Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Muamer Zukorlić

Muamer Zukorlić

Bošnjačka demokratska zajednica

Govori

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Komisije za zaštitu konkurentnosti, dame i gospodo narodni poslanici, tema zaštite konkurentnosti, iako na prvi pogled ne tako inspirativna, ali je veoma važna tema za zdravost privrede, ali isto tako i za zdravost celokupnog društva, u privrednom, sociološkom i svakom drugom pogledu.

Ukoliko jedno društvo želi da se razvija normalno, da napreduje i da ima željeni prosperitet, jedan od ključnih uslova jeste ambijent u kome će svi oni koji žele da rade moći da zarade i ostvare i kušaju rezultate svoga rada, gde će onima vrednima, sposobnima biti valorizovan rad kroz mogućnost da ostvare željene rezultate. To znači da oni drugi koji ne žele da rade, neradnici koji spavaju do podne, zapravo neće moći postići ono što postižu ovi prvi. Sve to je moguće, između ostalog, ukoliko imamo zakonske okvire i norme koji se korektno i dosledno primenjuju, gde se taj ko hoće pošteno i zdravo da radi štiti od onoga koji hoće nekom prečicom da dođe do istih ili većih rezultata.

Osiguranje ambijenta lojalne konkurencije i konkurentnosti je zapravo jedan od takvih uslova i ukoliko se on poremeti gubimo mogućnost dinamike razvoja koju obezbeđuje lojalna konkurencija ili zakonita konkurencija. Pretenzija prema monopolu je nešto što postoji otkako postoji ljudska vrsta i otkako postoji bilo koji oblik poslovanja, jer imati monopolni položaj znači izbaciti konkurenciju, a to znači nelojalno ili nelegalno osigurati profit, uspeh, pobedu, šta god od toga bilo.

Zato ova tema, ma koliko zvučala proceduralno, kao što je pitanje usvajanja izveštaja Komisije o zaštiti konkurentnosti, zapravo je veoma važna. Možda bi ova tema i ovaj izveštaj bili manje važni da smo mi zaista ostvarili onaj stepen zaštitne konkurentnosti koji je poželjan ili kojim se odlikuje ili treba da odlikuje jedno uređeno društvo, odnosno uređena država i uređeni državni aparat i sistem.

Nažalost, imamo pokazatelje koji nam potvrđuju da je to drugačije. Ja ću i ovoga puta ostati dosledan da govorim samo o onome što znam i onome što mi je poznato, a poznato mi je ono što se dešava oko mene tamo gde živim, u Novom Pazaru i na prostoru Sandžaka.

Neću navoditi one primere koji su teže dokazivi ili koji nisu tako očigledni ili koji izgledaju relativno u pogledu namere zbog kojih se navode.

Pitanje televizije Novi Pazar, ranije poznate pod imenom Regionalna televizija, je nešto što je po pitanju konkurentnosti odnosno antikonkurentnosti, tj. nepoštovanja zakonitosti konkurencije više ne samo očigledan primer brutalnog kršenja zakona i nezakonitog ponašanja i nezakonitog ispumpavanja i pljačke novca građana i pri tom sa tim novcem sticanja takve monopolske pozicije u medijskom prostoru u lokalno-regionalnom za Novi Pazar i širu regiju.

Naime, već godinama, a evo, imamo i najsvežiji primer od pre nekoliko dana, gradska uprava u Novom Pazaru je raspisala konkurs za podršku medijima i medijskim projektima. Na tom konkursu ili po tom konkursu je 55 miliona dinara stavljeno na raspolaganje medijima koji su se javili na taj konkurs. Javilo se 19 medijskih subjekata. I zamislite kakav je bio ishod odluke komisije koja je određena od strane gradske uprave? Podela se desila na sledeći način – 85% tih sredstava, negde oko 46 miliona je dodeljeno jednoj televiziji, televiziji Novi Pazar, odnosno regionalnoj televiziji Novi Pazar, čiji je suosnivač gradonačelnik Novog Pazara. I to se dešava u proteklih najmanje tri ili četiri godine.

Ja ne mogu da verujem da za to niko ne zna. Ne mogu da verujem da treba i ova komisija i svi ostali nadležni organi da čekaju mene, narodnog poslanika, da ih o tome obavestim iz poslaničke klupe, i to nakon tri, odnosno četiri godine. Ponekad i pomislim da stvarno informacije iz Novog Pazara i Sandžaka ne mogu da preskoče ni Kopaonik, ni Goliju, ni Zlatibor, ni Mokru Goru, da su toliko visoke da predstavljaju takvu barijeru da ovde mogu da dospiju samo neistine i poluistine.

Pa sam se malo i time pozabavio, zbog činjenice da mediji u Beogradu, posebno televizije sa nacionalnim signalom, nemoguće da ih ne zanima šta se dešava južno od ovog pomenutog planinskog masiva. Onda sam došao do još jednog frapantnog podatka koji je svakako vezan i za ovo o čemu sam prethodno govorio. Svi dopisnici svih medija u Beogradu, osim RTS-a, koji je imao dopisnika od ranije, su na platnom spisku iste televizije, iste političke stranke, istih vlasnika, istih šefova. E, zamislite vi kako se ovde čini nepravda. Znači, opljačka se 46 miliona dinara, skoro 400 hiljada evra iz budžetskih sredstava gradske uprave Novog Pazara, tj. sredstava građana Novog Pazara i sa tim novcem se finansira privatna televizija gradonačelnika i njegove političke partije. Da, mogući je kriminal. Da, moguća je korupcija.

Ali, da li možete da dokučite koliko je ovo štetno ne samo na konkurentnost, ne samo što će ovih 18 medija kojima je samo 15% dodeljeno tih sredstava, biti u prilici da prežive ili ne prežive ili svedu svoje medijske aktivnosti broju uposlenika i sve ostalo na totalni minimum da samo prežive, to je jedan aspekat štete. Ali, ova sredstva ukrasti, staviti ih u privatnu firmu, a potom finansirati i držati pod kontrolom ljude koje ste zbog političkog uticaja već instalirali kao dopisnike skoro svih beogradskih medija i time ste zapravo na liniji Kopaonik-Golija-Zlatibor-Mokra Gora postavili tako gusto sito kroz koje ne mogu da prođu istine.

Moram vam još nešto priznati. Jedan od razloga što sam se lično uključio u politiku, iako sam ranije obavljao duhovne funkcije, i to veoma važne, kao što mnogi znaju, je zapravo bio jedan trzaj, ljudski trzaj, da razbijem ili da pomognem da se sruši ta barijera laži koja stoji ovim planinskim masivom i kojim se sandžačka regija drži u mraku neznanja, neinformisanosti i neistina.

Naravno da kada imate samo laži koje vam dolaze, a koje zbog korupcije, pljačke budžetskih sredstava plaćaju sami ti građani, plaćaju sopstvenu propast, plaćaju laži i sebi, onda vam je jasno kada godinama ili decenijama imate takvu cirkulaciju odnosa i laži koliko će se formirati predrasuda.

Zato su poslanici Stranke pravde i pomirenja zapravo neko ko ruši taj zid i mi smo ovde da srušimo taj zid. Da vi ovde u Narodnoj skupštini, ali i javnost Srbije vidi da postoje Bošnjaci koji niti su poltroni koji bi prodavali veru za večeru, niti su oni koji će gurati prst u oko bilo kome od vas ovde, individualno ili kolektivno. Dakle, već da se radi o ljudima koji vole svoju veru, svoju naciju, autentično pripadaju svom narodu i svojoj zajednici, ponosni su na to što jesu, ali isto tako su svesni da žive u državi u kojoj nisu sami, u kojoj postoji većinski srpski narod sa kojim su gradili komšijske dobre odnose kroz celokupnu istoriju i ponosimo se takvim odnosima, čak i kada su se dešavali sukobi u nekim ratnim ambijentima, odnosno i sami zločini, uvek je to bilo izazvano spolja, nekom politikom i nekim otrovom koji je ubačen.

Zato ne smemo i ne želimo da se pomirimo sa time da ovo postane normalno. Kriminal se može desiti, zlo se može desiti, korupcija se može desiti, pljačka se može desiti, zloupotreba vlasti se može desiti.

To je samo po sebi nešto što je loše, nešto što je zlo, ali veće zlo i mnogo lošije od toga je da to postane normalno i da nas oni svojim bezobrazlukom, svojom drskošću ubede da je to normalno. I da nakon nekoliko godina takve bezočne pljačke i otimačine, i Komisija nadležna za ovo, državni organi, nadležni da progone lopove, pljačkaše i nosioce korupcije. Zaćute i kažu – u redu je, evo to je tako bilo i proteklih godina.

Ukoliko budemo ćutali, onda imamo to zlo gde i oni koji ne žele da se bave korupcijom i oni koji ne žele da pljačkaju sopstvene građane i narod, da će u nekom trenutku kazati – pa nije moguće drugačije. Ovo je nametanje novih standarda, gde i oni drugi pošteni će biti naterani da kažu – e, pa sada ćemo i mi da se borimo da i mi se dočepamo nekog komada vlasti, pa da tako radimo.

Ovih dana izašla su u javnost dokumenta gde je bivši predsednik opštine u Sjenici poklonio 830 hektara zemljišta na Pešteru. Seo u kafanu i potpisao kao da mu je dedovina. Bez jedne odluke, opštinske vlasti, bez jednog, apsolutno koraka legalne procedure, on je fino sedeo, i nekoj stranoj firmi koja je opet povezana sa njima u nekim interesnim relacijama, poklonio 830 hektara zemljišta. U redu, odlučio se čovek na kriminal, mislio da će doveka ostati na vlasti, da će moći to da krije, ali nakon što se saznalo on i dalje hoda Sjenicom, kabadahijski koristeći svoje pare i sve ono što je opljačkao od svog naroda, a da pri tom ni policija ni tužilaštvo ne reaguju, tačnije dozvoljavaju mu da se tako ponaša.

Juče, na zasedanju gradske skupštine u Novom Pazaru, tokom rasprave u salu Skupštine ušao je direktor Doma kulture, odnosno sada to zovu Kulturnog centra, i nastojao, pokušao da tuče odbornika opozicije zato što mu se ne dopada diskusija. Dakle, imate snimke, ganja po sali, hoće da tuče ljude zato što diskutuje onako kako mu se ne dopada. Zamislite da u ovu Skupštinu uđe neki direktor, neke javne ustanove i sada ne sviđa mu se moja diskusija ili ne znam čija i on sada nasrće, hoće fizički da se sa njim obračuna.

Znate gde je problem? Da li ste to videli na nekoj televiziji ili nekom mediju u Beogradu? E, pa niste to videli. E, pa nećete ga ni videti. Zašto? Zato što su svi dopisnici tih medija u Beogradu plaćenici, odnosno na platnom spisku jednog čoveka, jedne političke partije, tačnije same te gradske vlasti.

Onda se vi ovde izčuđujete za tog predsednika opštine, izčuđujete se kada vam ja govorim da tamo proteklih 15, 20 godina, ne znam da li je ijedan seoski put, u režiji tih lokalnih vlasti u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici asfaltiran, bez toga da narod nije opljačkan. Imali su dve linije, Beograd, odnosno Direkcija za puteve ili ko je već davao novac, finansira put, gradi se put, a lokalni vlastodršci skupljaju pare od naroda sa pričom kako ovi u Beogradu neće da asfaltiraju dok im se ne daju pare. Onda se skupi 50 hiljada, 100 hiljada. Nema problema, krstite se, čudi te se, znam da se čudite, ja znam da su ovo novine, ali ovo mora da se kaže.

Ovo su gole istine. Znači, onaj ko želi može dobiti spiskove, dakle, na kojima je skupljan taj novac, količine, evo sada u Tutinu, selo Dobri Dug traže da im se vrate pare pošto im nisu asfaltirali put itd. Dakle, ovo su stravične stvari, ovo je nešto sa čim mi moramo da se suočimo.

Prema tome, moramo srušiti tu barijeru. Mi godinama imamo priču o tome kako neko hoće Sandžak da otcepi, kako postoje neke politike. Ljudi, i ta priča je uvek bila priča za dnevnopolitičke upotrebe i performanse nekih političara koji su hteli skretati na sebe pažnju, ali najgori oblik ugrožavanja suvereniteta zemlje na jednom prostoru jeste držati taj prostor u laži, držati taj prostor u mraku, držati taj prostor u nepravdama.

Najgore od toga što narod tamo ne kaže, pljačka nas gradonačelnik ili predsednik opštine ili ova partija, lokalna ili ova. Ne, nego, građani govore da ih ne štite ovi iz Beograda oni to ne bi mogli da rade. E, pa gospodo mi moramo da pokažemo, iz Narodne Skupštine i od strane ostalih državnih organa da oni ne mogu imati zaštitu, niti iz Beograda, niti od policije, niti od tužilaštva, niti od pravosuđa i da se ne mogu zaklanjati iza partnerskih odnosa sa bilo kime u politikom smislu i da definitivno se moraju pipci te hobotnice rezati.

Drago mi je, danas ministar policije u Novom Pazaru, što je po drugi put u poslednje vreme, što to ukazuje na odlučnost da se krene sa obračunom sa organizovanim kriminalom koji jeste opasan i strašan samo kada ima podršku od određenih politika. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dakle tri zakona koja se tiču tri važna sporazuma sa različitim temama po kojima danas treba da se izjasnimo i za koje treba da glasamo.

Sporazum, odnosno zakon o potvrđivanju Sporazuma o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji sa Meksikom, odnosno Sjedinjenim Meksičkim Državama spada u red važnih sporazuma. Važna zemlja, iako kako čusmo i znamo, daleka, ali isto tako veoma važna tematika, iako u vremenima određenih kriza, obično tema prosvete, tema sporta, posebno tema kulture vrlo često budu zapostavljeni i nemaju onaj značaj koji treba da imaju.

Usvajanjem ovog zakona, odnosno potvrđivanjem ovog sporazuma mi i kao Narodna skupština, ali isto tako i kao Vlada pokazujemo kapacitet da ne dopustimo da nam Kovid kriza i sve ono što ona implicira, da nas ometu u normalnom funkcionisanju, u delovanju državnih organa, pa čak i kada su ove teme u pitanju koje obično dobijaju na značaju u vremenu blagostanja i u vremenima kada država i društvo imaju kapaciteta da se bave elitnim pitanjem.

Posebno sam i dodatno zainteresovan za prosvetnu i kulturnu saradnju sa bilo kojom zemljom, uključujući i Meksiko, i zbog činjenice da se nalazim na mestu predsednika Odbora za obrazovanje, nauku i informatičko društvo koji, evo, za samo nekoliko meseci pokazuje ozbiljne aktivnosti. Ne znam da li smo jedini odbor koji već do sada ima dva pododbora, Pododbor za omladinu i sport i Pododbor za informatičko društvo i digitalizaciju.

Bez obzira što smo na samo početku ovog mandata, članovi ovog Odbora su pokazali inicijativnost, kreativnost, Odbor svakako, imao razumevanja, a pravila i sistem rada Narodne skupštine su dovoljno bili komotni za tako nešto, zato želim ovo zadovoljstvo i radost da podelim zajedno sa vama ovde, ali isto tako i sa svim građanima Srbije koji nas prate. To zapravo pokazuje da mi ovde u Narodnoj skupštini kroz Odbor, kroz ovaj resorni odbor, a uveren sam da je to slučaj i sa drugim resornim odborima, zapravo, ne dopuštamo da nas ova kriza omete, a ona nije samo eksplicitno, da, jeste eksplicitno zdravstvena, i veoma ekplicitno i privredna. Međutim, ona je eksplicitno sveopšta, ona vrlo jasno utiče na naše celokupno i mentalno i psihičko i zdravlje i stanje i zato gde god možemo da pokažemo kapacitet i mogućnosti da budemo inicijativni i da delujemo normalno, razvojno, progresivno, to je veoma važno, ne samo za tu temu i ne samo za to čime se bavimo, već je veoma važno da šaljemo građanima poruku da smo jači od krize, da smo jači od svih ovih izazova koji su pred nama i u individualnom i u kolektivnom smislu.

Dakle, psihičko stanje, opredeljenje da ste gornji, da ste jači, da ćete da pobedite, bilo da je u pitanju zdravlje, bilo da je u pitanju kriza, su veoma bitni i zato smo mi ovde u Narodnoj skupštini, kao i svi predstavnici naroda na svim pozicijama, ponajpre pozvani da širimo optimizam, da širimo odlučnost da svaku krizu, svaku bolest i svaki izazov koji je pred nama pobedimo i budemo jači od njega, jer zapravo, ta atmosfera i to stanje pojedinca, ili tačnije to stanje duha je ključno i u pobedi samog pojedinca koji se suoči sa određenom bolešću, ali isto tako i u nameru da pobedimo svaki drugi izazov i svaku drugu krizu.

Zato ovaj Sporazum podržavamo. Poslanici Stranke pravde i pomirenja, će u danu za glasanje dati svoj glas potvrdi ovog zakona, čime ćemo i sa ovom zemljom, veoma zanimljivom zemljom, da jeste to velika daljina, ali jeste saradnja sa bliskim zemljama geografski i kulturološki bliskim zemljama, ona ima drugu čar izazova, međutim, daleke zemlje poput Meksika, treba da nam budu interesantne upravo zbog svih onih različitosti koje one imaju, jer kulturna razmena, prosvetna razmena, a posebno kažem, kulturna razmena, ona je posebno interesantna tamo gde su različitosti naglašene, jer samo u razmeni sa različitostima, u susretu sa različitostima i u mogućnosti da razmenimo ta kulturna dobra i iskustva, zapravo se dešava oplemenjenje sopstvene kulture. Nažalost, mi imamo razne teorije pogotovo, i razne politike koje preferiraju određene kulturne homogenizacije.

Dakle, da bilo koja homogenizacija, etnička homogenizacija, kulturna homogenizacija, bilo koja homogenizacija, ona je na početku privlačna, ona deluje izazovno, deluje da će nam olakšati opstanak, da će nam olakšati razvoj, jer ako ste sami, ako ste isti, to jeste lakše i jednostavnije, ali nije uvek, pogotovo, skoro ne nikada, jednostavnije i lakše nije kvalitetnije. Zato, ostati sam, ne biti sa drugima, homogenizovati se, etnički, homogenizovati se kulturološki, da, pojednostaviće nam funkcionisanje, biće nam lakše, biće jednostavnije. Ali, jednostavnost nikada nije obogaćivala kulturu. Različitost je obogaćivala kulturu.

Zato se i pokazalo, narodi koji su svoje politike bazirali na homogenizaciji, oni su imali određenu dinamiku razvoja dok nisu ostvarili tu homogenizaciju, dok nisu uspeli da oteraju druge i da se razdvoje od drugih. Međutim, od trenutka kada su oterali druge ili otišli od drugih, svejedno. Dakle, kada su se razdvojili sa drugima, tog trenutka se sva dinamika zaustavila, tog trenutka su bili i ostali upućeni sami na sebe.

Ne možete se oplemeniti sami sa sobom. Biljka, voćka ne može da se oplodi sama sa sobom. Potrebna joj je druga voćka, a oplodnja i oplemenjenje te voćke je kvalitetnija ako postoji različitost u toj drugoj voćki. Slično je i sa čovekom, posebno u kulturnoj, odnosno kulturološkoj dimenziji. Potrebna je različitost, jer ona stvara tu pozitivnu dinamiku.

Jedan od Božijih zakona proklamovan u svetim knjigama jeste da je čovek celokupna ljudska vrsta su nastali od jednog čoveka i jedne žene. Dame i gospodo, mi smo jedna vrsta. Da, postoje rase, da postoje nacije, da postoje različitosti, ali smo od iste vrste, od istog čoveka, od jednog čoveka i jedne žene. Zato ne postoji prednost jednih nad drugima po samoj pripadnosti, etničkoj, jezičkoj ili kulturnoj. Može postojati vrednost samo u kvalitetu, a smisao po istoj svetoj postavci, smisao nacionalnih, rasnih razlika jeste međusobno upoznavanje, odnosno savremenim jezikom kazano međusobna kulturna razmena u meri sposobnosti te kulturne razmene, naravno da biste sarađivali kulturno, da biste sarađivali prosvetno. Istina, ne možete uspostavljati saradnju ukoliko niste jasno i precizno definisali sopstveni identitet, subjektivitet, samobitnost i kvalitet.

Dakle, poziva na međusobnu saradnju i kulturnu razmenu nipošto ne sme da se shvati kao odricanje od sopstvenog identiteta što jeste bila ideja, ideologija koja je ovde vladala pola veka. Hajmo bratstvo, jedinstvo na tome da se svi odreknemo sebe, pa da postanemo nešto iznad, nešto treće, nešto novo, pa smo se onda donekle odrekli sebe, a nismo postali to treće zato što je to treće bilo hibridno, nemoguće, nije prirodno, nije originalno i onda smo ostali na pola tog puta i nastupila je kriza identiteta, a zapravo iz krize identiteta dobijamo nesigurnost u sebe. Kada dobijete nesigurnost u samog sebe, individualno i kolektivno imate potrebu iz straha da negirate druge, imate dakle želju i nameru i potrebu da druge eliminišete i tu nastaju sukobi, ratovi, zločini, nažalost i sve ono što krvavo obeležava jedno celo stoleće ovde na Balkanu među braćom, komšijama, sličnim, istim, srodnim ili različitim.

Dakle, to bi trebalo da nam bude lekcija, da nam budu pouke da shvatimo da nije smisao zajedništva, niti je smisao čak pomirenja za koje se mi kao stranka zdušno i aktivno zalažemo, da se pomirenje odnosno mir i saradnja ostvaruju na način odricanja sopstvenih posebnosti. Naprotiv, što ste sigurniji u sopstvenim posebnostima, što ste uverljiviji u svojoj kulturi, znanju, vi imate više kapaciteta, imate jače mogućnosti i više samopouzdanja da pravite saradnju sa drugima.

Jer, zapravo kulturna razmena znači da vi ono što imate vaše ponudite drugima, pokažete drugima, potpuno sigurni i ponosni u onome što jeste, a da oni pokažu vama ono svoje pa da razmenite znanja, jer inače znanja imaju smisla, sva znanja ili svo znanje ima smisla samo u onoj meri u kojoj će služiti čoveku, u onoj meri u kojoj će podići našu individualnu i kolektivnu svest.

Mi smo, nažalost, danas, u savremenoj ljudskoj civilizaciji, izgubili tu orijentaciju, gde znanje nije podređeno čoveku. Mi danas imamo dehumanizirano znanje. Mi danas imamo mnogo znanja, posebno u onome što se zove nauka, koje se odreklo kodeksa i etičkih i onih temeljnih, naučnih, pa se, nažalost, veoma često suočavamo sa time da su rezultati tog znanja na štetu čoveka, da su dostignuća nauke upotrebljena za uništenje čoveka, za razaranje čoveka, bilo u klasičnim oblicima ratnih razaranja, bilo u nekim drugim, koji ugrožavaju elementarnu ljudskog čoveka.

To nije dobro. Taj pravac razvoja znanja nije dobar. Znanje ima smisla i ono je blagodet i ono je vrednost samo dokle služi čoveku, dok je podređeno čoveku, a služi čoveku dok se kroz znanje i kroz upotrebu tog znanja vodimo i koristimo jasnim, tradicionalnim, etičkim principima. Mimo toga mi imamo uglavnom štetu i imamo zlo.

