Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8699">Marijan Rističević</a>

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka

Govori

Po amandmanu.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo tražim slušalice. Već dva amandmana sam preskočio zbog žamora, a nešto i zbog specifičnog jezika kojim se služe naši politički protivnici.
Koliko sam razumeo amandman, on se odnosi na to da se do 100 kvadrata objekata ne plaća naknada za zemljište, a preko 100 da se plaća. U amandmanu ne piše da li je to na Dedinju ili nije. Evo, ja kao predsednik Narodne seljačke stranke garantujem da tamo nema nijednog seljaka, nijednog mog seljaka nema na Dedinju. Garantujem svojom glavom. Ali, verujem da ovih političkih seljaka i papaka ima koliko hoćete.
Nemam nikakav interes da branim one koji su na Dedinju, jer tamo mojih pristalica i populacije kojoj ja pripadam nema. Oni koji su nekada možda i živeli, imali tamo neku zemlju i pašnjake, su odavno proterani odatle. Na njihovim pašnjacima neko drugi gradi.
Razumeo sam amandman da predlagače želi da ubere naknadu za građevinsko zemljište. Do 100 kvadrata to ne mora, ali preko 100 kvadrata bi to trebalo, pod uslovom da mu je to prva nekretnina. Ako je to ženi prva nekretnina, onda to nema nikakve veze. Dakle, oni su se već snašli.
Ovde je mnogo toga izrečeno. Ne mogu da verujem da se na Dedinju gradilo za živog Đilasa bez građevinske dozvole. Ne mogu da verujem da je takav jedan politički kvalitet dopustio da se nešto izgradi na Dedinju bez građevinske dozvole. Mislim da je on tamo preko šest godina. Pre njega je bio takođe njegov stranački kolega. Za 12 godina se zidalo bez dozvole na Dedinju. Naprosto, ne mogu da verujem da takva jedna vlast u Beogradu, takva vrhunska vlast dopusti da se nešto na Dedinju gradi bez građevinske dozvole.
Sada se nama nešto prebacuje. Ovi tajkuni koje spominjete na celu poslaničku grupu, sa mnom nemaju blage veze. Godine 2000. su bile promene i gledao sam te tajkune s kim su sarađivali. Sa mnom nisu. Gledao sam vas kako ste prodavali šećerane za tri evra. Ja to nisam prodao. Vi ste sarađivali sa tajkunima. Videli ste kako je lepo biti tajkun, pa su neki vaši sami postali tajkuni. Jeste Karić bio milijarder, ali milijardu i nešto mu je uzela država. Ali, ko je posle toga postao milijarder? Vaš predsednik. E, i njemu ćemo da uzmemo tu milijardu. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da gospodin na službenom putu, zamolio me je da branim njegove amandmane. Prethodni sam propustio zbog žamora u sali. Ovo sa slušalicama se uopšte ne šalim. Mali žamor je dovoljan da ne čujemo ili predsedavajućeg, a onu drugu stranu sale čujemo samo na prekide, a ako neko ustane da govori, onda ga daleko slabije čujemo nego kad sedi. Dakle, u cilju boljeg praćenja sednice, stvarno se ne šalim, potrebne su mi slušalice da bi mogao da čujem kada neko govori, ako je to moguće i tehnički izvodljivo.
Što se tiče prethodnog amandmana, on je članom 2. bio propisao koje su isprave su potrebne za upis na objektima i zemljištu. Mišljenja sam, amandman nije prihvaćen, da je dosta kvalitetan. Da li je bio primenljiv u ovom obliku zakona, to nisam siguran. Verujem da je Vlada imala razlog zbog čega je to odbila.
Predložio je članom 3. da ako je vlasnik bespravno izgrađenog objekta upisan kao nosilac prava korišćenja na zemljištu katastarske parcele na kojoj je bespravni izgrađeni objekat, organ nadležan za upis prava svojine uz dostavljanje dokaza navedenih u članu 2. ovog zakona jednim rešenjem upisuje pravo svojine na objekte i građevinskom zemljištu, ako su ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom. U slučaju kada je vlasnik bespravno izgrađenog objekta upisan kao nosilac prava svojine na zemljištu, katastarske parcele, na kojoj je izgrađen taj objekat, organ nadležan za upis prava svojine uz dostavljanje dokaza navedenih u članu 2. ovog ugovora donosi rešenje o upisu prava svojine na objektu u korist tog lica, a u skladu sa ovim zakonom.
Dakle, on je to predvideo, s obzirom da nije prihvaćen amandman na član 2. Shvatam da je Vlada, pošto nije usvojila amandman na član 2, kojim je on predložio sa kojim se dokumentima vrši upis zemljišta i svojine, analogno tome Vlada nije prihvatila ni amandman 3. Taj amandman govori da se primena zakona proširuje na slučaj kada je nekadašnji korisnik zemljišta iskoristio svoje zakonsko pravo i pravo korišćenja preveo u pravo vlasništva. Primena se primenjuje na one parcele na kojima je zemljište u vlasništvu više lica, a ta lica su vlasnici objekta koji je izgrađen na toj parceli.
Ima dosta toga što je dobro u ovom amandmanu. Verujem da će neka od rešenja nekada biti upotrebljena u nekim budućim izmenama i dopunama. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ne mislim da je ovo savršen zakon, niti je u ovoj oblasti moguće doneti potpuno zadovoljavajući i savršen zakon s obzirom na tematiku kojom se ovaj zakon bavi. Takvih čarobnih štapića,  nažalost, ne može da ima za 1.300.000 objekata koliko je nelegalno izgrađeno.
Za mene je najveća divlja gradnja u ovoj državi albanska država na Kosovu. To je jedna nelegalna gradnja koja je izvršena u prisustvu međunarodne zajednice, koja želi da nam kaže da je to lakše legalizovati nego srušiti. Veliko je pitanje – šta ćemo sa tom najvećom nelegalnom gradnjom, a onda šta ćemo sa nelegalnim gradnjama širom Srbije?
Jedna vlast koja ode ili više vlasti koje se smene ili odu cene se po tome šta su ostavile iza sebe. Ni jedna vlast u ovoj oblasti se nije posebno pokazala, a prošla baš nikako. Milion i 300 hiljada objekata svedoči i o ratovima, svedoči o sankcijama, svedoči o velikom broju izbeglica, svedoči o bedi i nemaštini, a svedoči i o još nečemu, svedoči o šalterima, o komplikovanoj proceduri, da su mnogi ne baš zbog nemaštine, nego zbog komplikovane procedure izbegli da svoju gradnju regulišu građevinskim dozvolama, lokacijskim dozvolama, prijavama radova. Toliko je to bilo komplikovano da su odustali od šaltera i danas su predmet ovog zakona, odnosno predmet upisa svojine, a da to nazovem predmet legalizacije.
Nigde u Srbiji ljudi nisu manji nego pred šalterom, a nigde se ne osećaju veći nego iza šaltera. Nekada je bilo dovoljno u Srbiji do devedesetih godina poneti jedan koverat i završiti stvar. U poslednje vreme trebalo je više koverata, u zavisnosti koliko je koalicionih partnera bilo u toj lokalnoj samoupravi. Zato je ovaj zakon srpska tragedija. Grčka tragedija počiva na mitu, a srpska tragedija na mitu i korupciji.
