Poštovana predsednice, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, stranka Demokratske akcije Sandžaka će podržati izbor novog kandidata za ministra odbrane, prvenstveno iz dva razloga, moram da kažem. Prvo, što se radi o jednom uspešnom ekonomskom stručnjaku i zbog stanja u kojem se nalazi naša zemlja i sama vojska kao dobar ekonomski stručnjak može da omogući održivi razvoj i rad naše vojske.

Prva stvar, mi kao država imamo jedan dobar brend, dobar naučno-nastavni kadar za obrazovanje oficira, to može da bude jedan veliki, veliki naš kapital u budućem radu i razvoju naše odbrane.

Druga stvar, imamo dobru namensku industriju i ukoliko se pravilno kao jedan dobar ekonomista napravi program za pravilan smer razvoja naše namenske industrije, takođe sa našim kvalitetnim proizvodima možemo da budemo konkurentni na svetskom tržištu i to može da učini da život naše vojske bude održiv. Treća stvar i najvažnija u svemu ovome je VMA. Naša VMA je u samom svetskom vrhu i po znanju i po iskustvu i po opremljenosti što se tiče medicinske nauke i može da bude velika naučno-nastavna baza ne samo za obične zemlje, nego i za velike vojne saveze.

To su neke mogućnosti koje su nas opredelile da podržimo gospodina Đorđevića za budućeg ministra odbrane, jer kao dobar ekonomista sve ovo može da upotrebi kao jedan osnov za našu ekonomsku samostalnost vojske, da je skine sa budžeta države. Druga stvar o kojoj želim da govorim, govoriću kao Bošnjak i očekujem od gospodina Đorđevića da kao mlad čovek, druga stvar zbog čega podržavamo jeste što je u vreme 90-ih bio mlad čovek, i nije imao vremena da bude komandno odgovoran za mnoge stvari koje su tada učinile loše vojska tadašnje JNA, kasnije Vojska Jugoslavije i očekujem da će imati snage i volje da pokrene postupak lustracije za sve one ljude koji su kroz vojsku i u ime vojske i u tom komandnom kadru, da pokrene postupak za sve one ljude koji su krivi i koji ništa nisu učinili, a mogli su da učine za masovnu otmicu Bošnjaka u Sjeverinu 1992. godine 22. oktobra, za granatiranje bošnjačkih sela u Priboju koje je učinila Vojska Jugoslavije, tadašnji Užički korpus i za otmicu Bošnjaka u Sjeverinu.

Ukoliko se izvrši lustracija i oni se kazne, onda će Bošnjaci mnogo slobodnije da žive i da osećaju sigurnost u ovoj zemlji, a ne da očekuju u svakom uniformisanom licu opasnost po život.

Treća stvar, naša zemlja je odlukom Međunarodnog suda pravde 2007. godine presudom proglasila krivom po Konvenciji o sprečavanju zločina i genocida, zbog toga što nije sprečila genocid u Srebrenici i nije uhapsila i nije kaznila počinioce tih zlodela i nije predala Haškom tribunalu. Sve ovo je jedan veliki teret koji sve nas opterećuje kao građane ove zemlje, kao poslanike i sve odgovorne ljude.

Očekujem da će gospodin Đorđević imati snage, hrabrosti i sposobnosti da pokrene postupak da se rasvetle ovi zločini i da se skine odgovornost i sa države Srbije i sa svih budućih srpskih generacija za zlo koje je nad Bošnjacima učinio neko u njihovo ime. Za kraj, kada govorimo o jednom ekonomisti, uspešnom ekonomisti, sposobnom čoveku želim da kažem da očekujemo, vi znate SDA Sandžaka od samog početka se zalaže za evropske i NATO integracije, mislim da će u kontinuitetu gospodin Đorđević uspeti da dovede našu zemlju do mesta, do statusa da dobijemo poziv za članstvo i time steknemo jedan veliki preduslov na lestvici sigurnih zemalja, da se podigne naš rejting i postanemo zemlja povoljna za strane investicije. Sve to skupa ide ka našem bržem ekonomskom razvoju.

Ponavljam, čestitam Vladi što se odlučila da na ovako mesto postavi one ljude koji znaju da prave pare, a ne one koji znaju samo da troše pare. Hvala na pažnji.

Pažljivo sam slušao predsednika Vlade, ali radi istine, radi dobre namere i dobre vere u zajednički neki rad, moram da kažem nekoliko reči. Ima jedna činjenica, svi mi dobro znamo da zločin koji se ne kazni biće ponovljen. Ja sam u najboljem mogućem tonu i na organima naše stranke i danas govorio o gospodinu Đorđeviću, i zbog toga što je mlad čovek i što je ekonomista. A ovo što sam rekao, dužan sam kao narodni poslanik i istovremeno kao predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća da kažem neke stvari, šta boli Bošnjake. Nemojte da vas to vređa. Ja želim da kažem – bolje nam je, da postavimo dijagnozu da bi je rešili. Ako nemamo ispravnu dijagnozu, ne možemo da rešimo stvar. Gospodine predsedniče Vlade, zločine nad Bošnjacima su učinili ljudi u uniformama zvanične državne vojske, policije i to pod komandom. Mora to da znamo. Svi izveštaji govore, svedoci govore. Mi smo pre tri dana imali suočavanje sa svedocima. Prema tome, neću da širim dalju priču, imamo rešenje, dajte kao predsednik Vlade, pomozite nam da se stvore uslovi da se Bošnjaci vrate u akcionu grupu, za izradu akcionog plana za Poglavlje 23, da se uvaže mišljenja Bošnjaka, konkretno brojke, slova, datumi u taj akcioni plan i da se u ovoj Skupštini Srbije stavi na dnevni red rezolucija…

…time rešavamo sve za sva vremena.

