Gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, da kažem pre svega da je ispravljanje istorijskih nepravdi nesumnjivo pozitivan cilj i to svesrdno podržavamo. Nažalost, brojni primeri drugih država koje su prošle ovaj proces dokazuju da je ovaj proces nesprovodiv bez stvaranja novih animoziteta. To je bila situacija u mnogim drugim državama. Taj animozitet je stvoren i stvoriće se i kod nas, pre svega između sa jedne strane zakonodavstva, a sa druge strane onih koji očekuju restituciju, odnosno obeštećenje. Sigurno će oni biti nezadovoljni. Za to ne postoji način da se ispravi.
Sa druge strane, stvoriće se animozitet između onih koji očekuju nešto od ovog procesa i onih koji će se u ovom procesu pojaviti samo kao obveznici, dakle, između onih koji ne očekuju ništa, jedino će teret ovog procesa snositi. Svuda je bilo tako.
Sve ovo komplikuju one ideološke podele koje postoje u društvu Srbije i sa jedne strane ta podela u samom većinskom društvu, sa druge strane, različita gledišta na dešavanja tokom pre svega Drugog svetskog rata između većinskog društva i između pojedinih manjinskih zajednica. To su neke okolnosti koje sigurno utiču na donošenje ovog zakona.
Mislim da je Vlada uspela da prvu okolnost, potencijalni animozitet između onih koji očekuju i onih koji ništa ne očekuju iz ovog procesa, da svede na minimum. Tu je uložen ogroman trud i to pozdravljamo.
Sa druge strane, mislim da je i tu govorimo o Predlogu zakona koji je dostavljen Narodnoj skupštini, potencijalni animozitet, odnosno neslaganje u vezi ideoloških razlika između većinskog društva i pojedinih manjinskih zajednica, nažalost Vlada nije uzela u obzir, prilikom utvrđivanja Predloga zakona. To je razlog što su podneti određeni amandmani. O tome ću kasnije detaljnije govoriti.
Zašto je sve ovo bitno za nas? Za nas je sve ovo bitno iz razloga što SVM smatra jednim od svojih prioriteta davanje doprinosa istorijskom pomirenju, pomirenju većinskog naroda i pomirenju naše zajednice. U tom smislu smo u proteklim godinama podneli brojne inicijative. Na našu inicijativu, želim da podsetim, je formirana jedna međuakademska komisija između SANU i Mađarske akademije nauka, sa ciljem da istraži i oceni one tragične događaje koji su se dešavali tokom Drugog svetskog rata. Ta komisija je počela da radi i sigurno će u dogledno vreme i rezultati rada te komisije biti vidljivi.
Zašto je sve ovo bitno? Vratiću se na to kasnije. Sada bih nešto malo o nekim drugim pitanjima koja se odnose na Predlog zakona. Naša stranka je tokom javne rasprave podnela 15 sugestija na ovaj predlog zakona. Želim da konstatujem da je većina tih sugestija prihvaćena već u samom Predlogu zakona i to želim da pohvalim. Te sugestije su bile delom samo naše, a delom su bile zajedničke sa mnogim drugim učesnicima u javnoj raspravi.
Tražili smo, pre svega, da se proširi mogućnost restitucije u naturalnom obliku. Mislim da je taj zahtev, ne u potpunosti, ali manje-više uvažen. Tražili smo da se obveznice indeksiraju u evrima i taj zahtev je Vlada prihvatila. Tražili smo da se predvidi apsolutna zabrana otuđenja. I ta sugestija je prihvaćena. Tražili smo i neke stvari u vezi postupka, pre svega da se zakonom utvrde dokazi koji su potrebni u ovom postupku, dokazi koje podnosilac zahteva mora da podnosi, da ne ostane to pitanje za neku uredbu ili pravilnik ministarstva. Ta sugestija je prihvaćena. Tražili smo i da se nepotpuni zahtevi ne odbacuju po automatizmu. Delimično je ova naša sugestija prihvaćena. Tražili smo i da u određenim situacijama teret dokazivanja ili utvrđivanja činjenica bude zadatak agencije, po službenoj dužnosti. Amandmanom Vlade je u velikoj meri ova naša sugestija prihvaćena, što se odnosi na pitanje utvrđivanja reciprociteta. Tražili smo i oslobađanje od plaćanja sudskih administrativnih taksi, raznih naknada onoga ko podnosi zahtev. I ta naša sugestija je prihvaćena.
Međutim, tri naše ključne sugestije u Predlogu zakona, još jednom naglašavam, u predlogu koji je upućen u skupštinsku proceduru, nisu prihvaćene. Pre svega, to se odnosi na mogućnost supstitucije, dakle, vraćanje druge odgovarajuće imovine. Ukoliko bi ostao prvobitni predlog zakona, to bi sigurno značilo najmanje dvostruku diskriminaciju, dakle, diskriminaciju onih kojima će biti imovina vraćena u naturi i koji će dobiti puno obeštećenje, odnosno, sa druge strane, onih kojima će restitucija značiti delimično obeštećenje u obveznicama ili u novcu.
