Gospodine predsedniče, uvažena predsednice Vrhovnog suda, drage kolege narodni poslanici, žao mi je što svaki put kada izađem za ovu govornicu, a kada govorim o pravosuđu, moram da kažem da je stanje u srpskom pravosuđu i dalje jako loše, da nemamo, nažalost, pomaka na bolje. To su činjenice, ma koliko se ministar trudio da prikaže da je u srpskom pravosuđu situacija mnogo bolja nego što je bila kada je on došao na to mesto, a došao je pre godinu i po dana.
Čini mi se da za tih godinu i po dana ništa na bolje nije urađeno, mada moram da priznam da je bilo pokušaja prilikom donošenja zakona, ali na terenu situacija je sasvim drugačija. Svi su nezadovoljni, nezadovoljne su sudije, nezadovoljne su stranke.
Sudije su nezadovoljne, jer im je materijalni status takav kakav je. Zadnjim izmenama plata im je povećana za 30%, to hoću da pohvalim, ali mislim da to nije dovoljno. Nezadovoljni su i svojim uslovima za rad. Nećete verovati, ali danas u sudovima u Srbiji daktilografi kucaju na mehaničkim mašinama, što je u 21 veku, po meni, nedopustivo. Mislim da to treba što pre da se reši i da se omogući ljudima da mogu normalno da rade.
O strankama ne treba mnogo govoriti. One su apsolutno nezadovoljne, jer i dan-danas se u ovoj državi teško stiže do pravde. Teško se stiže do konačnih pravosnažnih presuda, jer je pravosuđe, ne znam iz kojih razloga, jako neefikasno, tako da i danas imate sporove koji, nažalost, traju i po 20 godina.
Mislim da razlog može da se nasluti, a to je da srpsko pravosuđe nije depolitizovano do današnjeg dana. Čini mi se da ova vlada, niti ima snage, volje, ni želje da to uradi. To ću ilustrovati na nekoliko primera, upravo sa predlozima koji su sada pred nama i koji treba da daju neke nove predsednike sudova, neke nove javne tužioce ili zamenike javnih tužioca.
Dakle, nema ni govora o politizaciji, jer da je tako, ne bi Visoki savet pravosuđa svojom odlukom br. 119/01 predložio za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu gospodina Milovana Božovića koji dolazi iz Jagodine. Zašto to radi Visoki savet pravosuđa?
Čovek ima 39 godina radnog staža, još godinu dana pa će u penziju. Da li neko misli da će taj čovek za godinu dana uraditi nešto konkretno i nešto pozitivno za poboljšanje Okružnog tužilaštva u Beogradu. Mislim da neće. Mogu da ponudim odgovor Skupštini zašto je to tako. Zato što je to uslov neke od stranaka u koaliciji, koje, da bi ova vlada opstala, uslovljavaju glasanje, kada je reč o poverenju Vladi, upravo nekim kadrovskim rešenjima u pravosuđu.
(Tomislav Nikolić s mesta: Da li ti je to poznato iz starih vremena?)
Iz starih vremena, dok ste vi bili, gospodine Nikoliću, više nego mi, mi to nismo radili.
(Tomislav Nikolić s mesta: Mi smo u prastarim.)
Da, vi ste u prastarim, tako je.
(Predsednik: Molim vas, bez rasprave sa poslanicima.)
Dakle, to je, po meni, nedopustivo. Mislim da čovek koji je proveo čitav vek u Jagodini, kao zamenik tužioca, treba tamo i da završi, a da u Beogradu sigurno ima ljudi koji mogu dobro da obave tu funkciju. Ne mogu da verujem da u gradu od 2,5 miliona stanovnika, toliko ljudi sa položenim pravosudnim ispitom, koji su istaknuti pravnici i pravni stručnjaci, nema nekoga ko bi mogao da uradi taj posao na efikasan i pravi način? Mislim da sam dao odgovor.
Drugi primer, koji hoću da istaknem, a o njemu su govorili moji prethodnici – kolega Obradović i kolega Krstin, radi se o Ratku Zečeviću. Dakle, 1999. godine postao je poznat celom svetu, jer je fotografija sa njegovim likom, sa pištoljem dignutim u vazduh, sa cigaretom u ustima, obišla čitav svet. Radi se o pucanju u vazduh, ali da li načelnik okruga sme da puca u vazduh? Šta je radila policija? Zašto je on to uradio?
Dakle, bio je miran protest Saveza za promene, ali tadašnja osiona vlast pokazala je svu svoju silinu u liku Ratka Zečevića koji je, navodno da bi nekoga spasio, pucao u vazduh. Mislim da to ne pije vodu, da to tako ne može. Ratko Zečević, pored tog razloga, ima još jedan razlog zašto ne bi trebalo da bude izabran za zamenika Okružnog javnog tužioca u Kuršumliji.
Razlog je što je taj čovek član, pripadnik, istaknuti funkcioner SPS. Znajući delimično Ratka Zečevića, siguran sam da on nikada ne bi pristao da ne bude član SPS. To je sigurno. Da li on treba da bude zamenik Opštinskog javnog tužioca, kada svi govorimo da u pravosuđu ne treba da bude partijskih funkcionera, da treba da budu ljudi koji se bave isključivo pravom?
Dakle, to je još jedan razlog zašto Ratko Zečević nikako ne bi smeo da bude izabran za zamenika Opštinskog javnog tužioca u Kuršumliji.
