Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Muamer Zukorlić

Muamer Zukorlić

Bošnjačka demokratska zajednica

Govori

Dame i gospodo, poštovani prisutni, zadovoljstvo mi je da možemo podržati, mi, narodni poslanici iz Stranke pravde i pomirenja, predložena rešenja, pre svega vezano za unapređenje odnosa sa Republikom Azerbejdžan. Jako je važno da sa ovom zemljom, kao i sa mnogim drugim zemljama tog i drugih regiona, unapređujemo pre svega ekonomsku saradnju. U pitanju je jedna vrlo interesantna zemlja, sa ozbiljnim potencijalima, gde možemo još značajnije uvećati i unaprediti našu trgovinsku i uopšte privrednu saradnju.

Međutim, ono što meni takođe može biti zanimljivo jeste da se od ove zemlje koja se nalazi na jednom specifičnom prostoru, zanimljivom i geopolitički, geostrateški, nešto može i naučiti. Naime, poznato je da je ova zemlja nekada bila u sastavu Sovjetskog Saveza, da je ona multietnička i multiverska, interesantna zbog svojih brojnih energetskih i rudnih nalazišta, ali isto tako ta zemlja je pre nekoliko godina imala i jedan konflikt, i dalje nerešen konflikt Nagorno-Karabah, gde je bilo i oružanih sukoba, koji su pretili da dugoročno ugroze mir i stabilnost te zemlje, ali i okruženja. Imamo situaciju gde je ta zemlja uspela, neću reći da reši taj problem, ali je uspela da napravi određen zaokret i da među svoje prioritete zapravo pozicionira svoj privredni razvoj.

Za nekoliko godina smo dobili zemlju koja umesto da bude svakodnevno na svetskim i domaćim vestima kroz sukob u regiji Nagorno-Karabah, mi dobijamo zemlju koja ne samo da pravi izuzetan privredni iskorak, već od zemlje problema postaje zemlja investitor, i ne samo u užem, već i u širem regionu, uključujući i ovaj naš prostor ovde na Balkanu, u Srbiji, Crnoj Gori i drugim zemljama ovoga prostora. Tada su bili osuđivani, pogotovo od raznih aktera i faktora iz zemlje i okolo da su na neki način izdali nacionalne i teritorijalne interese itd. Međutim, sada se svi mogu uveriti da se radi o veoma mudroj i veoma hrabroj politici, vezano za taj problem. Tako da kažem, možda možemo i mi, vezano za probleme sa kojima se ova zemlja suočava, izvući određene pouke.

Takođe ćemo dati podršku i rešenjima vezana za protokol oko zaštite lica i ličnih podataka kod automatskih obrada. To je pitanje koje tretiramo više puta sa različitih tačaka kroz različite zakone i utvrđivanje raznovrsnih regulativa. Od izuzetne je važnosti, jer to je jedno od onih pitanja koje se tiču onog što bi trebalo biti najskuplje kod čoveka, a to je, lično dostojanstvo i integritet ličnosti. Nažalost, nalazimo se u vremenu kao i na prostoru gde je došlo do značajne redukcije u pogledu i titularnog, ali i praktičnog poštovanja ličnog integriteta i ličnog dostojanstva, tako da bi ova tema trebalo biti značajnije zastupljena u svim našim nastupima i kroz zakonodavne aktivnosti, ali isto tako i kroz druge oblike društvenog života na koje možemo uticati.

Važno je unaprediti i ovo polje, jer nažalost postoje brojne zloupotrebe, što se tiče našeg iskustva sa područja Sandžaka, te zloupotrebe su do sada bile najčešće vezano za izbore. Pa, smo na nekim izborima imali lažne lične karte koje su se pojavile, nikada procesuirano, nikada utvrđeni krivci. S druge strane smo imali i zloupotrebe potpisa datih za overu određenih lista gde smo kasnije imali određene pritiske na te ljude i tako dalje, što zbog izbora njihove regularnosti, ali pre svega zbog zaštite ličnog integriteta i dostojanstva čoveka neophodno je da svim snagama se suprotstavimo ovakvim pojavama. Hvala lepo.
Zanimljivo je ovo interesovanje srpskih radikala za nacionalne manjine i ja bi to razumeo nadam se na najbolji način, pogotovo što u intonaciji kolege Damjanovića nisam osetio ništa negativno.

Dakle, jasno je ko je pravi predstavnik nacionalnih zajednica i nacionalnih manjina, a svakako da to nije baš uljudno ni proveravati. Međutim, za mene je značajnije ko na pravi način prezentira nacionalne zajednice u ovoj zemlji. Četiri godine mog zastupanja ovde i drugog kolege iz Stranke pravde i pomirenja je to nesporno potvrdilo i zato svi onih 30% pripadnika nacionalnih zajednica i manjina u ovoj zemlji koji imaju svoje predstavnike ili nemaju, mogli su se uveriti u autentičnost našeg zastupanja interesa svih pripadnika nacionalnih manjina, ali isto tako i svih građana. Zapravo, naše zastupanje nacionalnih manjina nije iz ugla same nacionalne manjine. Mi pripadamo onom uverenju gde je moguće, verujemo da je moguće istu političku platformu napraviti, zastupati, koja neće biti antagonizirana između nacionalnih manjina i nacionalne većine. Zato što je pravo pravo, pravda je pravda, istina ideja pomirenja je ta koja bi trebala da prevaziđe ono do sada.

