Hvala poštovani kolega. Moram primetiti da uspešno uspevate da budete jedan od najprepoznatljivijih predstavnika seljaka u ovoj zemlji. Samo nastavite.
Sada reč ima narodna poslanica Jelena Obradović.
Izvolite.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Jeleni Obradović.
Reč ima narodni poslanik Radovan Arežina.
Izvolite.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Radovanu Arežini.
Reč ima narodni poslanik Viktor Jevtović.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovana ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici i uvaženi građani, amandmani koji su pred nama zapravo potvrđuju da proces usvajanja jednog zakona ili zakona koji su pred nama i o kojima smo imali veoma bogatu raspravu u načelu, zapravo ti zakoni nisu usvojeni sve dok se ne usvoje, a to znači da je smisao svih rasprava koje imamo, kao i mogućnosti podnošenja amandmana prilika da ispravimo eventualne propuste, greške koje su u svakom ljudskom delu uvek moguće.

Drago mi je da imamo amandmane koji su zapravo te prirode i kojima se nastoji da ovi zakoni budu koliko je to moguće, sa ljudske tačke gledišta, dovedeni do određene perfekcije, iako perfekcija je Božja odlika, a ne ljudska, ali u ljudskoj dimenziji perfekcija je ideal kome se teži. Ideal jeste ideal zato što je idealan i zato što je nedostižan i zato je ideal neiscrpan izvor inspiracije. Ono što je ostvarivo do potpunosti ne može biti ideal, već postaje ljudsko delo i zato i imamo motiva da težimo perfekciji i da ovaj ideal koristimo kako bi zapravo ono što činimo izgledalo što bolje.

No, i ako nam nešto promakne, što nismo ispravili kroz raspravu, odnosno kroz amandmane, svakako imamo prilike, kao što činimo sa većinom zakona, da kroz buduće prilike izmena i dopuna te zakone činimo što boljim. Izmene i dopune zakona nisu samo zato što smo nešto propustili, već zato što prilike u kojima živimo, okolnosti sa kojima se susrećemo, izazovi koji se nađu pred nama, sve to utiče na potrebu da se zakoni usklade sa potrebama i da u mogućoj meri sa aspekta ljudskih dometa ti zakoni što više i što bolje služe čoveku, omoguće mu da na ovoj zemlji i u ovoj zemlji živi dostojanstveno, hoda ovom zemljom dostojanstveno i slobodno, radi i deluje u skladu sa sopstvenim ubeđenjima, duhovnim, etičkim, kulturnim, običajnim i svim onim što nas čini onim što jesmo, u svim svojim sličnostima i svim svojim različitostima.

Moram priznati da me je tema zaštite prirode, odnosno općenito tema prirode je toliko inspirativna da i ono vreme koje smo imali na raspolaganju u načelu i ovo vreme koje sada imamo po amandmanima je, mogu kazati, nedovoljno da se iznesu svi aspekti ne samo tehničko-pravnog odnosa prema zakonskom ili amandmanskom tekstu, već prema ovoj temi.

Ostaću dosledan onoj tezi koju sam plasirao još prošli put, istina, odnosi se na sve zakone, ne samo na ova dva, da u meri u kojoj je važno da ostvarujemo bar relativnu perfekciju u donošenju zakona, bilo po sadržini, bilo po formulaciji, bilo po skladnosti samog zakona unutar sebe i u skladnosti zakona sa ostalim aktima, od najvišeg koji se zove Ustav, pa svih drugih, uključujući i skladnost sa mogućnostima implementacije ovih zakona, koliko god je važan taj aspekt našeg delovanja ovde, jednako toliko, ali zbog određene zapostavljenosti mislim još više je važan aspekt podizanja svesti o ovim temama i o ovim zakonima.