Zato je jako važno da zemlja poput Srbije, kao i sve druge zemlje koje nisu tako brojno velike, zapravo budemo svesni šta su naši glavni resursi. Naš glavni resurs je čovek.

Mi ovde imamo dobre temelje za dobro obrazovanje, pa čak i za nauku, iako ozbiljna nauka i velika nauka podrazumeva i ozbiljne ekonomske, finansijske potencijale, za šta uglavnom imaju kapaciteta samo brojno velike zemlje i velike nacije.

Ali, ono u čemu mi jesmo izuzetno konkurentni jeste pojedinac, građanin ove zemlje, mladi ljudi, talenti, po čemu jeste i Srbija, ali uopšteno Balkan, prepoznatljiv, sa veoma inteligentnim, veoma snalažljivim, veoma ambicioznim ljudima. Ali je isto tako činjenica da mnogi naši mladi i talentovani mozgovi tek dožive afirmaciju kada odu iz ove zemlje. Dokle god bude tako, mi sa tim ne možemo biti zadovoljni.

Do sada su postojali određeni trzaji, postojali određeni iskoraci, kao što su ideje naučno-tehnoloških parkova, od onog u Petnici koji se svetski proslavio, imamo i ove nove na kojima se radi, ali ne smemo posustati i ne smemo stati. Ne smemo dopustiti da i ovi projekti na neki način budu žrtva određene prašine raznih interesnih grupa u obrazovanju, o kojima sam i ranije govorio, već moramo nastaviti i doći do momenta, do atmosfere u kojima će taj mladi talenat ovde imati brzu traku i kod nas i da ne mora bežati u Nemačku, Francusku, Beneluks ili Skandinaviju ili Ameriku da bi njegov mozak odnosno njegov talenat došao do izražaja.

Što se tiče drugog sporazuma, vezanog za evropsku agenciju koja se bavi obalnim i graničnim stražama, svakako da to treba podržati. Ja ću samo podeliti jedno iskustvo koje sam imao prošle godine kada sam prelazio na graničnom prelazu Bratunac iz BiH u Srbiju, dakle na našoj granici. Po prvi put sam se suočio, pretpostavljam u okviru slične saradnje da smo tamo imali određene policajce iz zapadne Evrope, jedan je čini mi se bio danske uniforme a jedan slovenačke uniforme, do tada nisam čak imao informaciju da to funkcioniše, bilo mi je čudno, i kada sam pitao o čemu se radi, obavestili su me. Međutim, ono što mi se nije dopalo jeste da su se oni tu ponašali kao da su domaći, a da su naši granični policajci bili prilično uplašeni i zbunjeni. Čak sam ja reagovao i prema jednima i prema drugima i objasnio im čija je ovo zemlja, čija je ovo granica, kako ko treba da se ponaša, da ovi koji su došli tu po osnovu određenog sporazuma da mogu da obavljaju svoj posao, ali da oni nisu suvereni na toj granici već da su domaći policajci oni koji treba da obavljaju taj posao.

Svakako skrećem pažnju na ovo da je možda potrebno dodatno našim graničnim policajcima pojasniti, do kraja ih edukovati i objasniti im šta su zapravo njihove oblasti, da ti policajci koji dolaze u okviru ovih određenih sporazuma da su oni tu gosti, da oni mogu obavljati svoj posao, ali da oni nipošto ne preuzimaju nadležnosti prilikom tih svojih obilazaka, odnosno obavljanja toga posla.

Treći sporazum odnosno zakon kojim se potvrđuje Sporazum o saradnji sa Severnom Makedonijom o sprečavanju trgovine ljudima, jasno vam je, kada izgovorite pojam – trgovina ljudima, to tako surovo zvuči, to zvuči čak morbidno, to predstavlja veliki teret za svakog čoveka koji oseća reč. Dakle, mi u 21. veku, nažalost, imamo skoro normaliziranu upotrebu pojma – trgovina ljudima.

Svakako da je ovde dimenzija ovog kriminala kroz temu odnosno pojavu migranata i migrantske krize najizraženija, ali pitanje trgovine ljudima nije samo vezano za migrante, već je vezano i za razne druge oblike tog, da tako kažem, trafikinga, ali svakako da ovo pitanje treba da ima svoj zakonski epilog, odnosno svoju formu, kao što je ima i svakako da i ovaj sporazum treba da podržimo i podržaćemo ga u danu za glasanje.

Ali, ono na šta želim da ukažem jeste da ove teme, ovako surove i teške teme moraju imati i značajnije mesto u drugim oblicima komunikacije, medijskim, prosvetnim i svim drugim. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o utvrđivanju porekla imovine i dodatnom oporezivanju jedan je od onih zakona kojim se dokazuje opredeljenje i odlučnost države da se u potpunosti i do kraja efikasno obračuna sa organizovanim kriminalom i korupcijom.

Samim tim, to je jedan od veoma mogu reći osetljivih zakona, koga nimalo nije jednostavno usvajati, dorađivati, a još teže efikasno i do kraja principijelno primenjivati. Zato će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati predložena zakonska rešenja, s obzirom na činjenicu da nam je jedan od ključnih principa našeg političkog programa odlučna i beskompromisna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, što je istovremeno jedna od tačaka iz Sporazuma o političkoj i programskoj saradnji između Stranke pravde i pomirenja i Srpske napredne stranke.

No, sama osetljivost, kao i značaj ovog zakona izazivaju potrebu da mu se do kraja, temeljito i maksimalno posvetimo i u ovoj raspravi. Pitanje imovinske sigurnosti, kao i pitanje prava i mogućnosti svakog građanina da u punom kapacitetu, shodno svojim sposobnostima, ima mogućnost sticanja imovine, kao i da mu ta imovina bude zaštićena od bilo kog oblika ugrožavanja je jedno od temeljnih i veoma značajnih pitanja na kojima se bazira razvoj, uspešan razvoj jednog društva, a samim tim i svakog pojedinca u tom društvu.

Dakle, s jedne strane treba da imamo u vidu kako omogućiti svakom građaninu i kako ga podstaći na to da što više radi i da bude slobodan da što više legalno zaradi, dok s druge strane valja nam ograničiti sve moguće tendencije, kao i mogućnosti da ta zarada bude nelegalna, odnosno nezakonita. Ma koliko to zvučalo jednostavno, da, nije teško napisati bilo koju zakonsku odredbu ili regulativu, ali ne smemo ignorisati ambijent u kome se nalazimo, određeno političko ideološko nasleđe sa kojim se suočavamo.

Vi znate da smo više od četiri decenije učeni, vaspitavani, odrastali u ambijentu koji je imao, da ne budem preoštar, ali zasigurno jedan neprirodan i neizbalansiran odnos prema imovini gde je promovisano to da je dobro biti siromašan, da su najbolji i najuspešniji oni koji nisu uspešni, koji su siromašni, pa smo onda kao rezultat takve političke ideologije dobili svojevrsnu i političku i etičku hipokriziju, gde smo zapravo imali pojavu koja nažalost i danas postoji gde je najbitnije da tu imovinu sakrijemo, da se ponašamo skromno u javnosti, a da možemo dvojno živeti život i uživati u toj imovini mimo te javnosti. Bez obzira, dakle, šta radili u životu, ali posebno je ovo pitanje i ova pojava izazovna za nas političke predstavnike naroda, odnosno građana.

Zašto ovo potenciram? Jako je važno da što glasnije podstičemo građane da rade i da zarade i moramo osloboditi građane straha da budu bogati, jasno povlačeći crtu između nelegalnog i nezakonitog i zakonitog i legalnog bogatstva, sa druge strane. Bojim se da se tu do sada nismo snašli, da nismo uspeli ni ove tri decenije da ponudimo novu varijantu koju jesmo proklamovali, proklamovali smo i tržišnu privredu i određene forme liberalizma, uspešne, neuspešne, sa sve njihovim prednostima i anomalijama, ali nismo dovoljno uspeli da relaksiramo građane, pogotovo ljude koji su istaknuti na raznim funkcijama, da biti uspešan privredno, biti bogat nije sramota, ali biti lopov i kriminalac jeste sramota. Dakle, to je nešto što smatram da treba, kao što se možda ne eksplicitira u zakonu, ali što bismo morali i kao političari i sa drugih društveno-javnih pozicija da značajnije ističemo.

Svakako da bi oni građani koji hoće legalno zarađivati novac, koji se hoće legalno bogatiti, oni to neće moći dokle god kriminalci i razni tajkuni sa svojim kriminalnim i korupcijskim moćima budu u prilici da nelegalno i nezakonito na leđima drugih građana, enormno uvećavaju svoje bogatstvo.

Raduje me odlučnost i kroz ovaj zakon, ali isto tako i kroz određene akcije koje nadležni organi ove zemlje, pre svega, MUP, Ministarstvo pravde i drugi organi sprovode u obračunu sa organizovanim kriminalom i svim oblicima tog kriminala uključujući nasilje i sve ono što nažalost i dalje postoji u našem društvu i ugrožava normalno funkcionisanje i društva i pojedinca i porodice.

Ovim zakonom ćemo se još jedan korak približiti cilju, neću reći potpunog obračuna sa kriminalom, to je nemoguće i najuređenije zemlje ovoga sveta se nisu uspele potpuno obračunati sa kriminalom. Ne postoji način potpune eliminacije kriminala. Znači, kao što ne postoji mogućnost da potpuno proterate bolest od pojedinca ili zajednice, isto tako ne postoji način da se potpuno eliminiše kriminal iz jednoga društva. Ali, naša ambicija i cilj treba da budu da se kriminal stavi pod kontrolu, da se kriminal vrati u podzemlje, da kriminal bude ispod šahti. Kriminal je neka vrsta kanalizacije, bez koje se ne može, ali nije problem dok je god u instalaciji predviđenoj za to u podzemlju, ispod šahte.

Međutim, problem je kada se kriminal izliva iz šahti i kada kriminal izlazi iz podzemlja, kada dobija ambiciju da ima svoje predstavnike u raznim strukturama vlasti, a kao što vidite i ovih dana i ovih meseci, kao što smo bili svedoci i pre 20 godina, i više i manje, dakle, nažalost, ta ambicija i ta tendencija kriminala uvek postoji. Zapravo vitalnost društva i vitalnost države kao krovnog predstavnika toga društva će se potvrditi, odnosno pokazati, dokazati upravo na toj odlučnosti, da uprkos sofisticiranoj sposobnosti i snazi tog kriminala, koji nažalost i dalje nije za potceniti, uspeva da, ne samo funkcioniše, već i da donosi odluke, zaključke i zakone i preduzima potrebne mere i kroz zakonodavnu aktivnost ali isto tako i kroz operativne akcije da, zapravo, vraća kriminal tamo gde mu je mesto.

Svakako da Zakon o imovini je zapravo taj koji će biti veliki ispit za nas, jer kriminal nije samo, borba sa kriminalom ne znači imate tamo vojsku kriminalaca, imate ovamo vojsku nas, odnosno državu, državni aparat i sada sudaramo se u raznim bitkama i borimo se i ko će pobediti. Ne, da je tako to bi bilo mnogo jednostavnije. Tada bi država uvek i to jednostavno pobeđivala kriminal. Ali gde je problem? Problem je u tome što su to najčešće izmešane vojske, što nemamo front između, što nemamo jasnu povučenu crtu, već priroda kriminala jeste da uvek traži svoje predstavnike, zastupnike svoje, zaštitnike u raznim delovima državnoga aparata i mehanizma.

U meri u kojoj državi uspe da se oslobodi i obračuna, oslobodi od takvih u svojim redovima i obračuna sa njima tada će linija fronta biti jasnija i tada će se uspešno moći zadati i završni udarci samome kriminalu.

Dakle, donosimo kvalitetan zakon koga treba podržati, treba izglasati ali svakako da ćemo naići na nova iskušenja u pogledu njegove implementacije. Mi moramo u tome biti odlučni i hrabri. Nemojmo da smo sigurni, svi mi koji se nalazimo na političkim pozicijama, svi smo mi mete, svi smo mi veoma zanimljivi da nam se određeni kriminalci, pogotovo oni u svilenim rukavicama, oni koji su dobro upakovani približe. Nemoj da mislimo da smo mi do kraja imuni. Niko nije imun, uvek ćemo biti njihova meta i moramo biti do kraja pažljivi zbog toga.

Ne mogu govoriti o svim nivoima države ali mogu govoriti o kraju i institucijama dela ove zemlje gde živim, u Novom Pazaru, na području Sandžaka. Očigledno je da još nismo uspeli da se oslobodimo onoga, naši kriminalci i vaši kriminalci. Dakle, mi smo svi veoma hrabri da napadnemo tuđe kriminalce, kriminalce onih tamo, bliskih nekome, ali vrlo često onog do sebe, onog blizu nas nismo sigurni da ćemo ih videti.

Zato imamo, nažalost i dalje prisutnu praksu, pogotovo u Novom Pazaru gde su mehanizmi, odnosno službe pre svega poreske uprave kao i druge inspekcijske službe sredstvo obračuna sa onima tamo, ne samo kriminalcima, nego nažalost i ono što je nedopustivo i što je i ovog trenutka poziv Ministarstvu finansija i drugim nadležnim organima da se time pozabave, da iskorenimo zlo, upotrebu poreske uprave, inspekcijskih službi, u zastrašivanju privrednika kroz inspekcijske pritiske. To je u Novom Pazaru i Tutinu i dalje je veoma prisutno. Mislim da se mi tome moramo suprotstaviti, jer ukoliko imamo te selektivne pristupe, ukoliko imamo prostor i atmosferu u kome neko sebi da je za pravo to, pa makar to bilo na lokalnom nivou, to nije dobro jer običan građanin on nema mogućnost da ima uvid u celi sistem države do samog vrha i to šta sve radi Vlada, šta rade centralni organi.

Naravno, informišu se i o tome, ali ono što jeste iskustvo građanina je zapravo onaj prvi šalter. On koliko ima neki svoj dućan, neku svoju zanatsku radnju, njemu je država onaj inspektor koji mu dolazi. Ukoliko je on korumpiran, ukoliko ga on reketira, ukoliko on selektivno obilazi te dućane i te zanatlije, tu sirotinju koja jedva preživljava i ukoliko on ima tu selektivnost bilo na političko-partijskoj ili nekoj drugoj osnovi korupcijskog. Ne možemo mi reći zadovoljni smo, super je, država radi. Tako da i oni veliki rezultati koji se realizuju na nivou Vlade u pogledu borbe sa ekonomskom krizom, sada izazvanom kovidom, kao i sve one mere koje su dale uspeha u pogledu celokupnih svih procesa u našoj privredi. Dakle, oni se zasenjuju zato što dozvoljavamo određenim strukturama na lokalnom nivou da na taj način zloupotrebljavaju svoje pozicije i da se iz ličnih, partikularnih, partijskih ili nekih drugih razloga obračunavaju sa svojim protivnicima.

Isto tako ćemo dati podršku i sporazumima o dva zajma koji će se potpisuju sa tom bankom iz Frankfurta gde se jedan odnosi na pitanje energetike, ozelenjavanja, javnih ustanova ali isto tako i Elektrodistribucije. To su jako važne teme na prostoru cele države, a pogotovo na prostoru Sandžaka. Mi smo između ostalog i ranije o tome govorili, a ovo sada raduje da ćemo imati i ozbiljnije finansijske potencijale za realizaciju takvih projekata, odnosno ciljeva. Nužnost obnove elektromreže na prostoru od Novog Pazara, preko Tutina, Sjenice, Prijepolja, Nove Varoši do samog Priboja jeste nužnost. Između ostalog da podsetim i to je jedna od važnih tačaka političkog sporazuma koji smo nedavno potpisali, što me jako raduje i ovim zapravo sporazumom i ovim transferom ćemo imati dovoljno kapaciteta da se što pre krene u obnovu i niskonaponske i visokonaponske mreže. Ne želim da sada o tome previše uzimam vremena, ali zaista protekla zima, snegovi su pokazali da imamo probleme sa kvalitetom te mreže.

Istina ne smemo dopustiti da pojedini lokalni funkcioneri ili ko je već odgovoran za određene pripreme, pogotovo za doček zime kada je u pitanju elektromreža, gde imamo obavezu čišćenja tih koridora od grana koje zapravo nakon padanja snega ugrožavaju tu mrežu.

Dakle, imamo možda nekada izgovore da se lošom elektromrežom možda prekrivaju ili ispravdavaju i lične neaktivnosti pojedinaca u tom sistemu, to je svakako neophodno istražiti.

U svakom slučaju, ovo pozdravljamo, podržavamo i jako je važno što se ima snage i za ovakve iskorake u ovom teškom kovid vremenu, prosto, da se ne zapostavi ni jedan sektor, bilo da je u pitanju mreža Elektrodistribucije ili je u pitanju ovaj drugi projekat koji se isto tako tiče novih oblika energije i ozelenjavanja projekat koji zasigurno ne može imati svoje protivnike ukoliko smo dobronamerni.

Samo na kratko ću se osvrnuti, s obzirom na aktuelnost, pitanje javne rasprave koja se tiče sistema zdravstva. Dakle, moramo biti oprezni.

Opet podsećam na Sporazum o osnivanju kliničkog bolničkog centra u Novom Pazaru. Čuli smo jutros primedbu kako je neko lagao narod. Ne, niko nije lagao narod. Ova strategija koja je objavljena i koja je bila na raspolaganju kroz ovu javnu raspravu se odnosila na ono što je bilo pre. Sporazum koji smo pre nekoliko dana potpisali je novi Sporazum i svakako da će se na temelju tog Sporazuma izmeniti onaj deo te strategije koji se odnosi na Novi Pazar, Tutin, Sjenicu, Prijepolje i Priboj, pogotovo kada je u pitanju Tutin i Sjenica, s obzirom na broj stanovnika.

Ali, još značajnije, na to želim posebno da skrenem pažnju, jeste prostor. Dakle, to su dve prostorno najznačajnije opštine na području najveće opštine na području Srbije. Ukoliko vi imate od sela Boroštica do Tutina vama je potrebno da dođete jedan sat vremena i zato se ne može uzeti u obzir samo udaljenost od Tutina do Novog Pazara, da ne govorim o drugim parametrima, ali verujem da postoji dobar osnov da ćemo u međuvremenu zajedno sa Ministarstvom zdravlja izmeniti ovo gde bi realno bilo da i Tutin i Sjenica imaju svoje zdravstvene centre.

Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, verujem da ćemo prihvatanjem predloženih zaključaka za autentično tumačenje ova dva člana zakona svakako doprineti preciznijem razumevanju ovih zakonskih odredbi, uvažavajući obrazloženja koja su nam ponuđena. Oba se tiču obrazovanja. Prvo se tiče namere da se jasnije utvrdi i precizira kategorija javnih funkcionera u obrazovnom sistemu, a opet da bi se olakšalo Agenciji za borbu protiv korupcije da bolje razume i bude preciznija i svakako učinkovitija u borbi protiv korupcije i u sektoru obrazovanja.

Svakako i drugi predloženi zaključak o autentičnom tumačenju on se odnosi na visoko obrazovanje gde je bilo neophodno preciznije utvrditi kategorije na koje se odnose, posebno ovaj deo u vezi sa mogućnošću daljeg angažovanja profesora ili naučnika nakon njihovog penzionisanja.

No, tema obrazovanja kada se god otvori ili bude pred nama na dnevnom redu, njen značaj ne dopušta da se ostane isključivo vezati za ono što je konkretni predlog u pogledu današnjeg ili bilo kog drugog posla. Obrazovanje je najvažnija ili strateški najznačajnija kategorija za svako društvo i svaku državu.

Za sada smo u nekim segmentima dali dovoljno značaja. Možda obrazovanju, možda najviše u samom zakonodavnom aspektu i svedok sam i kroz Odbor za obrazovanje, vodeći taj odbor i u proteklom mandatu, ali i u svim drugim komunikacijama na nivou Narodne skupštine, da se pokazala ozbiljna volja da se obrazovanje dalje unapređuje i da mu se omogući najbolji zakonski okvir kako bi se moglo dalje usavršavati, dograđivati, unapređivati.

Sama činjenica da smo se u proteklom mandatu jako često bavili zakonima iz sektora obrazovanja, zapravo pokazuje koliko smo bili spremni dati značaj obrazovanju i koliko smo zapravo imali sluha za sve inicijative koje su dolazile, bilo od drugih faktora u društvu i zato smo i toliko zapravo imali sednica sa temom zakona iz oblasti obrazovanja.

Međutim, ne možemo stati isključivo na samom zakonodavnom aspektu i materiji. Društvo i država se bave i ostalim segmentima važnim za čoveka, odnosno za svakog građanina ove zemlje. Istina, najznačajniji deo energije ide polje privrede, odnosno ekonomije. Zato tu i imamo proteklih godina najzapaženije efekte u pogledu napretka, oživljavanja, odnosno ozdravljenja privrede koja je nažalost pretrpela teške udare i doživela brojne krize u proteklim, ne samo godinama, nego čak i decenijama.

Međutim, poznato je kroz celokupno civilizacijsko iskustvo da greške i promašaje koje napravite na recimo, polju privrede, ma koliko bile velike možete ih početi otklanjati za par godina, a čak ih možete otkloniti za pet i potpuno za 10 godina, ma kolike te greške bile, za jednu deceniju možete uglavnom, sposobna vlast može da otkloni te greške, da vrati stanje ekonomije, odnosno privrede na pravi put i na stabilne noge. Međutim, dame i gospodo, ukoliko se naprave greške u obrazovanju bilo koje vrste, zakonodavne ili praktične ili organizacione, a posebno ukoliko te greške postanu anomalije, a posebno ukoliko te anomalije zažive, onda znajte nema nikakve šanse, ne za jednu deceniju, pet decenija se takve anomalije ne mogu otkloniti.

Da biste formirali jednog univerzitetskog profesora pod uslovom da dobijte talentovanog kandidata, potrebno vam je 20 do 25 godina. Da biste formirali dobrog učitelja i nastavnika, potrebno vam je 15-ak godina. To je ogromno vreme da prosto promenite kolovođu, da promenite trenera, da promenite kapetana tog broda i to pod uslovom da nipošto ne promašite, pod uslovom da imate odličan sistem u selekciji kadrova.

Međutim, ukoliko napravite greške, onda su posledice dugoročne. Ovo predstavljam na ovaj način kako bi skrenuo pažnju znajući da je većini u ovoj Narodnoj skupštini stalo do ne samo ispravnih i zdravih procesa u društvu, već nam je stalo da zapravo i shvatimo šta su glavni problemi.

Prateći sve tokove u društvu proteklih godina, posebno zadnjih pet godina, kako sam aktivno u politici, evo i sektor, odnosno problem korupcije, problem kriminala, hvala Bogu pokazna je hrabrost da se sa najvišeg nivoa u ovoj zemlji i sa svim kapacitetima uhvatimo u koštac sa raznim oblicima kriminala i korupcije.

Međutim, skrećem pažnju, jedini izuzetak je da se do sada nije pokazala ili hrabrost ili možda nije se dovoljno detektovala činjenica da u sektoru obrazovanja takođe postoje organizovane grupe. Možete ih zvati kriminalnim, možete ih zvati oligarhijskim, interesnim, kako god hoćete, ali njihov uticaj je isti. Čak sam promišljao tražeći odgovore za to zašto smo imali hrabrosti da se suprotstavimo raznim mafijama, od putnih, preko ovih klasičnih do ne znam kakvih, ali obrazovnim mafijama do sada nismo stali na crtu.