Individualna gradnja je takvog tipa da mi savršeno rešenje nemamo. Ovo su nelegalni objekti sa ulicom koja je široka jedva 2,5 metara, sa banderama koje idu po sred ulice. Ti objekti moraju da se legalizuju. Nikome, a posebno ne siromašnima, izbeglima, prognanima ne možete zabraniti da pod uslovima kakvi su bili za svoju porodicu naprave zaštitu od nepogoda, sunca, vetra, hladnoće. Ovi objekti će biti legalizovani. Kako će biti funkcionalni, mi to ne možemo znati.
U poljoprivredi, takođe, imate mnogo nelegalnih objekata. Po novim zakonima o planiranju i izgradnji treba vam za čardak, šupu, staju, za sve vam treba građevinska dozvola itd. Dakle, to je bilo gotovo nemoguće uraditi. Nemoguće je bilo čekati pred šalterima. Nemoguće je bilo čekati sa kovertama pred šalterima, a u isto vreme baviti se poljoprivrednom proizvodnjom i stočarstvom. Pitanje tih pomoćnih objekata, pitanje čardaka, šupa itd, je jedno pitanje koje treba da bude regulisano nekim novim zakonom, da se napravi neka olakšana procedura izgradnje takvih objekata.
Pored individualne gradnje, koja je bila nužna, imamo i luksuznu individualnu gradnju - razni pašnjaci i objekti na pašnjacima usred Beograda. Predlažem nekim ljudima da založe te svoje objekte i deblokiraju račun sopstvene stranke. Tako će pokazati privrženost stranci, a ujedno i vratiti kredit određenoj banci za koju su zadužili svoju stranku.
Individualnu gradnju luksuznog tipa možete videti od Ostružnice do Beograda. Na osam kilometara su objekti, 95% su nelegalni uz obalu Save. Dakle, ovaj zakon će obuhvatiti tu legalizaciju. Imamo nekoliko vrsta legalizacija individualnog tipa, tako da je zajedno pomešana i ta koja bi mogla da bude predmet nekog drugog zakona. S obzirom da savršenih rešenja nema i ti objekti će biti predmet ove legalizacije.
Ovde smo slušali sve i svašta. Slušali smo i o Kanalu Dunav, Morava, Vardar, Egejsko more itd. Slušali smo to od gondolijera od Stalaća jedno 15 minuta. Očigledno je da postoje dva poslovnika. Jedan je za mene a drugi je za njih. Ali nema veze.
Pored individualne gradnje je postojala i divlja gradnja velikih poslovno-stambenih objekata, fabrika, pogona velike kvadrature. Navodiću vam primere.
U toj izgradnji vladao je zakon jačeg, zakon dubljeg džepa i debljih novčanika. Objekat jedan - stambeno-poslovni prostor od 32.000 kvadrata u centru Inđije. Godina 2007, bez prijave radova, lokacijske dozvole, bez građevinske dozvole. Objekat je sagrađen, a inspekcija je izlazila ne znam koliko puta, dvadesetak - rešenja, zapisnici o rušenju itd. a da se niko nije potrudio da se to stvarno i uradi. Objekat poslovno-stambeni od 32.000 kvadrata.
Zašto taj objekat nije srušen? Iz prostog razloga što je u takvom objektu, bez upotrebne dozvole, lokalna samouprava kupila preko hiljadu kvadrata poslovnog prostora po cenama koje su od tržišnih veće dva puta. I, gle čuda, u poslovno-stambenom objektu od 32.000 kvadratnih metara prostora, bez građevinske dozvole, gde je opština bez upotrebne dozvole kupila nekoliko hiljada kvadrata, odjednom su predsednik opštine i direktor direkcije stekli, a proverljivo je, dva penthausa od 242 kvadrata, broj 32. i broj 33, i to je poslednji sprat ovog poslovno-stambenog objekta. Dakle, to je ta izgradnja koja se legalizuje putem dubokog džepa i debelog novčanika.
Primer boj dva. Ovim zakonom nije dozvoljena legalizacija ili upis objekata na javnim površinama. Šta je sa vodozahvatima? Da li na vodozahvatima nešto može da se gradi? Primer boj dva - 2007. godina, fabrika za reciklažu akumulatora na regionalnom vodozahvatu u Inđiji. Ako ne mogu privatni objekti da se grade na javnoj svojini, evo ko otvara – fabrika za reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu, na bunarima iz kojih građani piju vodu. Znači, gradnja koja je bila nelegalna.
Odmah da kažem da je čak i bivša vlast to poništila. Rekla je – tu ne može da se gradi. Ali objekti su već bili izgrađeni bez građevinske dozvole, bez ičega, čak imam i rešenje Dulićevog ministarstva da se zabranjuje projektovanje i izgradnja. Šta se onda dešava? Lokalna vlast promeni prostorni plan. Izmišlja regionalni vodozahvat, bez prethodne saglasnosti Vlade Republike Srbije, koja je bila neophodna, i onda pokrajinska vlast legalizuje sve, pokrajinska Vlada legalizuje fabriku za reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu Inđija.
Danas slušamo primedbe tih istih, ili gotovo istih, koji su nekada vladali i u Republici, i u pokrajini, i u toj lokalnoj samoupravi, a danas, danas više ne vladaju. Uz to je više vrsta nelegalne gradnje i ne mislim da ćemo ovim zakonom zaustaviti nelegalnu gradnju. Dok bude siromaštva, a ono je u Srbiji jako veliko, u ovoj državi ljudi više ne idu u snabdevanje u supermarkete, većina ljudi ide u snabdevanje u javne kuhinje na kazane, a nažalost, veliki broj ide na kontejnere. U takvim uslovima, ne verujem da ima savršenih rešenja.
Kao predsednik Narodne seljake stranke ću glasati za ovaj zakon, svestan toga da će se on, najverovatnije, poboljšavati što amandmanima, što, možda, eventualnim kasnijim izmenama. Takođe, ne verujem da ćemo uspešno zaustaviti divlju gradnju u ovoj vrsti siromaštva, u ovoj državi gde nema države, gde imamo skupu administraciju, gde imamo ovoliko šaltera, gde imamo ovoliko siromašnih ljudi. Ne verujem da ćemo moći nešto ozbiljnije da uradimo da bi zaustavili ljude nađu krov nad glavom.
Nadam se da će procenat nelegalne gradnje pasti, da ćemo iza nas ostaviti ozbiljniju državu nego što smo zatekli. Zatekli smo samo državne simbole – grb, zastavu i himnu. Nadam se da ćemo ostaviti bolju državu nego što smo zatekli. Zatekli smo simboličnu. Hajde da njima koji su nam ostavili samo simbole i simboličnu državu, ostavimo državu u kojoj neće biti milion i 300 hiljada nelegalnih objekata, u kojoj neće biti milion socijalnih slučajeva, u kojoj neće biti 350.000 starih ljudi od 65 godina bez ikakvih primanja, u kojoj će biti privrede, da ostavimo takvu državu i u takvoj državi će biti, svakako, manje divlje gradnje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, komotno sam mogao uzeti jedan godišnji odmor dok traju ove replike.
Nije tajna da smo zatekli potpuno devlastiranu državu u svakom smislu – teritorijalno, nacionalno, moralno, poniženu i zgaženu, državu sa zapuštenom infrastrukturom, državu u koju kada krenete autoputem, morate da zaobilazite rupe i, gledajući pored autoputa od Subotice do Leskovca, naići ćete na dva odžaka koja se dime. Takvo je stanje bilo. Dva fabrička odžaka cela su se dimila u Srbiji, s tim što jedan nije imao proizvodnju, već je tek toliko održavao toplotu u peći, jer je skuplje ponovo aktivirati peć, nego održavati tu toplotu i trošiti energiju. Dva fabrička odžaka koja su se dimila.