U političkoj praksi, od najviših organa koji donose ove zakone, preko organa koji treba da implementiraju ove zakone, do samih građana na kojima se ili primenjuju ovi zakoni ili koji treba da primene ove zakone, u celoj toj lepezi protoka zakonskih normi koje donosimo, u prilici smo da se uverimo da ono po modelu brazde, brazde u kojoj puno vode bude na početku brazde, međutim, ako je brazda duga, na kraju brazde bude malo vode. Zato što voda skrene levo-desno unutar same brazde i ne stigne uvek vode koliko je krenulo na samom početku.

Slično je i sa primenom ovih zakona. Što je kompleksniji mehanizam primene, u praksi se pokazuje da ne bude baš u primeni do kraja taj zakon procirkulisao onako kako smo želeli ili onako kako je to zakonodavac zamislio ili onako kako to sadrži sama zakonska regulativa.

Analizirajući gde su te pukotine gde curi realizacija ili mogućnost realizacije zakona, uglavnom ćemo doći do zaključka da je jedna od velikih pukotina ili mesto gde se jako mnogo energije gubi po pitanju implementacije ili primene zakona, generalno nedostatak svesti, personalne i općenito društvene, kulturološke svesti u odnosu na vrednosni značaj određenih zakona.

Dakle, to je nešto na čemu zaista ću nastojati da insistiram, bez obzira što insistiranja kulturološke i etičke teme sa aspekta dnevne politike, dnevne praktičnosti, pragmatičnosti često nisu tako interesantne, ali kao što zdrava hrana nije ukusna, isto tako dosadne teme su nekada vrednosno najvažnije. Inače, i deca u školi više vole fizičko vaspitanje od moralnog vaspitanja, etičkog vaspitanja, kulturnog vaspitanja, od matematike i fizike i hemije pogotovo. Dakle, ti odnosi su uobičajeni u relaciji društvenih pojava. Zato je važno da insistiramo na svesti. Baš zato potenciram jedan, da kažem, suštinski ili svojevrstan suštinski pristup i temi zaštite prirode.

Zašto je toliko bitna priroda? Da li je bitnost prirode samo u ovoj, da kažem, refleksiji neke neposredne komunikacije, pa ako je bitno da nemamo divlje deponije, na primer, onda je logika - ako ja u mom okruženju nemam divlju deponiju zašto bi se borio da uklonimo divlje deponije ili, ne znam, ukoliko je pitanje zelenila tema, pa ukoliko ja u blizini moje kuće imam zelenilo, zašto bih se ja nervirao što negde tamo nema zelenila itd.

Dakle, ova pitanja su viša od onih neposredno interesnih, sebičnih. Dakle, ovo su kulturno-civilizacijska pitanja. Kultura, kao što sam i ranije pominjao, ona je jedna od najdosadnijih tema. Zato smo je skoro i potisnuli iz javnog diskursa ili možda ako je nismo potisnuli onda smo je sveli na jedan mali aspekt, u onu elitnu kulturu, koja se zove umetnost, pa opet unutar umetnosti možda neke kulturne manifestacije, kao što je pozorište i tome slično i to nam je čitava kultura.

Dame i gospodo, to je umetnost. To je samo jedna grančica kulture. Ona možda jeste na vrhu drveta, možda na vrhu drveta jesu najlepše trešnje, možda jesu najukusnije trešnje i plodovi baš na toj grani, ali je to samo jedna grana. Kultura je i to veliko stablo i taj koren koga mi ne vidimo. Zapravo, taj koren našeg drveta je kultura, ono odakle se crpi naša kulturnost i kulturni obrazac.

Zato ja reagujem možda previše eksplicitno, neuobičajeno, čak možda i nemoderno, konzervativno, priznajem, na ove talase prezentacije tzv. neograničenih sloboda i reagovaću uvek i neću prihvatiti da, prosto, nam se tek tako nametne ideja neograničenih sloboda kao viši kulturni stepen ili kao kulturni obrazac.

