Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, budući da narodni poslanici imaju 20 minuta na raspolaganju u ovom delu rasprave, ja bih
govorio samo o Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa. Dakle, o drugom dokumentu neću govoriti, ali želim da kažem da na drugi dokument nemamo nikakvih suštinskih zamerki.
Što se tiče Pravosudne strategije, mogao bih da jedan značajan deo svog izlaganja iskoristim za reči pohvale za ovaj dokument. Zaista, mogu da kažem da je dokument sveobuhvatan, da je sačinjen na način kako se strategije pišu, da ima zaista mali broj pitanja koja su izostala i ono što je možda jedno od važnih karakteristika ove strategije, jeste da je izuzetno korektna u odnosu na prethodnu strategiju, izuzetno korektna u odnosu na domete i rezultate prethodne strategije i to je sigurno jedna velika vrednost.
Ostalo vreme ću koristiti za objašnjenje naših stavova vezano za neke delove strategije u kojima smatramo da ima nedostataka.
Ono što je za nas ključni nedostatak ove strategije jeste što praktično pojam nacionalnih zajednica nacionalnih manjina u ovoj strategiji nema, ne samo kao jezički pojam, nego generalno kao jedna okolnost ili kao jedna činjenica koja je sigurno važna karakteristika društva u ovoj zemlji. S obzirom na ovu činjenicu, imamo nekoliko zamerki o kojima ću govoriti.
Ne mislim kada govorimo o tome da su ovi nedostaci ključni ili da su ova pitanja ključna u jednoj strategiji pravosuđa, ali su svakako važna ili bi trebalo da budu važna.
Neću širiti moju diskusiju na neka pitanja koja nemaju nikakve veze sa ovom temom, ali sigurno da nije slučajno što se jedan dobar deo briselskog dijalog između Beograda i Prištine odvija upravo oko pravosuđa. Mislim da je to jedna okolnost koja je nepobitna. Iz tog razloga ću pokušati kasnije i da vas ubedim, gospodine ministre, da i neke druge amandmane prihvatite, ne samo ovaj jedan koji je prihvaćen.
Koji aspekti manjinske problematike ili manjinskog pitanja nedostaju iz ove strategije? Tu su dva ključna pitanja koja su morala naći mesto u ovoj strategiji. Jedno je pitanje zastupljenosti pripadnika nacionalnih zajednica u pravosuđu, dakle, među nosiocima pravosudnih funkcija. U odnosu na to pitanje, strategija praktično ništa ne kaže. Drugo je pitanje službena upotreba jezika i pisma nacionalnih manjina u oblasti pravosuđa. Pravo na službenu upotrebu jezika i pisma je jedno manjinsko pravo i sigurno da je najvažnije manjinsko pravo u oblasti pravosuđa. To bi trebalo da bude dodatni razlog da se i ovo pitanje nađe u ovom dokumentu.
Osnovni cilj strategije, o kojem govori drugi deo dokumenta, naravno, to je jedna dugačka definicija, ali u jednom delu ta rečenica govori o potrebi približavanja pravde građanima i vraćanje poverenje građana u pravosudni sistem.
Što se tiče pripadnika nacionalnih zajednica, mislim da su ova pitanja o kojima sam govorio izuzetno značajna ukoliko imamo u vidu ovaj osnovni cilj koji definisan u Glavi II strategije. Dakle, ukoliko je cilj približavanje pravde građanima koji su pripadnici nacionalnih zajednica, onda bi strategija morala da se bavi i zastupljenošću manjina u pravosuđu, a i pitanjima službene upotrebe ili problema vezano za službenu upotrebu jezika i pisma nacionalnih manjina.
Zašto su ova pitanja važna i zašto nama ova pitanja iz ovog dokumenta nedostaju? Iz jednog jednostavnog razloga – oba ova pitanja, to je citat iz Ustava, i ravnopravnost u vođenju javnih poslova, dakle, to je jedna odredba Ustava koja se bavi, između ostalog, zastupljenošću manjina i u pravosuđu, a sa druge strane pravo na službenu upotrebu jezika. Dakle, oba ta prava su Ustavom zajamčena i kao Ustavom zajamčena prava koja se odnose na oblast pravosuđa, morala su se naći, po našem dubokom uverenju, u ovom dokumentu. Pokušaću malo detaljnije o ovome da govorim.
Dakle, što se tiče ustavnog prava na ravnopravnost u vođenju javnih poslova, to pravo se jemči pripadnicima nacionalnih manjina na vođenje računa o nacionalnom sastavu stanovništva, između ostalih i u pravosuđu. S druge strane, pravo na službenu upotrebu jezika je jedno pravo na vođenje postupaka i na jezicima nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi.
Još jednom ponavljam, to su oba prava Ustavom zagarantovana. I ne samo to, i sada važećim pravosudnim zakonima su ova prava tretirana. Ukoliko pročitamo odredbe Zakona o sudovima, o uređenju sudova, o javnom tužilaštvu, o javnom beležništvu, o izvršenju i obezbeđenju, svi ti zakoni sadrže jednu identičnu odredbu koja garantuje pripadnicima nacionalnih manjina jednu afirmativnu meru što se tiče zastupljenosti u pravosudnim organima. Dakle, u svim tim zakonima stoji odredba prema kojoj se pri izboru i predlaganju sudije, javnih tužilaca itd, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva u odgovarajućoj zastupljenosti manjina i poznavanju društvene terminologije na jezicima nacionalnih manjina koje su u službenoj upotrebi u sudu. Još jednom ponavljam, ova odredba se nalazi u svim pravosudnim zakonima o kojima sam govorio.
S druge strane, postoji jedan važan zakon koji nije na listi zakona koji su konsultovani prilikom izrade zakona. To je Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Mislim da je to propust što taj zakon uopšte nije konsultovan kada je strategija pisana iz razloga što se, ne veći deo, ali jedan deo ili jedna važna odredba bavi upravo službenom upotrebom jezika i pisma manjina u oblasti pravosuđa, dakle, u pravosudnim postupcima.
To što je na neki način taj dokument zaboravljen, to je možda manji problem. Veći je problem što ova strategija prati jedan drugačiji koncept, bar što se tiče strateških ciljeva i smernica, jedan potpuno drugačiji koncept u odnosu na važeći Ustav i važeće zakone. Sama strategija govori u jednom delu o unapređenju pristupa pravdi i jačanju zaštite manjina, ali na način da se podiže svest građana na pravo na tumača. Pravo na tumača ili pravo na prevodioca ne znači službenu upotrebu jezika i pisma ni u kom slučaju. Naravno, to je jedno važno pravo, ali se to pravo odnosi pre svega na strance, ne na građane ove zemlje, ili na građane ove zemlje, ali u nekim sredinama u kojima manjine ne čine značajnu populaciju.
Ovu logiku o kojoj sam govorio sledi i važeći Ustav, kada u članu 32. stav 2. govori o tome da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi bio u sudu. Dakle, ako je jedan manjinski jezik u službenoj upotrebi u sudu, onda pravo na sudskog tumača bi trebalo da gubi smisao. Iz tog razloga, to želim još jednom podvući, nama nedostaje tretiranje ovog pitanja iz ovog dokumenta.
Želim da vam skrenem pažnju na jedan važan korak koji je učinjen prilikom donošenja Zakona o javnom beležništvu, kada je prvi put u pravni sistem u ovim nekim modernim vremenima uvedeno pravo na ravnopravnu upotrebu manjinskih jezika. Naime, u Zakonu o javnom beležništvu manjine mogu da biraju da li žele da se javna isprava sastavi na njihovom jeziku, na srpskom jeziku ili na oba jezika. To pravo je ostavljeno pripadnicima manjina.
Dakle, Zakon o javnom beležništvu više ne preferira istovremeno korišćenje manjinskih jezika, nego ravnopravnost. Po nama, to bi trebalo da bude pravac koji vredi slediti. Iz onoga što sam citirao iz Nacionalne strategije, vezano za prevodioce i tumače, sledi da je jedan drugačiji pravac, suprotan pravac izabran. Iz tog razloga mi smo podneli nekoliko amandmana kojima pokušavamo ili kojima smo pokušali da ispravimo ove nedostatke Nacionalne strategije.
Prvi amandman se odnosi na pojam ljudskih i manjinskih prava. Na mnogim mestima u dokumentu se nalazi samo pojam ljudskih prava, a taj pojam je polovičan iz razloga što praktično najviši pravni akt Srbije, tj. Ustav, pojam ljudskih i manjinskih prava tretira kao jednu celinu. Iz tog razloga smo predložili da na svim mestima u dokumentu, gde to, što se konzistentnosti teksta tiče, ima smisla, da se taj pojam dopuni sa rečju "manjinski". Taj amandman je prihvaćen.
Želim da kažem da je to izuzetno bitno iz dva razloga. S jedne strane iz razloga o kojima sam govorio. Dakle, pojam manjinskih prava obuhvata pravo na službenu upotrebu jezika pod određenim uslovima. To je jedan deo tog prava. S druge strane, taj pojam obuhvata i potrebu da nosioci pravosudnih funkcija imaju svest o postojanju ovog prava. To je ne manje važno.
Što se tiče ovog amandmana, želim da vam se zahvalim što ste uvažili naše argumente i prihvatili ovaj amandman. Sigurno da je ovim amandmanom poboljšanje kvalitet teksta Nacionalne strategije.
Drugi naš amandman, koji je možda najmanje važan, ali želim ipak da obrazložim. Odnosi se na relevantne aktere reforme. Tu smo predložili da se među relevantnim akterima reforme nađu i Nacionalni saveti manjina. Iz razloga što oni imaju Ustavom zagarantovanu nadležnost u oblasti službene upotrebe jezika i pisma nacionalnih manjina. Ukoliko je to tako, onda ne vidim ni jedan razlog da se među relevantnim akterima nađu i oni. Ne moraju među ključnim akterima, ali među relevantnim, tamo gde se nalaze npr. predstavnici civilnog društva, medija itd.
