MUAMER ZUKORLIĆ

Stranka pravde i pomirenja

Rođen 15. februara 1970. godine u selu Orlje kod Tutina.

Osnovnu školu je završio u selu Ribariće kod Tutina, a zatim u Sarajevu Gazi Husrev-begovu medresu. U Konstantini u Alžiru je 1993. godine završio Islamski fakultet, odsek šerijatsko pravo, a post-diplomske studije u Libanu.

Čim je osnovan Mešihat Islamske zajednice Sandžaka 1993. godine Muamer je izabran za muftiju, a reizabran na izborima 1998. i 2003. godine.
Izabran je za predsednika i glavnog muftiju Mešihata Islamske zajednice u Srbiji 27. marta 2007. godine. Na ovu funkciju je ponovo izabran na izborima u julu 2008. godine.

Član je Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini.

Bio je osnivač i prvi glavni i odgovorni urednik Glasa islama koje se smatra zvaničnim glasilom Islamske zajednice u Srbiji.

Muamer je jedan od inicijatora osnivanja Izdavačke kuće El Kelimeh i mekteba za predškolski i školski uzrast. Osnivač je i prvi rektor Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru i prvi dekan Fakulteta za Islamske studije.

Na prvim direktnim izborima za Nacionalni savet Bošnjaka koji su održani 6. juna 2010. godine pojedinačno najveći broj glasova (45—50%) je osvojila Bošnjačka kulturna zajednica na čijem je čelu muftija Muamer Zukorlić.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Živi sa dve supruge. Ima sedmoro dece.
Poslednji put ažurirano: 22.10.2020, 10:34

Osnovne informacije

Statistika

  • 119
  • 1
  • 8 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 28 dana

Poštovani gospodine Zukorliću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju koru...

Stari magistri

čeka se odgovor 1 godina i 4 meseca i 5 dana

Poštovani gospodine Zukorliću, Po zanimanju sam magistar kliničke psihologije. I diplomske i magistarske studije završila sam na Beogradskom univerzitetu. Mi stari magistri sada smo u poziciji da nas izjednacavaju sa masterima i ne priznaje nam se naucno zvanje koje imamo.

Za Muamera Zukorlića: Važno

čeka se odgovor 1 godina i 5 meseci i 13 dana

Poštovanje. Zašto neke moje kolege i ja, koji smo upisali fakultet 2009., a ne 2004., po starom studijskom programu u Kosovskoj Mitrovici, moramo da 5 godina ranije završimo od drugih kolega ili prelazimo na Bolonju? Ja bih Vas zamolio za razumevanje, meni je ostao samo jedan ispit klavira i dipl...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 28.12.2020.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, u ime narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja izražavam veliko zadovoljstvo što smo danas u prilici da raspravljamo o ovom izveštaju, što zapravo pokazuje novi kvalitet ili novi iskorak u kvalitetu rada Narodne skupštine, gde se, zapravo, odlučujemo, i nadam se da će to biti praksa i po pitanju drugih izveštaja ovog značaja, gde se odlučujemo da se na ovom nivou zapravo suočimo sa svim onim što stoji u tome izveštaju, bilo da su u pitanju dobre stvari, dobre ocene, ili da su u pitanju određene primedbe. To je jako važno.

U tom pogledu, tema evropskih integracija ove zemlje je jedna od najvažnijih političkih tema ovih već duže godina. Iako nemamo više sporan stav u pogledu većinske vlasti ovde, uključujući i samu Vladu, dakle, imamo vrlo jasno opredeljenje, koje je poslednjih godina nesporno potvrđeno, ne samo u deklarativnom, teorijskom smislu, već i u praktičnom ponašanju, u zakonodavnom i svakome drugome pogledu, ali to i dalje ne znači da je ova tema pojednostavljena i da evrointegracije ove zemlje mogu da idu tako nesmetano.

Zapravo, i dalje to jeste tema oko koje mi imamo podeljenu javnost i samo je pitanje gde se nalazi ta crta, da li je malo više onih koji podržavaju evropske integracije ove zemlje ili gube volju na tome putu, pa se protive tim integracijama.

Ono što je činjenica jeste da je ta podeljenost uglavnom na nekakvim ekstremnim relacijama, a nikada istina ne stanuje na ekstremima. Uvek je istina negde na sredini. Zato i ovoj temi, po nama, treba prići rasterećeno, ne da budemo samo od onih koji kažu – mi podržavamo sve što se tiče evropskih integracija, bespogovorno i bezuslovno, bez toga da uopšte upitamo šta to znači, šta su dobre, a šta su loše strane, kao što nije dobro ni da se bude protiv svega bezuslovno i, takođe, bez polemike o tome. Istina, kao što rekoh, najčešće ili uvek stanuje negde na sredini. Ona je uvek relativna i uvek imamo prostora da razgovaramo i sa onima koji su bezuslovno za i sa onima koji bezuslovno protiv.

Dakle, bez obzira što više nemamo problem kada je u pitanju većinski politički stav, to uopšte ne znači da ne treba da razgovaramo, pa čak da imamo i mi određene primedbe, da čujemo primedbe koje nam dolaze od Evropske komisije, ali isto tako, da i mi imamo određene primedbe i upite. Imamo pravo na određena pojašnjenja, kao što imamo pravo i na određene posebnosti.

Dakle, EU je unija, unija ne monolitnosti, niti etničke monolitnosti, niti konfesionalne monolitnosti, niti kulturološke monolitnosti. Možda je ekonomski tu najlakše postići neki stepen monolitnosti, ali zapravo je to unija različitosti. To je od izuzetne važnosti da uvek znamo, i podvlačimo, a to je isto tako od izuzetne važnosti za nas ovde, u našoj zemlji, ovde u Srbiji, ovde na Balkanu, gde postoje donekle izraženije neke posebnosti, posebno u kulturološkom smislu, u duhovnom smislu, u etičkom smislu.

Zato zastupam taj, da kažem, stav sredine, gde podržavamo evropske integracije i nemamo dilemu da li je to politički pravac ove zemlje. Ali, isto tako, želimo iskoristiti sve mogućnosti u samom konceptu evrointegracija, jer ideja EU je krenula i etablirana, uspostavljena je na principu reconciliation, na principu pomirenja, a sama reč pomirenje i sam pojam pomirenje zapravo govori o tome da se radi o strukturi dubokih razlika. Upravo unija znači približiti i pomiriti te različitosti. Svakako da to u zapadno-evropskom smislu i uopšte u evropskom smislu, pre svega, podrazumeva duboke razlike, političke, n

Isto tako, taj princip ima i svoje detalje, odnosno svoje nijanse. I u njemu se isto tako krije i naša šansa da mi ovde, mi Balkanci, mi u Srbiji, građani Srbije, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Mađari, i svi drugi, da ih ne nabrajam, isto tako želimo i hoćemo imati mesto u EU, ali razumejući EU kao veoma komotnu kuću, kao veoma komotan prostor, prostor koji će svima nama omogućiti da naše etničke, verske, duhovne i pre svega etičke različitosti i uverenja komotno ostvarujemo i komotno afirmišemo u toj evropskoj kući.

Dakle, mislim da nedovoljno koristimo tu mogućnost, zapravo, zapadajući u matricu krajnosti, u matricu jesi li za evropske integracije, e onda, ako si za, nemaš pravo da pitaš ništa, nego ti si za, ćuti, primenjuj šta ti se god kaže, kako ti se god naloži, ili obrnuto.

