Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8699">Marijan Rističević</a>

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se spominju banke i dugovi građana. Nismo mi ti koji smo doveli strane banke, strane trgovinske lance, to su uradili ono koji su rasprodali imovinu svih građana, pri tome doveli strane banke i strane trgovinske lance i počeli smo za tuđi novac da kupujemo tuđi robu i zemlja je ostala bez proizvodnje.

Hoću da kažem ako ne možemo da usmeravamo vetar, onda makar da malo usmerimo jedra. Dakle, na nama je da rešavamo siromaštvo koje su ostavili neki drugi. Svi govorimo o dugovima građana Srbije. Ti dugovi u ovom trenutku zahvaljujući tome što se Srbija ekonomski razvija su po stanovniku najmanji u regionu. Prosečni građanin Srbije duguje 2800 eura koliko znam, prosečni građanin u Hrvatskoj duguje 9000 evra, prosečni građanin u BiH duguje 6000 evra, i to su najbolji pokazatelji da naša zemlja izlazi iz krize. Radujem se ekonomskom napretku Srbije jer samo ekonomski napredak i bolje plate mogu da smanje dugove građanima Srbije. Hvala vam.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dug je rđav drug, dug je problem i ovde je neko spomenuo građane kao ptice u kavezu. Bog daje hranu svim pticama, ali im ne baca u gnezdo. Dakle, moramo se i sami nešto potruditi, a najbolji trud je rad, proizvodnja i zato ova Vlada, kada insistira na proizvodnji, prerađivačkoj industriji, na većem BDP, na podizanju plata, čini više za građane da se razduže, nego od nas koji ćemo pustiti vrelu suzu zbog njihovih dugova.

Dug je problem, problem je siroče, a uspeh ima 200 očeva. Mi smo to siroče i dugove građana nasledili. Oni se ne povećavaju, oni se smanjuju i proizvodnjom, rastom proizvodnje i usluga, to je najbolji način da smanjimo građanima dugove i da oni najmanje utiču povećanjem plate, da najmanje utiču na standard građana. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, propustio sam pre da kažem u odbranu države da poodavno država ne utvrđuje otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, još od devedesetih godina, njih formira tržište i da te cene nisu ništa manje u odnosu na period recimo do 2005. do 2010. do 2012. godine. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim prvo da zahvalim svima koji će glasati za formalni prestanak mandata Rodoljuba Šabića. Bez obzira što mu je istekao mandat, samim činom što ćemo glasati i potvrditi da on više nije poverenik, učinili ste veliko delo.

Kad jedan politikant, višepartijska ličnost iz Saveza komunista, preko reformske stranke Ante Markovića, kasnije se kamuflira u socijaldemokratiju, pa u Socijaldemokratsku partiju, a verovatno će i petu partiju uskoro osnovati, možemo da ga vidimo možda kod Koja ili kod nekog, već vidimo da će takav politikant sigurno naći utočište u nekom partijskom gnezdu, kad takav čovek postane Poverenik, nezavisno telo, sa višepartijskim političarom, za koga ne znam gde je on bio, istaknuti borac za ljudska prava i tako dalje, da je bio u Istočnoj Nemačkoj, da je bio u Bugarskoj, da je bio u istočnoj Evropi, da je bio u Poljskoj, on bi bio lustriran. On nije lustriran, dakle, kao partijski funkcioner i čovek koji je obavljao neke podzakonske dužnosti u jednopartijskom društvu, ja verujem da ne bi mogao da obavlja nijednu javnu funkciju, a posebno ne bi mogao da bude Poverenik. Sada vam je valjda jasno zašto je Poverenik postao zaverenik.

Znači, osoba sa toliko problema u svojoj biografiji, i ja bih rekao da neko ko je bio član četiri partije, da neko ko je bio narodni poslanik ispred jedne partije, da neko ko je bio zamenik, odnosno ko je potpredsednik Skupštine, neko ko je bio ministar u Vladi Republike Srbije, zasigurno nije mogao biti biran na takvu funkciju pošto je posebno osetljiva i pošto to može da bude neko ko je protiv svih partija. Dakle, neko ko je borac za ljudska prava, koga ne interesuju funkcije javne, političke i tako dalje, već ga isključivo interesuje dobrobit svih građana Republike Srbije. On je nekom trulom političkom pogodbom izabran 2004. godine i vršio je funkciju onako kao što ste vi svi to doživeli, a verujem da sam ja to doživeo zajedno sa nekoliko kolega poslanika, onako u najgorem mogućem obliku.

Dakle, ja sam onaj lažljivi lupež o kome on govori.

Dakle, kad neko koga je izabrala Skupština bilo kog narodnog poslanika u Skupštini Srbije nazove lažljivim lupežom, taj ne može da vrši ni jednu javnu funkciju, posebno da bude na tako osetljivom mestu. Međutim, njemu se i to desilo. Da li je u tom trenutku kada je to napisao bio „ušljokan“ ili nije, ja u to ne mogu da ulazim.

