Uvaženi ministre, ta stranka o kojoj govorite u Egiptu se nije zvala Islamska braća, nego Muslimansko bratstvo. Ogromna je razlika. Dakle, mi koji imamo emociju islama to znamo i zato, ako već hoćete da budete precizni i da nešto nazovete imenom, onda ga nazovite onako kako jeste, jer kada kažete „islamska“, to se isključivo vezuje za samu veru, odnosno religiju islama. Ukoliko kažete, a pogotovo što nije tačno, muslimanska ima i neko drugo značenje, ali, evo, kakvo god da ima značenje, tako se zove. Dakle, sa aspekta preciznosti, ovo je ono kako se nešto zove.

Da, u pravu ste što se tiče tzv. Islamske države, terorističke organizacije. Ona se tako zvala i o tome sam čak govorio na nekim medijima. Naravno, mi koji smo malo više obavešteni, pretpostavljam da ste i vi, znamo ko je, kako i sa kakvom namerom formirao, ali pitanje je pijeteta da li želite da se ophodite sa poštovanjem ili ne.

Meni, na primer, ako neko zloupotrebi pojam hrišćansko u negativnom kontekstu, pa da nečemu ime, ja iz pijeteta prema hrišćanima neću reći da je to hrišćansko, pa nešto negativno, nego ću kazati takozvano, kao što i vi koristite pojam takozvano za nešto što ne priznajete, jer kada kažete islamska država, bez takozvano, znači da je priznajete, znači da joj dajete određeni pozitivan kontekst. E, to je pitanje.

Naravno, ja sam i u jednom razgovoru sa vama, evo, to ću sada ponoviti ovde, vama sugerisao i to ponavljam, voleo bih da ste malo oprezniji kao ministar policije. Dakle, vi kao političar imate puno pravo da iznosite svoje političke stavove, ali kao ministar policije, pogotovo ovde na Balkanu, a posebno u Srbiji, gde je policija najveća i najvažnija vlast i prvi front prema narodu, koji nije samo administracija, već nešto što gradi odnose i zato bi bilo dobro da budete malo pažljiviji u vašoj leksikografskoj teoriji i tumačenju izraza, bilo koji, ti koje ste pomenuli i koje niste pomenuli. Dakle, ovde je pitanje namere kakve ćemo odnose da gradimo.

Zato što sam lično svestan da je ovo najvažniji organ, najviši organ u zemlji, zakonodavni, nadzorni i predstavnički, zato imam ovu slobodu da na ovaj način diskutujemo. Ali, kada biste izvršili anketu među građanima, nisam siguran da bi većina građana kazalo da je Skupština najvažniji organ.

Znamo i mi to, narodni poslanici, recimo, gde god da putujemo, nas niko nikada nije pokušao da potplati ni sa deset evra, ni sa bilo kojim oblikom korupcije, da im učinimo neku uslugu, zato što znaju da im nikada ne možemo učiniti uslugu. A svaki policajac, onaj najobičniji na ulici, zapravo je permanentno pod takvim pritiskom da bude potplaćen da nekoga propusti, bilo na granici, bilo na punktu, bilo u nekom drugom vršenju radnje.

Ja ovde ne govorim o Ustavu, obojica to dobro znamo, po Ustavu koji je organ iznad koga, ali govorim u političkoj percepciji, kulturi odnosa na Balkanu i ovde u ovoj zemlji, relaciji susreta i kontakta, koliko je policija važna.

Naravno, ovo govorim iz jednog drugog iskustva, na raznim pozicijama, i dok sam bio na verskoj poziciji, pa kanije i na političkoj, jedan od prioriteta mi je bilo pokušaj lečenja odnosa, bolesnih odnosa između bošnjačkog naroda i policije, posebno na prostoru Sandžaka, zbog svega što se dešavalo devedesetih godina.

Naravno, jako mnogo truda smo uložili i sa načelnicima, komandirima policije na tom terenu i sa raznim funkcionerima u MUP-u, do najvišeg nivoa. Dakle, to je bila jedna od teških, važnih i bolnih tema.

Imajući u vidu to iskustvo, zapravo, ovo govorim sa najboljom namerom, očekujući da je važno da se čuje glas nas narodnih poslanika i kao pripadnika tog najvišeg državnog tela, ali i kao pripadnika, odnosno predstavnika naroda, sa kojim smo u kontaktu i znamo šta mu treba. Dakle, kontekst moje poruke je to, i dalje insistiram da bi dobro bilo da budete senzibilni, kako ne bismo zaustavili proces ozdravljenja odnosa između, u ovom slučaju, bošnjačkog naroda i policije. Hvala.

Nisam mislio na srpski svet, ali prokomentarisaću. Dakle, srpski svet kao kulturološka, pa ako kažete i politička ideja uz uslov poštovanja granica suvereniteta drugih zemalja, dakle bez dimenzije destruktivnosti, za mene to nije problem, iako sam već nekom prilikom na nekom mediju kazao da ste mogli biti kreativniji kada ste davali ime. To ste prepisali od Turske. Turska je prva koja je i zvanično odabrala pojam turski svet i imaju čak i Ministarstvo za turski svet. Ne znam što ste fascinirani Turskom. To je nešto novo u vašoj percepciji i neka, nema problema, ali samo neka se zna čije je autorsko pravo, dakle, da bi prosto imali to u vidu.

To je ono što prosto mislim i tu još jednu stvar trebate uvek uvažavati kada su takve ideje u pitanju. Mora se uvažiti jedan standard, jer će onda neki drugi svet hteti da ima uticaj i u zemlji Srbiji i to je nešto što je za mene okej. I u konkretnom smislu, onda tada, recimo, kao što podržavate pravo SPC na nadgraničnu organizaciju, kakva joj i jeste i u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj itd, sa sedištem u Srbiji, odnosno u Beogradu, ne biste smeli podržati, recimo, pravljenje tzv. islamske zajednice Srbije ili srpske islamske zajednice uz opstrukciju postojanja nadgranične islamske zajednice sa sedištem u Sarajevu sa svojim delovima organizacije i u Srbiji i u Crnoj Gori i u drugim zemljama.

Da bi ova ideja bila shvaćena i prihvaćena kao normalna, onda je važno da imamo, da nemamo dvojni standard, da se međusobno uvažavamo i tada i još jedna kontradiktornost se može desiti, dakle, ne možete imati istovremeno tvrde i jake granice i praviti srpski svet, jer ako napravite tvrde granice, onda nemate komunikaciju sa ostatkom Srba izvan tih granica i onda vam je u problemu srpski svet. Dakle, i da bi imali kulturološke mogućnosti, političke mogućnosti povezivanja, što je za mene potpuno normalno, da se etnosi, ma gde se našli, među se povezuju. Da bismo to imali, onda su nam potrebne mekane, dogovorene, pozitivne granice i granice susreta.

Moje prethodne dve diskusije se nisu odnosile na odnose sa Bosnom i Hercegovinom, odnosno sa Bošnjacima u Bosni i Hercegovini, nego sa Bošnjacima u Srbiji i tu ja radim na rešenju odnosa. Tu radim na izlečenju odnosa, a oni su zapeli i nemamo više uzlaznu liniju posle onoga što se dešavalo u Sjenici, gde niste postupali po očekivanjima po kojima je trebalo da postupite. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, uvaženi potpredsednici, poštovani podnosioci izveštaja, dame i gospodo narodni poslanici, samo da obavestim da ću govoriti 50 minuta, 30 kao predsednik odbora i 20 kao ovlašćeni i šest minuta sa liste prijavljenih, ukupno 56 minuta. Molim vas pripremite se.

Dobro. Ne treba mi više.

Imamo danas četiri veoma važna izveštaja i žao mi je što smo ovoliko potrošili vremena da tek počinjemo sa raspravom u ime poslaničkih grupa, ali i to je sastavni deo parlamentarnog rada i parlamentarnog života.

Pažljivo sam slušao raspravu vezano za Fiskalni savet i moram reći da sam promenio mišljenje. Na osnovu mojih uvida u izveštaj, smatrao sam da taj izveštaj treba podržati, a sada kada sam čuo argumente kolege Arsića, pored argumenata i toliko truda koji je uložio u obrazloženje za svoje argumente, glasaću protiv tog izveštaja. Zahtevam i od kolege Arsića i njegove poslaničke grupe da glasaju protiv. Koji je smisao da potrošimo dva sada obrazlažući kako nešto ne valja, a na kraju ćemo da ga podržimo? Hajde da budemo dosledni pa ako to nešto ne valja ili neka se taj izveštaj povuče ili da glasamo protiv, a ne da trošimo vreme ovde, da se zamaramo, iscrpljujemo sa svih strana, a onda da kažemo da ćemo glasati. Prosto zahtevam minimum doslednosti u tome. Dostojanstvo Narodne skupštine trebamo čuvati svi zajedno, uključujući naše vreme koje ovde trošimo, pažnju koju posvećujemo.