Dakle, ta matrica mislim da nam smanjuje prostor, da te svoje posebnosti. Balkan jeste deo Evrope i to je nesporno, ne samo geografski, već i kulturno-civilizacijski, ali kulturološki on ima svoje posebnosti. Nikad se neću pomiriti da je slika Balkana samo ovo što nam se dešavalo zadnjih sto godina ili devedesetih godina, ti krvavi ratovi i zločinci. Nažalost, i to je deo našeg Balkana. Ali, Balkan ima mnogo više od toga da ponudi. Balkan je i Antička Grčka i sva kultura Antičke Grčke, koja predstavlja jedan od postulata Evrope. Balkan je i Rim i sva civilizacija Rima koja je još jedan postulat Evrope, ali je isto tako, Balkan i sva ona specifičnost i posebnost koja je još u srednjem veku imala elemente međusobne komunikacije naroda u toj civilizaciji srodnosti i civilizaciji različitosti.

Dakle, Balkan, eto, takav Balkan, koji možda nije uhvatio najbolji korak u 20. veku, verovatno zbog pustoši, antiteizma i svega onoga što je bilo u raskoraku sa duhom Balkana. Previše smo izgubili i da je bog dao sreće da smo još tada krajem osamdesetih, devedesetih pristupili EU, jako mnogo bismo sačuvali i ne bismo se sada ovim bavili i ne bismo imali stotine hiljada mrtvih među žrtvama, skoro milione raseljenih itd.

To, naravno, ne možemo povratiti. Ali, zato možemo izvući velike pouke. Pouke koje treba da izvučemo jesu zapravo – dabogda se nikada ne ponovilo. Ali se ne može ostati na tome „dabogda“. Mi moramo učiniti to sa svoje strane, svakako pre svega u našim relacijama.

Da bismo postigli tu sredinu, tu zlatnu sredinu o kojoj govorim, da bismo zapravo te krajnosti onih koji su evrofanatici, kako se to kaže, ili protivnici EU, smanjili, jer naš uspeh neće biti samo u tome da ispunimo procedure, naravno da su procedure nužne ali one nisu jedine, one nisu ključ naših evrointegracija, evo, svelo se to na vrlo mali deo neispunjenih procedura. Mi ćemo to ispuniti, ali se postavlja pitanje – šta su očekivanja građana? Šta će se desiti posle?

Ako govorimo o nekakvim evrofanaticima kod građana, koji su bezuslovno za EU, da li se pitamo zašto su za EU? Mnogi zato što uopšte ne razumeju šta će se dobiti tom EU, već misle da onog trenutka kad uđemo u EU, da ćemo imati nemačke ili skandinavske plate. Šta će se desiti posle toga kad uđemo u EU i ne dobijemo nemačke ili skandinavske plate? Trebaće jako mnogo vremena da ih dobijemo i to neće zavisiti od procedura, verujte. To će zavisiti od suštinskog našeg odnosa, ne prema standardima EU zato što su standardi EU, već prema standardima ljudskim, civilizacijskim, organizacionim, državnim, državotvornim i prema standardima uređenja našeg društva.

Tu je ono na šta bismo mi trebali da jače okrenemo naše strelice, i u političkom i u medijskom smislu. Nisam siguran čak ni da svi narodni poslanici ovo razumeju na pravi način. Jednostavno, padamo u tu atmosferu loših učenika, gde imamo neke nastavnike iz EU koji su nama zadali zadatke i ukoliko ovo ispunite dobijate dvojku i vi ste prešli u sledeći razred. U toj dvojci nema selameta, nema uspeha. Nisam siguran da je to ono što mi zapravo želimo.

Dakle – da procedure, evo, hoćemo da ih ispoštujemo. Neka imamo primedbe, i treba neko da nas podseća. Ali, naša energija treba da bude usredsređena na suštinu, odnosno na stvarne standarde, ali ne na način da nam je to nametnuto, već na način da to treba da uradimo zbog nas.

Ja sam pre dve noći konačio, boravio 24 sata kod svojih roditelja na selu kod Tutina. Mi nismo imali struje 24 sata. Ja sam bio 24 sata. Ta sela, većina sela oko Novog Pazara, Tutina i Sjenice nemaju struju preko tri dana, zato što je pao sneg 10 cm. Molim vas, recite mi, gde to na kugli zemaljskoj može da se uruši elektro-mreža zbog 10 cm snega? Dakle, nije problem u 10 cm snega, problem je u nekom zapostavljanju sistema, u ovom slučaju elektro-distribucije. Zamislite – nema struje, fiksni telefoni su daljinski premošteni što znači da nema ni telefona, ne rade mobilni telefoni, nema vode. Znači, ja sam 24 sata bio u tom mraku pa sam sada došao ovamo, ali građani stotinu sela su i dalje ostali u tom mraku, ni danas nema struje.

Ilustraciju pravim, iako to nije tema. Znači, kako da objasnim sada tom građaninu u pešterskom selu, tutinskom, sjeničkom ili pazarskom, svejedno, da smo mi blizu ulaska u EU? Dakle, ovu proceduru ćemo lako otkloniti, ali to sa čime se naš građanin suočava u određenim delovima ove zemlje je zapravo ono što treba da bude naša stvarna borba u pogledu ispunjenja uslova, odnosno u pogledu podizanja vodostaja kvaliteta našeg kulturnog i civilizacijskog kvaliteta.

Prema tome, naša obaveza ovde sa naše strane jeste da ispunimo ove standarde. Proceduralno, kažem, lako ćemo ih ispuniti, ostalo ih je još malo. Suštinski i kvalitativno, mislim da nam treba još više truda i to na onom konceptu o kome deklarativno takođe govorimo, kao što je ravnomerni regionalni razvoj itd. Ali, suštinski tu imamo vrlo jake raskorake i moramo se potruditi da to bude zapravo naš prilog ulasku u EU.

Isto tako, i sa strane EU i Evropske komisije smatram da mora biti više sluha. Mora biti više sluha za našu različitost, pogotovo kada su u pitanju duhovni principi, etički principi. Ne može se nijedan građanin EU osećati kao neko ko treba neki kliše da ispuni.

Smisao svih zakonodavstava sveta jeste sklad ili korak sa tradicijom. Gde god se desilo u ljudskoj istoriji da su zakoni bili u raskoraku sa tradicijom tog naroda, tradicijom tog čoveka, to su bili loši zakoni. Oni su proizvodili nered. Oni su proizvodili kolaps. Da, Evropska unija je istorijski primarno hrišćanska, ali se pitam da li je sada hrišćanska? Bio sam 2003. ili 2004. godine na jednoj raspravi kod Milana u Kadenabiji, kada je otvorena bila tema, tada kao verski poglavar, evropskog ustava. Imali smo nekoliko dana vrlo temeljitu raspravu upravo po ovom pitanju. Dakle, po pitanju samoga duha Evrope.

Šta je duh Evrope? Da li je to hrišćanski duh Evrope? Kao musliman bih voleo da je to hrišćanski duh. Odmah da vam to jasno kažem, jer bi mi taj duh bio bliži od onoga ultraliberalnog, ultralevičarskog, ultramaterijalističkog duha, koji niti je hrišćanski, niti je muslimanski, niti je židovski.