Ne vidim ni jedan razlog zašto se ovo ne bi prihvatilo. Tu smo predložili i jedan drugi deo amandmana, da kada komisija za sprovođenje strategije, odnosno te podgrupe ili radne grupe komisije koje budu obrazovane bave pitanjima koja imaju uticaj na službenu upotrebu jezika i pisma manjina, da se u rad tih komisija uključi i Nacionalni savet manjina. Ne zbog nekog teoretskog razloga, nego jednostavno postoji praktičan razlog. Ko bi drugi na najbolji način poznavao potrebe manjinskih zajednica u oblasti službene upotrebe jezika i pisma ako to nisu nacionalni saveti. Iz tog razloga bih apelova na vas gospodine ministre da još jednom proučite ovaj amandman. On suštinski ne menja ništa, ali sigurno znači jednu dodatnu vrednost ovom dokumentu.
Naš sledeći amandman se odnosi na pitanje službene upotrebe jezika i pisma. Možda bi bilo prihvatljivo objašnjenje da se izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, odnosno potrebe izmene tog zakona ne moraju naći u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa. Tu nije mesto za definisanje ove potrebe, ali pokušao sam da objasnim iz kog razloga je Zakon o upotrebi službenog jezika i pisma izuzetno važan.
Sa druge strane problem sa tim zakonom jeste što je donet 1991. godine i suština nije menjana. U ovom trenutku što se tiče upotrebe službenih jezika potpuno je anahron. U velikoj meri je neprimenjiv jer sadrži jedan egalistički pristup korišćenja manjinskih jezika, što znači da se svi jezici bez obzira na brojnost određenih zajednica tretiraju na identičan način i u svim sredinama, bez obzira da li u nekoj sredini ima 15, 20% određene manjinske zajednice ili 80%. Iz tog razloga je sigurna potreba da se donese novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, s tim da mogu prihvatiti obrazloženje da se možda ovo pitanje ne mora nalaziti u Nacionalnoj strategiji, ali mora se rešiti ovo pitanje u toku sprovođenja Nacionalne strategije. Mislim da je to nesporno.
Sledeći amandman se odnosi na jedan aspekt službene upotrebe jezika i pisma. Predlagači strategije su predložili da se na pravnim fakultetima uvede kao obavezan predmet izučavanje ljudskih prava. Tu smo predložili da se sa jedne strane taj predmet dopuni sa manjinskim pravima, jer to čini jednu celinu.
Sa druge strane da se taj predmet izučava na način da se stavi poseban akcenat na pravo manjina u oblasti službene upotrebe jezika i pisma. U praksi na žalost je dosta niska svest među nosiocima pravosudnih funkcija o važnosti, a možda i o postojanju ovog prava manjinskih zajednica.
Sa druge strane drugi deo ovog amandmana se bavi izučavanjem stručne pravne terminologije, pa i deo amandmana se odnosi na buduće nosioce pravosudnih funkcija koji pripadaju manjinskim zajednicama. Veliki je problem u oblasti upotrebe službenih jezika i pisma zbog nepoznavanja pravne terminologije od strane nosilaca pravosudnih funkcija koji inače govori manjinske jezike i koji pripadaju manjinskim zajednicama. Možda je čitavu deceniju postojala praksa na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, čija je suština bila da su svi oni koji su bili zainteresovani imali mogućnost za izučavanje pravne terminologije svojih maternjih jezika. Drugi deo ovog amandmana se odnosi na uvođenje ove mogućnosti, kao jednog izbornog predmeta na pravnim fakultetima.
Na kraju, poslednji amandman se odnosi na pitanje odgovarajuće zastupljenosti manjinskih zajednica u pravosuđu. Tu sigurno postoji puno problema i puno stvari koje bi trebalo rešiti, ali u suštini kada posmatramo važeći sistem i budući sistem, tzv. karijerni sistem onda tu postoje dve ključne tačke.
Prva ključna tačka jeste početna obuka na Pravosudnoj akademiji. Ukoliko se za prijemni ispit za tu početnu obuku poznavanje stručne terminologije na manjinskim jezicima ni u najmanjoj meri ne uzima u obzir kao kriterijum za upis, onda će to za posledicu imati da svi oni ili najveći deo onih koji budu izlazili ili završili ovu početnu obuku, neće poznavati pravnu terminologiju na manjinskim jezicima. Ako to tako bude, onda to za posledicu ima neprimenjivost i između ostalog i ustavnih odredbi o kojima sam govorio.
Sa druge strane i time ću završiti drugi deo mog amandmana koji se odnosi na pripravnike. Kod pripravnika u važećem Zakonu o Pravosudnoj akademiji se prilikom prijemnog ispita u velikoj meri uzima u obzir ili se računa uspeh sa pravnog fakulteta. Zašto je to problematično? To bih želeo još da objasnim.
Kod onih manjinskih zajednica čiji su jezici bitno različiti od srpskog jezika, prve godine pravnog fakulteta su izuzetno teške jer prvo treba savladati akademski srpski jezik, onda stručnu terminologiju srpskog jezika itd. Iz tog razloga studenti koji dolaze iz manjinskih zajednica čiji su jezici bitno različiti u odnosu na srpski jezik, automatski bez obzira koliko su marljivi imaju na kraju fakulteta slabiji prosek. To je razlog zašto smo predložili da se ova okolnost nekako vrednuje i uzima u obzir kada se razmišlja o prijemnom ispitu za sudijske i tužilačke pripravnike.
To su naši amandmani i apelovao bih na vas da ih još jednom razmotrite. Neki amandmani su možda malo rogobatno formulisani, ali s obzirom na komplikovanost svega ovoga o čemu sam govorio, mislim da ne postoji jednostavnija formulacija. Suština koja se nalazi iza ovih amandmana vredi da bude podržana. Hvala.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu se nalazi jedan važan dokument, jedna važna rezolucija koja je trebala da se nađe na dnevnom redu Narodne skupštine pre mnogo, mnogo vremena, možda pre desetak godina. Idealan trenutak za donošenje ove rezolucije je bio trenutak kada je donešena Rezolucija o pridruživanju EU. S obzirom da se dobar deo evropskih integracija odnosi na usklađivanje zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU mislim da je to bilo tada logično. Nažalost, ta prilika je tada propuštena ali svakako da je bolje danas doneti rezoluciju nego je ne doneti.
Ono što su vrednosti rezolucije, prvo je, svakako što je rezolucija jedna višestranačka, višestranačka u smislu da ima podršku drugih poslanika iz vladajuće koalicije i iz opozicije. Svakako da je vrednost rezolucije da je pre podnošenja rezolucije urađena i ozbiljna studija i ozbiljna analiza i to u saradnji sa međunarodnim organizacijama koje sa bave ovim pitanjem.
Svakako da je vrednost ove rezolucije sveobuhvatnost, sveobuhvatnost u većem delu rezolucije i o tome ću kasnije govoriti, mislim tu na deo koji po nama nedostaje iz Predloga rezolucije. Ono što svakako čini sveobuhvatnom deo rezolucije jesu ciljevi zakonodavne politike, dakle, taj deo koji se odnosi na ciljeve, a sa druge strane deo koji se odnosi na načela zakonodavne procedure. Ono što je takođe sveobuhvatno je katalog ili spisak problema ili manjkavosti zakonodavnog procesa.
Ono što nedostaje iz Predloga rezolucije jesu neke konkretne mere, konkretni koraci koje bi trebalo preduzeti kako bi postavljeni ciljevi, načela i lista ovih problema bili ispunjeni, odnosno potpuniji, o tome ću isto kasnije govoriti.
Dakle, što se tiče ciljeva svakako da je za nas kao za poslaničku grupu SVM bitan cilj koji sadrži, alineja 2. u delu koji reguliše ciljeve, a to je poštovanje ljudskih i manjinskih prava u zakonodavnom procesu. Predlog rezolucije govori samo o ljudskim pravima ali smo imali prilike čuti da će se ta formulacija izmeniti, odnosno dopuniti sa manjinskim pravima i u tom smislu to podržavamo.
Sa druge strane alineja 6. u ovom delu govori o problemu međusobne neusaglašenosti pojedinih zakona, odnosno o potrebi izbegavanja kolizija prilikom donošenja zakona što je isto tako po nama jedan izuzetan važan cilj koji svakako pozdravljamo. Što se tiče načela za nas je možda od najvažnije važnosti načelo u alineji 9. koji se odnosi na određenost budućih, nadamo se zakona i drugih propisa. To načelo podrazumeva izbegavanje mogućnosti za različita tumačenja, odnosno za različite implementacije u praksi određenih zakona, odnosno određenih delova zakona što je nažalost u brojnim slučajevima ili prilikama u životu u Srbiji slučaj.
Deo koji se odnosi na, nazvao sam katalogom problema, odnosno manjkavosti dosadašnjeg zakonodavnog procesa. Tu ima puno stvari. Prva alineja govori o zakonodavnim planovima, o potrebi da se zakonodavni planovi poštuju, ispunjuju, itd.
Mislim da bi tu bilo prostora za značajnije promene, s obzirom da u delu pravnih propisa po meni zakonodavni planovi i ne postoje. Sad ću da objasnim o čemu govorim.
Dakle, što se tiče onih zakona koji proizilaze iz procesa evropskih integracija, oni su uključeni u nacionalni program integracija i to je nesporno. Doduše, ni taj program se godinama ne ispunjava u punoj meri i taj program ili plan sadrži kvartalne obaveze donošenja zakona, ali je to manji problem. To možemo prihvatiti kao postojeći zakonodavni plan, ali, u odnosu na sve druge zakone koji ne proističu iz obaveze usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, ja nisam video zakonodavni plan koji je pre svega Vlada u poslednjih nekoliko godina uputila Narodnoj skupštini.
Mislim da je to činjenica koju, ako ništa drugo, onda vredi konstatovati, s toga nije dovoljno samo poštovati ili ispunjavati zakonodavni plan, nego bi trebalo bar u ovom delu i propisati neku obavezu da se ti zakonodavni planovi i utvrđuju, odnosno podnose, naravno u odnosu na zakone koji nisu uključeni u proces evropskih integracija.