Dok sam kod Fiskalnog saveta, da se ne bih vraćao na njega, svakako bih podržao ono što je predloženo, a tiče se socijalnih karata. To je veoma važno, o tome sam i ranije govorio ovde kada smo imali zakone kojima smo utvrđivali okvir za dodelu raznih vidova pomoći građanima i uvek ću stati iza toga da nađemo načina da fokusiramo ugrožene grupe, odnosno siromašne i da ih izdvojimo i zapravo da pomažemo ugroženima, a ne linearno svima iako je i ta tadašnja pomoć bila dobra, ona ne samo finansijski već i psihološki je imala veoma veliki uticaj, obzirom na celokupno svojevrsno stanje depresije na čijoj ivici smo bili u onim prvim mesecima udara pandemije. Tada se to moglo tako razumeti, ali u buduće se potpuno slažem da prosto fokusiramo ugrožene grupe, odnosno kategorije socijalno ugrožene, siromašne i da njih izdvajamo i koristimo svaku budžetsku mogućnost da im pomognemo i olakšamo život, pogotovu u kriznim vremenima.

Što se tiče Komisije o zaštiti konkurentnosti, odnosno njihovog izveštaja, ali pre toga, generalno o svim izveštajima. Dakle, izveštaji su vidno sačinjeni profesionalno, kvalitetno urađeni, tako da se ne ostavlja mnogo prostora o raspravi o samoj sadržini u pogledu da li je to tako, jer su oni faktografski.

Moju pažnju želim da usmerim o samom radu i unapređenju rada organizacija odnosno institucija, saveta i agencija koje danas ovde podnose izveštaje. Mislim da mi kao narodni poslanici bi trebali tu više pažnje da posvetimo, odnosno više energije da uložimo da, zapravo, prateći rad ovih organizacija odnosno institucija, zapravo zapažamo ono što bi trebalo unaprediti u samom radu. Tako da je za mene prostor za raspravu tu bitniji od samog bavljenja detaljima izveštajima.

Pitanje zaštite konkurentnosti je veoma važno pitanje i zdravost privrede u značajnoj meri zavisi od stepena utvrđenosti, odnosno od ambijenta konkurentnosti. To je činjenica i sve one zemlje koje su se odlučile na slobodno tržište zapravo zastupaju taj kurs i to je nešto što je neka vrsta aksiome. Dakle, to je činjenica. U meri u kojoj zaštitimo konkurenciju ili obezbedimo zdravu konkurenciju ili zdravost konkurencije, u toj meri ćemo zapravo imati i proces ozdravljenja privrede. U tom pogledu je jako važno posvetiti posebnu pažnju Komisiji za zaštitu konkurentnosti.

Ono što meni upada u oči jeste da je pažnja Komisije usmerena na one uobičajene oblike kršenja konkurentnosti, koji prosto najčešće dolaze iz neke ambicije ili namere da se nekom subjektu osigura monopolski položaj. To je otprilike ono što se vidi iz izveštaja i ono što uglavnom radi ova komisija.

Međutim, bilo bi poželjno proširiti pažnju i istražiti neke druge načine ugrožavanja konkurentnosti. Da, monopol je najklasičniji, najjasniji, najuobičajeniji oblik ugrožavanja konkurentnosti, međutim, postoje i drugi oblici ugrožavanja konkurentnosti. Na primer, organizovani kriminal i kapital koji dolazi iz organizovanog kriminala, on je čak meni mnogo opasniji, jedan od efektnijih, žešćih udara na konkurentnost od ovih sitnih oblika gde neko osigura prođu u odnosu na nekoga, što svakako ne treba dozvoljavati, ali mislim da bi i Komisija za zaštitu od konkurentnosti trebala da baci više svetla na taj oblik.

Ja sam jednom prilikom ovde govorio, u okviru jedne druge teme, iskustvo kroz koje je prošao Novi Pazar poslednjih 30-ak godina, kroz sve te analize koje smo imali, u pogledu privrede, pogotovo male privrede i onog što se vezivalo za jednu veoma ozbiljnu privatnu inicijativu. Znate i sami da se o Novom Pazaru govorilo kao o nekom privrednom čudu 90-ih godina. Danas mi imamo prosto zgarište tih silnih malih i srednjih preduzeća, porodičnih firmi, koje su tada nastale, koje su veoma dobro radile i koje su se bavile proizvodnjom. Dakle, u pitanju je proizvodnja a ne neke spekulativne delatnosti za koje možemo kazati - šverc, trgovina. Ne, u pitanju je proizvodnja.

Proizvodnju u kojoj god varijanti, pa makar i u sivoj zoni, ne možete potceniti. Proizvodnja je proizvodnja. Ako neko uspe da organizuje proces proizvodnje, od sirovine do proizvoda, do plasmana, to je ozbiljna stvar. Čak i ako ima neke manjkavosti tipa da li neko radi svoj brend ili plagijat, to su druge teme, ali to je nešto što je jako teško uspostaviti.

Znači, jako je teško uspostaviti da u jednom gradu od nešto više od 100 hiljada stanovnika imali ste u nekom trenutku oko pet hiljada privrednih subjekata koji su se bavili proizvodnjom, samostalnom proizvodnjom. Znači, to je nešto što je fantastično. I sada sav taj potencijal nakon 20-ak godina, ili 25 ili 30, se svede na svega 20% preživelih.

Mi smo sa grupom ekonomista analizirali šta je to dovelo do toga da tako jedan veliki potencijal prosto padne. Ima tu više faktora i ne može se sve svesti na jedno obrazloženje, ali jedan od ključnih faktora jeste bio nezaštićenost tih subjekata na polju konkurentnosti od prljavog kapitala kriminala. Dakle, to je potopilo sve one male, srednje, poštene proizvođače, porodične, koji su upošljavali po 30 i po 50 radnika, koji nisu mogli da se nose sa konkurencijom onih proizvođača iste robe ali koji su imali puno novca iz organizovanog kriminala, pre svega trgovine drogom, trgovine i šverc cigareta. Ne znam da li to spada u neposredne nadležnosti, ali bi moralo biti deo nadležnosti komisije koja bi se time bavila.

Naravno, tada smo imali taj veliki udar i narko kriminala i ostalih oblika kriminala, međutim, to i danas imamo. To su stvari koje su proverljive. Ne može neko da godinama proizvodi i popravlja kaučeve i odjednom postane veliki proizvođač nameštaja koji ima kapital od nekoliko desetina miliona. To je u najmanju ruku za proveru.

Šta se onda tu desi? Taj jedan ili par takvih potope svih onih nekoliko desetina ili stotina onih poštenih proizvođača nameštaja koji ne mogu da prate korak sa njima, prosto ne mogu, ni investiciono, ni tržišno. Jer, onome nije bitno da li on tu fotelju ili taj krevet prodaje jeftinije ili ne, jer on dobro radi sa šleperima nameštaja, njegovi šleperi za prevoz nameštaja prodaju švercovane cigarete i tu se okreću milioni i oni postaju svemoćni. Time prave jednu katastrofu u pogledu konkurentnosti za one druge koji zapravo nisu u tim vodama.

Slično je i sa drogom. Slično je i sa nekim proizvođačima, konfekcijskim proizvođačima itd. Dakle, sada je to smanjeno iz razloga što su mnogi potopljeni, ali i dalje imamo taj fenomen i morali bi se pozabaviti. Naravno, to sama Komisija ne može isterati do kraja, isterati na čistac, jer pitanje organizovanog kriminala je pitanje i Ministarstva unutrašnjih poslova, pitanje specijalnih službi koje se time bave itd. Ali, ono što bi bilo jako važno je da se sa vaše strane to detektuje, jer to su proverljive stvari.

Dakle, ukoliko nekog imate da je iskočio prodajući kauče, zaradio 30, 50 miliona evra, to se vidi u investicijama, objektima, opremi itd, to je vrlo lako proverljivo. Ili ste zaradili taj novac legalno, ili ste ga kreditirali. Dakle, to je nešto što mora imate svoje tragove. Ne možemo se mi tu predstavljati da, eto, ne shvatamo, dobro ide biznis, radi se. Dakle, to tako samo izgleda. Međutim, taj jedan koji je održao svoju proizvodnju sa sto ili dvesta radnika je potopio desetine onih koji su otpustili hiljade radnika.

Ja znam ljude iz Novog Pazara, moje prijatelje, poznanike, koji ne samo da su zatvorili svoje biznise jer nisu hteli drogu i cigare uključivati u svoj biznis, već su morali da se isele iz Novog Pazara jer ih je bilo sramota zašto su propali, a bili su fantastični, veliki profesionalci, radili godinama, proizvodili, prodavali. Međutim, to prosto nije bilo moguće da se izdrži.

