko te Beton hale, ja podržavam policiju, ali ne i tužilaštvo. Smatram da samo 10 krivičnih prijava je veoma malo.

Koliko ja poznajem pravo, a gospodin Martinović neka me ispravi, nasilničko ponašanje u grupi obuhvata celu grupu. Individualno se kazne povećavaju kada sud utvrdi šta je ko od njih počinio. Neki dobiju blažu kaznu, neki veću, ali u suštini kada se desi nasilničko ponašanje u grupi odgovaraju svi oni koji su članovi te grupe i koji se tog trenutka u toj grupi zateklo.

Posebno sam iritiran ukoliko je došlo do napada na policajce, što određenom broju nasilnika nije tužilaštvo, što ih ne goni za još jedno krivično delo, a to je napad na službeno lice ukoliko se ti napadi dese.

Dame i gospodo narodni poslanici, kažu, po pitanju akciza ću, da uspešni ljudi su oni ljudi koji naprave čvrst temelj uspeha od kamenja i od cigala koje na njih budu bačene. Mi upravo radimo to, a ja sam to negde započeo 2001. i 2002. godine, govorim po pitanju akciza. U to vreme država nije podržavala nikakve investicije. Uglavnom se radilo o rasprodaji društvene imovine i ja sam jedan od retkih koji je sa navodno ozloglašenim Predragom Rankovićem krenu da pravim Fabriku cigareta u Inđiji. To se dešavalo 2002. i 2003. godine.

Moram priznati da smo imali apsolutnu podršku premijera Đinđića u to vreme da sagradimo tu fabriku, jer je uvoz cigareta u Srbiju bio značajan i odnosio ozbiljne devizne prihode koje je država ostvarivala. S tim u vezi za očekivati je bilo da ministar finansija i ministar privrede, a radi se o Đeliću i Vlahoviću, takav jedan projekat podrže, s obzirom da to državu nije koštalo ništa. Čak i Italijanska vlada je prepoznala napore srpskih privrednika i sa kreditom od 1% na određen način pomogla da se nabavi italijanska oprema, čini mi se iz Treviza.

U toj borbi da ta investicija uspe, ja se nisam mogao uzdati da uspeh dođe sam, nego sam se morao potruditi da do uspeha nekako dođem i tom prilikom sam stekao i saborce, ali i protivnike, ali nisam očekivao da ministar privrede i ministar finansija budu protivnici, a bili su iz prostog razloga, jer smo zajedno sa premijerom Živkovićem posle smrti Zoran Đinđića namerili da prodaju DIN i DIV i to su uradili u toku sprovođenja zloglasne „Sablje“ i pri tome se obavezali da nekoliko godina niko drugi neće moći da proizvodi cigarete na teritoriji Republike Srbije, sem DIN i DIV, odnosno BAT-a i Filipa Morisa koji su za vreme „Sablje“ vrlo povoljno kupili te dve fabrike koje su po procenama vredele više od Rovinja, dve zajedno, a Rovinj je u to vreme procenjen na milijardu i 200.

Ove dve fabrike su prodate za 400 miliona i svi pušači na nekoliko godina jer niko drugi u Srbiji nije mogao da proizvodi cigarete sve dok oni kroz manju akcizu jer su sve uvozne cigarete postale domaće ne otplate tu investiciju tako da u suštini fabrike cigareta DIN i DIV, Filip Moris i BAT su dobili zahvaljujući Đeliću, Vlahoviću. To je bio razlog zašto su napadali i obarali investiciju u Inđiji i fabrika je počela da radi tek 2005. godine.

Danas ta fabrika proizvodi negde oko tri hiljade tona cigareta, a to vam je prevedeno na kilograme tri miliona, a prevedeno na boksove 15 miliona, prevedeno na kutije cigareta 150 miliona kutija. Od toga 50 miliona kutija ide za domaće tržište, a ostalo ide u izvoz i od izvoza je prihod na BDP negde oko 20 miliona cena proizvodnje, jer tamo ne ide akciza itd, a za domaće uslove je proizvodnja vredna 10 miliona evra.

Akcizu koju država i PDV ubira godišnje iz te fabrike u Inđiji koja je napravljena uz protivljenje Đelića i Vlahovića u ovom trenutku je hiljadu tona. To je milion kilograma, pet miliona boksova, 50 miliona kutija. Ujedno PDV i akciza je negde na 50 miliona kutija oko 10 milijardi dinara, što znači da preko 80 miliona evra država prihoduje godišnje od fabrike cigareta protiv koje su bili ministri za finansije i ministar privrede u tadašnjoj Vladi Zorana Živkovića.

Za ovih 15 godina to znači da je iz Inđije, iz te fabrike za akcize i za PDV ubrano preko milijardu evra, da to bio prihod države, a da je BDP u tih 15 godina u proizvodnji te jedne fabrike vredeo 450 miliona evra. To je mali doprinos moj koga su u to vreme smatrali veoma smešnim i saradnika koji su se za to opredelili uprkos onima koji su vršili opstrukciju da se to ne dogodi.

