Dame i gospodo narodni poslanici, Nušić - znanje ima granice, neznanje nema. Milija nije tu, pa ja moram da objašnjavam.
Dakle, vi ste pominjali Zorana Živkovića, velikog poljoprivrednika u pokušaju. On ima nauku. Nauka znači naučiti. Jeste da od škole ima samo veliki raspust, ali je naučio sa šibicama. Pa, ako je to nauka, onda ove mlade generacije mogu nešto da nauče od njega, posebno po pitanju malih i velikih prevara. Ali, veterinarski tehničari bi mogli da nauče kako se umesto vakcine za kokoške vakcinisanje može izvršiti i rastvorenim jogurtom. Jeste da posle toga kokoškama nema spasa, ali se to da lepo naplatiti. Dakle, svako poređenje sa Zoranom Živkovićem je ponižavajuće za sve buduće mlade generacije.
Kaže - znanje je moć sa kojima možete da promenite svet, pa verujem i ovu državu, mislim da je to rekao Mandela, da i ovu državu možemo promeniti investicijama u znanju. Po meni, bitno je da učitelji prvo nauče.
Ja nisam od onih koji će da kritikuju samo jedne doktorate. To su ovi žuti krpelji naučili - samo doktorati koji nisu njihovi, to su sumnjivi doktorati. A s obzirom da su oni držali sve univerzitete, s obzirom da oni imaju te sede naučne glave, ja se pitam kakvi li su njihovi doktorati, s obzirom da veliki broj njihovih doktora, profesora, doktora nauka, gotovo da nemaju ni jedan naučni rad.
Recimo, šta mogu mladi da nauče od Jove Bakića? Jovo Bakić dugocevac. Kako sa kratkih cevi u nauci, u zauzimanju RTS-a, zamislite taj rad, ono, to ti je onako kao rad, naučni rad Jove Bakića, kako političke protivnike juriti ulicama? Kako ih juriti i kako mlade naučiti, preneti to znanje? Znači, po meni, znanje mora da bude i primenjivo.
Znači, prvo onaj koji želi nekog da uči mora sam nešto da nauči. Šta će Jovo Bakić da prenese od svog znanja ukoliko predaje duge cevi, zamenu kratkih cevi dugim cevima u RTS-u i ukoliko predaje kako juriti političkog protivnika ulicom? Kakvo je to znanje? Tu moramo da definišemo razliku između zvanja i znanja. Znači, oni koji uče prvo su trebali nešto da nauče, pa kada steknu zvanje trebali su imati neko znanje, a to znanje mora da bude prenosivo.
Mora da se uči do smrti. Kada neko umre, za koga mislim da je jako pametan, meni je žao čoveka, ali mi je još žalivije što je umrlo u znanje sa njim. Ako to znanje nije preneto, onda je to višestruka šteta. Ne samo da je umro čovek, ne samo da je umro pametan čovek, već je sa njim umrlo i znanje koje nije na dovoljan način ili nije uopšte preneto. Znanje mora biti primenljivo, a po meni još bi važnije bilo da bude primenljivo i u ovoj zemlji. Možda ćemo mi u naučnom istraživanju dobiti nekog novog Teslu, Pupina, Milevu Marić, možda ćemo Milankovića ponovo, ali pitanje je gde će to znanje biti primenjeno.
Želeo bih da ono bude primenjeno kod nas, pre svega u našoj privredi, da to znanje koristi, dakle kad nešto naučim, da od toga imam koristi ja, da ima društvo, da ima država, da imaju korist neka nova pokoljenja, da državu uvek novim generacijama ostavimo u boljem stanju nego što smo je mi dobili od prethodnih generacija. Ali, ja ne vidim da mi takvu vrstu znanja imamo.
Zamislite Čedomira Čupića, on prenosi znanje kako juriti mlade studentkinje i kako predavati, recimo, ja to ne mogu ovde ni da kažem, iako on na predavanju vrlo mladim ljudima govori o nekim svojim seksualnim aluzijama. Zamislite to znanje koje treba preneti i koje prenosi Čedomir Čupić.