Ne, gospodo, neograničena sloboda znači haos. Neograničena sloboda znači da ja prođem na crveno svetlo zato što mi se žuri. Neograničena sloboda je da ja razbijem ogradu vašeg dvorišta, jer mi je lakše tuda da uđem kamionom u svoje dvorište. To je neograničena sloboda.

Kultura i smisao kulture jeste uređenje sloboda. Bilo po onom rimskom principu, rimsko-francuskom, ako tako mogu kazati, rimsko-kontinentalnom, da sloboda jednog ili pravo jednog čoveka doseže do prava drugog čoveka. To je najbanalniji oblik uređenja sloboda i prava, a suštinski oblik uređenja sloboda i prava jesu principi.

Vrednosni principi su oni tvrdi ugaoni stubovi koji zapravo su nepomični, koji su stameni i koji ne mogu da se menjaju kroz ljudsku povest, ljudsku istoriju, ljudsku civilizaciju.

Ne može da bude krađa zabranjena ili sramotna pet hiljada godina i sad neko dođe i kaže – znate, mi smo napredovali i hoćemo da proglasimo krađu da ona nije sramota. I, kada vidimo danas nekoga da krade, ne kažu lopov, nego kažu snašao se. Sposoban, kaže.

Kada prodaje drogu, niko ne kaže da je on švercer droge koji iz sebičnih razloga, da bi zaradio pare, za svoj hedonizam ubija tuđu decu. Ne kaže se to, nego -sposoban, ima neki biznis, ne znamo baš čime se bavi, ali, brate, snašao se, vredan, svaka mu čast, tri automobila, kvadrati, itd. Ne može to. To ne može. Može privremeno, može na silu, može ako nas pregaze, može zato što su u nekim mestima jači, zato što im je neko dopustio da budu jači, ali dugoročno, vrednosno ne može. Znači, može i zlo da bude jače u nekom trenutku, ali ne može nas niko sve naterati da aplaudiramo tome i da kažemo – to je dobro. To je ono što je koren kulture i to je ono čime mi treba da se bavimo.

Kada je u pitanju zaštita prirode, ona je mnogo više od ovog što je površni aspekt Zelene agende. Zelena agenda je sjajna. To su sve važna kulturno-civilizacijska dostignuća, ali ono što treba jeste da mi se suočimo sa određenim propustima, sa određenim nedostacima u našem obrazovnom sistemu, u našem kulturnom obrascu, u našoj medijskoj komunikaciji, u očuvanju i oblikovanju naših porodica, u očuvanju i oblikovanju i unapređenju naših škola, o formulaciji i prezentaciji i afirmaciji naših uzora.

Dame i gospodo, ko su nam uzori? Izvinjavam se kategoriji pevača, ne želim to ni na koji način da omalovažim, ali nekada, pa čak i u vreme mog detinjstva, ako bi neka devojčica otišla u pevačice ili pevaljke, to je bila sramota za selo, sramota za mahalu. Sada smo tako izvrnuli kulturne obrasce gde roditelji idu, forsiraju svoje dete koje ima u školi sve petice i žele po svaku cenu da od njega naprave pevačicu i plaču ljudi zato što nije prošlo prvi krug, nego treći krug.

Ljudi, šta se tu dešava? Dešava se eskalacija pogrešnih uzora, afirmacija pogrešnih uzora. Pevanje kao umetnost je nešto sasvim drugo.

Evo, koleginica je tu, prava umetnica u pevanju i pažljivo me sluša. Nikada mi nije bilo jasno zašto se nije govorilo za nekog ko najlepše peva da peva kao Pavaroti, nego peva kao slavuj. Voleo bih da mi to neko objasni, jer ako je to ljudsko civilizacijska kulturološka dimenzija i domet umetnosti, onda bi logično bilo da čovek bude neko ko je dosegao najviši domet u tome, a ne slavuj kao jedna fina, slatka, sićuštna ptičica itd. Dok u nekim drugim umetnostima to nije moguće. Znači, nikada se neće desiti da, recimo, u poeziji u reči neka ptica, neka životinja ili neki kompjuter bude bolji od čoveka, no to je druga tema.