Sada, ja se nadam da će i srpski radikali, s obzirom da radikalizam nije politička ideologija, već metodologija i još više metodika, da će zapravo nakon 30 godina ovog veoma bogatog političkog iskustva sa raznim tačkama zaokreta i rizika otvoriti jednu novu stranicu prema nacionalnim manjinama, a posebno prema Bošnjacima što bi sigurno predstavljao novi kvalitet i u ovoj Narodnoj skupštini, ali isto tako u celokupnim međunacionalnim odnosima. Hvala.
Upravo izjavom kolega Vukadinović potvrđuje da je, evo, nakon doduše četiri godine, prepoznao autentičnost mog političkog nastupa ovde u ovoj Skupštini, a pre svega zastupanje nacionalnih zajednica nacionalnih manjina. Doduše, mnogo bi mu možda politički bilo profitabilnije da je to prepoznao na početku mandata, pa da se mom političkom taboru priključio, nego što je lutao sa pogrešnim partnerima. Ne znam sada da li imamo vremena išta popraviti od tih promašaja.

Međutim, ono što je sigurno, dakle, kroz četiri godine mogao je zapaziti još nešto drugo, da se na mom političkom autentičnom eksperimentu pokazalo da ne postoji općenito, ali i u ovoj Skupštini crno-bela tehnika - samo vlast ili samo opozicija, da je moguće biti partner vladajuće većine, ali isto tako imati svoj autentičan politički diskurs, imati svoj lični kredibilitet, imati svoj stav, složiti se sa svim onim što jeste da se složimo i podržati sve ono što treba podržati, ali isto tako u određenim momentima kada imate drugačije političko mišljenje izraziti to drugačije političko mišljenje, glasati za određene zakone, za određene zakone ne glasati, a opet ne ugroziti to partnerstvo.

Dakle, ja sam ponosan zbog, pre svega, sopstvenog stava i stava moje stranke na taj način, ali isto tako i što sam sa druge strane, od strane vladajuće većine imao razumevanje za jedan takav kurs. Istina, ovo je moj prvi mandat i to je bio početak, a siguran sam da još mnogo možemo učiniti na razvoju široke lepeze međusobne i tolerancije i razumevanja političke, ali isto tako i nacionalno-etničke različitosti u ovom parlamentu i u ovoj zemlji. Hvala.
Moj navodni politički radikalizam, kolega Vukadinoviću, mogli ste videti u dva slučaja. Jedan je bio od 2007. godine pa nadalje, kada je vaš politički saputnik, tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica na muslimane u Sandžaku i na njihovu islamsku zajednicu poslao razne policijske snage sa batinama, čizmama da nam otimaju džamije, da nam otimaju imovinu islamske zajednice. Ako ste tada očekivali od mene da vam odgovorim sa maslinovom grančicom i golubom u ruci, mislim da je bilo očekivanje nerealno. Tada smo definitivno odgovorili onako kako je bilo adekvatno, branili smo džamije, branili smo imovinu islamske zajednice, dostojanstvo, pravo te zajednice koje je bilo garantovano Ustavom ove zemlje i zakonima koji nam garantuju ravnopravnost svih građana i koji državu obavezuju da nas zaštiti onda kada smo ugroženi, a ne da se njeni mehanizmi upotrebe protiv nje.

Druga, istina lažna, slika našeg radikalizma je zapravo bilo ono što ste mogli čitati i gledati u medijima koji su nas satanizirali i predstavljali iz Sandžaka ovde prema Beogradu. Jedan od mojih motiva dolaska u ovu Narodnu skupštinu je bio upravo to, jer sam shvatio da slika o meni, mom radu, mom delovanju, mojim opštim, ali i političkim stavovima ne dolazi autentično iz Sandžaka do Beograda i zato sam kazao – odoh u Beograd, odoh u Narodnu skupštinu, odoh pred medije da ja sebe predstavim, moj narod, moju kulturu, moju veru, moju političku misao. E, sada ste evo bili u prilici da me upoznate iz prve ruke, bez toga da određeni mediji ili moji politički predstavnici kreiraju sliku o meni. Hvala.
Nisam siguran da je do kraja korektno da kolega Vukadinović, dakle, meri kog dela Bošnjaka sam ja predstavnik, ali ako je hteo biti korektan, to je sigurno većinski deo, što je dokazano mnogo puta. A ja neću nikada sigurno sebi dati za pravo da vagam kog dela vlaških zajednica je kolega Vukadinović predstavnik, jer to nije uljudno sa moje strane.