Ovde je spomenut jedan kriminalac koji se bavio kriminalom napolju, van ove zemlje, prodavao šta je prodavao i pare od kriminala unosio u ovu zemlju. Usudiću se da tvrdim, bez obzira što je on kriminalac, da je on još bio njihov najbolji investitor, jer je pare kriminalom nabavljao napolju, a unosio ih unutra.
Šta da kažemo o onima koji su se kriminalom bavili unutra, uzimali pare pa iznosili napolje? Koliko su oni gori od onoga što se bavio kriminalom napolju, a pare unosio unutra?
Govoriću o infrastrukturi u prvom delu. Zapuštenost naše infrastrukture je opštepoznata stvar. Ako krenete autoputem i ne slomite točak, ako krenete noću, posebno ako krenete u nekom periodu koji je pred jeseni ili pred proleće, onda ste imali sreće. Ako ste slučajno slomili točak, promenjen je zakon o bezbednosti saobraćaja, vi ste krivi jer niste prilagodili brzinu, bez obzira što ste upali u rupu koja je bila duboka i po pola metra.
Nije problem što je infrastruktura bila zapuštena, što su pruge bile zapuštene, problem je što ova država ima javni dug sa kamatama preko 25 milijardi. Za tih 25 milijardi bivši režim nije napravio ni čestitu infrastrukturu. Ukupan dug zemlje, privrede, države i stanovništva je preko 50 milijardi sa kamatom. Dakle, iza njih su dela, neko bi rekao i nedela, koja će buduće generacije pokušati da otplate. Tako je stanje koje smo zatekli.
Stanje na prugama je bilo užas božiji. Da je Ana Karenjina rešila da se ubije bacanjem na našu prugu, pre bi je ubio neki stub koji bi pao dotrajao pored pruge nego što bi naišao voz.
Onaj što ide lajkovačkom prugom, on je mogao komotno da odspava, jedan godišnji odmor, jedan medveđi san, a da se ne boji da će voz naići. Da odspava od uveče do ujutru, a da voz od Beograda do Lajkovca ne dođe. Takvo je stanje bilo na našoj železnici. Putnicima bolje, da su umesto subvencija želeliznici delili biciklove, garantujem da bi na pruzi Beograd-Bar uspeli da obiđu vozove za koje su se izdvajala ne mala sredstva. Mislim da su milijarde subvencija za železnicu isplaćene, a da se ta železnica nije mogla… Tema su železnice. Dižemo kredit da bi popravili ono što neko ko je već dizao kredit nije popravio, ubacivao pare u "Železnice Srbije", a vozovi su nam bili takvi da bi ih bicikli sa lakoćom pretekli. Da ne govorim o sportskim biciklistima, govorim o onim običnim. Naše pruge su i ranije bile dotrajale, ali u poslednjih dvanaest godina je bila propast božija.
Što se tiče drugih sporazuma, odnosno izgradnje železničke stanice u Prokopu, tu nema šta da se doda, dakle krediti se povlače za infrastrukturu, sada ne mogu da ne glasam za to. Bilo bi dobro da je svojevremeno opredeljenje 2000. godine bilo, da infrastrukturu, puteve damo pod koncesiju, a da se zadužimo za poljoprivredu, prehrambenu industriju, za nove pogone, za nova radna mesta, itd.
Nažalost, opredeljenje je bilo takvo da podižemo kredite, da pravimo infrastrukturu koja nije napravljena i državu smo zatekli, kakvu smo zatekli, a novac u privredu nije dolazio. Rezultat toga je gubitak 450.000 radnih mesta u privredi.
Dakle, da su krediti uzimani za proizvodnju, a da smo infrastrukturu dali u koncesiju, danas bi imali i jedno i drugo, dakle, imali bi razvijenu privredu, imali bi pruge, imali bi puteve, imali bi robu, našu robu, našu proizvodnju, imali bi šta da vozimo tim prugama.
Što se tiče ovih sporazuma sa Arapskim Emiratima podržavam tri sporazuma. Na četvrti imam rezervu. Moja rezerva je principijelna. Bio sam protiv da stranci mogu da kupuju zemlju u Srbiji. Bio sam protiv Britanaca, bio sam protiv Mađara, bio sam protiv Hrvata, govorim o firmama koje su iz Mađarske, Hrvatske, Britanije, Irske, došle u Vojvodinu, kupile za vreme bivše vlasti zemlju na prikriveni ili manje prikriveni način i na takav način došli do zemljišta u Srbiji, odnosno u Vojvodini.
Mislim da je prodato preko 500 kvadratnih kilometara. Dakle, zemlja se gubi uzurpacijom, okupacijom i prodajom. Kad se uzurpira, možete da vratite na sudu, kad se okupira možete da se oslobodite, kad se proda ona se definitivno proda, dakle, tu povraćaja nema.
Za vreme bivšeg režima prodato je preko 50.000 hektara oranica, najplodnijih oranica u Vojvodini strancima. Razumeću ovu žrtvu, ukoliko je ona zbog višeg interesa. Žrtvu koju ima bivši režim, nije imao nikakav interes, dakle, tu se radilo o kupovini zemlje po što jeftinijim cenama, da bi se ona kasnije preprodala po daleko većim cenama. Oni tajkuni koji od gore imaju preko 150.000 hektara zemlje samo čekaju pet, šest godina, da cena zemlje skoči i onda će je prodati po 50 puta većim cenama nego što su kupili za vreme bivšeg režima.
Ono što je meni ovde zasmetalo je nekoliko stvari. Govorilo se o slaboj produktivnosti, govorilo se o niskom izvozu i govorilo se o subvencijama koje su navodno zloupotrebljene. Što se tiče subvencija, na 232.000 izdatih u zakup državnih hektara, država je u prošloj godini dobila pet milijardi, a za subvencije na tu istu površinu dala je dve i po milijarde.
Dakle, nije isplativo nekome da prosečno hektar plati 200 evra, zakup, a da radi toga da povukao subvenciju od 12.000 dinara, odnosno to je iznosilo nešto malo više od 100 evra.
Što se produktivnosti tiče, u ovom trenutku srpska poljoprivreda ima podsticaje koji su najmanje pet puta manji po hektaru, nego Hrvati. Tačno je da je hrvatski izvoz po hektaru daleko veći, ali takođe je tačno da na 800.000 obradivih oranica Hrvati ukupno u agrarni budžet izdvajaju skoro osam miliona evra. Mi na četiri miliona hektara poljoprivrednog zemljišta ukupno izdvajamo nešto više od 400 miliona evra.
Dakle, premije su subvencije koje se dele u Hrvatskoj, a posebno u EU su daleko veće nego u Srbiji. Još nešto, danas je sedam godina od smrti Slobodana Miloševića. Mi koji smo se borili protiv njega, mislili smo, a koji smo se bavili poljoprivredom da će kada se vlast promeni, da će poljoprivredi biti vraćeno sve ono što je devedesetih godina iz nje izvučeno. Devedesetih godina poljoprivreda je izgubila zamah zato što su poljoprivredni proizvodi prodavani po nekoliko eura centi po kilogramu, deset puta ispod cene, zbog sankcija i svega drugog.