Ono što hoću da naglasim jeste zapravo nužnost afirmacije svesti kroz edukaciju, odgoj, kroz afirmaciju uzoritosti u pogledu odnosa sa prirodom bude nešto što je sastavni deo naše kulture i naše simbioze sa prirodom. Zašto je važan odnos sa prirodom? Zato što je čovek stvoren od zemlje, a zemlja je najvažniji deo prirode.

Mi smo upravo imali dve teme, prirodu kao zemlju i vodu. To su dva elementa od kojih je stvoren čovek. Čovek je stvoren od zemlje i vode. U tom susretu je sazdan biološki i kada ima harmoničnu relaciju sa prirodom, sa zemljom i vodom, čovek je biološki zdrav. Kada ima harmoničan odnos duša sa etikom i principima Božijim, ona je zdrava. Dakle, za zdravo telo potrebna je simbioza i harmonija sa zemljom i vodom, a za zdravu dušu potrebna je harmonija sa Božijim zakonima etike.

Hvala vam.

Poštovani predsedničke Narodne skupštine, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani, tema koja je danas pred nama Zakon o zaštiti prirode, kao i Zakon o vodama, je zapravo tema koja nije samo dobila svoj značaj u savremenoj ljudskoj civilizaciji, već pre više od dve hiljade godina zapravo filozofija kao jedan od najznačajnijih izvora ljudskog znanja i spoznaje, nastaje na temama prirode.

Najznačajniji, prvi, zapravo filozofi, utemeljitelji filozofije, Ksenofan, Protagora i Tagora i drugi, su se bavili temama prirode, odnosa u prirodi, zemlja, vazduh, voda, vatra. Značaj i odnosi. Istina, ubrzo posle toga sledeća grupa filozofa koji zapravo predstavljaju onu plejadu najjačih i najboljih, najvećih filozofa, Sokrat, Platon, Aristotel uviđaju nešto što je kasnije i obeležilo filozofiju kroz celu njenu istoriju i razvoj, a to je da samo razmatranje prirode, prirodnih pojava i odnosa u prirodi bez čoveka nema veliki smisao. Zato su oni u svojoj filozofiji težište stavili na čoveka, čoveka kao nosioca odgovornosti u prirodi, jer zapravo po svim tim knjigama priroda je blagodat koju uzvišeni daje čoveku na korišćenje i na čuvanje.

To je ono što predstavlja suštinu i savremenog pristupa prema prirodi i pokušaja da se pronađe način ispravnog ili zdravog, odnosno uravnoteženog odnosa čoveka prema prirodi. To je ono što je princip, ono što je ideal, ono čemu se teži.

Međutim, sa druge strane imamo ono što možemo prepoznati, kao paradoks, da savremena ljudska civilizacija na vrhuncu svoje moći, svoga tehnološkog, naučnog i celokupnog razvoja, ima svojevrstan raskorak u hvatanju koraka u harmoniji sa prirodom.

To je naravno, ne samo paradoks koga treba konstatirati, već i ključno pitanje savremene civilizacije, gde i mi danas kroz formu zakonodavne aktivnosti nastojimo da pronađemo najbolji način, jer bi nekako bilo logično, da kako napreduje ljudska civilizacija, da napreduje i harmonija čoveka sa prirodom.

Međutim, mi to danas nemamo. Naprotiv, izučavajući istoriju čoveka i prirode i njihovih odnosa, mi zapravo zaključujemo da je čovek, što je bio primitivniji, imao bolji sklad sa prirodom.

Ovo jeste paradoks na koga još savremena ljuska civilizacija, čak ni teoretski našla odgovor, a pogotovo ne praktičnoj.