Kasniji događaji su pokazali da mu ni konzumacija tih sredstava, psihoaktivnih supstanci, nije, poput Živkovića, nije strano.

Dakle, dame i gospodo, sem tvitovanja njegova politička funkcija je bila podređena borbi protiv Vlade Republike Srbije, od momenta kada je dobio podršku, on i Saša Janković, od Britanske ambasade. Dotle nas je pomalo grebao, a od tada je počeo da ujeda i to da otkida krupne komade.

Osamdeset hiljada britanskih funti koje su podelili on i Saša Janković, on je to nazvao velikom laži, onog ko je to izneo lažljivim lupežom, a onda je sve te podatke objavio na svom sajtu. Da, istina je, ali onaj ko je izneo je lažljivi lupež. Mi smo to podneli dostojanstveno. Kolega Martinović, gospođa predsednik Skupštine i ja smo bili pod posebnom pažnjom Rodoljuba Šabića.

Ne želim da dužim, ja želim da se budući Poverenik, koga ćemo izabrati, a nisam zadovoljan što biramo funkcionere koji imaju veće plate od onih ko ih bira. Tvrdim, a možete to da primite kako hoćete, da narodni poslanici i predsednik Republike, koji se biraju, ne smeju da imaju manje lične dohotke od onih koje biraju. To je po meni neoprostivo.

Mi danas ponovo biramo Poverenika, pre smo izabrali Zaštitnika, koji će imati tri puta veću platu od onih koji ga biraju. Sam taj lični dohodak neka njima doprinese da se osećaju posebnim, da se osećaju iznad Skupštine, iznad predsednika Republike, jer, tobože, oni imaju veće plate od predsednika Republike Srbije, od predsednika Parlamenta, od narodnih poslanika i oni misle da je njihova funkcija spram visine plate, da su božanski nezavisni, da su daleko iznad nas i da mogu da govore o parlamentu, predsedniku Republike, predsedniku Skupštine ono što oni žele.

Budućem Povereniku želim da poželim da ne radi ono što je Šabić radio, a da radi sve što ovaj nije radio. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi bi mi voleli više da naplatimo, nego da platimo, ali je problem što ima nepravde. Dakle, imate da se namiruje obaveza nad nekim ko nije naplatio svoja potraživanja. Na selu je to problem.

Zamislite životku iz nekog sela kod Niša koja je čekala godinama da naplati 50 hiljada dinara od države, a da pri tome dobije neki račun koji ne može da izmiri i da je taj račun, recimo, dve hiljade dinara. Zamislite poljoprivrednike koji su lak plen varalica, varalica koje prilikom otkupa više preuzimaju poljoprivredne proizvode, nego što ih otkupljuju. Znači, mogu da ih plate, ali ne moraju. Nema nikakvog polaganja određenih sredstava na račun da bi se bavili otkupom. Može da otkupljuje ko koliko hoće. Sada zamislite nekog ko nije naplatio 30 tona šljiva, koji nije naplatio svoje poljoprivredne proizvode i koje ne može svoje obaveze da izmiri na vreme i sad zamislite kada mu dođe izvršitelj, koji dolazi sasvim opravdano, da izmiri obavezu onih koji ništa ne duguju tom poljoprivredniku, ali on ne može da naplati od onih drugih.

Sudovi sve da presude. Obično ta društva sa ograničenom odgovornošću odu u stečaj praznih računa. Znači, ta potraživanja se nikada ne naplate. Treba razlikovati naplatu potraživanja u gradu, velikim gradovima sa računa koji su uglavnom puni. U gradu obično potraživanja da plate svoje obaveze izbegavaju bogati. Ljudi, poput Đilasa, Šolaka itd, gledaju da ostanu dužni. Na selu često obaveze ne izmiruju oni koji su bili žrtve prethodne prevare ili nemogućnosti da naplate svoje proizvode.

Takođe, dešava se, zbog slabije naseljenosti, da račune ne dobiju ili da budu zadenuti negde za kapiju, ogradu, pa nehotice to ne plate. Recimo, račun od 800 dinara vas izađe 20 hiljada dinara. To su primeri koji su u praksi.

Uglavnom ovde provejava poverenje u sud. Voleo bih da mogu da delim to poverenje sa određenim kolegama poslanicima, poverenje u sudove. Međutim, sudovi ne dele samo pravdu. Sudovi često dele nepravdu. Sud mora da stane na stranu jedne od stranaka ili da stane protiv obe stranke, i to se dešava. To neko posle mora da plati.

