Gospodin Radojko Obradović ima reč. RADOJKO OBRADOVIĆ: Kolege potpredsednici, gospodine Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove sednice predsednica parlamenta me je pitala da li su se stvorili uslovi da pohvalimo način na koji se vodi ovaj parlament i način na koji se u ovom parlamentu radi. Mislim da postoji puno razloga da pohvalimo rad i način vođenja ovim parlamentom. Danas ću istaći, na početku, mislim da je dovoljno tri razloga.
Mislim da je izuzetno značajno to što smo, recimo, raspravljali zajedno o zakonu o informisanju i zakonu o kulturi. Mislim da je još važnije i to što smo o zakonu o informisanju raspravljali bez direktnog televizijskog prenosa, sa odloženim prenosom koji je bio kasno noću.
Mislim da je izuzetno značajno što sada raspravljamo o četiri tačke dnevnog reda koje ukupno imaju 479 amandmana, a poznata je stvar da po Poslovniku koji je sada na snazi može da se raspravlja samo 300 amandmana. Kada bi svaki poslanik podneo samo po jedan amandman, raspravljalo bi se svega o pola amandmana, samo na po jedan član. Sve to govori u prilog načinu na koji se radi. Mislim da će vam ove pohvale vrlo goditi.
Nekada davno se u školama učilo, davno sam završio prvi razred pa ne znam kako to sada izgleda, kako smo jedna izuzetno bogata zemlja, da raspolažemo svim mogućim rudama, raznim sirovinama.
Gospođa Čomić i ja smo imali prilike da pre jedno godinu dana čujemo da još uvek postoje takve zemlje. Predsednik Vlade jedne zemlje u okruženju u regionu nam je otprilike rekao isto to, kako je to bogom dana zemlja za život. Nekada je Srbija, bar u školskim knjigama, bila takva zemlja.
Vreme je pokazalo da je to apsolutno daleko od istine. Duboko verujem da je teritorija, odnosno zemljište, najveći resurs koji ova zemlja ima i da teritorija, odnosno zemljište predstavlja najveću razvojnu šansu koju ova zemlja ima.
Posebnu pažnju treba posvetiti ovom setu zakona, koji upravo treba da reguliše stanje u prostoru. Kako se ova koalicija odnosi prema ovom resursu, kako se prethodna koalicija odnosila, kako su se sve koalicije odnosile prema ovom resursu, govori podatak da u svakoj vladi ovo ministarstvo ima drugi naziv.
To ministarstvo je nekada bilo Ministarstvo urbanizma, građevine i komunalnih i stambenih poslova, pa je onda bilo Ministarstvo urbanizma i građevine u Vladi od 2001. do 2003. godine, pa je onda bilo Ministarstvo za kapitalne investicije, pa je bilo Ministarstvo za infrastrukturu, pa smo sada došli do Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja.
Naziv ministarstva ne mora da znači sve, ali način na koji koncipirate Vladu i kojim definišete kako će se ministarstvo zvati govori mnogo toga.
Prvo pitanje koje se postavlja kada raspravljamo o ovom setu zakona, kažem o četiri ovako važne stvari je teško raspravljati u tih 20 minuta, prvo pitanje je - zašto se ovaj zakon uopšte menja? Zakon je promenjen 2003. godine, odnosno donet je zakon koji je sada na snazi i obrazloženje je, treba pogledati stenografske beleške, ali bilo je potpuno identično i vrlo slično ovome. Tu je kolega Đalović, pa može da potvrdi. „Rešiće se stanje u prostoru, neće biti nelegalnih objekata, uvešćemo red u ovu izuzetno važnu oblast“.
Kada pogledamo obrazloženje ovog zakona, inače, predlagač tog zakona je sada predsednik Inženjerske komore, piše da je ocenjeno, jer su pojedina rešenja smetnja za njegovu primenu, naročito rešenja sadržana u prelaznim i završnim odredbama, kao i legalizacija objekata. Taj zakon 2003. godine donesen je baš iz razloga da reši probleme legalizacije. Šest godina kasnije imamo potpuno sličan ili identičan problem.
Nismo čuli ništa o tome ko je odgovoran zašto u ovih šest godina nije urađeno mnogo da se reši stanje u prostoru i ko treba da preuzme odgovornost za stanje u prostoru. Da li su to autori koji kreiraju planove, da li su to izvođači radova, projektanti, da li su to državni organi? Da bismo neki problem rešili, na to moramo da odgovorimo, ne iz razloga da nekoga po svaku cenu okrivimo za grešku, nego da bismo sve te greške otklonili u periodu koji je pred nama.
