Poštovani predsedavajući, uvažena potpredsednice sa saradnicima, poštovana ministarko sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani i građanke, kao što sam istakao tokom rasprave u načelu, a danas posmatrajući ove amandmane, možemo ponovo potvrditi da je ovaj zakon, odnosno predlog koji smo imali, sa izmenama i dopunama, urađen jako kvalitetno. Zato je bio jako mali prostor za predlaganje, odnosno dostavljanje značajnijih amandmana, što će nam svakako olakšati da okončamo i raspravu i u pojedinostima, ali isto tako i da u danu za glasanje damo punu podršku izglasavanju ovog zakona.

Svakako da je dobro što smo zaprimili ove amandmane, makar ih bilo malo i makar većina od tih amandmana imali tehničku prirodu intervencije, gde imamo određene koji su prihvaćeni, neke koji su odbijeni, neke koji su povučeni.

Ovaj amandman koga trenutno razmatramo, koji se tiče uslova za imenovanje, odnosno izbor Zaštitnika građana jeste po svojoj prirodi zanimljiv i značajan i svakako da iz tog razloga zaslužuje i ovu raspravu. Ukoliko na prvi pogled čujemo obrazloženje predlagača, to izgleda i logično, jer Zaštitnik građana se bavi pravima. Onda se podrazumeva da bi bio izabran, da je dobro da bude pravnik i jeste verovatno dobro da bude pravnik, ali Zaštitnik građana je mnogo više od pravnika.

U zamisli same ideje uspostave ovog instituta, instituta Zaštitnika građana, on jeste neko ko se bavi pravnom problematikom zaštite prava građana koja može biti ugrožena od strane pojedinaca ili samih državnih organa u slučaju kršenja zakona.

Međutim, ideja uspostave i postojanja i funkcionisanja Zaštitnika građana je mnogo više od toga. Zaštitnik građana, to sam inicijalno spomenuo i u raspravi u načelu, je zapravo na neki način faktor u državnom aparatu koji treba da zaštiti građane od državnog aparata. Znači, radi se o delikatnoj kategoriji i to moramo priznati.

Čuli smo da je Zaštitnik građana zapravo državni organ. On je državni organ koji treba da zaštiti građane od ostalih državnih organa.

Dakle, veoma delikatna pozicija. On je deo državnog aparata koji ima ulogu da zaštiti građane od kršenja zakona državnog aparata prema tim građanima od mogućeg kršenja zakona. Radi se o vrlo osetljivoj kategoriji. To ukazuje na to da ne bi bilo dobro ograničiti se isključivo na formalne uslove. Ukoliko suzimo, a što je bila intencija ovog amandmana, ukoliko bi se suzila mogućnost, limitirala mogućnost da imamo široku bazu kvaliteta u kandidovanju Zaštitnika građana, tu bi verovatno imali ovu formu, da kažemo, pravnik, razume se u pravo, bavi se pravom, to je to.

Međutim, i ono iskustvo koje do sada imamo pokazalo se da kvalitet delovanja rada, vršenja funkcije Zaštitnika građana nije ovisio o njegovom pravničkom znanju, pogotovo što Zaštitnik građana, i to smo prošli put istakli, iako jezički izgovaramo ga u jednini, implicirajući da se radi o jednoj osobi.

Dakle, on je institucija, on ima svoje timove. Pre svega, te timove čine pravnici. Dakle, u slučaju i da ne bude pravnik, on neće biti lišen pravničkog znanja koje ima kroz svoje timove u pogledu analiza, razrada svih predmeta sa kojima se on bavi. Zato je dobro da imamo širu bazu kandidiranja, a da u stvari time ukazujemo da je akcenat na kvalitetu ličnosti, na formatu ličnosti u etičkom smislu, naravno i obrazovnom. Naravno da je poželjno da oni imaju pravničko znanje. Sve je to poželjno, ali ne i presudno i ne jedino bitno.

Privilegovan sam, pod navodnicima, privilegovan sam što mogu svedočiti iz vremena, iskustva, ranijeg Zaštitnika građana u periodu 2007, 2008, 2009, 2010, 2011. godina i to kao strana koja se obraćala Zaštitniku građana. Moje iskustvo je tada veoma neprijatno u onome što sam dobio od Zaštitnika građana koji, kao što smo čuli i znamo, jeste bio pravnik.

Čak sam imao tada i susret, mislim da je to bilo 2010. godine, sa tadašnjim Zaštitnikom građana. Imao sam susret, tražeći da mi se obrazloži zašto na silne zahteve da Zaštitnik građana stane na stranu građana, jer znate šta se tada dešavalo između 2007. i 2010. godine. Nije se radilo samo o kršenju prava građana već o brutalnim zloupotrebama poluga moći vlasti, i to onih najdrastičnijih, policije, žandarmerije, pravosuđa i drugih poluga i struktura moći vlasti koja je odlučila tada da se obračuna sa jednom zajednicom, odnosno predstavnicima te zajednice zato što im nisu bili po volji, zato što nisu uvek hteli politički služiti, zato što je ta vlast na tim nekim ranijim izborima koje je dobijala zahvaljujući stotinjak hiljada bošnjačkih glasova u Sandžaku htela da nakon dva dobijena mandata zapravo kazni svoje glasače, odnosno da im ne ispuni obećanje zbog kojih je dobijala vlast i onda su kao i svi prevaranti - dužan sam, najbolje da se posvađam sa onim prema kome sam dužan i onda mu neću vratiti dug, e pa, ne može.

To se dešavalo tada i svakako pripadnici te zajednice kroz instituciju islamske zajednice su se obraćali Zaštitniku građana koji službeno nije reagovao, nije odgovarao, nije preduzimao ono što je bilo potrebno da se zaštiti ta zajednica, što je bila njegova obaveza. Kada sam zatražio sastanak i da u razgovoru saznam o čemu se radi, ja sam dobio sledeći odgovor. Delimično sam zahvalan bar na toj iskrenosti, ali to zapravo govori o tome da nismo imali adekvatnog Zaštitnika građana. On je kazao – vi ste sve u pravu, ali ja ne mogu da vam pomognem. Kažem, ja znam da vi nemate mehanizme da naterate vlast da poštuje zakon, ali minimum onog što je vaša obaveza jeste da se oglasite, da preduzmete ono što je u vašoj nadležnosti da se oglasite i da kažete da se prava tih građana krše. E pa, ja to ne mogu.

Dakle, to je meni rečeno, onako što bi se reklo, u lice i naravno da se mi posle toga, iako smo imali i dalje problema do 2012. godine, nikada više nismo obratili Zaštitniku građana, on za nas nije postojao zato što smo se uverili da je on jedna fikcija, jedna ikebana, jedna maska koja je postavljena da igra ulogu Zaštitnika građana, a da zapravo deluje po nalogu te vlasti. Dakle, da on nije bio na strani građana, već je bio na strani te vlasti, odnosno tog režima.

Dakle, to je ono što zapravo mi treba da imamo na umu. Dakle, ključna referenca Zaštitnika građana jeste etička referenca, pod jedan. On mora biti, imati etičkog kapaciteta da bude odan svojoj misiji i ulozi koju je zadužio. To znači da on, pored formalnih uslova koji podrazumevaju opšte visoko obrazovanje, mora imati pre svega takav ljudski karakter, biti takav ljudski karakter da može sebe odbraniti od vlasti, jer da bi on branio građane on mora imati kapaciteta da sebe odbrani od vladajućeg sistema.

U tom iskustvu, gde ja svedočim, dakle, iz događaja iznutra, on nije imao kapaciteta da sebe odbrani. On nije imao dovoljno ni autoriteta, ni kredibiliteta, ni ljudskog karaktera da bi mogao da se odbrani od naloga vlasti. Dakle, to je suština onog što jeste očekivanje od samog Zaštitnika građana. Prema tome, pre uslova, formalno uskih uslova o vrsti visoke stručne spreme, znači oni suštinski uslovi su ključni ili još konkretnije kriterijumi su ključni. Znači, etički kvalitet, karakter ličnosti, kredibilitet, autoritet, jednom rečju format ličnosti koji može da bude zapravo neko ko treba da bude pored kočnice kad se voz vlasti zaleti.

Uloga Zaštitnika građana je da pre krivine prikoči. On je taj koji ne sme ni da zadrema, ni da mu padne koncentracija. Zašto uopšte ideja Zaštitnika građana? Zato što je priroda vlasti takva da vlast udara u glavu, vlast je centar moći i jako je teško… Da bi se neko očuvao od sopstvene vlasti, mora biti, on lično, format ličnosti u karakternom, etičkom smislu, u smislu svesti toliko jak da ga prosto vlast ne opije. Čak naprotiv, ne postoji koga vlast ne opije. Samo je pitanje koliko. Oni koji se odbrane da ih opoj ili opijanje vlasti sruši, slomi, udalji od misije, oni su u problemu. Pomalo i nije strašno, ali je bitno da ostanete gornji, iznad vlasti. To je sada pitanje formata vladara. Kroz istoriju možemo da se time bavimo i analiziramo. Možda da bi ovaj sadašnji sistem ocenjivali rano, nikada se to ne ocenjuje bez vremenske distance, ali to treba svi da znamo i to je problem moći koju imate u ruci i pametna vlast napravi mehanizme kočenja.

Pametna vlast je kao pametan vozač koji ima jak automobil, ima šest hiljada kubika, može 300 da vozi na sat, ali ne dozvoljava svaki put da vozi te 200, 300 ili 180 na sat. Pametan vozač zna gde daje gas, zna gde oduzima gas, a zna gde stišće kočnicu. Loš vozač je kao klinac koji je uzeo automobil od oca, Porše ili, ne znam, Ferari, i misli da je vožnja držanje volana i stiskanje papučice gasa i onda dve krivine prođe i misli da će svaku drugu zato što, eto, pištali točkovi, a on prošao krivine. Međutim, može nekoliko krivina proći, ali je dovoljna jedna da ne prođete i da doživite katastrofu.

Tako je i sa vlašću kada se nalazi u rukama onih koji nisu svesni opasnosti koje nosi vlasti, kao što taj klinac nije svestan opasnosti koju nosi automobil visoke motorne kubikaže. Zapravo, ta kočnica, taj mehanizam za kočenje, za kontrolu, za limitiranje brzine, pogotovo u krivinama i delovima puta koji ne podnose visoke brzine je zapravo Ombudsman, odnosno Zaštitnik građana, i to je mehanizam kočenja koga pametna vlast kaže – da, mi te biramo, mi te postavljamo, ti si državni organ, ali tvoja uloga je da kad se mi zaletimo, da nam kažeš čekajte. Kao mi neki narodni poslanici koji zaboravimo koliko minuta nam je ostalo i onda zadužimo narodnog poslanika pored sebe i kaže – gledaj molim te na sat, pa kada se ja zaletim ti me fino malo laktom dotakni, nagazi me na cipelu da se ne bih previše zaleteo.

Dakle, uloga Zaštitnika građana je to, ali je problem ako sam ja lider, a pored mene neko ko je meni potčinjen, pa onda on mene gurne, a ja mu se naljutim i kažem - šta ti mene diraš, ti si tu da mene slušaš a ne da me podsećaš da je meni isteklo vreme. E, to je relacija države, državnog aparata i Zaštitnika građana i onaj lider, ona vlast koja želi svoga opominjača je pametna i dobra vlast i mislim da u ovom formatu, koleginica to već razume da je, zapravo, pored argumenata solidnih sa kojima raspolaže u amandmanu da je više argumenata na strani da imamo širu bazu za izbor Ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana uključujući i one uslove i kriterijume koje sam spomenuo.

Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja, kako smo i čuli, a i zbog činjenice da smo predlagači jedne od tačaka dnevnog reda, logično podržati taj predlog, naravno podržati i drugi predlog, ne samo zato što se radi o proceduralno nužnim odlukama koje treba izglasati, već i zbog same činjenice da ovo doživljavamo kao još jedan važan iskorak u pogledu upotpunjenja kapaciteta Republičke izborne komisije koja čeka ovaj dan i ovu tačku godinu dana.

Dakle, iako nije bilo nikakvih smetnji da se to učini ranije, evo to sada činimo sa određenim, da kažem, zakašnjenjem, ali bolje ikako neko nikako. Time ćemo imati kompletiran sastav Republičke izborne komisije.

Ono što je još jedan značajan iskorak je činjenica da će Republička izborna komisija dobiti za zamenika predsednika osobu, odnosno kandidata iz reda manjinskih naroda, odnosno zajednica, što predstavlja još jedan značajan iskorak u pogledu same percepcije Republičke izborne komisije koja treba da bude ogledalo celokupnog šarenila našeg ovde u ovoj zemlji, i etničkog i kulturološkog i konfesionalnog, ali svakako i političkog. Tako da, to definitivno predstavlja još jedan važan iskorak koji se svakako sa različitih stranačko-političkih pozicija može i različito shvatati ili tumačiti.

Ovo je nesporna činjenica i u tom pogledu, kažem, to za nas predstavlja još jedan korak u pogledu realizacije politike razumevanja, politike dijaloga, politike pomirenja, politike pravde, politike odnosa, dakle zdravih odnosa unutar jedne zemlje i na relaciji političkih subjekata, ali implicitno i na relaciji različitih nacionalnih i konfesionalnih i kulturoloških kolektiviteta.

Tako da, ovim svakako upotpunjujemo kapacitet Republičke izborne komisije, ali time se, uz sve ovo što smo već imali prilike da slušamo proteklih sedmica, a što se ticalo dva koloseka, različitih razgovora i pregovora oko unapređenja izbornih pravila, odnosno uslova, zapravo pokazuje kapacitet zemlje kroz najpre ovo ovde predstavničko i zakonodavno telo, ali i kroz druge ključne subjekte u ovoj zemlji. Dakle, ono što na mene ostavlja izuzetno pozitivan utisak jeste spremnost da se razgovara.

Dakle, jedna zemlja, jedna nacija, jedan narod, odnosno svi kolektiviteti u jednoj zemlji kroz svoje predstavnike pokazuju svoj kulturno-civilizacijski kvalitet i kapacitet po spremnosti da se razgovara. Tamo gde postoji spremnost da se razgovara, tu postoji sigurnost, tu postoji uverenje da raspolažete adutima. Tamo gde se nema kapaciteta za razgovor, gde se beži od razgovora, gde se nastoji stav nametnuti silom, pa makar to bila i državna, legalna sila, to je pokazatelj slabosti i jedne vlasti i jednog sistema i, svakako, implicitno i jedne države, odnosno nacije u pogledu državotvornosti.

Tako da su ovo sve pokazatelji da uprkos, iako će uvek tako i biti raznim nedostacima, sve ono što je ljudsko delo, bilo da je u pitanju zakon, bilo da je u pitanju bilo koja druga odluka, odnosno program, svi znamo i kad uložimo sav svoj trud i najbolju nameru da to bude dobro, uvek ćemo naći nešto što nedostaje, nešto što fali, nešto što je manjkavo zato i postoji tako česta promena zakona.

Dakle, ne samo zato što se okolnosti menjaju, već zato što se uviđaju kroz iskustvo primene određenih zakona, uviđaju se jasni nedostaci koje treba otklanjati i svakako zato i postoji Narodna skupština koja ne gleda na svoje zakone kao na svetinje, jer samo su Božiji zakoni sveti i nepromenljivi, dok su ljudski relativni i promenljivi, i oni su kvalitetniji u meri u kojoj su suštinski usklađeni sa principima, vrednosnim principima, Božijim, duhovnim, etičkim i svim onim koji su kroz epohe vremenske od nastanka ljudske civilizacije do danas dokazani i potvrđeni kao principi koji su bazirani na vrednosnom kvalitetu.

Tako da, zapravo i ovo što sada činimo jeste dalje unapređenje, poboljšanje, otklanjanje nedostataka i jako mi je drago da sam imao prilike učestvovati u tim pregovorima i razgovorima u onoj koloni sa evroparlamentarcima, oni su bili intenzivni i neposredni. Dakle, na svim sesijama smo bili svi skupa. U ovoj drugoj koloni mi smo učestvovali samo na početku, kasnije su ključni nosioci vlasti koji su otelovljeni u dve ključne najjače stranke u ovom parlamentu zajedno sa predsednikom parlamenta, povremeno i predsednikom Republike, okončali taj dijalog kao što vidimo, iako još zvanično nismo dobili sami tekst sporazuma. Očekujemo da to dobijemo kao parlamentarne stranke i klubovi da bismo zapravo imali i detalje na uvid. Nezvanično jesmo informisani i ono što jeste nezvanična informacija da su napravljeni ogromni iskoraci.

Dakle, sama činjenica da su svi ti politički subjekti, nezadovoljni politički subjekti od kojih su mnogi ili neki bojkotovali izbore, što znači da su bili nezadovoljni, sada prihvatili taj dogovor, stavili čak i svoj potpis, samo to po sebi ukazuje na činjenicu da je napravljen ozbiljan iskorak.

Naravno da su uvek dogovori kompromis. Uvek su dogovori neka tačka susreta između jedne i druge strane. Nikad dogovor ne može da se postigne kroz očekivanje realizacije ili prihvatanja sopstvenih maksimalističkih očekivanja ili zahteva. Prema tome, najbolji dogovor je onaj u kome su svi pomalo zadovoljni, pomalo nezadovoljni. To i jeste smisao kompromisa.

Zato, u tom pogledu ja pozdravljam ovo, ne samo zato što očekujem da će ti dogovori ili sami tekst tog dogovora doneti neke senzacionalne rezultate. Iskreno, ne očekujem to, jer se ne radi o nekim stvarima koje mogu da naprave zaokrete u pogledu izbornog procesa ili čak izbornog ishoda. Ne, ali me sami proces raduje, sama sposobnost sistema da organizuje. Čak, bio sam upitan i od strane evropskih parlamentaraca – za šta će vam ova druga kolona? Mislim da sam bio vrlo konstruktivan u pojašnjenju i mislim da je i na njih to ostavilo pozitivan utisak, da se ne radi ni o čemu što je sada suprotstavljeno ovoj drugoj koloni. Naprotiv, to je samo pokazatelj kapaciteta, pre svega Narodne skupštine, ali i drugih subjekata na samom vrhu države, da se prosto ne ostavi prostor da se bilo ko želi isključiti iz razgovora i dogovora, osim ako taj neko sebe ne isključuje.

Dakle, to je jedini način ovde, jedino oni koji nisu hteli da razgovaraju oni su na neki način bili isključeni, ne zato što im je neko onemogućio ili im nije onemogućio, već zato što su sami sebe isključili, što se dešavalo u određenoj fazi u ovoj drugoj koloni sa evroparlamentarcima. Dakle, to je sve veoma važno za mene, kažem, kao širi proces.

Zahvaljujem se kolegi Samiru Tandiru kao predlagaču, koji nas je podsetio na ono što se dešavalo 2010. godine. Kako narod kaže - koga su zmije ujedale i guštera se boji. Mi koji smo imali tako strašna, za mene veoma strašna iskustva, da jedna zajednica, u ovom slučaju bošnjačka nacionalna zajednica bude na takav način omalovažavana, vređana, diskriminisana otvoreno, uz obrazloženje tadašnjeg ministra, čini mi se Čiplića, koji je bio ministar za ljudska i manjinska prava, i njegovog nekakvog državnog sekretara, koji su na odgovor zašto ste menjali pravilnik u toku konstituisanja nacionalnih saveta… Dakle, svi su se nacionalni saveti konstituisali po jednom pravilniku, a oni promene pravilnik samo za bošnjačku zajednicu. On mrtav ladan kaže, ostane živ i nekažnjen, kaže da su Bošnjaci nešto drugo. Zamislite, da je tada bilo pravne države, taj bi sigurno završio procesuiran zbog krivičnog dela otvorene diskriminacije.

Pazite paradoksa, to izgovara, odnosno to zastupa neko ko je po formulaciji ministar, odnosno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Znači, neko ko je zadužen da štiti manjinska i ljudska prava. Zamislite, ako takav stav dolazi sa te pozicije, šta je tek sa drugim mehanizmima koji su bili upregnuti da sprovode određene partikularne, partijske pre svega i interese te vlasti, odnosno toga režima?

Naravno, onaj ko prođe kroz takvu torturu je zabrinut uvek za izborne procese. Kada tome pridodamo i razne druge događaje koji su pratili ne samo taj, nego i neke druge izborne procese, odnosno, još konkretnije, paradoks na koji nikada niko nije dao odgovor, da je izlaz iz te situacije u kojoj ta vlada i to ministarstvo nisu priznali konstituisanje Bošnjačkog nacionalnog veća koje je imalo svoju većinu, znate li šta je bio izlaz iz toga? Izlaz iz toga je bio da nema veća. Četiri godine nema Nacionalnog saveta Bošnjaka, odnosno Bošnjačkog nacionalnog veća. Šta se čeka? Čeka se da akcije tog režima koje su se ogledale u permanentnoj zloupotrebi žandarmerije, otimanju džamija, brutalnom korišćenju poluga vlasti, sudova, tužilaštava, dakle, raznih drugih mehanizama, da bi se obezvoljilo biračko telo koje se tada usudilo da da podršku većinsku, apsolutnu, uverljivu podršku Bošnjačkoj kulturnoj zajednici, koju sam ja tada imao čast lično predvoditi, da bi se, naravno, nakon četiri godine na neki način ili bar donekle preokrenuo taj rezultat.

Zašto je preokrenut? Jedan deo je, naravno, ustuknuo pod udarima pendreka i raznih drugih pritisaka itd. Drugi deo se razočarao u državu. Drugi deo je kazao – čekajte, koji je smisao da vi nas maltretirate raznim izborima, da vi nas kao izvodite na birališta, pa kad vam se ne sviđa rezultat ne priznaje se Bošnjački nacionalni savet, odnosno Bošnjačko nacionalno veće četiri godine? Kakva je to smejurija? Mi smo, zapravo, imali ishod da su na desetine hiljada ljudi odustali od glasanja. Na narednim izborima nisu hteli više učestvovati u takvoj parodiji, u toj lakrdiji u kojoj se pokaže takva drskost. Zašto? Samo zato što je pobedio neki ko prema njihovom očekivanju nije smeo da pobedi. To je ono što je kasnije nas nateralo da se uključimo u politički proces i punim kapacitetom.

Dakle, vi znate da je i moje aktiviranje u politici i ulazak u politiku 2016. godine ličio na neku vrstu paradoksa i da je jedinstven slučaj da se jedan verski poglavar aktivira politički. Mnogo puta sam davao odgovore na takva pitanja zašto. Naravno da su odgovori veoma višeslojni. Naterali su me da uđem u politiku. Hoću da i vi to službeno čujete ovde od mene. Naterali su me. Moje polje nije u mojoj viziji nikada bila politika. Moje polje je bila vera, kultura, obrazovanje, nauka. To je bio moj život u mojim snovima, promišljanjima i delovanju do 2016. godine.

