Član 104. – Uvredljivo se izrazi o narodnom poslaniku itd.

Šta su uvrede? Uvrede, prvo da sam bio ministar odbrane u vreme kad se raspadala država, to je rekao ministar. Pre toga ja nikad nisam bio ministar odbrane, nego sam bio ministar unutrašnji poslova. U to vreme Kosovo je bilo sastavni deo Srbije, u to vreme nije izgubljen ni jedan rat, u to vreme je i Crna Gora bila u državnoj zajednici.

Druga priča je privatizacija da vam se gadi.

Znači, član 104. garantuje pravo na repliku kad se uvredi poslanik. Pa, ja govorim koje su uvrede izrečene, a vi mi niste posle toga dali pravo na repliku.
Privatizacije u Srbiji…

Samo da vam objasnim.
Znači, pominjanje privatizacije prve su bile 1992. godine i 1997. godine kod socijalista. Nisam bio ministar kad se raspadalo bilo šta i konačno gospodinu koji me je pomenuo imenom i prezimenom, Neđo Jovanović iz SPS-a. Gospođa Biserka Živković nije bila sekretar za zakonodavstvo kad sam ja bio premije nego je bila u vreme kada je to bio Zoran Đinđić i to je bila čas za nju i za moju porodicu, a vi se stidite.

Javio sam se, samo mi kažite koji je zakon pošto nisam čuo, imam ih devet.

Pošto to ne ide redom, znači to je zakon koji se predlaže, Zakon o Vladi, da se svi kandidati za ministre, pre izbora za članove Vlade, podvrgnu lekarskom pregledu koji inače prolaze svi ljudi koji se zapošljavaju u javnom sektoru, bilo da su to institucije administracije, bilo da su to javna preduzeća ili neki drugi.

Da pročitam precizno, znam da vas to jako interesuje i da imate punu pažnju. Prema tome, znači da se iznad člana i član 11. menjaju i da glase – zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa, pa kaže – pre izbora Vlade, svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima.

Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, organu autonomne pokrajine, opštine, grada, Grada Beograda, niti vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva sa dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa. Član Vlade dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.

Ja znam da je ovo jedan opasan predlog izmene zakona, znam da bi duboko povredio osećanja i osećaj posebnog položaja mnogih ljudi koji su danas članovi Vlade, ali mogu da vam kažem da ima i gorih stvari. Recimo, ovde bi moglo da piše da ni jedan član Vlade ne sme da ima tetku u Kanadi, ili da neki član njegove porodice ima tetku u Kanadi. Može tu da bude još i gorih stvari.

Znači, generalno, svedoci smo, ne samo poslednjih pet godina, ali poslednjih pet godina intenzivno, da je lekarski pregled neophodan da bismo dobili nosioce vlasi u Vladi koji će biti ljudi sa kojima možete da komunicirate na valjan način. Ne opozicija, nego vlast je promenila, vi kao poslanici vlasti ste promenili mnoge ministre u poslednjih pet godina, pre svega zato što ste bili nezadovoljni njihovim shvatanjem realnosti, njihovim potezima, njihovim predlozima.

Dakle, i zbog vas danas i zbog opozicije sutra, predlažem da ovo bude osnovni uslov preko koga ne može da se pređe. Znači, da niko ne može da bude izabran ako ne prođe lekarski pregled. Ponavljam, to je urađeno već jednom u srpskoj istoriji, kad je formirana Vlada Zorana Đinđića. Hvala.

Zakon o radu se isto tiče zdravlja. U Zakonu o radu, u članu 187. stav 1. menja se i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa posla radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