Za razliku od izvršitelja koji svakako nisu idealna osoba koja treba da vam se pojavi na kapiji, sudski izvršitelji odgovaraju za svoje odluke, odgovaraju imovinom. Sudovi i sudije ne odgovaraju ničemu. Dakle, ne treba se toliko bojati izvršitelja koliko se treba bojati nepravde koju sudovi, posebno zbog neke čudne reforme iz 2009, 2010. godine mogu da proizvedu po pitanju imovine određenih dužnika.

Dakle, sud je taj koji kaže da se te obaveze moraju namiriti, a izvršitelj to izvršava. Sudija ne odgovara za odluku koju donese. Izvršitelj, ukoliko je ta odluka nezakonita, odgovara čak i svojom imovinom. Dakle, moramo u ovom slučaju biti objektivni, a sa posebnom pažnjom treba preispitati primenu ovog i svih sličnih zakona na selu s obzirom na sva dešavanja koja sam opisivao. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje mislim da smo više ljuti na izvršitelje, jer oni su konačni, nego na sudije i oni prethodni koji učestvuju u celom tom postupku i koji određuju našu sudbinu, da li nam treba naplatiti ili ne. Ponavljam da sudija ne odgovara za odluku koju donese. Izvršitelj odgovara.

Ponavljam jednu opasnost u malim sredinama kad su sudski izvršitelji u pitanju. Ako se dogovore sa nekim sudijama, onda mogu to da izvrše na brzinu, ako se ne dogovore, onda možemo da čekamo 10, 20 godina. Sve to zavisi onda od njihove volje i njihovih veza u funkcijama koje im je dala država.

Ali, dame i gospodo, nama je suđeno da ispravljamo nepravde koje je nanela stranka bivšeg režima širem sloju građana. Nama je ostalo da rešavamo probleme koje su nam oni ostavili. Nerezonskom izmenom, donošenjem Zakona o PIO osiguranju, zemljoradnici su veoma oštećeni. Propis je bio da svi članovi domaćinstva moraju da plaćaju PIO osiguranje. Zbog toga su nastali dugovi, ja ponavljam, od 30. 06. 2013. godine, u današnjim odnosima to je negde između 230 i 250 milijardi, zato što je 30. 06. 2013. godine dug bio za PIO osiguranje 143 milijarde 289 miliona 734 hiljade 710 dinara. Za zdravstvo je dug bio 37 milijarde 343 miliona 728 hiljada. To je bilo na 30. 06. 2013. godine. Sada je taj ukupan dug, koji je tada bio oko 170-180 milijardi, sada je sigurno između 230 i 250 milijardi.

Nama je ostalo da rešimo taj problem koji je stranka bivšeg režima napravila. Broj dužnika je negde oko 390 hiljada, 238 hiljada 181 za PIO i 155 hiljada 657 za zdravstveno osiguranje. Verovatno da je u međuvremenu taj broj porastao. Ti ljudi nemaju pravo na veliki broj subvencija i podsticaja zato što su dužni za PIO osiguranje i zdravstveno osiguranje. Znači, ne mogu da dobijaju određenu podršku od države zato što se država za vreme stranke bivšeg režima ogrešila o njih donoseći propis da bez obzira na njihovu ekonomsku snagu, na veličinu gazdinstva, moraju da plaćaju PIO osiguranje koje nije bilo dobrovoljno nego obavezno i koje je obuhvatalo sve članove domaćinstva, što je bilo pogubno za poljoprivrednike, za poljoprivredna gazdinstva i za članove poljoprivrednih gazdinstava.

Dakle, mi ćemo taj problem morati da rešavamo, da se ne držimo samo izvršioca, već da vidimo zajedno kako Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo poljoprivrede, kako ovaj problem da rešimo.

Sa jedne strane, ovo je nenaplativ dug. Možete im uzeti dušu, možete im uzeti sve, olovka nema dušu a papir trpi sve i ovde imate te brojke koje je napisala stranka bivšeg režima. Mi taj problem moramo njima rešiti, da oni ne bi bili predmet nekog mogućeg izvršenja, što nije isključeno, bez obzira na našu dobru volju.

Verujem da se ovaj problem može rešiti i da je to dobro i za državu, zato što bi se povratili osiguranici ukoliko bi im napravili neku vrstu reprograma, ukoliko bi im otpisali kamate i deo duga. Ja verujem da bi se oni vratili i da bi Fond za zdravstveno osiguranje dobio ponovo nove osiguranike, a da bi penzijsko i invalidsko osiguranje ponovo počelo da plaća veći broj ljudi, jer sad im se ne isplati da plaćaju svoje obaveze zato što, kad to plate, sve ide za namirivanje bivšeg duga. Dakle, bez obzira da li sad nešto platili ili ne platili, nemaju pravo na PIO osiguranje i zdravstveno osiguranje. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi i dalje mislimo da su sudovi i sudije svete krave. Ja mislim da nisu. Ja čak mislim da su češće grešili, nego izvršitelji, ali niko ovde ne govori, svi su na strani dužnika. Ali, da vidimo šta je lančana reakcija.