Ali, kada sam se uverio da ono što smo gradili mukotrpno od te sirotinje, od tog zapostavljenog, poniženog naroda koji je zapostavljen i politički i infrastrukturno i ekonomski, proganjan, ugrožavan na razne načine, onda smo od 1993. godine kroz Islamsku zajednicu, kroz razne druge projekte podizali tu zajednicu koja je u tom trenutku izgledala kao ostaci iz osmanskog doba, kroz neke stare i zapuštene džamije koje propadaju i koje se raspadaju, koja je na neki način ključnu svoju duhovnu uslugu vršila više prema mrtvima nego prema živima, više kao pokopno društvo nego kao islamska verska, duhovna, obrazovna i kulturna zajednica, kakva treba da bude u punoj svojoj misiji, i kada smo narednih dvadesetak godina podigli tu zajednicu i sačinili je najmodernijom, najsavremenijom, koja je uspela da uspostavi sistem od dečijeg obrazovnog, odgojno-obrazovni sistem, od dečijeg vrtića do univerziteta, sve na sopstvenim potencijalima, sve na sopstvenim kapacitetima, od 1993. do 2016. godine to je postala najsavremenija i najorganizovanija zajednica muslimana, ne samo u Evropi, nego i mnogo šire. Dakle, to je jedina zajednica koja je uspela da izgradi sekularni univerzitet, ne samo verski, nego i sekularni univerzitet.

Više puta sam navodio jedan primer. Negde sam pročitao, u Kanadi kada neko zaposli šest ljudi dobija orden predsednika države zato što je šest ljudi skinuo sa vrata državi. Zaposlio šest ljudi, šest porodica je sklonio sa vrata države. U tom sistemu, koga smo uspostavljali pod, eto, moram tako kazati, makar zvučalo neskromno, pod mojim vođstvom, za 23 godine je uspostavljen duhovni, verski, obrazovni, humanitarni, izdavački, medijski, intelektualni, dobrotvorni i svaki drugi sistem. U tom sistemu je zapošljeno oko 600 ljudi od nule. Znači, ako gledamo kroz formu zapošljavanja i ekonomije, mi smo zaposlili 600 ljudi i napravili jedan samoodrživ sistem koji nije živio na budžetu države kao neke druge institucije, organizacije, bilo verske ili kulturne ili kakve druge. Znači, napravite jedan sistem koji je samoodrživ, koji ne zavisi od budžeta države, makar imao i pravo na to. Čak ne zavisi ni od priloga inostranih, kako se to najčešće misli, iako je bilo i takvih.

Napravite takav sistem i onda vaši politički mrzitelji, konkurenti i kojekakvi drugi protivnici, uz podršku tadašnjeg režima, pokušaju da vas razapnu, zato što ste uspeli. Zato što ste uspeli da dokažete da je moguće u jednoj sredini koja se zove za nekoga Sandžak politički, za nekog Sandžak geografski, kako god, za nekog drugačije itd, što je pravo svakoga da zove nešto kako sam hoće, ali ovog trenutka govorimo o geografskom pojmu. Dakle, ono što se smatra periferijom, kao što rekoh, veoma zapostavljenom, i ekonomski i infrastrukturno, podignete sve to tu i sa pozicije tadašnje vlasti, sa pozicije lokalnih vlasti i konkurenata političkih, koji ne mogu da se pomire da okrećete točak istorije u drugu stranu.

Šta je taj točak istorije bio? Do tada je važilo da svi moramo da se iselimo. Zašto? Nemamo dovoljno vrtića, nemamo škola dovoljno, u lošem su nam stanju, ako hoćemo moderno da se školujemo, treba da pobegnemo iz Sandžaka. Nemamo univerziteta, nemamo ništa, i onda šta treba da radimo? Hajmo se iseljavati.

Naša ideja je bila dokazati da je svako parče ove zemlje, pa čak i oni najzapostavljeniji delovi ove zemlje, da su tako divni, dobri, plodni i da je do ljudi, da nije do zemlje, da sve što je Bog dao ovoj zemlji je najlepše, naravno, što su ljudi uradili kroz razna vremenska razdoblja je jako loše. Naša ambicija, naša tada iluzija, a ja kažem ideja, koja je otelovljena na kraju, bilo je pokazati, mi smo hodali po selima, šta vam treba, zašto se iseljavate, pa kaže – nema dete gde da mi uči engleski jezik i informatiku. Je l' tako? E sada ćete uz džamije imati edukativne centre. Tada smo mi kroz formu islamske zajednice doneli odluku da ne može nijedna džamija da se pravi bez obrazovnog centra.

Nema mesta? Sprat više. Ima mesta? Pored. I to se pokazalo veoma uspešnim. Naravno, oni koji su hteli da se isele, ali u najmanju ruku smo bar snahama izbili adute iz ruku koje teraju muževe da pobegnu u čaršiju zbog dece. Sada nije zbog dece, nego zbog nečega drugog, zato što ne voliš kravu, ne voliš bivolicu, ne voliš ne znam šta. U redu, idi ti, to je tvoje pravo, ali je bitno da ti izbijemo adute da ne ideš objektivno, već subjektivno. Niko ne može nikoga zaustaviti.

Dakle, takvu smo zajednicu napravili i onda je to neko odlučio da kazni. E, pošto je bilo tako, odakle nam rušite zajednicu? Iz politike. Je li tako? Izazivali su me moji protivnici: „Skini ahmediju“, to je ona bela kapa, „skini ahmediju, pa se kandiduj“, misleći da ne smem pobeći iz komfora verskog, znate, tamo ste zaštićeni, tamo možete da radite šta hoćete, jer imate autonomiju, misleći da neću dođi na njihovo polje. Tada su me ubeđivali da dođem na njihovo polje, sada bi dali milijarde da me vrate, ali kasno, kasno, proces ide napred.

Evo me u politici. Zašto? Zato što mi je iz politike rušena zajednica. Završavam, brzo ću, koleginice. Zato što mi je iz politike rušena zajednica i onda sam došao tamo gde se odlučuje da zaštitim tu zajednicu, ali ne onako kako su oni očekivali da ja ovde budem neki bošnjački Šešelj. Ne, naprotiv, nego sa idejom pomirenja, idejom dijaloga, idejom dogovora i vidite da tako može. Dokazali smo još jednu stvar, i završavam, a to je – dokazali smo ono što iz perspektive Sandžaka do sada nije bilo moguće. Vi ste imali iz Sandžaka predstavnike – ili poltroni ili primitivci, te dve verzije. Mi smo dokazali – partneri, nikad poltroni, nikad primitivci, nikad neprijatelji, već partneri koji se dogovaraju i zajednički grade sve ono što je dobro za budućnost. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 88 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 107 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Bakarec.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodni poslanik Justina Pupin Košćal.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 4. do 6. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju prof. dr Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i ministar rudarstva i energetike, Siniša Mali, ministar finansija, Anđelka Atanasković, ministar privrede, Gordana Čomić, ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Dušan Vučković, pomoćnik ministra privrede, Zoran Ilić, vršilac dužnosti pomoćnika ministra rudarstva i energetike, Ana Tripović, direktor Uprave za javni dug u Ministarstvu finansija, Jelica Trninić Šišović, načelnik odeljenja u Ministarstvu privrede, Gordana Savić i Sandra Tasić, šefovi odseka u Ministarstvu privrede, Miladin Maglov, registrator Registra privrednih subjekata u Agenciji za privredne registre i Ružica Mačukat, zamenik registratora Registra privrednih subjekata u Agenciji za privredne registre.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda, pod tačkom 4, 5. i 6, a pre otvaranja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave, za poslaničke grupe, iznosi pet časova.
Molim poslaničke grupe, u koliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, član 90. stav 4. Poslovnika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni jedinstveni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, i Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji „Pametna brojila“, između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj.
Da li predstavnici predlagača žele reč? Da.
Ministarka Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Sada reč ima dr Aleksandra Tomić, Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.
Izvolite.

Reč ima ministarka.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, predsednik Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku. Izvolite.

Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanović.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministrice sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pre svega želim da se zahvalim ministrici Čomić što je danas prihvatila da ponese teret koji nije njen, da izveštava o zakonima koji nisu iz njenog sektora, što je za svaku pohvalu, ali svakako da ne možemo ignorisati i potrebu primedbe da podsetimo resorne ministre, izvestioce odnosno nosioce odgovornosti za predlaganje svojih zakona da budu pred Narodnom skupštinom i obrazlažu svoje zakone i odgovaraju na eventualna pitanja za svoje zakone.

Znamo mi da su ministri zauzeti, ali ono što isto znamo jeste da je njihov prioritet ono što je opis njihovog radnog mesta, a jedan od najprioritetnijih njihovih poslova je zapravo predlaganje zakona, odnosno jedan od najozbiljnijih poslova koga rade. Osim toga, ne radi se o nekoj frekvenciji gde tokom godine oni, eto, mogu imati jedan, dva ili maksimalno tri zakona, tako da mislim da Narodna skupština zaslužuje da ovo pitanje ne bude ignorisano, već da se ministri potrude da budu pred nama poslanicima. Vidite da smo mi u mnogo težoj poziciji jer se moramo baviti svim zakonima, a oni imaju po jedan ili dva zakona i opet ih nema pred nama.

Ovo je i preporuka i zamolba, ali bih želeo da oni koji na to mogu da utiču sa pozicije ne samo zamolbe već i insistiranja da prosto ubuduće pojačamo ozbiljnost odnosa prema zakonu, jer s kojom ozbiljnošću ćemo se mi poslanici baviti ovde, ukoliko nemamo resornog ministra koji se mesecima bavio zakonom da nam ponudi ovde dobra rešenja, izmene i dopune, a onda ga nema među nama da nam odgovori na potrebna pitanja, da čuje naše primedbe, sugestije, jer zapravo tek tada imamo i pravi ambijent i pravu atmosferu za raspravu.

Dakle, pred nama su danas tri teme, svakako važne, ne toliko inspirativne za neke velike govore, registri su registri, ali to ne umanjuje njihov značaj, tako da smo mi dužni dati puni značaj i pažnju tim zakonima, ma koliko ne bilo dovoljno prostora da sa registra pređemo na neku našu dnevno-političku aktualnu temu, što je inače poslastica nas narodnih poslanika.

Međutim, registri inače predstavljaju onaj dosadni ali veoma važan deo državnog uređenja, jer po kvalitetu registra zapravo možete da ocenite kvalitet celokupnog poretka u jednoj zemlji, odnosno državi. Dakle, ukoliko imate uredne registre, onda to zapravo znači da imate urednu i uređenu državu, a uloga države odnosno državnog aparata jeste uspostava i održavanje reda u državnom aparatu, administraciji, odnosno u celokupnom sistemu države.

Registri su zapravo ti koji predstavljaju i bazu za vođenje reda u državnom aparatu i administraciji, ali i ogledalo te same administracije. I dan danas se govori o sidžilima tzv. iz osmanskog perioda koji su rađeni u 17. veku, koji su bili toliko uredni da danas istoričari i te kako koriste te sidžile i oni predstavljaju primer uređenosti i urednosti. Tako da dok jedan sistem i jedna država ima tako kvalitetne registre, to znači da ona dobro stoji na svojim nogama.

Što se tiče postupka upisa u registar APR, odnosno Agencije za privredne registre, ono što danas imamo jeste unapređenje tog postupka i samoga registra. Moram priznati, iako se neposredno ne bavim time, ali prema podacima sa kojima raspolažem i određenoj praksi i dodira koga sam imao, da je inače registar Agencije za privredne registre bio dobar. Dakle, to treba kazati, pogotovo što imam iskustva i sa nekim zemljama u našem okruženju kod kojih su još registri po onom starom iz vremena socijalističke Jugoslavije. Pa, recimo, u jednoj nama susednoj zemlji i dan danas kada hoćete registrovati neko udruženje, to je kao osnivanje neke mini države. To je takva procedura, da treba takvih odobrenja, gde ljudi kada registruju neko svoje udruženje organizuju slavlje jer su uspeli da se registruju. To još postoji, samo da znate, u našoj neposrednoj blizini. To je ovde rešeno još poodavno i funkcioniše dosta dobro.