Što se tiče analize vezano za nasilje prema islamskoj zajednici 2007. godine, takođe ne mogu prihvatiti kao korektnu tvrdnju koja je još tada od strane tih vlasti lansirana, svađaju se dve strane, pa smo se mi umešali, istina, umešali se da pomognu svojoj strani, koju su oni veštački i proizveli, ali uz uvažavanje celokupne osetljivosti uvek kada su u pitanju verske teme, pogotovo vezane za važna pitanja te vere. Ali, neću izbeći da ne pomenem, samo paralele radi, ono što se sada dešava u Crnoj Gori. Zamislite sada kako bi bilo da neko kaže – e, znate, tamo postoje dve strane, pa sada vlasti Crne Gore arbitriraju između te dve strane, arbitriraju kako arbitriraju. Dakle, savršeno je jasno šta se desilo 2007. godine.

Dakle, ta vlast se drznula po onim ultranacionalističkim, ekstremnim i nepravnim metodama da pravi sebi islamsku zajednicu, nije joj se sviđala tradicionalna, prava, postojeća, koja ima svu svoju infrastrukturu, već je htela po meri svoje politike praviti neku vrstu kvazisrpske islamske zajednice zapravo sve ono što posle toga mi imamo je posledica toga. To je jedan neuspeo projekat koji je napravio velike probleme među muslimanima uopšteno, a posebno među Bošnjacima u Sandžaku i trebalo bi definitivno iz toga izvući pouku i svakako da bi trebalo i da ova vlast počisti ostatke i posledice takvih promašaja i takvih grešaka, kako u budućnosti više nikada ne bi bili u poziciji da se jedna vlast drzne da napravi takve greške i takve probleme.
Sama formulacija da je moje pominjanje stanja u Crnoj Gori možda i tendenciozno ukazuje na jedan problem koji je, nažalost, i dalje kod nas veoma prisutan. Dakle, ako je vaša krava ubola moju kravu, onda je jedan zakon, ako je moja krava ubola vašu kravu, onda je drugi zakon. Drugim rečima, moje boli više nego tvoje i nikako da se saglasimo oko toga. Namerno sam, ali ne i tendenciozno pomenuo stanje u Crnoj Gori, jer ko iole hoće korektno i pravično, zapravo komparativno može izvoditi i najbolje zaključke.

Što se tiče opet pominjanog radikalizma, nikada ga nisam imao. Imao sam oštre reakcije, ali ukoliko se bilo ko hoće temeljno i objektivno time baviti, videće po redosledu poteza da li su moji oštri stavovi, koje kolega naziva radikalnim, bili prethodni ili potonji. Tu je cela poena, ako vas zaista zanima istina. Oni su uvek bili potonji. Zašto takvih mojih stavova nije bilo u vreme vladavine Zorana Đinđića, kada smo imali saradnju sa Vladom Republike Srbije, i to veoma aktivnu? Kao plod te saradnje je bilo pokretanje brojnih pozitivnih procesa u Sandžaku, osnivanje Univerziteta i drugih ustanova i uspostavljanje jedne nove atmosfere, gde sam čak tada kao muftija pristao da putujem sa brojnom delegacijom u Ujedinjene Arapske Emirate i tada afirmativno govorio o Republici Srbiji, što 2001. godine nije nimalo bilo jednostavno za jednog Bošnjaka, odnosno Muslimana.

Prema tome, svi moji oštri stavovi su bili posledica jednog organizovanog nasilja, zloupotrebe države prema nama, a naravno, pogotovo ova sada paralela sa Ugljaninom ne stoji, a ona i ne stoji u smislu reakcije, kao što vidite jer se očito radi o nekim drugim relacijama i nipošto principijelnim stavovima niti refleksijama niti posledicama na ponašanje prema Bošnjacima odnosno muslimanima. Hvala.
Pojam radikalizam ni po etimološkom, ni po terminološkom i bilo kom drugom upotrebnom smislu sam po sebi niti je pozitivan, niti je negativan. Zato sam i u prvom reagovanju potencirao da se radi o metodološkoj ili metodičkoj kategoriji, a ne o ideološkoj. I zato je moguće biti radikalan komunista, radikalan levičar, desničar, nacionalista, šta god. Ali, to su ideologije.

Radikalizam sam po sebi ne predstavlja ideologiju, već je potrebno da dobije određeni sadržaj. Istina, pojedine političke stranke, organizacije, nisu uvek u stanju ili možda ne žele da izdiferenciraju taj svoj sadržaj unutar svog radikalizma, pa bude malo nacionalizma, malo levičarenja, malo desničarenja, ali i to je puno pravo. Jer, sve ono što izdefinišete svojim programom, to ste zapravo vi.

Što se samog zaokreta tiče, radikalizam se, između ostalog, kao metodička kategorija, overava po radikalnim zaokretima, jer je metodika u pitanju, a ne ideologija.