Dakle, zato je ova tema od izuzetne važnosti. Znam da će svaki put kada ja o ovome govorim oni tamo da se uznemire. Evo, gledaj, on govori protiv našeg Pazara, protiv privrednika. Ne, ja ne govorim protiv privrednika, ja govorim za privrednike. Govorim protiv kriminalaca u privredi. Ja ovim štitim sve one poštene i proizvođače nameštaja i proizvođače konfekcijskih proizvoda i svih drugih, ali naravno da to nije dovoljno da se samo kaže ovde u Narodnoj skupštini, već je jako važno da to dobije svoju institucionalnu dimenziju.

U ovom slučaju Komisija može da odigra veoma važnu ulogu. Treba da to detektira i treba prosto da to bude vidljivo u izveštajima, a onda da se prosto na osnovu tih izveštaja traži uključenost nadležnih organa koji se bave borbom protiv organizovanog kriminala.

Što se tiče Agencije za energetiku, ono što nas konkretno zanima su implikacije koje se odnose na Elektrodistribuciju, posebno na prostoru Sandžaka. Mi već imamo tu određene političke dogovore da se krene sa obnovom elektromreže. Međutim, evo već gubimo godinu dana, još se na tom polju ništa nije uradilo. Potrebno je to ažurirati. Pogotovo mi strepimo kada smo na pragu zime, jer imamo, bar prošlogodišnje iskustvo je bilo izuzetno loše, nezaštićenost elektromreže od drveća, kroz šumske i planinske predele, onda mali sneg. Dakle, svedok sam, jer zadnje vreme vikendom češće boravim kod roditelja na selu, svedok sam da sneg od tri centimetra isključuje struju u opštini Tutin.

To je meni neshvatljivo u 21. veku, da prosto što počne, što zabeli, struje nema. Onda pitate, šta je to? Pa grane otežaju, pa se spuste, pa dotaknu. Meni je to, ružno mi je da kažem, idiotsko obrazloženje, ali nemam bolje. Stvarno je to nešto ružno što mi vređa inteligenciju, što ne mogu da prihvatim da je normalno da u 21. veku imamo takvo jedno obrazloženje. U redu su iznenadne oluje, razne nepogode vremenske, pa se desi, bože moj, ali ako će sneg od dva centimetra ugrožavati dotok, odnosno distribuciju električne energije, onda stvarno je nešto drugo u pitanju.

Znamo da je Tutin posebno ugrožen zapravo i samim dovodom i da je sada u rešavanju i gradnji jedna od centralnih trafoa koji će u značajnoj meri olakšati, odnosno ojačati, popraviti kvalitet dotoka električne energije, ali to je samo jedan od problema. Drugi problem je sama mreža.

Ono što želim da istaknem ovde je, što izgleda isto tako neverovatno, ali stvarno je previše žalbi koje nam dolaze od građana koje se tiču oscilacije računa za struju. To je stvarno previše. Sve pomislite, pa to je jedno… To su stotine. To je neverovatno da, recimo, usred leta nekome oscilira, ne znam, struja mu stalno dolazi pet-šest hiljada i odjednom mu dođe račun od 30 hiljada dinara. To su stvari koje, eto, neko će reći – pa čekaj, odakle si ti došao, šta to pričaš, iz kog vremena? Iz kog hoćete, ali evo došao sam.

Dakle, to je nešto što je neprihvatljivo i što ljudi prosto nemaju snage da se bore. Neki su uzimali advokate, pa se izborili, ali mali broj građana ima kapacitet da se štiti preko suda od naplate struje. Ako ćemo se još sudom štititi od državnih i javnih preduzeća, onda smo stvarno u velikom problemu. Ovo je nešto sa čime bi se morali pozabaviti značajno temeljnije.

Kada je u pitanju revizorska institucija, tu smo temu isto više puta tretirali. Pauza od nekoliko godina koja je bila u Sjenici kada je bila kontrola, sada je više nema, već imamo informacije da su kontrole pojačane. Međutim, imamo nešto drugo u Sjenici, što je opet jedan veliki paradoks.

Dakle, u ovoj zemlji je moguće da, recimo, jedna vlast za 20 godina potpuno devastira jednu opštinu, da za to vreme im nadležne revizorske institucije tolerišu tu devastaciju, da ta opština sada kada promeni vlast, od godinu dana, opština Sjenica od godinu dana svoje vlasti je samo jedan dan bukvalno, molim vas, samo jedan dan imala deblokiran račun. Hajde zamislite kako će jedna mala opština, koja ima pet miliona evra duga, koji je ostao zbog kriminalnih radnji i zloupotreba od prošle vlasti, koja ima samo jedan dan deblokiran račun, zamislite kako ti ljudi funkcionišu. Pazite, ne može država, Vlada, sa sve institucijama, i nadzornim i izvršnim, ne može zabijati glavu u pesak i reći – pa bože moj, dešava se. To ne može da se dešava.

Prvo što se moraju privesti pravdi oni koji su tu opštinu doveli u takvo stanje, dakle, sa pozicije lokalne samouprave Sjenice, s druge strane, ko im je dopustio sa pozicije kontrole, obavezne kontrole, gde je trebalo preduzimati potrebne mere, da se to ne dopusti, i treća stvar, obaveza države, nadležnih organa, Vlade, Ministarstva finansija i svih drugih jeste da preduzme vanredne mere da tu opštinu spasi. Dakle, to su prosto neke normalne stvari.

U protivnom, mi pokazujemo da je ova država jedan rasklimani sistem, da je bitno tamo gde je koncentracija energije i različitih interesa, a evo tamo ta sirotinja Sjenice, ti Tutini, to tamo, hajde boga ti, nemoj da bude neke pobune, nekih otcepljenja, ovog, onog, to da nas ne boli glava. To što oni propadaju, što je blokiran račun godinu dana, što ne mogu da prime plate, što nemaju elementarne mogućnosti da popravljaju život građana, da vrše i one najsitnije usluge, to je meni nezamislivo. Tu se mora podvući crta. Tu se mora pokazati energičnost u ponašanju.

Postoje neki pomaci, da ne bude da govorim da je sve crno, postoji značajna inicijativa ulaganja u puteve, pa smo radili tu peštersku magistralu, pa i neke seoske puteve i neke ulice postoje. Međutim, džaba vam što popravljate neke daske na brodu, ako brod tone. Šta mi tu imamo što smo zakovali par daski ili ofarbali neki deo broda? Sve je to u redu, ali ako brod tone, pre svega se mora spasiti da ne potone, a onda ćemo ostale stvari u pogledu popravljanja stanja, koje je na svim poljima ni malo dobro, kada je u pitanju Sjenica, ako tome dodate i sve ono što se dešava od kriminala, ubistava, likvidacija, ambiciju kriminalnih grupa da kontrolišu i lokalnu samoupravu i školu.

Sada, evo, tamo je žestoka borba oko jedne škole, gde je onaj isti famozni direktor koji je kidnapovan, prebijen dva puta, sada kriminalna grupa koja ima jak uticaj i u školskom odboru, ima svoje kandidate, želi da ga eliminiše, to su stanja koja kada se dodaju ovom privrednom sivilu i problemima koji su nasleđeni su jako loši.

Neću 50 minuta, ne brinite, predsedavajući.

Zahvaljujem na pažnji. Svako dobro.

Poštovana predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine sa saradnicima, uvaženi ostali potpredsednici Narodne skupštine, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, tema pravosuđa, jedna od veoma čestih koja se nalazi pred nama i nalaziće se prema planovima još neko vreme, je od posebne važnosti kako u svom konkretnom smislu, jer smo u prilici da biramo predložene sudije, ali još više u svom suštinskom značenju, jer pravosuđe je mera etičke, kulturne i možda mogu kazati duhovne zdravosti jednog društva.

Dakle, sama kovanica pravosuđe ukazuje na instituciju u kojoj se pravo sudi. Imati pravosuđe znači imati instituciju koja je zadužena da pravilno rasuđuje i presuđuje. Svaka zajednica, od one najmanje koja se zove porodica, pa do šire koja se zove društvo u celini, ne može biti lišena sporova, lišena određenih nesuglasica, određenih sudova interesa i raznih drugih oblika, da kažem, poremećaja harmonije, tada kada se to desi, i nije to ništa čudno niti strašno, i najuređenija društva imaju takve poremećaje, odnosno incidente.

I nije problem što se može negde desiti nepravda. Nepravda je sastavni deo ljudske kulture na neki način i nije moguće napraviti društvo, podići društvo, vaspitati društvo, obrazovati društvo bez nepravde. Dakle, to nije moguće. Nepravda će uvek postojati, dok postoji čovek, postojaće i nepravda. Dakle, svaka organizacija ili zajednica u kojoj se tvrdi da nema nepravde, tu je najviše nepravde. Dakle, nepravda je sastavni deo ljudskog života u individualnom i kolektivnom smislu.