Balkan je tu još slojevitiji. Dakle, mi ovde imamo preplitanje i antičke Grčke i Rima i islamske kulture i civilizacije, potom imamo i preko Španije i Andaluzije islamsku civilizaciju koja je tamo bila preko 700 godina, pa imamo činjenicu da su Sorbonu osnovali muslimani, ako niste znali, i još mnogo, mnogo takvih primera što nije manjkavost Evrope, nego bogatstvo Evrope. Zapravo Evropa treba da nastavi tim putem, pa da nama Balkancima, ali i svima nama koji smo po nečemu drugačiji, konfesionalno, duhovno, etički, podvlačim etički, ne može nam se praviti etički kliše. Tamo gde se pokuša nametati etički kliše, to će kad tad pući. To neće uspeti.

Evropska unija u svojoj definiciji to nema, ali u praksi birokrata nisam siguran. Nekako nam se u toj praksi i medijski nameće da moramo biti svi po jednom etičkom i kulturnom obrascu. Ne, to ne možemo. Sve što je obrazac, pogotovo administrativni, niti je etika, niti je kultura. Etika je ono što pulsira u mom srcu, ono u šta verujem. Sve što mi se nametne nije etika. To je pendrek, to je neka vrsta represije. To nam ne treba. To neće doneti dobro niti Evropi, a pogotovo našoj zemlji.

Kada su u pitanju primedbe, neću reći da mi je drago da postoje ove primedbe, ali ono što mi jeste drago jeste činjenica da su narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja protekli mandat zapravo fokus svojih diskusija imali na ovim pitanjima.

Pitanje kvaliteta rada Narodne skupštine je jedno od najznačajnijih pitanja u ovoj zemlji. Da, tu postoje nijanse. Jedna od tih nijansi je bila i etički kodeks i čestitam narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini što su tako ažurno ovo pitanje rešili i vrlo kvalitetno, verujem. To je, kažem, iz onog paketa nijansi.

Naravno, i mnoge druge nijanse ćemo mi ovde popraviti, ali suština kvaliteta rada parlamenta će biti u poziciji parlamenta. Parlament, Narodna skupština je najviše zakonodavno predstavničko i nadzorno telo ove zemlje.

Gospodo narodni poslanici, nemojte se nadati da će neko doći iz Brisela ili iz nekih drugih struktura ove vlasti da vam na zlatnom poslužavniku ponudi taj status. Ne, neće. U politici i općenito u ovim relacijama pravo je nešto za šta se morate izboriti.

Prema tome, gospodo narodni poslanici, vi ćete biti to kada odlučite da budete to. Ako budete dorasli poziciji, odnosno statusu narodnog poslanika u sva tri smisla, onda ćete biti to. Prema tome, ukoliko se budete izborili u ovoj zemlji da izvršna vlast ovde podnosi izveštaje, da vam odgovara, da ih birate, razrešavate, pozivate na odgovornost i kontrolišete, onda ćete vi biti ono što treba da budete i nemojte očekivati da će vam u tome pomoći EU, niti bilo ko. Mi se za to moramo izboriti.

Naravno, kada je u pitanju vladavina prava, moram kazati da smo jako puno učinili pogotovo u zakonodavnom smislu i drago mi je, evo na Kolegijumu i drugim prilikama naše komunikacije, ne vidim protivljenje i drago mi je da imamo volju, da zakonodavstvo i u tom pogledu do kraja usavršimo. Ali, ono što će ostati praksa upravo jeste primena i pogotovo ravnomerna primena.

Dokle god mi budemo tamo u nekom Novom Pazaru, u nekoj Sjenici, u nekom Tutinu, imali sudije, tužioce koji dobiju zadatke od kriminalaca, kriminalnih klanova ili lokalnih političara, džaba nama ovde sve što ćemo upeglati u zakonodavnom smislu, džaba nam sve procedure koje ćemo ispuniti u pogledu zahteva Evropske unije.

Zato moramo imati više snage da pravosudne organe istrgnemo iz kandži kriminala, da ne dopustio da tamo, evo najnovija praksa je imamo vladavinu 20 godina jedne vlasti u Sjenici koja je opustošila narod, gde su revizori ustanovili da su milioni pokradeni, zloupotrebljeni.

Mi sada ovih dana imamo Osnovni sud u toj Sjenici, staje na stranu onih koji su to radili, pokušava da omete novu vlast. Zašto? Pa zato što su 20 godina pripadali istom organizovanom kriminalu i organizovanoj družini. Moramo imati odlučnosti da i te uglove, daleke uglove ove zemlje, zapravo zaštitimo od tih pošasti tim obračunom, vraćanjem kriminala u šahte, u podzemlje, mi ćemo ispuniti sve uslove i moći da zapravo budemo u Evropskoj uniji sa sve svojim duhovnim, etičkim i drugim kulturno civilizacijskim posebnostima, ali naravno deleći one prave univerzalne evropske vrednosti, ne samo ove moderne i problematične, već sve one na kojima je zapravo celokupna ljudska civilizacija izgradila svoju kulturnu i duhovnu tradiciju. Hvala vam.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 23.12.2020.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, kroz iskustvo čovečanstva četiri su institucije ili kategorije koje su predstavljale temelj civiliziranosti jednog društva, jedne zajednice, jedne nacije, odnosno jedne države.

Zajednica je mogla ostati bez raznih kategorija i struktura, ali zajednica koja je imala učitelja, zajednica koja je imala sveštenika, zajednica koja je imala lekara i zajednica koja je imala sudiju imale su sigurnost utemeljenja stabilnosti, sigurnosti i imale sud dobar temelj za razvoj pojedinca, porodice i društva u celini.

Nakon toliko hiljada godina razvoja ljudske civilizacije možemo utvrditi i konstatovati da i sada i do sada ljudska civilizacija nije uspela da izmisli nešto novo po ovom pitanju, osim pokušaja da se možda verski aspekt odnosno sveštenik izbaci iz nužnosti, ali opet ne kod svih, već kod pojedinih ideoloških orijentacija.

Dakle, sudnica, škola, hram i bolnica. To su četiri stuba opstanka, napretka i razvoja svake zajednice, odnosno svakoga društva. Posebno kada nastupe krizna vremena. Jasno se vidi da zapravo ova četiri stuba potvrđuju svoju nužnost, odnosno da se ljudi okreću prema njima.

Mi danas imamo, dakle, sudiju, odnosno pravosuđe kao centralnu temu. Svakako da tužioci i tužilaštvo su pomoćni mehanizam, veoma važan ali pomoćni mehanizam sudije odnosno sudnice ili pravosuđa ili uopšte sistema pravde.

Čoveku je svojstvena priroda nasilja koja proizilazi iz njegove biološko-životinjske prirode ili dimenzije gramzivosti, jer je čovek sazdan od tri osnovna elementa – biološkog, duhovno-duševnog i mentalnog aspekta. I svakako da blagostanje u tom samom pojedincu ili individui zavisi od toga da li su sva tri elementa u čoveku dobro nahranjena i da li su izbalansirana. Jednako je bitno nahraniti čovekovu materiju, njegovo telo, njegovu biologiju, ali isto tako smo svedoci kada ostane gladna njegova duša, on se pretvara u životinju. Isto tako, svedoci smo da kada čovekov razum nije prosvetljen znanjem, on ostaje primitivnim i ne može služiti svojoj svrsi života, niti individualnoj, niti društvenoj svrsi života.

Međutim, ono što nalazimo u biološkom aspektu čoveka jeste njegova srodnost sa životinjom. Tamo stanuju sve one niskosti čoveka, od pohlepe, požude, potrebe za prisvajanjem tuđega, svega onog što se u duhovnoj terminologiji zove grehom, a u pravnoj što se zove nasiljem i nepravdom. To je realna dimenzija čoveka. Čak i najbolji čovek to u sebi ima. I ne možemo nikada to, niti iz pojedinca, niti iz zajednice, potpuno izbaciti.