Svakako, ja kao zastupnik ideje pomirenja, što je jedna od temeljnih programskih odrednica moje stranke, pa čak i ako hoćete, moja primarna misija i u ovom mandatu i nadam se i u određenom budućem periodu, jeste zapravo to, gde bismo sva dosadašnja iskustva, pametni ljudi uvek svoja iskustva nastoje da pretvore u pozitivno, da određene pouke izvuku iz sopstvenih grešaka, tuđih grešaka, ja smatram da su potrebni zaokreti. Radikali neka prave radikalne, umereni neka prave umerene zaokrete, ali su nam potrebne nove stranice, ukoliko hoćemo da nam budućnost bude bolja od prošlosti, a pre svega mislim na međuetničke i međunacionalne interese. Hvala.
Upotrebom pojma "korenito" zapravo se i potvrđuje ono što sam kazao. Da, svako drvo ima koren, ali svako drvo ima i svoje ime. To što svako drvo ima koren, uopšte ne određuje vrstu toga drveta. Prema tome, ovo je potvrda da je radikalizam metodologija i metodika, a nipošto sadržina, ideologija. Čak, način mišljenja je način mišljenja, a sadržaj mišljenja je ono što bi trebalo biti ideologija.

Možda je napredak da čujem od kolega radikala da se uopšte upotrebi pojam pomirenje, što jeste, naravno, iskorak. Nažalost, da nije ovih drugih odrednica i stavova koje smo čuli ili koje čujemo, koje negiraju samu ideju.

Naravno da sam više puta izricao svoje stavove, vezano za genocid u Srebrenici. Ja mislim da radikali, uz ogradu i sve ove najave koje govore, ali ovim stavom negiranja genocida u Srebrenici zapravo čine veliku medveđu uslugu samoj Srbiji i srpskom narodu. Jer, svako poturanje, podmetanje cele države i nacije da se negira nešto što je činjenica i nešto što je presuđeno međunarodnom presudom zapravo znači da time umesto stvarnih krivaca koje treba uvek goniti i osuditi i presuditi, na neki način podmećemo državu i naciju, što je, po meni, loša usluga samoj Srbiji i samom srpskom narodu, jer ja nisam zastupnik kolektivne odgovornosti, već smatram da mora postojati pojedinačna, ma koliko u tome bilo učesnika. Jer, takvim jednim insistiranjem se zapravo stavlja prepreka na pomirenje, stavlja se prepreka na otvaranje jedne nove stranice.

Ono sa čim mogu da se složim jeste da pomirenju mora prethoditi pravda, a pravdi mora prethoditi istina i zato se stranka koju predvodim i zove Stranka pravde i pomirenja.
Poštovana predsedavajuća, ja bih vas zamolio da ne polemišete sa mnom sa vaše pozicije, sa mojim stavovima vezanim za genocid, jer to nemate pravo.

Što se tiče ovog što sam čuo od kolege Mirčića, ono što očekujem sve vreme i na šta sam implicirao od samog početka, korenito i radikalno jeste da bi srpski radikali zapravo trebali da budu barjaktari priznanja genocida u Srebrenici. Jer, oni kao dokazane patriote, oni kao oni koji su pokazali svoju hrabrost da ono što ne smeju drugi bi trebalo da na neki način oslobode i ostale u ovom parlamentu, ali isto tako i celokupnu srpsku javnost i da to bude jedan pravi radikalski, radikalni zaokret, koreniti, gde će se oni suočiti, odnosno pokazati da je to moguće.

Znači, radi se o nespornim činjenicama, istina, ukoliko se to posmatra sa tačke gledišta iz Beograda ili nekih drugih udaljenih tačaka, sve to izgleda drugačije. U Srebrenici ja sam bio najmanje 10 puta i više. Imate, dakle, faktografiju, imate imena i prezimena, imate nešto što je nesporno. Naravno, ono jedino sa čime sam spreman da se složim jeste ako treba i zajedničku radnu grupu i zajedničku naučnu grupu i šta god uključiti i doći zaista do pravih istina i do pravih činjenica.

To je od interesa za oba naroda, to je od interesa za našu budućnost, to je od interesa za odgoj naših budućih generacija, jer odnos prema zlu i zločinu nije samo odnos prema drugoj strani. To je odnos prema budućim generacijama na kojoj matrici školujemo, na kojoj matrici podižemo naše buduće generacije. To je nešto za šta bi trebali imati snage da imamo zajednički stav. Hvala.
Dame i gospodo, poštovani prisutni, ovo jeste jedno proceduralno pitanje, ali je i prilika da još nešto kažemo vezano za unapređenje izbornog procesa s obzirom da smo proteklih sedmica i meseci radili na tome i moram kazati napravili određene iskorake kroz dogovore koje smo imali u različitim prilikama i kroz usvajanje određenih zakonskih normi vezanih za izborni proces.

Međutim, ono što je od posebne važnosti jeste kako ćemo sve te izborne regulative primeniti na terenu, s obzirom na naše ranije iskustvo vezano za područje Sandžaka gde imamo određene pojave svojevrsnog nasilja izbornog dana, tokom samog glasanje, a pogotovo pred brojanje, odnosno tokom brojanja nakon završetka glasanja.