Alineja 10 govori o obavezi i to je važna novina da se nacrti, odnosno predlozi zakona dostavljaju Narodnoj skupštini zajedno sa nacrtima podzakonskih akata. Postoji jedno mišljenje prema kojim će se ovim novim mehanizmom najveći deo problema, što se tiče implementacija, rešiti. Time se samo mogu delimično složiti. Navešću jedan primer koji govori u prilog ovome i jedan primer koji ne ide u prilog ovoj tvrdnji.
Pre neki dan je istekao rok važenja Zakona o lustraciji. U tom zakonu nisu bili predviđeni nikakvi podzakonski akti, a 10 godina taj zakon nije bio primenjivan, tako da sama činjenica da se uz zakon dostavljaju i podzakonski akti ne mora značiti ništa.
Nažalost, u Srbiji je mnogo važnija u brojnim slučajevima politička volja. Onaj primer koji ide u prilog tome da će se ovim jedan deo problema rešiti, dakle ovom obavezom, jeste pitanje reforme medijskog sektora. Naime, da je prilikom donošenja Strategije o medijskoj reformi, da su tom prilikom utvrđeni i nacrti zakona koji proizilaze iz te strategije, onda se sigurno u ovom trenutku o tome ne bi raspravljalo šta da bude u tim nacrtima zakona, tako da je ovo delimično lek za neke probleme što se tiče implementacije, ali svakako da nije čarobni štapić, što se ovog problema tiče.
Za nas je svakako najvažnija alineja 11 koja se nalazi u ovom delu Predloga rezolucije, koja se bavi hijerarhijom pravnih normi, odnosno potrebom izbegavanja kolizija. Na ovaj deo rezolucije smo podneli amandman, odnosno deo našeg amandmana se odnosi na ovaj deo rezolucije. Sada bih govorio o ovim amandmanima.
Dakle, postoji jedno mišljenje i u stručnoj javnosti prema kojem ne postoji hijerarhija pravnih propisa da se ta hijerarhija može uspostaviti i između zakona, dakle, da između zakona lepo stoji hijerarhija. To je jedno mišljenje koje mislim da je dominantno.
Budući da to mišljenje postoji, u mnogim slučajevima su donošeni zakoni koji međusobno nisu u skladu i između kojih postoji kolizija i jednostavno, ako prihvatimo ovo pravno stanovište o kojem sam govorio, onda ne postoji način da se ta kolizija razreši, jer ukoliko ne postoji hijerarhija između zakona, onda ne znate koji zakon treba sa kojim uskladiti.
Pre nekoliko godina, 2009. godine je ova Narodna skupština istog dana donela tri zakona, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o kulturi, koji nisu bili međusobno usaglašeni, odnosno, Zakon o obrazovanju i Zakon o kulturi nije bio usaglašen sa Zakonom o nacionalnim savetima.
Kasnije je Zakon o obrazovanju usaglašen i u tom delu su otklonjene kolizije, ali kolizije i Zakon o kulturi i danas nažalost postoje. U ovim godinama iza nas je postojalo puno prilika, kada smo pokušavali ubediti naše partnere, s jedne strane, na potrebu otklanjanja kolizija, a sa druge strane na način kako bi to bilo najcelishodnije uraditi. Naravno, naš stav je da bi Zakon o kulturi trebalo uskladiti sa Zakonom o nacionalnim svetima i to nažalost do sada nismo uspeli.
Pre nekoliko meseci, tačnije, pre nešto manje od godinu dana, Ustavni sud je doneo jednu izuzetno važnu odluku. Odluka se odnosi na Zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine i ne bih u tom delu te odluke govorio. Govorio bih o jednom delu obrazloženja te odluke koja je iz aspekta uklanjanja kolizija. Odnosno postojanja ili nepostojanja hijerarhije između određenih zakona izuzetno bitna.
U obrazloženju je Ustavni sud stao na stanovište da su zakoni koji se donose većinom glasova svih narodnih poslanika vredni, odnosno jači od onih zakona koji se donose običnom većinom. Svima koji se bave ovom problematikom, pravnom teorijom, želeo bih skrenuti pažnju na ovu odluku Ustavnog suda. Taj deo Ustavnog suda se inače bavi pitanjem teritorija AP, odnosno načinom na koji se to pitanje reguliše u Zakonu o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, ali ovo sada nije bitno iz tog aspekta. Bitno je zbog činjenice da je jednostavno Ustavni sud zauzeo stanovište da postoji hijerarhija između zakona.
Iz tog razloga, po nama, proističe jasna obaveza Narodne skupštine da Zakon o kulturi uskladi sa Zakonom o nacionalnim svetima nacionalnih manjina. Ukoliko je to tako, onda dolazimo do našeg amandmana. Suština našeg amandmana jeste jedan poziv Narodnoj skupštini da i ovu situaciju, a i sve druge slične situacije u budućnosti tretira na način koji je u skladu sa Ustavom i koji je u skladu sa stavom Ustavnog suda.
Dakle, nažalost, kako smo shvatili, ovaj deo našeg amandmana nije ili neće biti prihvaćen. Ono što je malo za nas nerazumljivo s jedne strane, kako se može prihvatiti deo amandmana, s druge strane, zašto ovo pitanje pri ovoj sednici nismo raspravili na Odboru za ustavna pitanja. Mislim da je to bilo mesto za raspravu o ovom pitanju. Postoji još jedan argument zašto je to bilo važno na taj način uraditi. Ukoliko se prihvati ovaj argument koji sam ja izneo, onda ne može postojati razlog da se naš amandman u celosti ne prihvati. Ukoliko Odbor za ustavna pitanja, i siguran sam da smatra važnijim odluke Ustavnog suda i poštovanje tih odluka, odnosno stavove Ustavnog suda, onda ne vidim razlog zašto ceo amandman ne može biti prihvaćen.
Što se tiče nedostataka predloga rezolucije, sada bih prešao na taj deo, delimično sam govorio o tome. Dakle, ono što meni, odnosno nama nedostaje, jesu neki konkretni koraci, neke konkretne mere na osnovu kojih bismo mogli za godinu dana meriti domet ove rezolucije.
Dakle, u rezoluciji stoji da će Narodna skupština i Vlada pratiti sprovođenje ove rezolucije, to je dobro i to je bitno, ali će biti jako teško pratiti sprovođenje ove rezolucije ukoliko se ciljevi definišu na ovako opšti način. Mislim da je, ako ništa drugo, bar u nekim ključnim pitanjima, bilo dobro da ova rezolucija sadrži i neke izmene nekih pravno obavezujućih akata, na osnovu kojih bi onda kasnije bilo moguće utvrditi da li se sa ovom rezolucijom nešto postiglo.
Navešću dva, tri primera koja su možda na prvi pogled i radikalna i čudna, ali svakako da su ti primeri podobni da dokažem o čemu govorim.
Na primer, utvrdili smo zajednički da zakonodavni plan generalno u Srbiji ne postoji. Koja bi bila mera za ispravljanje ove manjkavosti? Na primer, izmenom Zakona o Vladi, propisivanjem obaveze Vlade da do 1. januara svake godine podnese Narodnoj skupštini zakonodavni plan. Pored toga, mogla bi postojati i sankcija ukoliko se to ne uradi. Na primer, ne bi se ni jedan predlog zakona koji potiče iz Vlade mogao staviti na dnevni red Narodne skupštine dok ovaj plan ne stigne u Skupštinu. To bi bio jedan mehanizam na osnovu kojeg bi Narodna skupština mnogo efikasnije mogla da planira svoj rad u odnosu na sadašnju praksu.
Izmenama Poslovnika Narodne skupštine bismo mogli uraditi nekoliko stvari. Na primer, ograničiti mogućnost spajanja rasprave po brojnim zakonima. Ne mislim da to generalno nije dobra mogućnost, ali spajati osam, devet tačaka, to jednostavno ne bi trebalo omogućiti. Jednom izmenom Poslovnika bi se moglo reći da se mogu spojiti maksimalno tri tačke dnevnog reda i onda bi se mnogi ciljevi i mnoga načela mogla iz ove Rezolucije mnogo efikasnije poštovati i pratiti.
Izmenama Poslovnika Narodne skupštine bi se mogla predvideti obaveza da kada jedan zakon stigne u skupštinsku proceduru, čeka recimo 30 dana, a ne jedan dan pre nego što stigne na dnevni red Narodne skupštine. Može i drugi periodu, ali neki mehanizam, da jednostavno ovaj broj hitnih postupaka ne bude praksa umesto izuzetka u radu Narodne skupštine.
Kažem još jednom, to su samo neki primeri. Neki su možda i preterani, ali svakako da taj deo Rezolucije koji bi se odnosio na neke konkretne stvari, taj deo Rezolucije meni nedostaje.
Iz svega ovoga što sam rekao na kraju želim da zaključim da naše opredeljenje prema podršci, odnosno ne podršci ovog Predloga rezolucije zavisi od našeg ključnog amandmana i na osnovu toga ćemo se na kraju opredeliti. Sve ciljeve i sva načela prihvatamo uz ovu ogradu koju sam izneo u vezi nedostataka konkretnih mera, odnosno koraka da bi bilo omogućeno nama samima da se efekti ove Rezolucije po isteku od godinu dana nekako utvrde. To važi i za kasniji period.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospodine ministre, molim vas da se prvo razreši ova situacija. Da li ja imam pravo da govorim?

Molim vas samo da mi resetujete vreme.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ova atmosfera, dosadašnji tok rasprave je potpuno nedostojan važnosti ove tačke koja se nalazi na dnevnom redu. Meni je drago da smo se napokon vratili u poslovničke okvire, što se rasprave tiče. Na kraju rasprave će sigurno svi koji su iole neutralni, sebi zaključiti da su danas svi bili u pravu, a da praktično niko nije bio u pravu. Ključni problem je što se teško može definisati šta je suština današnje rasprave, da li je to formalna odluka o prestanku funkcije, da li je to suštinska jedna odluka o razrešenju ili je to smena predsednika Vrhovnog kasacionog suda iz političkih razloga.