Sa druge strane, desila bi se diskriminacija između onih koji će dobiti restituciju, odnosno obeštećenje po ovom zakonu a, sa druge strane, između onih koji su dobili povraćaj poljoprivrednog zemljišta po Zakonu iz 1991. godine o vraćanju zemljišta i društvenoj svojini. Mislim da bi bio paradoks da dođemo u situaciju da je taj Miloševićev zakon, praktično, bio pravedniji nego ovaj koji donosimo u 2011. godini.
Pozdravljamo današnji amandman Vlade, koji se odnosi na poljoprivredno zemljište i na proces ili postupak komasacije. Mislim da se ovim amandmanom u velikoj meri rešava ovaj problem i izlazi se u susret ovom našem zahtevu. Ovaj amandman znači jednu delimičnu ili skrivenu supstituciju. Mislim da je to pošteno reći. To je sa našeg aspekta pozitivno.
Ne znam da li će Vlada slično rešenje ili sličan amandman podneti i na zakon o vraćanju crkvene imovine, pošto bi bilo logično da se isti princip i u onom drugom zakonu uvaži.
Vi ste rekli da je ovaj deo, izostanak jedne potpune supstitucije ili te mogućnosti, odgovornost Vlade i mi to možemo prihvatiti. Druga naša ključna zamerka se odnosi na period koji obuhvata zakon. Prema zakonu, vreme počinje da teče od 9. marta 1945. godine. Mi smo u jednoj našoj sugestiji tražili da sva ona imovina koja je oduzimana tokom Drugog svetskog rata, bez obzira da li je to oduzimanje izvršeno od strane nemačkih, mađarskih ili komunističkih vlasti, ukoliko je to nakon Drugog svetskog rata ostalo u državnoj svojini, da bi bilo pravično da se zakon na tu situaciju odnosi.
Juče je državni sekretar Ministarstva finansija na Odboru za finansije dao jedno tumačenje Predloga zakona, prema kojem se jedna od odredbi može tumačiti na način da se izlazi u susret ovom našem zahtevu. To pozdravljamo, s tim da mislim da bi bilo poštenije prema građanima prihvatiti naš amandman, jer bi onda svi koji čitaju zakon, a nisu pravnici, u prvom članu razumeli na šta se ovaj zakon odnosi. Dosta je teško doći do ovog tumačenja, koje je u redu, ali bi bilo mnogo jednostavnije za građane ovu činjenicu nedvosmisleno staviti u zakon. To ne bi kasnije omogućilo neka druga tumačenja.
Naša osnovna zamerka se odnosila na tačku 3) stava 2. člana 5. u prvobitnom Predlogu zakona, na tačku koja, po našem dubokom uverenju, promoviše princip kolektivne odgovornosti. Prema tom prvobitnom Predlogu zakona, iz procesa restitucije bi bili isključeni svi oni koji su u Drugom svetskom ratu učestvovali kao pripadnici tzv. okupacionih snaga. Tu reč "takozvani" koristim zato što tu formulaciju koristi zakon. Dakle, bez izuzetaka i bez bilo kakvih ograničenja. To bi značilo, praktično, da svi oni koji su se zatekli na određenom području koje je okupirano i posle te okupacije izvršavali svoju obavezu prema novim vlastima, koja je u tom trenutku bila jedina legalna vlast na određenim područjima, dakle, svi po automatizmu bili isključeni iz ovog procesa. Mislim da bi to bilo potpuno nepravedno zato što bi to značilo primenu načela kolektivne odgovornosti. Dakle, prema svima, bez izuzetaka i bez utvrđivanja bilo čije individualne odgovornosti.
Inače, da je ovo ograničenje ostalo, kao što je bilo u prvobitnom Predlogu zakona, bilo bi u suprotnosti sa važećim Zakonom o rehabilitaciji, koji ne uskraćuje nikome pravo da podnese zahtev za rehabilitaciju, ako ima ili je imalo to lice prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Jednostavno, to je bilo jedno rešenje koje je za nas bilo u potpunosti neprihvatljivo. Naravno, podneli smo amandman na ovu odredbu zakona.
Inače, o principu kolektivne odgovornosti smo u najmanje u dva navrata govorili u Narodnoj skupštini, govorili smo i kada je bila na dnevnom redu Deklaracija o Srebrenici, a govorili smo i kada je bila na dnevnom redu Deklaracija o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda. Mi se generalno, bez obzira o kojim se zločinima radi i iz kog perioda, zalažemo za brisanje iz našeg pravnog sistema ovog principa.
Nažalost, na snazi su i dalje najmanje dve odluke, važeće odluke koje egzistiraju u pravnom sistemu Srbije, koje su zasnovane na principu kolektivne odgovornosti i nikada nisu bile stavljene van snage. Jedna odluka je iz januara 1945. godine i ta odluka je doneta od strane Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini. Na osnovu te odluke je ustanovljeno da su svi stanovnici mađarske i nemačke narodnosti opštine Čurug, sreza Žabaljskog u Vojvodini, odgovorni kao izvršioci i podstrekači, pomagači itd. Na osnovu te kolektivne odgovornosti su svi proglašeni ratnim zločincima. Mislim da to treba reći. To je jedna okolnost koju želimo da promenimo.