Dakle, intencija nepravde će uvek postojati.

Međutim, ovo što treba da bude ambicija svakog uređenog društva jeste da se nepravda koja se dogodi, bila pojedinačna ili kolektivna, ona ima svoju rampu, svoju prepreku, da postoji neka institucija gde se taj kome je nepravda učinjena može obratiti, gde može ispraviti tu nepravdu.

To je smisao postojanja pravosuđa, to je smisao postojanja principa i sistema pravde. Zato sve aspekte krize koje postoje kod nas, dakle, oni se mogu i sagledavati i, na neki način, tretirati, odnosno lečiti se različitim aspektima. Ali, ukoliko bismo uspeli da ozdravimo sistem pravde i pravosuđa, verujte, preko polovine ili više bismo problema rešili jer bismo imali to gusto sito na kome bismo prosejavali naše probleme, na kome bismo prosejavali sve ono što se dešava, zapravo i proizvodi razne krize i tada bismo mogli imati određeni tvrdi temelj na kome bismo gradili prosperitetno društvo i prosperitetnu zajednicu.

Drugim rečima, sve što postoji od pošasti, od nevaljalih pojava, bio sistemski, bio pojedinačnih, sve one proizlaze iz nekog oblika nepravde, bilo da je to nepravda pojedinca prema drugom pojedincu, bilo da je to nepravda grupe prema pojedincu, bilo da je to nepravda sistema prema pojedincu ili pojedinca prema sistemu. Dakle, sve što se dešava od loših pojava je neka vrsta nepravde, odnosno neka vrsta nepoštovanja pravde.

Zato, pitanje pravosuđa, a unutar toga i ono što je danas, između ostalog naš posao, imenovanje sudija, odnosno imenovanje kadrova na određenim sudskim pozicija predstavlja jednu od najtežih obaveza nas narodnih poslanika ovde.

Verujte, vrlo često imam sukob unutar samog sebe da, prosto, prihvatim tek tako da kažemo - evo, taj je dobar, neko je rekao da je dobar. S druge strane, nemamo ni mehanizme da saznamo kakav je. S treće strane, procedure su birokratski veoma specifične i nemamo mi sada tu neku veliku mogućnost.

Mi narodni poslanici smo nekako doterani na kraju ili da prihvatimo ili da odbijemo. Da bismo prihvatili, trebamo imati argumente za to. Da bismo odbili, treba da imamo još jače argumente za to, tako da je to veoma delikatno pitanje.

Naravno, ovo što ovog trenutka govorim nema ambiciju da kažem ovoga ćemo odbiti, ovoga ćemo prihvatiti. Ja ću, naravno, preferirati da i ovaj put prihvatimo ono što je prošlo predviđene procedure, ali želim da ukažem i sebi i svima nama koji smo ovde da pitanje pravosuđa, a pre toga fenomenološko pitanje pravde, ne može biti samo proceduralno pitanje.

Mi se o ovom pitanju moramo posvetiti temeljitije. Moramo shvatiti da, ukoliko bude naš ideal pravda, na kraju, na ovom svetu ne postoji apsolutna pravda, na ovom svetu je i najbolja pravda relativna pravde, jer sve što čovek sudi ono je relativno i uvek ima određenu manjkavost, ali koji je najviši stepen kog može jedna ljudska zajednica dostići u pravdi? Najviši stepen koji može ljudska zajednica dostići i postići u pravdi jeste čežnja i želja da se postigne pravda i maksimalni trud da se postigne pravda, a i tada će, naravno, biti određenih propusta.

Da sada siđem sa ovog teorijskog aspekta na sami teren. Naravno da je moje iskustvo vezano za određeni lokalitet, za prostor Novog Pazara i Sandžaka i zato što sam što sam jedan od onih koji ne žele da govore o stvarima koje ne poznaju, ne želim da olako iznosim optužbe, da olako cenim i kažem teške reči, pogotovo kada su negativne, a bogami ne i pohvalne, ali kada je u pitanju stanje na prostoru Sandžaka, odnosno Novog Pazara, kvalitet pravosuđa se može meriti i pojedinačno, analizom određenih sudija, analizom određenih sudova, što svakako treba činiti. Međutim, najbolji parametar kvaliteta pravosuđa jeste bezbednosno stanje na jednom prostoru.

Dakle, ukoliko mi imamo, ukoliko pratimo više godina bezbednosno stanje na određenom prostoru, mi ćemo po kvalitetu tog stanja, odnosno po kvalitetu bezbednosti ili, još konkretnije, po sniženom stepenu nepravde ili po postojanju pravde i nepravde i njihovim odnosima, oceniti kvalitet tog pravosuđa. To je najbolji parametar. Ostali su, kažem, pojedinačni i treba ih analizirati kako se ne bi desilo da jednako posmatramo dobrog i lošeg sudiju.

I to je isto tako veliki problem, jer mi imamo čak i u sudovima, gde ima puno loših sudija, takođe, dobrih sudija i onda im ode glas da su sve sudije tamo loše. To je druga vrsta opet nepravde i zato nemamo pravo ni na tu vrstu paušalnosti, ni na tu vrstu površnosti.

Jako je važno i među lošom grupom istaći onoga ko je dobar, kao i obrnutom među dobrom grupom istaći onoga ko je loš. Ali, ono što jesu neumitni pokazatelji, da ukoliko imamo nagomilane probleme u pogledu opšte bezbednosti, u pogledu stepena nepravde od drastičnog nasilja do nekih drugih oblika nepravde, onda tada ipak moramo razumeti da se tom prostoru ili institucijama pravde na tom prostoru moramo značajnije posvetiti.

Dakle, meni je žao kao čoveku koji dolazi iz Novog Pazara što se moj grad, moj Sandžak i taj deo ove zemlje najčešće u medijima posmatra ili primećuje ili postoji samo kada su u pitanju incidenti i problemi. Jedna pucnjava, druga pucnjava, treća pucnjava.

Dakle, da podsetim javnost, Novi Pazar je u XV veku imao više stanovnika nego London. Dakle, ovo je istorijski podatak. Znači, grad koji je u XV veku imao više stanovnika nego London i on predstavlja jedno središte, kulturno civilizacijsko središte. To je bilo raskršće istorijskih puteva, od Dubrovnika prema istoku, od juga prema severu, severa prema jugu, bez obzira što smo jedno vreme izbegle saobraćajnice, ali to je potencijal. Znate i sami šta se tu sve prepliće, od nemanjićke Srbije, preko krunisanja kralja Tvrtka bosanskog do preplitanja i ukrštanja i sažimanja, nažalost, ponekad i sudaranja svih mnogih velikih kultura i civilizacija. To zapravo govori koliko je to bitan prostor. On je i dalje bitan. On čak i kada je problematičan, on je bitan, ali je sada pitanje našeg odnosa da li ćemo jedan prostor tretirati kao prostor sudara ili kao prostor susreta.

Kakav god pristup napravili, taj prostor sam po sebi nije kriv. Nije do prostora, da li se ljudi sudaraju ili susreću. Ne, prostor je prostor. On može biti geografski, geopolotički, geokulturološki itd, ali je pitanje ljudi da li je to neuralgična tačka, da li je to tačka susreta ili tačka sudara. To je pitanje naših pristupa, da li mi želimo da to bude tačka sudara ili tačka susreta. Nažalost, mi smo decenijama imali pogrešan pristup samom Sandžaku kada je politika u pitanju. Imali smo nekako politike isključivosti. Smatralo se ukoliko nešto dobiju Srbi, ostvare neki svoj cilj, da to apriori mora biti na štetu vršnjaka. Ukoliko nešto dobiju Bošnjaci ili ostvare, to mora biti na štetu Srba.