Zapravo, ovo što danas činimo, usvajajući zakone, koristeći se dostignućima naprednih zemalja i EU, i određenim standardima koji su propisani, što predstavlja važan pravac našega kretanja, ali sa druge strane, ne možemo ostati samo na tom, da kažem resavskom nivou, usvajanjem tih standarda bez da otvorimo ova suštinska pitanja. Zapravo, trag rešenja je upravo na odnosu ove dve grupe filozofa i njihovih promišljanja koje sam pomenuo.

Znači, besmisleno je razmatrati pitanja prirode, po svim osnovama, njihovog značaja i međusobnih odnosa, ukoliko ne pozicioniramo čoveka.

Ali, čoveka ne možemo pozicionirati isključivo pravno i pravnom regulativom, jer i do sada smo imali zakone i do sada smo imali određene standarde, oni su bili možda manjkavi, u odnosu na ove nove koje donosimo, i ovo jeste iskorak i treba ga podržati, mi ćemo ga podržati, ali da bi smo ostvarili ozbiljan iskorak.

Dakle, pitanje zaštite prirode, kao i pitanje vode, odnosno, odnosa prema vodi, kao jednom od najznačajnijih resursa za život ljudi u toj prirodi, moramo imati shvatanje širega konteksta i ključnu poziciju čoveka.

Ali, ne samo u pravnoj regulativi, jer pravna regulativa koju prati sankcija, ima svoju efikasnost na određeni način, ali takođe, kroz celokupno iskustvo ljuske vrste do pokazano i dokazano.

Dakle, da pravna regulativa i sankcija, zapravo treba da se odnose samo na onu manjinu koja nije dosegla kulturnu i civilizacijsku svest odgovornosti, koja proizilazi iz sopstvenog kulturnog i etničkog kvaliteta, u svim odnosima uključujući odnos prema prirodi.

Zato ovo pitanje pored pravne dimenzije, mora imati svoju prosvetnu, medijsku, kulturnu i sve druge i to zajedno na istoj strani i na istom zadatku. Tek tada onda možemo očekivati da zapravo ovo što danas radimo, jeste bitno i kvalitetno, i jeste zakon dobro pripremljen i zaslužuje podršku, ali tek tada on može doneti rezultate koje očekujemo.

Dakle, drugi paradoks, ili primer ilustracije, koji je toliko surovo realan i jasan, mi danas nauku pored filozofije, koja je nešto anahronija u odnosu na akutelne izazove, same nauke, i filozofiju i nauku podređujemo odnosu prema prirodi, ili kako se to uobičajeno kaže odnosu prema životu ili odnosu prema unapređenju kvaliteta života.

Ali, što nam je jača nauka, to su nam jači naučno tehnološki potencijali, manje je rezultata i to je pitanje sa kojim se moramo suočiti, koje možda nije prevshodno pitanje zakonodavnog organa, ali jeste pitanje nas kao mislećih bića, a ja zapravo parlament pokušavam da doživim, a možda sam previše pod uticajem akademskog pristupa i to priznajem, ali i ono što sam učio i čitao na utemeljenju parlamenta još u vreme Rima sa Ciceronom, i drugim senatorima, parlament nije samo mesto predstavljanja naroda, već mesto promišljanja politike, mesto gde bi trebalo najjači politički umovi kroz predstavničku formu da promišljaju politička pitanja i mi se moramo boriti i težiti da zapravo i naša Narodna skupština, bar u jednom značajnom svom vitalnom delu, ima potencijala i da na takav način posmatra sve teme, uključujući i ove zakone.