Bilo je jako interesantno prozreti zašto je to nekome smešno. Zašto je predlog u kome predlažem da ne može da dobije otkaz neko ko je u drugom stanju, ko je na porodiljskom odsustvu, ko odsustvuje radi nege deteta, radi posebne nege deteta, zbog privremene sprečenosti za rad duži od 30 dana da ne može da dobije otkaz dok je na bolovanju, ne znam šta je tu smešno? Ne znam koji viši nacionalni interes sprečava većinu u parlamentu da glasa za ovaj predlog? Ko bi izgubio ovim? Ko može da ima negativne posledice zbog toga ako bude usvojen ovaj moj predlog izmene zakona? Ko je taj ko je važniji od trudnica, od zdravlja dece i od zdravlja ljudi koji su silom prilika, ne svojom voljom, dovedeni do toga da budu odsutni sa posla duže od 30 dana zato što su bolesni? Ko je važniji, jesu li to neki prijatelji iz nama dalekih, ali prijateljskih zemalja, koji su nam uvek pomagali, ali nikad nismo osetili ništa od njihove pomoći? Ili su to tajni investitori? Ili su to neki koji kopaju, pa prave vodu i Beograde na vodi? Jesu li to vaši novi prijatelji sa KiM? Je li to neko iz Brisela koga ćete da uplašite nekakvim pismima, neki poštar iz Brisela?

Dakle, pozivam vas kao građane Srbije i kao ljude da glasate za izmenu zakona koji će omogućiti da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duži od 30 dana, da poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. To je mera vrednosti da li želimo da Srbija bude zdrava i da sutra bude bolje i toj deci i svima drugima. Hvala na pažnji.

Hvala lepo.

To je isto iz seta zdravstvenih zakona, zbog zdravlja nacije. Kaže u Zakonu o izboru predsednika Republike, „Službeni glasnik“ taj i taj, u članu 11. stav 3, posle tačke 2) dodaje se tačka 2a) koja glasi - lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. I ovaj zakon treba da stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“.

Naravno, ako je neophodno, a oko toga smo se složili, samo što je to neko pokazao glasanjem, a neko svojom sramotom, da kandidati za ministre moraju da imaju lekarsko uverenje, potpuno je normalno da i predsednik države prođe taj isti tretman, jer on ima malo važniju ili mnogo važniju funkciju nego što je pitanje člana Vlade, odnosno ministra.

Imamo puno primera u istoriji, ne samo srpskoj, nego i u istoriji sveta, u istoriji Evrope, ali i u srpskoj istoriji, da su na čelu države bili ljudi koji ne bi mogli da prođu lekarski pregled iz raznih razloga. Neki se sami prepoznaju, a neki su i deo istorije, tako da imamo razne ludake koji su bili na čelu mnogih država, pa i države Srbije. To mora da bude sprečeno. To nije dobro ni za koga. Jer, kad je to ludilo na vrhu države, ono se vrlo brzo širi po dubini i to je jedna vrsta zaraze koja dovodi do raznih stvari. Može čak da pokvari sistem za glasanje u parlamentu.

Prema tome, vrlo je važno da se borimo i za zdravlje one dece iz prethodnog predloga zakona i za zdravlje trudnica i za zdravlje žena na porodiljskom bolovanju, ali naravno i za zdravlje političara. Zašto ih opterećivati nekim stvarima, nekim obavezama koje su daleko iznad njihovih zdravstvenih sposobnosti?

Kad je takva stvar, recimo izaberete nekog ko nije prošao, može da se desi da mu se priviđaju žuti ljudi iz Morave, može da mu se desi da mu se prividi neki kanal koji spaja dva rečna sliva, jedan crnomorski, drugi egejski, mogu da mu se dese različite opasne stvari, i zbog njega samog, i zbog njegove porodice, i zbog njegove partije, i zbog njegovih prijatelja, saboraca, domaćih, stranih, izdajica, ne znam koga već, važno je da sprečimo da na čelo države ponovo dođe čovek koji nije prošao lekarski pregled. Molim vas da sa tim razumevanjem za budućnost, a i za današnju situaciju glasate za ovaj predlog zakona. Hvala vam.

Imam dva predloga zakona koji se tiču izmena Zakona o narodnim poslanicima, jedan se tiče reklamiranja, drugi se tiče zdravstvenog pregleda, tako da ne znam na koji mislite. Znači, u jednom se menja član 49, a u drugom se menja član 44. Morate da mi kažete koji je.

Dobro, onda ću pričati o jednom, pa posle o drugom.

Znači, ako je to Zakon o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika gde se menja član 44. stav 2, posle tačke 1. dodaje se tačka 1a, koja glasi: „lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima“.