Želim ponovo da ukažem na važnost ovoga, jer u proteklim izbornim ciklusima smo imali nedostatak volje da se sa strane državnih organa, posebno na terenu, do kraja osigura bezbedan i zakonit izborni proces i onda smo u nekoliko slučajeva, posebno na području Tutina i Sjenice, ali u nekim drugim delovima Sandžaka imali određene propuste koji su uticali na izborne rezultate i ostavljali utisak da nije bitno zapravo kako se glasa, već je bitno ko i kako broji, što je jednom davno rečeno.

Međutim, na tu atmosferu nas podseća i ono što se ovih dana dešava u Novom Pazaru. Naime, u osnovnoj školi „Avdo Međedović“ u naselju Selakovac, imamo svojevrsnu blokadu zakonitog poretka u ovoj školi. Grupa političkih aktivista jedne stranke, među kojima su i veoma istaknuti huligani poznati uvek po svojim aktivnostima u takvim prigodama, koji imaju svojevrstan špalir ispred škole kroz koga prolaze i učenici, i nastavnici, i drugi zaposleni, doduše samo onima kojima oni dopuste, a radi se o tome da su oni odlučni da spreče novoimenovanog direktora Safeta Smajlovića koji je u skladu sa zakonskom procedurom, odlukom ministra i legalnim rešenjem zapravo pre deset dana imenovan na poziciju direktora.

Radi se o školi koja je godinama od njenog nastanka, jer je novoizgrađena škola, bila pod kontrolom stranke Demokratske akcije, odnosno njenog predsednika i bila svojevrsno ostrvo njihove samovolje. Iako su je oni kroz Bošnjačko nacionalno veće proglasili školom od nacionalnog vitalnog interesa, ona je zapravo bila jedan od primera urušavanja bošnjačkog nacionalnog interesa, kroz veoma nekvalitetno sprovođenje programa bosanskog jezika, kroz još nekvalitetniju opskrbu tih programa udžbenicima koji ili su veoma loše napisani, sa puno grešaka, najčešće kasne i po nekoliko meseci, što se zapravo odrazilo na to da od uvođenja nastave na bosanskom jeziku, u skladu sa zakonima ove zemlje, do danas imamo značajan pad u opredeljenju dece, odnosno njihovih roditelja, da pohađaju nastavu na svom maternjem jeziku, što je uglavnom krivica Bošnjačkog nacionalnog veća, koje je pod kontrolom ove stranke, ali i drugih političkih subjekata koji direktno utiču na upravljanje ovim školama, gde se sprovodi negativna propaganda, na štetu bosanskog jezika, a sa druge strane su puna usta lažnog patriotizma.

Dakle, danas sam obavešten da je više od 650 roditelja potpisalo peticiju, što je apsolutna većina roditelja dece u ovoj školi. Upućena je peticija ministru prosvete, sa zahtevom da se upotrebi zakonska nadležnost i da se u ovoj školi osigura zakonitost, gde će i imenovani direktor i uprava i svi ostali, nastavnici, učenici, vršiti svoje pravo u skladu sa zakonom. Hvala vam.
Dame i gospodo, poštovani prisutni, ja sam jedan od narodnih poslanika koji je možda imao najintenzivniju komunikaciju sa roditeljima ukradenih beba. Istina, izbegavao sam da te kontakte eksponiram javno, prosto da ne bi poprimili kontekst politikantskog profiterstva, jer se radi o veoma osetljivoj temi.

Imao sam prilike diskutovati i na javnom slušanju koje je bilo priređeno na ovu temu, ali definitivno ovo je tema koja bi morala nadići sve partikularne, pre svega, partijske interese i relacije.

S jedne strane, cenim pokušaj da se i Predlogom ovog zakona pomerimo sa mrtve tačke i to jeste određen iskorak. Međutim, nisam siguran da je dobro da razumemo ovo pitanje na način „bolje doneti zakon bilo kakav, nego nikakav“ i da ćemo donošenjem ovog zakona zatvoriti ovo pitanje.

Pitanje odnosa prema ukradenim bebama sa nivoa Narodne skupštine, izvršne vlasti, sudske vlasti, općenito države i celokupnog društva, nije jedno od političko-pravnih pitanja. To je pitanje na kome mi ne definišemo samo odnos prema pitanju jednog od najgnusnijih zločina koji se zove – krađa novorođene bebe. To je tema kojom mi zapravo definiramo odnos prema sebi i zato ovo pitanje ne može biti jedno od običnih političko-pravnih pitanja.

Zato moj stav prema ovom pitanju nadilazi i stav moje stranke i stav političkih partnera i bilo koju drugu relaciju, jer određujući sopstveni stav prema ovoj temi, zapravo određujete sebe prema sebi i zato sugerišem da sa ovom temom ne žurimo u konačnici, čak i ako se donosi zakon, da se jasno kaže da je to samo prva stepenica, a nipošto da je to zatvaranje tema. Ne možemo donositi zakon i biti uvereni da rešavamo problem, a pri tome nemati niti jednog roditelja od onih čija je beba ukradena ili nestala da je zadovoljan tim rešenjem.

Ja sam u svojim višemesečnim komunikacijama sa tim roditeljima dobio mnogo predmeta među kojima su neki koji su toliko uverljivi, naravno toliko bolni i pokušavam da sopstvene emocije ovog trenutka kontrolišem i ne želim ulaziti u živopisne detalje vezane za te predmete.