Ali, šta jeste problem? Problem jeste ukoliko nemamo instituciju ili nemamo adekvatnu instituciju u kojoj se može ta nepravda ispravljati i to je zapravo uloga pravosuđa, da bude ona zadnja linija odbrane pravde, kada se nepravda desi ili moguća nepravda ili nečija tvrdnja da se desila nepravda, pravosuđe ili pravosudni sistem postoji da bi se zapravo ta nepravda otklonila. Dokle god to društvo imamo, taj nivo vlasti, taj nivo sistema koji bi funkcionisao dobro, to društvo je zdravo, ta država je dobro organizovana. Dakle, nepravda će se uvek dešavati, ali dokle god postoji instanca, nivo, sistemski nivo u kome se možemo obratiti za ispravljanje te nepravde, to društvo je, kažem, zdravo, na dobrom je putu i ta država dobro funkcioniše.

Dakle, nije prvi put da o ovome govorimo, naravno da postoje značajni iskoraci u ozdravljenju našeg pravosudnog sistema, i ovi pravni i ovi politički, najteže je zapravo odabrati sudije koji će ispunjavati dva uslova. Jedan je formalni, drugi je suštinski. Ovaj formalni je proverljiv i njega je lakše utvrditi, a verujem da su nadležni organi u proceduri predlaganja kandidata, odnosno novih kandidata za izbor sudija to ispoštovali, uostalom, a to je vidljiva stvar u biografijama, odnosno CV-jima kandidata i to je proverljivo da li kandidat ispunjava te formalne uslove u pogledu školovanosti i svega onoga što je procedurom izbora predviđeno.

Pored tog formalnog uslova koji je vidljiv i koji je lako proverljiv, ono što treba da bude naša težnja jeste da pronađemo pravedne sudije. Dakle, to je ono što je misija koja se graniči sa utopijom, pogotovo u nekom perfekcionističkom smislu, zato što je pravednost i pravičnost teško proverljiva, osim nakon dugogodišnje prakse suđenja, recimo. Onda tek tada možete da nakon dugogodišnje prakse jednog sudije možete donekle, i to relativno, imati ocenu njegove pravednosti, odnosno njegove pravičnosti u suđenju, odnosno postupanjima po sudskim predmetima.

Međutim, bez obzira što je to neopipljiva kategorija, što je to nešto što nije lako dokazivo, lako proverljivo, jer nemamo detektor za pravičnost, to je etička kategorija, ona je metafizička, ona nije fizička, nije materijalna i ona se ne proverava, ona je nešto čemu može da se teži, naravno, opet ukazujući na to da je i najpravedniji sudija koga možemo birati i koji će dokazati svoju pravednost u praksi relativno pravedan. I najpravedniji sudija nekad presudi pogrešno, zato što sudija sudi po onome što vidi, po onome što mu se predoči u sudskom materijalu od određenih dokaza, odnosno činjenica. Znači, sudija primarno sudi na osnovu činjenica, ne isključujući ni određeni utisak, jer nekada činjenicu nisu do kraja jasne, i sudija je čovek, a pored maksimalne objektivne želje, odnosno želje da objektivno sudi, ne može se isključiti ni taj subjektivni odnos koji ne mora biti nepravedno subjektivni, već koji predstavlja svojevrsni utisak nakon što sudija čuje oba advokata, i tužioca i advokata odbrane.

Dakle, to je ono što je činjenica. Kažem, i kod najpravednijeg sudije može se desiti pogrešna presuda, ali to je dopustivo, to nije nešto što se može smatrati negativnim. Negativno je ukoliko mi imamo suštinski nepravičnog sudiju, odnosno ukoliko imamo, ne daj bože, korumpiranog sudiju, dakle, tada mi imamo problem. Jer pravedan sudija, to je kao ispravna vaga. I na ispravnoj vagi se može pogrešiti, ali veoma malo i veoma retko. A na pokvarenoj vagi ni najpravedniji ne može pravedno da meri, ispravno da meri. Znači, i na pokvarenoj vagi i pravedni su lopovi, dakle, oni ne mogu izmeriti ispravno.

Prema tome, to je ono što treba da bude težnja celokupnog društva, na čelu sa ovom Narodnom skupštinom, odnosno sa svakim sastavom Narodne skupštine, ali isto tako i sa svim telima koja su uspostavljena kako bi se kroz proceduru izbora sudija došlo do najpravičnijeg rešenja. Neko će kazati – pa dobro, mi to poštujemo, mi tako i radimo, upotrebljavamo sve mehanizme proceduralne, uključujući i sva druga znanja i informacije, praćenja tih kandidata od samih prvih prilika koje dobijaju u pravosuđu kao pripravnici ili neka slična kategorija. Dakle, formalno to jeste tako.

Međutim, zašto potreba da se ove teme otvore? Zato što imamo primere koji ukazuju da mi u pravosudnom sistemu, pored velikog broja, nadam se najvećeg broja, pravednih sudija koji nastoje da sude pravedno u skladu sa zakonom i u skladu sa činjenicama do kojih dođu u proceduri istrage, odnosno uvida u te činjenice, ali nažalost, imamo određene naslage problema u određenim segmentima pravosudnog sistema o kojima je neophodno govoriti sve dotle dok se takve pojave potpuno ne eliminišu.

Dakle, mi kao narodni poslanici u prilici smo da permanentno dobijamo razne informacije, razne pritužbe, razne žalbe od građana koji nas zapravo doživljavaju onako kako treba da nas doživljavaju, svojim poslanicima, svojim izaslanicima, svojim predstavnicima u najvišem zakonodavnom, najvišem predstavničkom i najvišem nadzornom telu u ovoj zemlji, a to je Narodna skupština. Bez obzira da li je to što građani od nas traže s jedne strane legitimno i legalno u pogledu toga što mi predstavljamo njih, bez obzira da li to bilo u nekoj našoj neposrednoj nadležnosti da mi to možemo rešavati ili ne možemo rešavati, ali oni imaju pravo, a mi imamo obavezu da ih ne odbijemo, pa makar njihovi zahtevi bili besmisleni u pogledu naših nadležnosti. Ali ne postoji besmislen zahtev građanina. Dakle, on je nas birao i mi smo dužni da ga predstavljamo, u meri u kojoj možemo da mu pomognemo da rešava svoj problem, to smo obavezni u meri u kojoj to nismo kadri ili nismo u prilici ili nismo nadležni, onda smo u obavezi i nadležni smo da o tome govorimo. To je ono zapravo što ovde činimo.

Prema tome, dokle god imamo neke drastične primere neadekvatnog, nestručnog i neetičkog ponašanja određenih sudija mi o tome moramo javno govoriti. Najnoviji primer nam ponovo dolazi iz Tutina, dakle, čak sam dobio dokumentaciju koju ću, ako treba, ustupiti nadležnom tužilaštvu i drugim nadležnim organima, da prosto ne poverujete da se tako nešto može dešavati u ovoj zemlji u 21. veku.

Imamo svojevrsnu spregu političkih vlasti na lokalu i pravosuđa, jedan trio koji je napravljen na način na koji prosto ne verujete da je neko mogao da se usudi tako drsko da pravi organizovani kriminal na relaciji između opštinskih vlasti u Tutinu, personificirano u opštinskom pravobraniocu koji je sin, a čiji je otac sudija, dakle, i imate treću tačku, predsednika Mesne zajednice naselja Dubovo u Tutinu, koji je preminuo, preselio, umro pre više godina, a koji i dalje potpisuje određena akta.

Dakle, vrši se prodaja zemljišta, opštinskog, državnog, nemam sad ovde detalje i sada prvi korak u toj prodaji jeste predsednik Mesne zajednice s kojim se pravi ugovor, on potpisuje ugovor. Otuđenje se vrši po veoma niskim cenama jer se podrazumeva da nije pametno kupovati državnu ili opštinsku imovinu skupo, što biste kupovali skupo, dakle, to je smisao celog kriminala i ide se dalje. Dakle, pošto, ne znam, da bi se to legalizovalo, uđe se u određeni spor. Dakle, tužba dolazi do sudije, sudije oca. Da bi sve teklo po planu potrebno je da se ne pojavi ili ne žali opštinski pravobranilac, ako sam precizno formulisao ove relacije, ali ovo je sve proverljivo, ja nisam dužan ovde biti pravosudno ili sudski precizan, jer govorim politički, ali vrlo jasno. Naravno, tamo se ne pojavi opštinski pravobranilac koji bi trebao da brani opštinsko zemljište, odnosno zemljište naroda i nakon toga, sudija otac donosi presudu da je ugovor valjan i otkupljuje se zemljište naroda u bescenje i to teče nekoliko godina.

Dakle, po mojim informacijama, čovek je preminuo najmanje pre tri godine. Njegovi su potpisi na ugovorima, dakle, mrtav čovek potpisuje i dalje ugovore u zemlji Srbiji u 21. veku i to funkcioniše normalno. Ovde se ne radi o međustranačkim prepucavanjima ili stavovima, pa sad nešto je relativno i iznošenju nekih svojih stavova o utisku. Dakle, ovo su papiri u pitanju, ja sam te papire video, kopije, doduše, ali mislim da nema razloga, da ne postoje originali. Dakle, to je proverljivo.