Pošto smo se složili da je lekarski pregled neophodan i za članove Vlade i za kandidata za predsednika, naravno, iz razloga solidarnosti, ali i lične bezbednosti i bezbednosti države, normalno je da takav tretman treba da imaju i kandidati za poslanike. Pošto nas ovde ima najviše, verovatno najveća zastupljenost ljudi koji nemaju odgovarajuću zdravstvenu sposobnost za vršenje svoje funkcije je u parlamentu. Pošto je predsednik jedan, pa on ili je zdrav ili nije, u Vladi ima 20-ak ljudi, pa neko je zdrav, neko nije, ali ne može više od 20 da ih bude nesposobno, dok u parlamentu sedi 250 ljudi. Složićemo se, iz mnogih situacija koje smo imali i u ovom sazivu i u prethodnim sazivima, da su bile neke pojave koje su govorile o tome da ljudi na jedan, drugi, treći ili peti način, očigledno nisu bili zdravstveno sposobni za vršenje svoje funkcije.

Neki ne čuju dobro, bez obzira što imaju slušni aparat koji je, spolja gledano, dobar za to, neki ne razumeju neke stvari, neki namerno ne razumeju neke stvari, mnogima se i ovde priviđaju žuti ljudi na Moravi, razne stvari. Zato je neophodno da se dobije zdravstveno uverenje, kao za ove ljude koji rade sa nama, koji ovde rade u ovoj službi, bilo kao obezbeđenje, kamermani su verovatno prošli isto to, vozači, svako drugi prolazi. Zašto da mi kao kandidati za poslanike ne uradimo taj mali napor da odemo u adekvatnu zdravstvenu instituciju i da dobijemo lekarsko uverenje da smo sposobni za rad i za zapošljavanje u držanim organima? Kad bismo do toga došli, mislim da bi situacija u parlamentu bila mnogo mirnija, konstruktivnija i bili bi donošeni bolji zakoni. Hvala vam.

Hvala lepo.

Mislim da je već treća godina kako ovaj predlog zakona stoji u proceduri i uvek kada imam prilike da ponovim ja to i ponovim, ponoviću i danas.

Kada smo diskutovali prošle nedelje o zakonima o visokom obrazovanju i osnovama obrazovanja i vaspitanja, bio je tu i nadležni ministar pa je rekao da su oni to prihvatili ili da će prihvatiti, malo je promenjena formulacija pa je umesto „akademske čestitosti“ korišćen izraz „akademski integritet“, ako se ne varam. Mislim da je pravo mesto za te izmene, a to je ono pravo mesto da pored zdravih predsednika, članova Vlade i poslanika, znači koji su prošli lekarski pregled, imamo i među tim funkcionerima, javnim ličnostima i ljude koji se nisu drznuli da prepisuju, kradu, falsifikuju doktorate, diplome i ne znam šta sve se nije desilo u poslednjih pet-šest godina na našoj sceni. Imamo, blago rečeno, sumnjivo, ja mislim nesumnjive, falsifikate na nivou bivšeg predsednika države, na nivou članova Vlade, na nivou poslanika koji su se kitili raznim titulama, kao da su angažovali ovu firmu što kiti Beograd, ali kada zagledate malo bolje, bivši predsednik države je diplomirao u nedelju, neki ministri su doktorirali, a da niko nije čitao to što su oni pisali, pošto je rad bio na srpskom, a niko iz komisije nije znao srpski, pa je ovaj Mali imao doktorat koji je odbijen na jednom fakultetu, pa prihvaćen na drugom u istovetnom tekstu, tako da jako je prljavo.

Ja to zbog vas. Ja sam odavno završio svoje školovanje, ima jedno 34 godine.

(Srboljub Filipović: Šta si završio?)

Pitajte svog kolegu iz drugog reda, mislim da se zove Stanimirović, pitajte njega gde i kad, to pitajte njega, ja se ne stidim toga. Ali zbog vas. Vidim kod jednog dela vas još uvek želju da u poznim godinama se drznete da osvojite još neku titulu. Ne može iz treće lige da se postane prvak. To ne može čak ni u fudbalu u Srbiji, a kamoli u politici. Ali manje je važno šta će biti sa takvim ljudima koji imaju takve pokušaje, mnogo je važnije šta će biti sa Srbijom. Nema sreće u državi gde su prosvetni radnici višak, nema sreće u državi koju vode falsifikatori, prevaranti i lažovi. Hvala.