Najnoviji predmet koji sam dobio tiče se porodice Hadžibulić iz Sandžaka, događaja iz 1995. godine. U pitanju su blizanci, deca koja su tri dana bila živa, roditelji su ih videli i odjednom tačka. Svaki trag se gubi. Navodno, deca su umrla bez mogućnosti uvida u bilo šta od njih, posmrtne ostatke, dokumentaciju i sve ostalo. Još je tako uverljivih predmeta.

Zato dame i gospodo, shvatimo ovu temu da je jedna od onih na kojima se testira naš celokupni odnos, pre svega, individualni, a potom i opšte društveni u pogledu onih pitanja koja ne možemo svesti na pragmatična politička pitanja.

Bojim se da smo inače previše pragmatizirali celokupnu našu politiku i zato imamo opšte rasulo i urušavanje celokupnog etičko-moralnog sistema u našem društvu, a teme su poznate i ne želim sada zbog kratkoće vremena da ih delegiram. Ali, ovo je jedna od tačaka gde mi odlučujemo da li kola koja su krenula u sunovrat zaustavljamo ili bar pokazujemo volju da ih zaustavimo ili ne.

Zato vas molim, totalni oprez i jasna politička poruka da ovaj zakon, ako se mora sada usvojiti bude samo prva stepenica sa jasnom porukom da moramo do kraja ustrajati i biti na strani tih roditelja.

Ja biram između svih drugih strana da budem na strani tih roditelja. Hvala vam.
Mislim da smo se prilično razumeli.

Dakle, ono što treba uvek imati na umu, tekst zakona jeste bitan, ali u ovom trenutku pogotovo što je važno pored podrške većine narodnih poslanika, što je lakši deo usvajanja zakona, važno i vrlo jasno predočiti celokupnoj javnosti koja je veoma ozbiljno zainteresovana za ovaj zakon argumente zašto je ovo jedan iskorak.

Zato moje insistiranje je zapravo na tome da mi pojačamo ne samo argumentaciju odbrane samog zakonskog teksta za koga sam se saglasio da predstavlja iskorak, već da dodatno ponudimo argumentaciju i ovde u parlamentu i pred drugim, dakle auditorijumom i na medijima, zapravo i našu svest šta još nedostaje, ne samo u ovom zakonu, već i u drugim našim mogućim koracima i kod drugih zakonskih regulativa, ali i kod operacionalizacije samog zakona kako bi smo i tim roditeljima, ali isto tako i celokupnoj javnosti, zapravo pre svega pokazali da mi ovde nemamo dilemu u humanističkoj težini pitanja.

Nekako, sa banalizacijom pitanja, recimo, nadoknade obeštećenja sudskog postupka, ostavio se utisak da smo površni u tome i zato je tu moje insistiranje, ne samo da ili ne da oponiram zakon, već da prosto ukažem na potrebu dodatnog tumačenja i jasne poruke odlučnosti da nećemo kao društvo, a mi kao izraziti predstavnici tog društva nipošto biti na bilo kojoj suprotnoj strani ne samo grupe roditelja, već i jednog roditelja.

Meni je upravo ta humana strana ovde od izuzetne važnosti. Hvala.
Dame i gospodo, poštovani prisutni, narodni poslanici stranke Pravda i pomirenja od početka mandata se bave temom igara na sreću i potrebom usvajanja nove pravne regulative vezano za ovo polje.

Mišljenja smo da nije dobro da se ova tema tretira kao tehničko pitanje koje se uređuje na način da se određene pojedinosti urede tako što će se do jedne mere zaštiti organizatori, igrači, nosioci ovoga posla i donekle samo građani. Smatramo da je ovo tema koja ima izuzetno dubok značaj za svakog pojedinca ali i za društvo općenito.

Igra na sreću, odnosno, kocka su po svim svetim knjigama zapravo đavolje delo i one same po sebi predstavljaju pošast, predstavljaju nešto što razara pojedinca. Nažalost, savremeno društvo je podleglo ovom izazovu, pre svega, iz finansijsko-materijalnih interesa u najvećem broju zemalja legaliziralo ovu delatnost, uz sve negativne posledice koje imamo vezane za građane, pogotovo za mlade generacije.

Zato mi poslanici stranke Pravde i pomirenja, smatramo da treba pristupiti ovom pitanju temeljito, suštinski, razmatrajući ga i sa etičkog i sa svih aspekata, interesa ovoga društva odnosno celokupne zajednice.

To bi značilo potrebu za usvajanjem sasvim novog zakona koji bi, po našem mišljenju, u varijanti a) potpuno zabranio igre na sreću u ovoj zemlji, što ne bi bio prvenac. Postoje zemlje i u našem i u širem okruženju koje su zabranile strogo igre na sreću i zasigurno ne gube ništa. Naprotiv, one su pokazale viši stepen svesti zaštite svojih građana, posebno naše mladosti, odnosno naše budućnosti.