Naravno, onog trenutka kada ovo izađe u javnost, evo, izlazi ovog trenutka, siguran sam da će se pokrenuti mehanizam istraživanja tog kriminala. Dakle, ne sumnjam u to, ali ono što je kod mene tragičnije nije da li ćemo mi sada reagovati, da li će nadležni pravosudni ili tužilački organi reagovati, siguran sam da hoće, jer nećemo dozvoliti da ne reaguju, ali je problem kako je to moguće da se dešava godinama i da je potrebno da narodni poslanik to iznese u Narodnoj skupštini da bismo mi saznali uopšte za tako nešto.

To je ono što je frapantno, to je ono što je strašno, a u stvari kako je moguće da mi imamo, recimo, u pravosudnom sistemu takvu relaciju koja ne može biti nepoznata policiji, koja ne može biti nepoznata nadležnim službama koje se bave time. To je ono o čemu ja govorim da ne možemo imati zdravog sistema ukoliko nam celokupni, pravosudni, nazovimo, policijski vaskularni sistem nije zdrav. Dakle, ukoliko su neki kapilari začepljeni ne možemo mi reći – pa, to su neki kapilari tamo u nekom Tutinu, baš nas briga, jer tamo je neka SDA na vlasti koja je uzurpirala sve što se moglo uzurpirati, drži vlast preko 20 godina, drži taj narod u svojevrsnoj gasnoj komori. Dakle, da biste psihološku dimenziju razumeli, ovaj, sama činjenica da građani skoro tri decenije piju prljavu vodu i navodno glasaju za tu vlast.

Hajde mi objasnite sada šta je ovo. Ja sam se našalio kad su me pitali neki zašto u Tutinu neće da se vakcinišu, ja kažem – pa, oni su vakcinisani prljavom vodom, piju stalno prljavu vodu, ojačao im je imunitet i ne moraju da se vakcinišu. Naravno, ovo je šala, ovo je diskrecija, da ne bude sve pretenciozno.

Dakle, to je stanje u kome se nalaze građani Tutina. Sada mi možemo da kažem, oni su birali tu vlast. Nije jedina vlast u Tutinu, opštinska vlast, imamo pravosudnu vlast, imamo policijsku vlast, imamo još na desetine državnih institucija koje nisu po liniji lokalne samouprave ili izbora postavljene i birane. Tamo imamo upravo tu spregu te politike na lokalu i ovih institucija, evo, ovog trenutka iznosim dakle, konkretne rezultate.

Naravno, već sam govorio o ponašanju pomoćnika tužioca u Sjenici kada smo imali ovo svirepo, krvoločno ubistvo, humaniste i novinara, rahmetli Edina Hamidovića gde imate faktografiju, samo da se proveri da je osoba koja je izvršila ubistvo već imala dve krivične prijave koje su stajale u fioci pomoćnika tužioca, jedan za nelegalno nošenje oružja, a druga za napad na službeno lice. Dva veoma jasna, veoma drastična slučaja gde pomoćnik tužioca to drži u fioci.

To su stvari ne mogu nas ostaviti ravnodušnim i ne možemo mi kazati – pa, dobro, tu su slučajevi. Ne, nisu to slučajevi, to su sistemske pojave na nečemu geografski izgleda kao periferija države, ali se mi sa tim ne možemo ili ne može, odnosno ja se neću zadovoljiti time da kažem – pa, znate tužioci su nezavisni. Molim vas, pa šta treba da nas ubijaju pa da budu nezavisni. Molim vas, nemojte, nećemo se sa takvim odgovorima sigurno pomiriti.

Previše mi je oduzelo vremena ovaj deo teme, iako sam hteo ukazati na nešto što je važno, što se odnosi još na ova dešavanja na stadionima, što je u implicitnoj vezi sa pravosuđem u pogledu potrebe da se reaguje. Dakle, imate ponovo u Novom Pazaru na rukometnoj utakmici šovinističke izlive od strane grupe navijača Crvene Zvezde. To je nešto što zaista ne možemo ostaviti na nivo da eto osudimo to i da idemo dalje i da se sve to ponovi, moramo prvo naći leka. Naravno, jedan aspekt je pravosudni, ali nije jedini. Dakle, mi moramo šire se suočiti sa tim oblicima šovinizma, nacionalizma. Ono što mene boli jeste da elite ovog društva, intelektualne i političke, da mi svi zajedno nekako prepuštamo dominaciju onim najgorim huliganskim strukturama navijača da nam oni diktiraju naše odnose, da oni odlučuju o tome da ćemo popravljati odnos između Bošnjaka i Srba ili ćemo ih kvariti.

Ono što mi činimo na polju pomirenja, na polju raznih aktivnosti zbližavanja, upoznavanja, eliminacije svega što je destruktivno, da mi dopustimo da nam grupa huliganskih navijača zapravo diktira te odnose. To je strašno. Pozivam sve pripadnike elita na nivou Srbije i političke prirode, a pre svega intelektualne, da ne dopustimo da nas pregaze huliganske grupe navijača koji spadaju u najniži nivo, da kažem, društveni sloj u kulturološkom, mentalnom i etičkom smislu i da nam oni diktiraju da li ćemo da se mrzimo ili volimo.

To je strašno i to je ne prihvatljivo i to se ne sme prihvatati kao nešto uobičajeno, kao sastavni deo nečega što se eto dešava. Bojim se toga i da se ne naviknemo, da to postane normalno. Kada se naviknete, to znači da takvu devijaciju, da takvu jednu opasnu stvar, širenje mržnje tolerišete i prihvatate kao sastavni deo našeg kulturološkog obrasca. Dakle, to je nešto na čemu se moramo svi zajedno angažovati. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, potpredsednice sa saradnikom, poštovana potpredsednice Kovač, uvaženi ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ponovo imamo jedano od zakona koji tretiraju polje kulture, ovaj puta Zakon o muzejskoj delatnosti, istina sa minimalnom intervencijom u pogledu izmena i dopuna kojom se reguliše efikasnija mogućnost imenovanja kvalitetnije uprave, odnosno rukovodstva muzeja, što svakako treba podržati.

Međutim, kada su u pitanju zakoni iz oblasti kulture, uz svakako uvažavanje značaja konkretne promene, odnosno zakonske izmene i dopune, Zakon o kulturi, odnosno zakona iz oblasti kulture, uvek je više od obične intervencije u samoj regulativi.Tema kultura, odnosno zakoni iz oblasti kulture predstavljaju neiscrpnu temu kojom koliko god da se ovde bavimo nećemo sigurno potrošiti sav materijal u pogledu potreba važnosti, pa čak i nužnosti jačeg, značajnijeg i boljeg tretiranja kulture sa svih pozicija, a posebno sa pozicije nas narodnih poslanika članova najvišeg zakonodavnog predstavničkog i nadzornog tela u ovoj zemlji.

Dakle, muzeji su onaj najdelikatniji ili najdelikatesniji aspekt kulture. Dakle, po kvalitetu muzeja zapravo možete procenjivati elitnost same percepcije, ali i akcije u odnosu prema poimanju kulture u jednoj zemlji, odnosno u jednom društvu. Ona zemlja, onaj narod, ona nacija, ona zajednica, ono društvo koje ima kapaciteta da podigne, održava i uređuje dobre muzeje zapravo pokazuje potencijal i kapacitet elitnosti u pogledu percepcije i organizacije institucija kulture.

Međutim, sama uloga muzeja jeste čuvanje i osiguranje mogućnosti, odnosno osiguranje vidljivosti muzejskih eksponata koji predstavljaju svedočanstvo o postojanju jednog naroda, jedne kulture iz prošlosti, bilo da su to u pitanju eksponate koji govore o izrazito visoko kulturnim momentima, detaljima, akcijama i produktima iz prošlosti ili da su to predmeti, odnosno eksponati koji svedoče o elementarnom načinu življenja, odnosno o kulturi življenja iz srednje ili daleke prošlosti.

Dakle, to je ono što je uloga muzeja i to svakako ima svoj značaj. Jedan od aspekata važnosti muzeja jeste da svedoči postojanje jednog naroda, jedne kulture u srednjoj ili dalekoj prošlosti, što je jako važno za izgradnju i očuvanje samosvesti o sebi, bilo u individualno, bilo u kolektivnom smislu. Čovek ili zajednica su poput drveta u meri u kojoj imaju duboke i snažne korene, u toj meri će imati kapaciteta i potencijala da rastu u visinu.

Ne samo da rastu i razvijaju se i daju plodove prema visini, odnosno prema cilju, već ono što je još važnije od samog rasta prema gore, jeste snaga održanja pod raznim bočnim vetrovima i olujama. Jer, drvo može biti koliko god veliko, jakog stabla, jakih grana i jake konstrukcije, međutim ukoliko drvo nema jake korene, prvi vetar, a pogotovo snažne oluje će ga iščupati.