Ali, od 22 poslanika SPS zavisi sudbina ove vlade, to je njihov uslov i zato vladajuća koalicija jednostavno to mora da proguta i prihvati. Zaista se nadam i verujem da će vrlo brzo doći vreme kada nijedna stranka više neće gurati svoje kadrove u pravosuđe, već da će tamo doći najsposobniji, najbolji, jer je to uslov za napredak ovog društva koje se, nažalost, danas nalazi u velikom glibu.
Još jedan vrlo ilustrativan primer, Okružni sud u Valjevu. Dakle, predsednik Okružnog suda u Valjevu, gospodin Đukanović koji ima izvanredne rezultate, čini mi se najbolje u Srbiji i to nije samo naše mišljenje, to je ilustrovano i u Biltenu Vrhovnog suda Srbije.
Dakle, nažalost, predlog je da se taj čovek promeni i da na njegovo mesto dođe neki drugi kandidat. Voleo bih da čujem odgovor zašto jedan dobar predsednik suda mora da bude zamenjen i ponudiću odgovor – on je isti kao u prethodna dva slučaja. Dakle, to je uslov nekoga da sutra glasa o poverenju Vladi.
Dobio sam jedno pismo od grupe sudija, koje ću pročitati, mislim da ilustruje sve što se događa u sudskom pravosuđu. Dakle, ministar pravosuđa je u predizbornoj kampanji za predsednika Republike prošle godine učestvovao u toj kampanji, pa je, kada je govorio o pravosuđu rekao: obećali smo nezavisno pravosuđe – učinjeno.
Evo iz onoga o čemu sam govorio vidi se da smo mi daleko od nezavisnog pravosuđa i da će još mnogo vode proteći pre nego što mi to uradimo.
Kaže se ovako: "Pored obavljanja osnovnog zadatka uvođenjem nezavisnosti u pravosuđe kroz promene zakona, ostvarena je sasvim solidna koletaralna korist". Najureni su jednom rečenicom u zatvor nepoželjni i mogući neposredni predsednici sudova. Ovim i penzionisanjem uvedeno je stanje v.d. predsednika u najznačajnijim sudovima u Srbiji, to je Vrhovni sud, Okružni sud u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, pa i u mnogim drugim.
Raspušten je opet jednom rečenicom u zakonu i sasvim legalno izabran Visoki savet pravosuđa u sred mandata, valjda da bi se pokazalo da ministar nije zadovoljan njegovim radom i da novoizabrani pripazi kako radi. Formiran je Nadzorni odbor kao dodatna pretnja sudijama da paze šta rade.
U ovakvoj situaciji ministar se snalazi kao riba u vodi. Ono što prethodnom ministru – Batiću, koji je ovenčan slavom rasturača nezavisnosti srpskog pravosuđa, na pamet nije padalo da radi, novi ministar, ovenčan slavom regeneratora nezavisnosti istog tog pravosuđa, sprovodi kao rutinske aktivnosti. Uvođenje nezavisnog i samostalnog pravosuđa otpočelo je udarcem u glavu istog tog pravosuđa. Ako se podsetimo da do 6. oktobra nije došlo, pre svega zaslugom DSS-a i njenog predsednika, onda je zaista neobično da isti ti legalisti sebi hladno priušte 6. oktobar u delu pravosuđa, uz odgovarajuću lustraciju, naravno.
Sve ovo je praćeno sa dva ozbiljna promašaja u pristupu reforme pravosuđa.
Moguće je da bi u ovom trenutku najkonstruktivnije bilo da se upustimo u raspravu o predloženim kandidatima, ali teško nam je da poverujemo u to. Jednostavno ne znamo odakle da počnemo. Čini nam se da je svrsishodnije zahvatiti stvar u korenu i ukazati na ozbiljne probleme sa kojima se sve više pravosuđe, a pre svega sudstvo, suočava, a da bismo to uradili, potrebno je vratiti se na početak.
Početak je kada je u februaru prošle godine pobednička koalicija formirala Vladu gde je zastupljen princip da svaka stranka ima neograničena prava, da rade samo po svome. Kod raspodele resora ispalo je prirodno da DSS-u pripadne resor pravosuđa, s obzirom da je borba za nezavisno pravosuđe bila visoko kotirana stavka u predizbornom programu DSS-a. Tako i bi.
Prvi šok je nastupio izborom ličnosti za ministra pravde. Imenovan je kadar koji je obeležen da je dok je bio sudija savesno i temeljno vodio političke procese u Istočnoj Evropi. Teško je poverovati da takav kadar može imati valjanu legitimaciju, da uvodi nezavisno pravosuđe u Srbiji. Usledili su protesti, valjda zbog principa neograničenih prava u resoru, završilo se kako se završilo, pojeo vuk magarca, ministar je preuzeo funkciju.
Jedna mala digresija, nije jasno kako je došlo do toga da ministar pravde ima od svih članova Vlade daleko najviše nastupa u sredstvima informisanja. Zbog pameti i lepote verovatno ne, ali ne smemo ni da pomislimo da bi on mogao biti najbolji promoter nove politike u Srbiji.
Na početku su ti istupi okarakterisani raznim izjavama. Sećamo se najave ukidanja specijalnih sudova, a posle je stvar prešla u rutinu. To što se gospodin ministar svojim mnogobrojnim istupima smučio svima koji se malo razumeju u pravosuđe, jadna je uteha, jer je ogromna šteta već napravljena, a ne vidi se kada će to prestati. Sledeći šok nastupa vrlo brzo. Već polovinom aprila na dnevni red Skupštine dolaze promene u pravosudnim zakonima. Briše se neustavno veće za pitanja sudske uprave što je u redu i sve nadležnosti vraćaju se Visokom savetu pravosuđa što je takođe u redu.