Ali, ono što sada imamo je dalje unapređenje samog postupka i samoga registra. To je jako važno. Dakle, važno je i za podsticaj, pogotovo mladih ljudi, da se usuđuju na osnivanje svojih privrednih subjekata, jer ukoliko od toga počinje sve, od same procedure registrovanja i osnivanja, jer ako se neko koleba, boji se šta znači imati firmu, osnovati svoj privredni subjekt, uključiti se u sve rizike koje to nosi i sve počinje od same registracije, ukoliko mu iskomplikujete registraciju, odnosno sam postupak upisa u taj registar, onda ste ga već uplašili. On kaže – dajte, to je nemoguće, gledajte samo šta mi treba papira da osnujem svoju malu firmu, a tek da se nosim sa svim tim. To izgleda na prvi pogled nebitno, ali je psihološki jako bitno. Ti prvi koraci usuđivanja da idete u privatne poslovne aktivnosti, da budete nosioci te odgovornosti, počinju od samog registra, od samog postupka registracije.

To smo i do sada imali prilično dobro i efikasno, a sada to unapređujemo i to je svakako za pozdraviti i podržati i mi ćemo podržati usvajanje izmena i dopuna ovog zakona.

Kada je u pitanju Centralni registra stvarnih vlasnika, uvažavajući sve ovo što sam kazao i što se opšte odnosi na registre, da ne bih ponavljao, ali ono što ovaj registar čini značajnim jeste i suštinska intencija zbog koje se uspostavlja i ima ovaj registar, a to je nastojanje države da izbegnemo određene mahinacije, određenu hipokriziju, određeno skrivanje stvarnog vlasnika.

Stvarni vlasnik je nešto što nema razloga da bude skriveno ako je sve kako treba, a ako nije kako treba onda treba da se sakrije. Sada, uglavnom razlozi za skrivanje vlasništva nad određenim bogatstvom, određenim privrednim subjektom, određenim biznisom su najčešće sa namerom da se izbegnu određene obaveze, poreske obaveze ili neke druge zakonske obaveze.

Međutim, ne treba zaobići, niti zanemariti i neke druge razloge zašto neko skriva svoje vlasništvo nad nečim. To je nešto što zadire u svojevrsnu socio-psihologiju našeg prostora i što, po meni, predstavlja posledicu nekih ranijih ideologija koje su ovde vladale i koje su nam nametnule osećaj da je sramota biti bogat, da je sramota biti uspešan i da nije dobro da imate određene firme, određene imovine, a ako to već imate, onda je bolje da sakrijete.

Dakle, to je ono što je sivo ili crno u pozadini takve namere i to je kultura mišljenja koju bi trebalo da menjamo. Dakle, to je kultura mišljenja koju bi trebalo da menjamo da prosto podižemo svest da nije niti sramota, niti greh biti uspešan i biti bogat. Ono što jeste i sramota i greh je biti lopov, biti nezakonito bogat, ukrasti od države, ukrasti od naroda, ukrasti od nekog drugoga.

Dakle, to je ono što bismo morali da poradimo, doduše dugoročno, jer to se, ta se svest ne može tako brzo menjati. Ono što se uvuklo i među nas političare u pogledu nekog, da kažemo, populističkog kursa ili diskursa da, eto, je najlakše ili mislimo da je najlakše dobiti glasove time što ćemo se predstaviti siromašnim. Dakle, mi političari, kao, eto, ja sam siromašan, ja nemam ništa i onda narod treba da mi veruje i da mi da svoje glasove.

Ne znam, iako mi mnogi kažu da nisam neki Bog zna političar u pogledu ovih populističkih, da kažemo, akrobacija i da me ne očekuje neka blistava karijera u tom pogledu, ja sam pokušao da se proanaliziram ili revidiram, ali nešto ne mogu da se tu menjam. Da li zato što je kasno se menjati u ovim godinama ili što imam određene etičke barijere da budem licemeran. U životu nikada nisam podlegao licemerstvu i to me jako puno koštao, ali se nisam pokajao i zato i u politici ću učiniti šta mogu. Ja svoju političku ponudu doživljavam kao švedski sto koji se ne nameće, koji je u ponudi. E, sada, da biste prepoznali šta je dobro i zdravo na švedskom stolu nije dovoljno da je dobra ponuda, potrebno je i da imate ukusa i da znate šta hoćete da izaberete. Tako da, nije samo do jedne strane, nije samo do političara, nego, Boga mi, malo i do građana.

To je, naravno, moj pristup. On je više elitistički i on ne donosi preveliku masu glasova. Ja sam toga svestan, ali ja se i u politici što je iracionalno usuđujem ili odlučujem na kvalitet jer mi tako prija i nemam nameru to da menjam. Nadam se da je bar dobro danas imati i takvih. Prosto, neka ponuda bude bogatija, neka sofra bude raskošnija, pa neka uzme svako šta želi.

Ja sam od onih koji je imao hrabrosti čak govoriti ovde i o platama narodnih poslanika, što je, onako, jedna od najjačih tabua, pred mikrofonom, ali ne i u hodniku. Dakle, eto, ja sam usudio, tako da mi je jedan novinar rekao – ti nisi normalan, gde ćeš o tome sada, na tome se gube glasovi? Onako naivno, ja – ljudi, pa nije pravo video neke stvari. Hajde, sad sam malo zaćutao, da ne ponavljam sve to pošto rizikovao bih ako bi se plate podigle, a da rizikujem a da se ne podignu onda mi, pogotovo, nema smisla. Kažem – ništa, i ja ću malo da omudrim, ne baš mnogo, ali malo, koliko je, dakle, neophodno.

Međutim, eto, i o tome sam govorio. Sve je to deo te naše kulture da nešto sakrijemo, itd. Mislim da treba da težimo jednom novom vremenu u kome će biti časno i pošteno i pohvalno da budete uspešni i bogati, ali korektno, sa registrom, zapisanim stvarnim vlasništvom. Zato sigurno će trebati vremena, neće to moći brzo. Ili, bar, ako hoćete da bude uspešni u biznisu okanite se politike, jer nećete imati glasova.

Dakle, za sad je tako. Mislim da to nije dobro, ali nije toliko bitno u politici šta ja mislim, mnogo je bitnije šta glasači misle jer oni na kraju odluče i daju koliko kome hoće podrške, odnosno poverenja. Na kraju, sviđalo se to nama ili ne, mi to moramo da poštujemo jer je sistem tako postavljen da se zapravo po broju glasova meri i poverenje koje imate da biste upravljali državom ili nekim njenim organom. Ali, sigurno je dobro da ovaj registar do kraja uredimo i da eliminišemo, dakle, mogućnosti mahinacija.

Neko je pomenuo i terorizam, kako ćemo sa ovim registrom da sprečimo unošenje u zemlju prljavog kapitala. Postoji ta opasnost i treba to da se kontroliše, ali kod nas je mnogo primetnije iznošenje neko unošenje. Tako da, za naše stanje i ovaj registar će imati značajnije efekte da spreči iznošenje kapitala iz zemlje. Dakle, to je u ovom slučaju za nas interesantnije, ali naravno da ćemo na osnovu registra moći smanjiti mogućnosti bilo kojih zloupotreba.

Kada su u pitanju pametna brojila, svakako da se radi o tehnologiji. Inače, kada je nešto novo uvek, koliko god da imate onih protagonista za novo i za novim, imate i onih koji imaju rezerve. Uvek će ih i biti. Pre neki dan na onoj debati na RTS-u potrošili smo sat vremena o litijumu i lignitu, ali ja se setih kad sam bio dečak, pa sam pomagao svom ocu da kosi na livadi tada su se pojavile motorne kosačice.

To su bile velike rasprave na selu, da li i koliko motorna kosačica ugrožava travu, jer ona svojim uljem i naftom promeni miris trave i neće goveda da jedu travu. Mislim da smo mi negde skoro deset godina nastavili ručno da kosimo dok smo shvatili, odnosno dok su shvatili oni koji treba da oduče da kupe kosačicu, da je to besmisleno i da će motorna kosačica olakšati košenje.

Da ne govorim druge primere, kad god se pojavilo nešto novo ono je dobilo svoje oponente i svoje protagoniste, ali oni koji odlučuju bitno je da shvate šta je to što će značajno modernizovati, olakšati tehnologiju koja je u ovom slučaju potrebna. U ovom slučaju ta brojila su neophodna iz mnogo razloga, što zbog efikasnosti praćenja, beleženja, čitanja, učitavanja brojila, što zbog smanjenja mogućnosti raznih manipulacija. Pomenuću, ne znam da li je ta pojava prisutna u drugim krajevima, ali zaista kod nas je jako mnogo žalbi i pritužbi o netačnim čitanjima, o oscilacijama na brojilima. Dakle, to su ogromne cifre u pogledu oscilacija. Šta se tu dešava, očito to ne može biti samo greška, da mogu postojati i druge pozadine.

Tako da će ovo elektronsko unapređenje čitanja električnih brojila za trošenje električne energije zasigurno unaprediti i preciznost i efikasnost i to svakako treba podržati.

Međutim, da bi sva ta brojila imala smisla mi moramo ubrzati obnovu mreže električne energije, posebno na prostoru Sandžaka. Ja sam o tome više puta govorio i svaki sledeći put kada hoću da govorim rizikujem, pitam se da li da govorim ponovo ili ne govorim, da li je bolje da podsećam pa da ostavim utisak da se o tome brinem, a da ako se ništa ne poduzima onda ispada da mi ovde samo pričamo, a nema nikakve vajde, ili da zaćutim pa kažem – govorio sam dva puta dosta je.

Nažalost, moramo govoriti, ali u nekim delovima naše zemlje, kao što je prostor Sandžaka, stvarno je elektro mreža u očajnom stanju. Evo, juče smo imali, ili prekjuče, utorak, centar Novog Pazara je bio bez električne energije tokom celog dana. Doduše, to se poklopilo sa posetom ministra prosvete koji je imao vrlo bogatu posetu Novom Pazaru i o školama i univerzitetima, sa svojom vrlo bogatom delegacijom. Dakle, po mraku se poseta odvijala. Sada ste imali i taj utisak u gradu sa 120 hiljada stanovnika u sred bela dana itd, a napolju oblačno, nije ni centimetar snega. Kad je centimetar snega zna se da nestaje električna energija.

Dakle, da bi imalo smisla ovo što radimo u modernizaciji, moramo one klasične stvari, one neophodne, u ovom slučaju to je elektro mreža i dalekovodna prema Sjenici i dalekovodna prema Tutinu, koje su zaista u očajnom stanju, nešto se radi sa tom velikom trafostanicom u Tutinu, to pratimo i radujemo se, ali potrebno je pokrenuti sve ono što smo političkim dogovorima postigli u pogledu obnove elektro mreže od Novog Pazara do Priboja. Mi ćemo na tome insistirati i svakako da će sve to imati smisla u svojoj kompletnosti, uključujući i elektronsko brojanje i sve ovo što činimo, odnosno usvajamo danas ovim zakonima. Hvala vam.

Ne sumnjam čak, onaj ko je odlučio da vas pošalje danas da budete ovde izvestilac uopšte nije pogrešio i ja mu predlažem da kad god budu trebali da šalju nekog nenadležnog za teme da pošalju vas, jer se sjajno snalazite i ja vam i na tome čestitam.

Ovo što ste kazali da znate sa električnom energijom nisam znao, ali kada malo boljem razmislim potpuno vam verujem, čak mislim da znate i više od toga, da možete kad hoćete da napravite i neki strujni udar, neki kratak spoj u retoričko-političkom smislu. To ste nam dokazali i dok ste bili narodni poslanik, ne samo sada dok ste ministar.

