Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka Valtazara Bogišića, to gospodin Martinović često citira: „Zakon je za svakoga zakon.“ Dakle, i za sudije.

Ustav je zakon svih zakona, ako se slažemo oko toga. Ustav kaže sledeće, član 103. stav 2. - Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije, narodni poslanik ne može biti pozvan. Dakle, ne može biti pozvan, ne presuđen. Ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost.

E sad, ovaj Ustav važi za sve, sem za mene. Ali, ovde ne piše sem, ovde treba da se dopiše - sem ako se ne radi o Marijanu Rističeviću. Onda, u tom slučaju suspendovan je ovaj član.

Ima narodnih poslanika koji su bili sa mnom kada je krivičnu tužbu protiv mene podneo Saša Radulović za reči izgovorene za govornicom Narodne skupštine. Kao prilog u tužbi je bio prepis stenograma sa više sednica. Recimo, ja sam mu rekao kad me napadao ovde iz poslaničke klupe – šta si stao tu ispred mene kao ukočen paradajz. On je smatrao da se to radilo o njemu i da sam ja izvršio neko krivično delo, iako sam to uradio dok sam govorio na sednici Narodne skupštine, a on me ometao.

Najteža kvalifikacija mu je bila i najveći duševni bol zato što sam ja pominjao tamo neku grupu „kradulović del boj kompani“. On je smatrao da se to radi o njemu i da je to duševni bol, a uz tužbu je išao prepis stenograma. Tužba je bila napisana latinicom, pa sam ja, u skladu sa članom 10. Ustava: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“, zatražio da mi se to dostavi na mom jeziku i na mom pismu.

Sudija je i za jednu i za drugu povredu Ustava, u Prvom osnovnom sudu, a to je sudija iz čuvene one reforme iz 2009. godine, koji je postao sudija na osnovu partijske knjižice, rekao otprilike ovako - pa, piše to u Ustavu, ali ja mislim drugačije. Za to čak imam i svedoke. I ništa se sudiji nije desilo. Visoki savet sudstva nije smatrao da je povreda Ustava povreda zakona i da je to razlog za odstranjivanje sudije sa pravosudne funkcije, jer to radi Visoki savet sudstva, a ne Narodna skupština.

Drugi put, koliko sam čuo, tužio me Nikola Kojo za reči izgovorene za govornicom, zato što sam tvrdio da su on i ovi glumci koji stalno napadaju vlast i Vladu dobili od Filmskog centra Srbije sto i nešto miliona za razne filmove, a taj Filmski centar se finansira iz budžeta. Dakle, niko iz vlasti ne mrzi te glumce zato što su drugačije politički orijentisani, a dokaz za to su sredstva koja su oni dobili i koja iznose desetine miliona. Onaj Bjelogrlić je dobio preko 100 miliona, a ovaj dobio 20 miliona i hteo da snima neki film o tome kako srpski lekari, uz podršku policije, vade organe na crno i prodaju na crnom tržištu i to se dešava u Kliničkom centru Srbije. On je priložio uz tužbu video snimak sa sednice. Video snimak sa sednice! Koliko čujem, i tu hoće da mi sude.

Od gospodina Martinovića su tražili, ove Radulovićeve sudije, čudne sudije, da mi se ukine čak i imunitet, kao da sam ubio čoveka. Mada, ja se nisam pozivao na imunitet, jer Ustav ti garantuje imunitet po automatizmu. Ovo ustavno pravilo su upisali ustavotvorci da bi se zaštitila opozicija, da vlast ne može da progoni opoziciju ili nekog poslanika zbog toga što je izneo nešto što se vlastima ne sviđa. Ali, gle čuda, kod nas se sve obrnulo, kod nas se ispostavilo da opozicija, na čiju stranu se svrstavaju određene sudije koje su došle na te pozicije uz pomoć te vladajuće tadašnje stranke 2008/2009. ili 2010. godine i uglavnom se svrstale u tu kolonu. Recimo, u nekim sudovima možete, a to bi bio dobar predlog, veliki broj sudija su časne sudije i njima se izvinjavam, ali u nekim sudovima možete da oformite odbore Demokratske stranke. Pošto se Demokratska stranka raspala, najčvršći njihovi odbori su u pojedinim sudovima.

Lepo, recimo, u inđijskom sudu da sklopite lep odbor Demokratske stranke, jer sve se drugo raspalo, da bude daleko jači od onoga. Recimo, Nataša Kandić je predlagala sudije, pa su to postale sudije. Recimo, iz Sremske Mitrovice su baš dopali u Inđiju. Ako nema mesta, ako nisu dobri za Mitrovicu, ono za Inđiju će baš da budu dobri. E, tako se naše pravosuđe ponaša.

Znači, zakon je za svakoga zakon, Ustav je za svakoga Ustav. On treba da zaustavi, sa jedne strane, neograničene slobode, sa druge strane bezgranična prava i slobode, a sa druge strane da zaustavi vlast. Ali, kod nas izgleda da smo po pitanju Ustava i zakona samo mi predmet raznih političkih procesa, a da su svi drugi amnestirani kada uvrede, povrede, kada prete itd. To je otprilike neka vrsta umetničkog dela, duhovitosti, slobode, da može da se opsuje predsedniku majka, može svašta da se uradi. Mogu da se jedu ljudski ćevapi, može svašta da se dešava, ali sudije otprilike su nadležne, pojedine sudije, uglavnom za poslanike i političare vladajuće većine.

Šta reći o sudiji Majiću? Ja ne znam šta treba Visoki savet sudstva da doživi, a ovim sudijama predlažem da se nikako ne ugledaju na njega i na ove sudije o kojima ja govorim, nego da sude po zakonu, da poštuju Ustav i zakon, da pravda bude dostupna svima, da kažnjavaju krive, da štite nevine, a ne kao u slučaju Majića.

Zamislite sudiju kome je Vrhovni kasacioni sud dva puta proglasio povredu zakona. Dakle, Vrhovni kasacioni sud je napisao, odnosno rekao i napisao da je sudija Majić dva puta povredio zakon, prekršio zakon.

Prvi put je to bilo u suđenju „Gnjilanskoj grupi“. Vrhovni kasacioni sud je presudu koju je potpisao sudija Majić, kojom je oslobodio 11 albanskih terorista, koji su ubili 80 civila, nealbanske nacionalnosti, većinom srpske nacionalnosti, 34 se vodi kao nestalo, a još 153 je bilo protivpravno lišavano slobode i mučeno. I zamislite, on je našao za shodno da oslobodi okrivljene teroriste, zbog toga kako je naveo, se to desilo posle Kumanovskog sporazuma, pa je on mislio da to nije ratni zločin, nego tek tako je povredio zakon u korist optuženih, a na štetu oštećenih.

Vrlo lepo odigrano, u takvim situacijama kada se usvoji zaštita zakonitosti i kada se ustanovi da je došlo do povrede zakona od strane sudije, pošto to nije bilo na štetu okrivljenih, takav sudski postupak se ne ponavlja. Tako su se albanski teroristi dokopali slobode uz pomoć sudije Majića. Zašto je on to uradio, ne smem da pitam pošto, nego samo zašto? Da se razumemo. Pitao sam zašto je on to uradio? To sveti Bog zna.

Uglavnom, žrtve albanskih zločina nisu dočekale pravdu, zločinci nisu kažnjeni i zločin je prošao bez kazne, a našim oficirima, rukovodstvu, civilnom i vojnom, uglavnom sude i imate presude bez zločina, krivce bez zločina, a u ovom slučaju imate zločine gde su krivci oslobođeni, zločine bez krivaca, jer je sudija Majić našao za shodno da on to treba da oslobodi.

Vrhovni kasacioni sud je rekao da je došlo do povrede zakona od strane sudije, ali gle čuda, u takvim slučajevima treba razrešiti, gospodine Arsiću – jel tako, treba razrešiti sudiju koji je povredio zakon. Posebno u slučaju kada su žrtve bile 80 osoba koje su ubijene, 34 je nestalo, a 153 su protivpravno zatvarane i mučene.

U takvim situacijama, to je tako teška povreda da to nije slučajno moglo da prođe nekažnjeno. E, gle čuda, 2017. godine isti sudija ponovo ima povredu zakona i opet ne kažem to ja, već Vrhovni kasacioni sud, sastavljen, valjda, od najboljih sudija. Ako, oni kažu da je sudija Majić ponovo povredio zakon, onda je to za mene više nego tačno, s obzirom da mu se to dešava drugi put.

On je u slučaju obljube deteta od 13 godina zaključio, a pri tome po meni izazvao i neku vrstu segregacije romske nacionalne manjine, smatrao je da, pošto se radi o maloletnici staroj 13 godina, a ovaj nije maloletnik, D. Č. 24 godine i sudija Miodrag Majić je smatrao da nema krivičnog dela, odnosno oslobodio je D. Č. za to krivično delo zato što on misli da su i optuženi i devojčica pripadnici romske nacionalne manjine u kojoj su polni odnosi sa decom prihvatljivi.

Jel tako gospodine Ackoviću? Takvu je on presudu doneo. Tako je on štitio romsku nacionalnu manjinu. Po meni je narušio ravnopravnost građana, a na određeni način vrlo, vrlo loše postupio prema jednoj nacionalnoj manjini, govoreći da je to za njih uobičajeno itd. Vrhovni kasacioni sud je rekao da je povređen zakon, da je sudija povredio zakon i sudiji se ništa nije desilo.

Gle čuda, taj sudija ima neku nevladinu organizaciju, pre bih rekao anti vladinu, CEPRIS jel tako, u kojoj redovno kritikuje Narodnu skupštinu, bavi se politikom, ide u političke emisije kod Olje Bećković itd, učestvuje u raspravi i političkim raspravama u medijima, a da pri tome nije tražio dozvolu nadležnog starešine u sudu, što je obaveza. Oni kažu da je to prevaziđeno. Nema veze što je to pravilo, ali oni kažu da je to prevaziđeno. I tako nastupa, kritikuje Skupštinu.

Kada je već donosio ovakve presude, on bi da naruči zakone koji bi mu bili prihvatljivi i ako su zakonodavci, tj. Narodna skupština i ukoliko krene da radi naš posao, mi bi onda trebali da idemo, zamisliste sada, da idemo mi da donosimo presude. Sigurno bi donosili bolje presude nego sudija Majić, sigurno da ne bi oslobodili 11 terorista za ubistvo najmanje 80 ljudi i to na najsuroviji način. Sigurno ne bi oslobodili pedofila iako bi radili njegov posao. Mi ne radimo njegov posao.

On se zanosio mišlju i njegovi politički istomišljenici da bi on mogao da bude i dobar kandidat protiv nas, pa se eto, nevoljno odrekao i kaže –evo, neću da budem kandidat iako se bavio politikom.

Ovim sudijama koji će biti izabrani, želim da ne ponavljaju greške koje je činio sudija Majić, a ima još takvih sudija. Rekao sam, čast sudijama koji časno i pošteno rade svoj. Posao raditi na način na koji to radi Majić, to nije sudijski posao, to je nešto što sudije nikako ne smeju da čine.

Takođe sam nezadovoljan zato što su sudije recimo, blagonaklone prema Šolaku i Đilasu. To što Šolak i Đilas nisu u zatvoru, to nije dokaz njihove nevinosti, to je dokaz krivice suda. Dakle, ne njihove nevinosti, već krivice nadležnih sudova i sudija koje su njihovim stazama i bogazama došli na funkciju, čuvenoj deponiji pravosuđa 2008. i 2009. godine, kada je partija rešila da osnuje svoje sudove, posebno u Beogradu, jer su mu tu bili najvažniji.

Evo sinoć je bio televizijski prenos na Šolakovoj televiziji. To je događaj sa liste najvažnijih događaja, koji je utvrdio REM. U Zakonu o medijima član 64. piše da događaje sa najvažnije liste događaja od interesa za sve građane, mogu da prenose isključivo televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriji Republike Srbije i imaju slobodan pristup. To znači da može i na antenu. Gle čuda, u zakonu to piše, isključivo pravo su mogli da ostvare pet ili šest nacionalnih kanala koji pokrivaju celu teritoriju. Međutim, desilo se, kažu – oni su kupili prava, pa eto oni kao emituju na delu teritorije Republike Srbije, što je povreda zakona. Niko iz tužilaštva, iz pravosuđa ne reaguje na to, sve je dopušteno. Pri tome se emituju reklame, a to su prekogranične televizije, „Junajted grupa“, „Junajted medija“, emituju se reklame za skupe pare i na takav način uzima deo marketinškog tržišta.

U zakonu takođe piše, član 27. Zakona o oglašavanju da televizije koje reemituju program, a to su ove televizije „Junajted grupe“, ne mogu da emituju marketing, sem onog koji je za izvorni deo programa iz zemlje odakle se reemituje program. Dakle, oni emitovanjem domaćih reklama, otimaju hleb domaćim televizijama, učestvuju u marketinškom tržištu, uzimaju deo novca iako nisu registrovani na teritoriji Srbije, jer navodno reemituju taj program.

To znači da ovi koji plaćaju sve obaveze i koji su registrovani u Srbiji, koji posluju po zakonu, gube deo novca, što naravno utiče i na slobodu medijskog izveštavanja, jer nema slobode medija bez izvornih prihoda koje ostvaruju od marketinga, čime mogu da čuvaju svoju uređivačku politiku od uticaja. Recimo opština koje raspisuju konkurse itd. ukoliko nemate deo marketinškog tržišta, možete da poslujete samo na osnovu konkursa za mediji koje lokalne samouprave objavljuju. I niko iz pravosuđa ne reaguje. Preporučujem ovim sudijama novoizabranim da ipak malo obrate pažnju na to.

Inače se radi o kanalima koji su samo fiktivno registrovani u Luksemburgu, a recimo, konvencija koja je potvrđena u ovom parlamentu zakonom, Konvencija o prekograničnim televizijama sama kaže da prekogranične televizije emituju program odande u zakonu član 24. kaže ovako – ako jedna televizija iz inostranstva gađa svojim programom, pretežno ili u celini, državu u kojoj se vrši prijem, tim programom ukoliko gađa, ako je taj program namenjen državi u kojoj se vrši prijem, to se smatra zloupotrebom prava.

Ne treba da vam dokazujem da je to 100% sigurno, „N1“ televizija, „Nova S“ i još neki Šolakovi i Đilasovi kanali koji krše i Konvenciju o prekograničnim televizijama koja je zakonom potvrđena ovde, a ti zakoni koji se potvrde ovde međunarodni su stariji čak i od nacionalnog zakonodavstva, I ako tamo piše da ukoliko jedna televizija prekogranična gađa isključivo i pretežno programom tržište druge zemlje i program namenjuje toj zemlji u kojoj se vrši prijem, onda se to smatra zloupotrebom prava, jer se to čini da bi se izbegle obaveze i registracija u toj zemlji.

U ovom trenutku to Šolak čini onako kako hoće, uzeo je marketinško tržište, prepravio je prave prekogranične kanale „Foks“, „Histori“, „Sinestar“ itd, to su prekogranični kanali u kojima, gle čuda, ne idu izvorne reklame, već imate reklamu 599 dinara itd. Koji to kanali iz Amerike vrše reklame, ili iz nekih drugih zemalja, izvorne reklame sa cenovnikom „Maksi“, ne znam, 599, 399 dinara itd.

Očigledno da prekraja prekogranične kanale, čime se gubi status reemitovanja i niko od tužilaštva ne reaguje, i stoga je opozicija uvalila one u REM, pošto nadležnost nad elektronskim medijima nije na Skupštini, nije na Vladi, nije na Ministarstvu, nad regulatornim telom i otad onoliko buka da se Đilasu i Šolaku obezbedi preko Tanje Fajon, one međunarodne evropske delegacije, da im se obezbedi da imaju pet članova u savetu REM-a, da bi se na takav način obezbedio Šolak i Đilas.

Mi nemamo problem sa opozicijom, imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i dnevno nezakonito reemituju dve stotine hiljada sekundi. Samo da je dva evra sekund, a na RTS-u se kreću i do 100, dakle, samo da je dva evra sekund, četiri stotine hiljada evra dnevno se uzme od domaćih medija nezakonito za medije koje su navodno prekogranični ili su prekogranični prekrojeni kanali u korist „Dajrekt medije“, „CAS medije“, „Junajted medije“ i „Junajted grupe“. To je tako nabacano. Ko je koga tu osnovao, uglavnom vlasnici su Šolak i Đilas. Dnevno uzmu toliko, to je puta 365 dana, 150 miliona evra uzmu godišnje i time finansiraju i pozajmljuju novac, time finansiraju svoje pristalice koje izmišljaju, lažu, kleveću itd, koji ne napadaju vlast, njima je cilj napad na državu i oni se naprosto nutkaju da priznaju Kosovo, da unitarizuju Bosnu, samo da im neko dozvoli da nasilno promene vlast, a to su pokušali prošle godine da učine finansirajući ih isključivo novcem o kojem sam ja pričao, koji je nezakonito stečen.

Kaže izreka, opet Valtazara Bogišića, je li tako, gospodine Martinoviću – najveća je nepravda kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima. Svi naši gledaoci mogu da prepoznaju Dragana Đilasa u toj izreci. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću probati da vam u praksi prezentiram šta sve buka može da izazove i šta sve može buku da proizvede. Ovo se dešava 5. septembra.

(Narodni poslanik pokazuje snimak na telefonu.)

Nadam se da čujete, 5. septembra, mesto je Cetinje. Ove rafale koje čujete niste u sredstvima informisanja mogli da čujete, jer su u Crnoj Gori uglavnom pod nogama ili rukama Mila Đukanovića, podgoričkih vesti, Šolaka i tako dalje.

Da ne slušamo sve, znači, ima preko 50 pucnjeva. To je buka koja je proizvedena od strane onih koji su na Cetinju dočekali patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Ovde za milogorce nije bila potrebna zašta od buke. Ovo je trebalo da bude zaštita od bruke. Neviđena bruka u Njegoševoj Crnoj Gori, da grupa koja sebe naziva komitama dočeka srpskog patrijarha i mitropolita crnogorskog, da ih dočeka pucnjevima i spreči da izvrše jedan crkveni obred – liturgiju. Pri tome su pokušali da kažu da je sramota da se njih dvojica nalaze iza zvučne barijere koja se zove pancirno ćebe, koje ih štiti ne samo od zvuka, već i metaka koji kada se ispale negde moraju da prođu i negde moraju da padnu. Nije sramota zaštititi se od ovakve buke, sramota je pucati na sveštenike koji žele da izvrše jedan crkveni obred u svojoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Još veća sramota je što imamo bivšeg poslanika koji je tvrdio da nikakvog pucnja toga dana na Cetinju nije bilo.

Sada znamo da Nenad Čanak laže, i to da masno laže. Možda je ovo bila pucnjava oduševljenja, možda je Milo Đukanović bio oduševljen kada je video osobe u crnom, Nenada Čanka i Stašu Zajović, osobe u crnom. Nadam se da je znao ko je tačno žena u crnom. Verovatno je bio oduševljen i rešen da ih rukopoloži u patrijarhe Crnogorske pravoslavne crkve sa sedištem u Lovćencu, verovatno. Je li tako beše? Je li to neka prestonica najveća u Vojvodini, to im je jedina Crnogorska pravoslavna crkva koju imaju? Možda je ta buka bilo to oduševljenje kada je video njih dvoje. Zamislite tu borbu vatrenim oružjem oružjem protiv fašističke, navodno, kako je to Čanak rekao, pravoslavne crkve koja je, eto, uzela jevanđelje i rešila da održi jedan crkveni obred koji se vekovima vrši na Cetinju. E, to su oni koji ne dopuštaju da se ode na Cetinje, a pri tome su zauzeli Vračar i Dedinje.