Ovaj predlog iz 2015. godine, ali i danas je aktuelan. Polazeći od načela iz člana 16. Ustava Republike Srbije, da spoljna politika Republike Srbije počiva na opšte priznatim principima i pravilima međunarodnog prava. Imajući u vidu Konvenciju UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, usvojeno je na Skupština UN 9. decembra 1948. godine. Imajući u vidu da se 24. aprila 2015. godine navršilo sto godina od početka genocida nad Jermenima, izvršenog od strane Osmanskog carstva u periodu 1915-1922 godina. Imajući u vidu da je preko 20 država, uključujući Rusku Federaciju, Grčku, Belgiju, Francusku, Kanadu, Kipar, Italiju, Švajcarsku, Argentinu, Urugvaj, Švedsku, Liban i druge, priznalo i osudilo genocid nad Jermenima, izvršen u tom periodu. Imajući u vidu da je privrženost Republike Srbije međunarodnim načelima i pravilima o sprečavanju i osude genocida izražen i Zakonom o osnivanju muzeja žrtava genocida, kojim je, između ostalog, ustanovljen 22. april kao dan obeležavanja trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima, predlažem rezoluciju Narodne skupštine o priznavanju i osudi genocida nad Jermenima, počinjenom u Osmanskom carstvu u periodu 1915-1922. godina.

Pre par meseci sam imao sastanak sa ambasadorom Azerbejdžana, koji me obavestio da je u konsultaciji sa nekim kolegama iz drugih poslaničkih grupa, dao predlog da se donese, kao što su mnoge države to uradile pre nas, i rezolucija o Nagorno Karabahu. Za one koji ne znaju, to je sukob Azerbejdžana, Jermenije, oko te teritorije, nešto što bi, na neki način moglo da se poredi sa Kosovom, ne direktno, ali indirektno da. On nije imao ništa protiv toga što sam ja jedan od predlagača, odnosno danas jedini predlagač ove rezolucije o zločinima nad Jermenima.

Pozivam kolege da glasaju za ovu rezoluciju, a takođe i ohrabrujem rad na tome da pred nas dođe i Predlog rezolucije o Nagorno Karabahu. Znači, praktično iz države koja je u sukobu sa Jermenijom i u toj rezoluciji će biti predloženo da se sukob u Nagorno Karabahu reši po pravilima međunarodnog prava. Mislim da je to u interesu Srbije, da se svaki genocid koji je vršen i nad našim građanima i nad Srbima, kazni i da isti aršin važi i za nas i za naše žrtve, ali i za svake druge žrtve, bilo u našem regionu, bilo na nekom drugom delu kugle zemaljske. Hvala vam.

To je drugi koji se bavi reklamiranjem.

Ono što je važno i bili smo svedoci mnogo puta, znači ne samo na zadnjim izborima, nego na izborima, ja mislim u zadnjih 10, 12 godina, to je da se ogromne pare bacaju za kampanje, koje ni po svojim estetskim kriterijumima, ni po svojim političkim vrednostima, niti po bilo čemu što bi moglo da se nazove pozitivnim, ne opravdavaju ta sredstva i to vreme.

To su preskupe kampanje političkih stranaka koje su tada na vlasti. To je važilo ne samo za ovu koaliciju, koja je u poslednjih pet godina, nego i za neke ranije koalicije pre pet godina i neki su se hvalili koliko su para trošili. Tu se govorilo o desetinama miliona evra. Sigurno je da u Srbiji postoje mnogo važnije potrebe građana Srbije koji bi taj novac, koji se sada baca na te ružne reklame, mogao da upotrebi, da ne govorim o lečenju dece, da ne govorim o popravci škola, da ne govorim i o velikoj akciji sređivanja toaleta po Srbiji, od koje je odustao sadašnji predsednik države. Od mnogih stvari je mnogo manje važno to da se neki lideri stranaka slikaju ovako ili onako u foto šopu, ili bez foto šopa.