Eto, ja dok sam malopre predsedavao celu stranicu sam imao ispred sebe ministara i njihovih službi, umorio sam se čitajući ko je sve pozvan, a onda dobijemo dole vas i vaše saradnike. Naravno, potpuno je razumljivo da je neko zbog bolesti sprečen i to nije nešto što bismo na bilo koji način kritikovali, ali je tu cela ekipa onih koji zasigurno nemaju toliko ozbiljan razlog. Zato, zahvaljujem na razumevanju da je ovo nešto na čemu treba insistirati obostrano i da to nije pitanje ličnog ili partijskog stava.

O ovome drugome se slažemo, da je jako važno raditi na unapređenju svesti na promenu kulture shvatanja, uključujući i samu kulturu promena na bolje. To je nešto što može, naravno, da se radi i deluje kroz odbore, ali je tu jako važan kompletan sistem obrazovanja i jako su važno mediji, kao i naš javni politički diskurs. Što više nas o tome bude govorilo, pa i u Narodnoj skupštini, onda će i oni drugi koji to rade kroz medije ili obrazovanje zasigurno bar donekle shvatiti ili uvedite da se radi o nečemu važnom. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani kao što smo već nešto mogli čuti i videti kroz obrazloženja i druge diskusije pred nama su danas dva veoma važna zakona, dva zakona koja imaju intenciju osigurati puni osećaj slobode i prava građanima u odnosu na državu.

Jasno se vidi da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu uložilo ogroman trud kako bi ovi predlozi zakona izgledali ovako kako ih vidimo i na tome im zahvaljujem i čestitam, kao i Vladi koja je predložila ove zakone.

Što se tiče Zakona o zaštitniku građana poznato je da je to institut koji evo već da kažem nekoliko mandata datira u našem društvu, odnosno državi, da smo u početku se suočili sa pojavom koja je bila po prvi put među nama i da zapravo ovim izmenama i dopunama zakona usavršavamo ovaj zakon, ali već to naslanjamo na vrlo ozbiljna iskustva od proteklih godina.

Sama ideja i smisao postojanja i uvođenja mehanizma Zaštitnika građana, zapravo proizilazi iz same svesti uverenja da je državni aparat neka vrsta mehanizma koji u nekim trenucima može biti bezosećajan. Zato što država i državni aparat predstavljaju neku vrstu koncentracije moći. Ta moć svakako da li će biti upotrebljena ili zloupotrebljena zavisi od ljudi u državnom aparatu koji vrše vlasti i u čijim rukama je taj moć.

Međutim, nije moguće i nije dobro prepustiti to samo isključivo svesti i etičkom kvalitetu pojedinaca da oni sami odluče da li će upotrebiti ili zloupotrebiti tu moć. Sama činjenica da ta pojava postoji, tekovina savremene ljudske civilizacije u pogledu unapređenja prava i pravne države, unapređenju slobode i ljudskog prava svakog građanina je zapravo došla do ideje da unutar državnog aparata u statusu određene nezavisnosti instalira mehanizam Zaštitnika građana od države. Uloga Zaštitnika građana jeste da zaštiti građanina od zloupotrebe moći unutar državnog aparata i to je definitivno jedna sjajna ideja ma koliko ona u načelu izgledala pa i utopijskom, jer zapravo imamo to preplitanje jer sama država, odnosno državni aparat instalira ili uspostavlja sebi mehanizam ograničenja moguće zloupotrebe vlasti prema građaninu i svakako da delikatnost same ideje upravo ukazuje na delikatnost implementacije te ideje i sve ove godine našeg eksperimenta sa mehanizmom Zaštitnika građana ukazuju koliko je to osetljiva kategorija.

Imali smo kroz iskustvo sa uspostavom ovoga instituta razna zapažanja koja smo i u ranijim izmenama i dopunama otklanjali, ali ovo što se danas jasno vidi jeste da je namera predlagača zakona bila ne da kozmetički izvrši neke intervencije koje su eto sugerisane od strane određenih faktora međunarodne zajednice, već da se zaista dobije zakon koji nema rezervu u nameri, odnosno intenciji i da vrši svoju ulogu. Svakako da je bilo logično uvažiti principe venecijanske, ali ono što je važnije od toga jeste da mi zaista imamo Zaštitnika građana koji će biti Zaštitnik građana koji će tu ulogu vršiti u punom kapacitetu, bez obzira koliko to izgledalo delikatno, ali vidljivo je da je moguće ukoliko postoji namera pre svega predlagača zakona, jer on definiše, formuliše zakoni i tu je predlagač u prednosti birajući svaku reč kako će odrediti poziciju Zaštitnika građana, a naravno da smo mi ti koji će danas, odnosno ovih dana zauzeti svoj stav. Ja ne vidim razlog da se ne podrži ovaj zakon. Naprotiv, ovaj zakon treba podržati iako on sada izgleda izuzetno, ali to ponovo ne znači da za nekoliko godina nećemo doći do nekih novih iskustava, koja ćemo razmatrati i koja ćemo implementirati i to je osobenost ljudskog zakonodavstva, jer kako god je čovek nesavršeno biće, onda i njegovi zakoni ne mogu biti savršeni. Oni su prosto onakvi kakav je čovek, samo je pitanje namere i stručnosti. Dakle, namera i sposobnost određuju kvalitet jednog zakona.

Ono što se jasno vidi iz ovog predloga da je očito bila dobra namera da se dobije najbolji mogući zakon u ovom trenutku i mislim da ćemo u tome uspeti. Svakako ako i za svaki drugi zakon. Koliko god je bitan zakonodavni aspekt kvalitet zakona i u smislu njegovog pisanja i u smislu onoga što ćemo mi ovde usvojiti ništa manje nije važno, čak možda još važnije za same efekte na građane će biti primena tog zakona. Ona zavisi od kvaliteta Zaštitnika građana iako je sam pojam Zaštitnika građana nekako personifikovan u pojedincu, u čoveku koji vodi ovu instituciju.

Mi znamo da se radi o jednom vrlo kompleksnom sistemu, o jednom veoma velikom mehanizmu, timu ljudi, jednoj vrlo ozbiljnoj administraciji koja jeste personificirana u jednom čoveku koji to vodi, ali je od izuzetne važnosti kvalitet celokupnog administrativnog aparata Zaštitnika građana. To koliko će ovaj zakon dati efekte ovisi o kvalitetu ne samo prvog čoveka koga smo mi ovde birali i koga inače biramo, već i o njegovom celokupnom aparatu, efikasnosti tog aparata, njihovom odnosu prema građaninu. Jer, Zaštitnik građana jeste prevashodno, da kažemo, pravni mehanizam, ali on nekako u celom tom kompleksu državnog aparata zvuči najtoplije. Dakle, država sama po sebi, kao i pojam država nekako zvuči malo surovo, grubo, jer ona nešto vazda drži. Valjda zato što država sve drži, Zaštitnik građana ima obavezu da malo popusti, da baš sve ne drži tako čvrsto kao što drži država.

Tako da, Zaštitnik građana, po meni, pored onog što je njegova pravna uloga, zapravo predstavlja jedan svojevrsni psihološki izduvni ventil prema građanima, gde građanin oseća ono kao dete što dobije, što bude pomilovano od majke, ne znači uvek da ono baš dobije od majke sve to što traži, ali sama činjenica da bude pomilovano po glavi i da mu se ukaže razumevanje, to za njega jako mnogo znači. Zato što je i zahtev građanina, takođe, vrlo relativna kategorija. Ne znači da sve što građanin oseti da mu je uskraćeno od prava, da je baš tako, jer je pitanje poštovanja ili nepoštovanja prava građanina, koliko god pravna kategorija, toliko i individualna kategorija doživljaja. Dakle, ja smatram da mi je pravo ugroženo, a možda nije, ili mnogima kojima jeste ugroženo oni su navikli i ne smatraju da im je ugroženo. Tako da, pored principijelne dimenzije, to ima i svoju vrlo važnu individualnu dimenziju doživljaja ili oseća.

Zato je važno da Zaštitnik građana, pored ovog mehanizmičkog aspekta, da tako kaže, ima zapravo i taj jedan humani, ljudski odnos, što mi se čini da se izgrađuje vremenom i da to tako zapravo postoji. Jer, nekada kada se osetite da su vam sve instance zatvorene, bitno vam je da vam neko kaže – da, vi ste u pravu, učinićemo sve što možemo, makar to na kraju ne bilo ništa, ali to - učinićemo sve što možemo, jednostavno zvuči jako pozitivno i koristi građanima. Sve ovo što je predloženo u pogledu daljeg, da kažem, utvrđivanja nezavisnog delovanja Zaštitnika građana, i vezano za mandat i vezano za finansijsku nezavisnost, zapravo je nešto što definitivno dalje unapređuje Zaštitnika građana.

Ono što želim da istaknem i da time zaokružim ono što se tiče ovoga zakona, jeste da pored toga što je ovo pravni mehanizam, što je ovo mehanizam koji ima i svoje implikacije emotivno-psihološke na građane, mislim da je jako važno da se na svim nivoima javne komunikacije više poradi u pogledu činjenice da se radi i o jednom vrlo bitnom kulturološkom aspektu. Dakle, postojanje Zaštitnika građana ima i svoj vrlo važan kulturno kulturološki aspekt i o tome bi trebalo više poraditi, ne samo na nivou političke javne komunikacije, već i medijske komunikacije i obrazovanja.

Dakle, bilo bi jako važno da u sistemu obrazovanja više govorimo, ne samo o institutu Zaštitnika građana, to da, ali još značajnije o kulturi traženja prava. Znate, kada sa pozicije države edukujete, obrazujete, vaspitavate decu, mlade generacije da je pravo ono što njih čini ljudima, da je sloboda ono što ih čini vertikalnim bićima, da je mogućnost izbora ono što ih čini humanim bićima itd, to kada govorite, onda vi zapravo time ne pravite barijeru između države i naroda.

Znate, potenciranje samo na zakonu, to mora, to je tako, to mora da se poštuje, to je kao razlika između strogog roditelja i mekanog roditelja. Dakle, strog roditelj postiže efekte do jednog uzrasta, dokle decu drži pod čvrstom rukom, pod kontrolom sile i čvrste ruke. To izgleda super, otac je namrgođen, stalno vrišti, niko ne sme pred njim da progovori, majka ga u tome prati, deca slušaju i sve je tu super, oni su odlični u osnovnoj školi obavezno, a koliko u srednjoj tek ćemo da vidimo, onoliko koliko jačaju biološki. Kada ojačaju ta deca biološki, taj presing koji je davao rezultate do nekoga perioda, on se zapravo pretvara u svoj kontra efekat. Dakle, dobijemo kontra efekat gde više ta strogost ne daje rezultate.

Najčešće te porodice u kojima se vlada čvrstom rukom od strane roditelja pucaju malo kasnije. Dakle, ta deca kada se osete snažnom da se suprotstave roditelju, ne samo da ga više neće slušati, nego će gledati i ono što im je nametnuto silom proteklih desetak ili 15 godina, da nadoknade rušeći sve to i da postupaju suprotno.

Slično vam je i u mentalitetu komunikacije između države i građana. Dakle, ukoliko mi isključivo imamo kulturu nametanja zakona, mora, ko ne radi to biće kažnjen, biće progonjen itd, da, oni koji osećaju svoju slabost ili u nekoj fazi slabosti će to podnositi, međutim, doživljavaće državu kao nekog nasilnika prema sebi, pa makar bio legalan.