Uvaženi predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ministar u Vladi Republike Srbije i saradnici dobro došli na današnju sednicu.
Govoriću danas sa aspekta našeg pridruživanja EU i stanja na terenu. Želim najpre da kažem da sam sa zadovoljstvom primio informaciju o izboru ovog seta zakona vezano za zaštitu životne sredine, zaštitu prirode, upravljanje otpadom, itd.
Ovaj set zakona mislim da je donesen u pravom trenutku, posebno zbog činjenice da imamo, pre 15-ak dana smo usvojili Okvirnu evropsku konvenciju o prekograničnoj saradnji. Znači, ona je dobar osnov za primenu ovog zakona.
Sve ove tematike koje obrađuju ovih pet zakona o kojima danas govorimo, ne mogu biti ograničene političkom granicom jedne zemlje, tako da sva ova problematika predstavlja dobar osnov za prekograničnu saradnju sa našim susednim i opštinama i državama.
U ime SDA Sandžaka i u ime manjinskog poslaničkog kluba, želim da izrazim podršku ovom setu zakona, normalno, uz neke male primedbe koje ću da kažem u načelnoj raspravi.
Kada govorimo o ovome, moramo da znamo šta je naš položaj danas. Kao država koja teži ka EU imamo mogućnost i šansu da iskoristimo evropska sredstva za izgradnju, odnosno rešavanje problema zaštite životne sredine, komunalnog industrijskog otpada, itd. i svih ovih stvari koje obrađuju ovi zakoni.
Obratiću se vama, ministarka, vama kao ministru u Vladi i kolegama koji su sa vama, sa molbom da, prvo, da vam kažem prvo, mi ćemo podržati u Danu za glasanje sve ove zakone, normalno uz primedbe, neke koje ću ja da kažem, ali molbu vama da pomognemo ljudima na terenu u opštinama. O čemu se radi? Svi smo mi dužni da trajno rešimo komunalni otpad, i domaći koji ide svaki dan iz naših porodica, i industrijski otpad.
Međutim, kao što sami znate, i naša je država, naš budžet je mali, a opštine imaju vrlo mala sredstva da reše tako krupne stvari. Zato kao čovek upućen u stanje naših nerazvijenih opština na terenu, tražim od vas da pre nego što, odnosno paralelno sa primenama ovog zakona, nađete način da ubedite EU, da uputite dopis EU, da omogući našim opštinama kredite, odnosno sredstva za finansiranje izrade projektne dokumentacije za, znači, da mogu naše opštine da konkurišu kod EU, da iz njihovih predpristupnih fondova izrade projektnu dokumentaciju u prvom redu za rešavanje problema otpada i komunalnog otpada i otpadnih voda.
Zašto? Nijedna od naših opština, a ni Vlada Srbije nije u stanju svima da finansira izradu projektne dokumentacije. Bez projektnih dokumentacije ne možemo da konkurišemo kod EU za finansiranje izvođačkog projekta. Znate i sami to su milionske cifre. Ako u predpristupnom periodu sada mi i naše opštine sačinimo projektnu dokumentaciju, dobijemo pare od EU da isfinansiramo izradu projektne dokumentacije, dobićemo dobar osnov da već naredne godine, kada se raspiše konkurs za finansiranje projekata upravljanja otpadom, reciklažom ili otpadnim vodama, da možemo sa tom projektnom dokumentacijom da konkurišemo kod EU i dobijemo sredstva.
Zašto ovo govorim? Zato što znam da nijedan grad, pa ni grad Beograd danas, a kamoli naše siromašne opštine u Srbiji, nemaju toliko para, niti mogu dobiti podršku niti tih većnika, ni odbornika, da izdvoje milionske cifre za izradu projektne dokumentacije, kako se to kaže, da mi finansiramo, a da drugi ubiraju poene.
Moramo da ubedimo EU da raspiše konkurs za finansiranje izrade projektne dokumentacije za upravljanje otpadom i za upravljanje otpadnim vodama. Ako to učinimo kao Vlada, oslobodićemo sebe velikog tereta i pomoći ćemo svojim opštinama da ne dođu sutra, da bankrotiraju. Zašto? Zato što sve opštine koje se prijave na konkurs EU dobiće sredstva i za projektnu dokumentaciju i za izvođačke projekte za upravljanje otpadom i otpadnim vodama.
Međutim, ako to ne iskoristimo danas u predpristupnom periodu, sve će naše opštine plaćati skupe penele, skupe penale za svaki porodični otpad, industrijski otpad ili otpadne vode koje idu u naše reke.
Kada govorimo o primedbama na ove zakone, moram vas upoznati sa stavom SDA Sandžaka. Mi u SDA Sandžaka, koja je 25 godina parlamentarna stranka u ovoj zemlji, od samog početka govorimo da su tzv. sanitarne deponije upravo jedne megalomanske, ogromne činije u koje se taloži smeće, gomila smeće i koje svakog dana proizvodi vrlo toksične pare, toksična isparavanja, korozivne pare koje utiču na životnu sredinu, kao kisele kiše, a i štete zdravlju naših ljudi.
Međutim, izrada tih sanitarnih tzv. deponija koje nisu ništa drugo nego jedna glinena činija obložena najlonima iznutra, one su u stvari samo gomilanje smeća i nerešavanje ovog problema. Stav naše stranke i naših eksperata jeste da se smeće danas koristi kao energent za daljinsko grejanje. Mi smo poslali naše stručnjake u Ameriku i ustanovili smo da u nekim zemljama Amerike postoji tehnologija da se hemijskim razgrađivanjem smeća sve do njihovog prstena može dobiti gorivo 30% goriva, a onih sledećih 70% da se iskoristi za daljinsko grejanje zimi, a leti i u toku godine za proizvodnju industrijske pare ili tehničke tople vode.
Lično sam bio u Kočevje u Sloveniji i video sam da u tom gradu jedna hemijska industrija, koja je proizvodila tehničku paru na mazut, da je prešla na otpad iz drvne industrije, kako oni to kažu sječke. To su ljuske, sitni otpaci drveta iz šume, iz fabrika, piljevina i sve ostalo. Smanjili su otrovne gasove za 50%, a za 100% je jeftinija proizvodnja pare na te drvene otpatke nego na mazut.
S druge strane, mi u našoj stranci SDA Sandžak smatramo, od samog osnivanja, mi porodični otpad, industrijski otpad posmatramo kao energent. Nama nije potrebno da donesemo posebne zakone o tome da se dozvoli spaljivanje smeća. Mi to ne smatramo spaljivanjem, smatramo korišćenjem smeća kao energenta za daljinsko grejanje zimi, a leti za proizvodnju električne energije. Videli smo to u Kočevju, tamo gde koriste danas otpatke drveta za proizvodnju industrijske pare i električne energije kad ne treba para, na isti način se može koristiti smeće. Zašto? Zato što dok postoje ljudi, postojaće i smeća. Na taj način ćemo rešiti svakodnevni priliv ovog smeća, s jedne strane. S druge strane, rešićemo stogodišnje deponije. Mi ništa ne činimo. Mi guramo glavu u pesak ako nećemo da se zabavimo rešavanjem stogodišnjih deponija.
Na ovaj način ćemo svakodnevnim stotinama hiljada tona smeća snabdevati te naše ne da kažem spaljionice, nego toplane koje će proizvoditi i toplotnu energiju i električnu energiju i tehničku paru, s jedne strane.
Sa druge strane, planski, ako to učinimo danas za 25 godina možemo da iskorenimo sve stogodišnje deponije iz naše zemlje i da nam to bude gorivo. Stvaramo uslove da umesto što danas samo jedan grad veličine, primer, Tutina troši preko 700.000 evra, ili Sjenice, za iznošenje smeća iz grada, transport do deponije, gomilanje u deponiju, da će toliko zaraditi godišnje samo na proizvodnji toplotne energije ili električne energije. To je čista matematika. Zato tražim od vas da kao Vlada, kao ministar i svi članovi, predstavnici Vlade kao stručnjaci, da se pozabavite ovom temom. Ovo je tema koja rešava mnoga pitanja u našoj zemlji.
Ako mi definišemo u budućim našim zakonima i u ovim zakonima smeće, kao energent, a ne kao otpad, stvaramo uslove da svaki pikavac, opušak od cigare koji se baci na ulicu i svaka čačkalica koja se baci da je ne tretiramo kao smeće, nego kao energent. Time menjamo i svest naših ljudi, menjamo i ekonomsko stanje naše zemlje. Mi, kao ovakva zemlja, sa ovako slabim budžetom nećemo imati mogućnosti da finansiramo u te neke megalomanske činije, kako ja nazivam te sanitarne deponije, jer one puno koštaju, ali ništa ne rešavaju. Samo još, naprotiv, što zbog atmosferskih padavina dolazi do razlaganja onih materija koje imaju kratko poluvreme raspada i stvaraju se i kisele kiše i korozivne pare i toksične pare, a ogroman novac trošimo na transport smeća.
Nema svaka od naših 46 razvijenih opština, ni jedna od naših opština, nema toliko para da transportuje smeće, primer, iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši, ne znam koga, do Novog Pazara, niti mogu ljudi da pruže sebi priliku da oni iz Trgovišta, Crne Trave transportuju svoje smetlište ili smeće do neke velike sanitarne deponije kod Vranja ili nekog drugog grada. To skupo košta. Ako to definišemo kao energent, onda će transport smeća iz naših domaćinstava, iz naših fabrika, do te spalionice, odnosno do te fabrike za proizvodnju energije, gde će biti smeće energent, pokriti troškove i transporta smeća i radne snage koja to radi.
U našem projektu privatnog i javnog sektora, koji smo predložili kao Kancelarija za održivi razvoj, koji još nije stavljen van snage, ali se ne primenjuje, postoji jasno definisan taj program i cilj. Na tome su radili vrhunski stručnjaci sa Fakulteta organizacionih nauka iz Beograda. Ukoliko mi angažujemo naše stručnjake iz Smedereva, onda ne moramo tražiti… Istina, „Gorenje“ iz Velenja je vrhunska referentna institucija poznata u svetu za proizvodnju i malih i velikih peći. Ona peć o kojoj govorimo u Kočevlju je proizvod „Gorenja“ iz Velenja. To ne košta ni 10 miliona evra, a jedna sanitarna deponija koja predstavlja jednu veliku činiju za bacanje smeća, košta toliko, ako ne i više.
Na ovaj način, pozivam vas da u primeni ovih zakona koji su zaista, uz ove primedbe koje sam dao, izvanredni, ali uz predlog da smeće ne tretiramo, ni porodični otpad, ni industrijski otpad kao smetlište, nego da ga preimenujemo u energent.
S druge strane, što se tiče nekih velikih deponija, ima opravdanja kada se radi samo o pitanju atomskog nuklearnog otpada. Kada je u pitanju nuklearni otpad, možemo se složiti da postoje, u skladu sa zakonom, sredstva da deponovanje, ali se nadamo da će se roditi još neki Nikola Tesla ili drugi koji će naći rešenje da i taj atomski otpad jednog dana bude energent ili nešto drugo. Ppraviti deponije za bacanje smeća za mene je zaista skupo, za Ameriku ili Japan, a kamoli za Republiku Srbiju.
Da definišem još jednom za kraj. Mi ćemo u danu za glasanje, uz zahtev da se ovo unese u zakone, da se preimenuje smeće u energent, glasati za sve ove predloge zakona i bićemo aktivni učesnici u tome.
S druge strane, kada uzmemo pozitivan primer, uzmimo prekograničnu saradnju, odnosno Evropsku okvirnu konvenciju prekogranične saradnje, uzmimo samo jedan Lim, Lim koji izvire u Gusinju, prolazi kroz južni Sandžak, prolazi kroz deo BiH, samo ako napravimo, odnosno primenimo tu limsku inicijativu za upravljanje otpadom i otpadnim vodama, imaćemo dobru saradnju Srbije sa Crnom Gorom i Srbije sa BiH i svim onim zemljama dalje do Crnog mora, kuda odlaze te otpadne vode.
Ista je stvar sa ibarskom inicijativom. Ibar izlazi u Rožajama, a mi pijemo tu vodu. Od Rožaja, svi naniže pa do Kraljeva. Imamo li pravo da dozvolimo da neko severno izliva kanalizaciju, smetlište u Ibar, a da mi pijemo tu vodu? Ne. Zato, na osnovu prekogranične saradnje, možemo se prijaviti sa zajedničkim projektima, prekograničnim projektima kod EU, i dobiti sredstva i za limsku inicijativu i za ibarsku inicijativu. Zašto sam za inicijativu?
SDA Sandžaka je regionalna stranka, i to je nama najpoznatija materija. Drugo, tu živi i sedam najsiromašnijih opština na severu Crne Gore i šest najsiromašnijih opština na jugozapadu Srbije. To je taj problem koji ćemo trajno rešiti. Taj Sandžak će onda biti razlog i način za bolju saradnju Srbije i Crne Gore, kao država sa sličnom zajedničkom istorijom, kulturom i jezikom, verom i drugim zajedničkim elementima i narodi koji žive u ovim državama. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Veća tužilaca, danas ću govoriti u svojstvu predsednika manjinske poslaničke grupe u Skupštini Republike Srbije.
Prvenstveno želim da se osvrnem na zakon, odnosno Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Vrlo sam sretan da je u našoj Skupštini došao na red jedan ovakav zakon. U stvari, radi se o jednom, slobodno mogu da kažem, plemenitom i ljudskom činu. Jer, niko danas od nas ne može da toleriše da bilo ko na svetu uživa zbog učinjenog zločina i genocida, ne može da koristi bilo kakvu imovinu na način ako je pre toga učinio genocid.
Nakon govora mog kolege Neđe Jovanovića, koji je vrlo detaljno, iscrpno i argumentovano govorio o ovoj temi, čak objašnjavajući i tri etimološka pojma kada se tiče ovog zločina i genocida, mislim da bi svaki drugi govor na ovu temu oskrnavio vrednost govora koji je on nama održao i ja se zahvaljujem gospodinu Neđi Jovanoviću na ovom govoru.
Kao legitimni predstavnik Bošnjaka iz Sancaka, kao Bošnjak, kao čovek, moram da izrazim nadu da ćemo kao država, odnosno da ćemo kao Skupština Srbije, već na narednoj sednici, poučeni ovim Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju zakonskih naslednika, na isti način da stavimo na dnevni red – Usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici. Mislim da smo kao država dužni to da uradimo, zbog činjenice što se to desilo u našem komšiluku, zbog činjenice da ja ovde predstavljam Bošnjake koji su žrtva genocida i zbog jedne vrlo važne činjenice, da je 2007. godine Međunarodni sud pravde svojom presudom proglasio našu državu krivom zbog toga što nije sprečila zločin genocida i što nije pohapsila i predala Međunarodnom sudu pravde u Hagu počinioce genocida.
Usvajanjem ove rezolucije, njene odredbe govore o redosledu poteza, to je čitav program, postići ćemo jedan vrlo važan efekat – skinućemo odgovornost sa države Srbije i svih drugih generacija koje se rode u ovoj zemlji za genocid koji je neko počinio u njihovo ime. Na taj način, stvorićemo preduslove za vraćanje međunacionalnog poverenja i međudržavne saradnje u regionu.
Što se tiče ovog dnevnog reda, mi danas na dnevnom redu ove sednice, ukupno i juče i danas, pored ove tačke o kojoj sam govorio, imamo još 23 tačke. Postavlja se pitanje – imajući u vidu stanje na terenu, mi stanje na terenu u smislu primene ovih zakona, odnosno kršenja ovih zakona, postavlja se pitanje šta je smisao donošenja novih zakona, odluka ili amandmana, ako se ni postojeći zakoni ne primenjuju u praksi ili se krše?
Donosimo zakone kao da smo najpravnija država na svetu, a radimo i živimo u jednoj vrlo centralizovanoj državi, gde centralni organi donose zakone….