Da li poverilac istovremeno može da bude i dužnik? Naravno da može. Ako ne naplati svoje, ne može da plati onog drugog. Onaj drugi ne može da plati trećeg.

Takođe, da li dužnik istovremeno može da bude poverilac? Pa, nešto duguje, može da bude predmet izvršenja, ali ako naplati tamo gde je bio poverilac, onda to neće biti.

Dakle, moramo da vodimo računa i o lančanoj reakciji, ali ja ću vam opisati slučaj u Inđiji, gde sudije i sudovi nisu bili svete krave.

Naime, parcela Opšte zemljoradničke zadruge „Srem“ je u čudnom, fingiranom poslu, na sudu, prodata za vrednost po hektaru negde oko 5.000 evra, poljoprivredno zemljište. Poverilac je bio, gle čuda, šef odborničke grupe koji je tada vršio vlast. Poverilac je to tako kupio za 5.000 evra, odmah su to pretvorili u građevinsku zonu i hektar koji je kupio za 5.000 evra je prodao kao građevinsko odmah za 100.000 evra, za 20 puta veću sumu. Pa je 14 hektara, koje je platio negde oko 70.000 evra, prodao za 1.400.000. To je bilo u Inđijskom sudu i to ću lako dokazati.

Onda im je stražnjica uhvatila galop, da se tako izrazim. Pošto im je to prošlo, onda su od iste Opšte zemljoradničke zadruge, u fingiranom poslu, koji je vodila partijska članica baš tog šefa odborničke grupe, kupili u tom fingiranom poslu 168 hektara u industrijskoj zoni. Naravno, ponovo kao poljoprivredno zemljište, za vrednost nešto jeftinije, za 4.000 evra po hektaru, pa su taj posao koji su, navodno, fingirani, platili 600.000, naplatili na javnoj prodaji. U sudu su uzeli 168 hektara zemlje ili 1.680.000 kvadratnih metara, što je vrednost između 16,8 miliona i 35 miliona evra.

Dakle, to je radila lokalna vlast, uz podršku suda, uz podršku partijske čelnice koja je radila kao direktor te Opšte zemljoradničke zadruge „Srem“.

Znači, to vam je priča o svetim kravama u pravosuđu i ja verujem da izvršitelji greše, ali sudovi to rade daleko češće. Izvršitelji ne mogu sudu da odrede kako će to da uradi, da li će dug biti naplaćen ili ne, dok sudovi direktno odlučuju o tome – nema izvršenja bez sudske odluke.

Znači, bilo da se radi o sudskom izvršenju, bilo da se radi o izvršiteljima, nažalost izvršitelji su se pokazali kao ljudi koji više poštuju zakon od mnogih sudija i sudova. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo mi poverioci i dužnici i svi smo radi da naplatimo, a manje radi da platimo.

Kao neko ko je bio žrtva i sudskih izvršitelja i privatnih, nadam se da sam kvalifikovan da nešto kažem o tome. Godine 2010. sudski izvršitelji su trebali da mi donesu 150.000 dinara, to se nije desilo, ali su ovi privatni, tamo negde 2014, 2015. godine, pre nego što smo ustanovili pravo na žalbu, naplatili, mislim, pola ličnog dohotka jedno godinu i po dana, i to su naplatili dugove Rističević Mirjane. Čak mi ni pol nisu pogodili. Prigovor od pet dana sam iskoristio, sud je imao pet dana da taj prigovor reši, oni to nikada nisu rešili. Posle jedno pet, šest meseci, to je sudijski nemar, inače, sudija za to nikada nije odgovarao, a onda su posle jedno pet, šest meseci doneli zaključak da ti dugovi Rističević Mirjane iz 2007. godine se ipak odnose na moju malenkost. Dakle, to je bila nečuvena odluka suda, postojao je spoj sudija i izvršitelja, tačno se znalo ko će da lupi pečat rešenja o izvršenju i tu sam bio dvostruka žrtva.

Kao dvostruka žrtva, mogu da apelujem na izvršenja koja se mogu odnositi na doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika i zdravstveno osiguranje. Nadam se da se to neće desiti, ali po nekim mojim procenama, imamo 238.000 dužnika, za PIO osiguranje zemljoradnika. Imamo 155.657 dužnika za zdravstveno osiguranje. Dugovi su takve vrste da, recimo, negde po mojoj proceni, dug za PIO osiguranje sa kamatama je oko 180 milijardi, samo kamata je 95 milijardi. Dug za zdravstveno osiguranje je oko 50 milijardi, kamata je negde oko 24 milijarde. Znači, govorim o ukupnom dugu, od toga je kamata 24 i ukupno je to negde između 230 i 250 milijardi dinara. Ukupan broj dužnika za zdravstveno osiguranje je bio 155.657, a onih koji se sada osiguravaju ima svega 94.000. Znači, siromaštvo na selu, ljudi nemaju pravo ni da se leče. Od 600 poljoprivrednih gazdinstava trenutno imamo 94.000 osiguranika, a ovih koji duguju ima 155.657 nosioca i ima još onih koji su članovi poljoprivrednog gazdinstva.