Poljoprivreda je bila ta koja je podnela sav teret socijalnog mira, vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je bila izložena naša zemlja i mi smo mislili da će to buduća vlast posle 2000. godine ceniti i to poljoprivredi vratiti. To se nije desilo. Iz te iscrpljene poljoprivrede ne možete napraviti veliki izvoz ako u nju ne ulažete. Od ukupno preko 50 milijardi, koliko duguje privreda, država i stanovništvo svega 385 miliona je plasirano u poljoprivredu.
To je 0,8% ukupnog našeg duga. Kako mislite da nam poljoprivreda napreduje ukoliko je u nju uloženo svega 385 miliona evra ili nešto manje od 1%? Takva poljoprivreda bez ulaganja ne može da napreduje. Pozivam sva ulaganja u poljoprivredu ali ću se usuditi da pored ovog sporazuma predložim i još jedan model za koji mislim da je dobar.
Prvo treba izvršiti denacionalizaciju i vratiti u fizičkom obimu ono što se poljoprivrednicima može vratiti. Ta državna zemlja nije nastala tako što je pala sa neba, nego je nastala otimačinom od 1945. do 1953. godine od privatnih zemljoradnika ili zemljoradnika čiji su očevi ili dedovi imali tu zemlju. Treba izvršiti restituciju u onom obimu u kojem to zakon predviđa. Sve ostalo, mislim da ima preko 60.000 hektara, treba podeliti poljoprivrednim gazdinstvima na kredit od 20 do 30 godina. Ukoliko im to date za 10.000 evra na 30 godina svake godine će država dobiti 200 miliona evra. Tih 200 miliona evra neka država uloži u vraćanje kredita koji može da povuče u vrednosti od pet milijardi. Tih pet milijardi uložite u poljoprivredu kao kredite i vraćaće vam se i jedno i drugo. Vraćaće vam se kredit za zemljište, a sa druge strane će vam kroz povećanu poljoprivrednu proizvodnju vraćati sve ono što u poljoprivredu uložite, u navodnjavanje, u infrastrukturu, u stočarske farme, zelene farme za proizvodnju energije itd.
To je moj predlog da posle ovog sporazuma uzmete i porodičnim gazdinstvima omogućite da dođu do 20 hektara zemlje. Tako ćete zbrinuti 30.000 porodica i oni će imati čime da prave biznis, a država neće biti oštećena, Svake godine će dobijati 200 miliona evra sa kojima će moći da servisira kredit na 30 godina koji može da bude najmanje pet milijardi evra. Voleo bih da ubuduće se takmičimo ko je šta kupio i kome smo šta pozajmili, a ne da se takmičimo u tome šta je ko pošto pozajmio i šta je ko pošto prodao. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se javljao da tema koja se nameće sa one strane nije upravo povreda Poslovnika člana 106. i člana 107.
Dakle, govornik se po drugi put ne drži tačke dnevnog reda i govori o mleku. Budući da sam profesionalni zemljoradnik to skretanje sa teme donosi meni i mojim kolegama nepopravljivu štetu. Istine radi, da ne bi bilo zabune u javnosti dužni smo da kažemo da su pre dve godine bivša vlast prepravila jedan pravilnik o mleku, ali je zaboravila da prepravi pravilnik…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću molim vas nemojte sada koristiti povredu Poslovnika…)
Sačekajte molim vas. Molim vas njemu ste dopustili, a meni ne dopuštate da kažem u čemu se sastoji povreda Poslovnika.
(Predsedavajući: Dozvoljavam vam da vi obrazložite povredu Poslovnika ali repliku sad voditi nije korektno, onda vi kršite Poslovnik.)
Govorim u čemu se sastoji povreda Poslovnika. Dakle, govornik je govorio o tome da je mleko otrov. Znači, nije govorio o temi dnevnog reda, a time što nije govorio o temi dnevnog reda pravi nama nepopravljivu štetu. Zbog kolizije pravilnika za koju priznajemo da je nastala greška, zbog toga što mleko nije dovoljno kvalitetno ali je bezbedno za ishranu, dakle, ovde se pravi ….
(Predsedavajući: Molim vas Rističeviću.)
Dozvolite da završim. Dakle, skreće se sa teme dnevnog reda kada njima odgovara, a ja kad pokušam to da obrazložim. Samo da vam kažem da smo mi zbog te politike spali sa 900 hiljada krava na 400 hiljada krava.
Njima su u kampanji te krave tako bile mile za milovanje, ali sada gotovo da vi vršite pravi kravocid. Dakle, dužan sam to da kažem zato što sam profesionalno vezan za tu proizvodnju. Dakle, nisam skrenuo sa teme dnevnog reda, skrenuli su prethodni govornici i o ovome neću govoriti ukoliko oni ne izazovu novom povredom Poslovnika, odnosno reklamacijom moje nove povrede Poslovnika ukoliko oni ne izazovu svojim nastupom. Moja namera nije da govorim o mleku, ali ovo je već drugi put.
Ne tražim da se o ovome glasa.
Dame i gospodo narodni poslanici iz unutrašnjosti i gospođo narodni poslaniče iz Beograda, vas je lako prebrojati. Dakle, pokušaću da pričam o ova dva zakona koja su na dnevnom redu, ali posle ovakvih burnih diskusija ništa ne garantujem. Morate dobro paziti na mene i onaj drugi poslovnik koji je namenjen za mene neka bude za svaki slučaj pri ruci.
Kada već govorimo o jednakim pravima, mislim da sam ja ovde najviše oštećen, a, što je interesantno, o pravima govori onaj koji je najviše kršio u nekoliko saziva prava svih drugih narodnih poslanika, pa i onih koji danas nisu više poslanici.
Da govorimo o prvom zakonu, a to je sporazum sa Ruskom Federacijom, to ćemo svakako podržati jer mi neki drugi izlaz i nemamo. Hteli ili ne hteli, mi taj sporazum treba da podržimo, time pre što se ne radi o lošem sporazumu. Pod broj dva, nisu nam oni krivi što su energenti skupi. Oni te iste energente mogu prodati u Evropi, uzeti novac od Evrope, lepo ga uštekovati i Evropi napraviti nove nevolje.
Rusija zahvaljujući tom gasu i energentima doživljava određeni privredni bum i dok u Evropi standard građana pada, u Rusiji i evroazijskoj uniji on raste. Dakle, zahvaljujući upravo tim energentima mislim da smo mi ipak na neki način tu beneficirani, za razliku od pojedinih evropskih zemlja koje zahvaljujući nekim svojim drugim aranžmanima dobijaju na prvi pogled nešto povoljnije uslove. Za sada to moramo da radimo preko Mađarske, a to poskupljuje cenu gasa svakako. Mađari znaju šta rade i taj svoj tranzit kroz njihovu zemlju su nam i te kako skupo naplaćivali, posebno dok nismo imali skladište i Banatskom Dvoru. To je svima jasno, ko iole poznaje gasifikaciju u Srbiji.
Ne mislim da su nešto u Vojvodini ljudi privilegovani. Jesu imali gas kao izbor energenta. Međutim, svi energenti su po meni sada podjednako skupi zato što nisu dostupni građanima, odnosno zato što zbog, ne svetske ekonomske krize, već neke druge krize koja je izazvana u poslednjih deset godina. Zahvaljujući lošoj organizaciji države, stanovništvo je u takvoj bedi i siromaštvu da ne može da plati energente, bilo da se radi o gasu, drvima ili uglju.