Predlagač ove odluke je pošao od pretpostavke da su odluke Ustavnog suda konačne, opšte obavezujuće i izvršne, to je činjenica. Ali, mislim da vredi i malo detaljnije analizirati odluku, a posebno obrazloženje odluke Ustavnog suda, kako bi smo možda došli do nekog pravo zaključka.
Dakle, nesporno je da je Ustavni sud utvrdio da je član 102. stav 5. Zakona o sudijama, čijom je primenom predsednica Vrhovnog suda, dakle, ne na osnovu kojeg, nego čijom je primenom, predsednica Vrhovno kasacionog suda izabrana, da je ta odredba Zakona o sudijama neustavna.
S druge strane, mislim da je to bitnije, jer o tome je do sada bilo malo reči da je u obrazloženju odluke, Ustavni sud utvrdio i da je postupak u kome je predsednica Vrhovno kasacionog suda izabrana, da je i taj postupak protivustavan, to do duše ne stoji u izreci odluke Ustavnog suda, ali stoji u obrazloženju i želim da citiram: "Ustavni sud je stao na stanovište zakonodavac nije imao ustavno pravo utemeljenje da za izbor prvog predsednika Vrhovno kasacionog suda izostavi obavezu pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovno kasacionog suda".
Dakle, nije imao ustavno pravno utemeljenje za izbor, dakle, ne za donošenje zakona, odnosno te sporne zakonske odredbe, nego za sam čin izbora. Mislim, da je to jedan izuzetno važan argument. Iz tog razloga, nije predsednica Vrhovno kasacionog suda upravu kada tvrdi da se ova odluka Ustavnog suda ne odnosi na njen slučaj zato što je ona izabrana pozivom na član 144. stav 1. Ustava. Formalno, to je naravno tačno, ali još jednom ponavljam, Ustavni sud je u delu koji se odnosi na obrazloženje utvrdio da je i sam postupak bio neustavan.
Prilika je ovo, možda ne najbolja, ali svakako je prilika da kažem i da iznesem zamerku na rad Ustavnog suda, zamerka se naravno, odnosi na ovu odluku. Naime, Ustavni sud je propustio mogućnost da da neku, ili neke smernice zakonodavcu, možda drugim državnim organima, kako da postupi posle odluke Ustavnog suda. Moglo bi se reći da to nije obaveza Ustavnog suda. Nije obaveza, ali je na više mesta u odluci o ne ustavnosti ove sporne odredbe davao Ustavni sud sugestije u odnosu na postupak izbora. Dakle, na više mesta je Ustavni sud utvrdio kako je trebala Narodna skupština pre tri i po godine da postupi. To je mislim jedna, možda nije najbolji izraz, greška, ali svakako jedan propust Ustavnog suda što nije malo dalje otišao u odnosu na ovu situaciju i dao neke sugestije kako da se ova situacija, posle odluke Ustavnog suda razreši.
Teško će se ova konstatacija osporiti da smo na kraju posle ove odluke Ustavnog suda došli u jednu van Ustavnu situaciju. Dakle, situaciju koju ne poznaje Ustav. Tu se ne bi složio sa onima koji kažu da je moguće pronaći analogiju, ili naći analogiju. O tome ću kasnije i govoriti.
Zašto je van Ustavna situacija? Mislim da jedan dobar dokaz je sve ono što se dešavalo u proteklih mesec i po dana. Naime, prvo je ministar pravde pokrenuo postupak, odnosno predložio stavljanje van snage odluke po izboru predsednika Vrhovno kasacionog suda, pa se ispostavilo, ili uvidelo da to nije moguće da je predsednica Vrhovno kasacionog suda bila upravu, pa je onda krenulo u jednom drugom pravcu, u pravcu o kojem danas raspravljamo. Dakle, u pravcu koji znači Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Vrhovno kasacionog suda.
Bilo je dosta citata i Ustava i Zakona o sudijama u ovom proteklom delu rasprave. Ne bi da te citate ponavljam, ali nažalost ako sve te argumente stavite na sto i član 144. Ustava Srbije i član 57, odnosno 75. Zakona o sudijama, onda ne možete doći do drugačijeg zaključka da ovaj postupak koji je predložen nije zasnovan ni na Ustavu ni na Zakona o sudijama. Primenjuje se neka analogija ali izričitog osnova nema, to mislim da niko ne spori.
U prepisci, inače koju su dobili, verujem svi, a mnogi narodni poslanici sigurno, koju nam je dostavila predsednica Vrhovnog kasacionog suda, ona prikriveno sugeriše jedan treći postupak, a to je postupak razrešenja. Mislim da i taj predlog nekorektan pošto se taj postupak ne bi mogao primeniti u ovom slučaju, s obzirom, da ni za razrešenje, ni za odluku o prestanku funkcije nema, nema jednostavnog utemeljenja, nema propisane procedure u Ustavu Republike Srbije.
Aktuelni predlog je predlog Visokog saveta sudstva. Predstavnik Visokog saveta sudstva na Odboru za pravosuđe je rekao da je ova odluka deklarativne prirode. Mislim, s obzirom na posledice ove odluke, jednostavno to ne može biti tačno. Dakle, mi danas, ili ne danas, nego verovatno u Danu za glasanje, koji neće biti danas, ćemo kolokvijalno govoreći smeniti predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To nije moguće bilo kakvim deklarativnim aktom.
Sa druge strane i o tome je bilo puno reči, da u Zakonu o Visokom savetu sudstva nema, Visoki savet nema definisano, nadležnost Visokog saveta u članu 14 koji bi omogućio Visokom savetu sudstva da predloži prestanak, odluku o prestanku funkcije. Jednostavno, pročitajte član 14. Zakona o Visokom savetu sudstva, sigurno takvu odredbu nećete naći. Ima Visoki savet sudstva mogućnost da predloži razrešenje, da predloži odluku o prestanku funkcije u tom zakonu on nema.
Pozicija ili stava SVM u odnosu na sve odluke Ustavnog suda, mislim da je krajnje korektan i krajnje principijelan, bez obzira da li se mi slažemo sa bilo kojom odlukom Ustavnog suda, da li ta odluka znači ili jeste u suprotnosti sa interesima građana, možda u određenim trenucima koje predstavljamo, mi nijednom nismo rekli i nećemo reći da se odluka Ustavnog suda ne treba poštovati i ne mora se primenjivati. Tako smo postupili i prilikom utvrđivanja neustavnosti određenih odredbi Zakona o nadležnostima Vojvodine i taj stav iznosimo i sada.
Još jednom želim da ponovim i to sam već citirao deo obrazloženja odluke Ustavnog suda, dakle, da svi oni, odnosno niko od onih koji tvrde da Ustavni sud nije utvrdio da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda izabran na protivustavan način nije u pravu. Još jednom ponavljam, nije samo odredba Zakona o sudijama proglašena protiv ustavnom, nego i sam postupak izbora.
Postavlja se naravno pitanje koje odgovoran za celu ovu situaciju koja je nastupila. Pre svega, oni koji su pisali Ustav pre nekoliko godina i koji su prevideli ovu situaciju. Koliko je, kako da kažem, nesavršen Ustav, mislim da je najbolji dokaz član 7. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava.
Naime, ako pročitate stav 1. člana 7. Ustavnog zakona, odnosno stav 2. člana 7. Ustavnog zakona, onda mislim da možemo svi dođi do jednog veoma interesantnog zaključka. Naime, u stavu 7. ako pročitate redosled u rečenici onda u Ustavnom zakonu stoji da se prvo bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda, a da se potom biraju, potom se vrši prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda. U drugom stavu, što se tiče ostalih sudova redosled je obrnut.
Ovo je jedna potpuno haotična situacija i još jednom ponavljam, pre svega posledica načina na koji je Ustav donet pre nekoliko godina.
Odgovorni su za ovu situaciju i svi oni koji su osmislili i sprovodili reformu pravosuđa i nemamo ni najmanje razumevanje za one koji su 2008. godine kreirali, podržavali, aktivno učestvovali u sprovođenju reforme pravosuđa, a koji će danas biti protiv toga da se odluka Ustavnog suda primenjuje. Donekle je i predsednica Vrhovnog kasacionog suda u pravu kada kaže da je ona, odnosno Vrhovni savet sudstva samo primenjivao zakon, to je tačno, ali ni ona ni ostali članovi Vrhovnog saveta sudstva nisu to morali.
Imali su mogućnost da ukoliko se niko slagali sa reformom pravosuđa da u tome ne učestvuju, jednostavno da podnesu ostavke i onda ne bi danas snosili nikakvu odgovornost. U tom smislu i to je radi korektnosti potrebno reći da je predsednica Vrhovnog kasacionog suda bila prava u sistemu pravosuđa koja je iznela mišljenje da je ova mreža sudova na loš način urađena, odnosno stvorena. U tom smislu to je svakako jedna pozitivna okolnost, ali još jednom ponavljam ni ona, ni drugi članovi Vrhovnog saveta sudstva koji su nisu podneli ostavke u ovih nekoliko godina dok je trajala reforma pravosuđa nisu izneli stav da ta reforma ide ili je išla u pogrešnom pravcu. Iz toga razloga svi koji su u ovome učestvovali mislim da snose odgovornost.
Šta bi bilo izlaz iz ove situacije? Mislim da je jedini izlaz koji bi bio u skladu sa Ustavom jeste podnošenje ostavke od starne predsednika ili predsednice Vrhovnog kasacionog suda, to je jedina procedura koja je zasnovana na Ustavu.
S obzirom da na čelu Ustavnog suda, odnosno Vrhovnog kasacionog suda u svim državama treba da bude ili bi trebala da bude osoba sa vrhunskim moralnim i svakakvim drugim integritetom, posle odluke Ustavnog suda, odnosno dela obrazloženja odluke Ustavnog suda, mislim da bi to bio pravi put. Kao što, i to je mala paralela, ne savršena, ali svakako paralela, kao što je pre nekoliko meseci guverner Narodne banke kada je uvideo da će biti smenjen podneo ostavku u cilju da očuva ili sačuva integritet institucije i naravno on je imao sve pravne argumente na svojoj strani, tako da u tom smislu ne stoji ova paralela, ali je to bila u tom trenutku što se interesa institucije tiče najkorektnija moguća odluka, i to bi u ovom trenutku bilo slično. To se nije desilo i izabran je ovaj drugi put koji je predlagač predložio, dakle, odluka o prestanku funkcije. S obzirom da, kao što sam rekao i verujem da i oni koji su predložili ovu odluku se slažu sa time da proceduralnog utemeljenja za ovu odluku jednostavno u Ustavu nemaju, jer Ustav ne poznaje ovu situaciju.