Verovatno zato postoje određena obrazloženja, pa čak i sama psihološka obrazloženja. Svi mi koji sedimo u ovim klupama imamo određene respekte prema našim profesorima, uglavnom te neke vajne, velike profesorske veličine doživljavamo kao neku višu vrstu. Pa čak i kad saznamo da postoje određeni problemi u kojima možda i oni sami sudeluju mi imamo taj neki odnos poštovanja što je u etičkom smislu u redu, ali i u političkom i u pogledu onog što mi ovde dužimo naravno da nije u redu.

Naravno, možemo tražiti razloge i u činjenici da je profesorska kategorija jedna od strateški najvažnijih i najuticajnijih u ovom društvu. Svi mi imamo nekog sestrića, nekog rođaka mladog, neku kćerku, nekog sina koji ovise o nekom velikom profesoru, od ocene do preporuke za unapređenje za unapređenje, za zvanje, za polaganje mastera, doktorata itd. Tako da se radi o vrlo kompleksnim interesima koji se tako nevidljivo prepliću.

Zato oblast obrazovanja zaslužuje i zahteva od nas da više otvorimo oči i da se hrabrije suočimo sa tim problemima. Jer činjenica je, mi deklarativno hvalimo naše obrazovanje, a najuspešniji ljudi ove zemlje, uključujući i brojne političare šalju svoju decu u inostranstvo na školovanje. Zašto onda šaljemo tamo gde je bolje, ukoliko je ovo naše najbolje?

Obavljajući poziciju predsednika Odbora za obrazovanje, kao i činjenicu da su me u društvu mnogi prepoznali kao nekoga ko hoće reći istinu, pa makar bila i gorka, mnogi ljudi mi se javljaju, posebno mnoga talentovana deca. Dakle, mladići i devojke kandidati za razne funkcije i pozicije asistenata koji nemaju, kako oni kažu jaka leđa, koji nisu tatina i mamina deca, teško dobijaju šanse. Zato što su za pozicije asistenata, za pozicije doktoranata, za pozicije docenata uglavnom, uglavnom potrebna ta tzv. leđa, odnosno ta mesta su najčešće već rezervisana za određenu maminu i tatinu decu.

Dakle, nedostatak kvalitetne valorizacije, odnosno loša valorizacija kvaliteta i afirmacija po raznim osnovama, a ne po osnovama kvaliteta je nešto što preti da uguši, odnosno ugrozi naše obrazovanje na svim nivoima. Ako tome pridodate razne psihološke momente gde je raznim profesorima koji su se dokopali tih pozicija mnogo lakše da odgode afirmaciju mladih asistenata i docenata kako ih ne bi ugrozili, pa to čekaju da učine pred samom penzijom, a potom se odluče da iz reda prosečnih, a ne supertalentovanih, regrutuju svoje asistente, da bi zapravo ostali zapamćeni kao veliki profesori, a u stvari zato što u poređenju sa tim asistentom koji je došao iz reda prosečnih, oni ostaju veliki. Na taj način se ugrožava kvalitet profesorskog kadra budućih budućih generacija.

S druge strane, obrazovanje, pogotovo nakon što smo ušli i u neku vrstu tržišnog oblika konkurentnosti na polju visokog obrazovanja, nakon što imamo i obavezu akreditiranja univerziteta, tu se takođe koncentriše veoma ozbiljan interes.

Zato je potrebno da ne dopustimo da nam visoko obrazovanje bude zona nedostupna za kontrolu, jer se nažalost kategorija ili princip autonomije univerziteta, o čemu smo više puta u proteklom mandatu i na Odboru obrazovanja diskutovali, koristi, znate, mi jesmo državni univerzitet, ali zakon nam garantuje autonomiju univerziteta, e nemojte da nam se mešate. Jedino se traži mešanje države kada treba da se daju pare. Vrlo često ćete naći jedinu relaciju između određenih visokoškolskih ili univerzitetskih ustanova i države, odnosno Vlade kao njihovog osnivača, vrlo često ćete naći jedinu vezu uzimanje novca iz budžeta.

Gospodo narodni poslanici, mi smo pored činjenice da smo pre najviše predstavničko i zakonodavno telo, što više puta podsećam i najviše nadzorno telo ove zemlje, svaki budžetski korisnik u ovoj zemlji je predmetom i temom nadzora Narodne skupštine. Ne može biti niti jedan korisnik budžeta pa makar to bio bilo koji univerzitet ili visokoškolska ustanova ili akademija, ne može biti izuzeta iz tog nadzora. Ne samo u načinu trošenja sredstava, već i u pogledu zakonitosti njihovog celokupnog ponašanja.

Tu dolazi do zloupotrebe još jedne činjenice koja se pojavljuje kroz proces akreditacije. Između ostalog, jedan od principa te akreditacije je da je zapravo struka ta koja odlučuje u stručnom aspektu o akreditovanju neke visokoškolske ustanove. Sada, slično kao kod onog sindroma ili fenomena sa sudijama, znate kada struka odlučuje o struci, to u načelu izgleda bajno zato što su to najstručniji ljudi, ali mi zaboravljamo da su ti najstručniji ljudi uposlenici nekih univerziteta i visokoškolskih ustanova.

To zapravo znači da su oni deo nekog interesa, jer ako ste vi profesor jednog univerziteta, vi svakako imate interesnu relaciju sa svojim univerzitetom, a to znači da imate interes da ugušite konkurenciju. Ukoliko ste u prilici da odlučujete o akreditaciji nekog univerziteta koji vam je konkurencija, vi svakako da upadate u iskušenje ili izazov da li ćete se ponašati etički i profesionalno korektno ili nećete, ili ćete zloupotrebiti svoju poziciju pa ipak delovati ili donositi odluku ili davati svoj glas shodno interesu sebe i svoga univerziteta, a ne shodno principu etike i struke.

S druge strane, mi imamo jednu vrlo tanku nit između staleškog interesa profesorske struke i interesa obrazovanja stručnosti, znanja, itd. ovih univerzalnih vrednosti. Ta nit je veoma tanka između te dve kategorije i vi često kada imate određeni stav koji se krije između tzv. pojma – struka kaže, zapravo često možemo to prevesti na jezik – stalež kaže, interes kaže, jer to su ljudi, oni imaju svoje interese i vrlo često se ponašaju sindikalno. Stalež treba da štiti sindikat, a ne struka. Te pojmove nažalost nismo dovoljno razjasnili.

Kada se sve to uzme u obzir mi zapravo imamo sektor obrazovanja posebnog visokog obrazovanja, ako neću kazati kao taman ili crn, ali sigurno siv. On zahteva, ukoliko naravno želimo ozdravljenje našeg obrazovnog sistema, on zahteva drugačiji pristup, a jedini ko može pokrenuti te procese jeste najviši zakonodavni nadzorni organ koji se zove Narodna skupština.

Uskoro, kako čujem nam dolaze i novi predlozi promene Zakona o visokom obrazovanju, tako da su samo ovo uvodne napomene, a tek prave diskusije dolaze tada.

Da ne govorim o iskustvima korupcije na lokalu. Državni univerzitet u Novom Pazaru koji se namerno zove državni, da bi se sakrila činjenica da je to najprivatniji univerzitet koji postoji u ovoj zemlji, kojim upravlja jedna porodica, jedna mala grupa ljudi, koji se ponašaju privatnije od bilo kog univerziteta u ovoj zemlji. Korupcijske relacije, oligarhijske, porodične, nepotizam, dobijanje zvanja uz pomoć nekih drugih okolnih fakulteta, uključujući i neke u Vrnjačkoj banji itd, su tolike. Ne želim ovde da ja sudim o tome, ali, izvolite, izazivam sve inspekcijske službe, neka provere. Ovo što ja govorim je veoma blago rečeno, šta ćete tamo naći.

Da ne govorim o tome da su milioni potrošeni za studentski dom koji je navodno izgrađen, a koji nikada proradio nije. Dakle, ne pričamo o izgubljenim iglama, nego pričamo o studentskom domu, o studentima. Za deset minuta se može proveriti da li taj studentski dom postoji ili radi. Zgrada je nikla, mi smo je svi gledali. Dolazili su ministri iz ranijih vlada, promovisali se, pravili skupove itd. Dakle, radi se o korupciji koja bruka sistem obrazovanja i koja na koncu bruka i samu državu.

Da ne govorim o činjenici da u Novom Pazaru lica bez kvalifikacija odlučuju ko će biti direktor, ko će biti profesor, ko zapošljava itd. To su direktni ataci, ne na obrazovanje, nego na buduće generacije i to je neka vrsta ubijanja mladosti, odnosno ubijanja budućih generacija.

Pošto smo imali izjašnjavanja i kolega Miletić je govorio o izborima na Kosovu, mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja pratimo te izbore pomno, pre svega zbog Bošnjačke nacionalne zajednice koja je tamo veoma brojna, koja nažalost ne izlazi, poput Srpske liste, jedinstveno, već izlazi u više kolona. Mi smo veoma zainteresovani da Bošnjaci očuvaju svoj identitet na Kosovu, da očuvaju svoja prava, da rešavaju svoje probleme. Naša stranka, Stranka pravde i pomirenja je najbolje do sada sarađivala sa Novom demokratskom strankom Emilije Redžepi, ali smo zainteresovani i da druge bošnjačke stranke i liste nastupe kvalitetno kako bi Bošnjaci na Kosovu bili što kvalitetnije predstavljani.

Nemojte da se čudite što mi u klubu Stranke pravde i pomirenja i Ujedinjene seljačke stranke zapravo imamo ovu komociju. Tako smo se i dogovorili. Mi smo zapravo pilot projekat pomirenja. Mi smo se zajedno sa kolegom Miletićem dogovorili da imamo punu slobodu po etničkim pitanjima, po kulturološkim pitanjima, da svako kaže ono što misli. To je zapravo pokazatelj da je moguće imati klub, imati jednu političku grupu koja baštini sopstvene posebnosti multietnički i u svakom pogledu. Mislimo da je to budućnost i da će ubuduće biti više takvih grupa koje će moći baštiniti sopstvene različitosti.

Radujem se tome, ponosan sam na to i nastavićemo da promovišemo prave i univerzalne vrednosti baš onoliko koliko one to zaslužuju. One nam nedostaju, jer mi ovde mnogo više imamo zajedničkog nego onoga po čemu se razlikujemo. Kada to zajedničko bude stožer našeg okupljanja, a kada različito bude pravo svakog od nas da bez imalo straha da mu bude zamereno, budemo baštinili, to će biti ona zemlja, ona Srbija kakvu želimo, ona domovina sa zajedničkim krovom za sve nas. To je po meni budućnost i vizija i moj san i zato sam sebe stavio na raspolaganje ovoj Narodnoj skupštini, narodu koji me glasao, glasačima i verujem da je to ono pravo vreme koje tek dolazi. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i ostali predstavnici Vlade, narodni poslanici, dame i gospodo, narodni poslanici iz Stranke pravde i pomirenja sa radošću učestvuju u diskusiji kada su u pitanju sporazumi o saradnji.

Evo, danas pred nama zapravo imamo dva sporazuma, jedan od njih se tiče uspostave saradnje sa jednom malom i veoma dalekom zemljom koja na geografskoj karti izgleda kao ostrvo na kopnu. To za mene ima veoma važnu simboliku, jer zapravo potvrđuje kapacitet ove zemlje da dosegne i do takvih država i da im ukaže važnost i zapravo potvrdi sopstvenu sposobnost i opredeljenost da se uspostavi saradnja sa svakom zemljom u svetu koja za to iskaže želju i spremnost, bez obzira kolike mogućnosti te države bili.

U ovom slučaju je u pitanju jedna mala afrička zemlja i to je ono što bi po meni trebalo biti intencija naše diplomatije i svih ostalih kapaciteta međunarodne saradnje. Afrika je zapravo jedan nedovoljno istražen potencijal za buduću saradnju.

O tome mogu govoriti, polazeći od sopstvenog iskustva iz studentskih dana. Naime, ja sam četiri godine boravio u jednoj afričkoj zemlji, u Alžiru, u jednoj velikoj ozbiljnoj divnoj zemlji na severu Afrike i to su iskustva koja su i dan danas nezaboravna, ne samo u pogledu odnosa tih ljudi, njihove dobrote, njihove gostoljubivosti, već zapravo i sve ono što sam upoznao tokom te četiri godine i u pogledu njihovom odnosu prema nama ovde, prema našoj zemlji. Istina, tada sve to je bazirano na temeljima odnosa prema Jugoslaviji.

Dakle, ja sam tokom tog boravka imao prilike upoznati ljude koji su recimo imali prilike da se leče u Beogradu. Naime, dok je trajao taj oslobodilački rat u Alžiru koji je bio jako surov, koji je trajao osam godina protiv kolonijalne vlasti, tokom tog rata oko milion i petsto hiljada ljudi Alžiraca je poginulo. Jedinu destinaciju izvan zemlje u kojoj su mogli da se leče je bila VMA ovde u Beogradu.

U pitanju su stotine ljudi koji su prošli lečenje na VMA ovde u Beogradu. Zamislite sada kakva su njihova osećanja, kakva su njihova iskustva. Neke od tih ljudi sam upoznao, oni su već bili u starijim godinama, ali oni su o Beogradu, o tom periodu lečenja, o tome kako su bili ovde primljeni, kakva im je pomoć ukazana, oni su pričali u suzama, oni su govorili sa ushićenjem. Dakle, ta emocija i posle nekoliko desetina godina je tamo trajala. To se prenosilo na njihova pokolenja, na njihovu decu.

Dakle, to je onaj najupečatljiviji detalj, ali svakako još je jako puno pozitivnih iskustava njihovog odnosa koga sam tamo iskusio. Uveren sam da i posle tri decenije od mog boravka tamo i dalje imamo jako puno pozitivne emocije, ne samo u Alžiru, već u svim onim zemljama sa kojima je tada Jugoslavija, ali istina sa Beogradom kao glavnim gradom te zemlje imala odlične i dobre odnose.

Znam da je puno toga oživljeno u proteklim godinama, ali ono što želim da naglasim, da na tome treba još značajnije poraditi.

Svaku mogućnost oživljavanja ili uspostave dobrih odnosa treba iskoristiti. Tu je Alžir i dalje jedna od zemalja na koju treba posebno staviti akcenat. Mi između ostalog, narodni poslanici SPP čak i u našem programu stranke, potenciramo važnost saradnje dodatno i sa muslimanskim zemljama i zapravo stavljamo sebe na raspolaganje. Vidimo sebe na raspolaganju kao pripadnike Islama koji žive u ovoj zemlji, a činjenica je da smo imali i razne druge odnose i saradnju sa raznim faktorima širom muslimanskog sveta. Spremni smo se staviti na raspolaganje ovoj zemlji i dalje pomoći da se ti odnosi unapred.

Mogućnosti su ogromne, samo je neophodno regrutovati sve potencijale ove zemlje i ovde nas u Narodnoj skupštini, naravno sve potencijale Ministarstva spoljnih poslova, odnosno Vlade, ali isto tako i druge kulturne i sve organizacione potencijale kako bi imali puni kapacitet saradnje, ne samo u nekim simboličkim odnosima već i u konkretnom smislu ozbiljne privredne saradnje. Namenska industrija je tu izvan svake konkurencije i možda jedan od najboljih potencijala, ali i druge mogućnosti i dalje otvorene za privredu.

Potenciram zemlje severne Afrike i Alžira. Tu su ogromne mogućnosti. To je zemlja koja sada izdvaja milijarde u investicije, infrastrukturu, sa ozbiljnom tradicijom saradnje sa građevinskim preduzećima i firmama sa područja bivše Jugoslavije. Mislim da tu možemo mnogo više i zato smo spremni bodriti svaku inicijativu pomoći i u njoj učestvovati.

Svakako, već smo i pominjali. Za pohvalu je i podršku sve ono što je poslednjih godina učinjeno u poboljšanju odnosa sa muslimanskim svetom, posebno sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Znamo dobro kakve efekte u investicionom smislu donosi ta saradnja. Ali, verujte efekti su mnogo viši. Dakle, preko Ujedinjenih Arapskih Emirata, odnosno saradnje koja je uspostavljena otvorena širom prema zemljama zaliva, prema zemljama Bliskog Istoka. Evo, ja kao jedan musliman, građanin ove zemlje mogu da svedočim koliko je to imalo efekte i u pogledu jedne, ako tako mogu da kažem, muslimansko-pravoslavne saradnje.

Mislim, da pored onoga što je nama ovde nama izuzetno važno, a to je privredna saradnja od velike važnosti je i opšta kulturno-civilizacijska saradnja. Naravno, sa naše tačke gledišta Stranke pravde i pomirenja, kako već i potenciramo u samom imenu između ostalog jednu od odrednica naše ideološke orijentacije, to je pomirenje. Naravno da pomirenje podrazumeva razumevanje. Razumevanje podrazumeva upoznavanje, jer bez upoznavanja nema mogućnosti uspostavljanja saradnje. Kada kažem pomirenje, ne mislim samo na pomirenje posle sukoba, ono uvek prvo upada u oči.

Međutim, pomirenje je pojam koji ima mnogo širi značaj i važnost od samog smirivanja ili pomirenja posle sukoba. Pomirenje je zapravo uspostavljanje mirnih relacija. Pomirenje se najpre treba desiti unutar nas samih, sa nama samima, u našim individualnim ličnostima, potom pomirenje je potrebno unutar samih naših naroda i zajednica. Zapravo, pomirenje je mogućnost mirne komunikacije sa sobom, unutar svoje porodice, unutar svoje zajednice, unutar svog naroda, između naroda koji žive zajedno, ali isto tako i između naroda, kultura i civilizacija na međunarodnoj sceni.

Zato, eto sa zadovoljstvom sam sa svojim kolegama pre dve godine učestvovao na Interparlamentarnoj konferenciji pravoslavlja u Libanonu. Nekima je bilo začudo zašto sam ja kao musliman prihvatio da učestvujem na konferenciji na kojoj su primarno bili pozvani narodni poslanici pravoslavci, odnosno narodni poslanici iz pravoslavnih zemalja. Ja sam bio pozvan kao gost ovde od naših narodnih poslanika. Sa radošću sam to prihvatio, ali su i efekti trodnevne konferencije i sudelovanja u Bejrutu na toj konferenciji bili izuzetno.

Pogotovo sam bio i kao musliman možda jedinka kao gost na toj konferenciji bio izuzetno uvažen. To je zapravo bila prilika da govorimo o važnim temama i da pokažemo tu širinu, da nije samo sposobnost praviti komunikaciju i saradnju unutar sebi sličnih i unutar istih. To mogu svaki. Biti sposoban da budeš samo dobar sa svojim, sa istim, sa sličnim, to je više neki životinjski poriv, to je neka ideja krda, dakle to je više instinkt, ali biti sposoban da praviš dobre odnose sa različitim, to je prava etička, kulturna i civilizacijska vrednost.

Mi tu imamo velikog potencijala. Prvo imamo i ozbiljnu tradiciju kroz istoriju i ovoga prostora. Istina, imamo i divnih iskustava, na žalost imamo i iskustava sukoba i ratova, ali to je sve dovoljno, po meni, da shvatimo da imamo dovoljno lekcija kako bismo izvukli prave pouke. Istorija je previše promovisana kao učiteljica života, možda pretenciozno, ali definitivno nije jedina učiteljica života. Ima mnogo još učiteljica života. I ukoliko samo istoriju prihvatimo kao jedinu učiteljicu života onda rizikujemo da se potpuno okrenemo unazad.

Dakle, treba potpuno hladnokrvno prošlost uzeti kao lekciju, ono što je dobro nastaviti razvijati, ali ono u čemu smo pogrešili nije sramota reći – ovo je pogrešno. Nije sramota reći da nije dobro što se slični, srodni, različiti narodi na Balkanu preko stotinu godina biju, svađaju, ratuju i progone. To nije dobro. Nije dobro da tvrdoglavo nastavljamo u tome po istom modelu, po istom konceptu čekajući da dođe vreme kada ćemo biti mnogo jači pa sve ostale pobediti. To nije dobra politika.

Zadovoljan sam što se ova Vlada i ova zemlja sve više okreće pametnoj politici, politici koja će biti bazirana na realnom iskustvu, politici koja će biti okrenuta budućnosti, gde ćemo doživeti da mi ovde na Balkanu koji, kako kažem, imamo mnogo srodnosti. Imamo takođe i različitosti, ali niti jedno, niti drugo ne treba da bude nešto što će nas deliti. To sve može da bude zapravo potencijal kojim ćemo se mi ponositi.

Ono u čemu smo slični, srodni baštiniti svoje slobodno, ali isto tako ne možemo, ja se nikada neću složiti sa opredeljenjem da ono čemu pripadam, ne po mojoj volji, ne po mom izboru, već po sili sudbine. Rođena sam u jednom narodnom korpusu i šta treba, da tražim nagradu za to što pripadam jednoj naciji ili jednom narodu. Ne, sa etičke tačke gledišta, sa kulturne tačke gledišta ljudi ne mogu biti niti kažnjavani, niti nagrađivani za ono za šta nisu odlučivali. Ne možete se smatrati ni vrednijim, ni manje vrednim zato što pripadate jednoj naciji, jednoj zajednici, jednoj kulturi. Ne, ne možete. Možete se samo dičiti sa onim što ste postigli, sa onim što je vrednost, što je prava vrednost, sa onim što se vi odlikujete bilo u znanju, bilo u kulturi, bilo u etici, bilo u dobrom delu.

Dakle, kada budemo više imali glasova ove orijentacije, kada budemo glasniji u kvalitativnoj promociji lestvice kvaliteta ili gradacije, gradacija je jedino dozvoljena u vrednosnom smislu. Nema gradacije u boji kože, nema gradacije u pripadnosti naciji. Najniži stepen identitetske pripadnosti je ono što te je zadesilo, ono što nisi birao, ono što jednostavno je pitanje o kome ti nisi odlučivao. Ja nisam pitam da li ću da budem rođen kao Bošnjak ili pripadnik neke druge nacija. Da, drago mi je što sam Bošnjak, ali ne tražim da zato budem odlikovan. Nemam pravo da budem vrednovan i kažem – ne, pripadnici drugih nacija su manje vredni. Nemam na to pravo.

To je ono što mi treba ovde da značajnije podignemo iznad. To je realnost. Srbi, Bošnjaci, Crnogorci, Albanci, Hrvati, bilo ko, to je realnost. To je naše pravo i naša nacionalna i kulturna realnost dozvoliti svima da to svoje razvijaju ne na način da im mi nametnemo, ne na način da ih mi oblikujemo i kažemo – ne, vi ste takvi, vi ste to, vi niste to. To je nepristojno. Nepristojno je da se pripadnici jedne nacije bave drugom nacijom. Nepristojno je da ja kao Bošnjak držim vama lekcije Srbima koliko ste Srbi, da li ste Srbi, od kada ste, od kada niste, šta je sa vašim jezikom, šta je sa vašom kulturom i obrnuto.