Dakle, treba omogućiti ljudima da se leče, a da bi to uradili moramo regulisati ove dugove, na takav način da ne budu plen eventualnih izvršenja, jer to oko dve milijarde evra, to poljoprivrednici ne mogu platiti zato što manje-više Srbija, odnosno srpska sela su pretvorena u zbir manjih i većih staračkih domova i zato je moj apel ne samo na Ministarstvo pravde, nego i Ministarstvo finansija i Ministarstvo poljoprivrede, da konačno nađemo način da rešimo ove dugove koji su nastali do 30.06.2013. godine. Hvala.
Zahvaljujem, vaše vojvodstvo.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o inspektorima, ima i komunalnih inspektora, ima i raznih trgovina. Zamislite kad se naruši političko tržište, zamislite kad neko gazduje medijskim tržištem i reklamama, kad se obogati prihoduje 500 miliona evra. Zamislite kad taj neko kupi DS, kad kupi Levicu Srbije. Zamislite kad taj neko kupi Zelenu stranku, valjda zato što je posekao one platane, pa ga to kvalifikuje. Zamislite kad neko kupi bez ikakvog nadzora političku stranku Dveri, zamislite kad neko kupi Boška Ljotića i pretvori ga u Boška žutića. Naruši se političko tržište i to može da bude opasno za parlamentarizam.

Vi to ne možete videti na „N1“, sem ako ste u Luksemburgu. Dakle, ukoliko želite da tužite tu televiziju ona na može biti tužena. Ona svakako neće objaviti da je za vreme stranke bivšeg režima, a to kolega Rančić, ja mislim da je govorio o tome, da su prodati nacionalni interesi Srbije na KiM, zato što smo plaćali konsultantske usluge za vreme vladavine stranke bivšeg režima, država Srbija je preko Mirka Stefanovića, strica Borka Stefanovića i preko Vuka Jeremića potpisala dva ugovora o konsultantskim uslugama, preko kojih smo gotovo izgubili KiM u iznosu četiri miliona 314 hiljada i nula trideset američkih dolara. Koji inspekcijski nadzor treba da bude izvršen da se ovakva izdaja kazni? Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koja tržišna inspekcija treba da uđe u RTS? Ovi kamermani ovde, ova montaža iza nas radi za ponižavajuće niske plate. Pri tome, njihovo rukovodstvo i odabrani urednici su milioneri.

Koja tržišna inspekcija treba da uđe u RTS i da pita Bujoševića zašto se ne buni, zašto je dopustio da Đilasove i Šolakove neregistrovane piratske prekogranične televizije budu numerisane na prvom i drugom kanalu, na kablovskom sistemu SBB kada po zakonu, član 100, RTS ima ekskluzivno pravo da bude broj jedan, da kanali sa nacionalnom frekvencijom moraju da budu numerisani pre ovih lažnih prekograničnih kanala? Zašto se to žuti Bujke ne buni?

Broj dva – koja inspekcija, treba da uđe inspektor da pita zašto se žuti Bujke ne buni zato što se protivzakonito imituju domaće reklame na lažnim piratskim prekograničnim kanalima, zašto je dopustio da mu komad hleba, da mu novac odnose neregistrovane piratske televizije?

Dalje, zašto se ne buni što najvažnije događaje, koje mogu da prenose samo kanali sa nacionalnom frekvencijom, ponekad prenose ovi lažni prekogranični kanali, iako po zakonu ne pokrivaju celo tržište i nemaju slobodan pristup kanalima gledaoci koji su zainteresovani za to? Zašto se on ne buni? Koja tržišna inspekcija će da utvrdi da RTS ne kupuje sportska prava od organizatora sportskih događaja i sportskih priredbi, već to prekupuje, trguje kasnije sa Đilasom, Šolakom, koji na svojoj „Junajted mediji“, „Junajted grupi“ kupuju ta sportska prava, svesni toga da ne mogu da ih prenose preko svojih kanala jer ne pokrivaju celo tržište, znajući da će to od njih kupiti RTS, koja prvo nije htela da kupi, a onda po većoj ceni kupi od Đilasa i Šolaka? Koja inspekcija treba da dođe da to utvrdi? Hvala.
Gospodine Markoviću, RTS je sastavljen u 95% slučajeva, a možda i 99%, od časnih i poštenih ljudi, kao što su ovi kamermani, montažeri, koji rade relativno za sitne pare. Zašto oni rade za mali novac? Ja pokušavam da im objasnim. Oni pokušavaju da to plasiraju gledaocima koji, recimo, pre podne nemaju vremena da gledaju ovaj prenos.