U tom slučaju, ako je ta konstatacija tačna, onda praktično parlament postaje aktivni saučesnik u kršenju Ustavom predviđenih procedura. Jer, ukoliko ova procedura ne postoji u Ustavu, onda ne može ni da bude primenjena. Iako parlament primeni jednu proceduru koja nije propisana Ustavom, onda ne postoji druga mogućnost da se ta odluka Skupštine karakteriše kao učešće, odnosno sa učešćem u kršenju Ustava i to aktivno.
Druga je mogućnost, odnosno treća da se sačeka završetak, odnosno kraj mandata predsednice VKS. Ni to rešenje nije savršeno, predstavlja kršenje Ustava, s obzriom da znači nepoštovanje odluke Ustavnog suda, ali ne bi to bio prvi slučaj kada Skupština ili Vlada krše Ustav pasivno, na pasivan način. Ustavni rok za donošenje Zakona o finansiranju Vojvodine je istakao krajem 2008. godine, nije donet taj zakon, što znači jedno pasivno kršenje Ustava i mislim da je bolje da parlament ne učestvuje aktivno, primenjujući proceduru koja nije predviđena Ustavom u kršenju Ustava, nego da sačeka kraj mandata aktuelne predsednice VKS. Tu parlament ima dve mogućnosti da bira, jedno loše i jedno gore rešenje.
S obzirom da mi mislimo da je predloženo rešenje gore, kao poslanici SVM, to rešenje ne možemo predložiti i iz tog razloga ćemo glasati protiv ove odluke.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, želim da zatražim obaveštenje od Ministarstva pravde i Republičkog javnog tužilaštva i to u vezi primene Zakona o rehabilitaciji.  Od ova dva organa zato što deo evidencije vodi Ministarstvo pravde, a deo podataka koji mene interesuju ima samo Republičko javno tužilaštvo.  
Godine 2006. donet je stari Zakon o rehabilitaciji. Zbog mnogih manjkavosti koje su se pojavile u praksi 2011. godine donet je novi Zakon. Cilj novog zakona je bio da se postupak rehabilitacije razradi, da ti postupci ne traju pola decenije. Novi zakon je uveo mogućnost zakonske rehabilitacije, uključivanje tužilaštva u ovaj postupak i mnoge druge novine.
Prema mnogim informacijama postoji jedan suprotan trend želji zakonodavstva, suprotan u smislu da se postupci rehabilitacije nisu pojednostavili nego su postali komplikovaniji. Zato želim da zatražim nekoliko podataka. Svi ti podaci želim da se odnose samo na teritoriju Apelacionog suda u Novom Sadu, dakle na području Vojvodine.
Želim da dobijem podatak pre svega o primeni starog Zakona o rehabilitaciji, dakle - koliko zahteva za rehabilitaciju je podneto na osnovu starog Zakona i za koji broj lica? Koliko zahteva je rešeno? Koji je broj rehabilitovanih, odnosno koji je broj onih zahteva koji su odbijeni? Sve to na osnovu starog Zakona o rehabilitaciji.
Što se tiče novog Zakona o rehabilitaciji želim da zatražim podatak o tome koliko zahteva za rehabilitaciju je ukupno podneto i za koji broj lica i sve se to odnosi na teritoriju Apelacionog suda u Novom Sadu. Dalje, interesuje me podatak - koliko zahteva je podneto na osnovu člana 5. stav 2. tačke 1) Zakona o rehabilitaciji, odnosno koliko zahteva na osnovu člana 5. stav 4. Zakona o rehabilitaciji? To su dva osnova za zakonsku rehabilitaciju. Koliki broj zakona je podnet za sudsku rehabilitaciju? Interesuje me i to u koliko slučajeva su viša javna tužilaštva osporila zahteve, pre svega u odnosu na postupke zakonske rehabilitacije? Koliki je broj rešenih postupaka u prvom stepenu razvrstano po višim sudovima, i to na osnovu ovih odredaba koje sam citirao? U koliko slučajeva su viša javna tužilaštva podnela žalbe na prvostepene odluke o rehabilitaciji? Ovo pitanje se odnosi na one osnove koje sam citirao, dakle na dva osnova u vezi zakonske rehabilitacije i sudske rehabilitacije.
Koji je broj pravosnažno rešenih predmeta? Koji je broj pravosnažno rehabilitovanih lica? Interesuje me dalje – koliko puta su viša javna tužilaštva iskoristila pravo da oni pokreću postupke za rehabilitaciju i tu mogućnost su imala priliku da koriste u onim slučajevima kada je došlo do teške povrede načela pravne države? Interesuje me i to – kada će biti dostupni podaci na sajtu Ministarstva pravde vezano za Zakon o rehabilitaciji, dakle vezano za podnete zahteve za rehabilitaciju, odnosno donete odluke? Interesuje me zašto se ne može pratiti tok predmeta koji se odnose na rehabilitaciju, pošto pored istražnih krivičnih postupaka ti su jedini postupci koji se ne mogu pratiti elektronskim putem?
Na kraju, želim da kažem da ću sva ova pitanja dostaviti Službi Narodne skupštine i pismeno zato što je izuzetno bitno da se sva ova pitanja na najprecizniji mogući način formulišu. Stoga molim Službu, odnosno predsednika Narodne skupštine, da ona pitanja koja ću u pisanoj formi podneti dostavi Ministarstvu pravde, odnosno Republičkom javnom tužilaštvu. Hvala.

Gospodine predsedniče Skupštine Vojvodine, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SVM u pokrajinskoj Skupštini su glasali za Predlog zakona o Razvojnom fondu Vojvodine u načelu i za određene amandmane. Ovde smo u raspravi u načelu najavili podršku ovom predlogu zakona. Međutim, stigli su neki amandmani, posebno amandman koji za nas, ukoliko bude prihvaćen, čini ovaj Predlog zakona neprihvatljivim.
O čemu se radi? Koleginica Vesna Kovač je podnela amandman na jedan od članova Predloga zakona, čiju ću suštinu pokušati da predstavim, a kasnije ću izneti i argumente zašto je ovaj amandman za nas u potpunosti neprihvatljiv.
Dakle, činjenica je da će Razvojni fond Vojvodine imati dva osnivača, Republiku, odnosno Pokrajinu. Većinski osnivač će biti Pokrajina. Činjenica je da u Predlogu zakona u određenim odredbama stoji da će ova dva osnivača srazmerno svom vlasničkom učešću upravljati Razvojnim fondom Vojvodine. Međutim, ovim amandmanom, o kojem sada raspravljamo, se suštinski menja ceo koncept zakona i u jednoj neverovatnoj meri se degradiraju nadležnosti, odnosno prava većinskog osnivača, dakle AP Vojvodine.
O čemu se radi? Radi se o tome da je ovim amandmanom predloženo da se kod određenih odluka, donetih od strane organa Razvojnog fonda, uspostavlja konsenzualni način odlučivanja. Dakle, utvrđuje se pravo veta manjinskom osnivaču tj. Republici Srbiji i to u odnosu na neka pitanja kod kojih to možda nije problematično. Na primer, kod prestanka rada Razvojnog fonda bi bilo logično da oba osnivača imaju pravo veta, ali postoje neka pitanja kod kojih je to apsolutno neprihvatljivo.
Što se tiče usvajanja godišnjeg programa rada Razvojnog fonda, usvajanja poslovnog plana Razvojnog fonda i usvajanja izveštaja Razvojnog fonda putem konsenzusa, mislim da ne može da bude prihvatljivo.
Šta je u svemu ovome problem? Problem je u tome što se radi o jednoj pokrajinskoj instituciji. Ukoliko prihvatimo to kao činjenicu, onda ne bi trebalo ni za koga da bude prihvatljivo da Republika u odnosu na ovu instituciju ima pravo veta i to u odnosu na ova pitanja o kojima sam govorio. Mislim da je ovo u potpunoj koliziji sa principom decentralizacije. Ne vidim argument koji bi bio prihvatljiv i koji bi mogao da na jedan prihvatljiv način ili putem kojeg bi bilo moguće, na jedan prihvatljiv način, objasniti kako u skladu sa principom decentralizacije u jednoj pokrajinskoj instituciji Republika ima pravo veta u odnosu na veoma važna pitanja.
Mislim da se tu radi o jednoj skrivenoj nameri, a to je da u ovom slučaju se radi o ministarstvu, odnosno ministru finansija, o jednoj nameri koja nam govori o tome da ministar finansija želi da ima praktično potpunu kontrolu nad radom ovog fonda. Ukoliko znamo da će pokrajinski Fond za razvoj raspolagati velikim sredstvima, da će dodeljivati kredite, mogu da zamislim kako će sve ovo u praksi funkcionisati. Bez saglasnosti ministra finansija neće biti moguće dodeliti nijedan kredit nijednom aplikantu. Iz iskustva koje imamo sa Ministarstvom finansija, mislim da nije preteran ovaj zaključak.
Sa druge strane, mislim da postoji i jedan drugi problem, a to je problem legitimiteta koji se nalazi iza ove aspiracije. Naime, ako neko učestvuje na izborima za pokrajinsku skupštinu i osvoji 3,8% glasova, onda ne bi trebalo da pretenduje na jednu ovakvu mogućnost, na mogućnost da ima veto u odnosu na sva važna pitanja koja se donose u Fondu za razvoj AP Vojvodine.