Dame i gospodo narodni poslanici, druga vrsta nesrećnika je imala daleko manje buke nego danas. To su ove stranke bivšeg režima do 2012. godine. One gotovo da su stvorile ekološku državu, gotovo da su u potpunosti zaštitile životnu sredinu, vazduh, zemlju od industrije, zaštita od buke od saobraćaja je bila gotovo, niti su pravili auto-puteve. Jedine zvučne barijere, koliko se ja sećam, do 2012. godine su bile pored „Franš“ restorana, koliko se ja sećam, možda grešim.

Ali, to su jedine zvučne barijere koje su valjda da ih ne uznemiravaju vozila koja idu preko gazele, pa su to stavili da na miru mogu da ručaju Đilas ekipa i ta vrsta nesrećnika i da večeraju, pa su jedino tu imali zaštitu od buke, inače nije potrebe nisu ni imali auto-puteve niti su gradili.

Danas, mislim da ima na stotine kilometara zvučnih barijera pored svih naseljenih mesta. Oni su bili rešili saobraćaja, oni su bili rešili totalno industrije, znači nije im trebao prevoz putnika, radne snage, nije im trebao prevoz sirovina, nije im trebao izvoz gotovih proizvoda, nisu im trebali ni brze pruge, njima i one spore su mogle da prevezu to što su proizveli gotovo, da su proizvodili samo, da su iznosili samo novac i tako dalje, nije im bilo potrebno mnogo vozila, pa i avionski saobraćaj im je bio redukovan i to u vrstu buke su oni bili rešivi.

Dva odžaka su se fabrička dimnjaka dimila u celoj Srbiji. Sećam se dobro 2012. godine, kada krenemo u izvornu kampanju prema Makedoniji, kada prođemo kroz celu Srbiju, kada idemo u Niš, kada idemo u Vranje, jedva da vidimo dva fabrička odžaka da su se dimila u celoj Srbiji. Šta će njima zvučne barijere kada saobraćaja nisu imali, izvoza nisu imali, uvoza sirovina nisu imali, nisu imali investitore, nisu imali ništa, nikakve potrebe nisu imali gotovo da su stvorili ekološku državu, jer nije bilo ni zagađenja vazduha, nije bilo industrije, nije bilo prevoza.

To su ovi ovde koji dižu ekološke ustanke sad. To su ti likovi. Zamislite oni su za auto-puteve kao… jesu oni za auto-puteve, ali su protiv kamenoloma. Pa, kako misle da napravimo puteve ako nemamo kamenolome? Ne misle valjda da uvozimo kamen iz Rumunije, Bugarske i iz nekih drugih zemalja da bi pravili puteve to bi povećao cenu gotovo da bi putevi izlazili kao onaj most na Adi koji je koštao pet puta više od projektovane cene. Verovatno dok su se svi namirili, da svi po jednom, verovatno da je to Paones, čuveni onaj konsultantski ugovori, verovatno da kad se krene od 150 miliona dogurali do 500 i taj most na Adi spaja, služi sa slikanje mladenaca i spaja dve mesne zajednice u Beogradu. Da bi bio u funkciji treba nam još milijarda za tunele, pristupne saobraćajnice itd.

E, to su oni radili, ali su sad, eto, za izgradnju puteva, ali nisu za kamenolome. Oni su za izgradnju, ali nisu za izgradnju, ali nisu zato da se proizvodi cigla, blokovi, cement itd. Bože to zagađuje životnu sredinu. Oni su da se sve može uvesti, a ništa ne može da se proizvesti. Oni su ovde protiv zagađenog vazduha, svi su došli na protest automobila. Niko od njih nije došao biciklom, makar je Marinika mogla doći u novom modelu. Ja sam prošli put pogrešio, model Nikole Jovanović 2020. godine, makar i ona veliki borac za zaštitu životne sredine, trebala je doći na biciklu, model Nikole Jovanović 2020. godine. Ni ona to nije učinila.

Onda imate, oni tvrde valjda da smo se za vreme Đilasa vozili električnim automobilima po Beogradu, jer saobraćaj slabiji, manje zagađenje, zato što ljudi nisu imali novca, plate su bile 320, minimalci 150 evra, sada je to 560, u Beogradu 700 i nešto evra, prosečna plata, sada ljudi imaju para, pa voze automobile, još ne voze električne, ali recimo, oni misle da smo se u Đilasovo vreme kroz Beograd vozili električnim automobilima i grejali na solarne elektrane.

Oni su za struju, da bude struje i da bude jeftine struje, ali su protiv termoelektrana, električnih centrala, oni su protiv hidrocentrala, oni su protiv svega što proizvodi, oni što protiv kopanja uglja, oni su protiv svega što proizvodi energiju, oni su eto i za električne automobile, ali su protiv litijumskih baterija, a automobili idu na litijumske baterije. Oni se slikaju tako rado mobilnim telefonima i koriste ih, ali su protiv litijumskih baterija u telefonima, oni su protiv litijuma. Opet su oni za to da se to može uvesti, a da se ne može proizvesti.

Moramo živeti od proizvedenog, od zarađenoga, a ne od zaduženog. Oni su navikli da uzmu kredite iz inostranstva po 7% kamate i da tako skupim kreditima isplate penziju umesto od zarađenog iz proizvodnje, od zarađenih ličnih dohodaka, da se iz fonda što više penzija isplati, oni su to radili, pare uzmu sa 7% kamate, podele neke više penzije i tako su napravili veliku krizu zemlje. Sve su oni stvorili uslove da budem ekološka država, da ne radi industrija uopšte, da nema saobraćaja itd. E, sad, ne znam od čega bismo mi živeli, šta bi se dešavalo u ovoj zemlji da se to tako radilo.

Što se poljoprivrede tiče i ona ima buku i poljoprivrednici ne samo gradsko stanovništvo je izloženo buci, izloženo je seoskoj, ima tu svadba, veselja i tako dalje, doduše ne koristimo više vatreno oružje kao Milo Đukanović kada vidi Stašu Zajović i Nenada Čanka, dve osobe u crnom, mi otprilike sad to više ne radimo, negde se ponešto desi, ali ima buke koju proizvode automobili koji idu auto-putevima, ali ima i buke koje proizvode stari traktori i zato ih treba zanavljati. Stare mašine koje posebno u ovim većim selima, naseljenim mestima prave dosta veliki intenzitet buke, a vrlo je to loše i za poljoprivrednike koji rade na tim mašinama, koji su izloženi nekad i po 12 sati prilikom oranja. Izloženi smo toj vrsti buke iz traktora i te mehanizacije, a imamo 400 hiljada traktora, prosečna starost je gotovo 20 godina, znači da ih zanavljamo u narednih dvadeset godina, svake godine moramo da kupimo 20 hiljada komada. Zato treba koristiti ove nacionalne mere, ipak mere da se zanovi mehanizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, poljoprivreda jeste zagađivač životne sredine, poljoprivreda malo utiče na buku. Koje posledice buke mogu da budu? Ja samo mogu da posvedočim zato što sam u mladosti bio disk-džokej, dakle i tih dvesta vati na malom prostoru kada se odvrne to proizvede takvu vrstu zvuka da danas malo se slabije razaznaju tonovi, posebno visoki i zato često imam napor da kada slušam kada neko u grupi govori, imam problem sa sluhom. Svi mi koji smo izloženi toj vrsti buke imamo taj problem i zato podržavam ove zakone. Na vlastitom primeru znam šta je šteta po sluh.

Poruka građanima u vezi onih koji su želeli da stvore ekološku državu bez buke, bez automobila. Imali su oni i dobru poruku za ove mini centrale, nemoj da stavljate, kaže nemojte da stavljate te male potoke kroz cev, u čega ćemo bacati pvc ambalažu, stare šporete i tako dalje, ako nam reke stavite u cevi onda nemaju u koju vodu to da bacaju.

Moja poruka građanima za te nesrećnike, izašli ili ne izašli na izbore, mislim da nisu vredni njihovog poverenja zato što pokušavaju da izvedu podelu u društvu. Na sreću, to im ne uspeva i zato apelujem na slogu građana oko, ja predlažem vladajućoj većini, da ne veruju ovim nesrećnicima jer od naših podela ranije, koji žele da podele ovo društvo, od naših podela, a istorija nas uči, da jedino mi nismo imali koristi. Građani treba da budu složni oko jedne opcije, jer je takvo vreme došlo, veoma osetljivo ili ćemo uspeti i uspevati i dalje složni kao što smo i do sada, zajedno sa građanima, ili ćemo propasti podeljeni, ukoliko se ukaže poverenje nesrećnicima o kojima sam govorio. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2012. godine smo zatekli kuću golih zidova, zemlju bez šansi za sadašnje i buduće generacije. Od tada je prošlo devet godina. Ako kažem, samo da se u Srbiji ne pamti da je za devet godina mirovao kurs, dakle, bio je između 117 i 118 dinara i danas devet godina kasnije je kurs isti. Dakle, stabilnost kursa je jedan od uslova da ekonomija normalno radi.

E sada, da je to učinjeno trošeći devizne rezerve to ne bi dovoljno dobro cenio, ali uprkos stabilnom kursu i ne menjanju devet godina devizne rezerve su rasle. U tom periodu devizne rezerve su porasle za pet milijardi evra. Dakle, one sada iznose 15 milijardi, a bile su negde 2012. godine na nivou 10 milijardi.

Ako kažem da od toga rezerve u zlatu su 10%, da su sa 21 tonu porasle na 36 tona zlata, onda treba ceniti uspeh države za vreme dok je uglavnom vladala ova vladajuća većina, a to opoziciji treba i da posluži kao parametar zbog čega je poverenje građana u odnosu na 2012. godinu na današnji dan poraslo prema vladajućoj većini i strankama vladajuće većine i zašto su njihove šanse za pobedu minimalne, odnosno ni mikroskopom se ne mogu utvrditi šta oni mogu da urade na narednim izborima.

Ono što retko poslanici govore, to je koliko su plate porasle. To govorimo, ali ne i njihov uticaj na održanje ekonomije na rast itd. Dakle, plate su bile 328 evra je bila prosečna plata, minimalac je bio 2012. godine, čini mi se oko 150 evra, danas je minimalac duplo uvećan, a prosečna plata sa 328 evra je otišla na 560 evra. Sa 328 do 560 to je razlika oko 230 i neki evro. Mesečno naši zaposleni dobiju negde oko 460 miliona više, nego što su dobijali 2012. godine. Pri tome, stotine hiljada radnika je dobilo posao ne u javnom sektoru, nego u realnom sektoru i to je ono što pogoni našu ekonomiju.

Dakle, 460 miliona evra više u platama mesečno među građanima mora da se oseti. Zato je poverenje u vladajuću većinu i stranke vladajuće većine rastu. Na godišnjem nivou to znači da zaposleni građani dobiju 5,5 milijardi više nego što su dobijali 2012. godine. Toliko mogu da potroše, oni tih 5,5 milijardi neće izneti na Kukova ostrva i Mauricijus, nego uglavnom zaposleni taj novac troše u našoj zemlji i na takav način, ukoliko to potroše, što zarade više nego 2012. godine, ukoliko potroše u našoj zemlji, a troše, to je više poreza 1,1 milijardu evra više poreza i poreskih prihoda u državnoj kasi nego što je to bio slučaj 2012. godine, a 12% PDV na 5,5 je milijardu i 100 miliona čistog prihoda u budžetu Republike Srbije.

Obzirom da sam vezan za poljoprivredu, moram da tražim, obzirom da je u poslednje vreme oko osam milijardi država potrošila zbog Kovida, moram da tražim da podrška poljoprivredi bude veća, to je moja obaveza prema ministru finansija, zato što pokušavam da predstavim interese seoskog stanovništva i poljoprivrednika, koji kao i u EU zavise od toga da li će biti podsticaja, da li će biti isplaćeni, u kojoj meri i u kom iznosu će biti isplaćeni u toku godine.

Stoga je danas bavljenje poljoprivredom nešto bolje nego 2012. godine, isplativije je, ali je još uvek to kao lizanje meda sa trna. Dakle, veoma zavisi od prirodnih uslova, od cene repromaterijala itd. koje rastu i mislim da je vreme da razmislimo o tome da uvećamo podsticaje obzirom da su oni manji negde od tri do pet puta, nego u zemljama EU. Podržati poljoprivredu nije samo podržavanje poljoprivrednika, to je podržavanje i prerađivačke industrije koja dobija jeftiniju sirovinu i biva konkurentnija na domaćem i okolnim tržištima. Dakle, može da napravi konkurentan proizvod, pre svega za regionalna tržišta, ali i za tržišta EU, Rusije, Kine, istoka itd.

Podsticaje treba srazmerno ekonomskoj moći zemlje podizati u poljoprivredi, obzirom da to garantuje prehrambenu sigurnost stanovništva, a sa druge strane, to je kako ja zovem, prehrambeni suverenitet zemlje, jer zemlja koja u ovim uslovima ima višak hrane, svakako i politički u ovom području u regionu dominira na onima, relativno dominira, ima neku prednost političku nad onima koji tu hranu nemaju, koji moraju da deo stanovništva snabdevaju sa teritorije Republike Srbije.

Mislim da tu prednost treba više koristiti, najslađi su plodovi svoje bašte. Onaj koji ima prehrambenu sigurnost i prehrambeni suverenitet, uz vakcine koje garantuje zdravstveni suverenitet, novu opremu itd. Srbiju i te kako u povoljniji položaj stavljaju u odnosu na zemlje u regionu koje moram priznati, baš ne gaje nešto preterano ljubav prema Srbiji, ali ljubav prema hrani iz Srbije i te kako neguju, uz naravno, jezik mržnje koji dolazi iz nekih okolnih bivših jugoslovenskih republika koje posle razbijanja Jugoslavije žele da razbiju i Republiku Srbiju.

Zamolio bih ministra finansija da u sledećem predlogu budžeta nađe prostora da se dugovi koji su sada evidentni prema podsticajima u poljoprivredi anuliraju i da pokušamo da srazmerno prihodima u republičkom budžetu, pokušamo da uvećamo, obzirom da pitanje poljoprivrede nije više samo pitanje poljoprivrede, već i demografije, opstanka seoskog stanovništva u ruralnim oblastima, jer ukoliko se ne isplati poljoprivredna proizvodnja, oni će se seliti u veće gradove i tako ćemo opusteti određene teritorije. Ukoliko naš narod napusti te teritorije, ukoliko na određen način, kroz podsticaje u poljoprivredi ih ne zadužimo u tim oblastima, onda ako ispraznimo te teritorije kao na Kosovu, doći će možda neki drugi narodi i naseliti tu teritoriju i zato je pitanje poljoprivrede ne samo pitanje isplativosti poljoprivredne, nije pitanje samo poljoprivrede, već je pitanje pre svega demografije, bezbednosti i suvereniteta zemlje.

Moj apel je da te podsticaje srazmerno ekonomskoj moći zemlje, koja je sve veća, da unapredimo, jer da vam kažem, poljoprivreda nije samo rashod u budžetu. Iz poljoprivede se stiču i prihodi. Kada kupujemo dizel za poljoprivredu plaćamo akcizu, akciza je porez na luksuz, plaćamo prilikom poljoprivredne proizvodnje akcizu i PDV 86 dinara u litri.

U poljoprivredi se troši oko 250 miliona litara dizela, prihod samo iz PDV i akcize na dizel je negde oko 20 milijardi dinara što je polovina sume namenjena za podsticaje. Tu su porezi na mehanizaciju, rezervne delove, đubriva, sredstva za zaštitu bilja i druge impute u poljoprivredi, tako da i za zakup poljoprivrednog zemljišta, tako da iz poljoprivrede, iz proizvodnje u republički budžete legne više novca nego što se poljoprivredi vrati.

Zato bih ja voleo da se agrarni budžet u sledećem predlogu budžeta koji će stići za par nedelja uveća i da pokušamo da pronađemo novac za one delove subvencija koje nisu isplaćene poljoprivrednicima. Posebno je stočarstvo osetljivo zato što ako izgubimo neko grlo stoke treba po dve, tri godine da se stočni fond zanovi, a mi bi biljni potencijal trebali da koristimo upravo za stočarstvo, a kroz to da vršimo preradu mesa, mleka, jaja i biljne proizvodnje i da na takav način kroz prerađivačku industriju uvećavamo još više bruto domaći proizvod, a i javne prihode koji se kroz tu delatnost slivaju u republički budžet. To je uzajamno vezano.

Dakle, ništa ne bi izgubili ukoliko bi za nešto podigli podsticaje u poljoprivredi, tako bi garantovali našem stanovništvu, što sam već rekao, prehrambenu sigurnost, ali bi državu zaštitili od mogućih novih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima zemlja može biti izložena. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji smo nešto stariji znamo koliko je SPC stradala u vreme komunističkog poretka u bivšoj SFRJ. Ja sam jedan od retkih koji je imao običaj da ga roditelji vode u crkvu i dobro znam i posledice koje su proisticale iz toga što ste u to vreme verovali u Boga, odnosno što ste bili pripadnik SPC kao vernik.

Dakle, ukoliko želite kao dete da recitujete pesmice za Svetog Savu, to znači da ste isključeni iz svih nekih dečijih i omladinskih aktivnosti koje su u to vreme preduzimali komunisti i komunistička partija, u osnovnim pa i u srednjim školama.

Više puta sam prisustvovao i represiji koja je vršena nad roditeljima, pa i deci koja su imala hrabrosti da budu vernici. Jedan sam od retkih koji je recitovao pesmice za Svetog Savu, što je bio običaj, barem u Sremu gde sam ja živeo, da deca iz osnovnih škola, pa nekada i nešto mlađa recituju te pesmice najvećem srpskom svetitelju i osnivaču SPC. Najlepša pesma koju sam ja zapamtio je bila pesma Vojislava Ilića koja je počinjala: „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira, na kapiji zaključanoj Svetogorskog manastira. Otvorite mi časni oci manastirska teška vrata i primite carskog sina za najmlađeg svoga brata“.

Dakle, ti stihovi se uglavnom i pamte, za razliku od stihova koji su bili posvećeni velikom diktatoru i neprijateljskom vojniku, koji je u to vreme imao u svakom selu najbolju svoju ulicu pod nazivom ulica maršala Tita. Retko je naseljeno mesto, a čitavi gradovi kojima bi ja zbog toga vratio ta imena, čitavi gradovi su uzimali, ne znam, Titovo Užice, Titov Veles, Titov Vrbas itd.

Sećam se da smo u osnovnoj školi mi koji smo imali obične nazive ulica, recimo Pregrevica, ja kad ustanem, moram onako stidljivo da kažem, kad nastavnik ili učitelj pita: “A iz koje si ti ulice“, ja kažem: „Pregrevica“, dok su deca komunista, oni koji su se ponosili time, ponosno ustajali da kažu: „Ja sam iz Titove“.

Sećam se i toga da nisam nikada nosio štafetu, jer nisam bio dovoljno podoban i da sam imao dvojku iz ruskog jer je nastavnik ruskog jezika u osnovnoj školi bio predsednik partijske ćelije u mom selu i nikako njemu nije odgovaralo da njegovi učenici idu u crkvu i da budu vernici, a posebno da recituju.

Sećam se i u Novim Karlovcima prve velike pobune, verničke, omladinske kada su omladinci rešeni da ne izgube deo srpskog nacionalnog identiteta, SPC je sastavni deo, jedan od glavnih sastavnih delova srpskog nacionalnog identiteta.

Recimo, trebala je da bude neka igranka, padalo na Božić, onda su oni verni Titu, svom bogu, neprijateljskom vojniku, iščupali te maršale ili kako se zvala ta pojačala i zabranili neku vrstu igranke koja se završila u crkvi sa - Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš, vozsija itd, na šta je reakcija bila, fiće plave sa plavim svetlima, plave marice oko crkve itd.