Ovo je tema. Ovo je tema jer mi imamo, gospodine Bečiću…

Molim vas, nemojte me prekidati. Govorim o temi. Tema je da mi insistiramo na tome da svi naši amandmani i sve naše diskusije idu u smislu stvaranja preduslova da se na terenu zakoni primenjuju, a ne samo da se zakoni donose. Jer, kakve bi mi imali koristi ako bi nam najbolji svetski doktor napisao recept i mi taj recept držimo u džepu? Ne bi ozdravili. Ako se ne kupe lekovi i ako se ne ponaša po tom uputstvu, onda bi mnoge epidemije uništile našu zemlju. Isto tako i zakoni. Ako na terenu imamo predstavnike državnih organa iz pravosuđa, iz policije, i inspektore kao jastrebove svih vladajućih partija, ne samo ove,  koji rade po principu – zakon to sam ja i ako rade po principu da se prema zakonu odnose kao prema švedskom stolu, ono što mi se sviđa hoću da uradim, a ono što mi se ne sviđa, neću da uradim, u takvoj situaciji mislim da je besmisleno donositi bilo kakav zakon.
Takvo stanje ne možemo promeniti donošenjem novih zakona.
Dok govorim, u isto vreme ja sam istovremeno izabran direktno na direktnim izborima i kao predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća, tj. najvišeg predstavničkog tela manjinske bošnjačke samouprave u ovoj zemlji. Hajde da uzmemo taj zakon, manjinski zakon krše opštine. Pođimo u Novi Pazar, drsko krše taj zakon. Ne uplaćuju sredstva, ne konsultuju Nacionalno veće iako ih zakon obavezuje, ne konsultuju pri predlaganju i imenovanju predstavnika u školama. Umesto da se po zakonu omogući, kako je predviđeno, zakon traži da manjinama omogućimo da imaju svoje glasilo na svom maternjem jeziku, međutim, iako je devet godina ta neka televizija u Novom Pazaru bila proglašena kao posebno značajna za Bošnjake, i ministar je čak na sastanku sa vim predstavnicima manjina odlučio da treba da se pokloni, da se ustupi manjini, ona je prodata, odnosno oni ljudi od vertikale, sa ministrom u Beogradu, i oni po horizontali u Novom Pazaru, od opštinskih para su je prodali sami sebi. Od opštinskih para, kršeći zakone. O tome govorim. Oni su dali neke otpremnine i oslobodili se 51 radnika i u bescenje kupili za 90 hiljada televiziju koju otplaćuju od opštinskih para. Šta je sa zakonom tu?
Imamo i druge zakone. Kada govorimo o tome ko može da pomogne građanima da ovi zakoni koje mi donosimo danas mogu da uživaju blagodeti zakona na terenu, pitam vas ko je taj? Zato smatram da u smislu donošenja ovih zakona treba da usvojimo mehanizme, donosimo mehanizme koji će omogućiti građanima da na terenu uživaju blagodeti tih zakona. Građani biraju nas poslanike, imamo ministre i predsednike opština. Sve sam bio, i predsednik opštine, i ministar, i poslanik. Šta smo imali? Imali smo još od 12. aprila 2007. godine, kada je u Novom Pazaru kod Đurđevih stupova ubijen Mirza Radonjica. Do danas sve smo zakonske mogućnosti iskoristili, niko ne zna šta je s njim.
Takođe, imamo slučaj da je ubijen Harun Alić u Novom Pazaru, moj prijatelj, usred belog dana. Sve smo zakonske mogućnosti ispitali, idemo po sudovima, ali opet nema rešenja. Imamo ubijenog Suada Šutkovića, isto tako usred belog dana. Postupili smo po zakonu i kažu – idite, žalite se sudu. Imamo ubijenog Enesa Ajdinovića, ista stvar. To je bilo skoro, ovih godina, ove zadnje tri-četiri godine. Znači, ja sam i tada kao ministar pokušavao da učinim nešto i nisam mogao da učinim ništa. Ni sada kao poslanik ne mogu da dobije adekvatan odgovor na postavljena pitanja po tim pitanjima. Mi pitamo jedno, a nama odgovaraju drugo u ovoj Skupštini. Znači, moramo da izgradimo mehanizme, moramo da izgradimo pravnu državu koja funkcioniše.
Imamo slučaj vama svima poznat, godinama postavljamo pitanje ovde i tri javna protesta su bila u Novom Pazaru za oružani upad naoružane bande u službene prostorije, gde je prekršeno načelo nepovredivosti doma kao osnovno, temeljno ustavno načelo Republike Srbije. Do danas nema istrage. Do danas ja ne mogu da dobijem odgovor, kao ni moj kolega Enis Imamović koji je postavljao ovde sa skupštinske govornice čak i ministru pitanje. Nema odgovora. Kakva je poruka građanima ako mi, ja kao nekadašnji ministar, u mojim službenim prostorijama pucalo se na ministra i njegove saradnike i nikome ništa? Kakva je poruka građanima? Moramo imati mehanizme da takve stvari rešimo.
Imamo druge slučajeve. Slučaj Amira Stanovršanina. Mladić je po nacionalnoj i verskoj osnovi maltretiran u zatvoru u Nišu. Ja sam se interesovao kao ministar šta se desilo, a i poslanici su se interesovali u Skupštini Srbije. Njihova porodica je došla kod mene i kod mojih poslanika i rekli nam – molim vas, nemojte se više interesovati o njemu, što se vi više interesujete, više ga tuku, on to dalje ne može da izdrži. Kome da se žalimo? Kome narod da se žali? Nije po zakonu da ga tuku ljudi u zatvoru, ali ga tuku.
Dalje, slučaj Hamida Tutića. Evo papir, Hamid Tutić, 16. januara prošle godine, po nalogu sudije iz Novog Pazara čitav kordon policije je napao selo Potreb i okupirali. Evo, piše da mu traže novac, oružje, drogu, kompjutere. Nakon toga, kada je čitavo selo zaplašeno, ništa nije nađeno. Bio sam kod ministra na molbu te porodice. Zakonskim putem ljudi nisu mogli sebe da zaštite. Šta kaže ministar? Ministar kaže - gospodine Imamoviću, to nije moguće, mi ćemo to da rešimo, to je kriminal. A kada sam mu dao ovaj papir i kada je video ime sudije Adil Bibić, kaže – oprosti kolega, to je vaša međubošnjačka stvar. On je Bošnjak i to je neki unutrašnji vaš međubošnjački sukob. Tako se ne odgovara poslaniku.
Imamo druge slučajeve, da jedan policajac …