Tako je i sa narodom, tako je i sa kulturom. Ukoliko ona nema jake korene, jaka utemeljenje, ona neće moći uspeti. Ukoliko uzmete analizirati moćne države koje su kroz istoriju nastajale na našim ili širim prostorima ili širom sveta, vi ćete naći vrlo jasnu razliku između onoga što su bile stamene imperije koja su trajale decenijama, odnosno vekovima, stotinama godina i onoga što su bile imperije u pokušaju.

Dakle, analizirajući te pojave vrlo jednostavno ćete uočiti značajnu razliku. One imperije koje su uspevale da se etabliraju, da se uspostave i da opstanu, definitivno su imale jake korene, pre svega u kulturi, a potom su uspevale i da na toj kulturi uspostave kvalitetnu civilizaciju ili kvalitetne stubove civilizacije. Dok one druge, da kažem, imperije u pokušaju ili sistemi koji su uspostavljeni na silu, navodili smo primere kao što su Avari, kao što su bili Huni, kao što je bila vojska ili imperija u pokušaju Džingisa Kana, odnosno Mongola, dakle to su bile u tom trenutku najmoćnije vojne formacije, ali one nisu mogle uspeti da se uspostave. One su imale nedovoljan celokupni potencijal u pogledu održanja, a ključni nedostatak je zapravo bio kulturni koren ili kulturno postolje, odnosno kulturni temelj. Dok one druge imperije, kao što je rimska, kao što je kasnije osmanska, pa austrougarska itd, pored jako dobre vojne organizacije i organizacije koja uređuje civilni aspekt u pogledu civilizacijskom, vi ćete naći vrlo jako kulturno ukorenjenje.

Dakle, to je zakonitost i za imperije i za velike narode, ali jednaka ili isto to je takođe princip zakonitosti i za manje narode, manje zajednice i manja društva. Samo ukoliko imate kulturno ukorenjenje, imate jake kulturne korene, odnosno imate tradiciju u kvalitetnoj kulturi. Dakle, onda vi imate mogućnost da zapravo gradite i druge segmente vašeg održanja i vaše budućnosti.

Uloga muzeja u tom kontekstu jeste da zapravo bude ili osiguran svedočenje, svedočanstvo o datiranju iz srednje ili daleke prošlosti, a pored toga, ne samo u tom načelnom smislu svedočenja, već ono što je jako važno da se na osnovu muzejski eksponata može održavati dinamika edukacije, tačnije dinamika obrazovanja mladih ljudi pre svega, ali i uopšte svih građana na kojim se može graditi prava svest o sebi, odnosno o prošlosti, ali tačnije o ukorenjenju sebe, sopstvene kulture i sopstvenog naroda.

Međutim, ukoliko bi se jedan narod fokusirao samo na aspekte kulture koji tretiraju prošlost time bi rizikovao svojevrsnu deformaciju u kulturnoj orijentaciji. Zato je jako važno, pored ove orijentacije očuvanja, da kažem, kulturnog nasleđa iz prošlosti, bilo da su u pitanju kulturno-istorijski spomenici, bilo da su u pitanju muzejski eksponati, bilo da je u pitanju dalje održanje dinamike arheoloških istraživanja kroz koji će se dolaziti do novih saznanja, i to polje je takođe nepresušno i pored višedecenijskih istraživanja, i na našim lokalitetima je jako puno i dalje ne istraženih potencijala gde treba podstaći i bodriti nadležne, pre svega stručne organizacije, ali i sve druge koje treba da im daju podršku i logistiku da nastave sa jačim intenzitetom u pogledu arheoloških istraživanja.

Kažem, ukoliko bi se ostalo isključivo na fokusu prema prošlosti, tu se rizikuje određena devijacija pasivnosti koja bi nastala zbog pasivnosti u dva pravca. Jedan pravac bi bio pasivnost u kulturnoj produkciji za budućnost.

Prema tome, ono što se danas zove kulturno nasleđe jeste produkt, kulturni produkt naših predaka. Oni su to izgradili, podigli, proizveli i ostavili, a mi sada smo dužni kao njihova pokolenja, njihovi naslednici da to čuvamo, da sa toga prašinu skidamo i da to koristimo i u pogledu unapređenja sećanja i svesti o sebi, ali i u pogledu obrazovanja naših mladih generacija o sebi i sopstvenoj kulturi.

Međutim, drugi rizik u pogledu fokusiranja isključivo prema nasleđu iz prošlosti, kulturnom nasleđu iz prošlosti jeste zapravo to što će se time zapostaviti ono što jeste stvarna uloga kulture.

Stvarna uloga kulture jeste zapravo definisanje obrasca, kulturnog profiliranja naše dece, odnosno našeg čoveka. To je centralna uloga kulture. U odnosu na ovu centralnu ulogu kulture, može se kazati da su sve ove druge reflekcije kojima se bavimo važne, ali nikako ne mogu zameniti centralnu ulogu kulture, a to je definisanje, a potom i dinamiziranje obrasca, kulturnog obrasca prema kome se formira mlado biće, dete, a kasnije čovek.

Ono što treba da bude najvažnija tema, doduše ne na agendi Narodne skupštine, već pre svega na agendi inteligencije u ovoj zemlji, intelektualaca, svih profila, naučnika, pisaca, umetnika, filozofa jeste zapravo neka vrsta, da kažem, redefinisanja pristupa kulturi.

Mislim da se u tom pogledu nalazimo u svojevrsnoj konfuziji, istina to nije ni čudo.I nije samo naša zemlja pred tom konfuzijom, niti samo naš region, čak možda ovde na Balkanu imamo ponajviše materijala i da kažem, još nešto soka, na kome se može oživeti isprava, zdrav odnos prema poimanju kulture, ali ne samo poimanju, već i zdrav odnos u pogledu dinamiziranja uloge kulture u našim životima, dakle u ostatku sveta, u onom najrazvijenijem delu sveta zapadne civilizacije, i tu je konfuzija još veća.

Tu je potpuna dezorijentacija u pogledu shvatanja i dinamiziranja kulture u ličnim porodičnim, kolektivnim životima i zato nije mali broj filozofa i književnika, koji danas sve više pišu na temu postkulturnog društva na zapadu ili postidejnog društva na zapadu, gde imamo jednu svojevrsnu pustoš ideja, svojevrsnu pustoš inspiracije od umetnosti do drugih segmenata, pristupa kulturi i pogotovo onog živog dela kulture.

Da ne bismo upali u to, a s obzirom da mi, narodi na Balkanu i u ovoj zemlji imamo još, da kažem, potencijala i soka u pogledu oživljavanja zdravog odnosa u kulturi, odnosno, prema kulturi, potrebno je ove teme aktualizirati, potrebno je podići što više glasova, što više poziva, pa čak, i krikova ukazujući na važnost definisanja, ali i dinamizirinja kulturnog obrasca.

Pođite od sebe, pa onda analizirajte i vašu decu koju ste i kako ste, ili kako smo, odgajali, pa ćete često sebe zapitati kada vam baš ne ide sve u tom odgoju kako treba - da li sam pogrešio, gde sam pogrešio u odgoju, u obrazovanju, da li mi je, zapravo, kulturni obrazac po kome sam pokušao podizati svoje dete bio ispravan i da li sam u tome bio uspešan.

Naravno, ključni aspekt, ili inicijalni aspekt u pogledu formiranja kulturnog obrasca i njegovog dinamiziranja se dešava i uvek će se dešavati u porodici, bilo da je ona očuvana ili nije, u oba slučaja će reflekcije na dete biti vrlo izrazite.

Posebno važan period ili momenat u pogledu formiranja kulturnog obrasca i njegovog dinamiziranja u obrazovanju i formiranju ličnosti jeste škola. Zato samo oni narodi i nacije koje su znali da nađu i načelnu i dinamičku spregu između kulture i obrazovanja oni su uspeli.

Molim vas, obratite na ovo pažnju, samo oni narodi koji su uspeli da uspostave i očuvaju spregu između kulture, kulturnih institucija, celokupnog pristupa kulturi i obrazovanju su uspeli da održe svoju naciju, svoj narod u kulturnoj zdravosti i kulturnoj vitalnosti i dinamičnosti.

Tamo gde imamo, nažalost, mi nismo taj korak očuvali, pogotovo zbog lutanja kroz drugu polovinu 20. stoleća, kroz dominaciju tog aktivnost i više ili manje agresivnog antiteizma i bezbožništva, tu smo izgubili trag kojim smo trebali hodati, a potom dodatna dezorijentacija kroz celokupni haos devedesetih, potom i sve ovo što nam u matici, ili nus pojavi donosi tzv. tranzicija. Dakle, mi imamo jedan predug period od 70, 80 godina te dezorijentacije. Mi se sa tim moramo suočiti. Moramo to sagledati. Tu opasnost moramo poznati i priznati i pogledati joj u oči. To je verujte jedini način.