Ovaj amandman, nadam se, gospodine predsedavajući, da ćete mi dozvoliti da malo govorim o jednom drugom amandmanu, pošto su izuzetno povezani. Postoji jedan drugi amandman na član 7. Predloga zakona koji je podnela Vlada. Suština tog amandmana je da se isključuje mogućnost da rad Razvojnog fonda Vojvodine finansira i Republika. Mislim da je dosta teško naći obrazloženje – kako može biti prihvatljivo da Republika ne želi da finansira Razvojni fond Vojvodine, a sa druge strane ima nameru da ima potpunu kontrolu nad odlukama koje se donose u Razvojnoj fondu Vojvodine.
U obrazloženju ovog drugog amandmana, amandmana kojim se isključuje finansiranje iz republičkog budžeta, stoji da se to predlaže iz razloga što dodatno nije kompenzovano adekvatnim kontrolnim učešćem Republike u upravljanju Fonda. Dakle, ne postoji adekvatna kompenzacija za Republiku u upravljanju Fondom. Zato se predlaže isključivanje mogućnosti da se ovaj fond finansira iz sredstava republičkog budžeta.
Ovaj drugi amandman, odnosno prvi amandman o kojem sam govorio, ako nije dovoljna kompenzacija i nije dovoljno visok nivo kontrolnog učešća u upravljanju Razvojnim fondom, onda ne znam šta bi to moglo da bude.
Sa druge strane, o tome sam govorio u raspravi u načelu, ovaj amandman, amandman kojim se isključuje mogućnost finansiranja rada Fonda iz republičkog budžeta, je u kontradiktornosti sa obrazloženjem Predloga zakona. Naime, u Predlogu zakona stoji da Republika Srbija obezbeđuje mere za podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih područja. Ukoliko Republika Srbija obezbeđuje razvoj nedovoljno razvijenih područja, kakvo je područje Vojvodina, onda je sa tim obrazloženjem u potpunoj kontradiktornosti nastojanje da Republika Srbija nema obaveze da finansira rad ovog fonda. Ako na sve ovo o čemu sam govorio dodamo prvi deo mog izlaganja, onaj deo koji se odnosi na član 2. Predloga zakona i koji će, siguran sam, biti usvojen i koji će obezbeđivati praktično potpunu kontrolu od strane ministra finansija nad radom ovog fonda, onda ne znam kako ova dva amandmana, odnosno ovo nastojanje može da bude u bilo kojoj meri prihvatljivo za one za koje je važna decentralizacija, odnosno autonomija Vojvodine.
Želim, pored svega ovoga o čemu sam govorio, da povučem i jednu paralelu između Zakona o Fondu za razvoj Republike i Predlogu zakona o Razvojnom fondu Vojvodine. Fond za razvoj Republike Srbije, isto tako kao i Fond za razvoj Vojvodine, sadrži jednu mogućnost da Fond za razvoj Republike nema samo jednog osnivača, dakle, nema samo osnivača Republiku, nego ako se organizuje u formi akcionarskog društva, da ima i druge akcionare, domaća i strana lica. Fond za razvoj Republike Srbije može, pored Republike, da ima i druge osnivače.
Nema nijedne odredbe ni slučajno u Zakonu o Fondu za razvoj Republike koji bi onim drugim osnivačima obezbeđivao bilo koji oblik veta upravljanju Razvojnim fondom Republike Srbije. Ako je pre nekoliko nedelja za ovu skupštinu i skupštinsku većinu bilo prihvatljivo to rešenje, kada govorimo o Razvojnom fondu Republike i rešenju da, ukoliko ima više osnivača, manjinski osnivač ne može ni u kom slučaju da ima pravo veta, onda mislim da ne postoji nijedno racionalno obrazloženje ili objašnjenje zašto bi to u odnosu na Razvojni fond Vojvodine bilo na drugačiji način regulisano.
Siguran sam da, ako neko bude branio ovo rešenje, da će govoriti o tome da je potrebna kontrola nad Razvojnim fondom Vojvodine zato što su loša iskustva sa Razvojnom bankom Vojvodine i to može da posluži kao neki argument za prihvatanje ovog amandmana. Mislim da ni taj argument neće i ne može da bude na mestu. Naime, i u "Arobanci" je Republika imala svog predstavnika, pa su nagomilani gubici znamo u kojoj visini. Nijedan mehanizam ne može da bude dobar ili ne može rešenje za otklanjanje mogućnosti da dođe do nekih malverzacija, ukoliko ljudi koji su postavljeni na neka mesta imaju nameru da učestvuju u nekim protivpravnim radnjama. Ni ovaj argument nije moguće prihvatiti.
Iz svih ovih razloga koje sam naveo, još jednom želim da ponovim, ukoliko ovaj amandman bude prihvaćen, za SVM će Zakon o Razvojnom fondu na kraju glasanja biti neprihvatljiv. Hvala.

Mislim da je pogrešno protumačio kolega poslanik.

Koristio bih vreme poslaničke grupe?

Odustajem i ja.

Poštovani članovi Vlade, gospodine predsedniče Skupštine AP Vojvodine, gospodine predsedniče Skupštine, kao što je predstavnik predlagača u više navrata utvrdio ovaj predlog zakona, Predlog zakona o Razvojnom fondu Vojvodine je jedan pokušaj da se spasi ono što se spasiti može, i to u odnosu na mogućnosti Vojvodine da ima bar jednu instituciju putem koje bi mogla da utiče na privredni, poljoprivredni razvoj, razvoj malih i srednjih preduzeća itd.
Dakle, ovo je pokušaj da ostane nešto od ovih institucija. Praktično, druga je alternativa da ništa ne ostane. Na taj način, mislim da se može pojednostaviti dilema povodom ovog predloga zakona.
Poslanička grupa LSV nema problem sa samim zakonom, sa predlogom zakona. Imamo problem sa sledom događaja od početka ove godine do kraja ove godine. Mislimo da je taj sled događaja koji je prethodio ovoj današnjoj raspravi izuzetno problematičan i o tome ću pokušati sada da govorim.
Predsednik Skupštine AP Vojvodine je govorio o Fondu za razvoj Vojvodine, detaljno o broju konkursa, broju odobrenih kredita, o procentu naplate potraživanja. Svi ti podaci dokazuju, ili su dokaz tome, da je ta institucija, Fond za razvoj Vojvodine bila jedna uspešna institucija.
Ako to prihvatimo kao činjenicu, onda postaje nerazumljivo zašto je bilo potrebno da se u februaru ove godine ta institucija, Fond za razvoj, ukine i da se donese odluke o prestanku rada Fonda. Tada su oni koji su inicirali onda tu odluku, ubeđivali sve druge da nije moguće doneti zakon o razvojnom fondu ili o Fondu za razvoj Vojvodine i da nije moguće da ta jedna institucija opstane kao institucija i kao deo finansijskog sistema.
Postavlja se logično pitanje – šta se desilo od februara, pošto u ovoj oblasti mislim da nijedan sistemski zakon nije promenjen? Očigledno je da su se samo političke prilike promenile i odjednom je ovo rešenje, koje se danas predlaže, postalo prihvatljivo, a pre nekoliko meseci je to rešenje bilo neprihvatljivo. Suština je da se očigledno promenila politička volja.
S druge strane, bili smo svedoci, a o tome je govorio i predsednik Skupštine AP Vojvodine, jedne neviđene kampanje protiv Razvojne banke Vojvodine. Tri-četiri meseca je trajala ta destabilizacija Razvojne banke Vojvodine i verovatno je jedna logična posledica svega onoga što se dešavalo ovaj sporazum o prenosu imovine i obaveza Razvojne banke Vojvodine, a to je sporazum o gašenju Razvojne banke Vojvodine i reosnivanju Fonda za razvoj Vojvodine.
Kao što sam rekao, imamo problem ne sa zakonom, nego još jednom ponavljam, sa sledom ovih događaja. Imamo problem sa neviđenim pritiskom koji je Razvojna banka Vojvodine trpela od strane Ministarstva ili ministra finansija. S druge strane, imamo problem i sa neverovatnom nepromišljenošću predsednika Pokrajinske vlade. Naime, pre nekoliko meseci, u februaru, on je tvrdio da je najcelishodnije da se razvojna sredstva objedine na jednom mestu, tako je efikasnije, racionalnije, i to jedno mesto treba da bude Razvojna banka Vojvodine. Danas, praktično, ta ista osoba na funkciji kaže da će na ovaj način, putem razvojnog fonda biti efikasnije plasiranje sredstava u privredu, poljoprivredu itd. Nešto se očigledno promenilo u ovih nekoliko meseci i mislim da bi mnogi građani zaslužili odgovor na pitanje – šta se to tako na taj način promenilo?
Sa treće strane, ne možemo da se složimo ni sa pokušajem spinovanja istine koja se isto dešava, pa i kada neko kaže da će ovim zakonom sada Vojvodina dobiti neku novu polugu, mislim da to nije tačno. Ovde se radi o spašavanju nečega, ili bilo čega, što se spasiti može. Neće to biti neka nova poluga, to će biti praktično reosnivanje jedne institucije, koja je, očigledno, pre nekoliko meseci ugašena.
Moram da kažem da iz ovoga o čemu sam govorio proizilazi da, s jedne strane, nemamo poverenje u ministra finansija, a nemamo ni neko veliko poverenje ni u predsednika Pokrajinske vlade. Ne možemo potpuno razumeti amandman Vlade koji će očigledno biti prihvaćen. Amandman Vlade, jedan od amandmana Vlade, govori o tome da se Razvojni fond Vojvodine ne može finansirati iz republičkog budžeta.
Kada se formira jedna institucija i jedan fond u kojem zajedničko učešće imaju Republika i pokrajina, u čijem upravljaju zajednički učestvuje Republika, odnosno pokrajina, onda mislimo da jedan ovakav amandman ne bi trebalo da bude prihvatljiv. Ne bi trebalo da ovaj amandman da bude prihvatljiv iz jednog drugog razloga, a taj razlog se nalazi u obrazloženju Predloga zakona, odnosno u pozivanju na član 97. Ustava.