Pitam vas za primenu zakona na terenu, kako da…

Ja govorim isključivo o temi. Mene zanima jedno…

Gospodine Bečić, vi govorite sa te govornice kao da se nalazite u Švedskoj, u Austriji, u nekoj zemlji koja ima uređen sistem. Na terenu, ja vam govorim o terenu, ne funkcioniše ono što mi usvojimo ovde. Znate li vi to?
Dajete primer jedan, hajde da vidimo, tu su predstavnici tužilaštva, kome da se žali roditelj ili građanin koga policajac zaustavi, jedan policajac pri jednom zaustavljanju izrekne mu tri krivične prijave? Trojica sudija i sva trojica mu izdaju, samo zbog jednog zaustavljanja. I, opet ministar pravde kaže – pa to nema smisla. Toliki odgovor. Mislim da moramo da izgradimo mehanizme da imaju kome ovi ljudi da se žale. Ako nemaju kome da se žale, bespredmetno je donošenje zakona.
Imamo drugu stvar. Jedna od tačaka se odnosi na Zakon o prekršajima i uz taj čitav set pravosudnih zakona. Tvrdim, kao čovek koji sam 25 godina u ovom poslu, koji se bori kroz institucije sistema, dok se u ovoj zemlji ne završi proces redefinicije za promene političkog sistema Srbije, dok se ne izvrši lustracija svih policajaca i sudija do sada u javnom sektoru i dok se ne zaposle novi mladi ljudi koji nisu kompromitovani, mi ćemo samo uzaludno donositi zakoni, a oni će da ih krše gde god stignu. Posebno oni koji imaju podršku iz Beograda.
Zato, kada zaposlimo mlade nekompromitovane ljude, koji su došli sa svežim znanjem sa fakulteta, i kada nakon te lustracije koja će i njima biti opomena da ako oni greše da će biti lustrirani, i kada usaglasimo nacionalnu strukturu u sredinama gde žive manjine, bićemo sretna evropska država, bogata i ekonomski jaka i imaćemo zadovoljen građane. Sve drugo je gubljenje vremena.
Ovde imamo još jedan, na desetom mestu piše, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku itd.
Kao stranka, već 25 godina mi se zalažemo za evropske i evroatlantske integracije i u Danu za glasanje glasaćemo za ovaj zakon za potvrđivanje Sporazuma sa NATO paktom. Dalje, glasaćemo takođe i za ovaj Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, ali tvrdim da pre svega, opet vam govorim, ako smo ozbiljni i ako želimo državu, pravnu državu Srbiju, zasnovanu na vladavini prava, pravnoj sigurnosti, jednakosti pred zakonom, treba da stvorimo uslove da građanin ima kome da se žali. Ljudima povećava bol činjenica, ne samo što su oštećeni, ali bol povećava i činjenica da nemaju kome da se žale.
Pitam se, što bi na ove izbore Bošnjaci izašli i glasali za neke svoje bošnjačke predstavnike ili bilo koja druga manjina, ako ti njihovi poslanici, predsednici opština, odbornici ili čak ministri bošnjački ili manjinski ne mogu i nemaju kome da se obrate da otklone posledice i patnje svojih građana? Zato predlažem svojim kolegama u Skupštini Srbije, posebno gospodinu Babiću, da nas okupi, da požurimo sa redefinicijom političkog sistema Srbije, da uvedemo srednji nivo vlasti u svim sredinama koje mogu da se definišu kao neke regije ili na drugačiji način, da usvojimo akcioni plan za manjine za Poglavlje 23, ali akcioni plan u kojem manjine učestvuju, a ne onaj koji ignoriše manjine, i da usaglasimo nacionalnu strukturu u svim sredinama gde žive manjine u Republici Srbiji.
Takva Srbija biće perspektivna, ekonomski razvijena, mirna, imaće dobre susede i manjine će služiti kao most saradnje sa susedima, a ne kao problem. Nama je želja da izgradimo takvu Srbiju, a da u Srbiji svakako izgradimo treći, odnosno srednji nivo vlasti za Sandžak, jer smo mnogo daleko od Beograda. Mnogo smo daleko od Beograda i sve sredine moraju da imaju srednji nivo vlasti da bi bili bogatija sredina. Hvala vam na pažnji.

Član 106, zbog dobacivanja i ometanja govora dok sam ja govorio. Onda to, normalno, zbuni čoveka. Očigledno je, ja pokazujem papir, mogu vam i dati, da je to bilo…