Niste samo vi oštećeni, kolega Atlagiću. Ja pokušavam da im ukažem kako Bujošević ne pljačka samo njih, pljačka građane Republike Srbije koji plaćaju pretplatu, da bi oni imali svoje pošteno zarađene plate u većem iznosu. Ali, Bujošević je mislio da to treba da prebaci Đilasu, jer od njih ne može da dobije deo, a od Đilasa u preprodaji sportskih prava svakako je da može da bude neki deo i za njega. Gospodine Markoviću, njemu je bitnije to od dobrobiti njegovih zaposlenih.

Nije upad u RTS bio slučajan. On je bio organizovan. Žuti Bujke, sastavni deo ekipe Đilas-Šolak-Dejvid Petreus, želi da u REM-u, jedan od glavnih zahteva opozicije je REM, ostane isto stanje, nepromenjeno, ili ako se menja, da ostane opet u korist Đilasa i Šolaka, da ne isključe lažne prekogranične kanale, da ne spreče emitovanje domaćih reklama na piratskim televizijama, čime se uzima hleb ovih ljudi koji rade u RTS-u.

Žuti Bujke se ne buni što sportska prava plaćaju pretplatnici SBB-u, pretplatnici u Republici Srbiji, a oni se preprodaju, itd, što se emituju ponekad na televizijama koje ne mogu da vide svi. Ništa njemu ne smeta, sve dok je u korist Šolaka, Đilasa, a time i u njegovu korist.

Zato, gospodine Markoviću, svaka čast zaposlenima u RTS-u, ali o privilegovanim urednicima i rukovodstvu treba da se pozabave sve inspekcije i nadležni organi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, ja mogu da se složim da Srbija, kada bi prekinula naglo svoj odnos sa EU, bi na određen način privredno pretrpela veliku štetu ne samo zbog obima trgovine, već i zbog obima priliva investicija, pa čak i iz Rusije i Kine.

Sumnjam da bi Kinezi investirali toliko u Srbiju da ne misle da mogu da koriste tržište EU od gotovo 500 miliona stanovnika. Malo smo mi tržište za velike investicije koje pristižu u Srbiju i, ukoliko bi raskinuli naglo odnos sa delom međunarodne zajednice, posebno sa EU, automatski bi zemlje CEFTA povukle možda slične poteze i mi bi tada privredno postradali.

Što se N1 televizije tiče, tu se slažemo. Zaboravili ste Novu S. To je televizija koja postoji slična u Hrvatskoj, ali je to takođe piratska prekogranična Đilasova i Šolakova televizija.

Sada dve televizije, lažne, prekogranične, piratske, služe svom gazdi i ponašaju se kao portparoli Šolaka i Đilasa. Dakle, napad na REM i slobodu medija? Zamislite koliko su neslobodni mediji u Srbiji kad ti mediji koji se žale EU i Evropskoj komisiji na ne slobodu medija su toliko slobodni u Srbiji da čak nisu ni registrovani?

Sada, zamislite Novu S i N1 televiziju, koje služe Šolaku i Đilasu, koji dođu i kažu – mi smo ponosni što je Evropska komisija uvažila naš stav o ne slobodi medija u Srbiji, a oni registrovani u Luksemburgu, kako to televizije koje emituju program u Luksemburgu, a ovde se on samo reemituje, žale na medijske slobode u Srbiji? Valjda treba da se žale na medijske slobode i ne slobode u Luksemburgu?

Nadalje, svi vi mislite da N1 televiziju finansiraju Amerikanci. Varate se. Neka inspekcija ode i videćete da Televiziju N1, čiji je osnivač „Adrija njuz“, čiji je osnivač „Junajted medija“, čiji je osnivač „Junajted grupa“, dakle, to je ekipa Petreus, Đilas, Šolak, iznenadićete se, videćete da iz pretplate SBB se uplaćuje novac N1 televiziji. Dragi moji pretplatnici SBB, vi finansirate N1 televiziju koja vrši kampanju protiv ove države. Hvala.
Mislim da imam pravo na dve replike, ali neka bude jedna.

Ja mislim da gospodin Orlić može da se seti jer smo, gospodine Martinoviću, razmatrali tog Mila Lompara. Razmatrali smo i one „Ljotiće“. Sada nije više Boško „Ljotić“, sada je Boško „Žutić“. Jeste „Ljotić“, ali više „Žutić“.