Hajde zamislite Danicu Popović. Zamislite Danicu Popović koja svog kolegu profesora izbriše iz udžbenika samo zato što je umro. Znači, uzmemo nas dvoje prevodimo rad, kolega prevede 11 poglavlja, kolega Atlagić, ja prevedem 10, lepo to stavimo za udžbenik i, ne bude primereno, kolega Atlagić umre, ne budi primereno. Zamislite, sledeće godine ja ga izbrišem iz udžbenika, odštampam ponovo, malo promenim rečenice. Vama je to smešno, ali to je uradila profesorica Ekonomskog fakulteta, zove se Danica Popović. I „N1“ televizija, to je ona ista neregistrovana „N1“ televizija, i to je znanje i umetnost, kako napraviti 500 miliona evra preko lažnih, preko graničnih kanala SBB, kako koristiti državne resurse i kako opljačkati državu Srbiju kroz pretplatnike itd, kao Đilas i Šolak i steći 500 miliona evra, kolega Orliću.
Dakle, gospođa Popović je, nema laži, nema prevare, izbacila mrtvog kolegu. Kriv je jadan samo zato što je umro, nema više njega na udžbenicima, upišeš svog asistenta i teraš dalje. Dakle, čovek je umro, umrlo je i njegovo znanje, a bogami i ono znanje koje je preneto preko tog udžbenika prevodom itd, i to izmisliš i nikom ništa. Zamislite tu vrstu znanja i zamislite tu najezdu takvih vrsta doktora nauka. Moderna nauka ovo ne može da objasni.
Dakle, ovakve naučnike, tipa Danice Popović, Čedomira Čupića, Jove Bakića, moderna nauka ne može da objasni. Onda kad vam, recimo, Zoran Živković priča o akademskoj čestitosti i podnese predlog zakona o akademskoj čestitosti, mislim da je tražio i anketni odbor o akademskoj čestitosti, a on od škole ima onu višu uzaludnu i već sam rekao da od školske spreme ima jedan veliki raspust.
Takođe, u zakonu piše ovo vojno istraživanje, naučno-istraživački rad pri vojsci. U zakonu će to da reguliše Ministarstvo odbrane. Meni sem privrede, i to je jako zanimljivo, jer ima veze i sa privredom… Dakle, mi smo mala zemlja. Postoji Kenedijeva izreka koja kaže – nesreća, ali moramo reći da samo spremni za rat možemo sačuvati mir. Namerno nisam hteo da citiram Tita, već sam citirao Kenedija. Mislim da je bio potpuno u pravu. S obzirom da smo mi zemlja koja se ekonomski razvija, ja mislim da mi svoj ekonomski razvoj možemo da baziramo malo i na vojnoj industriji.
Pre svega mi moramo, po meni, iz rasta bruto domaćeg proizvoda izdvajati više za nauku. Recimo, za nabavku vojne opreme, ako je rast 4%, ja bih jednu četvrtinu, 1%, darovao za nabavku novih sistema u odbrani, novog oružja, oruđa, aviona, tenkova, dronova, protivvazdušnih sistema, dakle sve ono što je neophodno da se zemlja odbrani. Mala smo mi zemlja opkoljena velikim interesima. Mislim da je nama neophodno da naučna otkrića i naučna saznanja baziramo na nabavljenim sistemima i da ih unapredimo, da naša vojna industrija, da prvo naša nauka, da naša istraživanja, da naša naučna otkrića budu vezana za unapređenje oružja, tehnike, zaštite ljudstva. Mala smo mi država sa malim brojem stanovnika da bi žrtvovali ljude. Želim da mi nabavimo najmoderniju tehniku, da je osmislimo, unapredimo i ako je potrebno da žrtvujemo tehniku, a ne ljude.
Ne bih želeo da dođe do rata, ja nisam Amerikanac. Ne želim da naučna otkrića koristimo kao kriminalci, da mašemo nekom sekirom koju smo izmislili i da mašemo kao kriminalci. To rade Amerikanci, nema potrebe da ja to radim. Nisam ja bacio atomsku bombu, nisam ja istrebio jednu rasu ljudi, Indijance, nisam bacio atomsku bombu, nemam ni želju da vraćam osiromašenim uranijumom Amerikancima, u istoj ambalaži u kojoj su oni to učinili nama. Znači, nemam nameru da im vratim ni osiromašeni uranijum, ni obogaćeni, da se razumemo, ni u ambalaži u kojoj su to oni nama poslali, ali mi moramo imati istraživanja u vojne svrhe, mi moramo ojačati svoju vojnu industriju, kroz to možemo ojačati i ekonomiju. Nisam za to da mi isključivo koristimo ta oružja, mi da ih koristimo za ne daj bože. Mi treba da imamo i dovoljno plugova i dovoljno mačeva, da ono što plug zaradi mač može da odbrani. Ali sam pre svega za to da onima koji žele da ratuju mi njima prodamo to oružje, a da mi ratujemo samo za ne daj bože. Hvala.