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, članovi Vlade, kolege narodni poslanici, na dnevnom redu je jedan novi set zakona među kojima je pitanje kulture, informisanja i još nekih zakona.
Međutim, imajući u vidu stanje na terenu u smislu primene zakona postavlja se pitanje, šta je smisao donošenja zakona, zato neću dati mnogo veliku važnost ovde, konkretno ni jednom od ovih zakona zbog činjenice da se moramo pozabaviti jednim prethodnim pitanjem, pitanjem smisla donošenja zakona. Kada govorim, govoriću sa aspekta predstavnika manjinske poslaničke grupe SDA-Sandžak-PDD koji čine etnički Albanci iz Preševske doline i Bošnjaci iz Sandžaka i govoriću uglavnom sa manjinskog aspekta.
Informisanje, ići ćemo konkretno, pitanje informisanja je ujedno i pitanje kulture manjina, u pitanju informisanja manjinskog naroda na njihovom maternjem jeziku predstavlja jednu od osnovnih i temeljnih i identitetskih prava koja manjinskim narodima omogućavaju, obezbeđuju negovanje kulture, očuvanje i unapređenje nacionalnog identiteta.
U prilogu navedenog govori činjenica da kroz Ustav i zakone Republike Srbije, ali i kroz niz međunarodnih dokumenata koji se bave pravima i položajem manjina, kao što su okvirna Konvencija o pravima manjina, Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima, ostvarivanje prava manjina na informisanje na svom maternjem jeziku tretira kao jedno od ključnih identitetskih prava putem kojih manjine ostvaruju pravo na izučavanje svoje kulture, očuvanje, negovanje i razvijanje svoje kulture, svoje nacionalne, etničke i kulturne i verske posebnosti.
Dakle, informisanje nacionalnih manjina predstavlja jednu od oblasti u okviru Ustavom zajamčene manjinske samouprave sa ciljem očuvanja nacionalnog identiteta manjina.
Nažalost, u praksi to izgleda sasvim drugačije. Javni servis RTS koji je još od 2002. godine u obavezi da formira redakciju na manjinskim jezicima, do danas to nije uradio, tako da su sve ustavne i zakonske odredbe ostale mrtvo slovo na papiru.
Bošnjaci su u posebno teškom položaju kada su u pitanju ostvarivanje Ustavom garantovana prava na negovanje kulture, na razvoj kulture i informisanje na svom maternjem jeziku, u cilju očuvanja svog nacionalnog identiteta.
Pored nastojanja redakcija na maternjim jezicima, nepostojanje redakcije u okviru Javnog servis RTS-a za Bošnjake dodatno otežavajuća okolnost predstavlja i privatizacija lokalnih i regionalnih medija.
Konkretan primer o kome ću govoriti institucionalnog nasilja nad Bošnjacima, bošnjačkim pravima i bošnjačkom kulturom, predstavlja i privatizacija Radio Televizije Novog Pazara o čemu je delimično i ministar bio uključen u taj proces.
Državni organi Republike Srbije kriminalnom privatizacijom regionalne radio televizije u Novom Pazaru, onemogućili su Bošnjake da ostvaruju Ustavom i zakonima zagarantovano svoje pravo na informisanje na bosanskom maternjem jeziku i na negovanju njihovom kulturnog blaga i same njihove kulture.
Bošnjačko nacionalno veće u skladu sa zakonom, regionalnu radio televiziju je proglasilo televiziju od posebnog značaja za Bošnjake.
Predstavnici Bošnjačkog nacionalnog veća su na tu temu bili na poziv ministra Tasovca i razgovarali i sa ministrom Tasovcem i sa drugim predstavnicima tog ministarstva.
Bio je dogovor da se regionalna televizija isključi iz privatizacije i pošto već devet godina je bila proglašena od posebnog značaja za Bošnjake, da se omogući i ustupi Bošnjačkom nacionalnom veću, kako bi Bošnjaci mogli da ostvaruju svoje Ustavom i zakonima zagarantovano pravo na negovanje svoje kulturne baštine i putem medija.
Imajući u vidu značaj regionalne radio televizije, ostvarivanje prava Bošnjaka na informisanje na maternjem jeziku, značaj za promovisanje bošnjačke kulture, javno izražavanje kulturnih i sveukupnih nacionalnih vrednosti posebnosti Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno veće u više navrata od nadležnih državnih organa i ograna lokalne samouprave u Novom Pazaru, zatražilo je da se postupak privatizacije regionalne, Javno preduzeće regionalne televizije obustavi i da se osnivačka prava prenesu na Bošnjačko nacionalno veće, kako bi Bošnjaci u tom delu zemlje, u Sandžaku mogli da ostvaruju svoje pravo na razvoj kulture, na obrazovanje na svom jeziku i na učvršćenju svog nacionalnog identiteta.
Umesto da se nadležni organi zainteresuju na koji način da omoguće ostvarivanje ovog Ustavom i zakonom zagarantovanog prava na bosanskom jeziku, čemu je u tom sastanku sa manjinama i gospodin Tasovac dao podršku da manjine treba da imaju svoje glasove na maternjem jeziku. Nažalost, državni organi na drugim nivoima su svim svojim kapacitetima se založili da Bošnjacima uskrate pravo na informisanje, ali i da jednoj od političkih stranaka vladajućeg režima poklone jak mehanizam za obračun sa legitimnim bošnjačkim predstavnicima.
Sam postupak privatizacije ovog medija obeležio je niz nezakonitosti. Zloupotreba službenog položaja i po vertikali od ministra i po horizontali od gradonačelnika, njegovih pomoćnika, direktora televizije, direktora javnih preduzeća i dvojice privatnika, regionalna radio televizija koja je bila procenjena na 400 hiljada evra, prodali su je sami sebi predstavnici Gradske uprave Novog Pazara za 90 hiljada evra. Ali ju je odmah po privatizaciji na konkursu, od strane lokalnih vlasti u Novom Pazaru, odobreno umesto još plus nekih 35 hiljada evra mesečno, iz budžeta Novog Pazara, čime će oni koji su kupili televiziju da isplate novcem iz Gradske uprave.
Radi se, ako malo uđemo u kretanje finansija, videćemo da se radi o jednom teškom kriminalu. Regionalna radio televizija kupljena je od strane konzorcijuma kojeg čini direktor tadašnjeg JP regionalne televizije, pomoćnik novopazarskog gradonačelnika, direktor novopazarske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje i još dva lica koji su igrom slučaja ušli u tu prljavu igru.
Sve ovo o čemu govorim dovodi u pitanje naš interes da se bavimo amandmanima, da se bavimo članovima zakona nego mislim da kao ozbiljni ljudi prvenstveno treba da se bavimo izgradnjom mehanizama kako da omogućimo da se zakoni ove države i ustavna načela ove države posluju na terenu.
Zato mislim da je bespredmetno da danas govorimo o amandmanima, o članovima zakona, da razgovaramo o tim nekim nijansama, a znamo da ni postojeći zakoni u tom delu naše zemlje se ne poštuju ili se krše od ljudi koji su bliski vladajućem režimu, ne samo ovoj Vladi nego i ranijim Vladama i koji rade po principu – zakon, to sam ja.
Zato predlažem, kao predsednik manjinske poslaničke grupe koju čine etnički Albanci i Bošnjaci Sandžaka i ujedno i predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća, da se konkretno ova rasprava o ovim zakonima o detaljima odloži do daljnjeg dok se ne usvoje stabilni, efikasni mehanizmi za primenu zakona na terenu, jer se ni postojeći zakoni koji su davno doneti ne mogu primenjivati kako treba.
To možemo postići, pored ostalog, i usvajanjem jednog legalnog i legitimnog akcionog plana za manjine u okviru Poglavlja 23 za pristupanje Srbije EU, gde stoje detalji i uputstva i za zakone i u kulturi i informisanju.
Zakoni se donose da bi ljudima olakšali život, da bi uredili odnose, a ne da bi bili samo parče papira. Kakve bi koristi imali bolesnici od recepta koji prepiše i najbolji i najstručniji kolegijum lekara? Ne bi imali nikakve koristi od recepta kao papira sve dok na osnovu tog recepta ne počnu da se koriste lekovi. Tako ni zakon koji nije primenljiv u praksi ne znači ništa.