Godine 2003. došlo se na ideju da se napravi jedan zakon. Ovde u Skupštini Srbije smo svedoci da svakog dana raspravljamo o velikom broju zakona iz različitih oblasti. Ne mislim da oblasti mogu i treba da se upoređuju, ali mislim da je jedino oblast prostornog planiranja, odnosno građana, koja je regulisana jednim zakonom. Mislim da to nije dobro.
Naravno da je nekad dobro da sve bude u jednom zakonu, ali to onda rizikuje da zakon bude neodređen, da neke stvari budu nejasne, jer će zakon biti preglomazan. Tako smo i sada došli u situaciju da su pojedini članovi na po dve kucane strane, sa velikim brojem pasusa i poglavlja, što će sigurno otežati njihovu primenu.
Apsolutno smo za to da je zakon, odnosno materija ovog zakona, trebalo da bude definisana posebnim zakonom o prostornom planu, zakonom o implementaciji i sprovođenju prostornog plana, zakonom o planiranju, zakonom o građenju, zakonom o inženjerskoj komori i zakonom o građevinskom zemljištu. Smatramo da je zakon o legalizaciji morao da bude poseban zakon.
Tim pre čudi što neka poglavlja zakona su prenormirana, recimo, deo koji se odnosi na republičku agenciju za prostorno planiranje. Naravno da je to najmanje bitno možda u ovom zakonu, ali smo ovde se svedoci da veliki broj zakona definiše agencija.
Kada god uložimo amandman kojim hoćemo da uredimo bliže tu oblast, amandmani se odbijaju uz obrazloženje da Zakon o javnim agencijama reguliše materiju i da nema potrebe da se nešto udvaja. Recimo, to poglavlje koje se odnosi na rad republičke agencije za prostorno planiranje apsolutno je prenormirano, jer su prepisani brojni članovi koji su već definisani u nekom drugom zakonu.
Posebno treba razmisliti o mogućnosti da se na poseban način definišu privatne investicije od investicija u kojima je država većinski vlasnik. Neko će reći – postoji Zakon o javnim nabavkama. Ne, to nije definisano Zakonom o javnim nabavkama. Zašto je taj problem toliko ozbiljan?
Da li možemo da se setimo jedne javne investicije, gde je država bila većinski vlasnik, a da ta investicija nije probila svoj budžet? Da li možemo da pogledamo koliko priče imamo oko mosta koji prelazi Adu Ciganliju? Da li je narodnim poslanicima i građanima Srbije jasno sve oko te investicije - sigurno da ne. Kada se pogleda kolika su sredstva predviđena, to je daleko više nego što propisuje nekakav standardan most.
Javne investicije moraju da budu pod posebnom pažnjom javnosti. Naročito ne može da se desi ovo što i ovaj zakon predviđa, a to je da se predviđa legalizacija investicija koje su građene sredstvima iz budžeta. Da li to znači da država gradi bez građevinskih dozvola? Ako to znači, onda na koje objekte tačno mislimo? Da li je tih objekata bilo u periodu od 2003, kada je odgovornost za to - krivično delo?
Ne mislim da bilo ko treba da bude amnestiran, da li u ovoj ili prethodnoj Vladi kada smo bili zajedno u koaliciji, ili u nekoj drugoj, kada ste vi bili opozicija, to treba da bude najmanje bitno.
Da pogledamo samo nekoliko krupnih poglavlja. DSS smatra da je prostorni plan osnovni razvojni dokument. Vlada donosi veliki broj strategija i broj tih strategija se meri desetinama. Mislim da ih sada ima preko 50 i pitanje je samo - da li se te strategije poštuju, da li se predviđaju instrumenti za primenu tih strategija i da li nas te strategije na bilo koji način obavezuju? Jedini njihov smisao je taj ako nas obavezuju za neko delovanje u budućnosti.
Jedini dokument koji vidim na nivou Vlade, a koji treba da objedini apsolutno stanje u prostoru i koji treba da definiše apsolutno svaku tačku o stanju u prostoru je Prostorni plan Republike Srbije. Slažem sa kolegom koji je govorio pre mene da ovako predviđenom prostornom planu u definiciji sadržaja nedostaje dugoročna razvojna strategija Republike Srbije.
Prostorni plan je jedini dokument, a ne neki drugi, koji može da omogući smanjenje regionalnih razlika i koji može da nam omogući da ispunimo sve one ciljeve o kojima ste vi, gospodine ministre, govorili.
Smatram da nije dovoljno da imamo program implementacije prostornog plana, da to mora da bude zakonska materija, zakon koji će da bude obavezujući za sve subjekte, pošto ga predlaže Vlada trebalo bi da ga donosi Skupština.