Zato predlažem da se posle člana 49. u ovom zakonu, doda član 49a, koji bi glasio – zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije, podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Ovo ne bi smanjilo mogućnost građana da se upoznaju sa političkim programima, jer te reklame im inače ne pomažu da shvate političke programe. Naprotiv, prava stvar su duel emisije u kojima vi ne želite da učestvujete, posebno predsednik vaše partije.

Da vas obavestim, da predloženo zakonsko rešenje koje zabranjuje televizijsku reklamu političkih stranaka i lista je primenjeno u zakonima u Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj, Norveškoj, Francuskoj, Nemačkoj, Irskoj, Španiji i još nekim zemljama, a te zemlje sigurno moramo da nazovemo demokratskim zemljama gde se poštuje parlamentarizam i pravo građana na informisanje.

Prema tome, ako tamo može da ide kampanja bez reklama preskupih i ružnih na televiziji, ja sam siguran da to može da se desi i u Srbiji, a da taj novac bude iskorišćen za jednu od hiljadu stvari koje su neophodne građanima Srbije danas. Hvala vam.

Hvala.

Pošto je finansiranje političkih stranaka, odnosno aktivnosti definisano kroz dva zakona, ja sam već govorio o ovome u Predlogu zakona o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, pa je u istom tonu i ovo, gde se predlaže da se u članu 23. stav 3, da se taj stav briše. NJegovim brisanjem se onemogućavaju trošenja narodnih para za bestidne estetski, politički, ljudski i bilo kako opravdane kampanje političkih stranaka, posebno onih koje u svojim kampanjama mahom troše narodni novac, u velikim iznosima, a to su vladajuće stranke.

Ovo, ponavljam, ne znači da su samo SNS i koalicioni partneri to radili u proteklih pet godina. Rađeno je to i pre. I, da se ne bi radilo u budućnosti, ja predlažem da se reklamiranje političkih stranaka, podnosioca lista, kandidata, da to reklamiranje ne može da ide preko elektronskih medija, odnosno preko radija i televizije, pre svega preko televizije, jer je najveći deo novca koji se troši za kampanje preko 80% novac koji se troši za glupe reklame na televizijama.

Već sam govorio o tome da postoje mnogo bolji načini da se potroši taj novac i da postoji mnogo potrebnijih stvari građanima Srbije, deci, trudnicama, nezaposlenima, socijalno ugroženima, marginalnim grupama, kulturi, sportu, čemu god hoćete, bezbednosti saobraćaja, nego da se, a procena je da je to negde blizu 100 miliona evra po kampanji, taj novac troši za našminkane, fotošopirane, neiskrene, lažljive izjave nosioca političkih funkcija. Ja mislim da to treba da pobudi kod svih nas želju da danas učinimo bar nešto dobro.

Ovo je jedan sumoran dan u srpskom parlamentu, jedan od sumornijih, inače nema sunčanih odavno, ali ovo je jedna šansa da pokažemo svoju brigu za naciju, državu, sistem, budućnost, kako god hoćete da definišete to, i da pokažemo da smo spremni da oduzmemo od samozaljubljenih političara mogućnost da troše narodni novac u ogromnim količinama i da to usmerimo za bilo šta. Da li su to narodne kuhinje na KiM ili je to sređivanje dečije klinike u Tiršovoj ili je to konačni završetak rekonstrukcije Narodnog muzeja ili je to plaćen lekarski pregled za kandidate, za predsednike i članove Vlade? U svakom slučaju, bilo šta što ima više smisla od onoga o čemu sam govorio.

Ovo je isto stari Predlog zakona. Već nekoliko godina je u proceduri. Ne usvaja se, zato što bi to dovelo do toga da se spreči divlja gradnja u Srbiji, posebno u gradu Beogradu, gde je ona najočiglednija, pored istorijski najveće divlje gradnje u istoriji čovečanstva, a to je nešto što se zove „Beograd na vodi“, to je ono što je pola u vodi, pola nakrivljeno, pola legalno, ali po nekim zakonima, neke arapske zemlje, ne po srpskim zakonima. Nije to jedini primer, imate u svakoj većoj ulici, u bilo kom delu Beograda, po jedan nelegalni objekat koji se gradi.