Zato u ime manjinske poslaničke grupe predlažem da se obustavi rasprava o setu ovih zakona, da se usvoje mehanizmi koji će omogućiti da svaki zakon koji donesemo, da može da se koristi u praksi. Ukoliko toga nema, onda nema ni smisla donositi i najbolje zakone.
Tražim da se pozabavimo kao ozbiljni ljudi mehanizmima za primenu i Zakona o kulturi i informisanju i svih ovih odluka i zakona u praksi. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, ja ću danas govoriti malo sa aspekta Zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih jedinica zajednica i vlasti. Ovo je za nas kao zemlju vrlo značajan dan i značajan dokument, zbog činjenice da smo mi multinacionalna zemlja sa mnogo regionalnih zajednica, koje se uglavnom nalaze na periferiji naše zemlje i uglavnom se radi o nerazvijenim sredinama.
Govoriću sa aspekta evropskog puta naše zemlje, naše težnje da postanemo članica EU, istovremeno u kontekstu i redefinicije političkog sistema Srbije, a sve u kontekstu mogućnosti da se ova Evropska konvencija o prekograničnoj saradnji primeni u praksi. Naš je cilj da se na našem evropskom putu sačine mnoge suštinske promene, a ne da pravimo samo Potemkinova sela.
Kada govorimo o evropskom putu, misli se samo na državu, šta će to država da dobije, koje fondove i koliko će neko da uceni državu, čime će sve da uceni državu da bi dobila neka sredstva. Usvajanjem ove Evropske okvirne konvencije stvara se pravni osnov da i regioni, odnosno opštine i zajednice opština takođe mogu da se jave paralelno sa državom, samostalno za korišćenje evropskim fondova. Posebno zbog činjenice da državu može neko da ucenjuje ovim ili onim ustupcima da bi dobila neka sredstva, a regionalne zajednice i opštine ne može niko da ucenjuje. Znači, daje nam se jedna nova mogućnost, a posebno za nedovoljno razvijena područja kao što je Sandžak, kao i druga nerazvijena područja na periferiji naše zemlje, da i oni mogu da koriste ta sredstva. To nisu mala evropska sredstva. Jedna trećina od ukupnih evropskih sredstava su predviđena za prekograničnu saradnju.
Zašto ovo govorim? Govorim i nama ovde poslanicima i kažem da ćemo u Danu za glasanje da podržimo sva tri ova zakona, a posebno smo inspirisani i motivisani da glasamo za Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o prekograničnoj saradnji. Zbog čega? Zbog činjenice, građani Srbije treba da znaju da EU nije samo političko udruženje nekih evropskih država, nego je u isto vreme i velika porodica mnogih naroda čija matična domovina nije uvek unutar ucrtanih granica.
Iz tog razloga je nastala i ideja o Evropi i regija koja ima zajedničku istoriju, kulturu, tradiciju ili je za njih zajednička ekonomija. Sa aspekta definicije o prekograničnoj regiji, prekograničnu regiju, to govorim zbog ljudi u Sandžaku i zbog drugih perifernih regiona u našoj zemlji, da se radi o bilo kojem, uglavnom manjine žive u tim regionima, govorim zbog činjenice da prekogranična regija znači teritorijalnu jedinicu sastavljenu od više regionalnih ili lokalnih vlasti koje su povezane iako pripadaju različitim državama.
Šta to znači i kakva je prednost ove konvencije? Ova konvencija je značajna po nas posebno sa tog ekonomskog aspekta. Imamo činjenicu da Sandžak čini jednu teritorijalnu istorijsku jedinicu, sada to zovemo severoistočna Crna Gora ili Zapadna Srbija, i jedna ili druga regija su najnerazvijenije u svojim zemljama. Zašto? Zato što postoji tvrda granica i zbog toga što ljudi u toj regiji vekovima žive zajedno u harmoniji, ljudi različitih nacionalnosti, kao što su Srbi, Bošnjaci, Crnogorci i Albanci, različitih vera, odnosno verskih pripadnosti, kao što su muslimani, katolici i pravoslavci. I jedni i drugi imaju rođake sa druge strane granice, žele da sarađuju.
Međutim, kao što znate i sami, ako uzmemo granicu Srbije i Crne Gore, zbog velikih administrativnih prepreka, imamo problem da sandžački proizvođači mleka, mlečnih proizvoda, mesa, mesnih proizvoda ili oni koji se bave drugom vrstom prehrane danima ili mesecima treba da čekaju da izvezu svoju robu. Zašto? Zato što ni sa jedne ni sa druge strane nije bilo volje, a sada sa druge strane ima, iz Crne Gore, volja, kod nas fali ovde. Problem fitosanitarne kontrole. Zbog te tzv. fitosanitarne kontrole i jednog kontejnera u kome će da bude jedan veterinar, privrednici, i sa jedne i sa druge strane granice, idu nekad i po 300 kilometara u krug da bi prodali svoju robu. To putovanje poskupljuje njihovu robu i čini je nekonkurentnom.
Zbog toga je važno i zbog toga sam kao čovek srećan i želim da, to govorim građanima Srbije koji žive na granici, bilo onima koji žive u Trgovištu, bilo onima u Crnoj Travi, Preševu, Bujanovcu, Zaječaru, Plandištu, Žitištu, Novoj Crnji, svi oni su osetili šta znači kada se jedan dan otvori granični prelaz. Svi oni kažu, baš iz ove tri vojvođanske opštine - više zaradimo za jedan dan, viši promet imamo za jedan dan kada se otvore granični prelazi nego za mesec dana kada taj prelaz ne radi.
Sve ovo govorim da mi u kontekstu redefinicije političkog sistema Srbije moramo da mislimo o decentralizaciji i regionalizaciji naše zemlje. Zašto? Zato što, kao što vidite ovde u članu 1. ove konvencije, kaže se – članice potpisnice su dužne da ohrabruju i podstiču prekograničnu saradnju. Ta prekogranična saradnja nije samo politička stvar, nego je aktivan život. Ukoliko dođe do elementarnih nepogoda opasnih po stanovništvo, velikih požara i zaraza, nećemo da čekamo odobrenje da nas neko pusti preko nekog prolaza Špiljani, pa da odemo da gasimo susedno Berane, ili oni iz Berana da pomognu ljudima u Tutinu ili Sjenici.
Mislim da je ovo za nas, kao ljude, dobar osnov i može da postane generator ekonomskog razvoja nerazvijenih regiona i nerazvijenih područja naše zemlje. Normalno, očekujem od naše države, posebno ovde sam zadovoljan da je prisutan gospodin Dačić, kao ministar spoljnih poslova, kao iskusan političar, kao moćan i uticajan čovek u našoj zemlji, da zajedno radimo na decentralizaciji države i prilagodimo da ovo što ovde piše mogu i opštine i regioni da ostvare.
Kao što znate, jedan od naših osnovnih ciljeva i zahteva, i u ovom Akcionom planu 23. i u našem planu za redefiniciju političkog sistema Srbije, decentralizacija i regionalizacija, i pitanje autonomije Sandžaka, o kome stalno govorimo. Govorimo kao o pravu građana na političku egzistenciju u ovoj državi. Kao što ste sami videli, bez regionalnih samouprava ne mogu se ostvarivati manjinska prava.
Istovremeno, kao narodni poslanik i kao predsednik manjinske poslaničke grupe koju čine etnički Albanci i Bošnjaci iz Sandžaka, govorim da je neophodno da, u skladu sa postojećim Zakonom o nacionalnim manjinama, mi ovaj zakon, kakav god da je loš, nedorečen, nije moguće ni on da se ostvari dok se ne obezbedi srednji nivo vlasti. Zašto? Zato što u Vojvodini, kao što vidite i sami, sve manjine ostvaruju maksimum, barem po ovom zakonu koji je danas, mnoge manjine iz ostatka Srbije traže način da se registruju u Vojvodini da bi i oni koristili te beneficije. Što bi to radili? Zar je Vojvodina druga država? Zašto ne bismo mogli i u drugim delovima države da obezbedimo regionalne srednje nivoe vlasti? Kao što vidite na ekranu, SDA Sandžaka, 26 punih godina govorimo ovo isto, živimo za ovaj dan i vrlo sam srećan, kao predsednik te stranke, kao predsednik manjinske poslaničke grupe i predstavnik građana Sandžaka, da smo doživeli ovaj dan.
U danu za glasanje ćemo glasati za usvajanje zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih jedinica i vlasti. Hvala vam na pažnji i nek nam je srećno.