Postoji jedna veoma slična odluka, to se odnosi na stanovnike naših naselja Mošorin, isto u Vojvodini, doneta od strane iste ove komisije. Ta odluka ustanovljava da su 294 stanovnika naselja Mošorin, na osnovu istog ovog principa, kolektivno odgovorni kao izvršioci, podstrekači i pomagači za zločine i proglašeni kolektivno ratnim zločincima. Ovo je odluka iz marta 1945. godine.
Zašto je sve ovo bitno? Zato što su kasnije odluke o konfiskaciji donesene na osnovu ove dve odluke koje sam citirao. Imam u ruci jednu od presuda Sreskog suda u Žablju, koja kaže da se konfiskuje celokupna imovina, tu se navodi ime osobe, bivše stanovnice Čuruga, "na koju se ima primeniti skupno izrečena presuda nad Mađarima sreza Žabaljskog."
To je dakle razlog zbog kojeg smo smatrali ključnim prihvatanje ovog našeg amandmana, odnosno brisanje rešenja koji je predlagač imao u prvobitnom Predlogu zakona. Da je ostao ovaj princip, to bi sa jedne strane značilo promovisanje ili potvrđivanje principa kolektivne odgovornosti, a sa druge strane bi značilo i obesmišljavanje rada one međuakademske komisije koja sada već dve godine pokušava da na kraju svog rada svi zajedno dođemo do istorijskog pomirenja, dakle vezano za ovaj period.
Podneli smo amandman kojim smo predložili da se odredba o kojoj sam govorio preformuliše na način da se ne odnosi na one koji su 6. aprila, dakle dan početka Drugog svetskog rata, imali prebivalište na teritoriji sadašnje Republike Srbije uz uslov da nisu osuđeni za ratne zločine ili da su osuđeni ili a kasnije nisu rehabilitovani. Mislim da je naš amandman trebalo u prvobitnoj formi, dakle u formi u kojoj smo predložili, prihvatiti. Vlada je podnela sopstveni amandman, ne znam da li iz sujete ili iz drugih razloga. Amandman Vlade rešava suštinski ovaj problem i to želim da podvučem na ovaj način ovim amandmanom Vlade se briše iz Predloga zakona princip kolektivne odgovornosti. Stoga je za našu zajednicu ovo rešenje prihvatljivo, ali mislim da je rešenje iz amandmana Vlade pravno-tehničko manjkavo, pošto daje mogućnost da dva tumačenja pojma stranog državljanina. U ovo smo se mogli uveriti tokom rasprave na odborima u vezi ovog zakona.
Naime, državni sekretar u Ministarstvu finansija je na Odboru za finansije rekao da se ova odredba, dakle Vladin amandman, ima tumačiti na način da se ovo ograničenje odnosi na današnji trenutak, dakle na sadašnje stanje, da li je neko ko podnosi zahtev danas strani državljanin. Kasnije, tokom istog tog dana on je dao izjavu Tanjugu u kojem je rekao da se to odnosi na trenutak kada su se dešavali događaji tokom Drugog svetskog rata. Mislim, da tu ovo nije dobro.
Naravno, još jednom podvlačim ovo za mađarsku zajednicu ne predstavlja problem i iz tog razloga rešenje je prihvatljivo, ali mislim da bi bilo celishodno još jednom razmotriti naš amandman zato što taj naš amandman ne daje mogućnost za različita tumačenja i na to bih još apelovao. Apelovao bih i na Vladu da kada bude ponovo utvrđivala predlog zakona o rehabilitaciji da sve ovo o čemu sam govorio ima i tada na umu jer jednostavno isti princip mora da važi i u ovom zakonu, odnosno u onom drugom budućem zakonu o rehabilitaciji.
Na kraju bih želeo da skrenem pažnju na jednu zaista pravnu-tehničku grešku, ali sam imao potrebe to sada da kažem zato što sada još ima vremena da Vlada ovu grešku u zakonu ispravi, a to se odnosi na član 32. Molio bih vas samo još na trenutak obratite pažnju, naime, u članu 32. u stavu 2. stoji "da će nadležni organ iz stava 1. ovog člana utvrditi vrednost nepokretnosti". Dakle, nadležni organ iz stava 1. ovog člana. Kada pročitate stav 1. člana 32. tamo nemate pozivanje ni na kakav nadležni organ. Dakle, ne znamo ko je taj nadležni organ na koji se poziva stav 2. ovog člana. Tako, mislim da je ova sugestija zaista na mestu i tu apelujem na vas da i ovo pogledate i razmotrite.
O našim nekim drugim amandmanima ćemo govoriti u raspravi u pojedinostima. Imamo dva-tri još važna, ali ne ključna amandmana za opredeljivanje ovom zakonu, ali sve u svemu mislim da ukoliko sve ovo, dakle što je predložila Vlada, prihvatila sugestije i naravno u formi amandmana dodatno predložila Skupštini, da će to imati za pozitivnu posledicu, naše pozitivno opredeljenje prema ovom predlogu zakona. Hvala vam.