Sećam se sveštenika Bulatovića koji je meni izgledao veliki kao kuća, koji je zabranio naoružanoj policiji da uđe u crkvu, stavši ispred nas na vrata i rekavši – ne može crveni đavoli u crkvu sa oružjem, toga se sećam.

Dakle, tada mi sve nije bilo jasno, sada mi je jasno da je srpska crkva jedan od glavnih nosilaca srpskog nacionalnog identiteta, da to svakako treba čuvati, kulturno i drugo nasleđe Hilandara, ali treba čuvati sve crkve i sve manastire na teritoriji bivše Jugoslavije, treba ih čuvati naravno i širom sveta zato što su puno značila nekima koji su živeli pre nas, ali značiće svakako i nekima koji žive posle nas.

Logično je da povedemo računa o Hilandaru. Posle Oca, Sina, red je da dođemo i do Svetog duha koji tu negde lebdi iznad Hilandara. Dakle, zbog Svetosavlja itd, posle Stefana Nemanje i hrama Svetog Save, logično je da još više učinimo na zaštiti Hilandara.

Da li postoje neki političari koji obično nešto ostave? Postoje političari, čak i među komunistima je bilo političara koji su tajno ili javno pomagali SPC i nešto ode u crkvu, nešto se stavi na ikonu, nešto pored ikone, da se neki prilog, budete možda i ktitor nekog manastira. Iz pokajanja srpsko sveštenstvo daje priliku, kao Bog daje svima pravo da se predomisle, mada ja ne mislim da su se ti komunisti baš iskreno predomislili, ali Bože moj, nisam ja Bog. Sveštenici su Božje sluge i oni misle da povratak nekih nevernika u verničke redove je značajna.

Mnogi od njih su ulazili u crkvu da nešto prilože, ostave, ali ima i političara koji su u crkvu išli radi sopstvene dobiti. Ja ću vam navesti, vama je svakako poznato, gospodine Martinoviću, ime i prezime, ako ja kažem „Boško Ljotić“, vi ćete znati „Boškić Ljotić“ ko je to. Dakle, to je jedan od retkih političara koji je otišao u crkvu ne da nešto ostavi, već da nešto uzme. Svakako se sećate i onog sveštenika koji je javno u novinama rekao šta se desilo na Hilandaru, kada je ovaj muzao svojevremeno rudare, one koje rade pod zemljom. Znači, rešio je malo i oko tog Duha svetoga da se okoristi, pa mu je bilo malo 50.000 evra od rudnika Kolubara, pa je kao u ime porodične organizacije otišao na Hilandar i da predstavi sebe kao zaštitnika porodičnih vrednosti itd, što je crkva zdušno podržala i to svakako nije bio problem.

Problem je bio što je dotična persona „Boško Ljotić“ itd, pred ikonom Trojeručicom dao zakletvu da neće praviti stranku, da se neće baviti politikom, već da će njegova organizacija isključivo štititi porodične vrednosti, što bih i ja pozdravio i u to vreme smo, mnogi od nas, na sitno donirali takvoj porodičnoj organizaciji da se bavi zaštitom porodice, porodičnih i tradicionalnih vrednosti.

Međutim, gle čuda. On je dao zakletvu i slagao. Slagao, a sveštenici koji su bili takođe zainteresovani za porodične vrednosti, čuvanje tradicionalnih vrednosti, pa i odlaska u crkvu, duhovnih itd, je darivala personu, „Boška Ljotića“, sa pet hiljada evra.

Dakle, sveštenici na Hilandaru su bili, bez obzira što se crkva nije bavila politikom, a nije bila politička tema, on je rekao da će se baviti porodicom, oni su to darivali sa 5.000 evra a on ih je slagao. I otuda ja čoveka koji se pred Trojeručicom zakleo i slagao zovem - sveti boškić ljotić levoručica. On je otprilike prvi političar koji je iz koristoljublja ušao u crkvu. Ne računam tu pripadnike ustaških pokreta koji su ulazili i pljačkali crkveno blago, popalili 500 crkava za vreme Drugog svetskog rata. Eto među političarima koji neguju tradicionalne duhovne i verničke vrednosti Boško ljotić levoručica je popalio, odnosno zapalio, ne mislim fizički, nije zapalio manastir, zapalio je sveštenike za 5.000 evra i to posle onog tragičnog požara koji se desio na Hilandaru. Umesto da nešto priloži da pomogne, on je rešio da pomogne sam sebi i na takav način će kod mene ostati upamćen.

Takođe, treba se osvrnuti malo i na Crnu Goru. Da je Milo Đukanović bezobziran, to je svakako poznato, da se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. godine, u vreme dok je Srbijom i Crnom Gorom upravljao Sveto Marović, jel tako? Crnom Gorom je upravljao Milo Đukanović a Srbijom je upravljao, predsednik Srbije je bio Boris Tadić, po poreklu Crnogorac. Dakle, Crna Gora se zemaljski razdružuje od Srbije u trenutku kad upravljaju i Crnom Gorom i zajedničkom državom i Srbijom, dakle koriste tu vrstu prednosti, da se odvoje i posle odvajanja, naravno, reakcija Vuka Jeremića je bila, kako beše ono - još 20 noćenja sa Svetog Stefana dajte meni vi, i sebe je predstavio sa ovim njihovim savetnikom ili ministrom spoljnih poslova Roćenom kao čoveka koji zajedno sa njim j… majku Srbiji. I danas Vuk Jeremić želi poverenje Srba, želi poverenje vernika prema njegovoj političkoj opciji, bez obzira što se na tako dosta svirep način obratio prema državi u kojoj je bio ministar spoljnih poslova, gde je izjavio da i on sa Roćenom j… da ne govorim dalje, veoma je vulgarno, majku Srbima. Na takav način su se oni teritorijalno razdružili i Srbija postala nezavisna.

Milo Đukanović nije baš glup čovek, on je shvatio da bi se rešio srpskog identiteta u Crnoj Gori, pošto je Crna Gora za mene srpska država, a i za mnoge građane Crne Gore, on je rešio da napadne svetinje i onih državljana Crne Gore, svetinje koje se nalaze na toj teritoriji, shvativši da je srpska crkva jedan od glavnih nosača srpskog nacionalnog identiteta, rešio je da se reši Srba. A kako da se reši Srba? Mora prvo da udari u crkvu i zato je ceo pokret nastao - Ne damo svetinje. Milo Đukanović je mislio kada ostavi Srpsku pravoslavnu crkvu bez imovine, da će u tom slučaju lakše nestati Srbi u Crnoj Gori, što je ustaška politika, što je bila politika Komunističke partije Jugoslavije koju su zacrtali u Drezdenu 1928. godine, gde su po toj recepturi posle rata kao pobednici, što meni nije bilo drago što se to desilo, što su kao pobednici realizovali svoj program i jednu veliku državu stvorenu krvlju srpskog naroda isparcelisali u šest nacionalnih država, gde su svakom od tih naroda dali teritoriju koju je taj narod naseljavao, plus teritorije, velike teritorije koje su bile naseljene srpskim narodom.

Naravno, posle prelaza jedne NDH u drugu NDH, to je SR Hrvatska, kad se to desilo, onda je Tuđman pokušao da realizuje treću trećinu programa Ante Pavelića i raselio je, nešto pobio, Srba 90-ih godina, dakle, realizovao je doprinos da se u potpunosti realizuje Pavelićeva politika - jednu trećinu pobiti, jednu trećinu pokrstiti, otuda i napadi na SPC u Crnoj Gori i Milo Đukanović ima kopi-pejst od te ustaške politike, gde je zahvaljujući komunističkoj ustaškoj politici određeni deo Srba bio u tim republikama koje su komunisti osmislili. Naravno da su svi oni kad su dobili nezavisnost rešili da se reše srpskog nacionalnog pitanja i jedino je Srbija zadržala gotovo identičan etnički sastav, bez obzira na priliv više stotina hiljada izbeglica, gotovo da je zadržala etnički sastav iz 1991. godine.

Sve druge bivše jugoslovenske republike, srećni dobitnici komunizma, stvarajući svoje nacionalne države rešavaju da se reše Srba, a najviše napada je bilo na SPC i Milo Đukanović je tako rešio da se posle zemaljskog razduženja i duhovno Srbi u Crnoj Gori imaju razdružiti od Srba.

Zato je značaj SPC jako veliki. Mi koji živimo u Sremu znamo i za nemanjičke i za brankovićke manastire, da je nekom narodnom istorijom veliki greh prema Brankovićima jer nisu bili izdajnici i posle pada Smedereva dodatno su posrbili Srem i Frušku goru i tako doprineli da danas Vojvodina i da u Vojvodini ima građana srpske nacionalnosti toliko da ona nikada više neće biti dovedena u pitanje bez obzira koliko se to ne dopadalo Nenadu Čačku.

Zamislite sledeću stvar - da mi registrujemo negde srpsku rimokatoličku crkvu u policiji. Rešimo mi, hajde sada, dopada nam se recimo katolička crkva ili bilo koja druga i mi rešimo u policiji da osnujemo crkvu. Nađemo tri, četiri građanina, nađemo nekog raspopa, ne daj Bože, i mi to registrujemo i kažemo - to je ta crkva i mi u Srbiji ne priznajemo Rimokatoličku crkvu i zamislite da oni još žele da drže misu i mi skupimo neke barabe, ološe i dođe neko sa strane da nas podrži - kao borba protiv fašizma.

Zamislite Nenada Čanka koji smatra da borba protiv patrijarha i mitropolita koji nose Sveto pismo, Jevanđelje itd. i koji žele da drže jedan crkveni obred u svojoj crkvi na svojoj imovini i on se kao bori protiv fašizma, bori se protiv vladike, mitropolita i bori se protiv patrijarha da ne mogu da vrše službu jer on misli da je vršenje službe fašizam.

Ja mislim obrnuto. Ja mislim da je fašizam ono što je on radio, da je to širenje verske netrpeljivosti i da tu njegovu političku organizaciju, ako je to stav i političke stranke kojoj je on predsednik, treba dovesti pod sumnju i videti da li je to uslov da tužilac pokrene postupak za zabranu te partije s obzirom da je to očigledno širenje verske mržnje i netrpeljivosti.

Zamislite sada da mi dođemo tako i dođu katolički sveštenici da drže službu i kažemo - ne, vi ste nelegalni, vi ne možete da vršite službu tu, vi ne možete, recimo, da to radite u Inđiji, vi to morate da radite negde u Smederevu, imate vi dovoljno katoličkih crkava. Zamislite na šta bi to ličilo i zato se čudim svim ovim Evropljanima, svaka čast EU, evropskoj zajednici, što nisu osudili takvo teško ometanje verskih prava pripadnika SPC jer danas, sutra, ne daj Bože, ja to ne zagovaram, niti bi zagovarao bez obzira šta se dešavalo crkvi čiji sam ja vernik, zamislite sutra da to neko uradi Protestantskoj, Rimokatoličkoj i drugim crkvama, to mislim da bi Evropa osudila, čak i da smo to radili prema ovim sektama, da bi i u tom slučaju Srbi bili krivi.

Ljudi koji veruju, treba to ceniti, svačiju bogomolju treba ceniti. Ne treba nikoga ubiti zato što na drugi način veruje svom Bogu i ne treba ga kažnjavati. Ne treba ništa od toga raditi i zato se čudim svima onima koji nalaze razumevanja na ponašanje Mila Đukanovića, Vuka Draškovića i Nenada Čanka prema našoj SPC. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju naše južne pokrajine, već više puta smo mi u svojoj istoriji doživeli da budemo ludo hrabri. Vreme je da budemo svakako hrabri, ali da budemo i mudri.

Postoji izreka da je lakše rat izbeći nego iz njega izaći. U našoj novijoj istoriji smo imali više takvih slučajeva i ovog puta treba biti izuzetno tvrd, ali otporan na pritiske i pokušati, dok god se to može, izbeći bilo kakvu eskalaciju eventualnih sukoba, jer ja mislim da je Priština izašla ovo da isprovocira neku oružanu ili nasilnu akciju od strane Srba da bi se time pokrili kod, pre svega, Britanaca, Amerikanaca ili nekih drugih svojih saveznika, koji očigledno ih podržavaju. Zato kada kažu da traže suzdržanost od obe strane, to za mene znači da još uvek podržavaju Albance, čak i da čine sulude akcije poput ovih iz poslednjih dana.

Zato verujem u mudrost našeg rukovodstva, verujem u strpljenje našeg naroda. Nevolju trpeti dok god se može, ali biti izuzetno tvrd i sprečiti svaki mogući pogrom, kakav je to bio 14. mart 2004. godine, ili na neki drugi datum, ako sam pogrešio ,ja se izvinjavam. Takav pogrom poput tog, kao što su bili „Bljesak“ i „Oluja“, svakako ne treba dozvoliti i samo u toj krajnjoj nuždi treba povući neke poteze koji sada neki ljudi, neki politički predstavnici preporučuju da se onako vrele krvi upustimo eventualno u neku avanturu.

Glava mora da bude hladna, srce mora da bude vruće, ali hladna glava mora da prikoči vruće srce da ne bi učinili neki sulud potez i tako svojim političkim protivnicima možda pomogli da izvrše neku vojnu akciju, koja može da liči na onu koja se desila u Hrvatskoj kada su „Bljeskom“ i „Olujom“ proterane na hiljade, na stotine hiljada naših građana. Tu moramo biti veoma oprezni, dakle, biti mudri, biti hrabri, ali nikako ludo hrabri, jer bi tako ušli verovatno u neku avanturu koju je Priština verovatno ukalkulisala kao mogući potez Srbije. Mislim da ta neka gotovost borbena itd, u ovoj državi već postoji. U politici i u ovakvim okolnostima se sve ne kaže. Ja verujem da su snage naše bezbednosti i te kako spremne da spreče svaki mogući pogrom, svaki mogući budući „Bljesak“ i „Oluju“ i pogrom koji je bio 2004. godine.

Ja čvrsto verujem u naše rukovodstvo i verujem da naši građani, posle reči predsednika Republike i državnog rukovodstva, svakako znaju da nešto nećemo dozvoliti, ali da nešto moramo da istrpimo određeno vreme da bi na kraju realizovali svoje interese.

Što se tiče ovog Kodeksa, Kodeks je verovatno namenjen protiv narodnih poslanika, protiv onih koji se neće dopasti nekima. Ja verujem da ću vrlo brzo biti predmet tog Kodeksa, bez obzira što niko ne može da navede nijednu moju uvredljivu reč od 2009. godine, ali se bojim da će ironija biti ta zbog koje mogu biti sankcionisan pomoću ovog Kodeksa.

Ja mislim da treba da postoji Kodeks i za onu drugu stranu. Teško je ostati pribran ako vas istuku na stepeništu. Ja sam se i posle toga trudio da ne opsujem, da u Skupštini budem sabran, da pokušam da izbegnem bilo kakvu reakciju na napad, a sila akcije ne izazove reakciju, i da na takav način onaj koji je tim napadom nešto isplanirao, bude uskraćen za nešto drugo.

Verujem čak i da ovi sudovi mogu u sudskom postupku da kazne napadače na mene srazmerno napadu na Borka Stefanovića, koji, gle čuda, kad se desio napad na mene, on je došao ispred Skupštine i podržao napadače. Ja sam očekivao da on kao žrtva napada pred mesnom zajednicom u Kruševcu, da će imati nekog razumevanja, da kad jedan poslanik dođe na dan zasedanja, kada ima sigurno status službenog lica, kad se desi napad na službeno lice na ulazu u njegovo radno mesto, ja sam očekivao da Borko Stefanović takav napad osudi. Međutim, on je osudio žrtvu i prešao kod napadača i podržao zdušno Boška Obradovića, govoreći kako se na medijima napad na njega nije video.

Ja se sećam da je odmah to veče u Dnevniku prikazano sve to, čak i ukazivanje pomoći u domu zdravlja. Uopšte nisam protiv što je RTS to objavio, s obzirom da se radi o momku ili mužu jedne od glavnih urednika u RTS-u. Gle čuda, žene opozicionih prvaka rade u RTS-u, a opozicioni prvaci se stalno žale na tu medijsku kuću.

Dakle, ja bih voleo da postoji neki kodeks protiv ovih što će da siluju. Jovo Bakić, kako se zove onaj, Srđan Nogo, Jovo Bakić. Recimo, Vukadinović koji kaže – nemojte ih vešati na Terazijama, kao nas, treba nas vešati na nekom drugom mestu, jer su na Terazijama vešali rodoljube. Znači, mi smo onako neka grupa ljudi koju treba obesiti na nekom skrovitom mestu, da se to čak ne da prilika ni da se vidi da smo obešeni, već to treba uraditi na nekom mestu, verovatno bi nam kao oni komunisti što su Dražu Mihajlovića prelili kiselinom itd, verovatno nam se ni za grobove ne bi znalo, ukoliko bi se realizovale sve one pretnje koje dolaze protiv nas.

Teško je ostati sabran ako neko hoće da siluje, ako neko hoće da strelja, ako neko hoće da obesi, ako neko hoće to da uradi dugim cevima i ne znam sve koje pretnje smo dobili. Ono što mene čudi, da sve te pretnje su došle od navodno visokoobrazovanih osoba koje su od akademika, profesora itd, sa veoma zvučnim akademskim titulama. I sada će, recimo, umesto oni da budu na nekom sudu, tužilaštvo, naravno, ne radi svoj posao, sud se ne meša u svoj posao, s obzirom da su ga selektirali baš oni protiv kojih bi trebali nešto da urade. I sad, gle čuda, neće odgovarati nigde žrtve, ali mi ukoliko odgovorimo na te napade za skupštinskom govornicom, u tom slučaju ćemo mi biti predmet ovog Kodeksa.

Prava je sreća da još uvek nisu na vlasti, verovatno bi njihov kodeks glasio – streljati Martinovića, streljati Jovanova, streljati Atlagića, streljati Bakareca itd, sve one koji su se zamerili drugu Đilasu.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju Agencije za borbu protiv korupcije, koja se sad zove Agencija za sprečavanje korupcije, verovatno je namera ove vladajuće većine da preventivno deluje ta agencija i ja to pozdravljam, ali ona koja se borila protiv korupcije pre toga apsolutno ne zaslužuje pažnju i nije trebala u istom sastavu da preraste iz Agencije za borbu protiv korupcije u Agenciju za sprečavanje korupcije, jer po rezultatu koji je postigla, da se borila protiv korupcije, ti ljudi nisu zaslužili da imaju ta službenička mesta u toj agenciji, s obzirom da su im uglavnom mete bili siroti poslanici koji niti su u tenderskim komisijama, niti raspolažu novcem itd.

Obično su im mete bile, ukoliko napravi neku tehničku grešku, nešto nije prijavio, karabin, automobil, na vreme itd, obično su im poslanici bili mete. U poslednje vreme su to i odbornici. Uglavnom se bave vladajućom većinom, dok su veliku korupciju zaboravili.

Hajde da vidimo koji sve to oblici korupcije postoje u našoj državi kojima se Agencija nije bavila. Prvo se trebala baviti korupcijom sama sobom. Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcije koja na zahtev države ode da poseti onu „Beobanku“, kako se zvala, na Zelenom vencu, zgradu „Beobanke“ da se smeste u te prostorije. Onda su oni zaključili da te prostorije nisu dovoljno atraktivne, ali negde u povratku su videli na Zelenom vencu na uglu novu fensi zgradu i onda su doneli odluku da tu zgradu kupe od čoveka koga neki smatraju mafijašem, koji je kupio te firme sa nekoliko zgrada. Onda su za tu jednu zgradu dali dva puta više novca nego što je država dobila za tri zgrade, oni su dva puta više novca dali za jednu zgradu.