Mi moramo tu da uspostavimo kvalitetne kulturne odnose, da svako odluči da sebe profilira. Moramo da isključimo kategoriju priznanja. Priznajem ti naciju, ne priznajem ti naciju. Pa, to je najviši stepen nekulture i zaostalosti. Šta ima mene neko da prizna ili ne prizna? Meni čak to ne smeta. Ja sam se naslušao i ovde i na drugim mestima - te nepostojeća nacija, te nepostojeći jezik. Meni čak neki moji sunarodnici kažu - pa, dobro, zašto ne reaguješ? Ne dodiruje me, čoveče. Šta to mene briga da li mene neko priznaje? Jer, ako mene neko prizna, šta ću ja biti, više Bošnjak, je li? Ili, ako me ne prizna ili ne prizna moj jezik, ja sam manje Bošnjak?

Apsolutno me ne zanima, zato što sam ja onoliko u svojoj nacionalnoj, kulturnoj i verskoj pripadnosti koliko stvarno jesam. Ako stvarno jesam, ja sam u tome siguran. Veliki problem jeste što mnogi pokušavaju da uspostave sopstveni identitet u negaciji drugoga. To rade samo oni koji zapravo imaju krizu svog identiteta. Onaj ko ima sigurnost u svom kulturnom, nacionalnom, duhovnom ili svakom drugom identitetu, on nema potrebe negirati drugoga. Dakle, to su neki postulati koji su jako važni i za lokalnu i za regionalnu, ali isto tako i za celokupnu međunarodnu saradnju.

Druga tema je svakako važna, tiče se migranata, tiče se uređenja odnosa sa Republikom Severnom Makedonijom. To je izuzetno važna tema i treba zapravo napraviti sporazume, urediti zakone po tom pitanju. Ali, istini za volju, treba istaći da je ova zemlja pokazala izuzetno dostojanstven odnos kada su u pitanju migranti i to je nešto što je za pohvalu. Migranti i migrantska kriza su veliko iskušenje i jako je teško ostati uravnotežen u pogledu jednog etičkog, ljudskog odnosa prema tim napaćenim ljudima, a s druge strane opet ne ugroziti sopstveni sistem bezbednosti i opšte sistem funkcionisanja države i adminstrativnog aparata.

Drago mi je da je, uprkos težini tog iskušenja, ova zemlja uspela da nađe tu meru, da je pokazala svoje humano lice, ali isto tako i da ne beži od odgovornosti, da pomno prati sve rizike, sve opasnosti, sve probleme koji mogu da proizađu iz toga. Ja bodrim ovu zemlju i njenu vlast da nastave sa humanim odnosom prema migrantima, ali svakako i da se do kraja uredi odnos prema ovom pitanju i prema ovom iskušenju i spreči svakako zloupotreba ovog pitanja, koja bi mogla da ugrozi bezbednost građana na bilo kom delu ove zemlje.

U tom pogledu, naši narodni poslanici, poslanici Stranke pravde i pomirenja, poslanici našeg poslaničkog kluba će u Danu za glasanje dati podršku ovim sporazumima i time, verujem, doprineti da ova zemlja nastavi putem otvaranja širom sveta, na sve strane i putem uspostave saradnje, dakle, putem koji će nam, ako Bog da, doneti mnogo bolju, kvalitetniju i srećniju budućnost nego što nam je bila prošlost. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, dame i gospodo, Zakon o socijalnoj karti je sa tačke gledišta Stranke pravde i pomirenja jedan od veoma važnih zakona, s obzirom na važnost polja koga tretira, ali isto tako i s obzirom na intenciju da, zapravo, pitanje socijalne politike i socijalne aktivnosti do kraja i precizno utvrdi.

Jedno društvo može izmeriti sopstveni kvalitet humanosti najpre prema odnosu prema onima koji su najslabiji u tom društvu.

U meri u kojoj budemo imali sluha, ali ne samo osećaj sluha, već to operacionalizujemo kroz administrativno ponašanje, a pre toga to uredimo adekvatnim zakonima, tada ćemo pokazati, odnosno dokazati svoju pojedinačnu, ali pre svega kolektivnu, odnosno institucionalnu humanost.

Svi zakoni imaju za cilj uvođenje reda i aktivno suprotstavljanje neredu. Međutim, ovaj zakon spada u one koji su toliko egzaktni, barem u ambiciji, što se jasno vidi i kroz ponuđeni tekst, ali isto tako i kroz obrazloženja koja smo mogli pročitati i koja smo upravo čuli.

Socijalna politika jeste uvek prisutna na jezicima svih političara. To je tema koja se jako puno rabi u političkom diskursu, posebno u političkim kampanjama. Ne postoji politika, niti političar, niti politička grupa koji mogu imati bilo kakav negativan odnos po pitanju socijalne politike i bilo koje pozitivne aktivnosti, bilo zakonodavne ili administrativne, u pogledu daljeg uređenja socijalne politike i socijalnih pitanja i, općenito, socijalnih tema.

Međutim, vrlo često u društvima koja nisu uspela da dovrše sopstvenu uređenost, ovo je jedno od onih pitanja koje najčešće kasni i koje ni malo nije lako urediti, pogotovo ukoliko je nasleđena neuređenost od proteklih vlasti ili sistema, kao što je slučaj ovde kod nas, odnosno u našoj zemlji.

Svakako da jeste bitno donošenje zakona, svakako da jeste bitna odlučnost da se ovo polje do kraja i zakonski uredi, ali isto tako treba znati da je za pitanje socijalne uređenosti, socijalne pravde i kvaliteta socijalne usluge i socijalnog ponašanja državnog aparata prema građanima kojima je potrebna socijalna pomoć ili bilo koji vid druge pomoći… Treba imati u vidu da je za to potrebno više faktora.

Prvi, ključni i osnovni faktor socijalne pravde i socijalne uređenosti jeste ekonomska stabilnost. Ova zemlja je proteklih godina, hvala Bogu, beležila veoma ozbiljne korake u pogledu ekonomske stabilizacije i napretka. Istina, poslednje godine zbog krize izazvane pandemijom Kovida-19 suočavamo se sa ozbiljnim problemima, ali u tom suočavanju imamo pokazatelje da se ipak dobro, čak više nego dobro, nosimo sa tim problemima. Međutim, treba znati da je put pune ekonomske stabilizacije i uspostave ekonomskog prosperiteta veoma dug, ali sama činjenica da imamo pozitivne trendove je nešto što uliva optimizam.

No, pored ekonomskog faktora, koji jeste ključni, potrebna je i zakonodavna uređenost, odnosno uređenost birokratskog sistema, od ministarstva do svih drugih institucija, uključujući i centre za socijalni rad.

Ključni faktor ili tema sa kojom ćemo se još dugo verovatno morati nositi jeste pitanje korupcije. Zaštita od korupcije je zapravo jedan od ključnih faktora uspostave pravičnog i pravednog socijalnog sistema u jednoj zemlji, jer sve ono što pojede korupcija ili sve ono što se otuđi kroz korupciju najpre će biti žrtve oni najslabiji, oni će prvi biti zapravo zakinuti. Tu svakako mislim na opštu sistemsku korupciju, ali posebno mislim na korupciju koja je neposredno vezana za ustanove, institucije i nadležne organe socijalne politike, odnosno socijalne usluge ili socijalne pravde.

Zapravo, ono što me raduje jeste da će ovaj zakon, bar po onome što se na prvi pogled vidi, u značajnoj meri postati veoma efikasno sredstvo u borbi protiv korupcije na polju socijalne politike, jer brojne zloupotrebe koje smo imali, koje nažalost do dan danas imamo, između ostalog su bile iz razloga što nismo imali uređeni informacioni sistem u pogledu praćenja podataka i ispunjenosti ili ne ispunjenosti uslova, odnosno uključenosti ili isključenosti onih koji imaju pravo na socijalnu pomoć ili uključenosti onih koji nemaju pravo na socijalnu pomoć.

Tako da, me raduje usvajanje ovog zakona, koji će u najmanju ruku, barem, onima koji stvarno hoće da se bore protiv korupcije u sektoru socijalne politike i socijalne usluge imati mogućnost da prate informacije, odnosno imaju potrebne podatke vrlo precizno na jednom mestu, objedinjeno i imaju priliku da tačno znaju da li je neko uključen, a nije imao pravo da bude uključen, odnosno da li je isključen bespravno, a trebalo je da bude uključen. Ako imamo one koji su uključeni u određena socijalna primanja, a nemaju pravo, ne ispunjavaju za to uslove ili ne spadaju u socijalnu kategoriju, to će direktno značiti da postoje oni koji imaju pravo, a koji će biti isključeni. Ukoliko jedni dobiju ono što im ne pripada, to će apriori značiti da će oni izgubiti ono što im pripada.

Ovim se pravi jedan veoma važan iskorak u pogledu, neću reći, konačnog obračuna, jer za konačni obračun, pored dobre zakonske regulative, ponajpre, još dugo će trajati i biti ta kom je potrebna ozbiljna politička odluka na svim nivoima da se obračunamo sa korupcijom.

Istina, kao što smo čuli od mog kolege Tandira, dakle, ova odlučnost koja se pokazuje u borbi protiv organizovanog kriminala, verujem da će se nastaviti u borbi protiv kriminala na svim nivoima, kako na lokalnom, tako i na centralnom nivou, ali isto tako i nastaviti na frontu borbe protiv korupcije, jer najčešće institucionalna ili sistemska korupcija ima veze i sa kriminalom, a počesto ili ponekad i sa organizovanim kriminalom.

Dakle, ovim pravimo jedan veliki iskorak. Dalje će nam trebati da održimo odlučnost, dugotrajnost, izdržljivost, kondiciju u političkoj volji i političkom opredeljenju da do kraja ustrajemo, odnosno pobedimo u pogledu borbe protiv sistemske korupcije, a posebno u pogledu ove teme – korupcije u sektoru politike.

Uvek govorim samo ono što znam, a znam da sa prostora sa koga dolazim, u Novom Pazaru, a posebno u opštini Tutin, sektor socijalne politike predstavlja jedan od najizrazitijih primera brutalne korupcije i zloupotrebe mehanizama socijalne usluge, socijalne zaštite, odnosno socijalne pomoći. Ovo nije prvi put da o ovome govorim, posebno u opštini Tutin, Centar za socijalni rad predstavlja sredstvo tamošnje vladajuće stranke koja taj narod drži skoro tri decenije u svojevrsnom političkom i socijalnom ropstvu. Jedan od mehanizama držanja tog naroda i građana te opštine u takvom stanju jeste zapravo centar za socijalni rad gde se upravo… Možete sada, ako želi Ministarstvo, izvršiti inspekcijske nadzore i može se, uz postojeće informacije, vrlo lako doći do podataka da su mnogi koji se nalaze na listi, odnosno na spisku socijalne pomoći isključivo aktivisti ili članovi tamošnje vladajuće stranke, a pri tome ne ispunjavaju uslove da budu korisnici socijalne pomoći.

Naravno, postoji jedan deo onih koji ispunjavaju uslove da budu korisnici te socijalne pomoći, ali oni su obavezno ucenjeni da moraju podržavati tu političku opciju, jer će u protivnom izgubiti status socijalnog korisnika, što je zapravo pokazatelj da oni, socijalni slučajevi koji im se nisu povinovali, oni su izgubili takvu socijalnu pomoć.

Borbi protiv ovakvih pojava će koristiti ovaj zakon, ali će biti jako važno ne stati na zakonu, već imati i pravne i administrativne i političke volje da se sa ovakvim pojavama obračunamo.

Naravno da nije jedina anomalija samo socijalna pomoć, već je postala javna tajna, kao što znate, nama očito treba nekada i da se snime neki filmovi o nekim pojavama i zloupotrebama da bi onda društvo skrenulo pažnju na neke pojave.

Ovo pitanje, pitanje socijalne politike je veoma osetljivo i mene raduje odlučnost kroz ovaj zakon, da postoji volja većine u ovoj Skupštini da se ta borba nastavi do kraja i da zaista dođemo do trenutka kada će mehanizam socijalne pomoći i socijalne usluge biti nešto što će ispunjavati našu i personalnu i kolektivnu ljudskost.

Želim iskoristiti ovu priliku da podelim sa vama ovde, ali i široj javnosti, iskustvo dobre saradnje sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kroz proteklih nekoliko godina, gde su iskazali interesovanje i pokazali dobru volju i podržali rad šest vakufskih odnosno narodnih kuhinja koje funkcionišu na području Sandžaka, tačnije u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici, Novoj Varoši, Brodarevu, Prijepolju i Priboju i time pomogli da te kuhinje koje su osnovane 2010. godine nastave sa radom. U tim kuhinjama se hrani nekoliko hiljada građana. One su dostupne svima, funkcionišu uglavnom u mešovitim etičkim sredinama. Možda su jedine kuhinje koje su do te mere zaštitile korisnike, njihovo dostojanstvo, gde čak ne postoji ni evidencija ličnih podataka svakog korisnika, već je pravilo tih kuhinja da svako ko nema topli obrok može doći ili se nahraniti u toj kuhinji, ili u trpezariji te kuhinje, ili poneti sa sobom topli obrok za sebe i sve članove svoje porodice, a da pri tom ne mora pokazati ni ličnu kartu, niti biti upisan na neki spisak.

Smatrali smo tada, osnivajući te kuhinje, još pre 10 godina, da imamo nekada momente kada neko ko inače nije bio siromašan dođe u kriznu situaciju, ali da mu često dostojanstvo ne dozvoljava da prosi ili da zatraži. Zato je jako važno kada nekome nudite pomoć i pomažete, da pored toga što ćete mu pomoći da se nahrani i da ne bude gladan, da mu jednako zaštitite i njegovo dostojanstvo.

Uglavnom se te kuhinje finansiraju od dobrovoljnih priloga raznih građana, ali poslednjih nekoliko godina imamo i ozbiljnu pomoć od ministarstva i ovom prilikom se zahvaljujem. To je jako važno, prvo zato što se radi o zaista ozbiljnoj pomoći, ali isto tako i što se radi o tome da imamo brigu sa pozicije republičkih vlasti da celi prostor teritorije ove zemlje, a pogotovo tamo gde imamo etičku šarenolikost, to poprima još jednu drugu dimenziju i predstavlja jedan vrlo lep primer.

Ovom prilikom želim da ukažem na još jedan problem o kome je bilo reči ovde od mojih kolega a tiče se zdravstvenog osiguranja i prava na dečiji dodatak učenika verskih škola.

Pošto sam imao priliku 2002. godine da, zajedno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i drugih crkava i verskih zajednica, sa tadašnjim nadležnim ministrima pripremam zakon o crkvama i verskim zajednicama, zato sam malo dublje upućen nego možda neki drugi narodni poslanici, tada, usvajajući taj zakon, uspeli smo vratiti članovima, uposlenicima, učenicima, studentima verskih škola, fakulteta, pripadnicima crkava i verskih zajednica, prava koja su im kroz ono socijalističko-komunističko vreme bila oduzeta i radosno smo tada konstatovali da se više nikada neće desiti da neko bude diskriminisan i da mu bude neko pravo isključeno zato što pripada nekoj verskoj zajednici, nekoj verskoj školi.

Tako je to funkcionisalo. Dakle, polaznici verskih škola, odnosno verskih fakulteta, nisu imali taj problem do pre nekoliko godina. I onda se desi da je došao neki dopis iz nadležnog ministarstva, koji je bio prilično konfuzan, koji je upućen lokalnim samoupravama i kazano je da samo škole koje su zvanično registrovane kod Ministarstva prosvete da njihovi polaznici imaju sva učenička prava.

Prvo, taj akt je nezakonit, zato što postoji dva osnova legaliteta škola. Javne škole ili druge privatne škole se registruju kod Ministarstva prosvete. Međutim, verske škole, po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, se ne registruju kod Ministarstva prosvete, već njihov legalitet i legitimitet se obezbeđuje preko Zakona o crkvama i verskim zajednicama, preko njihovih crkava i verskih zajednica, a registruju se kod Ministarstva pravde odnosno Kancelarije za vere.

Ovde očito imamo problem u tumačenju. Čak sam prošle godine vodio razgovore i u Ministarstvu za rad i u Ministarstvu prosvete i u Ministarstvu pravde i čak smo postigli dogovor da se to reši, ali je ponovo zatajila administracija. Bilo je međusobnog dopisivanja, ali ovo nismo rešili. Ja mislim da je to lakše rešiti na nivou ministarstva, ali, ako ne bude, mi ćemo biti prinuđeni da ovde pred Skupštinom zatražimo autentično tumačenje, koje ne bi smelo biti sporno, jer Zakon o crkvama i verskim zajednicama je eksplicitno jasan. Dakle, on obezbeđuje legalitet tim školama.

Ono što nije dobro, da mi sada imamo stanje samovolje u lokalnim samoupravama, tako da prosto lokalna samouprava koja želi da dodeli pravo tim učenicima, oni to pravo imaju. I verovatno u većini opština, kod većine učenika i studenata verskih škola i fakulteta nemamo taj problem, zato što većina odgovornih u lokalnim samoupravama ne želi da im pravi taj problem. Ali, u pojedinim opštinama imamo samovolju ili nameru ili nerazumevanje, nije više ni važno. U svakom slučaju, ovo ukazuje da taj problem nije rešen. To znači da imamo prepušteno stanje predstavnicima ili činovnicima lokalnih samouprava da oni tumače kome će to pravo dati a kome neće dati.

Osetio sam potrebu da je ovo trenutak da to detaljnije pojasnim. Nije bilo oponiranja u razgovorima, i u vašem ministarstvu i u drugim, ali ovde samo hoću da ukažem da već meseci i godine prolaze, a ta deca se osećaju obespravljenim. Molim vas da ono što smo započeli sa vašim prethodnicima što pre okončamo i ne ostavimo niti jedno dete, niti jednog čoveka u ovoj zemlji, a pogotovo dete, deca moraju imati pozitivan status, čak biti u afirmativnoj akciji, odnosno pozitivnoj diskriminaciji ako treba, a ne u ovoj negativnoj.

Dakle, ova zemlja će disati svojim plućima kada svaki čovek bude imao osećaj da se oseća u domu, da se oseća u domovini. To je naša želja, naša intencija i jedan od ključnih ciljeva Stranke pravde i pomirenja. Hvala vam.
Mislim da treba da obratite pažnju na tumačenje koje su vam dali vaši saradnici. Dakle, dobro ste preneli formulaciju iz zakona. To je da je jedna škola u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Šta to zapravo znači? Ne, u zvaničnom sistemu Ministarstva prosvete, već u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Sve tradicionalne i zvanične crkve i verske zajednice su u zvaničnom sistemu Republike Srbije i sve škole koje rade u okviru tradicionalnih verski zajednica i crkava su u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Zašto? Pa zato što funkcionišu legalno, zato što imaju svoj matični broj, zato što se nalaze u svim registrima, zato što ostvaruju sva prava kao privredni subjekti, kao zvanični subjekti u ovoj zemlji registrirani. Prema tome, očito je neko jednostrano protumačio to prateći samo Zakon o obrazovanju, dakle o prosveti i o onom sektoru koji pokriva ministarstvo.

Zato vas molim, već smo o tome imali rasprave čak i sa pravnicima u Vladi Republike Srbije i došlo je do zajedničkog tumačenja. Ostalo je to da samo administrativno pokrijemo, da jedan dopis dođe od Ministarstva prosvete, drugi od Ministarstva pravde. Svakako da u svom govoru nisam implicirao da se bilo šta dešava na nivou etničkih razlika. Ne, već eto slučajno su ovde pripadnici islamske zajednice, odnosno učenici Medrese ugroženiji iz razloga što pojedine lokalne samouprave su iskoristile ovo da tu decu uskrate za svoja prava, a verujem da ovom voljom ili zajedničkom voljom to možemo da rešimo. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici nadležnih tela, dame i gospodo narodni poslanici, tema Finansijskog izveštaja Agencije za hartije od vrednosti spada u onu kategoriju tema birokratskih, bitnih, nužnih i svakako da uz sve one sugestije koje danas možemo osnovano čuti, tom planu treba dati podršku u danu za glasanje.

Međutim, ovo je prilika da se pitanjem same administracije, birokratije pozabavimo malo dublje. Birokratija je nužni deo funkcionisanja društva kroz državni aparat, ali to ne znači da je uvek svaka administracija dobra, da je adekvatno organizovana, da je uvek efikasna i da je uvek u obimu koji je stvarno potreban, pogotovo u tzv. tranzicionim društvima taj izazov, izazov organizovanja birokratije, odnosno administracije je veći i vrlo često su rizici takvi da se pokažu anomalije na koje treba ukazati, odnosno prema kojima treba imati preventivno rezervisan stav.

Sećam se jedne izjave bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija poznatog Butrosa Galija date u jednom intervjuu, doduše, nakon što je razdužio mandat generalnog sekretara, jer oni obično iskreno progovore tek kad odu sa tih položaja. Kada su ga pitali o utiscima kroz svoj mandat, između ostalog, kazao je sledeće – da nije našao odgovor na izazove administracije Ujedinjenih nacija, kazavši da ta administracija ima toliko papira, toliko akata, toliko pravilnika, regulativa, normi, da to ne može stati u više kamiona, a da je efikasnost daleko izvan tog obima same administracije i formalne administrativne produkcije koju oni imaju, a usudio se da navede primer mafije, sa druge strane, gde kaže da mafija nema administraciju, nema odluke, nema regulativu, nema zakone, nema pravilnike, a nažalost deluje veoma efikasno.

Naravno da na nam ne može biti primer nikakva mafija, ali svakako da ova izjava ukazuje na jednu realnost koja je uvek pred svakim društvom u pogledu same uloge svake administracije, a to je pitanje – da, šta je svrha administracije? Da li je administracija svrha sama sebi? To je, između ostalog, još jedan izazov. U demokratizaciji društva uvek birokratija pretenduje da bude najznačajniji faktor u jednom društvu. Ono društvo koje uspe da birokratiju zadrži u njenoj ulozi, a uloga birokratije je servis građanima preko servisiranja određenih sektora u samoj državi. Ono društvo koje uspe zadržati birokratiju u toj ulozi da ona ostane na nivou servisa, a da dokaže svoj kvalitet kroz efikasnost s jedne strane, a s druge strane kroz adekvatnu obimnost, tj. da ne bude glomaznija nego što je potrebno, to društvo je uspelo.

Mi ova pitanja treba vrlo otvoreno i transparentno da sebi postavljamo i analizirajući rad određenih ili svih agencija, nadležnih tela i administracije općenito potrebno je da pratimo upravo pokazatelje koji će nam potvrditi da li je administracija u njenoj stvarnoj i definiranoj ulozi ili ona prekoračuje tu ulogu. Prekoračenje uloge administracije jeste kada ona postane svrha sama sebi.

Ukoliko u jednom društvu imamo naglašenu želju građana da se zapošljavaju u državnoj administraciji, to nije dobar pokazatelj, a nažalost mi i dalje, čak i u sektorima gde su plate jako male, imamo težnju građana da se zaposle u državnoj administraciji. Pitanje je zašto. Zašto neko želi da se zaposli u državnoj administraciji, a plate su male? Dakle, to ukazuje na to da nama možda preti opasnost ili možda ne još, ali na to treba ukazati, da zapravo administracija nastoji postati glavna elita u zemlji.