Ukoliko prihvatimo činjenicu da je obaveza Republike Srbije da obezbeđuje mere za podsticanje i razvoj nedovoljno razvijenih područja kakva je Vojvodina, ako prihvatimo činjenicu da je to obaveza Republike, onda je to u suprotnosti sa ovom činjenicom, sa amandmanom Vlade koji kaže da Vlada nema obavezu ili nema mogućnosti da finansira Razvojni fond Vojvodine. Dakle, da se iz republičkog budžeta ne finansira ovaj fond.
Na kraju, želim da ukažem na jednu tragičnu karakteristiku rečenice iz obrazloženja. Naravno, obrazloženje je na mestu, ali je činjenica da je Vojvodina u 2012. godini jedno nedovoljno razvijeno područje i mislim da nam to govori o mnogo čemu. Svaki pokušaj koji ima za cilj obezbeđivanje mogućnosti da pokrajinski organi u nekoj meri, ne velikoj, ali u nekoj meri, mogu uticati na promenu situacije, na poboljšanju nivoa razvijenosti Vojvodine, mislim da zaslužuje podršku. U tom smislu shvatamo ovaj predlog zakona koji je danas na dnevnom redu.

Kao zamenik predsednika poslaničke grupe.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o prvoj tački od ove dve. Formalno, ovde se radi o izmeni Odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama i radi se o formiranju stalne delegacije u Parlamentarnoj skupštini organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti. To je predlog predsednika Narodne skupštine, a suštinski je predlog četiri poslaničke grupe – SNS, SPS, DSS i URS. Moglo bi se raspravljati o predloženim kandidatima, odnosno imenima, ali mislim da to ne bi bilo korektno i da to ne bi imalo ni smisla, stoga bih želeo da iskoristim ovo vreme koje mi stoji na raspolaganju da govorim o suštini, o odluci koja se krije praktično iza ove Odluke o potvrđivanju sastava ovih delegacija.
Ovde se radi o odluci sticanja statusa posmatrača u organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti. S obzirom na važnost i na delikatnost ove teme, mislim da ovo nije jedna obična odluka i nije ovo formiranje desete po redu stalne delegacije i u međunarodnim parlamentarnim institucijama, ovo je mnogo više od toga.
Naše ubeđenje je da ovu odluku razumemo tako, da je ovo jedna odluka o počinjanju procedure za pristupanje jednoj vojno-političkoj organizaciji, organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti. Da ne budem nejasan, ne mislim da ova odluka znači pristupanje, ali svakako znači jedan korak u tom pravcu.
Mislim da je red i da bi bilo dobro govoriti u nekoliko reči šta je organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti, jer je praktično to suštinska tačka ovog dnevnog reda. To je jedna post-sovjetska vojno-politička integracija, osnovana 1992. godine. U toj organizaciji se pored Ruske Federacije, nalaze pet bivših članica Sovjetskog saveza – Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirkizistan i Tadžikistan. U ovih 20 godina su i neke druge zemlje pristupale, pa istupale iz ove organizacije, ali u ovom trenutku, ova organizacija ima šest stalnih članica.
Možda najvažnija tačka u osnivačkom dokumentu ove organizacije jeste klauzula o uzajamnoj pomoći. Prema Povelji ove organizacije, u slučaju agresije na bilo koju državu članicu, ostale države članice se obavezuju da će pružati svu neophodnu pomoć, uključujući i vojnu, toj napadnutoj državi.
Koji su i koji bi bili mogući razlozi za donošenje ovakve odluke o tome, mogu samo da nagađam. Pretpostavljam da je bio pritisak, verovatno je pritisak bio nepodnošljiv, da se ova odluka na kraju donese. Ova inicijativa je inicijativa od pre dve godine i to je bila inicijativa SRS na kraju 2010. godine. Moram da kažem da se prethodna većina uspešno suprotstavila ovom pritisku i za vreme prethodne vladajuće koalicije, nije formirana ova delegacija.
Iz svega ovoga što sam rekao, proizilazi naš stav, a to je duboko neslaganje sa ovom odlukom. Sada ću pokušati da iznesem argumente zašto to tako mislimo. S jedne strane, imamo značajne zamerke na samu proceduru. Ova odluka se donosi bez ikakve javne, društvene rasprave, a radi se o sticanju statusa posmatrača u jednoj vojnoj političkoj organizaciji. Dakle, bez odluke o suštini, bez odluke o pristupanju ovoj organizaciji, pristupalo se formiranju delegacije pri ovoj organizaciji.
Ako bude rasprave na ovu temu, sigurno će se povlačiti paralela između NATO programa, Partnerstva za mir, odnosno Parlamentarne skupštine NATO i zbog toga želim da podsetim na okolnosti koje su prethodile pristupanju onom drugom programu, programu Partnerstva za mir, odnosno Parlamentarnoj skupštini NATO.
Razlika između ove današnje odluke i one odluke pre 10 godina je u tome što je formiranje delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO prethodila i javna rasprava, i odluka tadašnjeg Vrhovnog saveta odbrane, i odluka Savezne vlade. Nakon toga se pristupilo formiranju delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO. Ovo je što se tiče procedura.
Što se tiče suštine, važno je definisati šta znači svojstvo posmatrača i koja je to pozicija? To je pozicija koju u ovom trenutku ima jedna država, a to je Ukrajina. Mislim da postoje ogromne razlike između naše zemlje Srbije i Ukrajine. Ukrajina je bivša članica Sovjetskog saveza, nema potpisan Sporazum o pridruživanju sa EU, nema perspektivu članstva u EU i nije obuhvaćena procesom proširenja. Srbija je zemlja kandidat, pri kraju je proces ratifikacije SSP, a za nekoliko nedelja ili meseci, verovatno ćemo postati pridružena članica EU. To je ogromna razlika u odnosu na drugu zemlju koja ima isti status koji će Srbija imati nakon ove odluke.
Naravno, nismo se slagali kada se donosila odluka o vojnoj neutralnosti. Nismo se slagali sa tom odlukom i mislili smo da nije bila racionalna, ali razumeli smo emocije za te odluke. Ovu današnju odluku, moram da priznam, ni iz tog aspekta ne razumemo.
Zašto je ovo naše duboko neslaganje sa ovom odlukom, to ću pokušati sa daljim argumentima da potkrepim. Pre svega, to je u jednoj rečenici. Mogu da kažem da mislimo da Srbija ni po jednom parametru ne spada u red onih država o kojima sam govorio, a koje čine organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti.
Sada ću izneti i neke konkretne dodatne argumente koji se tiču ove odluke. Pre svega, postoje dva dokumenta, Strategija o nacionalnoj bezbednosti i Strategija odbrane koju se Skupština donela krajem 2009. godine. Te odluke Narodne skupštine mislim da su obavezujuće. U tim dokumentima npr. u Strategiji nacionalne bezbednosti stoji da je RS opredeljenja na osnovama evropske spoljnopolitičke orijentacije i izgrađuje svoju sopstvenu bezbednost na tome, što je čini pouzdanim partnerom u tim odnosima. U Strategiji nacionalne odbrane pojam – evropske spoljnopolitičke orijentacije, saradnja sa NATO sa Partnerstvom za mir se pojavljuje na velikom broju mesta, a ni jednom rečju se ne spominje u Strategiji nacionalne bezbednosti ni saradnja sa Ruskom Federacijom u ovoj oblasti, ni organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti.
Sa druge strane pouzdanosti odnosno svojstva pouzdanog partnera, mislim da vredi reći da je najvažnija dugogodišnja vojna akcija ove organizacije bila u blizini Azerbejdžanske granice na teritoriji Jermenije. Ta vojna akcija je imala jasnu poruku Azerbejdžanu u odnosu na oblast Karabaha i ta poruka je značila jedno upozorenje da Azerbejdžane ne pomisli reintegraciju te oblasti. Zašto je to važno? Zato što će se za nekoliko nedelja ili meseci pristupiti potpisivanju sporazuma o strateškom partnerstvu upravo sa Azerbejdžanom i ne mogu da razumem ili mi je nejasno da li je neko vodio računa o ovim aspektima ove današnje odluke.
Sa druge strane u Strategiji odbrane stoji da je RS spremna da svojim angažovanjem u aktivnostima evropske bezbedonosne i odbrambene politike i učešćem u NATO programu Partnerstvo za mir jača sopstvenu bezbednost. U Strategiji odbrane se pojavljuje evropska bezbedonosna i odbrambena politika i NATO program partnerstva za mir, a upravo Strategija nacionalne bezbednosti predstavlja ulaznu osnovu za izradu strategije spoljne politike. Ukoliko je u toku promena strateškog pravca onda bi prvo trebalo pristupiti izmeni Strategije o nacionalnoj bezbednosti, odnosno o Strategiji odbrane, logički se nameće pitanje – zašto se ovo danas dešava kada ova organizacija postoji 20 godina? Bilo je dovoljno vremena nrp. Tokom 90-tih ili između 2004. i 2007. godine da se ova odluka donese. Zaista me interesuje razlog – zašto se donošenju ove odluke pristupa sada?
Pored ovoga o čemu sam govorio mislim da Srbija ne bi trebalo da ima i deli u mnogim aspektima sistem vrednosti ovih zemalja koje čine ovu organizaciju. Navešću neke parametre. Prema slobodi medija, to je podatak "Vidon hausa", Srbija je delimično slobodna zemlja. Nalazi se na 77 mestu. Ni jedna članica Organizacije dogovora za kolektivnu bezbednost ne spada čak ni među delimično slobodne zemlje kada se radi o medijskim slobodama. Što se tiče stanja demokratije, Srbija je prema istoj toj organizaciji jedna nepotpuno konsolidovana demokratija, ali je konsolidovana demokratija. Sve članice Organizacije dogovora za kolektivnu bezbednost su prema istom istraživanju autokratski režimi. Mislim da je to jedan izuzetno važan razlog zašto ne bi trebalo da bude danas ova odluka doneta.
Još jedna stvar je veoma interesantna. U članu 4. Povelje ove Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti stoji da ona promoviše demokratski svetski poredak. Želim da skrenem pažnju da ovih šest država članica postoje samo dve koje su u protekloj deceniji promenile svoje lidere. Postoji država čiji je predsednik izabran 1990. godine. Toliko o promovisanju demokratskog svetskog poretka. Što se tiče korupcije, Srbija je sa ovim nivoom korupcije na 80 nivou prema podacima "Transparens internešnl". Države članice ODKB zauzimaju mesta od 105 do 157 na istoj ovoj rang listi.