Gle čuda, nije bilo tendera, nego su sve to ostvarili bez javne nabavke, odlukom Vlade Mirka Cvetkovića. Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcije koja je zgradu kupila bez ikakve javne nabavke, znači kupila javnom pogodnom, jer eto čelnicima te Agencije i sastavu te Agencije, koja je još uvek tamo, se dopalo to. Zamislite sada ćerka od jednog službenika u Agenciji za borbu protiv korupcije bude na listi dosta ih je bilo.

Sada gledajte u toj organizaciji je bilo dosta koruptivnih stvari. Recimo, da su novac koji je, a otvoreno su svedočili članovi te organizacije, da taj novac koji je bio namenjen radu političke stranke, a politička stranka je bila nevladina organizacija… Sada ja pitam kako je uopšte dozvoljeno da se nevladine organizacije takmiče za vlast? Šta ako pobede? Hoće li oni biti dalje nevladine organizacije? Sad mi liče na antivladine. Ali, ako bi pobedili, da li bi one bile nevladine organizacije ili bi bile vladine organizacije? Da li oni to kažu da ako pobede na izborima neće da formiraju Vladu ili ja ne znam kakva je poruka?

Uglavnom, gospodin koji je sedeo gore, koga sam ja nazivao kradulović Del Boj kompani, tu organizaciju, zamislite, on je sav novac koji je dobio, bez ikakve pratnje Agencije za protiv korupcije, bez skenera, da se vidi gde je novac itd, po rečima njihovih pripadnika, transferisao u sopstvene džepove.

Hajde da vidimo šta je, gospodine Martinoviću, uradila Agencija za borbu protiv korupcije povodom ovog Srpskog pokreta Dveri o kome ste vi govorili, koja je novac namenjen za kampanju i redovno finansiranje te političke stranke kroz ad hok osnovane privatne zanatske radnje za izradu, pazite, video klipa, koji ja gore uradim za nekoliko sekundi, oni su za to isplatili negde preko 300.000 evra i sav novac koji su te radnje dobijale preduzetničke je ispumpan odmah sutradan u kešu bez ikakvih nabavki repromaterijala itd.

Ja sam otišao i korak dalje i proveravao kome pripadaju. Sve te preduzetničke radnje su bile registrovane na kandidate koji su bili na listama odborničkim i na listama republičkim tog Srpskog pokreta Dveri. Ja sam dobio materijal. Agencija za sprečavanje korupcije, ranije se zvala za borbu, je dobila isti materijal kao i ja i nije mrdnula malim prstom. Da je to uradila vladajuća većina, ja verujem da bi to bilo uveliko sudski proces itd, da bi tu bilo prijava, da bi to zvečalo.

Da vidimo šta je Agencija za borbu protiv korupcije, kasnije za sprečavanje korupcije, uradila povodom kupovine dugova stranaka. Vi svakako znate da postoje limiti gde pravno lice i fizička lica mogu da učestvuju u kampanji jedne političke stranke. Ako recimo u kampanji ta politička stranka potroši daleko više sredstava nego što je imala prihoda, napravi ogroman minus i pojavi se jedan čovek sa svojom firmom i kupi ogromnu količinu duga, on je u stvari učestvovao u izbornoj kampanji. Znači, postoji dogovor, vi ćete da napravite dug, ne brinite, ja ću vam dug zatvoriti. Onda, gle čuda, to se ne računa u finansiranje izborne kampanje, iako je očigledno da je tim sredstvima pokriven trošak u izbornoj kampanji i da je to nelegalno finansiranje, jer 10 puta prekoračuje limite koja pravna lica mogu, i više puta, da upute u izbornoj kampanji jednoj političkoj organizaciji.

Šta se dalje dešava? Dakle, ta sredstva se okamaćuju, stiču se prihodi i kontrola nad radom te političke stranke od strane pravnog lica i njihovog šefa koji istovremeno kupuje jednu drugu političku stranku i tako dolazite do nelegalnih političkih organizacija koje koriste novac iz reklamnih prostora i onda ne znate da li imate problem sa političkom strankom Dragana Đilasa ili sa njegovom firmom, s obzirom da svi politički aktivisti za koje ja znam, koji predstavljaju tu njegovu stranku koju je kupio od tamo nekog iz Šida. Svi su zaposleni u firmi „Multikom“. Ja ne znam da li je „Multikom“ stranka ili preduzeće ili je SSP od stranke postao preduzeće.

Drugu stranku iz te grupacije on kontroliše tako što je drži u dužničkom ropstvu onim finansiranjima, koja sam opisao, i na takav način postaje daleko uticajniji, a upravo smisao borbe protiv korupcije je da se spreče takve aktivnosti. Takvim finansiranjem jedne političke stranke postaje na određeni način vlasnik i te druge organizacije, jer je, kako to kažu, izelenašio i oni su žrtva jednog zelenaša koji kupuje jednu stranku, a zelenašenjem ima apsolutni uticaj na drugu.

Još dve nevladine organizacije Pokret za preokret i PSG, kako se zovu, su u toj grupaciji i onda kao četiri organizacije su izašle i vi mislite četiri političke stranke, a u stvari je to jedna politička stranka. Čovek je jednu kupio, drugu ima kroz zelenašenje pod uticajem, u svom vlasništvu, takođe, a ove druge dve nisu političke stranke, a to bolje pred evroparlamentarcima zvuči i stvara se… To su pokreti. Ja ne znam da postoje registri pokreta. Ti isti ljudi su nama ubacili da jedna stranka mora da ima 10.000 overenih potpisa. Sada kada su oni došli u poziciju da to ne mogu da skupe, razmnožavaju političke organizacije kroz tri člana, pa recimo Pokret za preokret. On, tašta i komšinica osnuju Pokret za preokret i sad je to ta jedna od organizacija koja se pita o izborima u Republici Srbiji, način na koji će se izbori sprovoditi itd.

Nisam znao da je to smisao nevladinih organizacija.

Onda imate, kao, navodno, Dragan Đilas je iz kamate dao LJubi Davidoviću te fondacije. Ali, to Agenciju za sprečavanje korupcije, tada se zvala Agencija za borbu protiv korupcije, apsolutno nije interesovalo, kao što je nisu interesovala ni ogromna finansijska sredstva, trgovina uticajem, itd, i Đilasa i Vuka Jeremića, ogromna finansijska sredstva, njih apsolutno nisu interesovala. Nije ih interesovalo kako to fondacija dobija od Dragana Đilasa 200 hiljada evra, ali, gle čuda, Dragan Lutovac i Dragana Rakić tvrde da su oni te pare potrošili za stranačke aktivnosti. Ali, zakonom je zabranjeno da fondacija finansira političke stranke.

Dakle, ja ne znam šta radi Agencija za sprečavanje korupcije kada je dopustila da jedna fondacija iz kamate Dragana Đilasa, iz zelenašenja, protivzakonito finansira jednu političku organizaciju koju, kad se finansira iz fondacije, ne može da radaru da vidi Agencija za borbu protiv korupcije, s obzirom da nije nadležna, govorim o sprečavanju korupcije, da kontroliše fondacije? To je toliko očigledno, samim njihovim izjavama Agencija je trebalo da otvori neki postupak protiv dotičnih i na takav način spreči nelegalno finansiranje političkih subjekata, što bi trebalo da bude njihova osnovna delatnost.

Na kraju, Vuk Jeremić, dok je bio narodni poslanik, posle i predsedavajući Narodne skupštine, ali je bio konsultantskim ugovorom, što nigde nije prijavio, Patriku Hou savetnik, konsultant, što je rezultiralo sa 7,9 miliona evrića ili dolara, izvinjavam se, koje je on prihodovao na "pi ar", znači, imao je udruženje koje je nazvao "Pi ar Vuk Jeremić konsalting" ili ona neka "Cepris" ili kako se tad zvala, organizacija, koja ima kao NVO itd, sa ogromnim sredstvima od 7,9 miliona koje su upumpane u kampanju Vuka Jeremića kada je bio predsednički kandidat i naravno da se Agencija za sprečavanje korupcije nije apsolutno bavila time.

I na kraju, Vuk Jeremić dobija 200.000 evra od katarske ambasade u Nemačkoj i 120.000 od katarske ambasade u Vašingtonu. Katar mi je nešto oko ISIS-a bio veoma zanimljiv i gle čuda, Vuk Jeremić sve to dobija.

Ja sada pitam vas i nas – da li je to možda bio novac koji je isplaćen zbog mišljenja Međunarodnog suda pravde, koji je on tražio, tek toliko da ojača mogućnost za kosovsku nezavisnost Albanaca, divlje države, da li je on te pare dobio zbog toga? Da li je on možda zbog toga naručio ono mišljenje ili je dobio 320.000 evra?

Gle čuda, hajde da vas pitam, znate vi ko je ambasador u Kataru, Srbije? Jasminko Pozderac. Što je meni to nekako blisko rodbinski, zvuči sa ovim Omerovićem, to je on nešto sa familijom Pozderac, „Hakija“, „Hamdija“, „Čakija“. Ne, „Čakija“ nije bila. Nama bi Vuk Jeremić „čakijom“, koliko ja vidim, zapretio. Verujem da to neće njemu pasti na pamet, ali, gle čuda, to tako ide.

Sad kad ja ovo govorim, oni kao, evo, sad on brani vlast. Ne, ja ne branim vlast. Ja ni portira nemam u Vladi. Ja branim državu Srbiju i njeno pravo da postoji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je često spominjan Stefan Nemanja i njegove reči da nema naroda bez zemlje i nema naroda bez jezika.

Nema naroda bez zemlje i jezika. Nema. Mi smo dopustili da nam uzmu i zemlju i jezik. Ovde govorimo o zaštiti srpskog jezika unutar Republike Srpske i unutar Republike Srbije. A kako da zaštitimo jezik van Republike Srpske i van Republike Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, Amerikanci govore kojim jezikom? Engleskim, sem Indijanaca koji su očišćeni sa teritorije tog kontinenta, ali ni svoj jezik nisu prepustili Amerikancima. Nestali su, ali Amerikanci ne govore ni indijanski, govori neka manjina, a ne govore ni američki. Amerikanci govore engleski, jer Ujedinjeno Kraljevstvo, Englezi ne dozvoljavaju da njihov jezik tek tako ode i da njime govori neki drugi narod, jer Englezi znaju da narod čine zemlja i jezik. Bez jezika i komunikacije taj narod ne može da bude potpun.

Mi Srbi smo prepustili teritorije AVNOJ-em u zemlji koju su stvori srpski ratnici, srpska seljačka vojska. Ta zemlja je po drezdenskom receptu izdeljena u šest ili osam drugih država. Na teritoriji koju su u Balkanskim i Prvom svetskom ratu stvorili srpski seljaci nikle su nacionalne države i onog trenutka kad smo se ujedinili sa poraženima, mi smo se razjedinili sami sa sobom. Preraspodelom teritorija u korist realizacije zaključaka Drezdenskog kongresa stvoreno je šest, pa čak možda i osam nacionalnih država. Ne da smo im dali države, nego smo im dozvolili da na tom delu zemlje odvedu i milione Srba, jer njima je bilo malo da dobiju teritoriju koju su naseljavali tim narodom, odnosno tom nacijom kojima su stvarane te nacionalne države na teritoriji zemlje koju je ujedinio kralj Aleksandar.

Onog trenutka kad smo se ujedinili sa poraženima, tog trenutka smo razjedinili sami sebe. Oni su stvorili nacionalne države i svako je uzeo po nekoliko stotina hiljada Srba ili nekoliko miliona, da bi te njihove novostvorene države bile što veće, a naša bila što manja. I mi smo na to pristali. Mi smo na to pristali, bez obzira što je to bila neka diktatorska, komunistička itd. vlast, koja, gle čuda, svi ovi navodno demokratski novi narodi su prihvatili sve te darove koje im je dala komunistička diktatura, sve teritorije koje su im dali komunisti, sve su oni prihvatili to kao dar. Ali su Srbi bili balkanski kasapini, bili boljševici, komunisti, diktatori itd, a oni poklone komunističke diktature su tako rado prihvatili, po recepturi ruskih komunista koji su darovali Ukrajini teritorije itd, i ostavili milione Rusa van Ruske Federacije. E, tako smo i mi, kao srpski komunisti, tako smo i mi u ranija vremena darovali i teritorije i jezik i pismo itd. I dalje se to nastavlja.

Odjednom se pojavio montenegrinski, crnogorski jezik ili maternji, kako ga oni zovu, gle čuda, ima 32 slova. Pismo sa 32 slova. Ja imam pragmatičan predlog, da mi ovlastimo Srbe u Crnoj Gori da govore srpskim jezikom, a ovi Milovi montenegrini nega govore svojim maternjim jezikom koji je sastavljen od dva slova. Neka oni nama, gospodine Martinoviću, vrate naših 30 slova, neka zadrže svoje  ź i ś, pa nek se šekiraju na svom maternjem jeziku. E, to je moj predlog. Kod nas otprilike Srbi pišu onako kao što govore, govore onako kako čitaju. U Crnoj Gori je to malo drugačije i u ovim nekim bivšim jugoslovenskim republikama. Uglavnom govore protiv Srba. Uglavnom pišu kao što im je rečeno u stranim ambasadama, a čitaju onako kako im je u stranim ambasadama napisano. Zbog pritiska kojima je naša zemlja Srbija izložena, otprilike koriste se našim jezikom i govorom mržnje koji može da bude sastavni deo jednog jezika pisma, uglavnom to pismo i govor koji je usmeren prema nama je govor mržnje. Dok mi gajimo ljubav prema drugima i prepuštamo svoje pismo i svoj jezik, oni gaje mržnju prema Srbima, prema govoru mržnje koji je uglavnom okrenut prema Srbima i srpskoj zemlji, u onom delu što nam je još ostalo.

Dame i gospodo, mislim da treba da povedemo računa zato što Šafarik govori da se u Dalmaciji, Hrvatskoj, Bosni, u tim delovima, on govori da se govorilo srpskim jezikom. Ono što je govorio Šafarik valjda možemo da govorimo i mi. Da vidimo, evo, bošnjački jezik. Uzmite popis 1991. godine, nemate uopšte da neko govori bošnjačkim jezikom, niti ta nacija u tom trenutku se izjašnjava kao Bošnjaci. Godine 1993. nekim nacionalnim inženjeringom, ili kako se to već zove, etničkim, odjednom se rodila jedna nova nacija koja govori jednim novim jezikom, koji je u stvari srpski jezik. Ja sad pitam – a kojim jezikom su oni govorili dok su bili muslimani, gospodine Martinoviću? Vi ćete svakako, kao pismeniji čovek od mene, moći da mi odgovorite na to pitanje.

Meni to nikako nije jasno, da mi tek tako olako dopuštamo da neko prisvoji naše pismo, jezik, teritorije, koje su već prisvojili, još da ih moramo nešto da molimo, ono kao, nemojte, nemojte da dozvolite, evo, mi ćemo helikopterom da držimo litiju, itd. Moramo da im se izvinimo, izvinite, znaš ono, izvini se bratu Đuri što te tukao. Tako da, potpuno raskomadana naša teritorija koju smo stvorili na 1,264 miliona žrtava, i Balkanskim ratovima pre toga, samo da vas podsetim, na teritoriji Srbije, pre Balkanskih izginulo je 44% stanovništva u Prvom svetskom ratu, da bi bila stvorena jedna velika država i jedna obala.

Zašto, gospodine Martinoviću, sigurno ste zaboravili, zašto, kada smo stvorili tu državu i veliku obalu itd, zašto su je komunisti raspodelili u korist nekoliko naroda, i pri tome, izostavili one koji su tu teritoriju osvojili 1918. godine. Boka Kotorska je bila donela odluku, pošto je crnogorska obala bila od Ulcinja do Bara, Boka Kotorska je 1918. godine, donela odluku da se pripoje Kraljevini Srbiji, istu odluku koju su u Sremu Sremci doneli 1918. godine, istu odluku koju je donela Velika skupština Bačka-Baranja-Banat. Dakle, istu takvu odluku su doneli oni, a gle čuda, mi smo okupatori tako što smo proterali Austrougare i tako što smo omogućili da oni kasnije dobiju obalu do Herceg Novog, pištoljem Blaža Jovanovića i kožnim mantilom, na dnevnom redu u Kotoru je bila sednica posvećena snabdevanju životnim namirnicama stanovništva i onda se on setio da Boku Kotorsku, da tu odluči, pod tačkom razno, da Boku Kotorsku, Budvu itd, obalu od Sutomora-Bara, pa do Herceg Novog pripoji Socijalističkoj Republici Crnoj Gori.

Hrvatska, koja je za mene kao socijalistička država, to sam već rekao, bila samo prelaz iz jedne NDH u drugu NDH, u velikoj meri na teritoriji te Hrvatske se govori srpskim jezikom, koji je možda latiničnim oznakama, itd, iskazan.

Uglavnom, mi treba više pažnje da posvetimo jeziku, pismu i teritorijama. Nisam siguran da su komunisti, oni koji su otišli, ostavili ideologiju ovim drugima, kako da ih nazovemo, montenegrinima, da nisu baš podvukli crtu dokle može da ide razdvajanje srpskih teritorija u korist nekih drugih nacija.

Svi su se odvojili od Srbije, svi. Srbija ne može, zapamtite, i da hoće da se odvoji od svoje pokrajine. I dalje se svi koji su se odvojili, kojima je Srbija, srpski narod, kao pobednica darovala, na određen način, i teritorije države, jezik, pismo itd, i dalje se prema Srbiji ponašaju kao prema ostatku SRFJ i žele da se ona uređuje na način na koji je uređivana SFRJ nastala u Jajcu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na Poslovnik, mislim da je Odbor za poljoprivredu trebao da kaže neku reč o ovom zakonu, iako po Poslovniku nije nadležan.

Najviše ovih memorijala, najviše grobova su ostavili zemljoradnici, odnosno seljaci. Najslavnija vojska Srbije i Srba je bila seljačka vojska. Ona je branila svoj dom, svoju kuću, pardon, branila je svoju njihovu, branila je svoju šljivu, branila je i nikad nije napadala ono ispred sebe, već uvek branila ono što je iza sebe imala i zato je bila slavna i zato je kao takvu treba pamtiti.

Srpska vojska je kroz balkanske ratove i kroz Prvi svetski rat napravila jednu veliku državu. Da se ne lažemo, tu veliku državu su njihovi sinovi, pojedini sinovi, srpski komunisti, zajedno sa neprijateljskim vojnikom, pretvorili u šest nacionalnih država i dve pokrajine, sedam, do sada sedam. Nadam se da ćemo se makar vratiti na šest.

Dakle, tu jedinstvenu državu smo dopustili svojom glupošću da pretvorimo u šest nacionalnih država, da pod noge bacimo milion i 264 hiljade žrtava u Prvom svetskom ratu, da dozvolimo da ih komunisti pogaze i da državu u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi pretvorimo u šest. Kažu da nas je kralj Aleksandar ostavio bez mora. Nije tačno. Nas su bez mora, bez izlaza na more, ostavili komunisti, stvaranjem jedne veštačke nacije i preraspodelom morske obale. Nije nju delio kralj Aleksandar, nju su delili srpski komunisti, zajedno sa neprijateljskim vojnikom, sa lažnim hrvatskim komunistima, jer je za mene Socijalistička Republika Hrvatska bila samo prelaz iz jedne NDH u drugu NDH i bila samo sredstvo da se dovrši Pavelićev program da se ona treća trećina protera. To je istina.

U tim ratovima smo najviše stradali.