Ja stalno pominjem Nebojšina 8a, mislim, gradi se pored zabrane, pored naloga da se ruši, a koji je donela nadležna inspekcija ili organ grada Beograda. Nastavlja se gradnja uz tapšanje po ramenu čelnika opštine Vračar, i ministarstva koje je nadležno za tu oblast.

Ovim zakonom se afirmiše jedan zakon koji je donet 2003. godine, a koji je predviđao krivičnu odgovornost, znači zatvor, za onoga ko počne da gradi, a da nije dobio sve adekvatne dozvole do dozvole za gradnju koja je poslednja u tom nizu. Naravno, zakon je bio odličan, ali već prva sledeća vlast koja je došla posle nekoliko meseci je kompromitovala taj zakon time što je tada nadležni ministar počeo da pravi jedan veliki objekat, svoj lični, protiv tog zakona, tako da je time zakon poništen.

Afirmacija pravne države, afirmacija države u kojoj se poštuju zakoni, pa se time stvaraju uslovi za investicije je interes svakoga u ovoj državi. Bilo bi dobro da to pokažemo na najočiglednijim mestima. Ponavljam, „Beograd na vodi“, kao najframpantniji primer, svaka ulica, pa i Nebojšina 8a ima svoj primer za to, i to što se poštuje nepoštovanje zakona, što se afirmiše nepoštovanje zakona dovodi do toga da smo mi na dnu, ne regionalne, nego evropske lestvice država, po investicijama, po rastu BDP-a, po standardu, po minimalnim platama, po prosečnim platama, po broju zaposlenih, po svemu.

Na kraju, pošto ste vi pomenuli, ja sam otišao, videći jednu jadnu i nezaštićenu karticu, da je spasim i doneo je vama da je čuvate poslaniku Kariću koji se ni pola sata posle tog mog akta humanosti nije pojavio u sali. To ne može da se poredi sa aktom poslanika, nemam pojma kako se zove, iz prvog reda, koji je došao da uzme karticu mojoj koleginici koja minut nije bila prisutna, i to ne može da se poredi. Ta kartica nije javna svojina.

Molim ministra za malo pažnje, pošto je mislim previdom odbijen ovaj amandman. U originalnom tekstu piše u drugom stavu člana 62. – godišnji plan rada ustanove donosi se u sklad sa školskim kalendarom, razvojnim planom i predškolskim, školskim i vaspitnim programom do 15. septembra. Znači, donosi se kada već počne školska godina. To znači da nešto već počinje, traje, a tek onda donosimo pravila, odnosno plan, odnosno ciljeve tog obrazovanja.

U našem amandmanu se ovo – do 15. septembra, menja rečima – najkasnije 30. dana od dana početka školske godine. Znači, dajemo još jedan duži rok, ali da taj rok bude takav da on donese pravi plan rada pošto je iskustvo na kojoj smo upozoreni iz puno obrazovnih ustanova u Srbiji to da se retko kada do 15. donese plan rada.

Logično bi bilo da se to donese pre početka, pre prvog septembra, ali da uzmemo da tada škole ne rade, mada ne znam zašto ne bi prosvetni radnici radili, od 1. avgusta, oni koji su zaduženi za donošenja plana. Ako poštujemo tu tradiciju, koja već postoji, bar da damo neki razuman rok koji bi bio adekvatan.

Drugo, koja je kazna ako neko ne napravi to za ovih 15 dana? Nema nikakve kazne. Znači, to je jedna forma koja postoji potpuno besmisleno, ako se ne da razuman rok. Najgore je obrazloženje Vlade zašto se odbija amandman, kaže – ne prihvata se jer nije u skladu sa potrebama ustanove i njenog dinamičnog rada. Kojim potrebama? U kojim ustanovama i kojom dinamikom? Da li postoji dinamika rada koja je utvrđena nekim zakonskim kalendarom? Nije.

Prema tome, molim vas da najdobronamernije usvojimo ovaj naš amandman i da time damo mogućnost.