U svakom društvu u kome je administracija postala ključna elita, to društvo može da klizne u određeni totalitarizam. Administracija ne može biti elita. Intelektualna zajednica treba da bude elita jednog društva. Ona je ta koja treba da bude na površini, da kreira pravac kretanja jednog društva, potom duhovna elita, dakle, ono što sadržajno u suštinski ima osnov da bude elita. Međutim, administracija mora ostati na nivou servisa. Dokle god ne postignemo taj balans da imamo težnju građana u zapošljavanju i prema drugim sferama mimo administracije, ovaj rizik postoji i na njega se treba ukazivati.

S druge strane, pokazatelj količine ili obima budžetskih sredstava koja se troše na administraciju. Dakle, nesporno je da zapravo administracija, tj. birokratija, jede, odnosno troši najveći deo budžetskih sredstava. U značajnoj meri je to nužno, ali se postavlja pitanje da li je baš u ovoj meri nužno. Da li je baš toliko administracije potrebno i da li je baš toliko sredstava opravdano da potroši, odnosno pojede državna administracija na svim nivoima? Ovo su teme na koje svakako ne možemo dobiti odgovore na jednom parlamentarnom zasedanju, ali mi narodni poslanici ne smemo pasti u zamku da samo proceduralno razmatramo teme koje se ovde nameću, već je neophodno da se pozabavimo i dubljim značenjem ovih tema, odnosno korenima iz kojih se razvijaju određene dobre pojave ili eventualno određene anomalije.

Što se tiče teme Regulatorne agencije za kontrolu elektronske komunikacije i poštanskih usluga, to je takođe vrlo zanimljiva oblast. Izveštaj svakako treba podržati jer on je otprilike ono što je faktografija onoga što su oni činili. Međutim, i ova tema je mnogo važnija od obične procedure usvajanja samog izveštaja.

Čuli smo u obrazloženju da RATEL čini maksimum i da uspešno uspeva da osigura bezbednost korišćenja elektronske komunikacije. Verujem da je to tako u pogledu težnje, pa možda i u pogledu realne i mogućnosti, ali nisam siguran da je baš tako u pogledu onoga što bi trebalo da bude konačno postignuće, i to u raznim pravcima same bezbednosti, odnosno sigurnosti građana, bilo da je u pitanju moguća zloupotreba elektronske komunikacije. Ukoliko imamo pojavu da je u ovoj zemlji moguće prisluškivati predsednika države, nisam baš siguran da smo postigli najviši stepen sigurnosti, odnosno bezbednosti od zloupotrebe elektronske komunikacije.

Da, nije RATEL jedini koji bi ili možda ni na vrhu lestvice koji bi trebao to osigurati ali je bitno i da sa te strane dobijemo signal da imamo određene procese nedovršene u pogledu osiguranja, zloupotrebe, odnosno bezbednosti građana od zloupotrebe elektronskih komunikacija.

Sada, ukoliko imamo mogućnost da zloupotrebom elektronskih sredstava bude prisluškivan, naravno i zloupotrebom položaja, bude prisluškivan sam predsednik, šta je, gospodo, tek sa nama običnim građanima ili uopšte sa građanima?

Dakle, to je tema preko koje se ne može čak prelaziti ni isključivo politički, nažalost ona najčešće dobije politički prizvuk. Ona je mnogo važnija od samih međupolitičkih, odnosno međustranačkih odnosa. To je pokazatelj da mi, evo, za tri decenije ponovo nismo uspeli da sve te reforme privedemo kraju i da prosto stavimo određene moći pod kontrolu, da ih imamo pod kontrolom kako one ne bi bile zloupotrebljene.

S druge strane, pitanje sigurnosti, odnosno bezbednosti građana od određenih sredstava komuniciranja, elektronske komunikacije po njihovo zdravlje. Nažalost, vi znate, pogotovo u ovoj krizi pandemije Kovida 19, pitanje uticaja 5G mreže itd. Uglavnom, kada se te teme otvore, mi dobijemo ono što je instinktno najlakše, a to je da se podelimo u dva tabora; jedni koji bezrezervno i bezuslovno sve podržavaju i kažu – šta nam se god plasira to je istina, a drugi koji onda kažu – ma, ne, ovo je sve zavera, hoće da nas pobiju itd. I jedna i druga krajnost, kao što sam više puta isticao, nikada nisu do kraja istinite.

Ne može se sve opravdati teorijom zavere. Postojanje teorije zavere ne eliminiše mogućnost postojanja zavere, ali jedini način da mi izbegnemo polarizaciju društva između ove dve krajnosti, gde je sve bezuslovno što nam se servira sa bilo koje strane prihvatamo i sa druge krajnosti gde sve odbijamo i sve smatramo zaverom, jeste dodatna transparentnost, dodatna informisanost i to bi između ostalog bio moj zahtev prema RATEL-u ali isto tako i prema nadležnim naučnim institutima koji bi trebali da budu od pomoći RATEL-u i drugim nadležnim organima.

Ne možemo tek tako u pokušaju, evo kao narodni poslanika da bih prosto bio informisan za ove teme, pokušavao sam da dođem do pune informacije o štetnosti predajnika, recimo raznih predajnika elektronske komunikacije koji se danas sve više instaliraju na zgradama. Vi ne možete doći do pune informacije, vi dobijete odgovor u dva, tri reda da je to bezbedno. Od koga to dobijete? Pa dobijete od interesne strane, dobijete od onoga kome je stalo da instalira taj predajnik na zgradi ili na neku ustanovu gde imamo masovno prisustvo građana.

Ne možemo to tek tako. Ne može nama biti validna informacija interesne strane. Ona kojoj je stalo da instalira taj predajnik, da, da, sve je to sigurno, pa ti pokažu neki papir kako je to sve, ne znam ti sigurno, ali kao laik, uzmite, zabodite običan stub i instalirajte običnu satelitsku antenu one što ih sada sve manje ima, što smo nekada svi imali, instalirajte je i zabodite na travu, u to sam se lično uverio, dakle, posle izvesnog vremena, dobićete određeni krug oko te satelitske antene gde se trava osušila. Šta se osušila, bio joj dosadan program, od čega se osušila ?

Nemojte mi sada reći, i sada trebate potpuno da isključite razum i da kažete, ne, ne , prema, onoj anegdoti – papir je u pravu, šta ti imaš tu da vidiš tvojim očima.

Ne možemo se tako ponašati, ne možemo.

Dakle, mi moramo sa nivoa vlasti, sa nivoa nadležnih agencija, sa nivoa stručnih instituta, mi moramo imati punu opremljenost informacija, naučnom informacijom do kraja, pa tamo gde ne postoje rizici, onda da svi stanemo na tu stranu, da pokažemo argumente i da iznesemo informaciju, ne ljudi, to nije štetno, a da to urade i nadležna tela i stručne institucije, a ne da prepustimo samo interesnim mešetarima koji pričaju priče, a onda oni nađu neke svoje partnere po zgradama neke kako se sada zovu, neke menadžere, kućnih saveta, sa njima naprave dil, malo u džep para, i onda instaliraj po zgradama koliko god je to možda štetno. Jednako je štetna konfuzija, jednako je štetna neinformisanost i neznanje koje građani imaju i sve ono što proizilazi od psihičkih deformacija u pogledu neznanja i konfuzije, razvijanja raznih teorija i nepoverenja koje se u tom slučaju širi među građanima.

Nepoverenje građana prema državi, prema državnim organima, prema stručnim organima, je veoma važno. Ne može se sve držati pod pendrekom, policijom, zakonom, kaznom, sankcijom. Ne, sankcija je za manjinu kao što smo juče kazali. Većina treba da bude ubeđena da je to dobro i mi moramo ponuditi argumente da bi mogli da budu ubeđeni.

Ono na šta želim danas da se osvrnem, iako možda ima implicitnu vezu, sa današnjom temom, a to je pitanje medija, tačnije pitanje zloupotrebe javnog servisa.

Gospodo, mi se ne smemo pomiriti ovde, pre svega kao narodni poslanici, kao ljudi koje je ovaj narod, koga su građani birali, da ga zastupaju, onako kako misle da je to najbolje. Mi ne smemo pristati na tabu teme. Ne možemo dozvoliti tabuizaciju bilo koje teme, ne možemo dopustiti da se RTS, kao javni servis proglašava „ panda medvedom“, nekom zaštićenom vrstom, koja može da radi šta hoće.

Ne, gospodo, smisao javnog servisa jeste da bude zapravo kako mu je imenom definisano, da bude servis građana, da služi građanima. Ne mogu oni da budu neka inkvizicijska kategorija koja određuje koje stranke su poželjne, na tom servisu, a koje su nepoželjne na tom servisu.

Evo, kolega Milija je već načeo tu temu i ja mu želim u tome izraziti podršku.

Dakle, ne mogu oni određivati i uzimati stranke, evo ta emisija, sasvim slučajno sam dobio informaciju, hajde mislio sam „Reč na reč“, čini mi se da se zove, oni su odredili koje su to stranke validne, koje će zastupati ovaj narod.

Njih ne zanima da li su te stranke parlamentarne, da li nisu te stranke parlamentarne i oni za nekoliko sedmica i nekoliko sesija, oni su odredili desetak gostiju koje pozivaju, a ostalo, gospodo vi i ne postojite.

Pri tom su isključili nekoliko parlamentarnih stranaka koje ne pozivaju nikako, jer su očito nepoželjne i nepodobne, ne znam po kom osnovu, a u okviru toga da li slučajno ili ne, potpuno su isključene manjinske stranke. Manjinske stranke koje ovde u parlamentu predstavljaju prema zadnjem popisu oko jedne trećine građana, dakle, nemaju pristup RTS, ili ga imaju tako selektivno, a evo u ovoj emisiji sasvim su drsko i bezobrazno isključene.

To je neprihvatljivo i ne možemo mi dopustiti da se gospoda u rukovodstvu i uređivačkoj politici RTS, tako ponaša i da misle da oni mogu ekskluzivno odlučivati ko je podoban, a ko je nepodoban.

Na žalost, ja sam bio u prilici pre 20 godina da javno pozivam da se ne plaća pretplata RTS-u. Na ivici sam da to ponovo uradim, ukoliko ovako nastave bez obzira što je u pitanju zakon, gospodo, jer kada onemogućite, kada nametnete jedno bezakonje, znajte da će se pojaviti drugo bezakonje.

Ovo je nezakonito ponašanje RTS i oni ne mogu zakonito biti finansirani, a nezakonito se ponašati. Oni se, dakle, moraju sa time suočiti.

Ovo je poslednje upozorenje, ali zasigurno, ukoliko ovako nastave, ne samo pitanje finansiranja, mi ćemo upotrebiti i druga pravna, pravosudna sredstva da se toj oligarhiji stane na kraj, jer to je jedna medijska oligarhija, koja zapravo ima odnos sa državom, odnosno sa društvom, samo da uzme pare, a posle toga nikakva odgovornost, nikakva zakonitost, a da ne govorim o etičkim kodeksima i novinarskim kodeksima.

Ovo je nešto o čemu ćemo još govoriti i na čemu ćemo još zasigurno insistirati, jer ovakva drskost, ovakav odnos prema jednom velikom broju građana i njihovih političkih predstavnika se nažalost, nije se dešavao ni u nekim totalitarnim sistemima, oni su eto tako dali sebi za pravo, prosto, može im se. E ne može im se.

Pokazaćemo im da im se ne može. Oni jesu servis, treba da imaju određenu samostalnost, ali isto tako samostalnost koja je određena zakonima, koja je određena etičkim i novinarskim kodeksima i koja poštuje određene ljudske i civilizacijske principe. Hvala.
Zahvaljujem se, kolega Vujiću, što ste pokušali da mi objasnite ovu pojavu na RTS. Nažalost, nije tako. Ja sam prvih par emisija pomislio da je tako i kažem – u redu je, veliki je broj stranaka, jedna, druga, treća emisija, doći će na red i ostali. Međutim, nije tako.

Dakle, ja mislim da je bilo u zadnje vreme četiri, pet takvih emisija. Možete vratiti to, pa pogledati i videti da su neke stranke bile na svakoj emisiji, a da su čak i neke minorne stranke koje nisu uspele ni da se približe cenzusu takođe bile ili na svakoj emisiji ili na većem broju emisija. Prema tome, nema nikakve dileme da je u pitanju neka namera, koja oni treba da objasne, ali da nije u pitanju ni propust, ni greška, niti tehnički nedostatak.

Osim toga, svi smo učestvovali u predizbornoj kampanji. Imali smo na javnom servisu predstavljanja i tada smo uspevali da se u dva kruga svi predstavimo. Znači, ne radi se o tome, već se radi o nekoj pozadini, ja ne znam kojoj, nije mi jasno, zato i tražim odgovore, zato i reagujem na ovaj način. Znači, prosto namera da neko bude, ponavljam, iz minornih stranaka, koje ne znam da li su prešle 1%, na skoro svakoj emisiji, a da nekoliko nas stranaka, pogotovo iz manjinskih zajednica, ne budemo. Dakle, želeo bih da mi se da odgovor koji je principijelan, ali ga nema, nije ga moguće dati. Nažalost, ne radi se samo o toj emisiji, ona je bila najdrastičnija.

Međutim, činjenica je, evo, lično, znači, ovo je meni drugi mandat u Narodnoj skupštini, ja sam za celi mandat jednom ili dva puta, ako isključimo predizbornu kampanju, bio u prilici da nešto kažem na javnom servisu. Ono što bi trebalo da bude i što je praksa u svim civilizovanim zemljama jeste da parlamentarne stranke su te kojima je javni servis maltene svakodnevno dostupan. Hvala.
Učinilo mi se da ih opravdavate i zato sam reagovao. Dakle, u tom slučaju se i vi pridružite ovoj osudi i potpuno je u redu i mislim da su ovo stvari koje ne bi trebale da imaju stranački prizvuk, ali i vi ste svedoci da imamo selektivan odnos i selektivan pristup. To RTS, to javnom servisu ne sme da se događa.

Ponavljam, mi moramo naći mehanizam kao najviše zakonodavno telo u ovoj zemlji. Narodna skupština je najveći zakonodavni organ, najviši zakonodavni organ, ali i najviši nadzorni organ u ovoj zemlji. Dakle, Narodna skupština je nadzorni organ svih nadzora. Prema tome, mi ne možemo zaćutati pred floskulom – mi smo samostalni i mi možemo da radimo šta hoćemo. Dakle, ovakve pojave moraju biti osuđene i ne samo osuđene, već prosto ih sada pozivamo javno, osudom, da ovo isprave, ali ukoliko ne budu to hteli i ukoliko se ogluše, mi moramo naći mehanizam da se tome suprotstavimo. Svakako da je jako važno, evo, kada se, poput vas kolega, uključite u toj osudi i naravno da će taj efekat biti jači. Hvala.
Hvala vam, predsedavajući.

Nema potrebe da se pravdate što prvi govorim. Mislim da je ta procedura poznata.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, tema izbora sudija je jako važna i uvek izazovna, bilo da je konkretna kao ova danas kada tretiramo izbor novih sudija, gde svakako treba glavnu reč, odnosno konkretne informacije o kandidatima izneti narodni poslanici koji dolaze sa tih lokaliteta, ali isto tako naša obaveza je da se pozabavimo pitanjem pravosuđa, odnosno temom pravosuđa i pravde, jer je ona uvek, kao što rekoh, izazovna, inspirativna. Tako je bilo otkako je veka i sveta, tako će i biti dok je veka i sveta… Kolege iz SPS, zamolio bih vas, ako može, preblizu ste. Hvala.

Dakle, pojam pravde je kroz ljudsku istoriju veoma inspirativan za filozofe, za umetnike, za teologe i naučnike. Tako je i danas. Zato ovoj temi treba prići onako kako ona zaslužuje, svakako uz analizu samih kandidata, ali dokle god ne postignemo, a verujem i zato na ovaj način i sudelujem, da smo na putu da postignemo ono željeno, a to je pravda i pravosuđe u kome neće biti aktuelna ona priča koju smo imali u osnovnoj školi o Eru i kadiji, gde je važio jedan zakon i jedan ćitap kada je tvoja krava ubola moju kravu, a drugi zakon i drugi ćitap kada moja krava ubode tvoju kravu.

Deluje jako jednostavno, možda i prozaično, ali nažalost nije. Evo, i nakon nekoliko decenija od kada sam se prvi put susreo sa tom pričom ona je i dalje aktuelna i ona na jedan veoma jednostavan način zapravo predstavlja ono što jeste ključni problem i ključni izazov pravosuđa.

Nije slučajno da je i sami simbol pravde i pravosuđa ona vaga koja simbolizira pravično vaganje, ali ono što je suština ovog simbola je da je izmereno pravo kada je uravnoteženo, kada ne prevagne na jednu stranu, onda je izmereno pravo. To zapravo znači da su oni tasovi predstavnici određenih ekstrema i nikada na ekstremima i u ekstremima niti stanuje istina, a pogotovo ne pravda. Uvek su istina i pravda na sredini. Tamo gde se zapravo susretnu oni jezičci, tu zapravo stanuje pravda i tu je upravo ono gde mi i kao društvo i kao država treba da tražimo naš put.

Svako naginjanje prema nekom ekstremu znači nakrivljenost, a reče jedna nemačka poslovica da sve što je nakrivljeno jednoga dana mora da padne. Znaju arhitekte, graditelji velikih tornjeva, graditelji velikih fabričkih dimnjaka, graditelji munaradi, graditelji visokih građevina, znaju dobro da ona građevina, ona zgrada, onaj oblakoder koji je prav, on je i vitak, on je i gibak, on je fleksibilan, on se ljulja i način da se proveri uspravnost i ispravnost jednog visokog objekta se zapravo ogleda u njegovom njihanju, ljuljanju, dakle u njegovoj fleksibilnosti.

Dakle, još jedna odlika istine i pravde – ako ste kruti i isključivi, onda niste pravični. Tamo gde je krutost i isključivost, tu je nakrivljenost i ma koliko krutost i isključivost izgledala stameno, izgledala čvrsto, zapravo ta njena krutost je polako naginje prema padu i takva pojava, takva građevina, takvo društvo, takva zajednica, takva država, takvo pravosuđe ne može opstati i ono se uvek urušava.

Kroz ljudsku istoriju i iskustvo sve imperije su trajale onoliko koliko su uspevale da u svom sistemu održe određene principe pravde. Onog trenutka kada su te imperije počele da se odriču određenih principa pravde i da primenjuju zulum i nepravdu prema ljudima, prema građanima, one su počele da se urušavaju i na kraju im nije bilo spasa, uprkos vojnoj, ekonomskoj i bilo kojoj drugoj snazi.

Isto tako, kroz ljudsko iskustvo potvrđeno je da jedan sistem, jedna imperija, jedna država, svejedno, nikada nisu mogli očuvati kontrolu nad jednom teritorijom ukoliko su dugoročno vršili nepravdu ili dopustili nepravdu na toj teritoriji. To je zakonitost koja je i istorijski i sociološki potvrđena i zato je jako važno da iz tih velikih istorijskih i civilizacijskih lekcija izvučemo pouku. Postoje određeni pomaci, njih treba uvek podržati.

Istina, imamo određena nasleđa, jako teško je u potpunom smislu postići, ostvariti princip odvojenosti pravosuđa od države. Prvo principijalno čak i kad to želite to je jako teško, jer jako je teško definisati u odrediti tu granicu gde se to deli, zato što i pravosuđe konstituent države i samim tim što je konstituent države jako ga je teško učiniti potpuno odvojenim i potpuno autonomnim s jedne strane.

S druge strane, pitanje kontrole sudija, dakle, ukoliko želimo do krajnosti primeniti princip autonomnosti pravosuđa? Šta se dešava sa kontrolom sudija? Koji je mehanizam kontrole? Sada se potencira na principu da sudije biraju sudije. To je jedna od tekovina ili jedna od normi koju preferira i EU i koja se tretira određenim civilizacijskim napretkom sa čime se u načelu možemo saglasiti. Međutim, u praksi i to može imati određene anomalije i izazvati određene negativne posledice zato što su sudije i ljudi, nisu oni neki roboti i neke brojke, neke mašine koje možete programirati i da budu pravedni, oni su ljudi, oni imaju lične interese, osim toga oni imaju i staleške interese i koji je mehanizam zaštite pravde, i pravičnosti sudija ukoliko se kompletna kontrola prepusti samo kontroli.

Kada bi čovek kao najsavršenije božje stvorenje, ljudsko biće, bio kadar da ima isključivo samo kontrolu onda ne bi bilo potrebe za ostalim mehanizmima kontrole, tako da se ne možemo potpuno odreći i drugih mehanizama kontrole. Svakako da onaj stručni aspekt treba ocenjivati struka, ali pravičnost i kvalitet sudije se ne ogleda samo u njegovoj stručnosti. Stručnost jeste važna, ali etički kvalitet i sama pravičnost ne stanuje isključivo u stručnosti, ona stanuje u ljudskosti, u posvećenosti, u opredeljenosti sudije da bude pravedan.

Međutim, iskustvo nas uči da nije uvek tako, iskustvo nas uči i to ne samo sa aspekta političke informacije, već i sa aspekta našega svakodnevnoga odnosa i iskustva koga imamo u mestima gde živimo. Iskustvo nas uči da je jako puno korumpiranih sudija, jako puno korumpiranih tužioca, jako puno sudija koji imaju svoje sponzore. Nažalost u Novom Pazaru smo još daleko od toga da imamo pretežno pravično pravosuđe. Imamo časne sudije i nije pravedno i nije dobro sve ih staviti u isti paket, ali jako puno sudija u Novopazarskim sudovima, kako u osnovnom, tako i u višem sa svim tim pritokama iz Tutina, iz Sjenice, mi i dalje imamo onu praksu koja je nažalost uspostavljena poslednjih decenija, da se tamo zna ko je čiji sudija, bilo da su u pitanju kriminalni klanovi, bilo da su u pitanju lokalni, politički, tajkunski ili neki drugi moćnici. To su činjenice.

Svakako da će neko kazati, pa o tome stalno govorite, pa se ništa ne preduzima. Govorićemo na kraju krajeva, mi narodni poslanici, mi smo izvršna vlast, mi ovde nemamo mehanizme, realizacije, ali zato imamo zapravo ulogu da ne zaćutimo dokle god se neke anomalije ne isprave. Zato pozivam Ministarstvo pravde, isto tako i nadležna tela pravosudnog sistema i sve ostale kontrolne mehanizme da se uključe u rešavanje ovoga problema.

I ponavljam ono što sam govorio i za neke druge segmente vlasti, nije moguće da obični građanin sve ovo zna, da zna koji je sudija korumpiran, da zna koji je advokat veza za određene sudije. Meni je to jako žao što, evo, imam problem kada mi je potreban neki advokat, znači, više nemamo ono sposoban advokat, imamo advokat koji ima veze i ima cenu i znate koliko para treba da se spasite od teškog ubistva, da se spasite od ovoga koliko košta.

Pa, ljudi to je cenovnik, to je bruka i vi sada živite u tom sistemu gde zapravo imate šaltere, imate tezge gde prosto vagate sopstvenu moć, ne više pravdu i zapravo oni moćni bogatiji mogu da kupe svoju slobodu i kada su krivi ova sirotinja samo da joj se nešto ne desi, kada joj se desi najbolje da se nikada da ne razbole i najbolje da nikada ne dođu pred sud. Ovo su činjenice i one mogu zvučati i patetički, ali to su činjenice i mi pred njima ne smemo zaćutati.