Hvala.
Uvažena predsednice, kolege i koleginice narodni poslanici, tražim objašnjenje od predsednika Vlade, ministra spoljnih poslova, ministarke državne uprave i lokalne samouprave, ministra pravde, ministarke zadužene za evropske integracije, šefa pregovaračkog tima Srbije u EU i predsednika Radne grupe za izradu akcionog plana za manjine - zašto i sa kojim ciljem Vlada preko svoje Radne grupe odbija da u Akcioni plan za manjine uvrsti probleme i predloge Bošnjaka koji su predložili bošnjački legitimni predstavnici u Radnoj grupi? Pitam – da li Vlada uopšte planira da izvrši ispravku Akcionog plana i uvaži one sugestije koje su od samog početka u Radnoj grupi predlagali legitimni manjinski predstavnici?
Želim da vas podsetim da je Bošnjačko nacionalno veće, kao najviše predstavničko telo bošnjačkog naroda u Srbiji, od formiranja Radne grupe 7. aprila ove godine, za izradu Akcionog plana za nacionalne manjine aktivno i konstruktivno učestvovalo u njenom radu. Polazeći od činjenice da su državni organi Republike Srbije odgovorni za položaj, status i stepen ostvarivanja prava manjina, smatramo da je izrada kvalitetnog Akcionog plana interes naše zemlje da na adekvatan način reši status i položaj manjina. Međutim, pokazalo se da predstavnici Vlade u Radnoj grupi ignorišu probleme Bošnjaka i svaki predlog bošnjačkih legitimnih predstavnika, odbijaju čak i da evidentiraju probleme i predloge za njihovo rešavanje.
Evidentno je da kod predstavnika Vlade u Radnoj grupi ne postoji želja da se dođe do rešenja koja će Bošnjacima obezbediti sigurnost, zaštitu i očuvanje nacionalnog identiteta, ostvarivanje i unapređenje individualnih i kolektivnih prava, ekonomski razvoj, ali i rešavanje svih drugih pitanja koja godinama opterećuju Bošnjake, koja su od vitalnog značaja.
Zamolio bih za malo pažnje, dok se govori o važnim pitanjima.
Mora se imati u vidu činjenica da su Bošnjaci narod nad kojim je izvršen zločin, genocid u Srebrenici. Narod koji je u Srbiji devedesetih godina bio izložen državnom teroru sa teškim zločinima koji još uvek nisu rasvetljeni, a njihovi počinioci nisu kažnjeni.
U najnovijem izveštaju Bošnjaci su označeni kao narod pod pretnjom. Bošnjaci su narod koji nema svoju matičnu nacionalnu državu koja bi se mogla zauzeti za rešavanje njihovog statusa. Podsećam, da u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije stoji da u Sandžaku između ostalih problema i dalje vlada izuzetno velika nezaposlenost, loša infrastruktura i nedovoljna zastupljenost Bošnjaka u državnim organima i institucijama sa javnim ovlašćenjima.
Iz ovih razloga legalni i legitimni predstavnici Bošnjaka u Republici Srbiji ne mogu i neće prihvatiti formalno učešće i status nemog posmatrača u radnoj grupi za izradu Akcionog plana za manjine. Zato je 23. novembra ove godine predstavnik Bošnjačkog nacionalnog veća napustio rad u ovom telu. Iz takvih razloga manjinska poslanička grupa SDA Sandžaka koju čine legitimni predstavnici Albanaca i Bošnjaka Sandžaka su 16. januara ove godine napustili rad skupštinskog Odbora za manjine. Pitam, Vladu Republike Srbije da li ćete preko svojih predstavnika u radnoj grupi uvažiti činjenicu od značaja za Bošnjake, uvrstiti u akcioni plan i time omogućiti da dobijemo jedan ozbiljan i kvalitetan akcioni plan za manjine koji bi imao legitimitet? Zašto u radnoj grupi za izradu akcionog plana za manjine do sada nisu uključeni narodni poslanici birani na manjinskim listama koji zajedno sa nacionalnim većima nose najveći legitimitet?