Politike ili - ili su nas uništile, zaustavile. Pojele su nam stotine godina. Treba da stavimo tačku, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja se borimo da otvorimo novu stranicu gde ćemo iza nas poslati u prošlost politiku ili - ili, politiku isključivosti, jer i prostorno i kulturološki tu ima mesta za sve koji žive, za Bošnjake, Srbe, Crnogorce, Albance, Rome i sve druge. Dakle, prostor nije tesan ni geografski, ni kulturološki.

Tradicionalno kada gledamo odnos običnih ljudi, on nikada nije bio prostor isključivosti. Nikada to nije bio prostor ili mi ili oni, nego, naprotiv, i mi i oni. Međutim, kad god su se umešale neke tendenciozne politike koje su htele da narod jedan ili drugi koriste za svoje banalne partijske lične interese ili ciljeve. Onda smo imali određena paljenja ili određene negativne tendencije.

Prema tome, ukoliko otvorimo jednu takvu novu stranicu gde ćemo imati politiku i jedni i drugi sa jednima i sa drugima baš onako kako je to tradicija Balkana općenito, ali suštinski u kulturološkom smislu, ne politički i vojno. Takva je i tradicija samog Sandžaka i Novog Pazara. Međutim, da bi mi imali mogućnost da takvu politiku primenimo moramo imati, pre svega, sigurnosti u sopstveni kulturološki identitet, jer ukoliko ja imam takvu sigurnost, ja nemam problem da sedim sa drugim, da razgovaram sa njim, da se družim, da razmenjujem svoja kulturološka blaga, a ukoliko sam nesiguran, onda ja pokušavam sopstveni subjektivitet i identitet da gradim na negaciji drugog, na eliminaciji drugog, na udaljavanju tog drugog ili eventualno na uzurpaciji njegovih dobara.

U tom kontekstu jako je bitno da notiramo šta je to zajedničko među nama. Ja sam u mnogim pokušajima da to uradim našao da je mnogo više tog zajedničkog, nego onog po čemu se razlikujemo, iako to po čemu se razlikujemo uopšte ne smatram manjkavošću, nego smatram nečim što je prirodno Bog dao, stvorio ljude narodima, nacijama i plemenima, ali im dao isto tako da se zapravo dokazuju i takmiče isključivo po plemenitosti i po ljudskosti.

Dakle, to što se razlikujemo, treba jedni drugima da poštujemo i treba da pomognemo i da omogućimo, pre svega, kao sistem države da svako to razvija u okviru sopstvenih, duhovnih, etničkih i svih drugih uverenja i posebnosti, ali ono što je zajedničko, i toga je mnogo više, i ono se tiče ovih realnih aspekata života, bilo da je u pitanju sistem pravde, bilo da je u pitanju sistem obrazovanja, bilo da je u pitanju sistem lečenja, bilo da je u pitanju infrastruktura ili privreda. Inače, kada imamo rupu na putu, ta rupa ne zna da li je to srpski točak ili automobil ili bošnjački točak ili automobil, on će biti polomljen.

Na ovom polju imam određene pomake i ozbiljne najave vezano za infrastrukturu, i to je nešto što svakako pozdravljamo. Ono što nam kasni jesu investicije, fabrike, a o tome sam već govorio, neću se na to vraćati.

Prema tome, u sistemu pravde, ukoliko kriminalci sa namerom likvidacije nekoga, odaberu prostor platoa policijske uprave, draga gospodo, to nije poruka, to nije obična likvidacija usred bijela dana, dakle, to je poruka državi, to je poruka policiji - mi smo sigurni, mi možemo da pucamo ispred policijske uprave zato što ili smo toliko ojačali da je policija za nas i država su jako slabi, što u ovom slučaju nije tačno, već imamo nekoga u toj policiji koji nas štiti, što jeste tačno. To treba da bude briga svih nas i, kada se o ovome govori, ne treba da imamo nikakve partijsko-politikanske razlike ili namere po tom pitanju.

Zašto? Zato što taj kriminalac, koji je puca toga dana, u nogu pogodio onoga ko mu je bio cilj da ga likvidira, a u grudi je pogodio ženu, nevinu osobu, koja je prolazila tog trenutka trotoarom.

Gospodo, ta žena je mogla biti ko. Taj metak nije pitao da li je ona Bošnjakinja ili Srpkinja, taj metak nije pitao čija je ona sestra, čija je ona majka, mogla je biti bilo koga.

Prema tome, ovo je tema koja ne sme ni na koji način biti drugorazredna. Znam da ćemo proceduralno sve ovo završiti, ali mi moramo ove teme usvojiti kao strateške, podići ih iznad partijskog interesa i krenuti zajedno da se konačno obračunamo sa kriminalom i nasiljem, ne da ih ukinemo. Nikad nijedna civilizacija nije uspela ukinuti kriminal, ali se kriminal mora vratiti tamo gde mu je mesto, gde se i jezički terminološki tretira - u podzemlje, ispod šahti. Kod nas se kriminal izlio kao fekalija iz šahti i mi moramo sve učiniti, svim sistemskim mehanizmima, pre svega, pravosuđa, tužilaštva, policije da zapravo to zaustavimo. Hvala vam.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.12.2020.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice, ostali predstavnici Vlade, poštovani narodni poslanici, tema koja je pred nama ima nekoliko ključnih pojmova - zakoni, država, službe i plate.

Smatram jako bitnim razumeti ove pojmove, ne samo zato što su oni danas okosnica naše teme, već i zbog svega onoga što činimo u svojim mandatima ovde u Narodnoj skupštini, usvajamo zakone, trudimo se da oni budu dobri, da budu efikasni i da budu svrsishodni.

Da bi jedan zakon bio dobar, pored onoga što nam je najčešće u fokusu, a to je pravna i jezička forma tog zakona, neretko nam promaknu one druge dimenzije kvaliteta koje bi svaki zakon trebalo da ima.

Dakle, pored forme, koja je jako važna i za koju mogu kazati, shodno mom četvorogodišnjem iskustvu u proteklom mandatu u ovom domu da se oni, dakle, usvajaju na vrlo visokom i jezičkom i pravničkom nivou. Međutim, ono što želim da ukažem na to jeste i kvalitet suštine svakog zakona.

Svakako da i u tom aspektu zakoni imaju intencije, a to znači i mi koji predstavljamo članove zakonodavca, određeni kvalitet samog sadržaja, ali da li se uvek dovoljno i svi mi zapitamo šta čini suštinski kvalitet svakog zakona? Suštinski kvalitet svakog zakona ovisi o stepenu pravičnosti tog zakona. Tačnije, ovisi o etičkoj dimenziji kvaliteta toga zakona.

Načelno smo mi svega toga svesni i uglavnom vrlo često inertno i mehanički se krećemo u tom smeru, ali je pitanje da li uvek uspevamo da damo dovoljno pažnje svakom zakonu u tom smislu.

Naravno da je teško postići saglasnost i o tome šta je i kako pravično, pravedno, koja je mera pravde. Svakako da o tome imamo kroz istoriju politike i države jako mnogo i teorija, ali ono što jeste nesporno i čak mislim, poznajući strukturu Narodne skupštine da bismo mogli postići veoma visok stepen složnosti o tome da je etička vrednost ono što je kroz našu ovde dugu tradiciju nesporno dokazano kao uzvišena vrednost, čak neovisno o tome kojoj etničkoj zajednici, pa i veri, a pogotovo političkoj partiji pripadamo.