Naravno, da ne bi celokupna priča bila na nivou naslova ili na nivou same teorije, mi imamo i konkretne pokazatelje. Ja ne mogu da prevaziđem pitanje dvadesetogodišnje vlasti u opštini Sjenica. Dakle, sada kada je ta vlast promenjena, ja znam da zvuči čudno, da vam je teško da poverujete kada bi vam neko kazao da je prethodni predsednik opštine bez ijedne opštinske odluke, bez ijedne odluke opštinskog organa, poklonio, dakle, potpisao ugovor o poklonu 800 hektara zemljišta na Pešteru, određenom tajkunu, ne znam odakle. Dakle, bez ijednog papira, bez ijedne proceduralne odluke. Da, sada ćete vi da se čudite. Sada ćemo da kažemo – da li je moguće, svašta, bože dragi, ali ne možemo tu temu na tome zaključati. Dakle, ti ljudi, taj čovek, ta vlast je bila, vodila opštinu, uzurpirala opštinu dvadeset godina. U redu dobijali su izbore kako su dobijali, to je jedan aspekt teme, ali gde je bila država? Gde je bilo pravosuđe? Gde je bio nadzor? Gde su bile inspekcije? Zašto je mehanizam države, kontrolni mehanizam, policijski, tužilački, pravosudni to dopustio. Šta to zapravo znači? Da onaj ko uspe da uzurpira jedan deo teritorije od građana i države, dakle, na svojim mehanizmima političke izborne mehanizacije, manipulacije, zloupotrebe i znamo već kako se to tamo činilo. To znači da ne postoji više nijedan zaštitni i kontrolni mehanizam.

Ne možemo preko toga proći. Ne možemo reći da je normalno da jedna opština koja ima nešto preko tridesetak hiljada stanovnika, odnosno građana, da joj prethodna vlast ostavi pet miliona evra duga. Pa, oni da godišnje vraćaju milion evra duga, njima nije dovoljan jedan mandat da dođu na nulu. Ne možemo kazati – pa, bože moj, desilo se. Ali, shvatite još jednu stvar, da niko iz te vladajuće oligarhije nije ni priveden, ni saslušan.

Dakle, tužilaštvo onog trenutka kada čuje mene da ovde govorim, kada čuje bilo koga da ovo kaže, dužno je da procesuira ovo pitanje, da otvori istragu po ovom pitanju, pa onda da dokaže. Ako ja ne govorim istinu, ili bilo ko o tome govori da on bude kriv, ali ovo su samo neki delovi istine. Ministarstvo za trgovinu i turizam, dodelilo je Sjenici pre godinu i po dana za skijalište „Žari“ deset miliona dinara. Dešava se, čuo sam da se dešava u raznim opštinama nenamensko trošenje sredstava, čuo sam za to. Dakle, sredstava koja su data za nešto, potroše se za nešto drugo, ali ova su nestala, nema im traga, ljudi. Nema im traga, nisu ona otišla za nešto drugo, nestala su, deset miliona nema niko ne može, samo ima trag da su uplaćena na račun i više se gubi svaki trag.

Kako mi možemo govoriti o normalnom pravosuđu, o normalnom tužilaštvu, o pravdi, o tome da mi gazimo krupnim koracima napred. Sve ovo što se radi na centralnom republičkom nivou u pogledu spašavanje privrede u ovom teškom stanju, u pogledu pomoći, podrške, sve je to dobro, ali znate, država sa sve svojim opštinama i delovima je kao jedna velika porodica. Ne možete neku decu ostaviti gladnu. Ne možete neko dete ostaviti zverima da vam ih pojedu. Dakle, ne možete imati različite parametre, različite ćitabe kao kod Ere i kadije, dakle za jednu kravu jedan zakon, za drugu kravu drugi zakon.

To je nešto što mene tera da zapravo pitanje pravosuđa tretiramo mnogo dublje i mnogo ozbiljnije.

Dakle, šta je inače zakon? Inače, zakon sa idejom prisile, sa idejom sankcije nije napravljen za većinu, jer po statistici većini nije potrebna ni policija, većini nije potrebno ni tužilaštvo, ni pravosuđe, većina je spremna da se ponaša normalno, ali zbog one manjine zapravo je potrebna zakonska represija i zato odnos prema bilo kom obliku zločina, prema bilo kom obliku kriminala, nije samo pitanje odnosa prema počiniocu, to je pitanje odnosa prema budućnosti i to je pitanje odnosa prema drugim potencijalnim počiniocima.

Ako se u Sjenici dopusti da taj bahati, mafijaški predsednik opštine, koji je držao kao taoca tu opštinu i taj narod 20 godina, da prođe nekažnjeno, pa to će biti poruka drugima, to će biti poruka da se mnogo bolje isplati pljačkati narod, otimati mu, uništavati ga, razarati ga, krasti, biti korumpiran, nego li biti profesionalan, pošten, biti ono, biti servis narodu.

Zato je potrebno ova pitanja do kraja rasvetliti, ali ne samo to već pomoći toj opštini, dati joj dodatna sredstva, omogućiti tim ljudima da izađu iz dugova i da pokažu da je moguće drugačije, jer mi ćemo zapravo imati na sceni, dakle, u toj opštini mogućnost da ljudi uporede da li je bolje biti lopov, kao što je bio ovaj prethodni ili nebiti kao što je ovaj sadašnji.

Ukoliko mi ovog sadašnjeg ili ovu sadašnju vlast ostavimo same da se oni bave dugovima ostavimo nezaštićene, ostavimo gde oni i dalje imaju konekcije jer su očito pola pije, pola Šarcu daje, delili sa pojedinim sudijama i sa pojedinim tužiocima, jer da nije bilo tako oni bi davno bili procesuirani, jer u toj maloj opštini se zna ko šta doručkuje, a kamoli ko se bavi kriminalom i ko pljačka.

Prema tome, ukoliko ne pomognemo da oni koji su to činili budu procesuirani, mi ćemo znači poručiti građanima, da ne treba da biraju one koji će da rade pošteno, jer je to prevaziđeno, glupo, to nije in, već da treba da biraju one druge.

Dakle, ovo su poruke koje pravosuđe treba da ima na umu, a pogotovo mi ovde koji biramo sudije. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, set zakona kojima se potvrđuju sporazumi sa određenim zemljama po naznačenim temama spadaju u one teme koje su možda najlakše za nas narodne poslanike u Narodnoj skupštini zato što pitanje uspostave i unapređenja saradnje sa drugim zemljama je nešto što ni na koji način ne može biti sporno, nešto što zapravo treba uvek da nas raduje, što imamo intenzivnu saradnju, što je uspostavljamo i unapređujemo.

Zato je i teorijski prostor za obrazlaganje ovih tema prilično skučen, ukoliko se želimo držati sasvim načelnog odnosa. Međutim, ukoliko malo dublje uđemo u sadržinu i značaj samih ovih sporazuma, kao i tema koje oni impliciraju ili ekspliciraju, onda imamo jako puno toga kazati u vezi sa ovim temama.

Svakako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja i naše poslaničke grupe podržati ovaj zakon, odnosno ove zakone i set ovih zakona u danu za glasanje iz upravo rečenog razloga.

No, ono što je za nas posebno zanimljivo ovde jesu oni zakoni koji potvrđuju sporazume o unapređenju odnosa pre svega sa susednim zemljama, odnosno u ovom slučaju sa Bosnom i Hercegovinom i sa Crnom Gorom, a tiču se vazdušnog saobraćaja. Svakako da smo i do sada imali solidnu saradnju na tom polju, međutim, ovo je za nas važno ne samo iz razloga što tretira vazdušni saobraćaj, već zbog našeg i ličnog i političkog uverenja da su odnosi sa svim zemljama od velikog značaja, ali da su odnosi sa susedima, odnosno komšija, tačnije sa zemljama u regionu, od izuzetno važnog značaja.

Svakako, da i mi narodni poslanici koji prevashodno predstavljamo Bošnjačku nacionalnu zajednicu, odnosno bošnjački narod u ovoj zemlji, dodatno smo zainteresovani za saradnju sa BiH, ali isto tako i sa Crnom Gorom, ali isto tako i sa drugim zemljama u regionu, s obzirom da je bošnjački narod, dakle razasut po brojnim zemljama bivše Jugoslavije, odnosno regiona. Tako da upravo ovu traumu koju smo imali, raspadom Jugoslavije i uspostavom brojnih granica koje su na neki način iskomplicirale međusobnu komunikaciju i saradnju unutar bošnjačkog naroda, zapravo nastojimo nadoknaditi, radujemo se svakoj uspostavi saradnje koja će olakšati tu komunikaciju i olakšati tu saradnju, ali ne samo u okviru jednog naroda, u ovom slučaju bošnjačkog naroda, već delimo uverenja i lična i politička, da zapravo kvalitet naše budućnosti u celini će ovisiti o tome koliko imamo kulturnog i civilizacijskog kapaciteta da uspostavljamo međusobnu saradnju.

Zapravo, kulturni i civilizacijski kvalitet jednog naroda, jedne zajednice se meri po kapacitetu te zajednice ili tog pojedinca ili te grupe, da uspostavlja saradnju sa drugima. Sebičnosti je instinkt, sebičnost je poriv i to nije neka ljudska vrednost. To je svojstveno i životinjama. Boriti se za sebe, nastojati da prigrabite za sebe, to nije neka posebna ljudska vrlina niti plemenitost, ali imati kapaciteta da uspostavite balans između onoga što je interes pojedinca i grupe jedne određene zajednice, ali isto tako uspostaviti sa druge strane saradnju sa drugima, sa različitima po veri, kulturi, etničkoj i nekoj drugoj pripadnosti, zapravo na tome se meri pravi ljudski, kulturni, civilizacijski i uopšte humani kvalitet.

Zato ćemo uvek i na svakom mestu i svaki put podržati svaki oblik saradnje. I onaj koji se odnosi na naš narod, na našu etičku, Bošnjačku zajednicu, ali isto tako i onaj koji se odnosi na druge narode i druge nacionalne zajednice.

Po istom osnovu, svakako da treba podržati i sporazum koji se tiče saradnje sa Iranom. Dakle, tu su velike mogućnosti, dakle, ne samo sa Iranom i sa drugim zemljama, u ovom slučaju muslimanskim zemljama. Više puta ističem od kolike je važnosti, eto ovo da kažem vrlo hrabro otvaranje Srbije prema muslimanskim zemljama koje je doživelo najznačajniji iskorak sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i ne samo da smo tada dobili ovolike investicije i već vrlo vidljive efekte investicione prirode i u „Beogradu na vodi“ i na Kopaoniku, i u drugim projektima, poljoprivrednim i nekim drugim. Dakle, to su zaista neki iskoraci ali sa moje tačke gledišta to ima više od samog poslovnog efekta.

To ima svoje vrlo važne kulturno civilizacijske refleksije, s obzirom na sve terete koje mi nosimo, dakle, iz historije, pogotovo na relaciji srpsko-osmanskih odnosa i svih posledica koje su iz toga proizašle, iz svih brojnih predrasuda koje imamo na relaciji, između pravoslavnih zajednica, sa druge strane muslimanskih zajednica, od posebne važnosti je uspostava dobrih odnosa i razvijanje tih odnosa između Srbije i muslimanskih zemalja. Mi pripadnici Islama, odnosno muslimanskih zajednica ovde, bez obzira o kojoj političkoj strukturi pripadali sebe doživljavamo kao šansu, kao most daljeg unapređenja tih odnosa sa muslimanskim svetom.

Svakako da pitanje Sporazuma sa Rusijom koji se odnosi na saradnju u vezi sa borbom protiv terorizma je jedno od pitanja, odnosno čak tema koje su po svojoj strukturi i sadržini neiscrpne i kojima je potrebno pridati veći značaj. Istina, kada se čuje ili izgovori pojam terorizam, uglavnom se na onu prvu da kažem, prihvati ono razumevanje koje je danas najprisutnije u domaćim i međunarodnim medijima i uglavnom ima jedan dimenzionalan prizvuk.

Ova tema jeste bitna i u toj dimenziji, ali ona ima mnogo veći značaj i potrebno je tretirati mnogo dublje kako bismo zapravo sagledali značaj ove teme. Svakako da je pojam terorizam nastao od pojma teror koji znači zastrašivanje putem nasilja, terorizma svako sa ciljem da se postigne i neki ideološko politički cilj. Međutim, u osnovi i terora i terorizma je zapravo pojam nasilja. Mislim da taj pojam nažalost ne dobija pravo mesto u našoj javnoj komunikaciji, u celokupnom našem i političkom i medijskom diskursu, pa možda ne i u samoj ovoj Narodnoj skupštini. Obično se preko ovog pojma preleti, eto tako površno i obično se pojam nasilja, fenomen nasilja i borba protiv nasilja prepuštaju onim delovima vlasti koje su po svojoj definiciji zadužene za da se bave nasiljem.

Svako da će se policija baviti nasiljem, to joj je ključni posao. Svakako da će se baviti i tužilaštvo i pravosuđe, dakle, da će se baviti fenomenom nasilja u svakom pogledu i pravnom, ali se postavlja pitanje – zašto nasilje ovoliko buja? Zašto ljudska civilizacija u zenitu svog uspeha u 21. stoleću u globalnom planu? Ali hajmo ostaviti globalni plan, doći na naš teren ovde, na naš domaći plan - zašto ovoliko nesposobnosti, celokupne naše sistemske nesposobnosti, civilizacijske, pa i kulturne nesposobnosti, dakle u odnosu prema nasilju.

Potrebno je dame i gospodo, da se suočimo sa ovim pitanjem. Nije dovoljno da se pitanjem nasilja bavimo površno i da tek onako preletimo, preletimo kroz neka naša saopštenja i osude kada se dese neki akti nasilja. Moramo se suočiti sa pitanjima koja imaju dublje reflekcije.

Zašto ljudska civilizacija, pa i mi sami uprkos svim aspektima napretka koji u tehnologiji i svim drugim pogledima koji bi trebali da nam olakšaju borbu protiv nasilja, zašto smo sve slabiji u tome? Zašto je sve više nasilja? To je tema koja se mora aktuelizirati. Ona se na žalost aktuelizira i zbog onog što se dešava izvan ovog doma. Ne možemo zaobići temu silovanja mladih glumica, odnosno polaznica tzv. škole glume, ne možemo zaobići ono o čemu se celokupna javnost bavi. Ne možemo zaobići temu dotičnog Miroslava Aleksića, koga i dalje u medijima od milja zovu Mika. Ne možemo to ignorisati bez obzira na našu današnju tematiku.

Naravno, da se je najlakše opredeliti kroz osudu, masovnu osudu i zgražavanje. To je nešto što je čak više od svesti. To je nešto je refleksija svakog čoveka, posebno roditelja, posebno brata. To je ono što je prva reakcija i verujem da svi narodni poslanici dele takvo mišljenje. Mi ovde koji smo u poziciji da donosimo zakone, koji smo u poziciji da predstavljamo narod jesmo izabrani na izborima, mi moramo o tome imati jasnije stavove i poslati vrlo jasne poruke.

Zašto naše društvo pokazuje nemoć, ne samo da se suprotstavi ovakvim pojavama, već pokazuje nemoć da preventivno reaguje, odnosno zašto nije doseglo potreban imunitet, moralni imunitet, politički imunitet, obrazovni imunitet, socijalni imunitet kako ovakve stvari uopšte ne bi bile pred nama. To su teme sa kojima se mi u pogledu fenomena nasilja moramo suočiti.

Naravno da je nesporno da dotična osoba, odnosno čovek koji je osumnjičen, priveden, da se mora procesuirati, da mu se mora osigurati suđenje i kroz pravosudni sistem se dokazati stvarna istina. To je dakle nesporno. Isto tako ne može biti sporno i to na čijoj smo strani. Moramo biti na strani žrtve.

Međutim, nemojte misliti da je to dovoljno. Ne, nije dovoljno. Nije dovoljno biti na strani žrtve, načelno i emotivno, i osuditi počinioca i tražiti da se on adekvatno sankcioniše. Mi moramo ući dublje. Mi se moramo pozabaviti stanjem koje zapravo dovodi do toga da neko može biti u prilici da tako nešto počini.

Zato ova tema jeste tema i za Ministarstvo obrazovanja. Mi se moramo pozabaviti time ko to sve može da edukuje, ko to sve može nešto da zoveš školom, kakvi su mehanizmi zaštite od toga, odnosno protiv toga. To je tema koja se tiče obrazovanja, potom, tema koja se tiče medija. Šta mi danas u medijima imamo u pogledu nasilja? Kako se mediji ophode prema nasilju? Kada kažem mediji ne mislim samo na onaj informativni aspekt, već govorim uopšteno o medijima, uključujući i to kakve serije snimamo, šta u njima promovišemo, da li je potrebno da imamo neku seriju koja će biti dobro prodana, zanimljiva za gledanje, koja će biti gledana itd. Da li se pitamo šta promoviše ta serija? Kakve su reflekcije te serije na naše mlade naraštaje i na društvo?

Da li imamo pravo ćutati ili podržati da se kroz određenu serijsku, odnosno, filmsku industriju, očito i to na vrlo agresivan način promovišemo nasilje? To su sve važne teme i važna pitanja.

Drugo, šta je pitanje percepcije nasilja u nama samima? Nisam siguran da imamo dovoljno rasprava ni u među akademskom zajednicom, a pogotovo ne među političkom zajednicom.

Najčešće pitanje nasilja se tretira opet po onom refleksu, da je nasilje bitno samo onda kada se učini prema nama i kada se učini prema nekome našem, ma ko bio taj naš i kako ga mi doživljavali. Ne, pitanje nasilja nećemo tretirati na ispravan način ukoliko edukacijski i kulturološki ne uspemo da podignemo svest u odnosu na nasilje, na taj način da nasilje tretiramo kao pitanje odnosa sebe prema sebi, da nasilnika, zločinca, ma ko bio, sa ma kojom vrstom nasilništva ili zla bio odlikovan, dakle, da ga tretiramo kao nešto u čemu se mi određujemo prema sebi.

Moj odnos prema nasilju nije moj odnos prema nasilniku ili prema žrtvi, to je moj odnos prema meni, jer ja mojim odnosom moralnim i kulturološkim, prema nasilju i nasilniku, zapravo definišem sebe u moralnom smislu ko sam ja, da li sam ja neko ko je protiv nasilja ili za nasilje. Ukoliko sam samo protiv nasilja kada se čini meni u nekome mome, to opet nije ljudska vrelina, to nije ljudska kategorija, to je životinjski poriv. Svaka životinja je protiv nasilja kada se čini njoj ili njenom mladunčetu, ali, čovek nije životinja, on je viša vrsta, njemu je podaren razum i duh i duša, i on mora to pokazati zapravo potvrditi svoju ljudskost u svojoj percepciji i svome ponašanju.

Zato ovo pitanje se, naravno u jednom govoru, pa ni jednom danu, niti jednoj temi ne može apsolvirati, ali ga mi moramo stalno otvarati, pre svega sa samim sobom, još ako je tačno da je osumnjičeni za silovanje, dotični Aleksić, bio pripadnik neki paravojnih formacija, pa taj može da bude pedagog, taj može da bude neko kome će se davati deca na edukaciju, molim vas, to je pitanje koje zadire jako duboko, Dakle, moramo reducirati i revidirati naš odnos prema nasilju.

S druge strane, ne mogu se ni porodice do kraja osloboditi odgovornosti, ne mislim samo na ovaj slučaj, tema je veoma osetljiva i moramo birati reči, ali ova histerija od strane roditelja u pogledu beskrupuloznog pokušaja da vam dete postane pevač ili pevačica, glumac ili glumica, da se postigne slava po svaku cenu, ljudi, to je već na granici patologije, to je nešto što se takođe kroz celokupni prosvetni ali i medijski sistem koji nam je najrizičniji po to tom pitanju, moramo se suočiti sa ovim pitanjem, inače poremećaji vrednosti na ovaj način gde više nije bitno kako, samo da mi sin ili ćerka postanu vidljivi sa one strane ekrana, pa ako može biti glumac, može, ne može. Ako ne može, hajdemo pevač, pevačica. Ako ne može, onda hajdemo u rijaliti.

Naravno da razumem konfliktnost celokupne teme i ne želim i sada sve otvoriti, ali govorim sa tačke etičke, sa tačke moralne, sa tačke našeg edukacijskog diskursa i kursa, dakle, ne možemo kao zajednica, kao društvo, kao narod na ovo biti ravnodušni. Verujte mi, ovo će imati svoj pravni epilog kroz pravosuđe, kao i mnoge druge teme, ali to je površinsko reagovanje, bez dubokog reagovanja, bez revizije našeg odnosa prema pravim ljudskim vrednostima, a potom bez revizije našeg odnosa kakav nam je prosvetni sistem u vrednosnom smislu, mi radimo razne reforme obrazovnog sistema u tehničkom smislu, u metodičkom smislu, imamo i tu određene napretke, ali i zaostatke, ali skoro da nemamo temu revizije našeg odnosa, našeg obrazovnog sistema u suštinskom, idejnom, duhovnom i etičkom smislu, dok to ne učinimo, verujete, nismo problem do kraja ni otvorili.

Ovim odnosom biće lako ili mnogo lakše obračunati se i sa potencijalnim terorizmom, domaćim, koji je, hvala Bogu, na minimumu i naravno biti deo celokupnog međunarodnog odnosa, ali ako ne spasimo naše duše, našu decu, naše porodice, džaba vam sve globalne akcije u kojima možemo sudelovati. Hvala vam.
Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, u ime narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja izražavam veliko zadovoljstvo što smo danas u prilici da raspravljamo o ovom izveštaju, što zapravo pokazuje novi kvalitet ili novi iskorak u kvalitetu rada Narodne skupštine, gde se, zapravo, odlučujemo, i nadam se da će to biti praksa i po pitanju drugih izveštaja ovog značaja, gde se odlučujemo da se na ovom nivou zapravo suočimo sa svim onim što stoji u tome izveštaju, bilo da su u pitanju dobre stvari, dobre ocene, ili da su u pitanju određene primedbe. To je jako važno.

U tom pogledu, tema evropskih integracija ove zemlje je jedna od najvažnijih političkih tema ovih već duže godina. Iako nemamo više sporan stav u pogledu većinske vlasti ovde, uključujući i samu Vladu, dakle, imamo vrlo jasno opredeljenje, koje je poslednjih godina nesporno potvrđeno, ne samo u deklarativnom, teorijskom smislu, već i u praktičnom ponašanju, u zakonodavnom i svakome drugome pogledu, ali to i dalje ne znači da je ova tema pojednostavljena i da evrointegracije ove zemlje mogu da idu tako nesmetano.

Zapravo, i dalje to jeste tema oko koje mi imamo podeljenu javnost i samo je pitanje gde se nalazi ta crta, da li je malo više onih koji podržavaju evropske integracije ove zemlje ili gube volju na tome putu, pa se protive tim integracijama.