Kao poslanici manjinske poslaničke grupe dali smo deset amandmana na Zakon o udžbenicima. Naš je cilj da se otklone suštinski problemi u obrazovanju manjina. Naša Skupština, koja ima 250 poslanika, ima među tih 250 pet članova jedne manjinske poslaničke grupe koju čine legitimni predstavnici Albanaca Preševske doline i legitimni predstavnici Bošnjaka Sandžaka.
Šta znači izbor manjinskih predstavnika? Znači da manjine imaju pravo glasa u ovom parlamentu da ukažu na svoje želje, potrebe i probleme. Ukoliko ovaj parlament, odnosno Vlada i nadležni ministri imaju za cilj da čuju mišljenje manjina, imaju priliku. Ako pođemo sa aspekta preglasavanja, onda nema potrebe ni da govorimo o tome. Znači, ako imamo zajednički cilj da omogućimo obrazovanje manjina na njihovom maternjem jeziku, u tom smislu imate naš konkretne predloge. Ali, ukoliko se nastavi ovako da se iz formalnih razloga odbije svih deset amandmana, onda je suvišno da legitimni predstavnici manjina borave ovde.
Kao što znate, mi smo imali slučaj i tokom prošle godine u tzv. Odboru za prava manjina, koji smo mi napustili zbog tih formalnih preglasavanja, nerazumevanja za manjine i neuvažavanja interesa manjina. Kao što znate, predstavnici manjinske poslaničke grupe SDA Sandžaka PDD su 16. janura ove godine napustili Odbor i ne učestvuju u radu tog organa, koji zaista sve čini da omalovaži manjine i da onemogući ostvarivanje prava manjina. U tom kontekstu je i odbijanje svih ovih naših deset amandmana.
Znači, ako je cilj ovoj Skupštini da nađe najbolja rešenja za sve ljude koji žive u ovoj Republici, ukoliko imamo interes da pristupimo EU, ukoliko imamo interes da omogućimo manjinama ono što im garantuje Ustav i zakon, mislim da je bilo neophodno da se ozbiljno razmotre predlozi naših deset amandmana i da se usvoje. Obzirom da je to sve odbijeno, mogu da kažem da mi nemam nameru da koristimo nepristojne reči, drske reči i nemamo nameru da se igramo uvredama i preglasavanjima. Zato molim narodne poslanike da, u interesu svih građana Srbije i našeg evropskog puta, uvaže interese manjina, da paze na svoje reči i da se ne bavimo više formalnim stvarima, nego da se bavimo suštinom.
Mogu da vam kažem, u ime manjinske poslaničke grupe, koju čine legitimno izabrani predstavnici Albanaca Preševske doline i legitimno izabrani predstavnici Bošnjaka Sandžaka izabrani na manjinskoj izbornoj listi, ukoliko ovi amandmani budu odbačeni, mi ćemo glasati protiv usvajanja ovog zakona u Danu za glasanje. Hvala na pažnji.