Energetska efikasnost je ona ušteda koja treba da bude ušteda, a da ne bude na uštrb standarda stanovništva, niti na uštrb proizvodnje. Dakle, ušteda koja bi uskratila na određeni način standard građanima i koja bi smanjila proizvodnju ne bi bila energetska efikasnost. Dakle, ušteda energije mora da bude takva da proizvodnja makar ostane ista, ako ne i da poraste, nadam se da će porasti, a da uštedimo određenu električnu energiju.
Zašto ovo govorim? Zato što Srbija u ovom trenutku, čini mi se, gotovo 60% ukupne energije troši na domaćinstvo. Svega 40 i nešto procenata troši za neke druge aktivnosti, što pokazuje da Srbija danas nema proizvodnju. U poslednjih 12 godina, a trajalo je malo duže, to moram da priznam, u Srbiji su se proizvodile samo mašta i iluzije i ništa drugo se dobro nije proizvodilo kao te dve stvari.
Uštede energije mogu se postići na više načina. Mogu se postići adaptacijom postojećih zgrada, adaptacijom određenih toplana itd, ali takođe se postižu i tzv. zelenom gradnjom. Dakle, da se prilikom gradnje odmah poštuju standardi energetske efikasnosti, a to se zove zelena gradnja, da se izbor materijala i izolacija izvrši tako da garantuju što manju potrošnju energije.
Što se domaćinstva tiče, to se obično radi kroz štedljive sijalice, zamenom stolarije, izolacijom na zidovima, izolacijom na krovu, pa i grejnim pločama. Dakle, samo izolacijom zidova i zamenom stolarije može da se postigne ušteda od 30%.
Dok sam bio predsednik Skupštine opštine u Inđiji, na svim javnim ustanovama, školama, vrtićima zamenili smo stolariju zbog energetske efikasnosti, a da pri tome nismo imali u to vreme, a znamo ko je vladao 2006/2007. godine, nikakvu stimulaciju od strane Vlade, od strane države, pa čak nismo imali ni pristup raznim evropskim fondovima koji bi nam garantovali neke subvencije u tom smisli. Ali, za seda godina se nama kroz uštedu energije ta investicija otplatila.
Dakle, u potpunosti je vraćen novac kroz uštedu energije, onaj koji je uložen uz zamenu dotrajale stolarije na svim školama i predškolskim ustanovama, javnim ustanovama u opštini Inđija. Mi smo to uradili i možda je bolje bilo da sačekamo jer bi možda neke novac sada dobili iz ovog fonda.
Ušteda energije, naravno, može da se postiže i na razno razne druge načine. Naravno i kroz obnovljive izbore energije. Mislim da u ovom trenutku Srbija na grejanje, koliko znam, troši gotovo 500 miliona evra godišnje. Ako bi ušteda bila samo 10%, to znači da bi godišnje, a to nije toliko teško postići, Srbija uštedela gotovo 50 miliona evra, što je ravno veleprodajno ceni oko 100 miliona litara dizela, čime se može obraditi milion hektara zemlje.
Dakle, ne radi se o zanemarljivim vrednostima, da čisto zbog gledalaca to pojasnim, da ovo nije neka tema bezveze, već da može da donese i te kako ekonomsku korist, ne samo za državu, već može da bude ekonomska korist za svako domaćinstvo koje se opredeli da na određeni način štedi energiju, a kroz ovaj zakon to će prerasti i u neke obaveze.
Što se tiče energije, mislim da Srbija ima svoja naftna polja. Ja se otprilike bavim poljoprivredom i mislim da su poljoprivreda i energetika dve nerazdvojne grane u nekoj vrlo bliskoj budućnosti, a to ću pokušati da obrazložim sa kravama, ako je to dozvoljeno. One su toliko bile ljubimice, tako drage i mile u kampanji bile, pa valjda ćete dopustiti da energetiku, a pomoćnici, verujem, i ministarka znaju o čemu se već radi kada govorim da su krave veoma bitne za energetsku efikasnost zbog obnovljivih izvora energije.
Dakle, bez obzira što su bile drage u kampanji, gotovo da su doživele kravocid. Nama je od 2000. godine od 900 hiljada ostalo samo 400 hiljada krava. Imamo 400 hiljada najmanje neobrađenog zemljišta uglavnom u centralnoj Srbiji. Dakle, to su zemljišta lošijeg kvaliteta, ali su idealna za voćarstvo, ali pored voćarstva, ako nisu baš najidealnija za poljoprivrednu proizvodnju, jesu za uzgajanje zelene mase od koje se prave energenti.
U kombinaciji zelene mase i kravlje balege na 200 hektara površina i 150 krava se dobija jedan megavat struje ukoliko se ne varam. Vi me demantujte, znači sa 200 hektara zelene mase i sa 150 krava se dobija u kombinaciji zelene mase i balege, se dobija jedan megavat struje, odnosno 1000 kilovata na čas. Ukoliko imamo 400 hiljada od 2000. godine zapuštenih hektara, nije teško izračunati da je to negde, podeljeno sa 200, da je to oko 20 hiljada raznoraznih farmi, a onih 500 hiljada krava kojima nedostaje samo da imamo 300 hiljada krava više, dakle, mogli smo da proizvedemo 2000 farmi koje su mogle da proizvode po jedan megavat čas struje.
Kad to pretvorimo u novac, dobićete jednu cifru, koja otprilike glasi da je to negde po ceni od 14 evro centi ili koliko se već plaća, dakle, dobićete cenu za 200 takvih farmi, to je 200 megavata puta 24 časa. To sve kad pomnožite dobićete električne energije u vrednosti oko šest miliona evra dnevno, puta 365 dana. Gubitak samo na kravama, zbog toga što je izvršen kravocid od 2000. godine do danas, zato što nemamo umesto 400 hiljada makar 700 hiljada krava, imali smo 900, što su poklane, što je samo onako bilo u kampanji bile onako poželjne, gubitak na tome je sada dve milijarde.
Kroz amandmane za poljoprivredu sam branio stav da Evropa ima hiperprodukciju mleka i da mi treba da uzgajamo krave koje daju prilično dosta mleka, osrednje neka bude, ali da daju i dosta mesa. S obzirom, da Evropa ima manjak mesa, a hiperprodukcijom mleka i cela mlečna afera je zbog toga nastala. Sem mesa, krave prave električnu energiju u zelenu masu, a sve te farme se mogu prekriti panevima, dakle, takva vrsta poljoprivredne proizvodnje u kombinaciji sa energetikom može da da dopunsku vrednost oko dve milijarde evra.
Cela naša proizvodnja, sva naša roba koju mi proizvedemo bez trgovine usluga itd, u BDP ne učestvuje gotovo ni sa 10 milijarde evra. Dakle, mi moramo da se okrenemo u proizvodnji i mislim da poljoprivredni energetika su prve dve grane koje treba da idu uporedo ruku pod ruku, ali nije energent, to su naša naftna polja i naše prirodne resurse ne treba davati, treba ih koristiti da bi se podigao standard našeg stanovništva da bi se napravila dodatna vrednost, da niko ne bude bos, da niko ne bude go, da niko ne bude gladan, da niko ne bude rob u ovom trenutku mi imamo, od 2000. godine, preko 450 hiljada radnika koje treba uposliti, koji su otpušteni.
Pored energetike i poljoprivrede, energetiku treba iskoristiti da se prerade ostali poljoprivredni proizvodi i tako ćemo doći do prerađivačke industrije i sve druge prateće delatnosti treba da plate ove tri grane. Na takav način mi možemo da obezbedimo posla za naše stanovništvo.