Ono što je činjenica jeste da je ta podeljenost uglavnom na nekakvim ekstremnim relacijama, a nikada istina ne stanuje na ekstremima. Uvek je istina negde na sredini. Zato i ovoj temi, po nama, treba prići rasterećeno, ne da budemo samo od onih koji kažu – mi podržavamo sve što se tiče evropskih integracija, bespogovorno i bezuslovno, bez toga da uopšte upitamo šta to znači, šta su dobre, a šta su loše strane, kao što nije dobro ni da se bude protiv svega bezuslovno i, takođe, bez polemike o tome. Istina, kao što rekoh, najčešće ili uvek stanuje negde na sredini. Ona je uvek relativna i uvek imamo prostora da razgovaramo i sa onima koji su bezuslovno za i sa onima koji bezuslovno protiv.

Dakle, bez obzira što više nemamo problem kada je u pitanju većinski politički stav, to uopšte ne znači da ne treba da razgovaramo, pa čak da imamo i mi određene primedbe, da čujemo primedbe koje nam dolaze od Evropske komisije, ali isto tako, da i mi imamo određene primedbe i upite. Imamo pravo na određena pojašnjenja, kao što imamo pravo i na određene posebnosti.

Dakle, EU je unija, unija ne monolitnosti, niti etničke monolitnosti, niti konfesionalne monolitnosti, niti kulturološke monolitnosti. Možda je ekonomski tu najlakše postići neki stepen monolitnosti, ali zapravo je to unija različitosti. To je od izuzetne važnosti da uvek znamo, i podvlačimo, a to je isto tako od izuzetne važnosti za nas ovde, u našoj zemlji, ovde u Srbiji, ovde na Balkanu, gde postoje donekle izraženije neke posebnosti, posebno u kulturološkom smislu, u duhovnom smislu, u etičkom smislu.

Zato zastupam taj, da kažem, stav sredine, gde podržavamo evropske integracije i nemamo dilemu da li je to politički pravac ove zemlje. Ali, isto tako, želimo iskoristiti sve mogućnosti u samom konceptu evrointegracija, jer ideja EU je krenula i etablirana, uspostavljena je na principu reconciliation, na principu pomirenja, a sama reč pomirenje i sam pojam pomirenje zapravo govori o tome da se radi o strukturi dubokih razlika. Upravo unija znači približiti i pomiriti te različitosti. Svakako da to u zapadno-evropskom smislu i uopšte u evropskom smislu, pre svega, podrazumeva duboke razlike, političke, n

Isto tako, taj princip ima i svoje detalje, odnosno svoje nijanse. I u njemu se isto tako krije i naša šansa da mi ovde, mi Balkanci, mi u Srbiji, građani Srbije, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Mađari, i svi drugi, da ih ne nabrajam, isto tako želimo i hoćemo imati mesto u EU, ali razumejući EU kao veoma komotnu kuću, kao veoma komotan prostor, prostor koji će svima nama omogućiti da naše etničke, verske, duhovne i pre svega etičke različitosti i uverenja komotno ostvarujemo i komotno afirmišemo u toj evropskoj kući.

Dakle, mislim da nedovoljno koristimo tu mogućnost, zapravo, zapadajući u matricu krajnosti, u matricu jesi li za evropske integracije, e onda, ako si za, nemaš pravo da pitaš ništa, nego ti si za, ćuti, primenjuj šta ti se god kaže, kako ti se god naloži, ili obrnuto.

Dakle, ta matrica mislim da nam smanjuje prostor, da te svoje posebnosti. Balkan jeste deo Evrope i to je nesporno, ne samo geografski, već i kulturno-civilizacijski, ali kulturološki on ima svoje posebnosti. Nikad se neću pomiriti da je slika Balkana samo ovo što nam se dešavalo zadnjih sto godina ili devedesetih godina, ti krvavi ratovi i zločinci. Nažalost, i to je deo našeg Balkana. Ali, Balkan ima mnogo više od toga da ponudi. Balkan je i Antička Grčka i sva kultura Antičke Grčke, koja predstavlja jedan od postulata Evrope. Balkan je i Rim i sva civilizacija Rima koja je još jedan postulat Evrope, ali je isto tako, Balkan i sva ona specifičnost i posebnost koja je još u srednjem veku imala elemente međusobne komunikacije naroda u toj civilizaciji srodnosti i civilizaciji različitosti.

Dakle, Balkan, eto, takav Balkan, koji možda nije uhvatio najbolji korak u 20. veku, verovatno zbog pustoši, antiteizma i svega onoga što je bilo u raskoraku sa duhom Balkana. Previše smo izgubili i da je bog dao sreće da smo još tada krajem osamdesetih, devedesetih pristupili EU, jako mnogo bismo sačuvali i ne bismo se sada ovim bavili i ne bismo imali stotine hiljada mrtvih među žrtvama, skoro milione raseljenih itd.

To, naravno, ne možemo povratiti. Ali, zato možemo izvući velike pouke. Pouke koje treba da izvučemo jesu zapravo – dabogda se nikada ne ponovilo. Ali se ne može ostati na tome „dabogda“. Mi moramo učiniti to sa svoje strane, svakako pre svega u našim relacijama.

Da bismo postigli tu sredinu, tu zlatnu sredinu o kojoj govorim, da bismo zapravo te krajnosti onih koji su evrofanatici, kako se to kaže, ili protivnici EU, smanjili, jer naš uspeh neće biti samo u tome da ispunimo procedure, naravno da su procedure nužne ali one nisu jedine, one nisu ključ naših evrointegracija, evo, svelo se to na vrlo mali deo neispunjenih procedura. Mi ćemo to ispuniti, ali se postavlja pitanje – šta su očekivanja građana? Šta će se desiti posle?

Ako govorimo o nekakvim evrofanaticima kod građana, koji su bezuslovno za EU, da li se pitamo zašto su za EU? Mnogi zato što uopšte ne razumeju šta će se dobiti tom EU, već misle da onog trenutka kad uđemo u EU, da ćemo imati nemačke ili skandinavske plate. Šta će se desiti posle toga kad uđemo u EU i ne dobijemo nemačke ili skandinavske plate? Trebaće jako mnogo vremena da ih dobijemo i to neće zavisiti od procedura, verujte. To će zavisiti od suštinskog našeg odnosa, ne prema standardima EU zato što su standardi EU, već prema standardima ljudskim, civilizacijskim, organizacionim, državnim, državotvornim i prema standardima uređenja našeg društva.

Tu je ono na šta bismo mi trebali da jače okrenemo naše strelice, i u političkom i u medijskom smislu. Nisam siguran čak ni da svi narodni poslanici ovo razumeju na pravi način. Jednostavno, padamo u tu atmosferu loših učenika, gde imamo neke nastavnike iz EU koji su nama zadali zadatke i ukoliko ovo ispunite dobijate dvojku i vi ste prešli u sledeći razred. U toj dvojci nema selameta, nema uspeha. Nisam siguran da je to ono što mi zapravo želimo.

Dakle – da procedure, evo, hoćemo da ih ispoštujemo. Neka imamo primedbe, i treba neko da nas podseća. Ali, naša energija treba da bude usredsređena na suštinu, odnosno na stvarne standarde, ali ne na način da nam je to nametnuto, već na način da to treba da uradimo zbog nas.

Ja sam pre dve noći konačio, boravio 24 sata kod svojih roditelja na selu kod Tutina. Mi nismo imali struje 24 sata. Ja sam bio 24 sata. Ta sela, većina sela oko Novog Pazara, Tutina i Sjenice nemaju struju preko tri dana, zato što je pao sneg 10 cm. Molim vas, recite mi, gde to na kugli zemaljskoj može da se uruši elektro-mreža zbog 10 cm snega? Dakle, nije problem u 10 cm snega, problem je u nekom zapostavljanju sistema, u ovom slučaju elektro-distribucije. Zamislite – nema struje, fiksni telefoni su daljinski premošteni što znači da nema ni telefona, ne rade mobilni telefoni, nema vode. Znači, ja sam 24 sata bio u tom mraku pa sam sada došao ovamo, ali građani stotinu sela su i dalje ostali u tom mraku, ni danas nema struje.

Ilustraciju pravim, iako to nije tema. Znači, kako da objasnim sada tom građaninu u pešterskom selu, tutinskom, sjeničkom ili pazarskom, svejedno, da smo mi blizu ulaska u EU? Dakle, ovu proceduru ćemo lako otkloniti, ali to sa čime se naš građanin suočava u određenim delovima ove zemlje je zapravo ono što treba da bude naša stvarna borba u pogledu ispunjenja uslova, odnosno u pogledu podizanja vodostaja kvaliteta našeg kulturnog i civilizacijskog kvaliteta.

Prema tome, naša obaveza ovde sa naše strane jeste da ispunimo ove standarde. Proceduralno, kažem, lako ćemo ih ispuniti, ostalo ih je još malo. Suštinski i kvalitativno, mislim da nam treba još više truda i to na onom konceptu o kome deklarativno takođe govorimo, kao što je ravnomerni regionalni razvoj itd. Ali, suštinski tu imamo vrlo jake raskorake i moramo se potruditi da to bude zapravo naš prilog ulasku u EU.

Isto tako, i sa strane EU i Evropske komisije smatram da mora biti više sluha. Mora biti više sluha za našu različitost, pogotovo kada su u pitanju duhovni principi, etički principi. Ne može se nijedan građanin EU osećati kao neko ko treba neki kliše da ispuni.

Smisao svih zakonodavstava sveta jeste sklad ili korak sa tradicijom. Gde god se desilo u ljudskoj istoriji da su zakoni bili u raskoraku sa tradicijom tog naroda, tradicijom tog čoveka, to su bili loši zakoni. Oni su proizvodili nered. Oni su proizvodili kolaps. Da, Evropska unija je istorijski primarno hrišćanska, ali se pitam da li je sada hrišćanska? Bio sam 2003. ili 2004. godine na jednoj raspravi kod Milana u Kadenabiji, kada je otvorena bila tema, tada kao verski poglavar, evropskog ustava. Imali smo nekoliko dana vrlo temeljitu raspravu upravo po ovom pitanju. Dakle, po pitanju samoga duha Evrope.

Šta je duh Evrope? Da li je to hrišćanski duh Evrope? Kao musliman bih voleo da je to hrišćanski duh. Odmah da vam to jasno kažem, jer bi mi taj duh bio bliži od onoga ultraliberalnog, ultralevičarskog, ultramaterijalističkog duha, koji niti je hrišćanski, niti je muslimanski, niti je židovski.

Balkan je tu još slojevitiji. Dakle, mi ovde imamo preplitanje i antičke Grčke i Rima i islamske kulture i civilizacije, potom imamo i preko Španije i Andaluzije islamsku civilizaciju koja je tamo bila preko 700 godina, pa imamo činjenicu da su Sorbonu osnovali muslimani, ako niste znali, i još mnogo, mnogo takvih primera što nije manjkavost Evrope, nego bogatstvo Evrope. Zapravo Evropa treba da nastavi tim putem, pa da nama Balkancima, ali i svima nama koji smo po nečemu drugačiji, konfesionalno, duhovno, etički, podvlačim etički, ne može nam se praviti etički kliše. Tamo gde se pokuša nametati etički kliše, to će kad tad pući. To neće uspeti.

Evropska unija u svojoj definiciji to nema, ali u praksi birokrata nisam siguran. Nekako nam se u toj praksi i medijski nameće da moramo biti svi po jednom etičkom i kulturnom obrascu. Ne, to ne možemo. Sve što je obrazac, pogotovo administrativni, niti je etika, niti je kultura. Etika je ono što pulsira u mom srcu, ono u šta verujem. Sve što mi se nametne nije etika. To je pendrek, to je neka vrsta represije. To nam ne treba. To neće doneti dobro niti Evropi, a pogotovo našoj zemlji.

Kada su u pitanju primedbe, neću reći da mi je drago da postoje ove primedbe, ali ono što mi jeste drago jeste činjenica da su narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja protekli mandat zapravo fokus svojih diskusija imali na ovim pitanjima.

Pitanje kvaliteta rada Narodne skupštine je jedno od najznačajnijih pitanja u ovoj zemlji. Da, tu postoje nijanse. Jedna od tih nijansi je bila i etički kodeks i čestitam narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini što su tako ažurno ovo pitanje rešili i vrlo kvalitetno, verujem. To je, kažem, iz onog paketa nijansi.

Naravno, i mnoge druge nijanse ćemo mi ovde popraviti, ali suština kvaliteta rada parlamenta će biti u poziciji parlamenta. Parlament, Narodna skupština je najviše zakonodavno predstavničko i nadzorno telo ove zemlje.

Gospodo narodni poslanici, nemojte se nadati da će neko doći iz Brisela ili iz nekih drugih struktura ove vlasti da vam na zlatnom poslužavniku ponudi taj status. Ne, neće. U politici i općenito u ovim relacijama pravo je nešto za šta se morate izboriti.

Prema tome, gospodo narodni poslanici, vi ćete biti to kada odlučite da budete to. Ako budete dorasli poziciji, odnosno statusu narodnog poslanika u sva tri smisla, onda ćete biti to. Prema tome, ukoliko se budete izborili u ovoj zemlji da izvršna vlast ovde podnosi izveštaje, da vam odgovara, da ih birate, razrešavate, pozivate na odgovornost i kontrolišete, onda ćete vi biti ono što treba da budete i nemojte očekivati da će vam u tome pomoći EU, niti bilo ko. Mi se za to moramo izboriti.

Naravno, kada je u pitanju vladavina prava, moram kazati da smo jako puno učinili pogotovo u zakonodavnom smislu i drago mi je, evo na Kolegijumu i drugim prilikama naše komunikacije, ne vidim protivljenje i drago mi je da imamo volju, da zakonodavstvo i u tom pogledu do kraja usavršimo. Ali, ono što će ostati praksa upravo jeste primena i pogotovo ravnomerna primena.

Dokle god mi budemo tamo u nekom Novom Pazaru, u nekoj Sjenici, u nekom Tutinu, imali sudije, tužioce koji dobiju zadatke od kriminalaca, kriminalnih klanova ili lokalnih političara, džaba nama ovde sve što ćemo upeglati u zakonodavnom smislu, džaba nam sve procedure koje ćemo ispuniti u pogledu zahteva Evropske unije.

Zato moramo imati više snage da pravosudne organe istrgnemo iz kandži kriminala, da ne dopustio da tamo, evo najnovija praksa je imamo vladavinu 20 godina jedne vlasti u Sjenici koja je opustošila narod, gde su revizori ustanovili da su milioni pokradeni, zloupotrebljeni.

Mi sada ovih dana imamo Osnovni sud u toj Sjenici, staje na stranu onih koji su to radili, pokušava da omete novu vlast. Zašto? Pa zato što su 20 godina pripadali istom organizovanom kriminalu i organizovanoj družini. Moramo imati odlučnosti da i te uglove, daleke uglove ove zemlje, zapravo zaštitimo od tih pošasti tim obračunom, vraćanjem kriminala u šahte, u podzemlje, mi ćemo ispuniti sve uslove i moći da zapravo budemo u Evropskoj uniji sa sve svojim duhovnim, etičkim i drugim kulturno civilizacijskim posebnostima, ali naravno deleći one prave univerzalne evropske vrednosti, ne samo ove moderne i problematične, već sve one na kojima je zapravo celokupna ljudska civilizacija izgradila svoju kulturnu i duhovnu tradiciju. Hvala vam.
Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, kroz iskustvo čovečanstva četiri su institucije ili kategorije koje su predstavljale temelj civiliziranosti jednog društva, jedne zajednice, jedne nacije, odnosno jedne države.

Zajednica je mogla ostati bez raznih kategorija i struktura, ali zajednica koja je imala učitelja, zajednica koja je imala sveštenika, zajednica koja je imala lekara i zajednica koja je imala sudiju imale su sigurnost utemeljenja stabilnosti, sigurnosti i imale sud dobar temelj za razvoj pojedinca, porodice i društva u celini.

Nakon toliko hiljada godina razvoja ljudske civilizacije možemo utvrditi i konstatovati da i sada i do sada ljudska civilizacija nije uspela da izmisli nešto novo po ovom pitanju, osim pokušaja da se možda verski aspekt odnosno sveštenik izbaci iz nužnosti, ali opet ne kod svih, već kod pojedinih ideoloških orijentacija.

Dakle, sudnica, škola, hram i bolnica. To su četiri stuba opstanka, napretka i razvoja svake zajednice, odnosno svakoga društva. Posebno kada nastupe krizna vremena. Jasno se vidi da zapravo ova četiri stuba potvrđuju svoju nužnost, odnosno da se ljudi okreću prema njima.

Mi danas imamo, dakle, sudiju, odnosno pravosuđe kao centralnu temu. Svakako da tužioci i tužilaštvo su pomoćni mehanizam, veoma važan ali pomoćni mehanizam sudije odnosno sudnice ili pravosuđa ili uopšte sistema pravde.

Čoveku je svojstvena priroda nasilja koja proizilazi iz njegove biološko-životinjske prirode ili dimenzije gramzivosti, jer je čovek sazdan od tri osnovna elementa – biološkog, duhovno-duševnog i mentalnog aspekta. I svakako da blagostanje u tom samom pojedincu ili individui zavisi od toga da li su sva tri elementa u čoveku dobro nahranjena i da li su izbalansirana. Jednako je bitno nahraniti čovekovu materiju, njegovo telo, njegovu biologiju, ali isto tako smo svedoci kada ostane gladna njegova duša, on se pretvara u životinju. Isto tako, svedoci smo da kada čovekov razum nije prosvetljen znanjem, on ostaje primitivnim i ne može služiti svojoj svrsi života, niti individualnoj, niti društvenoj svrsi života.

Međutim, ono što nalazimo u biološkom aspektu čoveka jeste njegova srodnost sa životinjom. Tamo stanuju sve one niskosti čoveka, od pohlepe, požude, potrebe za prisvajanjem tuđega, svega onog što se u duhovnoj terminologiji zove grehom, a u pravnoj što se zove nasiljem i nepravdom. To je realna dimenzija čoveka. Čak i najbolji čovek to u sebi ima. I ne možemo nikada to, niti iz pojedinca, niti iz zajednice, potpuno izbaciti.

Dakle, intencija nepravde će uvek postojati.

Međutim, ovo što treba da bude ambicija svakog uređenog društva jeste da se nepravda koja se dogodi, bila pojedinačna ili kolektivna, ona ima svoju rampu, svoju prepreku, da postoji neka institucija gde se taj kome je nepravda učinjena može obratiti, gde može ispraviti tu nepravdu.

To je smisao postojanja pravosuđa, to je smisao postojanja principa i sistema pravde. Zato sve aspekte krize koje postoje kod nas, dakle, oni se mogu i sagledavati i, na neki način, tretirati, odnosno lečiti se različitim aspektima. Ali, ukoliko bismo uspeli da ozdravimo sistem pravde i pravosuđa, verujte, preko polovine ili više bismo problema rešili jer bismo imali to gusto sito na kome bismo prosejavali naše probleme, na kome bismo prosejavali sve ono što se dešava, zapravo i proizvodi razne krize i tada bismo mogli imati određeni tvrdi temelj na kome bismo gradili prosperitetno društvo i prosperitetnu zajednicu.

Drugim rečima, sve što postoji od pošasti, od nevaljalih pojava, bio sistemski, bio pojedinačnih, sve one proizlaze iz nekog oblika nepravde, bilo da je to nepravda pojedinca prema drugom pojedincu, bilo da je to nepravda grupe prema pojedincu, bilo da je to nepravda sistema prema pojedincu ili pojedinca prema sistemu. Dakle, sve što se dešava od loših pojava je neka vrsta nepravde, odnosno neka vrsta nepoštovanja pravde.

Zato, pitanje pravosuđa, a unutar toga i ono što je danas, između ostalog naš posao, imenovanje sudija, odnosno imenovanje kadrova na određenim sudskim pozicija predstavlja jednu od najtežih obaveza nas narodnih poslanika ovde.

Verujte, vrlo često imam sukob unutar samog sebe da, prosto, prihvatim tek tako da kažemo - evo, taj je dobar, neko je rekao da je dobar. S druge strane, nemamo ni mehanizme da saznamo kakav je. S treće strane, procedure su birokratski veoma specifične i nemamo mi sada tu neku veliku mogućnost.

Mi narodni poslanici smo nekako doterani na kraju ili da prihvatimo ili da odbijemo. Da bismo prihvatili, trebamo imati argumente za to. Da bismo odbili, treba da imamo još jače argumente za to, tako da je to veoma delikatno pitanje.

Naravno, ovo što ovog trenutka govorim nema ambiciju da kažem ovoga ćemo odbiti, ovoga ćemo prihvatiti. Ja ću, naravno, preferirati da i ovaj put prihvatimo ono što je prošlo predviđene procedure, ali želim da ukažem i sebi i svima nama koji smo ovde da pitanje pravosuđa, a pre toga fenomenološko pitanje pravde, ne može biti samo proceduralno pitanje.

Mi se o ovom pitanju moramo posvetiti temeljitije. Moramo shvatiti da, ukoliko bude naš ideal pravda, na kraju, na ovom svetu ne postoji apsolutna pravda, na ovom svetu je i najbolja pravda relativna pravde, jer sve što čovek sudi ono je relativno i uvek ima određenu manjkavost, ali koji je najviši stepen kog može jedna ljudska zajednica dostići u pravdi? Najviši stepen koji može ljudska zajednica dostići i postići u pravdi jeste čežnja i želja da se postigne pravda i maksimalni trud da se postigne pravda, a i tada će, naravno, biti određenih propusta.

Da sada siđem sa ovog teorijskog aspekta na sami teren. Naravno da je moje iskustvo vezano za određeni lokalitet, za prostor Novog Pazara i Sandžaka i zato što sam što sam jedan od onih koji ne žele da govore o stvarima koje ne poznaju, ne želim da olako iznosim optužbe, da olako cenim i kažem teške reči, pogotovo kada su negativne, a bogami ne i pohvalne, ali kada je u pitanju stanje na prostoru Sandžaka, odnosno Novog Pazara, kvalitet pravosuđa se može meriti i pojedinačno, analizom određenih sudija, analizom određenih sudova, što svakako treba činiti. Međutim, najbolji parametar kvaliteta pravosuđa jeste bezbednosno stanje na jednom prostoru.

Dakle, ukoliko mi imamo, ukoliko pratimo više godina bezbednosno stanje na određenom prostoru, mi ćemo po kvalitetu tog stanja, odnosno po kvalitetu bezbednosti ili, još konkretnije, po sniženom stepenu nepravde ili po postojanju pravde i nepravde i njihovim odnosima, oceniti kvalitet tog pravosuđa. To je najbolji parametar. Ostali su, kažem, pojedinačni i treba ih analizirati kako se ne bi desilo da jednako posmatramo dobrog i lošeg sudiju.

I to je isto tako veliki problem, jer mi imamo čak i u sudovima, gde ima puno loših sudija, takođe, dobrih sudija i onda im ode glas da su sve sudije tamo loše. To je druga vrsta opet nepravde i zato nemamo pravo ni na tu vrstu paušalnosti, ni na tu vrstu površnosti.

Jako je važno i među lošom grupom istaći onoga ko je dobar, kao i obrnutom među dobrom grupom istaći onoga ko je loš. Ali, ono što jesu neumitni pokazatelji, da ukoliko imamo nagomilane probleme u pogledu opšte bezbednosti, u pogledu stepena nepravde od drastičnog nasilja do nekih drugih oblika nepravde, onda tada ipak moramo razumeti da se tom prostoru ili institucijama pravde na tom prostoru moramo značajnije posvetiti.