Ja mislim da je jako mali broj narodnih poslanika koji se ne bi složio sa ovim, a pogotovo što i u tom konfesionalnom smislu mi ovde na prostoru ove zemlje, a i šire Balkana imamo jako puno srodnosti, o čemu sam i ranije govorio, jer naše vere jesu formalno religijski, po definiciji, različite, ali suštinski one su monoteističke, a to zapravo znači da ne postoje partikularna božanstva.

Postoji jedan Bog. Ne postoji hrišćanski Bog, muslimanski Bog, pogotovo ne postoji srpski ili bošnjački, hrvatski, crnogorski ili albanski. Bog je jedan. Bog je jedan. Postoje različite percepcije, postoje različiti pristupi, ali ako se oko toga slažemo, a verujem da nema razloga da se složimo, isto tako nam je i ethos jedan. Etički sistem, etički sistem vrednovanja nam je jedan, jer on zapravo proizilazi iz tog prethodnog ubeđenja o jedinstvu Boga.

Ako imamo to, a imamo ga u dubokom tradicionalnom, kulturološkom smislu, između ostalog, zato smo mi i ovde u Srbiji i na prostoru Sandžaka, ali isto tako, na prostoru Balkana, zapravo, jedan kulturološki prostor. Čak, jako mnogo problema, nagomilanih, istorijskih, političkih koji su često dovodili do eskalacije sukoba, ratova, zločina itd.

Kada bismo uspeli da kod političkih elita na ovom prostoru podignemo svest o tome da smo jedan jedinstven kulturološki prostor, jako mnogo tih problema bismo eliminisali. Jako mnogo toga, čak mnogo više bismo našli tačaka na kojima se slažemo i oko kojih se slažemo, negoli onih tačaka oko kojih se razilazimo ili, ne daj Bože, zbog kojih bismo se sukobili.

Zapravo, skrećem pažnju, znam da niti Narodna skupština, a pogotovu ne ni javnost kroz medije, nisu navikli da se ovoliko duboko ulazi po pitanju važnosti zakona, po pitanju, dakle, samog našeg pristupa kao zakonodavca, ali ja mislim da je vreme i da imamo i takav ugao i da pokušamo ući dublje u analizu kvaliteta zakonskih predloga, iako su oni nekada, poput ovih sada zakona, gde se vrše izmene i dopune, gde imamo vrlo često te tzv. proceduralne intervencije, dakle, one se nameću. Tako su nametnute da nam je potrebna, samo da kažem, forma. Al, ni tada ne smemo zaboraviti da je suštinski kvalitet ključ, a da je on zapravo ono što je etičko, ono što je ljudsko, a to zapravo znači nikada ne zaboraviti pri donošenju zakona ono što je ljudskost.

Šta je rizik savremene civilizacije, kojim, nažalost, i mi nekako polako klizimo, ne mislim na civilizaciju, već za rizik? Prenaglašena biologizacija kulture, sa jedne strane, kod drastično razvijenih zemalja zapadne civilizacije, to je samo po sebi već postalo dominantno, ali i mi zemlje koje geo-kulturološki pripadamo zapadnoj civilizaciji, iako siromašni ili u jednoj određenoj meri siromašni, zbog tog siromaštva mi sada, posmatrajući taj materijalistički sjaj, prejako ili previše, dakle, jako neoprezno prihvatamo taj biologistički koncept kulture.

Vi ćete to videti primarno i u našem ovde diskursu političkom, bilo u Skupštini ili izvan Skupštine, na način da zapravo smo sve sveli na to – hajmo napuniti stomake, hajmo zaraditi, hajmo i biće sve dobro. Da, to je jako važno. To je inače smisao novca, odnosno svakog materijalnog dobra. Ono je važno sve dok ga nema.

Dakle, svi znamo sa iskustvom kako to izgleda. Dok nemaš novac, on ti je prebitan ili pogotovo dok nemaš onoliko koliko misliš da je dovoljno ili puno. Posle toga, naravno, razlikuju se svesti, da li znate da prikočite, da li znate da li ste vi gospodar novca ili je novac gospodar vas, to je jedna sasvim druga tema, ali u svakom slučaju, to je ključno pitanje, da ne smemo dozvoliti da ono što je suština čoveka, ontološka suština čoveka, ono što je antropološki čovek ili ono što, ne moramo to ni previše naučno formulisati, siđimo na školu, na lekcije kojom su nas učili naši roditelji i naše dedovi.

Danas imate razne kvalifikacije, razne dresove, razne podele po raznim osnovama. Hajmo se vratiti našoj stvarnoj tradiciji. Iznaći ćete kod naših očeva, dedova koji su mnogo manje škole imali nego mi, ali kod njih nisu postojale druge podele, osim podela na čoveka i nečoveka. To su bile jedine podele koje su bile legalne i legitimne. Zapravo, tom konceptu mi treba da se vratimo.

Da, akademizam je bitan, ali u meri u kojoj će nas prosvetliti, ali ne u meri u kojoj će nas konfuzno zbunjivati.

Mi danas imamo kvazi akademizam jako prisutan, koji zapravo ima za ambiciju i u praksi vrlo često razne teme opterećuje maglom, određenom maglom, smanjuje vidljivost raznim stranim pojmovima, filozofskim izrazima, kako bi nas zbunio i onda se čini da je to sada neka pametna kategorija, po onom modelu – toliko je pametan da ga ništa ne razumem.

Takav pristup nam ne treba. Moramo i kroz obrazovanje i kroz medije, ali isto tako kroz politički diskurs, pokušati značajnije vratiti čoveka u centar događanja, ali ne ono, da kažem, renesansno i humanistički, opet tada prilično demagoški, već stvarno ljudski, suštinski, ono što je čovek.

Šta ti, čoveče, treba? Da, treba ti da imaš časno da jedeš, časno da stanuješ. Imaš svoje biološke potrebe, ali nisu jedine. Ne može se na tome zaustaviti.

Zato imamo pustoš oko sebe. Ne znaš ko je nesretniji, oni što nemaju, sanjajući da imaju, ili oni što imaju, razulareni ne znaju više šta će sa onim što imaju, pa onda to što imaju upotrebljavaju da uništavaju i eksploatišu, ponižavaju onog oko sebe, tražeći neku šansu za podizanje adrenalina.

Imamo dve krajnosti koje, kao što vidimo, nanose ogromnu štetu nama i svemu onome što je oko nas.

Naravno da mi ne možemo ovde kao zakonodavac ovo pitanje, ovu krizu i ovu temu apsolvirati, niti zaokrenuti brod u pozitivnom smeru, ali ono što je sigurno jeste da možemo što kroz politički diskurs, ali isto tako, što i kroz formulaciju zakona, vrlo značajno doprineti, a posebno skrenuti pažnju na važnost ovog pitanja.

Dakle, pored formalne i suštinske vrednosti i kvaliteta, imamo svakako i primenu. Istina, o njoj se više govori, ali vrlo često znamo da imamo raskorak i u samoj primeni, možda ne kod ovih zakona, jer kada su u pitanju zakoni koji se tiču plata, tu teško da možete ne primeniti, jer oni kome to pripada vam neće dopustiti da ne primenite. Ali, svakako da je to segment kojim se zaokružuje kvalitet jednog zakona.