U slučaju da nije moguće usvojiti takvu regulativu u varijanti b) za nas bi bila i prihvatljiva neka vrsta svojevrsnih rezervata za kladionice, kockarnice i ostale objekte igara na sreću, gde bi se zapravo ovi objekti pozicionirali izvan naseljenih mesta i onaj ko želi se igrati na taj način, kockati, kladiti neka fino se organizira i neka posećuje ta izolovana mesta, jer ono što je štetno mora biti ili eliminisano a ako to nije moguće, onda zasigurno treba biti izolovano. No, dokle god ne bude volje i snage za to mi ćemo na ovome i te kako javno i u parlamentu i u drugim prilikama insistirati.

Što se tiče zakonske regulative vezano za boračka pitanja, ono što smatram jako važnim jeste pitanje koje smo takođe aktuelizirali, pitanje stradalih u Štrpcima, otetim Bošnjaka u Štrpcima, otetim Bošnjaka u Severinu, pitanje stradalih u Kukurovićima, u Priboju i drugi stradali u pojedinačnim zločinima, tokom devedesetih godina, prekosutra imamo 27 godina u Štrpcima od tog događaja.

Pre nekoliko meseci smo imali u Severinu, dakle obeležavamo, bliži se tri decenije, a nije se pokazalo volje i svesti da se ljudima koji su bili građani ove zemlje, zemlje u kojoj nije bilo rata, oni su oteti, istina kako izgleda od srpskih paravojnih formacija iza Drine, ali za sada imamo veoma minimalne efekte raznih istraga, ali ukoliko sve to tako dugo traje, ono što bi bio minimum pijateta od strane države i celokupnog društva, jeste da se porodicama tih žrtava, prizna status civilnih žrtava rata, bez obzira što su počinioci sa područja druge zemlje i bez obzira što tada ova zemlja nije bila u ratu.

To je nešto što je neophodno uraditi za celokupno ozdravljenje naših odnosa, tri decenije skoro iza nas, ali to smatram da je važno ukoliko želimo da nam budućnost bude bolja od prošlosti. Hvala.
Dame i gospodo, poštovani prisutni, podizanje spomen obeležja je veoma važno za bacanje još jednog snopa svetla na fenomenologiju zla i zločina, za koje mislim da ovo naše društvo, pogotovo akademska zajednica, pogotovo intelektualna elita, duguje celokupnoj zajednici, više korektnosti, više naučnosti, više istinoljubivosti u tom smeru.

Naime, u grčkoj mitologiji kao što znate su postojala dva brata, Prometej i Epimetej. Prometej je imao lice normalno prema napred, a Epimetej je imao lice okrenuto prema nazad. Dakle, mi smo i kao zajednica i kao država i kao nacija i kao kultura zapravo i sve druge zajednice u prilici birati između te dve orjentacije. Okrenuti se prema istoriji prošlosti sa sve onim što je u njoj dobro, loše, teško, gorko ili slatko i postati taocem te prošlosti ili okrenuti se prema budućnosti, a pravac prošlosti upotrebiti onoliko koliko nam je potrebno u pogledu istine, u pogledu sagledavanja stvarnih istina, a opet sa ciljem pouke koju bismo koristili i kapitalizovali u budućnosti. Zato je od izuzetne važnosti imati ovo na umu i ako uspemo uzeti meru u tom smeru, dakle, onda se sve to može pretvoriti u vrednost.

Međutim, ukoliko slušamo sve glasove na ovu temu, mnoge u ovom parlamentu, ali isto tako i mnoge na medijima, nažalost i kod većeg dela intelektualne zajednice, vidimo da postoji neka vrsta utrkivanja u žalopojki, u provejavanju emocija. Mislim da to ne koristi nikome. Prvo ne ostavlja uopšte ozbiljan utisak, a drugo to zapravo daje prednost prošlosti nad budućnošću. Zato želim ukazati na to da orjentacija prema prošlosti je destruktivna za svaku zajednicu. Ne škodi ona onima na kojima se brusi jedan određeni nacionalistički patriotizam. Ne, naprotiv, vatra je takva, ona prži one okolo, ali na kraju ona upropasti i izgori i samu pećnicu koja je ugostila.

S druge strane, može se primetiti još nešto, da ovde na našem prostoru nažalost najčešće imamo dva pristupa, odnosno dva standarda kada su u pitanju žrtve, kada je u pitanju zločin. Nikako da ujednačimo taj standard tamo gde smo većina i tamo gde smo manjina. Dakle, jedna vaga, jedan kantar, gde smo većina, gde smo jači. Na jedan način ćemo definisati i zločine i zločince, i žrtve, i pristup tom zločinu, i definisanje i zločina, i posledica, i krivaca, i svega ostalog. A tamo gde smo manjina, gde smo ugroženi, onda se primeni najčešće drugi princip.

Još jedna stvar, kulturno civilizacijski, ne možete biti istovremeno i snaga i žrtva. Ne možete biti i sila i žrtva. Birajte, da li želite da budete žrtva ili sila. Ako hoćete da ste sila, onda morate imati snage da prevladate rane iz prošlosti, da ih pobedite, da ih valorizujete na način naučno, istinito, koliko je to moguće u relativnoj ljudskoj moći.