Dakle, meni je žao kao čoveku koji dolazi iz Novog Pazara što se moj grad, moj Sandžak i taj deo ove zemlje najčešće u medijima posmatra ili primećuje ili postoji samo kada su u pitanju incidenti i problemi. Jedna pucnjava, druga pucnjava, treća pucnjava.

Dakle, da podsetim javnost, Novi Pazar je u XV veku imao više stanovnika nego London. Dakle, ovo je istorijski podatak. Znači, grad koji je u XV veku imao više stanovnika nego London i on predstavlja jedno središte, kulturno civilizacijsko središte. To je bilo raskršće istorijskih puteva, od Dubrovnika prema istoku, od juga prema severu, severa prema jugu, bez obzira što smo jedno vreme izbegle saobraćajnice, ali to je potencijal. Znate i sami šta se tu sve prepliće, od nemanjićke Srbije, preko krunisanja kralja Tvrtka bosanskog do preplitanja i ukrštanja i sažimanja, nažalost, ponekad i sudaranja svih mnogih velikih kultura i civilizacija. To zapravo govori koliko je to bitan prostor. On je i dalje bitan. On čak i kada je problematičan, on je bitan, ali je sada pitanje našeg odnosa da li ćemo jedan prostor tretirati kao prostor sudara ili kao prostor susreta.

Kakav god pristup napravili, taj prostor sam po sebi nije kriv. Nije do prostora, da li se ljudi sudaraju ili susreću. Ne, prostor je prostor. On može biti geografski, geopolotički, geokulturološki itd, ali je pitanje ljudi da li je to neuralgična tačka, da li je to tačka susreta ili tačka sudara. To je pitanje naših pristupa, da li mi želimo da to bude tačka sudara ili tačka susreta. Nažalost, mi smo decenijama imali pogrešan pristup samom Sandžaku kada je politika u pitanju. Imali smo nekako politike isključivosti. Smatralo se ukoliko nešto dobiju Srbi, ostvare neki svoj cilj, da to apriori mora biti na štetu vršnjaka. Ukoliko nešto dobiju Bošnjaci ili ostvare, to mora biti na štetu Srba.

Politike ili - ili su nas uništile, zaustavile. Pojele su nam stotine godina. Treba da stavimo tačku, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja se borimo da otvorimo novu stranicu gde ćemo iza nas poslati u prošlost politiku ili - ili, politiku isključivosti, jer i prostorno i kulturološki tu ima mesta za sve koji žive, za Bošnjake, Srbe, Crnogorce, Albance, Rome i sve druge. Dakle, prostor nije tesan ni geografski, ni kulturološki.

Tradicionalno kada gledamo odnos običnih ljudi, on nikada nije bio prostor isključivosti. Nikada to nije bio prostor ili mi ili oni, nego, naprotiv, i mi i oni. Međutim, kad god su se umešale neke tendenciozne politike koje su htele da narod jedan ili drugi koriste za svoje banalne partijske lične interese ili ciljeve. Onda smo imali određena paljenja ili određene negativne tendencije.

Prema tome, ukoliko otvorimo jednu takvu novu stranicu gde ćemo imati politiku i jedni i drugi sa jednima i sa drugima baš onako kako je to tradicija Balkana općenito, ali suštinski u kulturološkom smislu, ne politički i vojno. Takva je i tradicija samog Sandžaka i Novog Pazara. Međutim, da bi mi imali mogućnost da takvu politiku primenimo moramo imati, pre svega, sigurnosti u sopstveni kulturološki identitet, jer ukoliko ja imam takvu sigurnost, ja nemam problem da sedim sa drugim, da razgovaram sa njim, da se družim, da razmenjujem svoja kulturološka blaga, a ukoliko sam nesiguran, onda ja pokušavam sopstveni subjektivitet i identitet da gradim na negaciji drugog, na eliminaciji drugog, na udaljavanju tog drugog ili eventualno na uzurpaciji njegovih dobara.

U tom kontekstu jako je bitno da notiramo šta je to zajedničko među nama. Ja sam u mnogim pokušajima da to uradim našao da je mnogo više tog zajedničkog, nego onog po čemu se razlikujemo, iako to po čemu se razlikujemo uopšte ne smatram manjkavošću, nego smatram nečim što je prirodno Bog dao, stvorio ljude narodima, nacijama i plemenima, ali im dao isto tako da se zapravo dokazuju i takmiče isključivo po plemenitosti i po ljudskosti.

Dakle, to što se razlikujemo, treba jedni drugima da poštujemo i treba da pomognemo i da omogućimo, pre svega, kao sistem države da svako to razvija u okviru sopstvenih, duhovnih, etničkih i svih drugih uverenja i posebnosti, ali ono što je zajedničko, i toga je mnogo više, i ono se tiče ovih realnih aspekata života, bilo da je u pitanju sistem pravde, bilo da je u pitanju sistem obrazovanja, bilo da je u pitanju sistem lečenja, bilo da je u pitanju infrastruktura ili privreda. Inače, kada imamo rupu na putu, ta rupa ne zna da li je to srpski točak ili automobil ili bošnjački točak ili automobil, on će biti polomljen.

Na ovom polju imam određene pomake i ozbiljne najave vezano za infrastrukturu, i to je nešto što svakako pozdravljamo. Ono što nam kasni jesu investicije, fabrike, a o tome sam već govorio, neću se na to vraćati.

Prema tome, u sistemu pravde, ukoliko kriminalci sa namerom likvidacije nekoga, odaberu prostor platoa policijske uprave, draga gospodo, to nije poruka, to nije obična likvidacija usred bijela dana, dakle, to je poruka državi, to je poruka policiji - mi smo sigurni, mi možemo da pucamo ispred policijske uprave zato što ili smo toliko ojačali da je policija za nas i država su jako slabi, što u ovom slučaju nije tačno, već imamo nekoga u toj policiji koji nas štiti, što jeste tačno. To treba da bude briga svih nas i, kada se o ovome govori, ne treba da imamo nikakve partijsko-politikanske razlike ili namere po tom pitanju.

Zašto? Zato što taj kriminalac, koji je puca toga dana, u nogu pogodio onoga ko mu je bio cilj da ga likvidira, a u grudi je pogodio ženu, nevinu osobu, koja je prolazila tog trenutka trotoarom.

Gospodo, ta žena je mogla biti ko. Taj metak nije pitao da li je ona Bošnjakinja ili Srpkinja, taj metak nije pitao čija je ona sestra, čija je ona majka, mogla je biti bilo koga.

Prema tome, ovo je tema koja ne sme ni na koji način biti drugorazredna. Znam da ćemo proceduralno sve ovo završiti, ali mi moramo ove teme usvojiti kao strateške, podići ih iznad partijskog interesa i krenuti zajedno da se konačno obračunamo sa kriminalom i nasiljem, ne da ih ukinemo. Nikad nijedna civilizacija nije uspela ukinuti kriminal, ali se kriminal mora vratiti tamo gde mu je mesto, gde se i jezički terminološki tretira - u podzemlje, ispod šahti. Kod nas se kriminal izlio kao fekalija iz šahti i mi moramo sve učiniti, svim sistemskim mehanizmima, pre svega, pravosuđa, tužilaštva, policije da zapravo to zaustavimo. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice, ostali predstavnici Vlade, poštovani narodni poslanici, tema koja je pred nama ima nekoliko ključnih pojmova - zakoni, država, službe i plate.

Smatram jako bitnim razumeti ove pojmove, ne samo zato što su oni danas okosnica naše teme, već i zbog svega onoga što činimo u svojim mandatima ovde u Narodnoj skupštini, usvajamo zakone, trudimo se da oni budu dobri, da budu efikasni i da budu svrsishodni.

Da bi jedan zakon bio dobar, pored onoga što nam je najčešće u fokusu, a to je pravna i jezička forma tog zakona, neretko nam promaknu one druge dimenzije kvaliteta koje bi svaki zakon trebalo da ima.

Dakle, pored forme, koja je jako važna i za koju mogu kazati, shodno mom četvorogodišnjem iskustvu u proteklom mandatu u ovom domu da se oni, dakle, usvajaju na vrlo visokom i jezičkom i pravničkom nivou. Međutim, ono što želim da ukažem na to jeste i kvalitet suštine svakog zakona.

Svakako da i u tom aspektu zakoni imaju intencije, a to znači i mi koji predstavljamo članove zakonodavca, određeni kvalitet samog sadržaja, ali da li se uvek dovoljno i svi mi zapitamo šta čini suštinski kvalitet svakog zakona? Suštinski kvalitet svakog zakona ovisi o stepenu pravičnosti tog zakona. Tačnije, ovisi o etičkoj dimenziji kvaliteta toga zakona.

Načelno smo mi svega toga svesni i uglavnom vrlo često inertno i mehanički se krećemo u tom smeru, ali je pitanje da li uvek uspevamo da damo dovoljno pažnje svakom zakonu u tom smislu.

Naravno da je teško postići saglasnost i o tome šta je i kako pravično, pravedno, koja je mera pravde. Svakako da o tome imamo kroz istoriju politike i države jako mnogo i teorija, ali ono što jeste nesporno i čak mislim, poznajući strukturu Narodne skupštine da bismo mogli postići veoma visok stepen složnosti o tome da je etička vrednost ono što je kroz našu ovde dugu tradiciju nesporno dokazano kao uzvišena vrednost, čak neovisno o tome kojoj etničkoj zajednici, pa i veri, a pogotovo političkoj partiji pripadamo.

Ja mislim da je jako mali broj narodnih poslanika koji se ne bi složio sa ovim, a pogotovo što i u tom konfesionalnom smislu mi ovde na prostoru ove zemlje, a i šire Balkana imamo jako puno srodnosti, o čemu sam i ranije govorio, jer naše vere jesu formalno religijski, po definiciji, različite, ali suštinski one su monoteističke, a to zapravo znači da ne postoje partikularna božanstva.

Postoji jedan Bog. Ne postoji hrišćanski Bog, muslimanski Bog, pogotovo ne postoji srpski ili bošnjački, hrvatski, crnogorski ili albanski. Bog je jedan. Bog je jedan. Postoje različite percepcije, postoje različiti pristupi, ali ako se oko toga slažemo, a verujem da nema razloga da se složimo, isto tako nam je i ethos jedan. Etički sistem, etički sistem vrednovanja nam je jedan, jer on zapravo proizilazi iz tog prethodnog ubeđenja o jedinstvu Boga.

Ako imamo to, a imamo ga u dubokom tradicionalnom, kulturološkom smislu, između ostalog, zato smo mi i ovde u Srbiji i na prostoru Sandžaka, ali isto tako, na prostoru Balkana, zapravo, jedan kulturološki prostor. Čak, jako mnogo problema, nagomilanih, istorijskih, političkih koji su često dovodili do eskalacije sukoba, ratova, zločina itd.

Kada bismo uspeli da kod političkih elita na ovom prostoru podignemo svest o tome da smo jedan jedinstven kulturološki prostor, jako mnogo tih problema bismo eliminisali. Jako mnogo toga, čak mnogo više bismo našli tačaka na kojima se slažemo i oko kojih se slažemo, negoli onih tačaka oko kojih se razilazimo ili, ne daj Bože, zbog kojih bismo se sukobili.

Zapravo, skrećem pažnju, znam da niti Narodna skupština, a pogotovu ne ni javnost kroz medije, nisu navikli da se ovoliko duboko ulazi po pitanju važnosti zakona, po pitanju, dakle, samog našeg pristupa kao zakonodavca, ali ja mislim da je vreme i da imamo i takav ugao i da pokušamo ući dublje u analizu kvaliteta zakonskih predloga, iako su oni nekada, poput ovih sada zakona, gde se vrše izmene i dopune, gde imamo vrlo često te tzv. proceduralne intervencije, dakle, one se nameću. Tako su nametnute da nam je potrebna, samo da kažem, forma. Al, ni tada ne smemo zaboraviti da je suštinski kvalitet ključ, a da je on zapravo ono što je etičko, ono što je ljudsko, a to zapravo znači nikada ne zaboraviti pri donošenju zakona ono što je ljudskost.

Šta je rizik savremene civilizacije, kojim, nažalost, i mi nekako polako klizimo, ne mislim na civilizaciju, već za rizik? Prenaglašena biologizacija kulture, sa jedne strane, kod drastično razvijenih zemalja zapadne civilizacije, to je samo po sebi već postalo dominantno, ali i mi zemlje koje geo-kulturološki pripadamo zapadnoj civilizaciji, iako siromašni ili u jednoj određenoj meri siromašni, zbog tog siromaštva mi sada, posmatrajući taj materijalistički sjaj, prejako ili previše, dakle, jako neoprezno prihvatamo taj biologistički koncept kulture.

Vi ćete to videti primarno i u našem ovde diskursu političkom, bilo u Skupštini ili izvan Skupštine, na način da zapravo smo sve sveli na to – hajmo napuniti stomake, hajmo zaraditi, hajmo i biće sve dobro. Da, to je jako važno. To je inače smisao novca, odnosno svakog materijalnog dobra. Ono je važno sve dok ga nema.

Dakle, svi znamo sa iskustvom kako to izgleda. Dok nemaš novac, on ti je prebitan ili pogotovo dok nemaš onoliko koliko misliš da je dovoljno ili puno. Posle toga, naravno, razlikuju se svesti, da li znate da prikočite, da li znate da li ste vi gospodar novca ili je novac gospodar vas, to je jedna sasvim druga tema, ali u svakom slučaju, to je ključno pitanje, da ne smemo dozvoliti da ono što je suština čoveka, ontološka suština čoveka, ono što je antropološki čovek ili ono što, ne moramo to ni previše naučno formulisati, siđimo na školu, na lekcije kojom su nas učili naši roditelji i naše dedovi.

Danas imate razne kvalifikacije, razne dresove, razne podele po raznim osnovama. Hajmo se vratiti našoj stvarnoj tradiciji. Iznaći ćete kod naših očeva, dedova koji su mnogo manje škole imali nego mi, ali kod njih nisu postojale druge podele, osim podela na čoveka i nečoveka. To su bile jedine podele koje su bile legalne i legitimne. Zapravo, tom konceptu mi treba da se vratimo.

Da, akademizam je bitan, ali u meri u kojoj će nas prosvetliti, ali ne u meri u kojoj će nas konfuzno zbunjivati.

Mi danas imamo kvazi akademizam jako prisutan, koji zapravo ima za ambiciju i u praksi vrlo često razne teme opterećuje maglom, određenom maglom, smanjuje vidljivost raznim stranim pojmovima, filozofskim izrazima, kako bi nas zbunio i onda se čini da je to sada neka pametna kategorija, po onom modelu – toliko je pametan da ga ništa ne razumem.

Takav pristup nam ne treba. Moramo i kroz obrazovanje i kroz medije, ali isto tako kroz politički diskurs, pokušati značajnije vratiti čoveka u centar događanja, ali ne ono, da kažem, renesansno i humanistički, opet tada prilično demagoški, već stvarno ljudski, suštinski, ono što je čovek.

Šta ti, čoveče, treba? Da, treba ti da imaš časno da jedeš, časno da stanuješ. Imaš svoje biološke potrebe, ali nisu jedine. Ne može se na tome zaustaviti.

Zato imamo pustoš oko sebe. Ne znaš ko je nesretniji, oni što nemaju, sanjajući da imaju, ili oni što imaju, razulareni ne znaju više šta će sa onim što imaju, pa onda to što imaju upotrebljavaju da uništavaju i eksploatišu, ponižavaju onog oko sebe, tražeći neku šansu za podizanje adrenalina.

Imamo dve krajnosti koje, kao što vidimo, nanose ogromnu štetu nama i svemu onome što je oko nas.

Naravno da mi ne možemo ovde kao zakonodavac ovo pitanje, ovu krizu i ovu temu apsolvirati, niti zaokrenuti brod u pozitivnom smeru, ali ono što je sigurno jeste da možemo što kroz politički diskurs, ali isto tako, što i kroz formulaciju zakona, vrlo značajno doprineti, a posebno skrenuti pažnju na važnost ovog pitanja.

Dakle, pored formalne i suštinske vrednosti i kvaliteta, imamo svakako i primenu. Istina, o njoj se više govori, ali vrlo često znamo da imamo raskorak i u samoj primeni, možda ne kod ovih zakona, jer kada su u pitanju zakoni koji se tiču plata, tu teško da možete ne primeniti, jer oni kome to pripada vam neće dopustiti da ne primenite. Ali, svakako da je to segment kojim se zaokružuje kvalitet jednog zakona.

Prema tome, tek kada imamo formalni kvalitet, suštinski, etički kvalitet zakona, imamo primenjenost jednog zakona, tek tada možemo kazati da imamo kvalitetne i dobre zakone i tek tada i samo takvi zakoni će biti svrsishodni, odnosno postići će ono što je zapravo njihov cilj i ono čemu su i namenjeni.

Drugi važan pojam koji se tiče naše današnje teme jeste država. To je jedan od pojmova koji je toliko u upotrebi i nekako se kao podrazumeva da nam je potpuno jasan, a nisam siguran da je čak jasan uvek i nama samim političarima.

Dakle, na našem jeziku, to je pojam izveden od glagola držati. Sada da nas pitate šta li država drži, nisam siguran da bismo znali dati precizan odgovor, čemu smisao ovoga pojma u duboko etimološkom ili jezičkom pogledu, ali verujte da ima itekako vezu. Slično je i kod drugih stranih izraza, od latinskog statum do engleskog state, što znači neka vrsta uspostave, pa na arapskom deule ili deulet, što znači zaokruženost. Dakle, bilo da je nešto zaokruženo, bilo da je nešto uspostavljeno, bilo da je u pitanju državina, država je zapravo državina ili držanje, ali čega? Čega držanje? Šta država drži? Država drži red. Smisao i uloga države jeste da uspostavi stejt i da drži red. To je smisao države.

Ponovno se vraćamo na istu temu. Red se drži samo ukoliko su nosioci odgovornosti u tom sistemu, ukoliko su oni opredeljeni i po ubeđenju i po praksi i po svojoj svesti, pravdi i pravičnosti, znači, red se može držati samo ako smo opredeljeni da taj poredak, odnosno sistem tog reda bude pravedan i bude pravičan.

Naravno da postoje, da kažem, dve teorije u dosadašnjem viševekovnom iskustvu kada su u pitanju države, odnosno postoji neka dilema kod teoretičara, pogotovo kod političara, kroz razna iskustva, da li je važnija država ili nacija?

Tu postoji jako mnogo teorija i jako mnogo argumentiranja, s jedne i sa druge strane. Naravno, to nije tabu tema i mi treba ovde da je imamo. Kroz iskustvo se pokazalo da su oni sistemi koji su više klizili totalitarnosti preferirali važnost države u odnosu na narod, naciju, odnosno čoveka, što je zapravo, po meni, veoma pogrešno, jer država jeste važna, ali ona je metodički važna, ona je sredstvo, ona nije cilj sama sebi. To je kao što je važna kuća, kuća jeste važna, dom je dom, ali važnost kuće je, kao i važnost države, onoliko značajan i važan i koristan i kvalitetan koliko služi cilju, a cilj nije kuća sama sebi, cilj nije država sama sebi, cilj nije sistem sam sebi, već su cilj ukućani, cilj su građani, cilj je narod.

Kvalitet jedne države se ne može meriti po tome koliko ona služi sama sebi, koliko je ona sebe dovela u red. Tu su nam najbolji primer ultratotalitarni režimi koji su zapravo proglasili državu svetinjom i upravo, boreći se za tu kvazi svetinju, da tako kažem, jer je to kvazi božanstvo. Sveto ne može biti ono što ljudi proglašavaju, sveto je ono što je po božjoj liniji sveto. Zato smo tada imali milione i milione ubijenih koji su izgubili glave, čiji su životi oduzeti zato što je neko ocenio da su oni bili ugrožavali državu, a još gore što se dešavalo u toj praksi, ne samo tada i tamo negde, nego neretko i ovde kod nas, da su se mnogi krili iza države, pa onda kada kritikujete nekoga u toj državi, meni se to dešavalo, jer sam imao žestoke sukobe sa prethodnim vladama, i kada bi god nešto kazali da ne valja onda bi oni nama odgovorili - vi ste neprijatelj države i organizirali bi danas hajke stvarno, kao da smo neprijatelji države, šaljući na nas specijalne jedinice, žandarmeriju itd, zato što sam kazao da Boris Tadić radi pogrešno ili Koštunica ili neki njegov činovnik, ministar itd. Dakle, to su stvari koje su nama u svežem sećanju.

Zato ukoliko želimo da zaista imamo ambijent blagostanja, to znači da trebamo imati državu kao kuću, da, ona jeste važna, ali ne važnija od ukućana. Kada imamo dobru kuću, bez obzira koliko i kakvih ukućana u njoj bilo, mi možemo imati zdrav i dobar ambijent, jer ukućani treba da znaju da bi stanje bilo kako treba, oni moraju poštovati poredak kućnog reda, a to su zakoni. Naravno, da ta kuća mora vršiti svoju ulogu i biti svrsishodna, a to znači da mora štititi svoje ukućane, štititi svoje građane. Oni moraju u njoj imati jednake šanse, i po religijskoj, i po socijalnoj, i po političkoj, i po svakoj drugoj osnovi.

To jeste zapravo osnov na kome država traži obavezu od svog građanina, ona traži od građanina da im bude lojalan, ali ne bezuslovno, već osnov na kome država ima pravo na javnost građanina jeste obaveza države koju ona ima prema svom građaninu. Dakle, to je na bazi društvenog ugovora između građana i zapravo sistema.

Na koncu službe, odnosno službenici su kategorija koja je od izuzetne važnosti. Kroz prošlost se pokazalo da postoji veliki rizik gde službe države ili tzv. birokratija države ima ambiciju da sebe proglasi elitom. To kada se desi ukidaju se prave elite, intelektualna elita i duhovna elita i tada nastaju diktature, a to je opet iz razloga ili u istoj teoriji razumevanja da je država cilj sama sebi. Kada je tako onda je jedina elita birokratska elita. To se ne sme dopustiti i to mi naravno moramo lečiti, jer imamo ostatke iz ranijih prošlih vremena.

U tom pogledu je od izuzetne važnosti vrednovanje, odnosno plate. Svako društvo se meri, odnosno osnov prosperiteta jednog društva je vrednovanja. Ukoliko obezbedite kroz zakone i kroz praksu da vrednujete kvalitet stručni, posvećenost i sve ono što je definirano kao kvalitet, recimo, za službenike, vi ćete imati napredak. Dakle, prema valorizaciji kvaliteta imate stepen razvoja, obezbedite pravu valorizaciju kvaliteta, naravno i sankciju za nekvalitet, imaćete napredak.

Sa druge strane, humanost se, naravno, jedne zajednice meri u odnosu prema slabijima, što je druga tema, ali upravo i odnos u pogledu plaćanja bi morao da se izniveliše u tome smeru. Ako u tome uspemo, onda ćemo izbeći ono što su kolege već kazale – da nam beže arhitekte, da nam beže stručnjaci, već ćemo imati adekvatnu valorizaciju i nagrađivanje. Ovo su temelji koji jesu važni za ovu temu, ali isto tako i za sve druge teme kada je u pitanju naš zakonodavni rad. Hvala vam.