Mi smo, gospodin Orlić i ja, primetili da je diplomirao Boško „Žutić“, Boško „Ljotić“, na istoj temi na kojoj je doktorirao Milo Lompar. Dakle, od svog profesora je pozajmio, beše na Crnjanskom, koliko se sećam. Dakle, ne samo da je diplomirao kod svog partijskog kolege, kome je bio šef, nego je diplomirao i na istoj temi i verovatno mu je profesor dao da malo prepiše, što se iz njegovog ponašanja, a i iz ovog „de bežite“ akcentovanja itd, može i primetiti.

Meni ne smeta šta N1 televizija emituje, ni Nova, totalno sam oguglao. Mogu o meni da govore šta hoće. Đilas je tužio državu. Vi probajte da tužite N1 i Novu S, ne možete da ih tužite, nisu registrovani mediji u Srbiji. To su tzv. „neslobodni mediji“. Toliko su neslobodni da ne moraju ni da se registruju. Morali bi, ali neće da se registruju. Lobiraju po Briselu kod Ive Vajgla, jel tako beše gospodine Orliću, lobiraju na rad Tanji Fajon, kako se sve zovu evropski parlamentarci i onda kažu nema dovoljno medijske slobode u Srbiji.

Nismo mi opasni po medijske slobode, već Dragana Đilas. Dragan Đilas se priključio na infuziju na medije. Dakle, reklame koje je on kupovao, medijske prostore, zastupao je oglašivače, firme najpoznatije zastupao je Dragana Đilas i to je deo odakle njemu milioni.

Sada, ako ste vi novinar, novine su propadale, ali Đilas nije. Novinari su propadali, ali Đilas nije. Ako vam Đilas ne da reklamu, vi onda propadate. Đilas je bio kralj reklamnog tržišta. Taj medij propada, ti novinari nemaju pare, ali ako napišu nešto loše o Đilasu, i toj političkoj opciji, e onda su tek obrali bostan. Taj medij onda ne može da traje, znači može da traje nekoliko izdanja, nekoliko dana ili ako je nedeljnik nekoliko meseci. Recite mi koji medij je postojao do 2012. godine, a da nije bio njihov?

Dakle, poreklo Đilasovog bogatstva je direktno u medijima. Ovog trenutka poreklo njegovog bogatstva… Bogatstvo mu se umnožava na lažnim prekograničnim medijima, koji pare od srpskih pretplatnika, preko SBB-a, dolaze do lažnih prekograničnih kanala u Luksemburgu, Holandiji, na Malti, itd. E, tamo se taj novac deli.

Zašto je SBB u gubitku od 2015. godine, nema nikakav dobitak? Zato kad ga kupuju košta 2,6 milijarde. Ko kupuje gubitaša za 2,6 milijarde evra? Samo onaj ko zna kako se novac ispumpava.

Zato, gospodine ministre, Šolak vozi najnoviji falkon. Od rupe, do rupe golf terena se vozi avionom, najmodernijim avionom, a ministri u Vladi Srbije, državnici se za malo nisu slomili u avionu koji je star 30 godine. Zašto? Zato što ste dopustili da i dalje Šolak, Đilas umnožavaju svoje bogatstvo na štetu poreskih obveznika i pretplatnika u Republici Srbiji. Hvala.
Gospodine Martinoviću, Janko Veselinović, vođa, zvani stanokradica, kako ga gospodin Atlagić zove, letuje na Karinskom moru u ukradenom stanu Milice Badže, koji mu je Hrvatska dala zajedno sa novcem. Redovno prima pare iz fonda koji su Hrvati stekli Tesla bankom, gde je novac uplatio Bojan Pajtić, koji je svoju stranku još dok je, gospodine Orliću, Janko Veselinović bio tamo, nazvao brodom ludaka. Taj brod ludaka je novac iz Srbije, iz Vojvodine ubacivao u Zagreb, u Tesla banku, a onda su odatle formirali Janku Veselinoviću, dali novac i formirali - udrugu za povjest i tako nešto.

Dakle, to je čovek koji ima dve organizacije, dva državljanstva. To je čovek koji je vodio glasače iz Krajine da glasaju. Ali, ispred biračkih mesta zaustavio je autobus i naredio da se glasa za HDZ i čoveka koji se prezivao Biskup, to sam dobro zapamtio. Dakle, dobijao je novac od naše države da odvede te glasače, a onda od hrvatske države dobije novac koji su isisali iz Tesla banke i pomoću tog novca dovede birače i naredi im da glasaju za HDZ, čak je i na promocijama zajedničkim bio sa predstavnicima HDZ u Krajini.

To je taj veliki vođa udruge za obrtaj ovde, a tamo udruge za povijest i ne znam kako još. Gospodin Bečić to zna i gospodin Orlić bolje nego ja.