Evo, ukoliko nismo uspeli da nauku, tehnologiju, filozofiju i ostale epistemološke resurse ljudske vrste, upotrebimo za odnos prirode, hajde da potražimo od koga to možemo da naučimo. Kazali smo da je primitivni, tzv. čovek prvobitne ljudske zajednice, imao harmoničniji odnos sa prirodom i to je tačno, ali će neko kazati, u redu, ali on nije imao industriju, nije imao teret koji mi danas imamo i to je tačno i zato nije isti kontekst u kome možemo posmatrati odnos čoveka prema prirodi, jer svaka energija i svaki blagodat, on donosi određene prednosti, ali isto tako proizvodi i određene kolateralne štete i zapravo danas, ono što se zove faktor opasnosti po prirodu, nije namerni odnos uništenja prirode, već zapravo ono što čovek u nus pojavi razvoja, tehnologije i razvoja, dakle, industrije i drugih oblika privređivanja, građevinarstva, proizvodi na štetu prirode.

Nije loše ni upotrebiti ni same životinje u odnosu prema prirodi, iako su životinje niže razvijena bića, bez razuma i umnih sposobnosti i kreiranja, ali pošto su ovi daleko istočnjački narodi životinje koristili da od njih uče borilačke veštine i skoro sve borilačke veštine su nastale na određenim idejama koje su, preuzimanje od određenih životinja koje su imale značajne sposobnosti ili istaknute sposobnosti u borbi i nije to jedina stvar koju čovek opet, paradoksalno, ali može da uči od životinja.

Danas, niti jedna osoba ne proizvodi nus efekte prema prirodi, niti jedna životinja ne proizvodi materije uništenja prirodne okoline, paradoks, ali koji je jako vredan za razmišljanje. Bez obzira na umnu zaostalost, niti jedna životinja ne proizvodi najlonske kese, niti jedna životinja ne zagađuje vode, ne zagađuje prirodu, itd. Tako da nije loše ni te lekcije, naravno, uključujući i neke druge teme koje ovog trenutka nisu aktuelne, kao što je način ishrane, jer mi danas imamo najveći broj nutricionističkih emisija na televizijama i na drugim medijima, najveći broj eksperata za ishranu, a najviše debelih ljudi, u povesti čovečanstva i ljudsku vrstu bismo danas mogli podeliti na one izrazito debele i izrazito mršave.

Dakle, one koji nemaju dovoljno hrane da se prehrane i one koji imaju viška hrane i ne znaju kako da smršaju.

Dakle, ljudska civilizacija se u svojim paradoksima podelila nekako prirodno na te dve krajnosti, a zato osim par nekih životinjskih vrsta, pod specijalnim okolnostima, skoro da ne možemo naći životinju koja ima viška kilograma kojoj je potrebna dijeta i kojoj su potrebni nutricionisti itd.

Dakle, ovo su lekcije koje treba da nam budu pomoćni izvori našeg razmišljanja, u pogledu traženja rešenja za harmoniju sa prirodom.

Prvi princip bi bio da je čovek odgovoran za prirodu. Da čovek jeste gospodar prirode, tu se slažu svi izvori znanja, i teologija, i umetnost, i filozofija, i nauka. Čovek je gospodar prirode, ali ne neograničeni gospodar.

Da biste bili gospodar nečega legalno onda morate pokazati odgovornost. Ne možete gospodariti nečim, a da nemate odgovornost. Ne postoji neograničeno gospodarenje. Ono što vam daje legitimitet za vladanjem ili gospodarenjem jeste odgovornost prema tome što ste zadužili. To se ne odnosi samo na odgovornost čoveka prema prirodi, već i na sve druge odgovornosti.

I kroz ljudsku istoriju, gde god je jedan čovek, jedna vlast, jedan vladar, jedan imperator, jedan car, jedan sultan, šta god bio, pokazao neodgovornost prema onome što mu je povereno, on je to izgubio na koncu. I, to je tako. I, ta se zakonitost neće promeniti. Čovek u meri u kojoj pokaže neodgovornost prema prirodi on je gubi kao blagodati, pravi sebi pustoš za život.

Prvi princip je odgovornost koja se mora pokazati prema prirodi. Da, čoveku je data priroda da je koristi, ali ne i da je uništava. Korišćenje mora biti selektivno u skladu sa principom odgovornosti i samo onoliko koliko je nužno i koliko je potrebno.