Ukoliko mi po inerciji prihvatimo, kultura je održanje ovog što smo zatekli, skidanje prašine sa ovog što su naši preci napravili. Eto, mi smo kao nešto vredni, mi se kao nešto bavimo kulturom, eto, malo nešto tamo, pozorište, filmovi, serije, malo biznisa, malo kulture, malo pseudo kulture, malo kvazi kulture.

S druge strane ukoliko obrazovanje isto tako doživljavamo kao reciklažu onoga što je već neka uobičajena matrica sa sve ovim primesama, trovanjima koja nam dolaze iz raznih kornera od igrica koje se deci plasiraju na raznim platformama mobilnih telefona ili kompjutera, do svih novih problema sa kojima se organizaciono suočavamo i ukoliko mi uspešno obrazovanje tretiramo da je dobro kad nam krene septembar pa, nema štrajkova, ili samo da smo eto, uspeli nekako da se protnemo kroz opasnosti od kovida minimalno.

Ovo sve jeste nužno, ovo sve jeste dobro, ali nije dovoljno. Nema uspešne uloge obrazovanja bez jasne, stroge, organizovane i veoma kvalitetne sprege između kulture i obrazovanja.

Ako uspemo tu povratiti zdravlje krvotoka, tu nam je taj vaskularni sistem zakazao zbog svih ovih tereta istorijsko-ideološki o kojima govorim. Hajde da ga povratimo.

Ova zemlja, ovaj narod, ovi narodi različitih konfesija i kultura u nečemu isti, u nečemu srodni, u nečemu različiti, ali imaju potencijala za ovo, ali moraju se probuditi intelektualci, pisci i mislioci, moraju progovoriti. Ne mogu se zadovoljiti da ostanu na tezgama, na časovima i na bavljenjem sopstvenim statusima.

Imajući ovo u vodu svakako da bi i muzeji i muzejski eksponati značajno dobili na dinamici i važnosti.

Hvala puno.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine sa saradnikom, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, poštovana ministrice sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pred nama je zakon koji na prvi pogled reguliše jedan od važnih momenata u našim životima, odnosno normativno utvrđuje okvir zaštite od preterane glasnosti u našem okruženju koji po toj svojoj jednostavnoj dimenziji spada u veoma važne.

Međutim, po mojoj percepciji i dubokom ubeđenju, ovaj zakon je mnogo više od zaštite od banalnih, preteranih zvukova u našem okruženju i on spada u red onih zakona koji, pored ovog pravnog i pravničkog razumevanja koje je danas ovde pred nama, zahteva ili zaslužuje, iziskuje potrebu da se razume i kulturološki.

Svakako da zakon treba podržati, jer on definitivno uređuje jedan važan segment našega života u individualnom, porodičnom i kolektivnom smislu.

To što od nas zahteva EU razumem kao podsećanje, a naša potreba je više od toga, naša stvarna potreba je da mi naše živote ovde uredimo na najkvalitetniji način, i to podsećanje prihvatamo, ali ne kao nametanje, već kao nešto što je naša kulturna i civilizacijska obaveza.

Čovek prema celokupnom svom istorijskom iskustvu može zaključiti da je jedino njegovo prirodno i normalno stanište mir. Čovek kada živi u ambijentu mira, tada se njegovo telo, njegov um, ali i njegova duša, jedino tada, osećaju potpuno normalno, mogu funkcionisati normalno i to je ono što je prirodni ambijent za sva tri elementa čovekove strukture.

Zato, svaki faktor koji ugrožava čovekov mir mora imati odgovor sa strane čoveka u pojedinačnom i kolektivnom smislu i neophodno je preduzeti aktivnosti zaštite od bilo kog oblika ugrožavanja mira.

Ono što danas ovim zakonom činimo jeste podizanje našega odgovora, odnosno našeg paketa mera koji imaju za cilj zaštitu od uznemiravanja, odnosno imaju za cilj da zaštite mir svakog pojedinca, porodice i zajednice. Buka, galama ili bilo koji oblik preteranog zvuka koji ugrožava naš mir je zapravo meta ovog današnjeg zakona.

Pre nego što se pozabavim samom strukturom zakona i ukažem i na njegove vrednosti i na neke momente na koje treba obratiti pažnju, želim ukazati i na ovu kulturološku dimenziju značaja ovog zakona ili samog značaja ove teme.

Dakle, pored toga što nastojimo pravno i pravnički ograničiti mogućnosti za ugrožavanje našeg mira preteranim zvucima, odnosno bukom, treba imati na umu i skrenuti pažnju na to da pitanje našeg odnosa prema buci i prema toj vrsti ugrožavanja našeg mira ne može biti eliminisano isključivo zakonom.

To moramo znati i tome se moramo posvetiti kroz odgojnu dimenziju, pre svega u pogledu našega ličnog ponašanja, a potom i u pogledu odgajanja naše dece, jer verovatno ste svi bili u prilici da vam neko ugrožava mir preteranom bukom, preglasnom muzikom, raznim drugim oblicima buke. To je ono što ovaj zakon danas prepoznaje.

Ali, da li ste razmišljali, da li smo razmišljali ili da li razmišljamo o tome koliko mi zapravo pristajemo na buku i koliko mi uvodimo u naš sistem življenja i način življenja i kulturu življenja, zapravo određene momente buke ili određene načine buke koji ne samo da ugrožavaju naš mir, već koji na neki način naš mentalni sistem, naš psihomentalni sistem deformišu i navikavaju na određene momente buke?

Dakle, ne znam ko je od nas uspeo da se sačuva od toga da, ako se nalazi u automobilu duže da uhvati sebe da mu tišina smeta i onda uključuje radio ili neki drugi vid muzike da mu popuni tu prazninu. Ili, jako malo kuća je danas, jako malo domova je danas koji mogu da podnesu tišinu. To je veoma važno pitanje, životno pitanje. To je zapravo pokazatelj da smo mi već izvršili određenu agresiju na naše duše i naš dakle nevini psihomentalni sistem ukoliko naš psihomentalni i duševni sistem ne podnosi tišinu.

Dakle, ovo je nešto na šta treba skrenuti pažnju. Budite sigurni da ukoliko kod sebe pronađete ovu pojavu i sebe da tako kažem uhvatite da vam smeta tišina, već ste u krizi, već ste u problemu. Probajte se resetovati. Probajte, neću možda preterati ako ne kažem, probajmo se „lečiti“, jer normalno prirodno stanje je mir, a tišina je zapravo najdublji oblik mira i smirenosti.

Onaj ko ne zna da živi u tišini, onaj ko ne zna da komunicira sa tišinom, jer tišina je zapravo ambijent u kome se komunicira sa sobom, jer onaj ko nema komunikaciju sa sobom teško da će osigurati ili biti u prilici da pravi dobru komunikaciju sa drugim. Onaj ko nema sposobnosti komunikacije sa sobom, razgovora sa sobom, dijaloga sa sobom, on tu zapravo tišinu nadomešćuje, odnosno popunjuje određenom bukom, najčešće kroz razne oblike muzike i time zapravo sprečava sebe od komunikacije sa sobom, od promišljanja o sebi, od poniranja u sebe, svoju dušu, svoje dubine.

Čovek je dublji od okeana. Čovekova duša je dublja i bogatija od svakog okeana i ukoliko čovek uspe prepoznati te svoje dubine i tražiti sreću u poniranju kroz te svoje dubine, on zapravo ulazi u polje neograničenih mogućnosti istraživanja sreće. To je jedini nepresušni izvor sreće, dakle, čovekova unutrašnjost u duhovnoj dimenziji, odnosno čovekova duša, a za to je potrebna tišina.

Zato je jako važno ponuditi ovu ideju, ovaj koncept, pre svega porodicama, neka probaju da „leče“ sebe i svoju decu, neka naprave da imaju par sati ugašenog televizora. Videćete koliko je to u početku čudno i teško, a koliko je to divno kada naučite da imate tišinu.

Zašto mi imamo danas otuđenje unutar članova porodice? Između ostalog što imamo preterano prisutnu buku za koju mi mislimo da je sofisticirana i da je kultivisana. Ona je do nedavno bila posredstvom televizora. Danas je posredstvom mobilnih telefona, raznih igrica kroz telefone, komunikacija preko društvenih mreža. Danas je to najčešće i pomoću slušalica u ušima kojima se pojedinac potpuno isključuje iz okruženja, pa i porodičnog okruženja.

Dakle, ja sam sinoć sa prijateljima razgovarao, pio kafu u jednom ugostiteljskom objektu i u neposrednoj blizini čovek je sedeo sam. Više puta nam je skrenuo pažnju, dakle proizvodnjom zvukova koji su bili iznenadni. Svaki put nas je iznenadio jer smo mi zaboravili da on ima neke slušalice na svojoj glavi, odnosno na svojim ušima i da on ima neki svoj svet komunikacije. Vidite čoveka da sedi sam, ne očekujete da sa nekim razgovara.