Ali, ne možete istovremeno biti i sila i žrtva. Žrtva izaziva sažaljenje. Ako previše se potencira fenomen žrtva onda se igra na kartu sažaljenja, ali tada više niste snaga, niste faktor, niste neko ko može voditi određene lokalne ili određene regionalne procese. Smatra da su ove tri primedbe, ove tri sugestije veoma važno imati u vidu jer podićemo spomen obeležja, ovo će proći, proći će izbori, proći će naši mandati, vlade, vlasti, ali odgovornost za reč bi morala biti veća.

Ove reči idu u etar. Reči formiraju svest, formiranju nađu budućnost, one idu i prema našim srcima i prema građanima i prema nebu, one kruže. Reči su temelj kulture i zato je meni važnije probrati reči i snositi odgovornost za to nego li izidati brojne spomenike ili neke druge monumentalne građevine. Hvala vam.
Poštovani prisutni, dame i gospodo, ovo su važni sporazumi i zaslužuju podršku. Narodni poslanici stranke „Pravde i pomirenja“ će ih podržati u danu za glasanje.

Ja se želim osvrnuti posebno na ovaj sporazum kojim će se obezbediti materijalna podrška, dakle programima inovacije, ubrzanja inovacije i podsticanja preduzetništva. Mislim da je to jedan od veoma važnih programa za dalju dinamizaciju celokupnoga razvoja i drago mi je da imamo neku vrstu sprege između programa koji podstiču afirmaciju naših mladih talenata, a sa druge strane i poduzetništva, odnosno podsticanje preduzetništva ili poduzetništva.

Više puta sam isticao i to ću ponoviti, da svaka zemlja ima neke svoje izuzetne potencijale. Neke zemlje imaju naftu, neke imaju neka druga blaga, ova zemlja i ovaj širi prostor ima izuzetne talente, mlade mozgove koje nažalost ovih dana, meseci, u poslednje vreme rekama teku prema zapadu i osiromašuju ovaj prostor.

Drago mi je da imamo prepoznavanje ovoga problema sa strane Vlade, ne samo u formi problema, već i prepoznavanje i reagovanje na način da se pokuša omogućiti ambijent i platforma u kojoj će oni najbolji i oni najpametniji naći sebi mesto kod kuće, ovde, jer živimo na prostoru kojeg je Svevišnji stvoritelj tako sazdao, da sve što je Bog dao je najlepše, a nažalost što su ljudi radili je daleko od toga.

Jako mi je drago da Vlada u poslednje vreme posredstvom Ministarstva za prosvetu se opredelila i u pravcu osnivanja tehnoloških parkova, što zapravo predstavlja prostor i mehanizam za afirmaciju mladih mozgova, talentovanih i za njihovo unapređenje.

Međutim, ono što nam nedostaje jeste ravnomerni razvoj na tom polju. Odavno smo usvojili princip ravnomernog razvoja, međutim i dalje imamo činjenicu da se najznačajniji deo projekata vuče u pravcu onih centara koji inače su najrazvijeniji.

Tako da i sada imamo određene prostore zemlje koji su zapostavljeni. Ja u tom smislu imam konkretnu ideju, usmeno sam je izložio i ministru prosvete, a evo sada želim i narodne poslanike i sve prisutne, ali i javnost obavestiti da bi od izuzetnog značaja bilo da u Novom Pazaru isto tako pristupimo projektu osnivanja tehnološkog parka.

Za to postoje uslovi. Potrebno je samo nešto volje i saradnje na relaciji između Ministarstva prosvete i Ministarstva odbrane. Tamo imamo izuzetno ozbiljne objekte koji pripadaju vojsci na lokaciji Novopazarska banja, koji su sada napušteni prazni, idealan ambijent i u prirodnom i u svakom drugom smislu, gde se mogu adaptirati i pripremiti za jedan tehnološki park u gradu koji sada ima dva univerziteta, koji se nalazi na izuzetno važnom mestu sa strukturom stanovništva. Uprkos drastičnog iseljavanja, to je najmlađi grad u Evropi prema prirodnom priraštaju. Mislim da bi bila velika šteta i nepravda taj deo zemlje, odnosno ovaj grad i prostor Sandžaka ostaviti bez tehnološkog parka gde bi mladi dobili šansu da budu afirmisani u sopstvenoj izuzetnosti.

Nažalost, proteklih sedmica smo imali, kroz medije pratili da su određene strukture moći u ovom gradu, privrede, političke i kriminalne, zainteresovane za taj prostor, da su se svađali oko tog prostora, jer je to između ostalog i investiciono i ekonomski vrlo interesantan prostor, ali da im pomognemo da završe te svađe, da taj prostor odredimo za tehnološki park, za budućnost, za obrazovanje, za inovacije, za investiciju u mlade mozgove. To je ono što će biti od koristi zasigurno i za lokalnu zajednicu i za širu zajednicu i za sve nas. Hvala.