Zato je jako važno da imamo kroz obrazovanje da unapređujemo i usavršavamo kulturu odnosa prema pravu, pravdi, pravičnosti i slobodi. Na taj način ćemo imati taj pitomi odnos, kao mekana moć pametnog roditelja koji drži kontrolu, ali sve to radi na jedan mekan način komunikacije sa decom, pa i ono što je njima teško, da dugo uče, da puno čitaju, da ostaju rano, da treniraju itd, napravi da im je to lepo i drago.

Dakle, pametna država sa pametnim sistemom radi tako. Znači, mnogo više ulaže energije da kroz kulturu, dakle, kultivisanje svesti kroz obrazovanje zapravo je ono što je u osnovi nametnuto, jer pravda i pravo moraju biti i nametnuti. Ne možemo ni u tu krajnost potpuno otići. Dakle, da im to postane ne samo normalno, već i prijemčivo, a to se postiže kroz kvalitetno obrazovanje, kroz permanentno obrazovanje i tu treba jako mnogo energije. Voleo bih da o tome više govorimo, odnosno da pokažemo svest o važnosti toga. Zato što smisao sankcije jeste bitan, ali smisao sankcije po ideji pravne teorije je namenjen samo onoj maloj manjini koju ne možete da dovedete u red obrazovanjem i kulturom.

Ukoliko se razume sankcija i nametanje prava i pravde kao pravilo, a ne kao izuzetak, mi onda imamo surovo negativne odnose i to uvek akumulira negativnu energiju koja će negde i nekada sigurno eksplodirati i dati negativne rezultate.

Što se tiče drugog zakona, Zakona o slobodnoj dostupnosti informacijama od javnog značaja, takođe je zakon od izuzetnog značaja koji je baziran na ideji transparentnosti. Dakle, to je smisao ovog zakona, da opet potencijalnu opasnost od zloupotrebe položaja u državnom aparatu, posebno kada je u pitanju pre svega finansijski protok ili protok drugih interesa kroz ruke vlastodržaca, ma na kom nivou oni bili, da bi se eliminisala ta mogućnost, transparentnost je ključni faktor koji sprečava zloupotrebe.

Ovaj zakon je odgovor na takvu opasnost, odnosno na takav problem i sada mi imamo relativno kratko iskustvo, ali solidno iskustvo da smo sada mogli već zapaziti sve ono što su realne potrebe ili realni propusti i evo sada takođe sa vrlo visokim kvalitetom, bar sa tačke gledišta moje ocene, pripremljeni su predlozi koje svakako treba u danu za glasanje podržati.

Ono što bih uz ovaj stav dodao, a što bi trebalo dalje biti predmet pažnje jeste šta sa stalno lošim učenicima, kada su u pitanju određeni državni činovnici, faktori ili subjekti, koji permanentno ne daju informacije normalnom procedurom, već permanentno morate da ih naterate mehanizmom zaštitnika. Dakle, tu mi se čini da nemamo još odgovora. Nedovoljno smo dali pažnje ne kroz sam zakon, nego kroz možda pokušaj traženja i nekih drugih mehanizama da štetu, šta je sa štetom, šta je sa štetom koja se proizvodi time što izgubite dve godine da dobijete tu informaciju. Najčešće je medij taj koji traži informaciju od određenog državnog organa, moja iskustva su više na lokalnom nivou, pa znam konkretne primere te vrste.

Šta je sada, recimo, određeni medij traži informaciju od državnog organa u vezi sa tim i tim. Pazite, taj organ izbegava da da tu informaciju i vi ga naterate pomoću zaštitnika nakon dve godine. Ta informacija više ne vredi ništa. Isti je problem te vrste i sa Zakonom o informisanju. Ali biste vi morali tražiti rešenja za to. Da li postoji mehanizam kazne, to je jedno pitanje, ali bi morao postojati bar neki vid javne osude, dakle, moralo bi postojati da, recimo, imamo takođe transparentno istaknute državne organe, funkcionere, predsednike, načelnike, ili šta već oni bili, gde ćemo imati određeni portal ili određenu mogućnost da damo ko su ti činovnici ili funkcioneri koji stalno vrše tu zloupotrebu i stalno teraju građanina ili određenu instituciju koja je zainteresovana za informaciju od javnog značaja da koristi mehanizam zaštitnika i da izgubi godinu, dve, tri itd.

Dakle, to je nešto što bi trebalo, verujem, u daljoj fazi razrade i ovog zakona ili možda nekim podzakonskim aktima, ali mislim da bi to bilo od izuzetne važnosti, jer je važno i ne proizvesti zapravo taj utisak da imate zakon, ali onda onaj ko treba da upotrebi taj zakon kaže – pa znate, meni treba dve godine da dobijem tu informaciju, bolje da dignem ruke. Dakle, sa ovom sugestijom, odnosnom predlogom i primedbom svakako završavam svoju diskusiju. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, s obzirom da smo dobili obrazloženje koje smo čuli, a koje predstavlja osnov za izmenu i dopunu budžeta, gde smo imali prilike čuti i videti dobre vesti, dakle osnov za promenu budžeta nije preživljavanje, već, dakle, finansijska energija koja je sakupljena tokom godine i koja predstavlja pozitivan rezultat na osnovu koga se može napraviti i ovaj korak.

Ovaj rezultat u pogledu budžetskih sredstava imamo zahvaljujući, dakle, dvema stvarima - jedno je zdrava ekonomska fiskalna i finansijska politika, a druga je isto tako veoma važna, ili ništa manje važna, izbalansirana politika sa kovid merama. Dakle, to treba imati u vidu, jer da smo tu bili brzopleti kao neke druge zemlje i da smo imali, da kažem, više restrikcija zasigurno ne bismo mogli imati ove finansijske rezultate. Zato, usput rečeno, ali takođe jako važno, zamolio bih da se bude veoma oprezno sa uvođenjem kovid propusnica i da se ne silazi ispod 22.00 časa. Za preko 22.00 časa i ugostiteljske objekte ima logike jer pristojan svet posle 22.00 časa treba da bude u kući i tu nemam nikakav problem da imamo oštre mere.

Međutim, kada je u pitanju dnevni period tu bi molio da se ne zaležemo i da se ne utrkujemo sa uvođenjem raznih restrikcija, a pogotovo nikako kovid propusnica. To je veoma važno i sa aspekta elementarnog ljudskog individualnog prava i sa aspekta ustavnih principa i normi, ali isto tako i sa aspekta namere da nastavimo ovaj trend ekonomsko-finansijskog razvoja i stabilizacije gde onda možemo imati, ako Bog da, u predstojećim mesecima još značajnije rezultate.

Raduje me ova mogućnost, ovi rezultati i ovaj finansijskih potencijal kako bi ono što je započeto, zacrtano i ono što se planira moglo da bude uspešno realizovano.

Ono što posebno zanima nas narodne poslanike Stranke pravde i pomirenja u ovom pogledu jeste i ono u šta smo direktno i uključeni, a to je nastojanje i borba da se opština Sjenica revitalizuje posle više od dve decenije vladavine jedne kriminalizovane vlasti čije posledice nažalost nisu samo ekonomska propast jedne opštine, jedne siromašne opštine, koja, kako smo već više puta kazali, svega nekoliko dana ima već duže od jedne godine, od kako je formirana vlast, ona ima svega nekoliko dana deblokiran račun.

Međutim, uprkos toj činjenici da se suočava sa dugovima od preko pet miliona evra koji zapravo predstavljaju omču oko vrata ne samo za razvojni proces, već za elementarno preživljavanje same administracije javnih ustanova, preduzeća i svega onoga što čini javni sektor u opštini Sjenica, međutim, ta vlast zahvaljujući sopstvenoj sposobnosti, zahvaljujući odgovornosti naravno u saradnji sa nadležnim državnim organima uspeva da nađe energije i da se pokrenu vrlo značajni investicioni projekti.

Ovog trenutka nakon što je završena strateški bitna pešterska magistrala, čuvena pešterska magistrala koja je čekala decenije i decenije da bude realizovana, koja Peštersku visoravan povezuje sa jednog kraja na drugi kraj, čak se i to krajnje selo koje se nalazi u neposrednoj blizini sa granicom Crne Gore i naziva Ugao, jer se nalazi na uglu, na ćošku zemlje i same Pešterske visoravni uspeli smo da zajednički prošle i pretprošle godine okončamo taj veliki projekat čime smo zapravo dobili normalno funkcionisanje jedne svojevrsne arterije za život i razvoj pešterskog područja, tačnije tog dela Peštera odnosno teritorije i prostora opštine Sjenica.

Ovog trenutka se takođe privode radovi na takođe jednom važnom putnom pravcu prema selu Bare koji takođe povezuje jedan veoma značajan broj sela čime se zapravo otklanja jedna velika nepravda ili jedan zaostatak u elementarnoj infrastrukturi opštine Sjenica na koga se takođe čekalo više decenija.

Isto tako još važnija investicija ili veoma važna investicija jeste devet kilometara asfaltnog puta između tzv. golijskog puta i sela Štavalj, tačnije između deonice puta Novi Pazar – Sjenica, tačnije od Duge poljane prema Sjenici. Radi se totalna rekonstrukcija ili revitalizacija tog putnog pravca koji je jako opterećen. Od velikog je značaja realizacija u toku tako da upravo ovaj budžetski priliv i usvajanje ove dopune i izmene budžeta će ostvariti pretpostavke da se ne zastane sa realizacijom ove investicije, što je od izuzetno velikog značaja za Sjenicu, ali i ne samo Sjenicu već se radi o državnom putu koji je od regionalnog značaja jer on dalje vezuje prostor od Novog Pazara prema Novoj Varoši, Priboju, pa i dalje prema BiH, odnosno Sarajevu.

Dakle, očekujemo da se ovaj trend investicija, posebno u infrastrukturi, nastavi. Tu je još jedan set potreba vezanih za seoska područja koja su delegirana ali se radi o manjim investicijama, što će se zasigurno naći mogućnosti da to bude ubrzo realizovano.

S druge strane, ono što jeste glavno, iščekivanje i što je već potvrđeno svim krupnim i strateškim planovima, kao i političkim dogovorima, jeste ubrzanje realizacije auto-putnog pravca Koridor 11, nastavkom dalje od Požege prema Ivanjici, a potom Pešterskoj visoravni pa dalje prema jugu, odnosno Boljarima. To će zapravo biti nova stranica istorije, ne samo za opštinu Sjenica, već i za celu sandžačku regiju, pa i širu regiju, pa i za samu zemlju, odnosno povezivanje dve zemlje, Srbije i Crne Gore, odnosno povezivanje Srbije sa obalom Jadranskog mora. Zasigurno se nakon realizacije tog auto-putnog pravca i u ekonomskom i u opšte društvenom smislu može otvoriti jedna nova stranica.

U Sjenici takođe značajno učestvujemo u pogledu pokretanja još nekih drugih važnih investicija. Kao što ste imali prilike i medijski biti obavešteni pre nekoliko dana, konačno je sve spremno da se pristupi realizaciji projekta izgradnje osnovne škole, sasvim nove osnovne škole, projektovane u milionskom iznosu iznad osam miliona evra, sa referencama koje zasigurno mogu vredeti, kako smo to već jednom kazali, za 22. vek.

Ja moram biti u ovome subjektivan, svaka investicija me raduje i ne mogu reći da su investicije u infrastrukturi ili investicije u privredi ili investicije u nekom drugom sektoru važnije jedna od drugih, to su prosto po svojoj važnosti toliko važne investicije da se ne mogu stavljati u neki nadređen odnos odnosno hijerarhijski položaj, ali ono što subjektivno moram kazati da me najviše, ili ponajviše obraduje najava ili početak investicije u obrazovanju. Jer, imati kapaciteta ne samo da sagradite školu, vi znate da u manjim mestima sa koliko malo novca možete sagraditi neku malu ili finu školu, ali gradnja škola u vrednosti između osam i 10 miliona evra nije samo gradnja škole i rešavanje jednog pitanja potrebe za školom, to je mnogo više, to je kulturno-civilizacijska poruka, to je prosto znak i poruka jednog novog opredeljenja prema obrazovanju, gde vi zapravo podižete standard u jednoj školi.