Svedoci neprimenjivanja prostornog plana smo mi svi zajedno. Gde god se okrenete u prostoru videćete kakav haos postoji. Vezano za planiranje predviđena je mreža prostornih planova. Velika je stvar što ste, i to je za svaku pohvalu, predložili da podloge moraju da budu besplatne.
Ozbiljan problem u realizaciji prostornih planova i generalno urbanističkih planova bile su izuzetno skupe podloge koje lokalne samouprave nisu mogle da finansiraju. Ovde samo nedostaje, mi smo predložili amandman, da se tačno definiše rok, jer član ne predviđa rok u kome nadležna institucija mora da ustupi odgovarajuću podlogu.
Ko je odgovoran za to što nema planova? Da li su to lokalne samouprave, da li su gradovi, odnosno da li su opštine, gradovi ili Republika Srbija i na koji način ćemo uspeti da kod lokalnih vlasti stvorimo utisak o važnosti planiranja uopšte?
Obaveza formiranja informacionog sistema je dobra, ali ne znam da li je napravljena analiza kako će se to sprovoditi u lokalnim samoupravama, jer je ozbiljan problem u većini gradova i opština to što nema dovoljno stručnog kadra. Sredstva plus stručni kadrovi, posebno u situaciji kada punjenje budžeta ne ide dobro, kada su transferna sredstva smanjena za više od 50%, kada je pitanje da li će se realizovati i da li će se u roku koji je predviđen zakonom moći formirati taj informacioni sistem.
Jednim posebnim poglavljem definišete pojam građenja. Naš stav da tu treba da se razlikuju objekti koje finansira budžet, bilo lokalni, bilo republički, i treba da se razlikuju privatne investicije. S druge strane, zakon ne predviđa i procedure ne predviđaju razliku između stvarno kapitalnih objekata kojima mora da bude posvećena posebna pažnja i ne predviđa neke objekte koji to nisu. To su dve potpuno različite stvari i po pristupu i po svim mogućim posledicama.
Apsolutno podržavam vašu ideju da zaštitite građane od investitora i to je dobra stvar, ali je veliko pitanje - da li ovaj zakon treba da zameni neke druge zakone? Jer, recimo, postoji Zakon o obligacionim odnosima, postoji Krivični zakon, u kojem postoji krivično delo koje se zove prevara, i da li država može da preuzme ulogu, odnosno nadležno ministarstvo treba i može da preuzme tu ulogu, odnosno da li svako od nas mora da ima odgovornost za određenu investiciju za koju se ulažu sredstva? Da li je moguće napraviti tu vrstu zamene? Čak i u Americi se desi da neki investitor prevari ljude koji su mu verovali za preko 50 milijardi dolara.
Izdavanje dozvole predviđa drugačiju proceduru nego što je bila do sada. Moguće je da se radi informacija o lokaciji, pa se ide na lokacijsku dozvolu, pa na građevinsku dozvolu, pa se ide na prijavu radova.
Da li su uopšte napravljene procene u kom roku može da se dobije građevinska dozvola? Veliko je pitanje šta ćemo smatrati pod rokom za dobijanje građevinske dozvole? To može da se smatra onih osam dana kada predate urednu dokumentaciju, ali pod dobijanjem građevinske dozvole podrazumeva se i procedura od apliciranja za lokacijsku dozvolu.
Svako ko se bavi ovim poslovima, naravno kada pričamo ovde ne pričamo samo o stambenim objektima, vi ste ih ovde krstili do 100 kvadrata, nego pričamo o svim onim važnim objektima koji angažuju najviše finansijskih sredstava, zna da lokacijska dozvola može da se dobije relativno brzo. Mislim da je dobra stvar što ste prilikom definisanja lokacijske dozvole rešili imovinske odnose, jer onda se onemogućava dalji rad.
Potpuno je jasna stvar da za iole složeniji objekat, koji ima razne vrste instalacija, stambena zgrada od nekoliko spratova, sam proces projektovanja traje od 8 do 12 meseci. Uslov za početak projektovanja je lokacijska dozvola koja treba da definiše sve te ulazne parametre za projektovanje. Bojim se da ta najava kako će se dobijati građevinska dozvola jako brzo ne stoji, iz prostog razloga što nije definisano - šta je građevinska dozvola? Po meni je to trenutak od kada vi aplicirate prvi put, od trenutka kada konkurišete za lokaciju i tražite lokacijsku dozvolu, već morate da imate rešene neke stvari. Prema tome, vi ste već uveliko u procesu pribavljanja građevinske dozvole. To je onda ukupno vreme sve do prijave radova.