Prema tome, tek kada imamo formalni kvalitet, suštinski, etički kvalitet zakona, imamo primenjenost jednog zakona, tek tada možemo kazati da imamo kvalitetne i dobre zakone i tek tada i samo takvi zakoni će biti svrsishodni, odnosno postići će ono što je zapravo njihov cilj i ono čemu su i namenjeni.

Drugi važan pojam koji se tiče naše današnje teme jeste država. To je jedan od pojmova koji je toliko u upotrebi i nekako se kao podrazumeva da nam je potpuno jasan, a nisam siguran da je čak jasan uvek i nama samim političarima.

Dakle, na našem jeziku, to je pojam izveden od glagola držati. Sada da nas pitate šta li država drži, nisam siguran da bismo znali dati precizan odgovor, čemu smisao ovoga pojma u duboko etimološkom ili jezičkom pogledu, ali verujte da ima itekako vezu. Slično je i kod drugih stranih izraza, od latinskog statum do engleskog state, što znači neka vrsta uspostave, pa na arapskom deule ili deulet, što znači zaokruženost. Dakle, bilo da je nešto zaokruženo, bilo da je nešto uspostavljeno, bilo da je u pitanju državina, država je zapravo državina ili držanje, ali čega? Čega držanje? Šta država drži? Država drži red. Smisao i uloga države jeste da uspostavi stejt i da drži red. To je smisao države.

Ponovno se vraćamo na istu temu. Red se drži samo ukoliko su nosioci odgovornosti u tom sistemu, ukoliko su oni opredeljeni i po ubeđenju i po praksi i po svojoj svesti, pravdi i pravičnosti, znači, red se može držati samo ako smo opredeljeni da taj poredak, odnosno sistem tog reda bude pravedan i bude pravičan.

Naravno da postoje, da kažem, dve teorije u dosadašnjem viševekovnom iskustvu kada su u pitanju države, odnosno postoji neka dilema kod teoretičara, pogotovo kod političara, kroz razna iskustva, da li je važnija država ili nacija?

Tu postoji jako mnogo teorija i jako mnogo argumentiranja, s jedne i sa druge strane. Naravno, to nije tabu tema i mi treba ovde da je imamo. Kroz iskustvo se pokazalo da su oni sistemi koji su više klizili totalitarnosti preferirali važnost države u odnosu na narod, naciju, odnosno čoveka, što je zapravo, po meni, veoma pogrešno, jer država jeste važna, ali ona je metodički važna, ona je sredstvo, ona nije cilj sama sebi. To je kao što je važna kuća, kuća jeste važna, dom je dom, ali važnost kuće je, kao i važnost države, onoliko značajan i važan i koristan i kvalitetan koliko služi cilju, a cilj nije kuća sama sebi, cilj nije država sama sebi, cilj nije sistem sam sebi, već su cilj ukućani, cilj su građani, cilj je narod.

Kvalitet jedne države se ne može meriti po tome koliko ona služi sama sebi, koliko je ona sebe dovela u red. Tu su nam najbolji primer ultratotalitarni režimi koji su zapravo proglasili državu svetinjom i upravo, boreći se za tu kvazi svetinju, da tako kažem, jer je to kvazi božanstvo. Sveto ne može biti ono što ljudi proglašavaju, sveto je ono što je po božjoj liniji sveto. Zato smo tada imali milione i milione ubijenih koji su izgubili glave, čiji su životi oduzeti zato što je neko ocenio da su oni bili ugrožavali državu, a još gore što se dešavalo u toj praksi, ne samo tada i tamo negde, nego neretko i ovde kod nas, da su se mnogi krili iza države, pa onda kada kritikujete nekoga u toj državi, meni se to dešavalo, jer sam imao žestoke sukobe sa prethodnim vladama, i kada bi god nešto kazali da ne valja onda bi oni nama odgovorili - vi ste neprijatelj države i organizirali bi danas hajke stvarno, kao da smo neprijatelji države, šaljući na nas specijalne jedinice, žandarmeriju itd, zato što sam kazao da Boris Tadić radi pogrešno ili Koštunica ili neki njegov činovnik, ministar itd. Dakle, to su stvari koje su nama u svežem sećanju.

Zato ukoliko želimo da zaista imamo ambijent blagostanja, to znači da trebamo imati državu kao kuću, da, ona jeste važna, ali ne važnija od ukućana. Kada imamo dobru kuću, bez obzira koliko i kakvih ukućana u njoj bilo, mi možemo imati zdrav i dobar ambijent, jer ukućani treba da znaju da bi stanje bilo kako treba, oni moraju poštovati poredak kućnog reda, a to su zakoni. Naravno, da ta kuća mora vršiti svoju ulogu i biti svrsishodna, a to znači da mora štititi svoje ukućane, štititi svoje građane. Oni moraju u njoj imati jednake šanse, i po religijskoj, i po socijalnoj, i po političkoj, i po svakoj drugoj osnovi.

To jeste zapravo osnov na kome država traži obavezu od svog građanina, ona traži od građanina da im bude lojalan, ali ne bezuslovno, već osnov na kome država ima pravo na javnost građanina jeste obaveza države koju ona ima prema svom građaninu. Dakle, to je na bazi društvenog ugovora između građana i zapravo sistema.

Na koncu službe, odnosno službenici su kategorija koja je od izuzetne važnosti. Kroz prošlost se pokazalo da postoji veliki rizik gde službe države ili tzv. birokratija države ima ambiciju da sebe proglasi elitom. To kada se desi ukidaju se prave elite, intelektualna elita i duhovna elita i tada nastaju diktature, a to je opet iz razloga ili u istoj teoriji razumevanja da je država cilj sama sebi. Kada je tako onda je jedina elita birokratska elita. To se ne sme dopustiti i to mi naravno moramo lečiti, jer imamo ostatke iz ranijih prošlih vremena.

U tom pogledu je od izuzetne važnosti vrednovanje, odnosno plate. Svako društvo se meri, odnosno osnov prosperiteta jednog društva je vrednovanja. Ukoliko obezbedite kroz zakone i kroz praksu da vrednujete kvalitet stručni, posvećenost i sve ono što je definirano kao kvalitet, recimo, za službenike, vi ćete imati napredak. Dakle, prema valorizaciji kvaliteta imate stepen razvoja, obezbedite pravu valorizaciju kvaliteta, naravno i sankciju za nekvalitet, imaćete napredak.

Sa druge strane, humanost se, naravno, jedne zajednice meri u odnosu prema slabijima, što je druga tema, ali upravo i odnos u pogledu plaćanja bi morao da se izniveliše u tome smeru. Ako u tome uspemo, onda ćemo izbeći ono što su kolege već kazale – da nam beže arhitekte, da nam beže stručnjaci, već ćemo imati adekvatnu valorizaciju i nagrađivanje. Ovo su temelji koji jesu važni za ovu temu, ali isto tako i za sve druge teme kada je u pitanju naš zakonodavni rad. Hvala vam.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, sve vas pozdravljam.

Moje pitanje se, sasvim logično, odnosi i vezano je za stanje u kome se nalazimo, a konkretno za ono što se dešavalo na području Sandžaka, tačnije Novog Pazara, Tutina i Sjenice tokom jula meseca, kada smo imali teško stanje vezano za Kovid 19 i izuzetno teške posledice po građane ovog prostora. Naime, tada, prema našim podacima, na prostoru te tri opštine, od posledica kovida umrlo je preko 300 ljudi. Po tome, a shodno broju stanovnika, bili smo tačka sa rekordnom smrtnošću u tom mesecu.