Da, neko će reći da je to samo jedna škola, jeste, ali za tu jednu školu treba da se izdvoji između osam i 10 miliona evra. Moglo se od toga rasparčati i praviti neke improvizovane, male, nedovoljno standardizovane ne samo škole nego i bilo koji drugi objekti da se gledalo populistički na ovaj projekat ili na slične projekte investicija, ali graditi projekat sa takvim referencama, graditi projekat koji će zapravo predstavljati otvaranje nove stranice u pristupu obrazovanja, gde ćemo zapravo primiti, radi se o školi u samome gradu koja ima jako puno svojih isturenih odeljenja po selima, dakle, koja će primiti decu za koju sam siguran da roditelji i deca kada vide takvu jednu školu trebaće im vremena da se naviknu, da li su u Sjenici ili su izmešteni na neki satelitski brod ili neki ultra razvijeni grad ili prostor ove zemlje odnosno sveta, što će zasigurno predstavljati jednu sasvim novu pojavu, odnosno jednu novinu.

Vidite, neko može kazati - pa, dobro, bitno je da je suvo, da ne kaplje, da je toplo, da ima klupa, itd. Da, to jeste najbitnije, to je bitno kad nedostaje. Ali, kada je u pitanju formiranje mladog bića, deteta, budućeg čoveka, prostor je mnogo više od elementarne funkcionalnosti. Prostor je ambijent koji značajno utiče na odgoj, na kulturno, na obrazovno, na vaspitno profiliranje budućeg čoveka i ukoliko vi vršite edukaciju, obrazovanje, odnosno vaspitanje deteta u školi sa takvim standardom, a još ukoliko imate rukovodstvo koje će kasnije tu školu tako i održavati, što će definitivno biti njihova obaveza i insistiranje nadležnih organa u Ministarstvu prosvete i ostalim faktorima nadzora, dakle, boravak deteta u osnovnoj školi osam godina, znate koliko je to, to je za godinu više nego što je boravilo u svojoj porodici pre nego što je došlo u školu.

Dakle, vi tom detetu koje je došlo iz različitih socioekonomskih i porodičnih uslova dajete šansu da ono upozna novi svet sa drugačijim standardom, čime on dobija poruku i estetskih i konformističkih i kulturoloških i svih drugih mogućnosti i osećaja, gde se to dete leči od određenih kompleksa inferiornosti, gde uspeva i gde boravi osam godina u periodima nastave i zapravo nešto što je moglo da viđa samo na televiziji ili u nekim drugim kataloškim prezentacijama, dobija mogućnost da u tome živi. Znate vi da je to mnogo bitno za podizanje dostojanstva tog deteta, pogotovo kada su u pitanju manje razvijena i siromašna područja.

Ovo smatram svojevrsnom revolucionarnom porukom u pogledu obrazovanja. Istina, u ovom slučaju je to Sjenica, a znam da su još neki gradovi i mesta počašćeni ovakvim projektima. Ono što znam i verujem jeste da to nije samo opredeljenje da po neko mesto i po neki grad dobiju takvu školu, već da će, ako bog da, uskoro zemlja biti preplavljena u svim svojim delovima takvim školama.

Ovo je nešto što, iako izgleda skoro nemoguće, gde imamo nekoliko paralelnih pojava, s jedne strane, kako rekoh, borbu opštinske uprave da preživi pod dugovima koji su nagomilavani proteklih preko 20 godina, a sa druge strane imate ambijent i vesti koje dobijate o krvavim posledicama pokušaja kriminalaca koji su ranije imali direktni uticaj na tu vlast pa ne mogu da se pomire sa time da više ne mogu oni upravljati tim vlastima koji su se, nažalost, usudili i na krvoločna ubistva. Borba i dalje traje, pokušaj tih kriminalaca da ovladaju školama, da vrše uticaj na članove školskih odbora, da postavljaju direktore, paralelno sa tim da kažem, tom tamnom stranom dešavanja u Sjenici, za šta verujemo da su deo prošlosti, odnosno posledica te prošlosti.

Ali, evo vidite, ima se snage kada zdrave snage hoće da rade zajedno, one zdrave snage u Sjenici, one zdrave snage ovde u Beogradu, u Vladi Republike Srbije, naravno i u samom predsedništvu i u drugim strukturama ovog sistema imamo ta dva paralelna procesa.

Sa jedne strane, obračun da se definitivno izopšti svojevrsnim hirurškim zahvatom da se eliminišu uticaji kriminalnih struktura koje su do sada davile, gušile, ispijale krv Sjenici proteklih decenija, a sada sa druge strane i dok traje taj obračun, ima se snage, pokazuje se i sposobnost i mogućnost da se sprovode i ovakvi projekti.

Sledeći posle ove škole nam je i projekat izgradnje doma zdravlja. Takođe veoma važan projekat za koji se vrše sve potrebne pripreme itd. Privodi se kraju i dogradnja i opremanje dečijeg vrtića, takođe projekat posvećen našoj najznačajnijoj kategoriji, a to su deca.

S druge strane, ono što me raduje jeste da već nekoliko meseci teku ozbiljne pripreme za jednu izuzetno važnu stranu investiciju. Eto, to bi bila možda prva važna velika investicija koja dolazi u Sandžak, dolazi na prostor Sjenice. Radi se isto tako o investiciji teškoj više desetina miliona evra u energetski sektor, tačnije u solarnu proizvodnju električne energije. Radi se o američkoj kompanije. Pripreme se privode kraju. To će, prema onome što sam dobio od informacija, biti jedna od najskupljih ili najznačajnijih investicija ove vrste na području zemlje, možda i na području Balkana, jedan od najvećih proizvođača solarne energije.

To je nešto što iako po svojoj prirodi takva investicija ne donosi previše radnih mesta jer je to takva tehnologija, ali donosi ogromnu energiju, ogromnu investiciju. Prvo samom proizvodnjom električne energije, potom prihodima koji će se ostvarivati, od kojih će jedan značajan procenat imati i opština Sjenica, a potom infrastrukturom, asfaltom i svakom drugom koja će se učiniti dostupnom tim selima.

Dakle, radi se, evo vidite, ma koliko da je svet prolazio depresivnu atmosferu, ma koliko imali sve ove frontove, borbe sa krvoločnim kriminalcima, borbe sa kovidom, ali kada dobijete prve ljude na pravom mestu i kada dobijete spremnost tih ljudi da opšti interes stave iznad svog ličnog, da traže u svim strukturama države i vlasti one koji su dobri, normalni, pametni, nesebični, koji rade svoj posao kako treba. Zapravo su ovo samo neke od inicijacija, od prvih, ali vrlo važnih koraka koji pokazuju da je na nekoj tački koja je smatrana potpuno zapostavljenom, potpuno ugašenom.

Sjeničarci su, kroz razgovore sa njima to čujem, smatrali da su neka kažnjena kategorija, pa su izmišljali razne razloge zašto su kažnjeni, pa su smatrali da se u decenijama kažnjeni zato što su se sukobili sa Sedmom crnogorskom brigadom partizanskom, sa Pekom Dapčevićem koji nailazio dole od Crne Gore prema Beogradu kad je rat završen. Onda su naišli na brdo Jarut i tamo ovi naši nisu ni znali da je završen Drugi svetski rat, nisu imali radio, pa im niko nije javio, i oni izašli sa puškama, oni navikli, ko god naiđe oni na brdo i pucaj, a ovi onako bili opušteni, pa dobro nadrljali. Onda su tamo ljudi progonjeni. Znate, još u tom komunističkom vremenu. Ali, u Sjenici su smatrali da su, između ostalog, kažnjeni zbog toga i da decenijama se ništa nije dešavalo i da ništa nije ulagano.

Dakle, ne radi se o tome, radi se o tome da bi jedna opština dobila investicije ona mora imati domaćina. Dakle, da biste stavili pare u vreću morate sašiti dno od vreće. Ne može da se stavlja u vreću bez dna ništa, jer sve što stavite to propadne.

Dakle, ovo je zapravo ta ilustracija stanja i mogućnosti, ono što nas očekuje, ako Bog da, još mnogo više.

Zato, u tom pogledu će naši narodni poslanici podržati predložene izmene i dopune ovog budžeta i nastaviti svakako da zajednički podižemo i Sjenicu i druge investicije na području Sandžaka i širom zemlje.

Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, uvaženi ministre sa saradnikom, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas nekoliko važnih sporazuma od kojih tri sa BiH i sva tri imaju veze sa granicom.

Na prvi pogled, granica predstavlja jednu banalnu pojavu koja deli dve teritorije ili dva prostora, međutim, ako to dublje sagledamo granica je mnogo više od same međe između dve teritorije ili dva prostora.

Granica jeste tačka ili linija koja razdvaja dva prostora, ali ona je isto tako linija koja spaja dva prostora. Na istom mestu, na istoj liniji ili se razdvajamo, ili se spajamo ili se kulturno i civilizovano i zakonito i uređeno razdvaja i uređuje odnos dva prostora, ali isto tako i uređuje linija susreta.

Na istom mestu se možemo sudarati, a isto tako se možemo i susretati. Nije do granice niti do prostora, da li se susrećemo ili sudaramo, to je do aktera koji svojom kulturom, svojom svešću, svojom civilizovanošću, jednom rečju, svojim kvalitetom biraju, određuju da li će se sudarati ili će se susretati. U metafizičkom smislu, granica je takođe mnogo više od linije razdvajanja, pa i samog spajanja i granica je neka vrsta standarda ili mere slobode, ne postoji sloboda bez granice, sloboda bez granice je anarhija. Granica je neka vrsta principa, na kome se meri kvalitet slobode ili od koga počinje merenje i računanje same slobode.

Zato, pitanje uređenja bilo kojih granica, odnosa prema granicama pre svega etičkim, odnosno moralnim granicama, a evo u ovom slučaju i samim teritorijalno političkim granicama i razgraničenjima, zapravo na odnosu našem prema tim granicama, se meri naš personalni kolektivni, kulturni, etički i uopšte civilizacijski kvalitet i zato me raduje da danas imamo tri sporazuma koji tretiraju ovu temu, i to veoma afirmativno i kvalitetno, gde ćemo napraviti veoma značajan iskorak ako smo čuli i dobili u materijalima, ali čuli u obrazloženju da će zapravo ta granica podići, granica sa BiH, odnosno granica između Republike Srbije i BiH, biti podignuta na viši nivo, uređenosti, zapravo uvažavajući ove okvire ili principe koje sam spomenuo, odnosno o kojima sam govorio, gde ćemo postići viši stepen susreta, a smanjiti mogućnost sudaranja, odnosno mogućnost nesporazuma.

Svaka granica je bitna, svako uređenje granice je bitno, ali ako imate granicu koja razdvaja i spaja, dve zemlje, koje imaju određena, na žalost veoma značajna i teška opterećenja, iz raznih perioda naših prošlosti, onda uređenje te granice zapravo predstavlja veoma važan iskorak i postaje značajnije od uređenja nekih drugih tačaka, na određenim granicama, odnosno razgraničenjima.

Dakle, i u nekom subjektivnom smislu kao bošnjak, kao čovek koji dodatno prati razvoj odnosa između Srbije i BiH, kao čovek koji predstavlja političku stranku, Stranku pravde i pomirenja, četiri narodna poslanika koji predstavlja program te stranke u kome je odnos između BiH, i Srbije, stavljen na jedan od najviših nivoa, našeg interesovanja i delovanja, u tom programu također odnos između srpskog i bošnjačkog naroda sa pozicije Stranke pravde i pomirenja, i njenih narodnih poslanika u Narodnoj Skupštini, takođe tretiran kao jedan od najvažnijih i to suštinski, ne samo retorički.