Nešto više se dogodilo u Inđiji sem te fabrike. To je bio početak razvoja industrijske zone koju smo uz dobru volju pojedinih državnih funkcionera, razvoj saobraćajnica i telekomunikacija, oplemenili na dve do tri hiljade hektara između autoputa i Inđije i danas je to najbolja industrijska zona u Srbiji, zahvaljujući tome što smo počeli sa fabrikom cigareta bez ikakvih podsticaja, razvili industrijsku zonu bez ikakvih podsticaja, sve dosadašnje fabrike, to država nije davala ništa za te investicije, a investicije u privredi i proizvodnji su ti kao benzin u automobilu. Bez investicija vi ne možete da idete, a bez privrede vaš automobil je bez motora i bez menjača.

U Inđiji je trenutno izvoz veći nego izvoz cele Crne Gore. Samo fabrika za proizvodnju pumpi izvozi preko 100 miliona evra na godišnjem nivou. Imate industriju grejača, imate poljoprivredu itd. Izvoz Crne Gore industrijski je nešto iznad 400 miliona evra. Tako da jedan grad, jedna opština sa 47 hiljada stanovnika daje veći izvoz nego cela Crna Gora. Da li mi imamo sa BDP po stanovniku koji dostiže i 15 hiljada evra, Ruma je sada u sličnoj poziciji, nezaposlenost u Inđiji je 3,7, „Tojo“ koji dolazi u industrijsku zonu Inđija, koji smo pravili na način što smo počeli sa fabrikom cigareta, „Tojo“ će godišnje proizvoditi guma za 250 miliona evra, odnosno pet miliona komada.

To je ono što su ljudi rešili da grade i što je vladajuća većina rešila da gradi uprkos gomili cigala i kamenja koje ovi nesrećnici, kojih nema u klupama u ovom sazivu, bacaju na nas. Oni misle da je put do uspeha da su to merdevine kojima se možete popeti sa rukama u džepovima. Njima te merdevine uspeha su lift i to je velika razlika između nas, između mene i njih i ja verujem da ćemo na tom putu ustrajati.

Ovo za alkohol ne bih previše tumačio zato što nekada ujutru doktor prepiše po jednu čašicu. Nadam se da neće ljudi preterivati u terapiji, ali moram reći nešto za vozila s obzirom da je to vezano za lične karte, šta ćemo za bezlične karte, šta ćemo za ove koji nemaju obraza, kako ćemo njima utvrditi određeni identitet, ovi koji nisu prisutni, koji su protiv svega, koji su za radna mesta, ali su protiv fabrika, koji su za zaštitu? Oni su napravili od Srbije zelenu zemlju. Znači, Srbija je prva postala ekološki zelena zemlja zato što su zatvorili sve fabrike do 2012. godine i ja sam tih godina išao u kampanju i video sam kroz celu Srbiju dva fabrička odžaka da se dime. To je bilo njihovo dostignuće. Znači, fabrike bez radnika, rasprodata imovina.

Oni su recimo, za puteve, oni su protiv kamenoloma, oni za električne automobile, ali su protiv litijuma, oni za skupove, itd, i da se fotkaju mobilnim telefonima, ali su protiv litijumskih baterija, oni su za litijumske baterije, ali da se ne proizvode u našoj zemlji, da mi ne ostvarujemo prihod već neko drugi i ti nesrećnici bez obraza pitam kako će uopšte da vade lične karte. I, da vas podsetim za vreme njihove vlasti Obraz je bio zabranjen. Oni su zabranili Obraz kao organizaciju, a njihov obraz je otprilike bio pendžetiran obraz, tako da ne znamo ko je lične ili bezlične karte oni treba da se uklope.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju mašina, gospodine ministre, 2015. godine je napravljena dopuna Pravilnika o registraciji motornih vozila i priključnih mašina. Ja mislim pošto je isteklo tih pet godina da treba zanoviti taj pravilnik i da se u narednih godinu dana registruju mašine koje nisu registrovane. Ako mislite da ćete neko podvaliti kradene teško zato što se tom prilikom prilaže i pregleda broj šasije, broj motora, ukoliko se radi o traktoru, pa ukoliko sumnjamo da se neko sa ukradenim traktorom želi prošvercovati, vrlo lako ćemo ga uhvatiti tako što ćemo na registraciji videti te brojeve imamo negde u potrazi.

Dakle, apelujem na vas da pokušate da nađete način da još jednom dopunimo ovaj Pravilnik zato što je to urađeno pre pet godina, a mašine starije od pet godina je obuhvatao taj Pravilnik da ne menjamo previše sadržinu, nego samo da zanovimo i da taj period registracije bude u narednih godinu dana.

Dame i gospodo, neko je rekao da je želja za uspehom pola uspeha i ja verujem da je ta naša želja dupla i da ćemo uspeti. Hvala.