Što se tiče BDP, naš BDP u 2010. godini je iznosio 5.200 dolara. Prosek od ODKB je 5.000 dolara, a prosek država članica NATO je 30.000 dolara. To je isto jedan podatak koji bi trebao da se uzme u obzir kada se donosi odluka o početku procesa integracije u jednu ovakvu organizaciju. Očekivani životni vek u Srbiji je 73,7 godina, a u ODKB je 69,5 godina, a u NATO 77,8. Skoro jednu deceniju duže žive u onim državama koje pripadaju NATO.
Danas je već bilo reči o geografskoj poziciji Srbije i država članica ODKB. Najbliži glavni grad u ovim državama je Minks vazdušnom linijom 1.130 km, a svi dobro znam da su neki glavni gradovi država članica NATO na 330 km od glavnog grada Srbije. Bilo je reči među argumentima koji podržavaju ovu odluku o paralelama između Parlamentarne skupštine NATO i verujem da će o tome predlagač govoriti ako bude replike. Postoji jedna ogromna razlika između Parlamentarne skupštine NATO i ove organizacije, a to je u tome da je cilj Parlamentarne skupštine NATO unapređenje odnosa sa državama Balkana, Kavkaskog prostora Rusije, Ukrajine i mediteranskog dijaloga. Cilj ove organizacije ne može da bude unapređenje saradnje sa evropskim državama jer ni jedna država članica EU, ni jedan kandidat, ni jedan potencijalni kandidat nema ni svojstvo posmatrača u ovoj organizaciji.
Tu sam stigao i do ključnog problema, a to su evropske integracije. Kako može ova odluka da bude u skladu sa prioritetom Vlade, sa ubrzanjem procesa evropskih integracija? Evropska unija ima veliki broj zajedničkih politika između ostalog i zajedničku spoljno-bezbednosnu politiku, odnosno zajedničku bezbedonosnu i odbrambenu politiku i tu države članice buduće imaju jasne obaveze. U članu 32. Ugovora o EU stoji da svaka država članica pre preduzimanja bilo koje obaveze koja može uticati na interese unije dužna je da se savetuje sa ostalim članicama. To naravno nije formalno obaveza Srbije jer nismo mi država članica. To mi je poznato, ali je ipak na mestu pitanje – da li se iko konsultovao sa EU povodom ovog pitanja?
Sa druge strane, govorio sam o klauzuli o uzajamnoj pomoći u osnivačkom aktu ODKB. Ista ta klauzula postoji u članu 42. Ugovora o EU. Kako može jedna zemlja da bude ili da pokušava da bude u dve organizacije koje imaju isti cilj, ali čije se članstvo u smislu članica država ni u jednom parametru ne poklapa? Pored toga, prema pravnim tekovinama EU u oblasti spoljne i bezbedonosne politike države članice su obavezne da se pridružuju saopštenjima EU, da uzmu učešće u akcijama EU i da primenjuju svaku usvojenu restriktivnu meru. U tom smislu se Srbija pridružila restriktivnim merama prema Belorusiji, prema jednoj članici ODKB.
Mislim da je nekorektno pokušavati integraciju u pravcu jedne organizacije u kojoj imate državu članicu protiv koje mi primenjujemo sankcije. Pored toga, u članu 37. Ugovora o osnivanju EU države članice su obavezne da u međunarodnim organizacijama, gde ne učestvuju sve države članice, država članica koja učestvuje zastupa interese i održava stavove EU. Tu je aktuelan primer sa kojim se može dokazati neodrživost pravca, pokušaja da Srbija ide i u jednom i u drugom pravcu.
Naime, pre nekoliko dana je Evropski savet doneo zaključak u kojem, između ostalog, stoji jasna podrška sirijskoj opoziciji. Mislim da je svima nama poznato da ODKB, Organizacija dogovora za kolektivnu bezbednost, upravo u Siriji podržava vladajući režim. Sada zamislite situaciju kada Srbija bude u statusu posmatrača učestvovala u parlamentarnoj Skupštini ove organizacije, kada ovo pitanje bude stavljeno na dnevni red, kako će se izjašnjavati. Kao kandidat za članstvo u EU ima obavezu da zastupa interese EU. Kao posmatrač i verovatno budući član ove druge organizacije, verovatno bi trebala da deli stavove te organizacije.
Dakle, sve u svemu, time ću zaključiti. Nadam se da sam uspeo da navedem dosta ili puno argumenata koji govore o tome da je sedenje na dve stolice nemoguće. Lepo je govoriti o tome da je potrebna saradnja sa svima, da treba pokazati otvorenost, ali u ovom slučaju, kada se radi o ovom pitanju, zajednička bezbedonosna i spoljna politika EU je konkurentna ili je ODKB konkurentska organizacija ovoj zajedničkoj politici EU. Jednostavno ne može jedna zemlja da bude i u jednoj i u drugoj organizaciji. Nije slučajno, time ću završiti, još jednom želim da podvučem, da nijedna ni država članica, ni kandidat, ni potencijalni kandidat za članstvo u EU nema ni status posmatrača i ne razmišlja o tom statusu u ovoj organizaciji. Dakle, iz svih ovih razloga smo protiv formiranja ove delegacije. Hvala.

Samo kratka replika o nekoliko stvari.
Dakle, sa saradnjom se u potpunosti slažem. Nemačka je odličan primer. Da li Nemačka ima aspiracije da postane ili da ima status posmatrača u ovoj organizaciji? Ukoliko da, ni mi nećemo imati ništa protiv. Ali, ne postoji ni jedna članica EU, ni jedan kandidat, ni jedan potencijalni kandidat koji bi imao takve aspiracije.
Što se tiče Parlamentarne skupštine NATO, i o tome sam govorio, postoji ogromna razlika. Cilj Parlamentarne skupštine NATO je saradnja upravo sa ovim državama. Cilj ove organizacije ne može da bude saradnja sa evropskim državama, sa članicama EU, jer u ovoj organizaciji nema i neće biti članica EU. Druga ogromna razlika između Parlamentarne skupštine NATO i ove organizacije jeste što je, između ostalih, i Rusija, odnosno Jermenija ima status pridružene članice u Parlamentarnoj skupštini NATO. Sa druge strane, u programu Partnerstva za mir učestvuju sve države članice ove organizacije, ODKB. Još jednom ponavljam, ni jedna članica EU, ni jedan potencijalni kandidat nema tu želju, odnosno nameru.
Pre nekoliko meseci je bila rasprava o izmenama Zakona o Narodnoj banci. Mislim da su neki poslanici dokazali da se razumeju u evropske integracije. Tvrdim vam da je, ne ova odluka, nego ovaj pravac u suprotnosti sa ciljem da Srbija u jednom trenutku budu deo zajedničke evropske bezbednosne i odbrambene politike. U ovom trenutku se vode velike rasprave oko toga u EU. Naredne godine u decembru će Evropski savet imati jedan samit samo o ovoj temi, o nastavku saradnje u ovoj oblasti.
Ukoliko ovo ne razumemo i na ovaj način idemo u suprotnom pravcu, onda sigurno samo otežavamo naš proces evropskih integracija, koji je i ovako izuzetno težak zbog nekih drugih razloga.

Još jedna replika, zaista kratka i neću više.
Govorili ste o nacionalnim interesima i o tome sigurno treba voditi računa, ali verujem da treba voditi računa i o tome kakvoj organizaciji pristupamo ili pri kojoj organizaciji se formira ova delegacija.
Verujem da vi, gospodine predsedniče Skupštine, znate šta se dešava u tom regionu, u Siriji, u Iranu itd. Ako to znate, onda morate znati i da postoje jasne aspiracije da možda naredna članica ove organizacije, punopravna članica bude upravo Iran. Zamislite onu situaciju u kojoj ćemo biti, makar u statusu posmatrača, u istoj organizaciji u kojoj će biti ova država o kojoj sam govorio, a koja je sigurno za EU i sa aspekta ekonomske saradnje neprihvatljiva.
Tako da, nemam iluzija da će se ova odluka doneti i da će se ova delegacija formirati. Nije ovo, inače, i o tome sam govorio, inicijativa od pre nekoliko nedelja. Ovu inicijativu su u Skupštini podneli poslanici SRS u decembru 2010. godine. Oni su insistirali na formiranju ove delegacije, a prethodna vladajuća većina se uspešno suprotstavljala formiranju ove delegacije. Nažalost, na našu žalost, naravno, vaše je pravo da se sa ovim slažete, ova delegacija će se u danu za glasanje oformiti. Hvala.

Zaista poslednja replika.

Prvo oko nacionalnog interesa. Prvo bi trebalo raščistiti da li je ulazak u EU nacionalni interes, jer ako jeste onda iz toga proizilaze mnoge stvari. Između ostalog, iz toga proizilazi da u trenutku kada Srbija postane punopravna članica neće imati pravo da zastupa svoje stavove u ovakvim organizacijama. Jer, jednostavno u osnivačkom ugovoru EU stoji da u ovim slučajevima država članica je dužna da zastupa stavove EU, ne svoje stavove, to je jedna stvar.
Druga stvar, nije tačno da ne moramo da pitamo druge kada se radi o ovoj oblasti. To se sve naravno odnosi na države članice EU. Naravno, u jednom trenutku će se odnositi i na nas. Naime, u istom tom ugovoru o osnivanju EU stoji i to sam citirao da pre preduzimanja bilo kakve obaveze u ovoj oblasti država članica je u obavezi da se konsultuje sa drugim državama članicama, odnosno sa EU.
Ono što je ključno pitanje, to nije pitanje za ovaj trenutak, jer danas se o tome ne donosi odluka, ali će doći taj trenutak kada će se postaviti obaveza biranja između ova dva pravca i nadam se ćemo bar u onom trenutku izabrati onaj pravac koji je po našem dubokom uverenju pravi.