Crna Gora kaže da smo ih okupirali. A Crna Gora neće da kaže da je 1918. godine imala obalu od Sutomora do Ulcinja, a da je sve drugo okupatorska vojska donela u sukobu sa saveznicima, kralj Aleksandar, doneo Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno kasnije Kraljevini Jugoslaviji. Oni su do obale došli jednim pištoljem i jednim kožnim mantilom Blaža Jovanovića i raspravom o životnim namirnicama u Kotoru, aprila 1945. godine, pre završetka rata.

Komunisti su ostvarili program koji je za mene bio sličan ustaškom - stvaranje nacionalnih država na teritoriji države za koju su Srbi ginuli, pretežno zemljoradnici.

Ima izreka - kad izbiju ratovi, država da topove, bogataši daju volove, a siromasi sinove. S tim što je država često davala topove sa različitim kalibrom u Prvom svetskom ratu, pa su srpski seljaci više ginuli jer su morali da čekaju da se municija koju smo dobili od saveznika prilagodi topovima srpske vojske. Znači, dobijali smo neispravnu artiljeriju na takav način. Bogataši su često davali rage, a seljaci su davali jedince, te seljačka vojska koja je stvorila veliku državu, koju nismo ispoštovali, imamo memorijale.

Ti memorijali u Austriji, to će ministar potvrditi, se vode ne srpskim vojnicima, nego srpskim zemljoradnicima. Zato sam u uvodu rekao da je trebao ipak Odbor za poljoprivredu nešto da kaže u slavu tih junaka. Tamo su ih tako zaveli zbog ženevskih konvencija. Često su ti ljudi od komada uniforme jedino imali šajkaču.

Danas u Vojvodini imate onog što je bio tamo da osnaži Mila Đukanovića, koji kaže da je fašizam držati liturgiju. Nenad Čanak kaže da je fašizam držati liturgiju. Zaprečiti puteve, paliti gume kamenicama, pucati, to nije fašizam za njega, za njega je fašizam liturgija, a napad na miran crkveni obred Srpske pravoslavne crkve je za njega fašizam. On kaže da je protiv šajkače.

Šajkača je bila obeležje vojnika Srba Šajkaškog bataljona na teritoriji današnje AP Vojvodine. Oni su u znak poštovanja prilikom oslobađanja Beograda poklonili kapu svojim sunarodnicima i tako je ta šajkača ušla kao obeležje srpske vojske, jer dotle su Srbi nosili fesove. To se vidi po slici Vuka Karadžića.

Danas on kaže - nećemo gusle. Da li neko zna da su obe guslarske akademije bile na teritoriji Vojvodine? Jedna je bila u Irigu a druga je bila u Starom Slankamenu.

Da li neko zna kako se zvalo selo Višnjićevo između dva rata, kad smo najviše poštovali junake, pa i protivničkih vojski? Zvalo se Grk. Promenilo je ime, dobrovoljno, u Višnjićevo, zbog srpskog Homera Filipa Višnjića. I danas Nenad Čanak u Vojvodini kaže - nećemo gusle, nećemo šajkaču.

Kad smo već kod toga, da kažemo i sledeće. Ko danas dovršava taj Drezdenski proces u Crnoj Gori, ko to sve čini, ko su ti ljudi? Hajde da krenemo redom. Ko je to tamo bio najaktivniji? Milo Đukanović, komunistički predsednik vlade, Nenad Čanak, sin komunističkog gradonačelnika, Vuk Drašković, komandant, odnosno sin komandanta ili zamenika komandanta komunističke partizanske vojske.

Komunisti u drugim dresovima još uvek dovršavaju program iz Drezdena, sprska crkva postaje žrtva zbog toga što je deo, najveći deo srpskog identiteta, odnosno srpske nacionalnosti. Milo Đukanović je video razliku između broja građana koji poštuju SPC u Crnoj Gori, broja građana koji govori srpskim jezikom, a jezik određuje narod u većini slučajeva.

Mi svi i kažemo da su Srbi pravoslavci i on je video veliku razliku koja se topi između onih Srba koji su se izjasnili kao Srbi i onih građana Crne Gore koji su se izjasnili da govore srpskim jezikom i da poštuju srpsku crkvu. S obzirom da se ta razlika topi, u pomoć je pozvao svoju braću komuniste, komunističke sledbenike, naslednike i otuda mi imamo problem u Crnoj Gori. Ne pravimo ga mi, oni imaju problem sa građanima Crne Gore koji i dalje poštuju Njegoša, koji i dalje znaju da su Srbi i s obzirom da se taj broj Srba verovatno uvećava, popisa nema, mi danas imamo dve Milove politike, bez obzira na ovu akciju i tako dalje.

Ja i dalje mislim da mi imamo posla ne samo Milom Đukanovićem, već sa Milom Krivokapićem. Imamo dve gotovo istovetne politike prema Srbima u Crnoj Gori i ma šta drugi mislio. Mislim da sa jednom Milovom politikom ne može tući druga Milova politika.

Danas mi raspravljamo o srpskim grobljima. Mislim da je vreme da više razmišljamo o životu.

Mi smo toliko puta bili ludo hrabri, često i ludi, niti nam je trebao 27. mart, jer smo izgubili 15% stanovništva, a oni Englezi, Ujedinjeno kraljevstvo, tu računam sve koji su nas u to uvukli za 200.000 funti što su dali Simoviću, znate koliko su oni izgubili? Oni su izgubili 0,8%, a mi od 13% do 15% stanovništva.

Mi tvrdimo da smo izgubili 28% stanovništva u Prvom svetskom ratu, da je Srbija izgubila 28%, a zaboravljamo da je sa teritorije današnje Makedonije i sa današnje AP KiM bilo svega 6.000 regruta i da tamo odmazde gotovo nisu postojale.

Sa teritorije Srbije pre balkanskih ratova, kad izračunate koliko je izginulo, 44% Srba je izginulo na teritoriji Srbije, pred balkanske Srbije za vreme Prvog svetskog rata, ne 28%, nego 44%. Da toga nije bilo, da nas Englezi kasnije nisu uvlačili u novi rat, danas bi nas možda bilo više nego Engleza.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je došlo vreme da ne budemo ludo hrabri, već da budemo malo i mudri. Neka nas, bolje da nas žive Englezi kude i proglašavaju genocidnim, što nismo, nego da nas mrtve hvale.

Mislim da je vreme d smo dosta ratovali za druge, jer u tom ratu se najčešće cena plaćala kožom balkanskih naroda. To ovi drugi ne osećaju, mi to i te kako osećamo, zato što je najčešće to bila koža srpskog naroda.

Došlo je vreme da budemo malo i mudri i da u ratove ne ulazimo olako. Mislim da Srbija treba da počne da živi za sebe. Isus Hrist je gajio ljubav prema drugima.

Vreme je, dame i gospodo narodni poslanici, da Srbi malo to koriguju, vreme je da gajimo ljubav prema sebi i svojoj državi.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da podržavamo prihvaćeni amandman i s obzirom da je Zakon o potrošačima treba da imamo u vidu i prepodnevni deo sednice i da zahvalimo i Narodnoj banci Srbije na dobroj monetarnoj politici, da zahvalimo vladajućoj većini koja je omogućila rast bruto domaćih proizvoda, koja je omogućila da se zaposli novih 320.000 ljudi u proizvodnji i naša je privreda, zahvaljujući tome, proizvela novac.

Nešto malo siromaštva što je ostalo i nešto malo slabije plaćenika, moram da vas podsetim da je minimalac sa 15.000 dinara otišao na 35.000, da je prosečna plata sa 328 evra iz 2012. godine porasla na 560 evra, da je zahvaljujući tome porasla potrošnja. Mislim da i dalje novac treba raspoređivati što više prema onima koji manje imaju i oni koji su nešto slabije plaćeni, iz prostog razloga što oni kao potrošači pune budžet Republike Srbije.

Džabe Đilasu njegovih 619 miliona evra, mi nikakve koristi nemamo kao država od tih 619 miliona evra, s obzirom da su oni, kako mladi kažu, uštekovani negde daleko, na Mauricijusu i drugim belosvetskim ostrvima, tako da nisu predmet potrošnje u Republici Srbiji. Takav novac nije oporezovan i s toga nešto siromašnije, nešto slabije plaćeni nisu zbog toga, ne proizvode ga siromašni, nego ga proizvode bogati, kao što je Dragan Đilas, koji, kada novac odnese na belosvetska ostrva on više nije u opticaju u Republici Srbiji.

Zahvaljujući tome što su prosečne plate skočile, zahvaljujući tome što smo zaposlili 320.000 ljudi, kupovna moć potrošača je skočila. Trebalo je videti sa zadovoljstvom naše turiste po svim morima koja su nama bila dostupna se razišli, s toga smatram da i dalje treba da imaju dovoljno novca i da imaju još više novca, da zahvaljujući tome mogu da zadovolje svoje potrebe, pa i da odu na more.

Hajde da se vratimo u 2012. godinu, na prste gotovo možemo nabrojati obične porodice koje su mogle da priušte sebi bilo koja letovanja, a kamoli zimovanje. Uglavnom su oni kao Balša Božović, Goran Ješić i ta ekipa leti zimovali, a zimi letovali, zato što su to bile skuplje varijante, dok su obični ljudi, njima more, njima zimovanje, njima skijanje nije dostupno, što je danas i te kako moguće i pravo je zadovoljstvo videti naše turiste kada odete negde na more i kad vidite obične porodice i višečlane koje sebi mogu da priušte zahvaljujući tome što su plate porasle, što su porodični novčanici deblji.

Pravo je zadovoljstvo videti da ljudi od zarađenog novca, dakle, realno zarađenog novca iz privrede, iz privrednog rasta mogu svoje porodice da odvedu na more, da mogu više novca da potroše, pa i u ovim stranim trgovačkim lancima i da na takav način, da vrate kroz poreze državi i da na takav način oni koji se zaposle u javnom sektoru dođu na neki način realnih zarad. Zato mislim da u buduće što više pažnje treba posvetiti našim potrošačima, odnosno da ne budu predmet raznih prevara koje se mogu odigrati na našem tržištu.

Voleo bih da su ovi strani trgovinski lanci naši, ja bih naravno voleo da je sve više robe domaćeg porekla, mislim da će se to jednog dana i desiti, ali moram reći da zahvaljujući privrednom rastu, stranim investicijama, gde strani investitori nama, sem što ulažu ovde kapital, na određeni način donesu i sigurnost da svako od njih već ima tržište za robu koju proizvodi ovde. Zahvaljujući njima raste nam izvoz i sve što od strane robe kupimo ovde, mi nadoknadimo povećanim izvozom, jer danas je pokriveno izvozom gotovo 80%, dok je za vreme onih žutih žohara bilo 50%.

S tim u vezi, podržavam što je ovaj amandman prihvaćen, zato što politika koju vodi državno rukovodstvo i vladajuća većina ide u korist siromašnih i slabije plaćenih što ranije nije bio slučaj za vreme ovih nesretnika koji se negde inostranstvu nude kao neka politička snaga kojoj ako dopuste, ako bi strani faktori dopustili da silom izvrše promenu vlasti koja je omogućila ekonomski napredak, oni otprilike šalju poruku da bi u tom slučaju oni priznali ono što nisu uspeli da priznaju do 2012. godine, priznali nezavisnost Kosova. Jasna je poruka Đilasove ekipe da bi u toj situaciji, oni promenili politiku i ne bi štitili Srbe u Crnoj Gori, BiH i drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Poruka koju oni šalju bi bila sledeća, da bi u toj situaciji kada bi neko dozvolio i priznao eventualno nasilno promenu vlasti, da bi oni prihvatili i nestanak Republike Srpske, odnosno prihvatili bi unitarizaciju BiH.

Samim tim građanima treba da bude jasno da takva politička snaga ne bi radila u korist građana Srbije, ne bi radili u korist povećanja plata i penzija, da bi uglavnom radili na tome da povećaju svoje račune, da podebljaju svoje novčanike, na štetu novčanika građana Srbije.

Još da kažem za tu ekipu, da vam bude jasno, da u ovom trenutku oni neki novac izdvajaju da bi podigli atmosferu, a taj novac pokradu od marketinga, domaćim medijima zato što neovlašćeno, nezakonito emituju reklame svakog dana, gotovo pola miliona evra ukradu medijima i tim novcem finansiraju politiku protiv državnog rukovodstva, a usudi ću se reći i protiv države.

Dragi moji građani da znate, da oni koji misle da sa tim novcem mogu da urade sve, da znate da bi zbog novca oni bili spremni da urade baš sve protiv države i protiv građana Republike Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da niko nije dobio rat protiv prirode i protiv Boga. Ovo drugo posebno važi za Mila Đukanovića, Nenada Čanka i njihove pristalice. Ovo prvo da niko nije dobio rat protiv prirode, treba svi da uzmemo u pamet.

Govorim o amandmanu na Protokol iz Montreala o supstancama koje oštećuju ozonski omotač. S tim u vezi treba da znamo da poljoprivreda kakva je danas, moderna poljoprivredna proizvodnja više oštećuje ozonski omotač nego sva prevozna sredstva na svetu. Dakle, ozonski omotač poljoprivreda samo iz oblasti stočarstva ošteti više nego sva prevozna sredstva na svetu, ne samo putnički automobili, vozovi, šinobusi, autobusi. Sva prevozna sredstva na svetu, na zemaljskoj kugli ne oštete ozonski omotač koliko se to čini u stočarstvu.

Mislim da je vreme da i poljoprivrednu proizvodnju uređujemo na način da ona to što manje čini. S tim u vezi stočnu hranu treba pripremati tako da se dodaju razni dodaci koji smanjuju emisiju gasova koju stoka proizvodi i čime se u mnogome oštećuje ozonski omotač.

Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je pretrpela teret socijalnog mira devedesetih godina i vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju i bila je dragocena u odbrani naše zemlje. Veliko je pitanje da li bi se tenkovima, raketama, vojnim snagama odbranili da nismo imali sopstvenu hranu, da nismo imali poljoprivredu koja je doprinela da ti vojni i ekonomski pritisci mogu da se umanje, odnosno da država i narod izdrže, dakle, da mogu da jedu, da koriste hranu, da budu puni energije, da ne budemo gladni i da na takav način smanjimo štetu vojnih i ekonomskih pritisaka.

Nažalost, ti vojni i ekonomski pritisci mogu se u određenom trenutku ponoviti. Oni mogu da budu uzrokovani nekim bolestima i videli smo šta znači prehrambeni suverenitet koji smo imali u vreme kada je pandemija korone nastala. Dakle, svi koji su imali probleme u regionu u mnogome su zavisile i od Srbije koja je nahranila i sebe i druge, bez obzira na to šta drugi o Srbiji misle i šta drugi Srbiji misle da urade u nekom konačnom obračunu, kao što oni to vide.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svedoci događaja u Crnoj Gori, svi smo bili svedoci događaja u Srebrenici i svi na osnovu tih nekih parametara možemo oceniti da neke naše dobre namere neki drugi narodi, neke druge države na različit način cene, na različit način pristupaju tome i proizvode probleme u regionu. Mislim da na Balkanu velike sile balkanske narode dele, vrlo vešto dele i koriste jedne protiv drugih.

Moram reći i to da onima koji pristaju na takvu vrstu podele, a Srbija ne pristaje na to, da se uglavnom računi za sukobe koji se dese na Balkanu plate kožom, pre svega, balkanskih naroda, najčešće to budu, na našu žalost, Srbi. Dakle, u poslednjem velikom svetskom ratu Srba je poginulo između 13% i 15%, a Engleza koji su nas, to gospodin Martinović najbolje zna, u taj rat uveli plaćajući generalu Simoviću da 27. marta demonstracijama izazove napad na Srbiju, dakle Engleza je izginulo, koliko ja znam, 0,8%.

To je nepobitni dokaz da se svi ti veliki sukobi na koji pristanu balkanski narodi, kao da jedva čekaju, kao pijanac u krčmi, da se veliki potuku pa da se i on priključi, da takve račune najčešće plaćamo vlastitom kožom, a naši balkanski narodi koji žive pored nas i zajedno sa nama treba takođe upozoriti da i njihova koža često dođe u opasnost zato što veliki misle sa nama, da mogu i bez nas i zato što plaćanje kožom nas balkanskih naroda za njih nije neka velika šteta.

Dame i gospodo, postoji izreka Kenedija, to je u vezi ovih sporazuma koji se tiču naše odbrane. Postoji izreka koja se pripisuje uglavnom Titu itd, ali nešto modifikovana je bila Kenedijeva – samo spremni za rat, suludo je reći, ali samo spremni za rat možemo sačuvati mir. Da bi bili, ne daj bože, takve opcije da se dese ovde, da bili spremni za takvu mogućnost mi moramo biti dobro naoružani.

Ne treba vas ubeđivati da smo 2012, 2013. godine zatekli dobro razoružanu vojsku. Srbija nije u tom trenutku bila vojno neutralna, Srbija je u tom trenutku bila vojno neutralisana. Takvu zemlju smo zatekli, kuću golih zidova, potpuno ekonomski razvaljenu i trebalo je imati strpljenja i dizati ekonomiju i srazmerno dizanju ekonomije dizati našu vojsku, kupovati naoružanje i postati neka sila na ovom Balkanu.

Vojsku stalno treba unapređivati, i to gospodin Marinković često predstavlja na primeru Izraela. Mislim da moramo približno Izraelu da imamo sličnu politiku i da moramo dobro da se naoružamo. Da bi se dobro naoružali moj predlog je da iza rasta BDP svake godine na različite načine izdvajamo 25% tog rasta za opremu i vojsku koja nam, ne daj Bože, može zatrebati.

U politici i vođenju države nije bitno samo šta pričate, već i šta prećutite. Mislim da politiku jedne zemlje treba voditi, a ona se tako vodi, da morate srazmerno mogućim protivnicima, mogućim prijateljima, mogućim neprijateljima, mogućim saveznicima planirati svoje poteze. Ne samo da morate planirati svoje poteze, već morate i predviđati poteze, eventualne poteze protivnika i na takav način kreirati mere i politiku koju ćete sprovoditi i na takav način izbeći, odnosno ukoliko bude štete smanjiti štetu što je više moguće.

S tim u vezi, moj apel je da i dalje kupujemo vrhunsko naoružanje, da vojsku opremamo vrhunskom opremom, da na takav način, dronovima, savremenim raketama, sistemima u kojima se koristi što manje ljudstvo, mada sam i za služenje vojnog roka, da taj vojnik bude tehnološki vrlo dobro opremljen i da može da rukuje odgovarajućim tehnikama i opremom i da na takav način, ne daj Bože nekog sukoba, možemo da žrtvujemo tehniku i tehnička sredstva, a da ljude u eventualnom sukobu sprečimo.

Moram moje seljake koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom i koji najviše vole državu, barem ja tako mislim, da upozorim da zemlju i dalje treba voleti na način na koji oni to čine, da i dalje treba ceniti našeg vojnika, da ono što u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji zaradimo, što plug zaradi mač treba da odbrani, da moramo da imamo savremenu, dobro naoružanu vojsku i da, pre svega, seljački sinovi, ukoliko ih ima, treba što rađe da idu u vojsku, bilo da se to dešava po ugovoru, bilo da postanu oficiri, podoficiri, ali da mi moramo voleti svoju zemlju.

Seljacima treba reći da ne treba da gledaju ove, srazmerno ovoj prvoj tački o kojoj sam ja govorio, ne treba da budu licemeri kao što je to Đilasova ekipa, razne ćute, kako se već zovu. To su osobe koje se navodno staraju o životnoj sredini. Ja poljoprivrednicima preporučujem da rade, koliko je to moguće, da proizvode organsku hranu, da se vratimo na određeni način na poljoprivrednu proizvodnju koja što manje šteti životnoj sredini, da ne cene životnu sredinu na način na koji to rade naši politički protivnici koji žele dobre puteve da doputuju u Beograd na protest, ali neće kamenolome.