Dakle, ovako razumem i ovaj Zakon, da mu je ovo intencija i zato on ima svoju vrednost i zato ga treba podržati.

Kada su u pitanju implikacije ili očekivanja konkretnih rezultata po tom pitanju, tu su nam isto pozitivna očekivanja zato što sada imamo i određene ili pogrešne prakse koje su delom ili bile nepoštovanje zakona ili možda nedostatak kvalitetne zakonske regulative.

Odnos prema šumama, i nije prvi put da o ovome govorim, i ne govorim sada tako što mi je neko nešto dojavio, dakle, prošle godine, kada bih vikendom dolazio kod svojih roditelja u svoje rodno selo, sa suprotne strane se nalazi jedna predivan šuma koja se zove Tupik, šuma koja mi je, neću samo reći obeležila detinjstvo, već mislim da su horizonti te šume, između ostalog, sa sve njenim visinama, bogatstvima, strminom jednom, skoro vertikalnom, pa možda uticali na formiranje mog karaktera, da ne preteram.

Ono što se sećam kao dete, da su tada tzv. šumari ili štitari, ili zaštitnici šume, baš te šume bili toliko strogi da su za jednu bukvu, za jedno drvo ljude slali u zatvor, kažnjavali žestoko.

Sećam se tada tih razgovora i rasprava u našem selu, gde su prenosili šta ti šumari kažu, pa i obrazloženje je bilo da je ta šuma toliko strma, da je veoma opasno ukoliko bi se samo na jednom delu, u podnožju ili nekom drugom delu pojavila golet, da bi zapravo postojala opasnost da se ta šuma koja sa njenim vrhom prelazi 1.300 – 1.400 metara nadmorske visine da se uruši, gde bi mogla da se desi ogromna katastrofa, što ima svoju logiku.

Sada na osnovu tog obrazloženja, znači, decenijama je ta šuma čuvana od masovne seče i sada se odjednom desi da pre dve godine samo se pojavi na desetine motornih testera koje su zaglušivale taj prostor i samo se počela pojavljivati goleti u određenim delovima te šume.

Ta šuma i dalje ima istu vertikalnost padine. Opasnost od erozije urušavanja su potpuno iste. Šta se to desilo? Građani su protestvovali, zvali. Rečeno im je da je to selektivno, da se neće preterati, da su ugovori potpisani, ne može se nazad i tako dalje.

Ono što sam očima video, isto tako vozeći se tim pravcem prema Novom Pazaru, isto pre dve godine, sa desne strane su se pojavile potpune goleti masovne seče, gde ne ostaje ni jedno jedino drvo. Isto, obilazeći taj deo tamo, selo Draga, tutinska opština prema Rožajama i jednim delom prema Kosovu, na tim zapadnim padinama Mokre Gore, isto tako masivna neselektivna seča šuma.

To je nedopustivo i apsolutno neću da priznam, neću da prihvatim, neću da uđem u obrazloženja da sada je odjednom, nenormalno postalo normalno. Dakle, ne moram biti ekspert za šumarstvo da bih shvatio da je logičan prored, logično je da se seku stara stabla kada dođe do određenih zagušenja u šumi itd. To mi je sve logično i to je nešto potpuno razumljivo, ali da vi šume koje imaju stotine godina svoje tradicije odjednom učinite dostupnom da ih pretvorite u goleti, pa ne postoje nauke, tehnike, administracije i argumentacije koje će nam to obrazložiti.

Ja vas molim, da prosto teritoriju države Srbije u sprovođenju zakona po ko zna koji put, po različitim temama to potenciram, tretiramo jednako i da ne postoji manje vredna i više vredna teritorija, jer ukoliko se takve poruke šalju onda se one mogu razumeti na drugi način, da se na manje vrednoj teritoriji može raditi svašta, ne samo seći šuma, nego se raditi još po nešto. Dakle, to su veoma opasne stvari iz aspekta zakona, etika i svih drugih aspekta su neprihvatljive.