Ako ste hteli da zaštite građane od investitora, onda ste morali drugačije da regulišete nadzor, jer investitor bira nadzorni organ. Ako ga on i plaća, onda je vrlo izvesno da će taj nadzorni organ biti na strani investitora, a ne na strani onih koji će eventualno da kupe stan ili urade nešto drugo.
Mogu da navedem primer iz svoje prakse, to naravno važi negde drugde u svetu gde postoje nekakva druga pravila. Imao sam sreću da mi nadzor na jednom projektu bude najveća kompanija na svetu OVR. Oni uopšte nisu gledali proračun koji sam radio u firmi, u kojoj sam tada radio, već su oni potpuno uradili kompletan poseban projekat, a nadzor, odnosno izveštaj se sastoji u jednoj jedinoj rečenici - proračuni koje smo mi uradili slažu se i odgovaraju projektu koji je posmatran.
Tamo u tom svetu nadzor i revizija tog projekta košta potpuno isto koliko i ceo projekat. Mislim da je čak OVR-u platio više, nego što je Energoprojekt naplatio za taj projekat.
Prema tome, uzimati to kao praksu bojim se da nas neće dovesti ka rešenju.
Što se tiče inženjerske komore, to je u većini zemalja regulisano posebnim zakonom i mislim da mora posebno da bude definisano. Nije loše rešenje da se inženjerska komora bavi tim stvarima, ali članstvo u inženjerskoj komori ne sme da bude obavezujuće. Zašto? Zato što Ustav kaže da postoji sloboda udruživanja.
Ministarstvo može svoja ovlašćenja da prenese na komoru, to nije sporno i to se definiše zakonima, ali niko ne može nikoga da natera da po sili zakona bude član, jer se onda krši odredba Ustava koja kaže da je udruživanje slobodno. Zašto bih se udružio u komoru?
Veliki problem, naročito u gradovima, jeste održavanje i osiguranje objekta. Većina onih incidenata koji se desi, kada država mora da arbitrira, onda država mora da angažuje određena sredstva i da sanira te objekte. Malo je tih objekata osigurano.
Zakon ne definiše pojam osiguranja i vrlo površno se bavi pitanjem održavanja zgrada. Kažem da problem nije možda izražen podjednako u svim delovima Srbije, ali u velikim gradovima, pre svega u Beogradu - problem održavanje zgrade je izuzetno važan i mora da bude posebno definisan.
Što se tiče legalizacije, smatramo da legalizacija mora da bude definisana posebnim zakonom. Zašto? Zato što legalizacija predstavlja u stvari saniranje prostora koji je već narušen kršenjem zakona i ne može materija zakona, koji uređuje planiranje i uređenje prostora, da bude definisanje kršenja tog zakona.
Smatramo da to mora da bude materija leks specijalisa. Pitanje je koliko objekata je građeno u periodu od 2003. do 2009. godine.
Posebno treba istaći član zakona koji posebno definiše legalizaciju objekata građenih iz budžeta Republike Srbije, odnosno budžeta lokalnih samouprava. To je samo dokaz da država u Srbiji takođe gradi bez dozvole. To onda baca posebno svetlo na sve ovo o čemu pričamo.
Da završim, vrlo je ambiciozno jednu ovako obimnu materiju regulisati jednim zakonom. To će samo dati mogućnost da se pojedine odredbe različito tumače, to će naterati Ministarstvo da stalno mora da arbitrira. Rogobatne odredbe nisu dovoljno jasne.
Moramo biti svesni da prilikom definisanja urbanističkih planova, prilikom definisanja građevine nije moguće postići tu vrstu stepena unifikacije koja će ograničiti delovanje arhitekata i jako je teško tako definisati planove. Sve to zajedno omogućava da imamo nejasne odredbe koje onda stvaraju konfuziju.
Moramo biti svesni da je osnovni instrument za sprovođenje urbanizma i urbanističkih planova pre svega novac i da je siromašnim državama izuzetno teško da se ozbiljno bave urbanizmom.
Inače, Pariz je postao grad svetlosti tako što je Napoleon III odlučio da se sruši pola grada, dao odrešene ruke svom arhitekti Osmanu, da definiše velike bulevare da bi sprečio pobune koje su bile tada u tom Parizu u to vreme i tako je Pariz postao grad svetlosti. Napoleon III je imao dovoljno sredstava da to finansira. Naši zakoni ako nemaju instrumente za implementaciju, neće biti dovoljno dobri zakoni.
Mi smo predložili određeni broj amandmana koji pojašnjavaju određene odredbe i koji omogućavaju da zakon bude primenjiv. U pojedinačnoj raspravi, u raspravi po amandmanima ćemo govoriti o njima i nakon toga ćemo moći da se izjasnimo o celom zakonu.