Dakle, na protest će doći verovatno automobili, a voleli bi čist vazduh. Onaj ko toliko ceni čist vazduh mogao bi da dođe biciklom, onaj model Nikola Jovanović 2019. godina. Mogli bi da dođu biciklom na taj protest. Koliko je to licemerno, ja na njihovom mestu, tog dana bih došao električnim automobilom, ali oni hoće električne automobile i hoće da država to podržava, subvencioniše, ali neće litijum. Dakle, hoćeš automobil električni, ali nećeš da imaš bateriju od litijuma.

Još nešto bih im preporučio, kada se već toliko zalažu za životnu sredinu, kada su toliko protiv litijuma, da tog dana ne prave fotografije mobilnim telefonima. Ako si protiv litijuma, onda budu protiv baterija koje su u mobilnom telefonu, nemoj to da koristiš, nemoj te fotografije da eksploatišeš, jer u suprotnom ti baš i ne štitiš životnu sredinu, jer životna sredina je globalno pitanje. Nemoj neko da mi kaže da ćemo sad, ako svi drugu zagade vazduh, zemlju itd, mi ostati onako izolovani.

Da se vratimo na vojsku, moje omiljeno pitanje. Mi treba da znamo da izbegavamo sukobe, često treba malo odglumiti slabost, što u ovom trenutku naše rukovodstvo ume da radi, da popusti, prepusti, i da ne zameri previše, recimo, Crnoj Gori, Srebrenici, odnosno BiH, na napadu, da popustimo. To je Sun Cu rekao, jel tako gospodine Marinkoviću, često treba odglumiti neku vrstu slabosti da bi nahranio protivničku aroganciju, jer onda kad mu nahraniš tu aroganciju, onda je on lakši protivnik nego kada krenete u neku vrstu konflikta, zato što je on na određeni način bezobrazan i zato što vas napada.

Lakše je preduprediti neki sukob, u njega ne ući, nego izaći. Ja cenim sadašnje napore državnog rukovodstva da uprkos mnogobrojnim napadima koji se dešavaju iz nekih okolnih bivših jugoslovenskih republika, kojima smo mi na određeni način stvorili državnost a oni to zaboravili, da im ne odgovaramo na isti način i to ne smatram slabošću.

Mi treba da budemo svesni svega, da uvek dok su se svi borili protiv nas, mi smo se uglavnom borili protiv sebe. Mi ne trebamo više da budemo ludo hrabri, sad moramo malo da budemo i mudri i moramo da cenimo svoju zemlju.

Mi moramo da imamo velike gradove, meni je to jasno. Veoma je bitno koliko Srbija ima stanovnika, ali, dame i gospodo narodni poslanici, daj da vidimo kako je to stanovništvo raspoređeno, da nešto ostane i selu, da postoje tamo i ljudi, da se ne prazne naše teritorije, jer ako ispraznimo naše teritorije, na njih će doći neki drugi narod. Da podsetim da su Turci u Srbiji definitivno pukli kada su se povukli svi u velike gradove, onda su bili lakši protivnik za savladanje.

Zato treba ceniti onu izjavu Stefana Nemanja koju je on svojevremeno dao, da narod bez zemlje nije narod i zato moramo ceniti i voleti svoju zemlju, jel tako gospodine Orliću, i podizati što više ekonomiju, jer kad podignemo ekonomiju do kraja, još više ćemo podići glavu naših građana i našu zastavu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2016. godine u Švajcarskoj je bio jedan referendum sa jako čudnim pitanjem oko čega su se opredeljivali građani Švajcarske. Naime, njima je ponuđeno da se izjasne o tome da bez rada dobiju 2500 franaka mesečno, što je iznos negde oko 2300 evra. Zamislite takvu vrstu referenduma na Balkanu. Mislim da bi odziv bio sto posto i mislim da bi valjalo kada bi se takav referendum mogao održati na Balkanu da bi valjalo da bude uslovljen vakcinacijom.

Verujem da bez obzira na skepsu oko vakcinacije da bi odziv bio 105 posto, verovatno bi se prijavilo više nego što je upisano u birački spisak. Verovatno bi se neki i doselili na Balkan sa istoka da iskoriste to pravo.

Švajcarci su bili mudri, oni su znali da takav novac koji je poklonjen može da dovede do pada proizvodnje. Meni kada bi neko ponudio nepovratno pet milijardi bespovratno novca da podelimo građanima Srbije ili da mi ponudi pet milijardi investicija koje treba da zaposle, recimo, dvesta hiljada ljudi, verovatno bi svi građani glasali za ono prvo, odnosno veliki broj bi glasali za ono prvo da se podeli novac bez rada. Ja bih se lično opredelio za ono drugo, jer bi nas prvo dovelo u teškoće, verovatno bi za taj novac kupovali stranu robu, robu stranog porekla, verovatno bi nam proizvodnja pala, verovatno bi nam izvoz pao i verovatno bi to dovelo do propasti srpske ekonomije.

Hoću da kažem da bez proizvodnje nema robe, a bez robe teško je imati trgovinu, teško je imati ugostiteljske usluge, jer je potrebno da bi se bavili trgovinom uslugama da imate sem rada i neku robu s kojom ćete u tom trenutku raditi i pružiti uslugu u trgovini, ugostiteljstvu, itd.

Novac je roba i narod treba u ovoj državi da živi od proizvedenog i od izvezenog. Novac treba proizvesti. Ne treba živeti od zaduženog, kao što je to bilo za vreme stranaka bivšeg režima. Treba živeti od zarađenog.

Kada se živi od zarađenog i kada se napravi proizvodnja, raste i potrošnja i naši potrošači imaju pravo da ih država zaštiti. U suštini, državu su stvorili ljudi, to je zajednica ljudi. Oni su se udružili pre svega da ih država štiti, ali uzajamno ljudi treba da štite državu i država treba da štiti ljudi i to mora da bude obostrana ljubav. To je predmet ovog zakona.

Moram reći nešto o srpskim potrošačima - da su to ljudi širokog srca.

Svi ste pratili situaciju oko navodne okupacije Crne Gore. Naši potrošači su par meseci okupirali crnogorsko primorje, evo ja priznajem. Milo Đukanović je delimično u pravu - srpski potrošači su okupirali primorje Crne Gore, sve sa kupaćim gaćama, peškirima i sa evrima i tako pomogli da se propast Crne Gore, to je ona država o kojoj sam već govorio, model države bez proizvodnje, da na određen način popuni svoje budžete. Da su naši potrošači, a i država, mrzeli Crnu Goru na način o kome govori Milo Đukanović, mi smo mogli samo propisom o PCR testu prilikom povratka redukovati za dve trećine turiste koji bi se našli u Crnoj Gori.

Srbija to nije uradila kao država, potrošači iz Srbije to nisu učinili i gotovo da od srpskih turista u Crnoj Gori niste imali gde da stavite peškir. To je pomoglo da se ublaže nevolje Crne Gore, koja u ovom trenutku ima trgovinski deficit od 1,7 milijardi evra, što je gotovo 40%, i ne gotovo već preko 40% njihovog BDP-a. Uz dug od 104%, uz budžetski deficit od 350 do 400 miliona evra, Crna Gora ekonomski i socijalno postaje nemoguća država, država o kojoj sam govorio u prvom trenutku, jer "milogorci" ili kako ih neki drugi nazivaju su stvorili švercersku državu kojoj šverc polako staje, uhvaćena je tona i po kokaina i ona ima sve veće i veće probleme jer nema proizvodnju.

Ako vam kažem da izvoz iz opštine Inđija van Srbije je veći od kompletnog izvoza Crne Gore, onda sam vam dovoljno rekao u kakvoj situaciji se nalazi "Milokapić" odnosno "Milo Krivokapić". Mislim da nisam napravio lapsus, mislim da sam stvari ispravno nazvao.

Potrošači Srbije su ispoštovali Crnu Goru. Deo Crne Gore nije ispoštovao državu Srbije, neosnovano su je optužili za okupaciju. Ako je najezda srpskih turista na crnogorsku obalu i ljubav prema crnogorskoj obali, sa peškirima i kupaćim gaćama i evrima, ako je to bila okupacija, eto, ja priznajem da smo izvršili turističku okupaciju nad Crnom Gorom i popravili njihovu ekonomsku situaciju. To pokazuje da država Srbija, njeni građani kao potrošači, nemaju ništa protiv Crne Gore, niti su priznali drugu državu na teritoriji Crne Gore, niti su im proterali ambasadora, niti su proterivali pripadnike, ako postoje, crnogorske pravoslavne crkve koja je registrovana u službi unutrašnjih poslova i policiji u Crnoj Gori, ništa od ovoga, niti usvajala rezoluciju o tome da su Crnogorci izvršili genocid nad Dubrovnikom. Ništa od toga Srbija nije uradila u Crnoj Gori. Sve drugo su oni uradili nama, a srpski narod je jedan čestiti narod koji ume da prašta i potrošači Srbije koji su letovali u Crnoj Gori to su najbolje pokazali.

Nedavni događaji u kojem su učestvovali Milo Đukanović i Nenad Čanak pokazuju na koji način Crna Gora uzvraća ljubav građanima Republike Srbije, rukovodstvu Republike Srbije, državi Srbiji i nekim budućim generacijama koje treba na osnovu poštovanja između Crne Gore i Srbije da se obrazuju, da se edukuju i da nastave uzajamno poštovanje koje građani dve države treba da imaju.

Posle teritorijalnog razdruživanja, u trenutku kada su Zajednicom Srbije i Crne Gore, kada su Crnom Gorom i Srbijom upravljala tri Crnogorca, a Srbin iz Srbije u Crnoj Gori nije bio ni predsednik kućnog saveta, 2006. godine, prilikom razdruživanja, Crnom Gorom je upravljao Milo Đukanović, Srbijom Crnogorac Boris Tadić i Zajednicom, koliko se sećam, Svetozar Marović. Tog trenutka smo se teritorijalno razdružili i težnja Crne Gore, da bi poništili i stvorili nacionalni inženjering, da bi stvorili neku naciju koja bi bila milogorci, njihova težnja je da posle teritorijalnog i zemaljskog razdruživanja pokušaju da građane Srbije i Crne Gore razdruže i duhovno i da ponište sve veze između, po meni, dva dela istog naroda, bez obzira kako se trenutno izjašnjavaju.

Problem Mila Đukanovića i tog nacionalnog inženjeringa je sledeći, a njega u velikoj meri poništavaju potrošači odlazeći u Crnu Goru, družeći se sa ljudima iz Crne Gore, sa Srbima iz Crne Gore i svim ljudima iz Crne Gore, problem Mila Đukanovića je što te veze nisu definitivno raskinute i to što on zna da se 30% izjašnjava kao Srbi, ali srpskim jezikom govori, čini mi se, više od 50%, a da SPC na određeni način poštuje preko 60%, 70% građana Crne Gore, a s obzirom da zna da je SPC jedna od komponenti srpskog nacionalnog bića, on je rešio da spreči približavanje nacionalnog dela prema ovom duhovnom i prema srpskom jeziku, odnosno da taj broj Srba ne bi porastao u Crnoj Gori.

Nama kao potrošačima i kao turistima koji mogu da letuju za svoj novac koji smo proizveli u državi Srbiji na nama je da biramo gde ćemo da letujemo. Mnogi preporučuju da to ne bude Crna Gora, ali ja, bez obzira na dve politike gotovo istovetne koje vodi "Milo Krivokapić" ili „Milokapić“, bez obzira na sve to i na trenutno stanje, preporučujem našim potrošačima da što češće odlaze na letovanje u Crnu Goru i na takav način neguju odnose između dva dela, po meni, istog naroda i da na takav način sprečavamo Mila Đukanovića i politiku onu drugu koja je slična veoma toj njegovoj, jer se ne može Milo Đukanović rušiti njegovom politikom, bez obzira na tu politiku i na deo mržnje koja se ispoljava prema državi Srbiji, savetujem naše potrošače da oni koji to mogu što češće letuju u Crnu Goru, prave neke ljudske veze sa drugim delom naroda i tako sprečavaju pretvaranje Srba u neki drugi narod, što se dešavalo ranije u Hrvatskoj i u nekim drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Potrošači su i gledaoci. Gospodine predsedavajući, vi to svakako znate, potrošači su i gledaoci i oni imaju određena prava. Nedavno je fudbalska reprezentacija igrala sa Luksemburgom. Utakmicu je prenosila televizija koja po zakonu to pravo nema.

Utakmice reprezentacije Jugoslavije, kvalifikacije za svetska i evropska prvenstva, mogu da prenose isključivo televizijski emiteri koji pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup svih građana tim kanalima. To znači da može prenos da se prati ne samo na kablovici, već i na daljinskom upravljaču, odnosno preko antena.

To se ponovo nije desilo. Dakle, već drugi ili treći krug kvalifikacija, televizijski kanali koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu, piratski televizijski kanali, bez obzira što zakon, član 64, garantuje pravo potrošačima u Srbiji, posebno onim pretplatnicima RTS-a, da mogu da gledaju prenos svoje reprezentacije i da gaje, kroz sport, na određeni način, kroz najmasovniji sport, da gaje i ljubav, preko reprezentacije, prema svojoj državi koju jedna sportska ekipa reprezentuje u svetu i u Evropi na međunarodnim takmičenjima. Oni su uskraćeni za zakonom garantovana prava.

Član 64. kaže da televizijski emiteri koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije imaju isključivo pravo na prenose najvažnijih događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, a na toj listi najvažnijih događaja nalaze se i ove kvalifikacije o kojima sam govorio. Ovo je već treći put. Na takav način se ne poštuje ni reprezentacija svoje zemlje, jer građani nisu u prilici da gledaju te prenose, sem onih koji su pretplatnici ovih nekoliko piratskih kanala, a ima ih ukupno 30, a i čini mi se da se ti prenosi vrše na „Sport klubovima“. To je od tri do sedam kanala, zavisi da li gledate to na „Totalu“ ili to gledate preko „SBB-a“ i „EON-a“.

Po pitanju „EON“-a potrošači su takođe oštećeni, jer se silom prilika moraju pretplaćivati na takve platforme, a onda im samostalno, bez njihove dozvole, posle mesec dana pretplate produžavaju tu vrstu pretplate ovi iz „Junajted medija“, itd, Šolakove i Đilasove grupe.

Već tri godine ja govorim da mi nemamo problem sa opozicijom, nego sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i valjda vam je iz ovog što sam ja sada rekao potpuno jasno. Naš marketinški prostor je prilika da domaći kanali budu u jednoj vrsti prednosti zato što su registrovani u Srbiji i plaćaju sve obaveze. Oni baštine pravo na prihode od marketinga.

Dakle, isključivo prihodi od oglašavanja pripadaju domaćim medijima, koji imaju pravo da oglašavaju, na oglašavanje na tržištu Republike Srbije. Strani mediji koji tzv. reemituju, istovremeno preuzimaju strane programe, po članu 27. Zakona o oglašavanju, imaju samo pravo da emituju izvorne reklame koje se emituju preko granice u prekograničnim televizijama, odnosno u delu programa koji se reemituje ovde. Gotovo je nemoguće da, recimo, reklame za „Maksi“, zajedno sa cenom u dinarima pojedinih artikala, se emituju u Luksemburgu, SAD, itd.

Tako da, dnevno na „Foksovim“, „Diskaveri“, „Histori“, „Sinestar“ kanalima, plus 30 Šolakovih kanala, se emituju reklame i svi vi koji u to ne verujete, upalite i prošetajte malo po kanalima daljinskim upravljačem i videćete da se masovno krši član 27. Zakona o oglašavanju i da tzv. televizije, piratske, koje tvrde da reemituju program, tvrde da reemituju program u članu 27. ne poštuju da televizije koje reemituju program nemaju pravo na izvorne reklame, odnosno na reklame u Republici Srbiji, već samo na one koje se emituju u zemlji odakle kanal dolazi. Nemojte mi reći da u Americi reklamiraju „Pećko pivo“, da reklamiraju, ne znam, „Jelen pivo“, „Dijamant“, itd. Ta vrsta reklame u Americi nije moguća.

Naši potrošači imaju pravo da na osnovu oglašavanja donose odluke koju će robu koristiti. Dakle, na takav način se potrošači mogu i usmeravati ka nekim artiklima, a ima i reklama koje se odnose na njihove televizijske usluge, itd. Na takav način se krade novac domaćim medijima kojima pripadaju prihodi od reklama. Zato svi domaći mediji moraju da plaćaju RATEL-u, REM-u, SOKOJ-u poreze, itd, zato što prihoduju od reklama ili bi trebalo da prihoduju po zakonu, član 27, od reklama, a ovi drugi to prvo nemaju zato što ništa ne plaćaju, zato što su registrovani spolja i zato što treba samo istovremeno preuzimati program.

Dakle, to je jedna kriminalna udružena generacija, sa Šolakom i Đilasom, i određenih novinara, koji pri tome pljuju sve druge da nisu slobodni, a pri tome neće da kažu, vajni novinari, koji su neki iz RTS-a i drugih medija prebegli tamo za veće pare, a te pare se stiču od nelegalnih prihoda koje stiču krađom reklama od ovih prvih, jer napuštaju te prve medije prelazeći u druge. Tim novcem se ne ruši samo vlast u državi Srbiji, time se ruši i država Srbija.

Na kraju da vam kažem da ljudi treba da štite državu ponovo, država treba da štiti ljude i ne daj Bože da se ovi nekim nasiljem povrate na vlast, u Srbiji više ne bi himna bila „Bože pravde“, u Srbiji bi himna bila Bože sačuvaj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo da pozdravim "Open Balkan", a ovde je već bilo reči da će Srbija dominirati na tržištu. Ja verujem u to.

Ali, to može da bude promenjiva veličina. Ukoliko ne budemo radili, ukoliko to bude radila Albanija bolje nego mi, ukoliko to bude radila Makedonija, ako bude vrednija nego mi, ako budu bolje proizvodili, bolje trgovali, imaju šansu da i oni dominiraju, posebno u nekim oblastima u proizvodnji, pa, recimo, zbog klime, to može da bude u vinogradarstvu, može da bude u proizvodnji povrća, itd.

Uglavnom, ja verujem da su svi dobitnici. Ali, verujem i da će to Srbija brže uraditi, zato što smo naučili da proizvodimo.

Žuta politika, ekonomska politika pre nas se svodila na to da se država izdržavala od zaduženog a ne od zarađenog. Mi smo stvar obrnuli. Njihova politika je bila – posadiš čvarak i čekaš da nikne prase. Ujutru kad ustaneš, za vreme žutih, malo protrljaju oči, izađu napolje i naberu šunke. To je otprilike ono kako su oni zamišljali ekonomsku politiku i zato smo nasledili zemlju koju smo nasledili. I sada poneki od žutih, umesto zasluženu kosku, dobiju neki butić, iako ga nisu zaslužili.

Mi uporedimo sa proizvodnjom dižemo infrastrukturu, da to što proizvedemo, da sirovina i gotovi proizvodi brže mogu da se transportuju teretnim vozilima, obnavljamo pruge da sirovine i gotovi proizvodi mogu brže da ulaze i izlaze iz naše zemlje. Naša zemlja, kao i sve druge male zemlje, mora da bude posvećena izvozu, da jednostavno novcem koji dobijemo napolju servisiramo dugove koji su dospeli za vraćanje, uključujući i one Titove koji su bili pre 50 godina a ističu za jedno 10 godina.

Moramo da držimo standard stanovništva na što boljem nivou. Za to nam je potreban novac, a novac je roba. Proizvodnjom robe i infrastrukturom kojom se ona proizvodi mi stičemo primat u ovom delu Balkana.