Što se tiče imanja fakulteta, Boško Obradović nema fakultet. On ima profesora Lompara, svog člana, člana nekog njegovog saveta ili starešinstva ili ne znam šta. On ima njega, ali nema fakultet. Fakultet se ne može imati. Možete imati diplomu fakulteta, ali sam izraz profesora književnosti da neko nema fakultet, pa nije Nebojša Stefanović toliki pljačkaš da ima fakultet. Ja mislim da Boško Obradović može da ima i poseduje fakultet, od onih opljačkanih 30 miliona, što je istraga već pokazala, ali zahvaljujući imunitetu Boško Obradović pokušava sebe da predstavi kao najvećeg političkog protivnika, da ne bi bio procesuiran.

Nadalje, što se tiče izveštavanja RTS-a, gospodine Orliću i Martinoviću, mene su skinuli na zahtev opozicije koja se žali, mene su skinuli taj dan kada je trebalo da ide emisija. Zvali su me i rekli – ne možeš da ideš u emisiju, tebe ćemo zvati nekad, neki drugi put. A znate zašto su me otkazali? Zato što su se dva opoziciona predstavnika Nenad Čanak i gospodin Đorđe vlahodinović, ili kako se već zove, požalila na to da neće da učestvuju u emisiji sa mnom i onda ja kao najaktivniji poslanik u emisiji koja treba da se bavi odnosima u parlamentu sam eliminisan, da bi u njoj učestvovali oni koji su veoma retko, veoma retko u ovom parlamentu.

Dakle, ako postoji nesloboda medija, ona postoji po mom pitanju, dakle, ja sam najsurovije cenzurisan u ovom parlamentu, cenzurisan i za vreme Miloševića, tako što je spiker prekrivao ton kada sam govorio u Skupštini. Sada je ponovo došlo vreme da mene cenzurišu. Evo, gospodine Bujoševiću, vi koji pljačkate sopstvene zaposlene, koji pljačkate pretplatnike, slobodno možete ponovo da prekrijete moj ton, možete slobodno ponovo da me cenzurišete. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Bečiću, gospodine Orliću, gospodine Martinoviću, i vi svi koji se sećate Dragoljuba Mićunovića. Znam da je DS i dužničkom ropstvu, ja to znam i to govori gospodine Martinoviću i vaš sugrađanin iz Rume, Borović, da li se tako zove? Govori o operaciji, špekulaciji vrednoj jedan potez olovke, on i Pajtić, jedanaest miliona dinara i poslušnost ostatka DS prema Đilasu. Čista servilnost.

Zamislite gospodina Mićunovića koji je ovde govorio u ovom parlamentu i onom preko, u vreme kad su bile najoštrije polemike kada je opozicija htela da bojkotuje i tako dalje. On je govorio samo me na bajonetima možete izneti odavde. Nekog je citira. Gospodine Mićunoviću, kakve to bajonete Dragan Đilas? Kakve su to bajonete? To nisu ove, to su izgleda druge bajonete koje su vas naterale u tim godinama da na poziv Dragana Đilasa napustite parlament i da u svojoj karijeri učinite nešto ovako u tim godinama.

Takođe mislim da je on govorio izreku, biraj društvo, nemoj da društvo bira tebe. Pa, gospodine Mićunoviću, izgleda da je društvo izabralo vas. Opasno društvo predvođeno Draganom Đilasom. Od patriotizma ni „p“, društvo koje ide Haradinaju i Tačiju na ruku, koje je i ranije išlo.

Navešću vam jedan sprski paradoks. Tibor Cerna, Mađar, gine na Košarama sa poslednjim rečima: „Za ovu državu je vredelo umreti.“ Zapamtite, iz sela u opštini Kovačica. Njegovi nemaju telefon, toliko su siromašni, javljaju na komšijski telefon tri dana kasnije da je poginuo. Gine za ovu državu.

U isto vreme Dragan Đilas, vođa saveza lopuža, prevaranata i ljotićevaca, poput onog Marisav Petrović, Sergej Trifunović po njegovim izrazima, da bi on sam streljao Tibora Cernu. Sada, ponovo bi ga ubio.

U isto vreme, kad ovaj gine, Sergej Trifunović beži i formalno u Ameriku, beži na agresorsku stranu, koja je istresla 22 hiljade tona na ovu zemlju. Da li je to istina? Jeste.

U isto vreme Dragan Đilas, vođa ovog saveza u Češkoj se češka sa reklamama. Vuk Jeremića, sin Miška Jeremića, jednog od direktora Slobinog „Jugopetrola“, i u Londonu, da mali ne bi omirisao barut. Gde je bio Boško Obradović? Nije bio maloletan, imao je 23 godine, nije mu palo na pamet da sa vršnjacima na Paštriku deli sudbinu i na Košarama, nego je u Beograd došao da pokrene časopis „zveri“. E, to su te velike patriote. Nije bio spreman da pogine za KiM, ja to od njega i ne tražim, ali danas taj isti čovek je spreman da pogine za Šolakove i Đilasove privatne biznise. Hvala.