Dakle, ne samo važan na relaciji ta dva naroda, već taj odnos smatramo veoma važnim i u pogledu mogućih refleksija na celokupnu stabilnost u regionu. Sve to imajući u vidu razna i pozitivna, posebno negativna iskustva iz bliže i dalje prošlosti između ova dva naroda i ove dve države, zato su ovi sporazumi od izuzetne važnosti.

S druge strane, kada imamo u vidu sve ono što se i nedavno i ovih dana dešavalo i dešava, posebno po pitanju hapšenja i privođenja određenih građana BiH, koji su putovali prema Srbiji i bili uhapšeni, odnosno privedeni na granici, što je zapravo podiglo određeni stepen nervoze i proizvelo određene tenzije između dve zemlje, a posebno između dva naroda, jer se radi o veoma ozbiljnoj neprijatnosti koja ne sadrži kod sebe pravnu dimenziju, i ne samo političku, već mnogo više od toga, gde se zapravo otvaralo pitanje - ko je sledeći, ko sme da putuje, pa, ko ne sme da putuje, jer se nije radilo o tome da imamo transparentne informacije ko su ti ljudi koji, eventualno, mogu biti potraživani sa određene strane.

Dakle, sve to je opterećivalo naše odnose i bilo jedna od tačaka našega aktivnog interesovanja. Lično sam imao prilike više puta razgovarati i sa predsednikom Republike Srbije na ovu temu, i izuzetno sam obradovan zbog same činjenice da je konačno donešena odluka da se predmeti koji postoje u Republici Srbiji kod nadležnih organa, a tiču se građana BiH, ustupe nadležnim organima BiH, i time se zapravo stavlja tačka na ovo pitanje.

Naravno, imamo i konkretan slučaj Edina Vranja, koji je zapravo bio i povod da se ova pitanja ponovo i na ovaj način otvore, koji će, ili koji je već zapravo oslobođen, odnosno, saopštena mu je takva odluka.

Sve su ovo neprijatna pitanja, ali koja ipak mogu izazvati određenu radost kada se pokaže spremnost i sposobnost da se ona sagledaju sa više ljudskosti, sa više osećaja, naravno, uvažavajući i zakonske norme, odnosno procedure, ali uvek je pitanje kakav pristup nečemu imamo.

Dakle, pitanje odnosa država je isto kao i pitanje odnosa dva čoveka, odnosno dve osobe. Ako želite kvariti i zatezati odnose, uvek ćete naći ili argumente, ako ne nađete argumente, možete naći izgovore da kvarite odnose.

Dakle, ako želite da popravljate i gradite dobre odnose sa nekim, bilo da je komšija, bilo da je kolega, bilo da je neko sa kim imate bilo koji drugi oblik kontakta i komunikacije uvek ćete naći puno argumenata da te odnose gradite.

Zato je namera temelj svega. Dakle, dela se cene prema nameri. Namera je ta koja pravi temelj pravca našeg kretanja u individualnom smislu, porodičnom smislu, ali kolektivnom smislu i na koncu u međudržavnim odnosima ili međudržavnom pogledu. Zato je ta namera jako bitna i od nje ovisi kuda se mi krećemo, da li želim oda ostanemo taoci određenih bolnih, krvavih događaja iz naše prošlosti, određenih perioda naše prošlosti, krvavih, bolnih i tragičnih, ili želimo da tu prošlost, pa makar bili i ti veoma tragični, krvavi i teški događaji iskoristimo kao pouku na kojoj ćemo graditi drugačiju budućnost, dakle, ne ostajući taoci te prošlosti, ali koristeći to kao pouku kako se to više nikada ne bi ponovilo.

Dakle, to je pitanje namere, pitanje etičkog postolja za tu nameru i na kraju pitanje i veličine, širine i dubine aktera koji donose te odluke, koji imaju ili nemaju viziju, koji su državnici ili nisu državnici. Razlika između državnika i političara je ogromna. Državnik je političar koji ima kapaciteta da svoj lični interes, svoj partijski interes, svoj bilo koji partikularni interes posveti opštem, državnom, nacionalnom interesu, ili interesu naroda i koji ima viziju u budućnosti i koji svoje celokupno delovanje i kapacitete podređuje tim interesima i toj viziji.

Dakle, ti ljudi, ti političari koji imaju takve odlike njih možete nazvati državnicima, bez obzira na kojoj se funkciji, hijerarhijskoj lestvici nalaze. Nažalost, ovih prvih je toliko malo, ali s druge strane, običnih političara je tako puno, mogu reći neka vrsta inflacije političara u vremenu u kome živimo i na prostoru na kome živimo. Dakle, to su najčešće ljudi sa jako mnogo demagoški floskula, velikih poruka, mnogo patriotizma na određenim proklamacijama, demagoških formulacija i poruka. Međutim, najčešće odluke takvih se donose, stvarne odluke se donose isključivo u ličnom interesu, u interesu partijskom, u interesu svakako partikularnom. To je osnovna razlika.

Zato kažem da sam se obradovao nakon toliko razgovora i aktivnosti, da je pre svega predsednik Republike Srbije imao razumevanja i imao snage da zapravo neke možda i lične ili partikularne stavove, poglede, zahteve sopstvenog okruženja stavi po strani, a da zapravo donese odluku da se da ono što je vizija budućnosti srpsko-bošnjačkih odnosa, odnosa dva veoma važna naroda na ovom prostoru koji uprkos svim krvavim ratovima i zločinima koji su se desili i dalje su upućeni jedni na druge. Neki drugi narodi su uspeli da odu ili uspeli da granice postave na način razdvajanja i da imaju malo tačaka susreta i dodira sa srpskim narodom, međutim, bošnjački narod uprkos svemu što je preživeo i što se dešavalo ostao je da živi zajedno sa srpskim narodom i u Bosni i Hercegovini, uprkos svim teretima, ali i na prostoru Republike Srbije, tačnije na prostoru Sandžaka.

Dakle, uprkos svemu tome to su realnosti, to su činjenice i samo je pitanje da li ćemo birati da budemo pametni i da svu tu i negativnu energiju, i negativna iskustva pretvorimo u gorivo za pozitivnu, drugačiju i dobru budućnost.

Dakle, ono što ova odluka predstavlja, a pre svega inicira sa punom odgovornošću od strane predsednika Republike donešena, zapravo predstavlja to.

Ono što je jako važno jeste da se raskoraci između politike koja se vodi na čelu države, odnosno na samom njenom vrhu i politike koju možemo čuti u retorici određenih članova i Vlade i nekih drugih političkih činovnika i funkcionera, da se zapravo taj raskorak svede na minimum, odnosno eliminiše, jer to ostavlja jako ružnu sliku, pogotovo kada znamo da imamo sistem koji nije baš tako raskliman politički da se može zaključiti da se neko svojevoljno baš odlučuje na različitu političku retoriku u odnosu na samog predsednika.

Dakle, da bismo bili ozbiljna zemlja, ozbiljna država, ono što se proklamuje kao politika, u ovom slučaju prema okruženju, prema susednim zemljama, prema susednim narodima, zapravo ostali funkcioneri i ostali ljudi koji duže određene odgovornosti u hijerarhiji državnog aparata bi bili obavezni da zapravo prate taj kurs i da ga implementiraju u svome diskursu, odnosno svojoj političkoj poruci i političkoj retorici.

Ovom prilikom bih se zahvalio i Republici Turskoj, odnosno njenim funkcionerima i predstavnicima koji su takođe imali veoma konstruktivnu ulogu po ovom pitanju, da se konačno nađe rešenje, iznađe rešenje da se ovih 15 predmeta koji su postojali u Republici Srbiji kod njenih državnih organa ustupe tužilaštvu, odnosno nadležnim organima BiH, čime se konačno stavlja tačka na ovo pitanje i čime konačno možemo i u ovom pitanju, da kažem, komunikacija na granici slobodnog protoka ljudi i roba na granici, bez straha ko li može biti na nekoj listi i ko li može biti uhapšen, odnosno priveden, što zapravo predstavlja bacanje svojevrsnog tereta sa vrata koji nas je opterećivao.

Možda nekoga nije opterećivao, ali mene zaista jeste, jer jedan od strateških tačaka u programu, u političkom programu za koga se zalažem, odnosno u okviru koga delujem jeste politika zbližavanja, politika pomirenja, politika otvaranja nove stranice koja nije samo obična stranačko-politička proklamacija, već je u pitanju ubeđenje duboko, etičko i političko ubeđenje da smo previše dugo bili taoci raznih oblika mržnji, raznih oblika neprijateljstava, raznih oblika antagonizama da je dovoljno stotinu godina iskustva na kome smo učili šta su posledice takvih politika, takvih antagonizama i postupaka antagonističkih postupaka prema komšijama i da je zaista toliko lekcija tokom jednog stoleća dovoljno, i da više nemamo vremena, ni prostora da ostajemo taoci takvih politika.

Svakako da su i druga dva sporazuma jako važna i da ih treba podržati, i kada je u pitanju Sporazum sa Austrijom o saradnji u raznim nepogodama, ali isto tako i Sporazum o vojnoj saradnji sa Egiptom. Egipat je jedna od najvažnijih arapsko-muslimanskih zemalja i svakako da treba da razvijamo odnose, istina, sa onim zemljama sa kojima već postoji snažna, da kažem, tradicija, bogata tradicija saradnje. Lakše je i bolje sarađivati, odnosno nastaviti tu saradnju.

Međutim, ono što bi bila moja poruka i preporuka, da mi ne ulazimo u ocene toga ko je gde na vlasti, iz kojih ideoloških struktura dolaze. Mi treba da gradimo odnose sa tim zemljama, a da prepustimo narodima tih zemalja da oni biraju svoje vlasti, da oni odlučuju koju će vlast imati i na koji način.

Ono što bi bila moja poruka ministru jeste da izbegne upotrebu pojma – islamski u negativnom kontekstu. To je neprihvatljivo ni suštinski, ni etički, ni duhovno, ni civilizacijski, ni politički. Ako su neka islamska braća, ne znam šta to zapravo znači, to nije primereno pogotovo u odnosu na nas muslimane, pripadnike islama ako imamo razne oblike terorizma, imamo i, da, nekada su izvršioci, dolaze, teretski kazano, iz reda muslimana, nekada iz reda hrišćana, ali to nije dovoljan osnov i razlog da nekoga nazovemo islamskim teroristom ili hrišćanskim teroristom. Terorista je terorista, majskog naroda došao, ma koju ideju zloupotrebio, koristio na bilo koje načine.

Dakle, jezik je veoma važan, pojmovi sadrže jako puno i zato se moraju birati reči kako bi zapravo poslali poruku međusobnog uvažavanja, jer to nije ono što nam treba ni kada je u pitanju Egipat, mi treba da gradimo odnose sa Egiptom i sa drugim muslimanskim zemljama u meri spremnosti sa druge strane da se grade ti odnosi, a jako je mnogo spremnosti pogotovo kada su u pitanju muslimanske zemlje od Maroka do Indonezije. Sa većinom imam jako dobru komunikaciju i mnogo toga od potencijala u tim odnosima smo iskoristili, ali se to svakako može još mnogo više i mnogo značajnije iskoristiti.

Ali, svi moramo gledati da svojim izjavama, svojim stavovima, svojim ponašanjima i svojim delovanjima zapravo potpomognemo tu saradnju, a sve ono što može opteretiti tu saradnju, pa makar i u pogledu diranja u emocije duhovne, verske trebamo da izbegnemo. Hvala.