Ono što je mene razočaralo je ponašanje Crne Gore, koja nije prepoznala šansu, posebno zato što je to jedinstveno tržište, veća je šansa za razvoj turizma, raznih usluga, itd. Žao mi je. Dugo smo mi mislili da se Crna Gora razdružila od Srbije. Crna Gora se jeste razdružila od Srbije, ali u poslednje vreme ovaj Milo Krivokapić, koji vodi drugu Milovu politiku, nije lapsus, namerno sam rekao Milo Krivokapić, je učinio to da se, po meni, Crna Gora razdružila od sebe, ne samo od Srbije.

U poslednje vreme se Crna Gora razdružila od sebe, svojih građana, a posebno građana srpske nacionalnosti, u želji da se razdruži od građana srpske nacionalnosti, oni su se razdružili od kompletnog stanovništva i građana Crne Gore i ne rade u korist svog stanovništva, da steknu neku ekonomsku korist, iz čega proizilazi bolji socijalni standard stanovništva. Oni jednostavno u tom svom slepilu protiv Srbije vide neku šansu da dobiju neku donaciju, da im neko baci neku kosku ili eventualno neki manji batak i na takav način reše neke socijalne probleme u kojima su duboko.

Javni dug Crne Gore je davno prevazišao, čini mi se, BDP. Njihov godišnji trgovinski deficit je, čini mi se, preko 600 miliona evra, što je 15% BDP. Dakle, Crna Gora ide nizbrdo i prava je šteta što nije prepoznala šansu da udružena zajedno sa Makedonijom, Albanijom i Srbijom napravi neki ekonomski rezultat, posebno u onim oblastima gde je ona to mogla učiniti.

Da ne bih previše dužio, moram da kažem da bez proizvodnje roba nema ni usluga. Ukoliko vršite uslugu, recimo, ako trgujete samo stranom robom, što je bilo za vreme ovih žutih žohara, onda vi činite uslugu stranim ekonomija jer oživljavate proizvodnju u nekim drugim državama, jer trgujete jednostavno robom koju niste vi proizveli, a pri tome vam izvoz gotovo ne postoji.

Nedavno je u Švajcarskoj bio referendum. Bilo je predloženo građanima da dobiju dve hiljade evra, nezarađeno, od države, svima da se podeli jednako. Građani Švajcarske su, recimo, ono što u Srbiji ne bi moglo da se desi, a posebno ne u Crnoj Gori, odbili da dobiju pare koje nisu zaradili, da ih dobiju od države, jer su shvatili, bili su dovoljno svesni da novac mora da bude zarađen.

Zamislite sad kada bi neko Srbiji ono što je Đilas propovedao, da smo navodno dobili pare da podelimo građanima, zamislite kada bi u Srbiji neko sada, po meni, želeo da pokloni, recimo 10 milijardi, ili imamo izbor da 10 milijardi uđe u investicije u privredu. Ja verujem da bi ovi žuti, nesavesni, odabrali da dobiju pare na poklon. Šta bi se desilo? Onda bi kupili stranu robu i oživeli stranu proizvodnju i Srbija bi potonula sve dublje.

Predsednik Republike, nosilac izborne liste na kojoj sam ja bio, Vlada Republike Srbije, se već u dužem roku opredelila da novac zaradimo, a ne da dobijemo neku milostinju, a Crna Gora očigledno nije prepoznala stil Srbije i ne želi to da prati.

Razočaran sam i u Bosnu i Hercegovinu, koja više pažnje posvećuje starim ranama, koje dovoljno peku sva tri naroda u BiH, previše pažnje posvećuju sebi tvrdeći da je, eto, bože moj, izvršen neki genocid nad njihovim narodom, a ja tvrdim da genocid ne može da se desi nad 0,1 do 0,4% bilo čije populacije i žao mi je zločina, ali Bosna i Hercegovina je trebala biti dovoljno pametna, kao i Republika Srpska koja bi verovatno ušla u ovaj Sporazum „Open Balkan“, trebala je iskoristiti Republiku Srpsku, približiti se Srbiji, jer smo narod koji govori istim jezikom, srpskim jezikom, ja tvrdim koji su oni pozajmili. Volim što su oni pozajmili srpski jezik, tako da što više građana na Balkanu govori našim jezikom. Trebali su bili dovoljno svesni da i oni uđu u ovakav sporazum, jer što veće tržište to je veća šansa za razvoj.

Posebno je bitno za poljoprivredu koja je grana gde se kapital sporo okreće, sve poljoprivrede, zajednička evropska poljoprivredna politika je bazirana na jednom većem tržištu nego što su bili nacionalna i nešto su morali u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori naučiti od EU, da se pre svega ona stvorila, ekonomija radi, poljoprivreda radi u ekonomiji najviše i zato su trebali pristupiti.

Prava je šteta što to nisu učinili. Verujem da će ih vreme i njihovi građani, i socijalne nejednakosti koje se pojave u tim zemljama i posledice koje će svakako snositi zato što se nisu ujedinili da će ih to naterati da pristupe i da na takav način to tržište sve više raste i da Evropskoj uniji na takav način dokažu da jesu vredni Evropske unije zato što se manje-više „Open Balkan“ pravi po nekim principima na kojima je pravljena Evropska zajednica, kasnije Evropska unija.

Da završim sa poslovicom – nema u svakoj školjci biser, ali svaku moramo otvoriti i zato moramo biti vredni, mudri, posvećeni. To je jedini izlaz za napredak Srbije koji niko ne može zaustaviti.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemam ništa protiv da slabije zastupljenog pola u upravnim odborima, u savetu bude 40%. Kako će se to tačno izračunavati ne znam, ali bojim se da mi ti nekim specijalnim propisima u stvari narušavamo ravnopravnost građana. Obično se misli na žene. Ja nemam ništa protiv da u određenim organima bude 100% žena.

Mi smo zemlja u kojoj je premijerka žena, mi smo zemlja u kojoj su gotovo polovina ministara žene, mi smo zemlja u kojoj je donedavno predsednik Skupština bila žena ili predsednica da budem rodno ravnopravan, mi smo zemlja u kojoj je guverner NBS žena. Ona kaže da je guverner, ne guvernerka, zato ja kažem guverner žena.

Nemam ništa protiv da bude u svim oblastima ne 40, 100% žena, ali se bojim da mi donosimo zakone samo za funkcije, da 40% bude u upravnom odboru, u savetu, u Vladi, u ministarstvima itd. Šta ćemo sa nekim tipičnim ženskim zanimanjima i muškim zanimanjima? Recimo, zašto ne bi doneli propis da 40% medicinskih sestara budu slabije zastupljen pol? Kako bi onda funkcionisale bolnice? Ja kada god sam išao u bolnicu ili dom zdravlja obično je medicinska sestra žena ili ženskog pola. Ali, bože moj, neka bude kako moderna vremena donose, neka bude tako.

Danas je neko pomenuo da je na današnji dan Austrougarska objavila rat Srbiji. To je bilo veoma nekulturno sa njihove strane. U tom ratu su počinili genocid u Mačvi. Prvo što su učinili pobili su Mačvu. Imali smo jednog neprijateljskog vojnika koji je kasnije postao naš vođa, jednu veliku državu podelio u šest, tu veliku državu koja je stvorena te 1914. godine.

On koji je jurišao protiv stvaranja jedne velike, multietničke države je kasnije uhvatio i podelio tu državu na šest drugih, a Boga mi sa ovim pokrajinama je, otprilike to doveo maltene do osam. Tako je kada narod koji je zaboravio svoju prošlost osuđen da mu se ona ponovi, ili šta je Čerčil rekao – da se istorija ponavlja i uvek nas sve više košta.

Da, na današnji dan je Austrougarska objavila, taj kulturni navodno narod, nekulturnim Srbima je objavila rat zato što je multietnička organizacija „Mlada Bosna“ u Sarajevu ubila velikog lovca Ferdinanda, koji je ubio ne znam koliko divljači. Nisu ga ubili u konopljištu, u lovištima u Beču, ubili su ga na teritoriji na kojoj su oni živeli. Ubio ga je Gavrilo Princip. On je bio po meni pripadnik multietničke organizacije koja se zvala „Mlada Bosna“.

Da, zbog toga su nam objavili rat. Ali, gle čuda, pre toga je bio neki ultimatum. Danas ko je pomenuo objavu rata nije pomenuo ultimatum. Ultimatum je bio, gospodine Martinoviću, 23. jula. Na isti dan Valentin Icko je doneo zakon, nametnuo zakon, kako se to kaže, doneo o zabrani negiranja genocida u Srebrenici. Jedan čovek doneo zakon. Verovatno je to kulturno u Austrougarskoj. To je poćurak radio, poćurak je bio neki zemaljski namesnik 1914. godine, a ovaj je bio samo namesnik, nije bio zemaljski, već je bio, izgleda božanski, čim je sebi dao za pravo da čak suprotno Dejtonu, prekrši Dejtonski sporazum i donese zakon o zabrani negiranja genocida.

Austrijanac je zaboravio da su pobili celu Mačvu. Posle objave rata kada su upali, pobili su celu Mačvu, likvidirali sve što je mrdalo i što nije uspelo da pobegne, sve su ubili. Onda, isti taj koji je prouzrokovao smrt 1.264.000 Srba ili gotovo 30% populacije je dao sebi za pravo da on zakonom zabrani negiranje genocida itd.

Istorija se izgleda po njima ponavlja. Ja se nadam da ćemo mi biti dovoljno pametni da izbegnemo neke njegove zamke, da izbegnemo zamke onih koji nas spolja oduvek ugrožavaju fizički, teritorijalno, kako god hoćete, da ćemo izbeći zamke i od ovih unutrašnjih koji im pomažu i očigledno je da mediji koji se bave izveštavanjem i obaveštavanjem građana, posebno oni Luksemburški na svake načine žele da iznutra … ne vlast nego državu.

Ja sam vas gospodine Martinoviću tri godine ubeđivao da će ovi strani mediji koji su bukom i galamom doveli do situacije da ne smemo da ih prevedemo zakonu, da su registrovani u Luksenburgu, da tamo ne emituju program, a ovde ga navodno reemituju. I, sad, Bože moj, pošto su oni protiv vlasti oni su nezavisni, jel, oni su opozicioni mediji nisu nezavisni, pa sad ako mi primenimo neki zakon ili REM primeni zakon, onda je to problem, kao to je gušenje slobode medija itd. Ne radi se o slobodi medija, ne radi se o gušenju medija, radi se o Šolakovom biznisu i Đilasovom preduzeću.

To je više nego jasno, ne može biti reemitovanja bez emitovanja, to zakoni kažu. Konvencija o prekograničnim televizijama to kažu. Ja sam vas upozoravao da oni neće … da sredstvima koja su nezakonito stekla, jer oni ne reemituju program, oni ga emituju. Oni emituju srpske reklame, ako ste strana televizija, onda po Zakonu o oglašavanju nemate pravo na reklame. Ja se nadam da će ove gospođe ili slabije zastupljen pol, ako to budu muškarci, revnosnije u Ministarstvu kulture raditi svoje poslove, odnosno pokušati da kao Ministarstvo koje vrši nadzor nad radom REM-a koji treba da se stara o elektronskim medijima, da će uspeti da ove medije privedu zakonu.

Dnevno nezakonito emituju 200.000 sekundi, što je samo po dva evra iznosi 400.000 evra, na godišnjem nivou to je 150 miliona evra koje nezakonito uzmu.

Domaći mediji se registruju u Srbiji, plaćaju sve REM-u, Ratelu itd. ali po zakonu koriste marketinško tržište. Oni mogu da emituju reklame. Strani mediji se ne registruju, nikome ništa ne plaćaju, ali zato mogu da emituju samo reklame koje su izvorni deo programa, nema prekrajanja, izmena i ubacivanja dodatnih reklama. Što znači da reklame koje idu u Luksenburgu mogu da se emituju u Srbiju, ukoliko se u Luksenburgu emituju za širu javnost.

Pošto u Luksenburgu nema nikakvog emitovanja postavlja se pitanje ko im je dao za pravo da uzimaju deo marketinga koji je namenjen domaćim medijima, koji se registruje i plaćaju se obaveze? Domaći mediji plaćaju autorska prava. Autorska prava spadaju u kulturu. Tu su razni autori, izvođači itd. onda domaći mediji koji to plaćaju ostaju bez polovine kolača koje im uzima Šolak i Đilas, a sa druge strane, ovi koji ništa ne plaćaju kradu polovinu marketinškog tržišta. Oni autorska prava nikome ništa ne plaćaju.

Vi ne možete ni tužiti te medije jer će vam odgovoriti na tužbu, a ja takav jedan primerak imam ovde, da oni ne mogu da budu tuženi jer nisu registrovani kao pružaoci medijskih usluga u Srbiji, što je tačno. To je tačno, nisu registrovani, ali emituju program u Srbiji. Nema reemitovanja bez emitovanja. Prekogranične televizije, sama reč kaže, to su televizije preko granice.

Kad vam neko kaže iz N1 televizije kako je Nikola Radišić dopisnik N1 televizije iz Luksemburga, zapamtite, dopisnik, kako je on tamo dopisnik ako su oni registrovani u Luksemburgu? Ovi ovde što rade su dopisnici, a on je tamo novinar tog i tog medija u Luksemburgu. Kao, on je dobio nagradu vojvode od Luksemburga, Nikola Radišić, strani dopisnik, odnosno dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. On u Luksemburgu ne može da bude strani dopisnik. Mogu oni ovde da budu strani dopisnici, međutim, oni su to sve zbrkali, napad na predsednika Republike, na ministra policije, na poslanike, na šefa poslaničke grupe, e, to im daje za pravo da steknu neki alibi od odgovornosti, odnosno amnestija, ne mogu da odgovaraju, jer, bože moj, oni su slobodni, nezavisni mediji. Oni su u stvari opozicioni mediji koji lažu.

Da se ne bi mi žalili Luksemburgu, oni nađu tamo neke istraživačke organizacije i sad odjednom koriste njihovu početnu vest, pa, kao, nije to njihova vest već su oni to kao preuzeli, pa onda udri po predsedniku Republike, udri po Skupštini, udri po Vladi. Uglavnom, oni ni za šta ne odgovaraju, a pri tome stiču enorman novac koji im leže na račun u Luksemburgu i Švajcarskoj. Plaćaju svojim televizijama, imaju preko 30 prekograničnih kanala čiji su oni vlasnici, plažaju reemitovanje i tako smanjuju dobit, izbacuju prihode napolje, čime čine težak poreski prekršaj i delo pranja novca, zato što plaćaju uslugu koja ne postoji.

Ako znamo da N1 televizija nema PIB već koristi PIB "Adria njuz doo", drugog pravnog lica koje nije čak ni njihov osnivač, sve vam je jasno i ta dreka i sva ta galama treba da posluži da se zabašure računi na Mauricijusu itd. i da se nelegalnim sredstvima dođe na vlast.

Ja se nadam da će neko voditi računa o ovome, kao što se nadam da se situacija oko Austrougarske neće ponovo zapetljati, jer očigledno je da EU polako prerasta u neku vrstu Austrougarske, dakle, da neko ima nameru da se malo protegne dokle je bila Austrougarska, sa manjim ili većim izmenama i nadam se da se neće zapetljati. Barem mi, za razliku od Austrijanaca, treba da naučimo nešto iz prošlosti i da ne dođemo u situaciju da nas ponovo nacionalno osakate, odnosno da izgubimo ponovo deo naše populacije. Dovoljno smo mi ratovali za druge, vreme je da živimo za sebe. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni najvažniji Odbor u Narodnoj skupštini, je preporučio Skupštini da prihvati ovaj Predlog zakona o popisu u poljoprivredi.

Mi smatramo da je poljoprivreda večiti posao i da kad nestane hrane i pijaće vode da ćemo tek onda ceniti vrednost poljoprivredne proizvodnje i vrednost vodoprivrede.

U ovom trenutku po popisu iz 2012. godine Srbija ima 630.000 poljoprivrednih gazdinstava. Verujem da devet ili 10 godina kasnije da će poljoprivrednih gazdinstava biti daleko manje nego što je bilo 2012. godine. No, to je proces. Uz prosečnu starost od 62, 63 godine, budućnost sela, ukoliko ne budemo vodili računa može da bude propast.

Dakle, bitno je veoma u ovom popisu videti koliko ima stanovništva od 1.440.000 koliko je bilo 2012. godine, koliko stanovništva ima sada u selima, posebno uzduž administrativne linije i posebno ono što me interesuje, uzduž granica sa našim susedima.

To je veoma bitno, kao što je bitno koliko Srbija ima stanovnika, koliko se dece rađa, koliki je natalitet, zato što je moj utisak da se povlačimo kao nekada Turci u velike gradove. Pre nego što je Srbija stekla nezavisnost, oni su na neki način, što mladi kažu – pukli, povlačeći se u velike gradove i moj je utisak da u ovom trenutku bez obzira što gradovi nemaju visok natalitet, ne gube stanovništvo, što znači da stanovništvo gubi unutrašnjost.

Stoga je veoma bitno na sledećem popisu znati koliko je ljudi zadržano na teritorijama koje su slabije naseljene, jer ovo nije samo pitanje poljoprivrede, već po meni pitanje demografije. Da ne bude da ja o Srbiji nešto govorim, što nije u procesu u EU, samo da vam kažem da je i u EU slična situacija, da je recimo među poljoprivrednim gadzinstvima, nosioci u EU 32% je starije od 65 godine, a samo 11% mlađe od 40 godina, što se tiče prosečne starosti, nosioca poljoprivrednih gazdinstava u EU.

Evropska unija ima 10,3 do 10,4 miliona poljoprivrednih gazdinstava i u ovom trenutku 47% tih gazdinstava otpada na Rumuniju i Poljsku. Dakle, prosečna površina poseda u EU je nešto malo veća nego u Srbiji, ali da vam kažem da je 70% poljoprivrednih gadzinstava u EU manje od 5%.

Velika zabluda je da u Srbiji mnogi misle, pa čak i oni koji kažu da su upućeni u poljoprivrednu politiku, misle da su u EU veliki posedi. Nisu mnogo veći nego što su u Srbiji. Da kažem još da 40% poseda u EU, odnosno poljoprivrednih gazdinstava pravi vrednost poljoprivredne proizvodnje do 2.000 evra. Dakle, 40% poseda u EU pravi poljoprivrednu proizvodnju vrednu 2.000 evra. Njima subvencije omogućavaju da ostanu u igri. Visoke subvencije koje su tri puta veće nego što su u Srbiji i oni imaju predvidiviju poljoprivrednu politiku koja se ne menja sedam uzastopnih godina i stoga, obzirom da imamo i ovde se govorilo o traktorima, da imamo 481.000 traktora, dvoosovinski, bilo bi potrebno na popisu tačno izračunati koliko su oni prosečno stari.

Situacija jeste nešto možda poboljšana, ali ne u tolikoj meri i da ova država srazmerno svojim mogućnostima modernizuje poljoprivrednu mehanizaciju time što će još više novca uložiti u tom, s tim što bi po meni, konkurs za traktore i mehanizaciju trebao da bude stalan i da traje pet godina, pa neko ko nema novca ove godine da kupi traktor ili neku priključnu mašinu, možda će za dve ili tri godine steći i iskoristiti pravo koje recimo iskoristim ja ove godine, neko sledeće. Dakle, kada prikupi novac da može svake godine da postoji konkurs, da bude otvoren za nabavku moderne poljoprivredne mehanizacije, jer se na takav način modernizuje poljoprivredna proizvodnja, a podiže i mašinska industrija koja u poljoprivredi je prateća delatnost i mnogo priključne mehanizacije posebno se u ovom trenutku proizvodi u našoj zemlji.