Drugo, odlična su ideja, recimo, određene zaštićene zone prirode kao što je Specijalni rezervat prirode "Peštersko Polje", to je odlukom opštine Sjenica nedavno donesena odluka.

Međutim ono što ja želim da naglasim, dakle, pozdravljajući takve ideje, jer zapravo ti krajolici kao što je Pešterska visoravan, kao i druge pomenute površine, su nešto što predstavljaju dragulj ove zemlje i zato ideja da postoje posebno zaštićene zone, rezervati prirode je odlična ideja.

Kao što sam rekao, ono što želim da naglasim jeste da i to mora biti harmonično ušiveno ili uklopljeno u ostale potrebe, jer vi ukoliko imate Peštersku visoravan, pa na toj Pešterskoj visoravni "Peštersko Polje" proglašavate specijalnim rezervatom prirode, što je sjajno, s druge strane imate ideju da Pešter i Pešterska Polja i poljane budu što i jesu, dakle ogromni potencijali poljoprivrede i stočarstva.

Te dve stvari nisam siguran da ukoliko se ne urede idu baš zajedno. Dakle, mi moramo dati odgovore na to. Što znači da elaborate za formiranje specijalnih zona zaštićene prirode i potrebe poljoprivrede i stočarstva moraju biti usaglašeni i ne mogu tek tako biti doneseni.

S treće strane, imate isto polje na kome se odigrava najveća vojna vežba u ovoj zemlji, što opet nisam siguran da to ide zajedno, da se prospe toliko oružja, bombi, ne znam kakvih granata u toj vojnoj vežbi, naravno, razumejući potrebu Vojske da ima svoje vežbe, ali sada govorimo o lokalitetu.

Da li ćemo mi uspeti da postignemo efekat ukoliko imamo na istoj visoravni, na istoj površini Specijalni rezervat prirode? Dakle, imamo poljoprivredne potencijale, ambicije i vizije sa turističkim i imamo najveću vojnu vežbu. Dakle, harmonija je potrebna tome, kao što je potrebna harmonija čoveka sa prirodom.

Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Izvolite.

Hvala vam kolega.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božić.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Zamolio bih narodne poslanike da u svojim diskusijama bar jedan mali deo vremena posvete temi amandmana, a ono ostalo neka koriste kako sami hoće.
Za reč se javio kolega narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.
(Mihailo Jokić: Replika!)
Ne može replika iz iste poslaničke grupe.
(Mihailo Jokić: Nismo ista poslanička grupa.)
Naravno da jeste, vi ste ista poslanička grupa.
Dakle, u skladu sa Poslovnikom, ne možete tražiti repliku za narodnog poslanika iz vaše poslaničke grupe, molim vas.
(Mihailo Jokić: Onda ću Miliji, pa neka Milija prenese.)
Možete se javiti po Poslovniku ili po nekoj drugoj osnovi.
(Mihailo Jokić: Može po Poslovniku.)
Izvolite, po Poslovniku.
Narodni poslanik Mihailo Jokić.
Izvolite.

Molim vas, na koji član Poslovnika se pozivate, s obzirom da se javljate po Poslovniku? Znate već proceduru, iskusan ste poslanik.

Jedan član, molim vas, ne možete.

U redu.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni o vašoj reakciji na Poslovnik? (Ne.)
Zahvaljujem.
Sada reč ima kolega Atlagić. Izvolite.

Zahvaljujem kolega Atlagiću.
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li se neko javlja za reč? (Da.)
Narodni poslanik Života Starčević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Mirković. Izvolite.

Zahvaljujem, kolega.
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Sandra Božić, dr12 Aleksandar Martinović, Sandra Joković i Mladen Bošković, kao i Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Primili ste Izveštaj odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Tomić.
Izvolite.