Mene pogađa što se u zakonu o energetskoj efikasnosti optužujemo, svi kolektivno, za neke senke, duhove prošlosti. Svakako, u tome se lično nisam prepoznao. Dakle, navešću samo nekoliko činjenica da nam je izvoz u poslednjih 11 godina, znači od 2001. godine bio nepunih 60 milijardi evra, a da nam je uvoz bio preko 120 milijardi evra. Jedanaest godina prethodnih je napravljen deficit od 65 milijardi evra samo u trgovini. To je ono što nas sprečava da taj novac uložimo u one grane u koje sam rekao i zato me pogađa to što taj nedostatak novca, olako potrošeni novac, olako zaduženi novac, sad sprečava sve energetski poljoprivredne projekte da ovu zemlju razvijemo.
Za razliku od nekih drugih, ova zemlja treba da iskoristi svoje prirodne resurse, a neko je pre mene rekao, a znam i ko, da postoje zemlje koje su bogate prirodnim resursima, ali su ljudi siromašni zato što to nema ko da organizuje i da se to upotrebi u korist ljudi. Postoje zemlje koje nemaju ništa, imaju samo pesak, ali su bogate jer se tamo ljudi organizuju i to znaju da iskoriste. Mislim da je vreme da se okrenemo onom prvom, da naša Vlada, Vlada za koju sam ja glasao, da ona bude prva koja će znati da organizuje državu, koja će znati da organizuje privredni život i koja će svoje prirodne resurse iskoristiti za dobrobit svog stanovništva. Dakle, da ovo ne bude više najplodnija bogata zemlja u kojoj žive siromašni, gladni ljudi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko mi se dozvoli da govorim, rekao bih nešto po ovom mom amandmanu. Bojim se da je meni uskraćeno ustavno pravo govora, zbora nije, dopušteno mi je da uđem u salu, ali mi je uskraćeno pravo govora, pravo govora na način na koji to moj narod radi u unutrašnjosti, pravo govora da me svi razumeju. Preksinoć sam dobio opomenu, pa sada moram dobro da vodim računa o čemu ću da pričam, pa ću možda morati da čitam moj amandman.
Dakle, neću pričati o hrvatskom jeziku, o ijekavici, o hrvatskom jeziku posebno, iz razloga što su to moji prethodnici govorili sasvim neometano, a ja smatram da hrvatski jezik ne postoji, da je pokraden od srpskog i zato neću to komentarisati.
U osnovnom tekstu zakona se kaže da javni beležnik mora imati prebivalište na području opštine, odnosno grada, koji je u odluci o imenovanju određen kao njegovo službeno sedište, a ako je u odluci o imenovanju javnog beležnika kao njegovo službeno sedište određena gradska opština, javni beležnik mora imati prebivalište na području grada kojem pripada ta gradska opština. Amandmanom sam iz nekoliko razloga dodao dve reči: "ili susedne".
Zakonom je predviđeno na svakih 25.000 stanovnika da bude po jedan javni beležnik. Verovali ili ne da ima manjih opština od Beograda i gradskih opština sa teritorije grada Beograda. Ima i opština u Srbiji koje ne broje ni popisanih 10.000 stanovnika. Imate opštinu Bela Palanka, za koju verujem da nema 10.000 stanovnika. Imate opštinu Crna Trava, imate Lebane, imate Medveđu, imate izuzetno male opštine. U obrazloženju za odbijanje mog amandmana piše da će ministar svakako dozvoliti da u svakoj opštini bude po jedan javni beležnik i da će to otprilike biti po zakonu 25.000, što znači da neće ova druga odredba zakona od 25.000 moći da bude ispoštovana ukoliko u svakoj opštini budemo imali javnog beležnika.
Veliko je pitanje da li će iz svake opštine položiti po jedan javni beležnik. Nisu svi oni rođaci ili snahe članova komisija, pa će im taj prolaz biti osiguran. Ima onih iz unutrašnjosti koji su dali 600 evra, pa nisu položili. Položio je svaki osmi. To je njima bio zadnji novac. Dakle, nije garantovan prolaz beležnicima, da će svaka opština na ispitu dobiti po jednog izabranog javnog beležnika, da ovo bude ispoštovano. Zato sam predložio da beležnik može da ima prebivalište u susednoj opštini, a da funkciju javnog beležnika vrši u onoj drugoj. Svaka opština se graniči sa najmanje jednom ili više opština koje su udaljene 10 do 20 kilometara. To jeste neki trošak, ali nije najvažniji.
Pitam vas - zašto teramo ljude da menjaju fiktivno prebivalište? U takvim situacijama koje sam ja opisao, kada ne bude dovoljno onih koji su položili, kada ne bude dovoljno rodbine i familija članova ispitne komisije, a gle čuda, recimo, u biračkim odborima ne mogu da budu dva srodnika, ali po pitanju javnobeležničkih ispita može, može neko da bude član komisije, a može i njegova familija da dođe na ispite, što je za mene neverovatno, pa pošto takvih u Srbiji nema puno, može se desiti da dođe do puno rupa, bez ikakvog javnog beležnika.
Da li ćemo onda terati ljude da menjaju prebivališta u ličnoj karti, da bi ispunili uslov i imali prebivalište na teritoriji gde vrše svoju javnobeležničku dužnost?
Još nešto, ne bih bio u koži ovog ministra pravde. Ovaj ministar pravde mora da ispravi mnogo toga što je krivo, da bude pravo. Ovaj zakon i ovaj amandman vode u tom smeru. Dakle, nasledio je mnogo tih problema. Verujem da će on biti pravedan i da će rasporediti javne beležnike po opštinama, da budu što bliže građanima. Ali, recimo, ukoliko neko drugi dođe, pa ukoliko neko drugi uspe da selektuje ispitnu komisiju, na način na koji je to do sada bio slučaj, pa ako javne beležnike budemo imali kao poslanike, ako budemo imali jednu polovinu iz Beograda, pitam – kako će oni uopšte u Srbiji, javni beležnici, vršiti svoju funkciju?
Pitam se, ukoliko ovo ne regulišemo ovim mojim amandmanom, kako će taj budući ministar da se ponaša prema javnim beležnicima prema sedištu? Verujem da će ovaj odrediti da tamo gde je javni beležnik položio, gde ima 25 hiljada stanovnika, verujem da će ovaj ministar odrediti da to bude javnobeležničko mesto. S obzirom da je to njegovo pravo iz zakona, pitam se, kao što su prethodni bili jako pravedni, da li će budući poštovati ono što će najverovatnije ovaj ministar poštovati.
Stoga, imajući u vidu kakva je bila prethodna vlast i imajući u vidu da je vlast smenjiva, da nam niko ne garantuje da će u ovoj postavi Vlada opstati, da će u Ministarstvu pravde ostati ovi ljudi, da će ispitne komisije biti pravedne, da se možemo vratiti na staro, pa da budu javni beležnici, da u tom javnom beležništvu bude prepuno rođaka, familije itd, predložio sam ovaj amandman, svestan toga da i ako ne bude prihvaćen, neće biti neke velike štete, da će javnobeležnička dužnost i da će javni beležnici svoje obaveze vršiti i da će biti što bliže građanima. Ali, bojim se da u buduće to može da bude veliki problem. O kupovini glasova i paketima ne bih govorio jer je u maju u Inđiji podeljeno osam hiljada i stvarno bih voleo da znam ko ih je delio. Bojim se da nikada neću doznati. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, lingvisti, naučnici to kažu, a ja to mislim. Dakle, mislim da je do hrvatskog jezika došlo tako što je pokraden srpski jezik i zato što su uzete samo latinične oznake. Moje pravo je da mislim, moje pravo je da sumnjam, a vaše pravo nije da me ograničite u tome, da ograničite moja prava vašim pravima. Vaše pravo je da mislite da je srpski jezik čak nastao od hrvatskog. To vam dajem za pravo, ali se sa vama ne slažem.