Dakle, od popisa koji će se vršiti zavisi projekcija naše poljoprivredne politike i molim one koji su najodgovorniji za taj popis da popis bude detalja, da tačno znamo da li imamo 908.000 goveda ili nemamo, da li postoje virtuelne krave ili ne postoje. dakle, da uporedimo ono što imamo u registru u Upravi za agrarna plaćanja i da vidimo koliko našeg stanovništva poljoprivrednog konkuriše za subvencije, a koliko to pravo ne koristi i da pokušamo da olakšamo kroz pravilnike zakone, uredbe itd. da svi mogu da konkurišu za podsticaje u državi Srbiji i da svi oni troše novac u pune budžet i svi imaju pravo da iz budžeta na određen način budu stimulisani. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, izvodljivo je. Izvodljivo je bila parola Demokratske stranke Srbije na početku procesa približavanja EU, odnosno to je bio uslov da se proces integracije sa EU nastave.

U to vreme organizacija koja je sebe nazivala Dveri je dobila 50.000 evra preko stranke Demokratske stranke Srbije, čini mi se iz rudnika Kolubara ili tako nešto. Nije im smetalo „izvodljivo je“, nije im smetala orjentacija prema EU. Nije smetala ni DSS-u, ni onima koji su dobijali novac da prate izvodljivo je i da nemaju ništa protiv.

Nisu imali ništa protiv što je dovršena privatizacija u Srbiji, divlja, predatorska, odnosno najviše firmi sa društvenim kapitalom je prodato tih godina, kada je bilo izvodljivo vrlo jeftino.

Kako se zvao onaj ministar privrede i privatizacije koji je kasnije bio hapšen? Dakle, čini mi se da je bio iz Demokratske stranke Srbije i bilo mu je izvodljivo da ceo društveni kapital prepusti tajkunima po vrlo niskim cenama zato što je bilo izvodljivo približiti se EU.

U isto vreme, zbog približavanja EU, dobrovoljno su izručeni gotovo svi vojni generali, svi heroji srpske vojske koji su branili svoju zemlju protiv NATO agresije zato što je bilo izvodljivo. Izvodljivo je bilo izručiti generale, prodati imovinu itd. zbog približavanja EU, koja je to verovatno tada zahtevala.

Patriotskim organizacijama nije smetalo. To je imalo svoju cenu, pa je recimo bio neki časopis, pa se to finansiralo itd. iz tog budžeta i nikome nije smetalo zato što je bilo izvodljivo.

Strani investitori, one kredite namenjene malim i srednjim preduzećima, to je nosilac privrednog razvoja u svakoj zemlji. Taj kredit nije uzet da bi se podmićivale patriotske organizacije, niti je taj kredit uzet da bi se potrošilo na penzije na način na koji se to uradilo za vreme Borisa Tadića. Ovaj novac je uzet da napravi drugi novac. Dakle, bez investicija to vam je privreda kao automobil u kome se ne sipa goriva. Pre ili kasnije mora stati. Investicije moraju da budu permanentne.

Recimo, dve trećine trgovine, tačno je, sa EU je zato što nikome nije zabranjeno da investira u ovu zemlju, a firme koje se registruju ovde sa stranim kapitalom potiču iz EU, potiču iz drugih država, iz Rusije, iz Kine, pa EU ima mnogo zamerki na to što puštamo Kineze da investiraju, a pri tome kada Kinezi investiraju u EU onda to nije problem. Neki naši imaju problem sa finansijama, investicijama iz EU.

Ja vam kažem da te investicije u domaće firme, gde je samo kapital poreklom iz inostranstva, da se na takav način dobijaju tržišta. Svako od njih unapred donese svoje tržište za robu koju će proizvesti ovde.

Dakle, mi možemo imati neku svoju domaću firmu koja će napraviti pet miliona stolica. Ako nemate kome to da prodate, vi ste potpuno promašili svoju proizvodnju. Kada investitor dođe i uloži kapital u naše firme iz inostranstva, koja posluje pod našim uslovima, obično već ima u perspektivi tržište na kome će biti plasiranje te robe, a kroz plasman te robe mi plaćamo drugu robu.

Ne možete imati trgovinu sa robom bez proizvodnje. Može to da bude usluga koja je kratkotrajna, dok imate novac, dok povlačite kredite itd, a ovaj kredit se ne povlači zato da bi se trgovalo stranom robom, kao što je to ranije bio slučaj, nego se ovaj kredit povlači da bi se napravila proizvodnja koju kada prodate napolju možete da finansirate standard stanovništva, penzije, plate itd, možete da vraćate kredite koji su povučeni pre ove vlasti i za vreme ove vlasti.

Pre ove vlasti su uglavnom krediti išli u potrošnju, a ovog puta idu u izgradnju infrastrukture, u podizanju privredne moći ove zemlje i to valja uvek podržati.

Što se tiče poljoprivrede, srpski seljak… ovde je bio neki govor tamo nešto oko Peštera, srpski seljak je zanovio srpsku državu. Modernu sprsku državu su napravili srpski seljaci. Na čemu je počivala srpska država? Na tri stvari – selu, veri i vojsci. Seljak je voleo, verovao je i voleo vojsku. Vojska je volela selo i svi su voleli veru.

Kada uđete u Narodnu skupštinu imate te tri latice, taj tronožac, te tri latice srpskog cveta – seljak, vojska, vera. Karađorđe drži ta tri prsta i uvek nas opominje da on kao osnivač moderne srpske države, da on i Miloš Veliki posle njega podsećaju nas da moramo da čuvamo svoju državu.

Srpska vojska je vežbala na Pešteru u Srbiji, nije vežbala u Turskoj. Srpska vojska je vežbala na svojoj teritoriji. Srpska vojska bira i srpska komanda gde će vežbe biti održane na teritoriji Srbije. Srpska vojska nije vežbala u Turskoj, nego u Srbiji. To treba zapamtiti, kao što treba zapamtiti da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, da Srbija sa slabom srpskom vojskom ne može biti garant Dejtonskog sporazuma i normalno je da budu pozvani i lideri iz regiona, državnici.

Koliko ja znam, Dodik je u ovom trenutku predstavnik Bosne i Hercegovine, on je član predsedništva Bosne i Hercegovine, države čiji integritet mi poštujemo, kao što poštujemo i tražimo da se poštuje postojanje Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine. I šta je tu sumnjivo? Normalno je pozvati člana predsedništva Bosne i Hercegovine da prenese impresije i da kaže - Srbija je i dalje garant Dejtonskog sporazuma i dovoljno je ekonomski i vojno jaka da bude garant Dejtonskog sporazuma, odnosno i državnosti i celovitosti Bosne i Hercegovine, uz poštovanje Republike Srpske. Da li to nekom smeta ili ne, to je neko drugo pitanje.

Srpski seljak je bio i stočar i mi iz ovog popisa moramo dobro da vidimo koliko u ovom trenutku u stočarstvu imamo uslovnih grla. U ovom trenutku, po meni to se svodi negde, kad se pretvore uslovna grla sva goveda, svinje, ovce, koze, imamo negde milion i 600 do milion i 700 hiljada uslovnih grla.

Imamo pet miliona 300 hektara poljoprivrednog zemljišta, od toga skoro tri miliona obradivo. To kad popišete otprilike bi trebalo da bude taj rezultat, što znači da biljni potencijal nam garantuje da možemo da imamo još dva puta toliko stoke koliko u ovom trenutku imamo. Znači, da taj potencijal može da bude pet miliona, što znači da nećemo više imati 2.000 evra po hektaru proizvodnje, već će ta proizvodnja rasti, a posebno je bitno zbog malih farmera itd, kad naraste taj broj grla, da poljoprivredna proizvodnja po hektaru ne vredi 2.000 nego 4.000 evra. Zato je ovaj popis veoma bitan.

Završiću da bi druge kolege stigle da govore sa porukom Kisindžera, zašto je bitan prehrambeni suverenitet Srbije? Prehrambeni suverenitet Srbije je bitan, to je najbolje Kisindžer rekao, ko kontroliše hranu, kontroliše ljude.

Zato je bitno da u okruženju gde postoje države koje nemaju dovoljno hrane, Srbija ima dovoljno hrane za sebe i da ima dovoljno hrane za druge. Onaj koji ima prehrambeni suverenitet, stiče političku prednost nad onim ko to nema. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, novinari imaju pravo da izveštavaju na način kakva je uređivačka politika njihove kuće.

Nemoj da zaboravimo da kapital koji stoji iza medija, on u stvari oblikuje uređivačku politiku koju novinari slede. Znači, vlasnici medija su ti koji određuju uređivačku politiku i niko im to pravo ne spori ukoliko to rade u smislu poštovanja Zakona o medijima, Zakona o elektronskim medijima, Zakona o oglašavanju.

Često kada izađemo pred neke novinare, u principu, mi izlazimo pred strane dopisnike, a da to nemamo snage da tako i nazovemo. Ukoliko dajete izjavu novinaru čiji medij je registrovan u Luksemburgu, Belgiji, Švajcarskoj, itd, vi u stvari dajete izjavu stranom izveštaču.

Nedavno je jedan medij registrovan u Luksemburgu, koji pripada Šolaku i Đilasu, koji određuje uređivačku politiku tih medija, koji imaju 30 svojih kanala, koji imaju operatora ili operatera koji može da distribuira 500 televizijskih kanala i koji se najviše žale na medijske slobode, nedavno su objavili jednu vest, kako je Nikola Radišić, dopisnik N1 televizije u Luksemburgu, dobio nagradu vojvode od Luksemburga. Doslovce su tako objavili. Nikola Radišić, dopisnik N1 televizije iz Luksemburga, dobio je nagradu od strane vojvode od Luksemburga. Ako su registrovani u Luksemburgu, onda on nije dopisnik u Luksemburgu, nego je novinar luksemburške televizije, a dopisnik može biti samo u Srbiji.

Mi, dame i gospodo, ovaj linč koji doživljava predsednik Republike, mnogi poslanici i mnogi aktivisti vladajućih stranaka, pa recimo, Dragan Marković Palma, uglavnom se taj linč plasira preko tih medija čiji vlasnici su ujedno i političari.

Zato ja stalno govorim da mi nemamo problem sa opozicijom, već sa delom opozicije koja zastupa Šolakov biznis i Đilasovo preduzeće. U principu, mi imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i ko god se ne uklopi u njih, biće predmet najprljavije kampanje kakvu danas doživljavamo vezano za navijačku grupu, odnosno za deo tzv. navijačke grupe FK „Partizan“, a ja kao navijač „Partizana“ te likove ne mogu da prihvatim za navijače ne „Partizana“, već za navijače bilo kog nižerazrednog kluba, jer to navijači, to ljudi nikada nisu radili ono što su oni radili.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća, postoji Zakon o elektronskim medijima, postoji Zakon o oglašavanju i da ne bih stalno govorio o prekograničnim televizijama koje reemituju program, sam izraz kaže da je ta televizija preko granice, sam izraz reemitovanje znači da se prethodno vrši emitovanje, jer nema revakcinacije bez vakcinacije, tako da nema reemitovanja bez osnovnog emitovanja u toj prekograničnoj televiziji. A nas žele da uvere da program koji dolazi od ovog preduzeća i od Šolakovog biznisa da dolazi iz Luksemburga, iako je činjenica da se taj program pravi i distribuira u Beogradu.

Ali, hajde da uzmemo da to što tvrde da su oni prekogranična televizija koja reemituje program. Član 27. Zakona o oglašavanju kaže da televizije koje reemituju program, prekogranične televizije, član 27. koje reemituju program nemaju pravo na reklamu, sem ukoliko ona nije deo izvornog programa tj. u Luksemburgu. Ako oni kažu da su prekogranična televizija, sve reklame koje emituju u Luksemburgu mogu u reemitovanju da prikazuju u Srbiji.

To nije slučaj. Te televizije, prekogranične, koje reemituje program, ne plaćaju Srbiji ništa. Ne plaćaju ništa kao sve druge prekogranične televizije, ima ih na stotine, ali recimo da 30 televizijskih kanala prekograničnih, registrovanih u Luksemburgu, pripadaju Đilasu i Šolaku. Oni ovde ne plaćaju ništa, zato što po zakonima nemaju pravo na prihode, tj. nemaju pravo na marketing. Bez marketinga u privatnim medijima nema prihoda ukoliko nema marketinga.

Stoga oni ne plaćaju ni RATEL-u, ni REM-u, ni SOKOJ-u, ni raznim organizacijama za izvođačka i autorska prava, ne plaćaju ništa zato što u ovoj zemlji ne mogu da koriste marketinško tržište, ali to tržište treba da koriste isključivo lokalne, regionalne i nacionalne TV stanice koje su registrovane na teritoriji Srbije i plaćaju sve REM-u, koji prima prihode upravo samo od tih televizija i tih elektronskih medija, njima pripada deo prihoda, plaćaju REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, poreze itd. Iz toga oni baštine pravo na marketing na teritoriji Republike Srbije.

Šta se događa? Ovi što tvrde da su navodno strana televizija, odjednom su uzeli deo marketinškog tržišta i emituju srpske reklame. I nemoj neko da mi priča da se, recimo, A1 mobilna mreža u Srbiji reklamira u Luksemburgu i da neko kaže da se „Jelen“, „Zaječarsko pivo“, „Dijamant“ itd. reklamira u Luksemburgu. To jednostavno nije tačno i to nije sastavni deo izvornog programa.

Ovim kandidatima koji budu izabrani za REM tražim da shodno Zakonu o elektronskim medijima i oglašavanju narede da se takvi kanali isključe iz operatorskih mreža, bez obzira koje su, da li su Telenor, Telekom, MTS, SBB, Total, EON itd. zato što krše Zakon o elektronskim medijima i Zakon o oglašavanju. Uzimaju nešto što ne pripada njima, znači, kradu, kradu i time narušavaju slobodu medija.

Ukoliko domaće medije krađom njihovih reklama i marketinškog tržišta ostavite bez novca, a čime će oni platiti plate, proizvodnju programa i čime će platiti REM-u, SOKOJ-u i raznim organizacijama za autorska prava? Kojim prihodom će oni platiti te svoje obaveze, ukoliko neko krade deo njihovog tržišta?

Na takav način se urušava sloboda medija, jer takvi mediji onda isključivo žive od državne pomoći, iz projekata itd. ili od konkursa koje sprovode lokalne samouprave. To nije dobro ni za nas. Zato ih molimo da sa tim prestanu i da REM to sankcioniše.

Na takav način, recimo, na lokalnim televizijama i regionalnim televizijama, kad se raspiše konkurs od strane opština itd, onaj ko dobije novac zastupa predsednika opštine i vladajuću garnituru koja vlada u toj opštini, jer im je narušeno pravo da kroz marketing budu poprilično nezavisni i na takav način čuvaju svoju nezavisnost.

Opoziciono novinarstvo nije nezavisno novinarstvo. Ono je samo opoziciono, a ovi naši nesrećnici politički protivnici misle to kad mediji onako pljunu Vučića i sve nas, da je onda to nezavisno novinarstvo. Ne. To je neobjektivno opoziciono novinarstvo koje je daleko lošije od onih medija koji eventualno prate vlast, jer na takav način opozicija koja bi trebala da kritikuje na pravi način vladajuću garnituru, ona pribegava raznim marifetlucima, prljavštinama itd, jer kroz vlasništvo u opozicionim medijima mogu da rade šta god hoće.

Niti smo mi delili frekvencije, niti smo mi vlasnici medija, za razliku od njih, da bi takvi prigovori o neslobodi medija, oni tu neslobodu uvažavaju, uzimajući deo novca. Nije samo 30 njihovih kanala. U poslednje vreme se setili, vi koji imate SBB, Total i EON da i u klasičnim prekograničnim kanalima tipa Foks, Histori, Diskaveri, Sinestar u poslednje vreme, koji je registrovan u Hrvatskoj, dakle, ubacuju reklame kada idu te strane reklame u njihovim zemljama, u tom terminu oni u Srbiji ubacuju domaće reklame i tako dodatno ugrožavaju domaće medije i dodatno im uzimaju deo tržišta.

Sada kad uzmete da ti kanali koji pripadaju Đilasu i Šolaku, posebno oni iz sporta i zabave, Grand, 13 Sport klubova itd, imaju ogromni broj sekundi, sveukupno ja sam sabrao da bez 200.000 sekundi „Dajrekt medija“, „CAS medija“, „Junajted medija“ i svi ti kanali dnevno ubacuju, kradu od domaćih medija, 200.000 sekundi samo po dva evra, a sekunda u Sport klubovima kada je Svetsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo, koje nezakonito prenose, i kvalifikacije, dostiže i 100 puta veću cenu, ali da uzmemo samo da je dva evra jedan sekund, na 200.000 sekundi dnevno oni uzmu od domaćih medija koji su registrovani u Srbiji uzmu 400.000 evra puta 365 dana, to vam 150 miliona evra.

Kada uzmete da neovlašćeno prenose utakmice, koje nemaju pravo da prenose, na takav način stiču veći broj pretplatnika i onda taj novac ispumpavaju tako što plaćaju, navodno, reemitovanje u Švajcarsku, Luksemburg itd. Kada uzmete, njihova nezakonita dobit je preko 200 miliona evra godišnje i time se plaćaju aktivnosti protiv Republike Srbije. Zato sve vas pitam, a i njih, ako gledaju ovaj prenos. Volimo li mi svoju zemlju?

Uskoro će početi izborna kampanja. Volite li vi svoju zemlju? Pitam sve vas, pitam i njih. Ako volimo svoju zemlju onda nećemo dopustiti da strane televizije, oni tvrde da su strana televizija, učestvuju u izbornom procesu, izbornim prilikama u Srbiji uoči izbora, u vreme izborne kampanje, pa i u vreme prebrojavanja glasova, utvrđivanja rezultata.

Ako ćemo dopustiti da strane televizije to čine, onda radimo nešto što ne radi ni jedna država. Setite se malo Amerikanaca, a ova N1 kaže da oni baštine nešto SNN. Sećamo se koliko su zbog ovih na Fejsbuku i ne znam na čemu, zbog nekog uticaja, kao Rusa, kolika se pobuna podigla. Setimo se gromoglasne vike – Moskva se umešala preko društvenih mreža itd. Ovde se ne radi samo o društvenim mrežama. Ovde se radi o medijima koji tvrde, sa jedne strane, da su prekogranični, strani, a sa druge strane otimaju reklamu, kao da su domaći, našim domaćim medijima. Učestvuju u suzbijanju slobode medija, jer otimaju deo prihoda, a sa druge strane novac koji dobiju ulažu u rušenje legalno izabrane vlasti Srbije. Nije ni to problem.

Ja mislim da učestvuju u rušenju Republike Srbije i njenog ugleda, njenog suvereniteta i integriteta. Ako volimo svoju zemlju onda nikako ne možemo dopustiti da strani mediji učestvuju, ne samo u reklamama, već učestvuju i u predizbornim emisijama. To su strane, Luksemburške televizije i ne znam sve gde su registrovane, jer na takav način oni utiču na političke prilike i raspored političkih snaga u Srbiji. To ni jedna zemlja ne bi dozvolila. Zato ja pitam Šolakov biznis i Đilasovo preduzeće. To tvrdim već tri godine. Na kraju svi ovi politički protivnici što su zaposleni u Đilasovom preduzeću, sada ne znam da li imamo političku stranku u tom mediju ili imamo medije u političkoj stranci, to je kod njega sve smešano.

Ozbiljno pitanje i za nas i za vas - da li ćemo dopustiti tim lopovima, prevarantima itd. da koriste medije koji su nelegalni, da uzimaju tržište, da učestvuju u predizbornim prilikama, čak i neprilikama koje stvaraju u Republici Srbiji ili ćemo jednom staviti tačku na takvo njihovo ponašanje i na pljačku domaćih medija? Hvala.