Bilo je i do sada zahteva sa više strana, a moje pitanje se odnosi – šta će Vlada, a pre svega nadležno ministarstvo, preduzeti u pogledu utvrđivanja odgovornosti za ovakvo stanje?

Svakako da postoji jedan aspekt koji je moguće opravdati objektivnim okolnostima, ali ne sve to što se dešavalo, jer je jako mnogo pokazatelja da je stanje u medicinskom centru u Novom Pazaru izuzetno loše, bez obzira što su u tom trenutku, i to treba istaći, i Vlada Republike Srbije i sam državni vrh preduzeli sve što je bilo potrebno i, hvala bogu, to je dalo rezultate, pogotovo intervencija i vojne bolnice i svi ostali kapaciteti. Isto tako, treba istaći i činjenicu da su mnogi ljudi pokazali svoju solidarnost, lekari širom Šumadije i ostalih delova Srbije, iz drugih medicinskih centara, kao i iz Bosne i Hercegovine. To su bile sve pozitivne strane.

Ali, sve te pozitivne strane solidarnosti ljudskog odnosa ne bi nam smele zaseniti ono što treba da bude naša odgovornost u državnim organima, a to je pojedinačna odgovornost ljudi u medicinskom centru u Novom Pazaru, jer imamo situaciju da se za proteklih 15 godina dva lica, dva čoveka, smenjuju na čelu Medicinskog centra, još su članovi iste porodice, u bliskim rodbinskim odnosima i takmiče se ko će više ostvariti ličnih privilegija i profita.

Nažalost, i sada, taj isti direktor Medicinskog centra se nalazi na toj poziciji, uprkos brojnim zahtevima i unutar centra i izvan centra. To je nešto što ostavlja određenu senku i građani koji su nas birali očekuju odgovor, a evo mi, u ime njih, postavljamo pitanje nadležnima u Vladi. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Zahvaljujem na odgovoru i logično je da punu odgovornost ne možemo imati dok se kompletno stanje ne okonča. Ali, pošto smo u borbi protiv korone za one ljude za koje se pokaže da su destruktivni u toj borbi, odnosno da su odgovorni za određene pojave u Medicinskom centru, loše ih je držati do kraja bitke, jer onda bitka može biti neuspešna. To je ono što zapravo građani od vas očekuju, a mi evo ovde prenosimo.

Znači, prenosimo detaljnu istragu i da se ne odustane. Svi oni koji su krivi neka odgovaraju. Potpuno smo svesni osetljivosti i ni na koji način ne želim ovo politizirati, politički iskoristiti te emocije, ali ovo je nešto što smo dužni građanima i na čemu ćemo insistirati.

Dopunsko pitanje se odnosi na borbu protiv organizovanog kriminala. Obradovani smo najavom novog talasa borbe protiv organizovanog kriminala, mafije i svih oblika kriminala. Samo opet želimo insistirati da to ne ostane samo na nivou velikih centara poput Beograda.

Obradovala nas je činjenica da su određena lica odgovorna za pljačku imovine građana u Novom Pazaru, privedena zakonu, uhapšena, procesuirana, ali se u Novom Pazaru pojavila informacija da je to hapšenje bilo pripremljeno još u decembru prošle godine. Molim vas odgovorite nam da li je to tačno da kažemo građanima? Da li je to tačno da je to hapšenje odgođeno zbog izbora ili nije?

Želimo da to znamo, iako pozdravljamo tu akciju, istina, u pitanju su sitnije ribe što bi se kazalo u političkom sistemu, a znate dobro da sam upravo u ovom časnom domu više puta govorio o sprezi organizovanog kriminala i kriminala uopšte i politike. Želimo da vas u tome podržimo, da se nastavi sa tim. Svako ko je stavio ruke u pare građana mora da odgovara i to je dobar prvi korak, ali je jako bitno dati ova pojašnjenja.

Isto tako proteklih dana imamo nervozu kriminalaca u Sjenici, gde jedan ozloglašeni kriminalac, tamo poznati, da mu ne pominjem ime ovde, ne zaslužuje to, dakle sa svog mobilnog telefona sa svog zvaničnog broja pretio aktivistima suprotne političke stranke, predsedniku opštine i onima koji zapravo raskrinkavaju sav taj kriminal, potrebna je reakcija MUP-a i nadležnih državnih organa.

Pitanje za Ministarstvo finansija – kako je moguće da sedam godina predstavnici Revizorske institucije ne dođu u kontrolu budžeta Sjenica. Došli su tek na naš zahtev pre dva meseca i otkrili takve zloupotrebe, preko 260 miliona samo u prvoj kontroli. Naravno pozdravljamo sada ovu akciju, ali želimo odgovor, za tih sedam godina mora neko biti odgovoran zašto je to bilo prepušteno ljudima u opštinskoj vlasti? Hvala.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 30.01.2020.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, kolege narodni poslanici, predstavnici Vlade, moje pitanje se odnosi na grad Priboj, tačnije iz islamske zajednice su me zamolili da vam se obratim sa pitanjem - da li možemo računati na vašu pomoć, vezano za rešenje problema lokacije za izgradnju džamije u Novom Priboju?

Naime, taj predmet je nekoliko godina star i na nivou opštine Priboj, dakle, od strane predsednika opštine, imamo veoma pozitivan stav, kao i od strane narodnih poslanika, kolega iz Priboja, ali, kako sam obavešten, predmet je došao do Republičke direkcije za imovinu i čeka se tu i saglasnost Vlade.

Od izuzetne važnosti bi bilo da se ovo pitanje što pre pozitivno reši, s obzirom da u Priboju postoji džamija u starom gradu, a u novom delu Priboja nemamo ni jedan verski objekat, a u pitanju je veoma značajan broj pripadnika islamske zajednice.

S obzirom i na celokupni ambijent vrlo pozitivnih međuetničkih i međukonfesionalnih odnosa u ovome gradu, kao i njegov celokupni geografski i geopolitički značaj, od ogromne važnosti bi bilo, pre svega iz razloga što je to stvarna potreba vernika, ali i zbog same uloge Priboja i celokupne građanske zajednice u ovome gradu, jer smo i tu imali puno pozitivnih primera celokupnih odnosa, ali bi podrška Vlade na ovoj temi bila od izuzetne važnosti, da omogućimo vernicima da krenu sa gradnjom, što bi značilo još jedan podstrek celokupnim i kulturološkim i političkim integracijama u ovoj multikulturnoj sredini.

Ja ću ovom prilikom kazati i još jednu poruku preneti od islamske zajednice, ovoga puta zahvalnost za to što je u okrilju ove Vlade Direkcija za restituciju oduzete imovine donela dva veoma važna rešenja za islamsku zajednicu. Posle blokade koja je nažalost trajala godinama od prethodnih vlada konačno smo dobili deblokadu i vraćena su dva veoma važna objekta. Jedan je Zgrada islamskih ustanova u centru Novog Pazara i Stara novopazarska banja, dva velika vakufa, što ima izuzetan značaj za islamsku zajednicu, ali, opet kažem, još veći značaj za celokupne međuverske i međunacionalne odnose.

Imovinska karta

(Novi Pazar, 14.05.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 84541.00 RSD 16.07.2016 -
Odbornik Grad Novi Pazar Grad Mesečno 18000.00 RSD 18.05.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (poslanički dodatak - paušal) Republika Mesečno 30693.00 RSD 16.07.2016 -
- Republika Srbija (Putni troškovi po dolasku) Republika Mesečno 13259.00 RSD -