Jako dugo je to trajalo i dva-tri puta, do duše visokim tonom, svoje reakcije na to što čuje ili sa kim komunicira, zapravo to ukazuje na jednu nenormalnost u komunikaciji i na kraju i u zvucima koji se proizvode.

Tako da ova tema, pored svoje pravno-civilizacijske, pored svoje ekološke dimenzije, odnosno dimenzije u pogledu zaštite životne sredine, ovo je veoma važna tema. Danas, naravno, da ovo nije trenutak kada se ona može sagledati sa pozicije važnosti u kulturološkom, duhovnom i opšte životnom smislu, u pogledu životne kulture, ali svakako da jeste prilika da ukažemo i na tu dimenziju važnosti ove teme.

Onda se čudimo zašto nam deca koja izrastaju u organizovanoj, sofisticiranoj buci kojoj ih mi prepuštamo, kroz ove oblike navodnog popunjavanja praznina i tu je pre svega muzika, ne bih da se obrušim na muziku kao umetničku dimenziju, ali ono što jeste danas jedna od devijacija savremenog društva što se obrazac kulture življenja poremetio pa da ono što je nekada bilo izuzetak postaje pravilo.

Dakle, muzika kao umetnička kreacija ima mesto u životima ljudi u skoro svim tradicijama i kulturama. Ona je prihvaćena i uvažena, ali ona predstavlja, ona je kroz ljudsku istoriju uglavnom predstavljala izuzetak. Prisustvo muzike je bio element zabave pošto u čovekovoj kulturi življenja je veoma prisutna kultura zabave, ali kultura zabave nije pravilo života. Kultura zabave je izuzetak u životu koji je normalan, legalan i legitiman sa raznim povodima. Dakle, čovek se zabavlja sa povodima, oženilo se, udalo se, rodilo se itd.

Ostvario se neki uspeh, nešto što treba da se obeleži, proslavi i to je neki povod radosti, jer čovek kada je u radosti, radost može jedino iskazati sa drugim ljudima. Ne možete se radovati sami u četiri zida, jer ako se neko raduje sam u četiri zida, znači da je već doživeo neki psihički poremećaj. To su normalne pojave u pogledu radosti koja se deli sa porodicom, prijateljima u široj ili užoj meri.

Šta je problem danas, savremene civilizacije u tom pogledu? Problem je što je taj izuzetak životni, koji se zove zabava sa povodima, postao jedini opijat za pokušaj traženja sreće, jer opustošene duše ne nalaze sreću unutar sebe, u onom poniranju i onda se podrazumeva da ukoliko slavite vi ste srećni. Pa, pošto nemate svakodnevno razloge za slavlje, onda imamo kulturu zabave, koja je prosto računajući na tu slabost čoveka, na potrebu čoveka da bude radostan, nametnuta nam, sa druge strane sasvim komercijalno i vi danas prosto ne možete kod većine ljudi da zamislite da im teče život, a da im nešto ne svira. Ulaziš u auto ono ti svira, ulaziš u ugostiteljski objekat i tamo ti nešto svira. Gde god uđeš nešto ti svira i na kraju verovatno i prosvira.

Dakle, to je nešto što je jedna kulturološka agresija koja u određenoj meri ima više ili manje buke, ali ona je definitivno problem za koji danas savremena civilizacija nema odgovor, već je to jedna od onih devijacija u kulturi, koja se prihvata podrazumevajući se, jer tako svi rade i onda u koliko pokušate od toga napraviti izuzetak ili se izuzeti, onda vi postajete čudak jer svi ostali to, Bože dragi, prihvataju.

Dakle, to je nešto čemu bi definitivno odgojno, edukacijski morali prići svi mi pojedinačno, pre svega u odnosu sebe ka sebi, u odnosu sebe ka deci, naravno najvažnije ka deci, a jako bi dobro bilo kada bi smo imali kapaciteta i da u školskim programima malo reduciramo ovaj pristup, da ne prihvatamo po inerciji sve što se nudi na tržištu estrade, na tržištu muzičke industrije koja ima svoj interes i ima potrebu da nametne taj kulturni obrazac zabave svakoga trenutka koji nije prirodan, jer čovek nije stvoren da se zabavlja ceo život. Čovek je odgovorno biće, jedino biće koga je uzvišeni stvoritelj odabrao, podario mu razum. Time što je čovek dobio razum dobio je moć rasuđivanja, dobio je moć rezona. Dakle, na osnovu razuma i na osnovu sposobnosti rezona čovek je dobio slobodu, odnosno pre toga je dobio sposobnost odgovornosti, a potom i dobio slobodu.

Dakle, onaj ko nema um, odnosno razum, onaj ko ne može rasuđivati, onaj ko nema kapaciteta biti odgovoran, taj nema pravo ni na slobodu, a to su osnovne odlike čoveka kao jedinog vertikalnog bića koje ima ovo pravo i ove mogućnosti i kao takvo to biće je na zemlji sa ulogom odgovornosti, ulogom zaštite vrednosti, a ne ulogom zabave.

Naravno, ukoliko bismo napravili pomak na odgojno obrazovnom i kulturološkom nivou po ovoj temi onda bi mnogo manje ostalo prostora da pravno, odnosno zakonski, zakonodavno i pravosudno ograničimo određene izvore buke. U svakom slučaju, kao što i jeste uloga svih zakona, ne da kultivišu, ne da vaspitaju celokupnu naciju, sve građane i sav narod, podrazumeva se da se kultivisanje kultura ostvaruje obrazovanjem, vaspitanjem i obrazovanjem, a da se za onu jednu manjinu koja ne želi da se kultiviše vaspitanjem i obrazovanjem ili je to propustila iz nekih razloga zakon je taj koji treba sankcijom da ograniči takva ponašanja.

U tom pogledu svakako da će ovaj zakon imati vrlo važne efekte. Istina, on je dobar okvir, dobro je načelno postavljen. Verujem da će se i pravnik koji reguliše detalje o tome šta je buka u pogledu visine zvuka, odnosno decibela uskladiti sa ovim zakonom, pretpostavljam da je to nešto što se podrazumeva. Primetno je da imamo definisano šta su izbori buke, kao što imamo u zakonu definisano i to šta nisu izvori buke, šta je izuzeto iz buke.

Ono na šta želim skrenuti pažnju je možda samo mogućnost u nekom trenutku zloupotrebe zakona jer ni u pobrojanim izvorima buke, ni u izuzetim mogućim izvorima buke sa punom ogradom, jer da se krivo ne razumemo, ali ne bih voleo da u nekom trenutku nađemo neki predmet pred nekim sudom da neko postavi pitanje visine decibela koji dolaze sa džamija, odnosno crkava, crkvenih zvona i ezana. To se dešavalo u nekim drugim zemljama. Ovaj zakon to je prilično zatvorio, da li je trebalo nabrojati i ove izbore zvuka u izuzete, iako na neki način implicitno razumem predlagača da je možda hteo izbeći svaku implikaciju da zvuk koji dolazi sa crkava i džamija uopšte može biti tretiran kao buka, ali prosto govorim sa onim ukazom ili svešću da sve što se može upotrebiti se može i zloupotrebiti.

Ono što sugerišem u pravilniku, i time ću završiti, da preciznije odredimo okvire prostora oko verskih objekata i škola, da tu pojačamo strogost u pogledu broja decibela. To bi bilo jako važno. Lično sam bio u prilici da se uverim i da primam žalbe te vrste, gde se u blizini verskih objekata, odnosno škola određene diskoteke i ne znam kakvi drugi izvori buke, odnosno ugostiteljskih objekata, tu bismo, a to verujem da može pravilnikom, mogli pojačati strogost uslovljavanja visine zvuka koji može izazivati buku i ugrožavati.

Imajući sve ovo u vidu, ovaj zakon svakako zaslužuje podršku i dobiće je od strane narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine, narodni poslanik, Stefan Krkobabić. Izvolite.

Hvala i vama potpredsedniče Krkobabiću.
Reč ima narodna poslanica Vesna Ivković. Izvolite.

Zahvaljujem se uvaženoj dr Ivković na izlaganju.

Sledeća na listi je uvažena narodna poslanica Olja Petrović.

Hvala.
Završili smo sa listom ovlašćenih predstavnika i predsednika poslaničkih klubova.
Prelazimo na listu govornika.
Prvi na listi je prof. dr Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem se uvaženom profesoru Fehratoviću.
Sledeća na listi, uvažena narodna poslanica Jasmina Karanac, poslanički klub SPS. Izvolite.

Zahvaljujem.
Sledeći na listi predstavnik poslaničkog kluba Jedinstvena Srbija Slavenko Unković.
Izvolite.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku, gospodinu Unkoviću.

Sledeći na listi je predstavnik poslaničkog kluba PUPS – „Tri P“, uvaženi narodni poslanik Hadži Milorad Stošić.

Izvolite.