Isto tako, ako se vi ne slažete sa mnom i ne slažete se sa delom struke, ne samo sa mnom, da je hrvatski jezik nastao od srpskog, dakle, da su ispunjene sve norme koje je Vuk Karadžić rekao i napisao, dakle, da su samo latinične oznake, to smatraju lingvisti, stručnjaci, ne smatram samo ja. Samo mislim da je taj jezik nastao tako što je pokraden srpski. Tu nema ništa loše. Pokrali su nas ne jednom, pokrali su nas više puta. To mislim i imam svoje pravo. Imam pravo da vam budem smešan zato što sam različit, ali takođe, imam pravo da se smejem vama zato što ste mi svi isti. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, predloga amandmana se odnosi na primenu zakona.
Dakle, u osnovnom tekstu, koje je predložilo ministarstvo, odnosno Vlada, rok je pomeren do 1. marta 2014. godine, za primenu, a ja sam predložio da to bude još šest meseci i da se zakon počne primenjivati od 1. septembra 2014. godine.
Razlozi za to su mnogobrojni. Prvi razlog je što bez obzira na dobru volju, i Narodne skupštine i ministarstva, taj zakon može da bude ne sprovodljiv za godinu dana. Dakle, predložio sam da to bude još šest meseci, imajući u vidu da u ovom trenutku imamo samo 50 i nešto javnih beležnika sa položenim ispitom. Da bi zakon funkcionisao treba nam 100 od 400 kandidata koji su polagali ovaj ispit, položilo je nešto više od 50. Oni su za taj ispit uplatili 600 evra. Kandidat mora da bude pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i da ima 600 evra, a čini mi se da će u budućnosti trebati 500.
Kako da motivišemo tih 400 pravnika sa položenim pravosudnim ispitom i iskustvom od pet godina da se ponovo prijave? Pitanje je i koliko tih osoba uopšte ima u Srbiji da bi se prijavili i da bi došli do one magične cifre gde imamo 100 javnih beležnika da bi zakon mogao da se primenjuje. Bojim se da i pored najbolje volje ministarstva, vlade, pa i Narodne skupštine da ovaj rok od godinu dana za početak primene ovog zakona nije dovoljan i da ga treba produžiti za još šest meseci, što sam predložio, a možda i za godinu dve dana.
Šta će se desiti ako se, a u raspravi smo čuli, eventualni kandidati pravnici sa položenim pravosudnim ispitima i sa pet godina radnog iskustva, oni isti koji su već jednom potrošili 600 evra, pa su spremni da nekako pozajme te pare da još jednom izađu na ispit. Šta ako se poplaše činjenice da je u okruženju notari, odnosno javni beležnici da su doživeli gotovo svaki drugi da završi u zatvoru? Šta ako se poplaše toga i ne budu želeli i budu demotivisani i ne budu želeli da se prijavljuju na ovaj ispit?
Znači, ukoliko nemate sto javnih beležnika sa položenim ispitom džaba vam komisija. Ukoliko nemate kandidate, sve da komisija hoće i da ih propusti, sve da su rođaci članova ispitne komisije, ukoliko se ne prijave ne mogu da prođu.
Dakle, moraju da imaju novac, moraju da imaju pet godina radnog iskustva, moraju da imaju pravosudni ispit, moraju da budu pravnici, moraju da budu motivisani i moraju da se ne boje eventualnih posledica jer je svugde u okruženju prilikom primene ovih zakona u prvim godinama, većina javnih beležnika je završavala u zatvorima.
S toga sam predložio da se odloži primena ovog zakona i da taj rok za primenu se produži za šest meseci. Mislim, da je Vlada trebala da prihvati ovaj amandman. Možda bi u tom nekom roku uspeli da prokopamo i taj kanal, pa da otvorimo tu javnobležničku kancelariju i u Stalaću za područje prve opštine, mislim da je Ćićevac, nisam siguran. Dakle, da otvorimo tu javnobeležničku kancelariju za Kruševac, Ćićevac itd. u gradu Stalaću. Taj kanal bi možda iskopali za godinu i po dana, ali moram da kažem, da jedan drugi kanal, a to je kanal za iznošenje para iz ove zemlje, a strane organizacije kažu da je nezakonito iz ove zemlje izneto 51 milijarda u poslednjih 10 godina.
Molim vas, nisam ja govorio o Stalaću, neko drugi je govorio. Da nije bilo tog kanala mi bismo iskopali ova tri i imali tu javnobeležničku kancelariju u Stalaću gradu kojim se ide prema Kruševcu. Dakle, mogla je biti lučka kapetanija, mogle biti kancelarija javnobeležnika, ali se bojim da je ovoj sirotinji taj novac otet i da smo toliko osiromašeni da nećemo imati dovoljan broj kandidata koji će moći da se prijavi ako bude polagao svaki osmi, onda nama treba da se prijavi još 400 ljudi koji moraju da imaju 200 hiljade evra.
Nadalje, to nije jedini trošak. Da bi neko ušao u ovu avanturu treba mu još novca. Mora da ima svoju nekretninu ili da iznajmi u kiriju, dakle, to mora da bude najverovatnije neki višegodišnji zakup i za to mu je potrebno još nekoliko hiljada evra bez obzira u kojoj sredini otvori javnobeležničku kancelariju. Još nešto, oprema u toj kancelariji koju on mora da opremi sopstvenim sredstvima, mora da košta najmanje 10 hiljade evra, po nekoj mojoj slobodnoj proceni.
Dakle, gde ćemo naći, za narednih godinu dana toliki broj kandidata da se prijavi sa novcem koji ima 600 evra, koji ima prostor za službene prostorije, koji ima 10 hiljade evra da kupi opremu. Gde ćemo naći toliko kandidata, a da oni budu čestiti, pošteni i da su za pet godina svog radnog iskustva, sa položenim pravosudnim ispitom zaradili 15-ak hiljada evra da bi se bavili ovim poslom.
Mislim da Ministarstvo pravde i pored najbolje namere neće moći ovaj zakon da sprovede u narednih godinu dana. S toga sam ja predložio da se ovaj zakon počne primenjivati tek od septembra 2014. godine, dakle, produžio sam rok primene za šest meseci, što mislim da je čak i malo ali uz vrednoću, napor, motivisanje eventualnih kandidata, da možemo taj rok da dostignemo. Hvala.
Bojim se da neko nije bio u sali kad sam govorio i pogrešno protumačio moje izlaganje. Dakle, nisam govorio ni o kakvom mleku, ni o kakvim ministrima, govorio sam o Ministarstvu pravde, Vladi, Narodnoj skupštini, početku primene zakona i predložio da se taj zakon primenjuje šest meseci kasnije nego što je to predložila Vlada Republike Srbije. Dakle, hteo sam da promenim predlog i naveo sam razloge koji se toga tiču.
Mleko apsolutno nisam spominjao, nisam spominjao ostavke ministara. Mislim da će biti prilike da i o tome raspravljamo, pa ću vam dokazati da greške nije bilo dosadašnjih ministara već do bivših, a to možete pročitati i u medijima. Dakle, ima nekih osoba koje mogu da pričaju kvalifikovano o trovanju namirnicama, ali postoje određene osobe koje to nikako ne bi smele da pričaju ukoliko su imale iskustva sa trovanjem ljudi, ukoliko su bili zaslužni za trovanje, čini mi se, samonelom. To je ono što mogu da dodam.
Dakle, ne želeći da ulazim u suštinu toga koji će ministar podneti ostavku. Što se mene tiče, nemam ni portira u Vladi. Svi ministri mogu da daju ostavke. Ja sam za Vladu naroda, iz naroda za narod. Takvu Vladu nismo imali 12 godina i zato smo prošli kako smo prošli. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo na početku ja da kažem pošto se meni često ispravljaju gramatičke greške, da kažem da nisam zadovoljan kada jedan pravnik i profesor Zakon o javnom beležništvu, odnosno izmene Zakona o javnom beležništvu nazove izmenama zakona o javnim beležnicima. Verujem da ovaj zakon tretira širu delatnost od one koju obuhvataju javni beležnici, da obuhvata celu delatnost, ne samo javne beležnike, već i način n koji oni funkcionišu, kako se to radi, otvaraju kancelarije, itd.
Takođe, nisam zadovoljan stranim izrazima, ja koliko sam nezadovoljan, međutim, moj kolega iz Leposavića je stavio primedbu da se ovde upotrebljavaju hrvatski izrazi i meni to ne smeta, ali njemu smeta.
Umesto "jemči" kaže se "jamči". Ja mogu očekivati da se ujutru neko oglasi "zoroklikom", da opet imamo "okolokućne travopase" itd.
Izvinjavam se, gospođo, ali, dok ste vi predsedavali, mene su upozoravali da pismeno i pisano nije isto i da konačno moramo da razgovaramo srpskim jezikom. Dakle, ukoliko su mene ti koji su me upozoravali, sada napravili sličnu grešku, nemojte da imate dva kriterijuma.
Podržavam njihovu tvrdnju da smo mi precenili sebe i da smo kao poslanici, to nije bila predložila Vlada, već mi kao poslanici, koliko se sećam, tražili da se odloži primena ovog zakona šest meseci jer nisu doneti odgovarajući pravilnici, nije položio odgovarajući broj kandidata za javnog beležnika, tako da je zakon bio u tom trenutku nesprovodljiv.
Mi smo stvarno pogrešili, jer nismo znali kakve oni zakone donose, da su oni gotovo bili nesprovodivi u praksi, da u tom roku nije bilo šanse da ih sprovedemo i zato su oni bili u pravu da je rok od šest meseci bio kratak da ispravimo sve njihove greške.
Ne smatram da je greška ispravljati tuđe greške. Mislim da je greška ponavljati tuđe greške i činiti neke svoje koje smo već videli kod njih. Odlaganje primene ovog zakona sam ja predložio amandmanom, a to ćete videti, još za šest meseci iz više razloga.
Prvo, stvarno treba otkloniti sve te nedostatke i što smo imali samo jednu komisiju, koliko sam ja razumeo, šest članova. Ta komisija je mogla da ispituje i ovim zakonom se to menja, može da se imenuje više komisija sa pet članova, ali ispiti se daju pred svih pet članova komisije. To do sada nije bio slučaj, koliko ja znam. od šest članova komisije, mogla su da budu samo tri prisutna i samo tri su mogla da ispituju kandidate i zato su se kandidati žalili, da od četristo kandidata, da je prošao svaki osmi. Žalili su se na taj podatak, ali sa druge strane, bilo je da prođe svaki prvi.
U komisiji od šest članova, moglo je da ispituje samo troje, pa se moglo desiti da Nata Mesarović, Dragor Hiber, Dragiša Slijepčević, ispituju čak i najbliže krvne srodnike i tu je prolaznost bila stopostotna.
Dakle, tu nije bilo obnavljanja, bez problema su položili, krvni srodnici, članovi najbliže familije, recimo, Nate Mesarović, snaha bez problema, položila iz cuga, prolaznost 100%.
Takođe, pred tom komisijom položila je sestra državnog sekretara iz cuga i tu nije bilo nikakvih žalbi, što znači, mogao si da prođeš ukoliko si imao u komisiji odgovarajući broj rođaka i rodbine.
Koliko znam, kućni ljubimci se nisu prijavili na taj ispit, a kakvi su, ja verujem da bi i kućni ljubimci taj ispit položili.
Ovim predlogom je omogućeno da svih pet članova komisije učestvuje u ispitivanju kandidata za javne beležnike i time je otklonjena svaka mogućnost da dođe do eventualnog nepotizma i zloupotreba u radu komisije, koliko se ja razumem u zakon.
Ovim predlogom je tako omogućeno teritorijalno, ravnomerno raspoređivanje javnih beležnika, da oni žive na teritoriji, odnosno da imaju prebivalište na teritoriji gde vrše svoju funkciju, delatnost i ja sam predložio da to može da bude iz susedne opštine, s obzirom da sam imao u vidu Crnu Travu, Belu Palanku, Babušnicu, manje opštine, za koje ne znam da li će imati kvalitetnog kandidata i kandidata koji ima 600 evra da potroši da bi se kandidovao za funkciju javnog beležnika.
Kada smo već kod troškova, ono što meni smeta, a ja bih molio ministra da me isprati je sledeća činjenica, sem troškova koji su neophodni sa jedne strane za kandidata, sa druge strane, imamo astronomska primanja o kojima se priča u javnosti i kaže se da je u toku 2012. na komisiju i prateće osoblje te komisije, na sekretare, ko je već sve učestvovao u ispitivanju, potrošeno 180.000 evra.
Za moj ukus je to previše. Kada smo već kod ove komisije i kod ovih troškova, pitam ministra pravde, kako je članica komisije, Nata Mesarović uspela preko Ministarstva pravde da jedan stan od 60 kvadrata zameni za dva bolja…
Zbog čega? Da li vi znate da je Nata Mesarović bila članica te komisije? Da li vi tvrdite da nije zamenila jedan stan preko Ministarstva pravde, pitam ministra pravde, za dva, na elitnim lokacijama? Govorim o radu te komisije, ona je bila član te ispitne komisije, a ako ne verujete, vi proverite. Za moj ukus je ovo sve previše u veku ovakve sirotinje.  U sto godina, ovakva beda nije zapamćena, u vreme takvih astronomskih honorara, takvo nagrađivanje, dovodi u sumnju naše pravosuđe i vi nikada ne dozvoljavate da ja završim, i meni to liči na ispiranje nečiste savesti i to baca sumnju na sve presude koje su donete, jer je ona vršila i jednu drugu funkciju, koju ne spominjem, jer nije u skladu sa ovim zakonom.
Ja stvarno ne znam, hoćete da iščupam ovaj mikrofon i da vam donesem da vi govorite. Ja kažem, neću se mešati u tu drugu funkciju, govorim samo o funkciji člana komisije koja je ispitivala javne beležnike, a sada govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, tema je osnovni zakon i dopuna Zakona, tema je i komisija, a vi meni ne dozvoljavate da govorim.
Ja hoću da kažem, da u ovu bedu kada ljudi idu bosi, goli, gladni, kada deca nemaju šolju mleka, da 180.000 evra i dva stana je mnogo, pa ma ko to bio, ma ko bio član te komisije, ma koliko mu rođaka položilo taj ispit. Hvala.